Volim vise macke od pasa - macke nikada nisu bile policijske
zivotinje. Zan Kokto

   -----------
   Secam se, u knjizi Kaput Kurcija Malapartea, postoji scena u
kojoj Nemci u Krajini napadaju jedno selo u ravnici. Ukrajinci se
brane do poslednjeg coveka, selo je zapaljeno, ali jedna puska
jos uvek puca. Najzad, Nemci hvataju usamljenog strelca - to je
dvanaestogodisnji decak nizi od puske koju drzi u rukama. Dovode
ga pred nemackog oficira i ovaj mu kaze kako su Nemci najbolji
na svetu i da im nema premca na citavoj planeti.
   "Evo, ja imam stakleno oko, koje je savrseno napravljeno", kaze
oficir decaku. "Ako pogodis koje mi je oko stakleno, postedecu ti
zivot!"
   Decak gleda jedan trenutak, pise Malaparte, a onda kaze da je
oficiru levo oko stakleno.
   "Kako si pogodio?", pita ga zapanjeni oficir. "U njemu ima
nesto topline", kaze decak.

   "Srbi su kao krompiri: najbolji njihov deo je pod zemljom!"

   -----------
   "Hej bako!", vice on za njom. "Kuda ces s mojim biciklom?"
   "Idem do groblja, da obidjem dedin grob", odgovara ona.
   "U redu!", kaze Marko. "A ko ce posle da mi vrati bicikl?"

   -----------
   Gospodji Sandri K. iz jednog uglednog italijanskog dnevnika
nista nije jasno! Moli me da joj objasnim sve iz pocetka...
   "Dobro! Kako je poceo ovaj rat?
   "Evo, ovako", kazem. "Najpre su Slovenci hteli da se odvoje!"
   "Od Ceha?", pita gospodja Sandra.
   "Ne, to su Slovaci!"
   "A, Slovenci? Zar to nije isto?"
   "Jeste ali ne sasvim... Slovenci su hteli da se odvoje i da
zive sami, sto je sasvim lepo i na svakom mestu. Ali, oni su to
zeleli da izvedu, kobajagi, u ratu! Pa su napali Jugoslovensku
armiju i pobili nase momke."
   "Ko ih je pobio?"
   "Njihovi livci sa crvenim nosevima i peruskama u zelenom sesiru,
iz najmodernijih snajpera sa infracrvenim teleskopima."
   "Zasto se Armija nije branila?"
   "Zato sto joj Generalstab nije dao municiju."
   "A onda?"
   "Onda je to isto pozelela da uradi Hrvatska i to bi, takodje,
bilo lepo i niko ne bi imao nista protiv da Hrvatska nije htela da
sa sobom odvede i milion Srba!"
   "Onda je Hrvatska zaratila sa Jugoslavijom?"
   "Ne, sa onim Srbima koji nisu hteli da budu odvedeni! A zatim je
to isto zelela da izvede i Bosna i Hercegovina, pa su muslimani i
Hrvati poceli da ratuju protiv Srba..."
   "A onda? Sta se posle dogodilo?"
   "Posle izvesnog vremena, zaratili su Hrvati i muslimani, ili,
ako vise volite, muslimani i Hrvati oko spornih teritorija, a
nastavili su da zajedno ratuju protiv Srba!"
   "Ali to nije sve! U medjuvremenu su zaratili i muslimani protiv
muslimabna, pa jedni muslimani ratuju, dakle, protiv Srba, Hrvata
i muslimana, a drugi opet muslimani ratuju protiv muslimana, ali
ne i protiv Srba i Hrvata. Jesam bio jasan? Stvar je veoma prosta,
zar ne?"
   "A sankcije?"
   "Umalo to da zaboravim", kazao sam sinjori Sandri. "Posto, dakle,
ratuju Hrvati protiv muslimana, a muslimani protiv Srba, Hrvata i
muslimana, Savezna Republika Jugoslavija je kaznjena ostrim
sankcijama, kojima se ne vidi kraj. Sasvim logicno!"
   Pre nego sto joj je pozlilo, objasnio sam joj jos i razloge za
ultimatum zapadnih sila.

  Placuci, sestre mu ispricale da je po varosi pukla bruka. Djed,
inace vec dvadeset pet godina udovac, uhvacen kako po noci
odlazi do jedne dobrodrzece udovice od pedeset i pet leta.
   Sta je bilo? Jedne noci, kada je ulazio u udovicinu kucu, djed
izuo cipele i ostavio ih, kao sto je red, ispred vrata, a naisli
mangupcici, vezali obe cipele pertlama i nekako ih prebacili preko
zice na banderi! Svi su u selu prepoznali djedove kundure, jedini
nosi broj pedeset i sedam.
   Otisao Pukovnik do starog oca, predao poklone. Ispili po rakiju,
popricali, popusili po cigaru, a kada se vrati sestrama, one ga
zapitase sta je savetovao djedu.
   "Da se drugi put ne izuva!", kazao on.

   Mnogo beogradskih devojcica luta po svetu...
   Beogradska deca prodaju djindjuve na Karlovom mostu u zlatnom
gradu Pragu (A koliko do juce, sazaljevali smo jadne Cehe!);
najotmenije beogradske devojcice rade kao garderoberke u Njujorku,
ili konobarice u Parizu, bebisiterke po londonskim predgradjima;
slabo placeni fotomodeli u ledenom Stokholmu. Neke od njih rade
nocu, a danju studiraju. Zive na crno.
   Smrsale su i prerano sazrele, ali to kriju kada se javljaju
kucama i kazu da im je super.
   Baka ima slabo srce. Otac ce da im se napije od muke. Mama
redovno brise prasinu u njihovoj decijoj sobi, vetri i menja bele
rade u vazi, kao da ce iznenada banuti poput vetra, baciti torbu
na divan i s vrata povikati: "Sta ima da se klopa?"
   ... Jednostavno, svima nedostaje ona stara recenica koja je
davala ukus svemu: "Izvade kosu iz supe!"
   Cute, a nad zelenom salatom u ciniji lebdi sledjeno, neizgovoreno
pitanje:
   "Boze, ima li ono dete tamo ista za jelo?"
   I sad ta njihova princeza, ta maza i miljenica, najpametnije
dete u citavoj skoli, sluzi neke glupe strance koji, da je pravde,
ne bi mogli ni cipele da joj ciste...
   Ipak, jednog dana, vratice se devojcice, iscrpljene zivotnim
bitkama, pomalo umorne, pomalo utucene, sa ocima kojima je Zapad
uspeo da ugasi onu skrivenu iskricu, naivnost i nadu; cudno
stedljive (A bile su uvek male raspikuce), sigurne u sebe, pune
nepoverenja prema svima, s blagim stranim akcentom.

Gligor Veri Najs

Momo Kapor




           


   Pricaju ljudi gore na Cemernom, da se Gligor zvani Veri Najs,
vratio iz Amerike go ko prst. Sve sto je zaradio, kazu bila su tri
zlatna zuba koja su svetlela u tamnoj hercegovackoj noci poput tri
pripitomljena svica.

   Pricaju ljudi gore na Cemernom da su ta tri zlatna zuba trajala
sve do trideset pete, kada ispadose sama od sebe iz glave, pa ih
Gligor Veri Najs prodade u Dubrovniku zlataru Sumi Gucevicu, te u
vreme suse kupi dve vrece zita i polovne naocari.

   Pricaju jos ljudi gore na Cemernom da je Gligor Veri Najs kazivao
kako je u Cikagi magla toliko gusta da u nju mozes zabiti cavao i
obesiti kaput. Pitali ga posle ljudi, gore na Cemernom, nauci li
njohov jezik, a kada je potvrdio da ga zna ka naski, pitali ga
ljudi kako se u njih rece viljuska. Gligor Veri Najs je mislio i
mislio, pa na kraju kazao da nije ni cudo sto ne moze da se sjeti,
jer je u Ameriki nikada nije ni uzimao u ruke, no zgravi u lijevu
kruva, a u desnu mrsa, te zderi|

   Doplovio je u Ameriku za dvadeset i sest dana u potpalublju sipa
"Ilirija". Kapetan Miho Skocibuha pokaza mu dje je gostiona "Valdorf
Astorija", pa Gligori Veri Najs ode da najprvo obidje Nikolu Teslu,
koji je tuna zivijo.

   Gligor Veri Najs je posle pricao da ga je Tesla lijepo primio, ko
coeka, i da mu je davo dolar, ali da on nije tio da uzme, no prespava
noc kod nekog Dende sto je drzao kantinu za nase ljude, a zena mu
kuvala palentu i bob - veri najs.

   Posle je brao tresnje u Mejfildu, drzava Kalifornija, na imanju
guvernera Lilanda Stanforda, a onda ga neki Peljescanin Marko Stuk
iz Gornje Vrucice odvuce gore u State Utah, bakarni uglenokop gde
je nadnica bila dva dolara i sedamdeset i pet centi za osam sati
rada. Ziveo je tute tri i po godine u naselju New House (Nova Kuca),
a posle sa jednim Ircem, zvao se Mark Dali, otvori radnju rudarskim
potrepstinama, zaradi neku crkavicu, te predje u Los Andjelos, na
zeleznicu. Bi i tu jedno sesnaest meseci, pa sa dva dobra druga,
Francuzom Bon Marsom i Belgijancem Efelarijem Opacem, predje u
Cikagu. Tu ga primise lijepo, ko coeka, i zaposlise za tri dolara
dnevno u klanici da dere kozu s brava. Gazio je krv do kolena. A
klanica je bila u strajku, pa niko nije tio radit, a oni ga
presretose na Linkolnovoj pijaci i potegose nozeve, no ih Gligor
ufati u kosti i pobaca oko sebe, pa iste noci pobeze cak za Kanadu,
do koje je putovao, ne zaustavljajuci se, sto peske, sto vozom,
dva meseca - i onde se zaposli u nekoj sumi da obara drvo. Veri
Najs| Niko mu i ne rece da je u Cikagu bijo strajbreher.

   Obarao je drvo sesnaest godina i slagao dolar po dolar u svoj
drveni kufer, a kada je na kraju kufer bio pun, Gligor Veri Najs
uze voz i stize u Nevijork, pa odsednu u jednom otelu, no mu
zaboravi ime. Delio je sobu s nasim Hercegovcima; bijase tu neki
Ibro Maslac s Poplata, Smajo Festic iz Duboke, Alija Burek, braca
Konjevodi, Luka i Ivan, Djuka Kristek, Nikola Vujnovic, braca
Bukvic, Nikola i Savo, Bijelo Sanje iz Dobrog Dola, Franjo Saric
i Lucijan Lozo. Ko je bio jos, Gligor Veri Najs vam ne bi umio
rijet, ali bilo ih je jos. Kufer je sakrio u slamaricu i sijo u
djavolji taksi, a soferu kazo da ga vozi u gostionu dje stanuje
Tesla, kojeg nije vidio toliko godina. Tu ga sofer doveze do otela
"Valdorf Astorija", ali ne nadjose Teslu - bijase otputovao u
Jevropu. I tada se ispostavi da je Gligor Veri Najs zaboravio
kako se ide natrag do onog djavoljeg otela, a zaboravio je isto
i kako se otel zvao, samo nije zaboravio taksistu, te on i jedan
policajac, dobar neki covek, Irac, zvase se O'Konoli, obidjose sve
taksi- stanice u Nevijorku (a obilazili su ih nedelju dana|) dok ne
nadjose onog sofera i prenociste "K Dalmatincu" i kufer u slamarici,
isto ko sto ga je i ostavio, samo onijeh ljudi ne bijase. Veri Najs|

   Onda je O'Konoli odveo Gligora Veri Najsa u banku i svjetovao ga
ka brata da stavi pare na racun, ali kad su istresli pun kofer
novcanica od po jedan dolar u papiru, ispostavi se da je novac
prestao da vazi jos devetsto dvanaeste i da je od tada tri puta
menjan i zamenjivan, a da on to nije znao, jer je ziveo u sumi,
u Aljaski, i nikome nije govorio za ustedjevinu. Od svega mu tako
preostade sto i pet vazecih dolara, za koje kupi kartu na sipu
"Kajzer Vilijam Cvajter" koji je isplovljavao iz Nevijorka za
Bremen. I jos mu ostade da kupi dve sarene marame za majku i sestru,
te se ukrca i plovio je sedamnaest dana, sve dok "Kajzer Vilijam
Cvajter" ne potonu nasred bare. Tu se podavi sila naroda, ali se
Gligori Veri Najs spasao zahvaljujuci cinjenici sto mu je drveni
kufer jedinom na tom brodu bio potpuno prazan, pa se drzao za njega
i plivao tako tri dana i dve noci, dok ga ne izvadise mornari sa
italijanskog sipa "Benvenuto Celini", sa kojim je doplovio u Bari,
a otole drugije sipom do Dubrovnika, pa sto pijeske, a sto na konju;
a vise, bogumi, pijeske, sve do Cemernog, gde ga prozvase Gligor
Veri Najs, a to mu ime ostade sve do smrti.

   Veri Najs|

Inkognito - 101 prica

Momo Kapor



   Zan Zak i ne primeti kako mu u Parizu prohuja osamnaest godina otkako
nije bio u domovini. Roditelji u jednom zabitom juznom selu behu mu vec
davno pomrli, a zavicaj izbledeo kao metafora. Usijani kamen pod
stopalama, zujanje muva, dosada i prasnjavi oblak usred koga
tutnji stado ovaca, - to je bilo sve cega se mutno secao. U
Beogradu, gde je zapoceo da studira kostimografiju (izbacen sa
Akademije posle prve godine), ionako nije imao nikoga. Gde mu je,
ustvari, bila kuca? Kome je pripadao? Izgubio je cak i svoje
prezime, posto su Francuzi tesko izgovarali Janjic. Janjich! Od
Jan-jich, postao je tako Zan Zik. Bien! Setio bi se svoga porekla
s vremena na vreme, kada bi u "Ekspresu" ili "Pari macu" citao
clanke o sebi. "Genijalni Balkanac oblaci Francuskinje|" Ili:
"Kako je mali krojac postao modni car!"

   Sve je pocelo tako sto 1959. Zan Zak opet nije imao gde da
stanuje. Kad covek nema stana u Beogradu ili Parizu, mislio je,
onda je mnogo bolje da ga nema u Parizu.

   Otputovao je bez prtljaga. Njegov kofer sa svim sto je posedovao
na svetu ostao je zaplenjen kod stanodavca u Generala Zdanova 52.
Istina, kosulje su se vec davno ubudjale, a knjige - bile su,
uglavnom, pozajmljene: kome je do knjiga? Ali opet! Bilo je tamo
nekoliko dragih fotografija koje vise nikada nece moci da budu
snimljene. Njegova slika sa setim razredom, gde svi decaci gledaju
prema fotografu u skolskom dvoristu - samo on pilji u nebo, praveci
se originalan. Fotografija izvesne Vane, neka njena pisma. Nije
vazno. Kofer je ostao zaplenjen zbog neplacene stanarine.

   Uopste, pre dolaska u Pariz Zan Zak je bio mnogima duzan. Ali
vise nego bilo kome, on je dugovao Beogradu, bez koga ne bi postao
ono sto jeste: covek cijeg se imena vec pribojavaju Karden i Kurez.
U tom gradu njemu su se dogodile najvaznije stvari, upravo one zbog
kojih naoko povucen, tih mladic i odluci da se sveti i postigne
nesto u zivotu. U Beogradu je, naime, nacrtao svoje prve kostime
za "San letnje noci", koji su mu u Narodnom pozoristu glatko odbijeni
kao potpuno neupotrebljivi. U tom gradu je godinama sa zaviscu gledao
mladice i devojke kako setaju nedeljom pre podne po Terazijama,
ceznuci da i sam jedanput bude elegantan. Stvorio je dvesta smelih
nacrta za neku imaginarnu prolecnu kolekciju, kojoj su se od srca
smejali u svakoj fabrici konfekcije gde bi ponudio svoju usluge.
Ti isti ljudi, deset godina kasnije, placali su skupo Francuzima
da ih smeju kopirati, ili su ih, jednostavno, krali, menjajuci
samo po koji nevazan detalj. U Beogrdu mu je Vana kazala jedanput
zauvek neopozivo NE i udala se preko noci za prvog koji joj je
ponudio brak.

   Jednom recju, Beograd mu je dao sve sto moze da posluzi kao
pogonsko gorivo za let izvan orbite kroz slobodni prostor u svet.
Taj grad mu je otvoreno stavio do znanja da nikome nije potreban;
poklonio mu je energiju ocajnika koji vise nema sta da izgubi.
Umetnike ne unistava beda; pre bi se moglo reci da je za njih
smrtonosna udobnost. Zar bi doterao dovde dokle je stigao da mu je
u Beogradu islo kako treba? Gde su danas oni elegantni momci sa
Terazija? Sigurno su vec odavno ugojeni i pomireni sa prosecnoscu.
A Zan Zak, jos vita - sama kost i koza ipregnirana dimom vecitog
"Gouloaza" u zubima - vlasnik je treceg modnog studija po velicini
u Parizu. Stvorio ga je sam, bez icije pomoci, radeci nocima i
godinama, najpre kao mali, nepoznati krojac u Diorovoj radionici,
a kasnije kao asistent Iv Sen Lorana. Danas Zan Zak odlucuje sta
ce sutra nositi Pariz, a prekosutra i cistav svet! Stvarno si
zasluzio svoj odmor, Zan Zak!

   Dok je "Boing 707" Air Francea kruzio nad Beogradom, cekajuci
dozvolu za sletanje, Zan Zak je kroz prozor gledao ridja proletnja
prostransta; razlivenu Savu i Dunav, vrhove drveca sto su virili
iz vode iznad potopljenih ada... Kako uzbudljiv predeo! U jednom
tenutku srce mu snaznije zakuca, kad ugleda iskosenu Kalemegdansku
tvrdjavu. Evo Beogada! Tu, iznad usca, pobijen je prvi slavenski
kolac i prikupljeno razbacano kamenje rimskog utvrdjenja. Singidunum.
Sin-gi-du-num. Sing. In. Dum. Dum. Dum. Otkad ne sanjam na maternjem
jeziku?

   - Na sta to licis?- pita carinik Zan Zaka, uprodjujuci ga sa
znatno mladjom fotografijom u pasosu.

   - Kako to mislite? - bile su posle toliko godina njegove reci
na srpskom.

   Odeven je u svoje legendarne, poslovicno izbledele pantalone od
rebrastog somota i americku vojnu vetrovku iz Vijetnama, ciji je
levi rukav izbusen mecima. Dobio je na poklon od kolege, americkog
kreatora, Dzona Fijendake iz Bostona. Proseda kosa pada mu valovito
na ramena. Mada je sam stvarao, prezirao je modu i da se lepo nosi.
Tako je uspeo da lici na ostarelog hipika - neku vrstu modnog
proroka. Godinama je brizljivo negovao smisljenu pohabanost iz
dekorativnih razloga. Zar se ovde u Beogradu, ljudi jos cene po
glupim "teget" odelima i kravatama? Boze, pa to je potpuno zaboravio!

   - Dodji ovamo!- naredi mu carinik, gromada od coveka. -Dodji da te
malo pretresem... Takvi kao ti sigurno nose drogu!

   Sta mi je sve ovo trebalo, misli Zan Zak, dok ga carinik odvodi u
neku sobu mutnih, staklenih zidova. Nisam smeo da se prepustam
nostalgiji! Uleteh u klopku! Ko je samo napisao onu pricu "Domovino,
ti si kao zdravlje"? Bas bih voleo da mu kazem rec-dve!

   Svuci vindjaknu!- naredjuje carinik.

   Svukao je vetrovku i tada ga krupni covek iznenada steze celicnim
misicama na svoja siroka prsa. Osetio je na licu ostrinu njegove brade.

   - I tako, ne poznajes vise Ziku? - viknu. - Pofrancuzio se, je li?
A kad si mi krao slaninu iz paketa u domu "14. decembar", to nista, a?
I sad se ne secas starog Zila!

   Pili su viski u carinskoj sobi.

   - Pa, vidim, brate da ti tamo nije islo bogzna kako... - razgledao
ga je stari drugar sa zastitnickom neznoscu. - Imas pravo sto se vracas!
Naci ce tebi Zika neki poslic...

   Dobro. Nije ni ocekivao da ce vec carinici na aerodromu znati
za njegovu francusku slavu, ali zar ovde ipak nisu culi da je odevao
prvu damu Francuske u Jelisejskoj palati i da je Veruska sekla vene
kad ju je napustio?

   - Dobro, reci ti Ziki cime se tamo, u stvari, bavis? -pita ga
stari drug i sipa novu turu pica.

   - Na dvojica - kaze Zan Zak - bavimo se istim poslom. Razlika je
samo u tome sto ti ljude svlacis, a ja ih oblacim... Imas li, mozda,
kcerku?

   Studentkinja! - kaze ponosno Zika - i vadi fotografiju iz novcanika.
- Osamnaesta joj...

   Zan Zak otvara mali kofer i vadi svoj poslednji model nestvarno lake
haljine od ciste ljubicaste svile, koji je poneo ni sam ne znajuci za
koga. Ta stvar apsolutno nema cene!

   - Odnesi joj ovo... poklanja haljinu cariniku, kome svila potece
u slapu niz krupne sake. - Ona ce ti reci cim se bavim!

   Vratio se kao pobednik u grad u kome je pretrpeo svoje najvece
poraze. Puni dzepovi suskavih novcanica stitili su ga od surovosti
sveta. Na kraju, imao je francuski pasos, koji nije pokazao. Dvojno
drzavljanstvo, za svaki slucaj. Bio je oprezan.

   Odvezao se taksijem do grada. Ljudi su se promenili, ali ravnica
kroz koju se vozio ostala je ista, nepormenjena. Isti odnos neba i
poorane, podatno rastresite, masne crnice koja se pusi ocekujuci da
je prekrije noc. Njegova zemlja. Zemlja. Zemlja. Zemlja gde te cak
i carinici ljube i placaju ti pice.

   Odlucio je da odsedne u "Mazestiku". Zapamtio je taj hotel kao
svetiliste luksuza, u koje nije smeo ni da zakoraci u svoje vreme.
Pa i veceras, sa cetrdeset i dve godine i svom svojom slavom na
plecima, osecao je nesto slicno tremi dok je ulazio preko
iskrzanog lauf-tepiha u recepciju. Portir ga je samo letimicno
pogledao i nastavio da resava ukrstene reci. Promrmlja da nema
ni apartmana ni soba. Nije imao srece! Ali soba nije bio ni u
"Moskvi", niti u "Metropolu". Cak je i predsednicki apartman u
hotelu "Jugoslavija" bio zauzet! Objasnili su mu da se u gradu
upravo odrzava veliki Sajam automobila i da su svi hoteli
rezervisani unapred vec mesecima. Zao mi je! Nigde ni jednog
slobodnog lezaja!

   Oseti potrebu da se smeje kao lud, bas kao na kraju filma
"Blago Sijera Madre", kad vetar razgoni na sve strane krvavo
steceni prah iz pocepanih vreca, ali, umesto smeha, obuze ga
nelagodnost - u stvari, pritajena panika ucini da mu kolena
postanu meka i klecava. Nista mu, dakle, nije vredelo sto se u
Beograd vratio kao pobednik da harmonikom kreditnih kartica koje
su mu otvarale sva vrata - posle osamnaest godina (savrsenog li
apsurda!) bio je ponovo na pocetku - na ulici! Potpuno neverovatno!
Racunao je sa svim mogucim lukavstvima , pretvaranjima, zlobom
svojih bivsih kolega sto ga vide uspelog; racunao je sa zaviscu,
tako prirodnom kad se covek vrati sa tesko stecenim evropskim
imenom, ali Beograd, izgleda, izabere uvek najnepredvidljiviji
nacin da nas povredi. Ko je mogao i da sanja da nece imati gde da
prespava svoju prvu noc? To nije mogao da smisli ni u strasnim
nocnim morama dok se u bunilu prevrtao bez sna, dozivljavajuci po
ko zna koji put onu strasnu januarsku noc 1956, kad je prijatelj
kod koga je jedno vreme stanovao zaboravio da mu ostavi kljuc od
kapije, pa je do zore skakutao po snegu i obilazio usnulu Kalenica
pijacu, zavideci smrtno svima sto su, umotani u toplu cebad, spavali,
ne znajuci za njegovu muku.

   Beograd se, dakle, mora uvek osvajati iz pocetka.

   Znao je samo jedno: ni po koju cenu ne sme traziti prenociste kod
onih malobrojnih, preostalih prijatelja! Potpisao bi tako neopoziv
dokument o svom neuspehu. To bi se brzo proculo po varosi i osamnaest
godina bi bilo uzalud protraceno. To, nikako, ne!

   Spustio se do zeleznicke stanice. Na ulazu u stanicnu zgradu
presrete ga nekoliko zena. Videci ga neodlucnog, kako stoji sa
koferom u ruci, nudile su mu grakcuci prenociste. Jedan trenutak
se odlucivao da li da prihvati ili ne, ali pogled na ta podbula
lica profesionalnih podvodacica, njihove bradavice iz kojih su
rasle dlake, dvosmisleni nacin na koji su baratale recima, pitajuci
ga zeli li "pun" ili "prazan" krevet, kao da ga je opet vracalo u
vlast svih onih, vec odavno u pamcenju potisnutih zenturaca -
ucenjvacica, njegovih bivsih stanodavki i gazdarica. Isti oni
pokreti, ista neskrivena drskost podzemlja; iste kucne haljine
neodredjene boje, izbledelog dezena, umascene i prozete vecitim
kuhinjskim vonjem neopranog posudja u umivaoniku... Sve to hvatalo
ga je ljigavo mlakim pipcima i vuklo nekuda duboko, u tamu sporednih
sokaka, niz stepenista za poslugu oronulih gospodskih zdanja - sada
mrznjom izdeljenim zajednickim stanovima - tamo, u lose osvetljene
jazbine i brologe iz kojih nema bekstva ni povratka. Oseti ponovo
zadah bede i kvarnih zuba i shvati da je nasmrt umoran od bezanja;
sa cetrdeset i dve godine ne bi vise imao snage da sve to jos
jednom prodje i izdrzi. Bio je lako pobedjen i zadavljen. Blagostanje
u kome je ziveo poslednjih godina razmeksalo ga je i ucinilo
neotpornim na siromastvo.

   Odgurnuo je zene i kroz metez njihovih mlitavih tela, pracen
psovkama i bestidnim cerekanjem, odjurio je do stanicne garderobe
da ostavi kofer. Garederoberi su ga sumnjicavo gledali, kao da
im ostavlja tempiranu paklenu masinu. Pred njim se pruzala besana
noc. I on joj se prepusti.

   Bas kao nekada, dok je lutao ulicama bez drugog cilja sem da
utuca vreme, Zan Zaka noge same odvedose do slikarske Kasine. Srce
mu je lupalo kao ludo kad u mracnoj ulici ugleda njeno bledonaradzasto
svetlo; nekada je svake noci svracao da se tu nadje sa drustvom. U
to vreme iamo je kod sefa sale neograniceni kredit.

   Nista se nije promenilo. Proze ga teski miris zaprske, koji je
navirao iz kuhinje u talasima kad god bi neko od kelneta gurnuo
nogom vrata. Sve je bilo na svom mestu, cak i sef sale u pohabanom
crnom odelu zapisivao je kao nekad narudzbe na pultu pokraj
zvoncave kase. Bio je, najzad, medju svojima!

   - Hej! obradova mu se Zak i krenu u susret. - Sve is mladji i
mladji!

   Pruzio je sefu sale teatralno ruku, ali ovaj ga je gledao bez
ikakvog izraza, kao da ga vidi prvi put u zivotu. Zan Zakova
ispruzena ruka ostade, pred svima, u vazduhu...

   - Zar me se ne secas? - upita malo zbunjen. - To sam... ja...

   - Poznajem te - rece sef. - To si ti. Znam. Zan Zak. Citali smo
o tebi...

   - Je l' se ti nesto ljutis? - upita Zan Zak, spustivsi
neprihvacenu ruku.

   Kasina se utisa. Ovde se ne desava svaki dan bogzna sta zanimljivo
i jedan ovakav susret nije mogao da prodje nezapazeno. Zan Zak je
odmotavao unatrag uspomene u glavi.

   - Ah, da! - seti se. - Ostao sam ti sigurno nesto duzan?

   - Tacno!- potvrdi sef i dalje bez izraza. - Ostao si nesto duzan.

   - Slusaj, nisam zano da cu se ovoliko zadrzati? Osamnaest godina...
Ej, nije sala! Pogledaj, obojica smo osedeli!

   Sef ga je i dalje gledao bez reci, kao kroz mrenu.

   - Koliko sam duzan? - upita Zan Zak.

   - Cetrdeset hiljada... - odgovori. - Imam zapisano.

   Zan Zak izvuce smotuljak zguzvanih novcanica. Izvukao ih je
drhtavim prstima, nasumice, onoliko koliko je zahvatala saka u
dzepu padobranske bluze. Posle toliko godina odsustvovanja nije
se snalazio sa dinarima, tek promenjenim na aerodromu, i to mu,
odjednom, bi cudno. Odbrojao je cetiri novcanice od po deset
hiljada i pruzio iz sefu, koji ne pomeri ruku da ih primi.

   - Uzmi... -rece.

   - To vise nisu iste pare!

   - Koliko sada kosta cetrdeset hiljada? - upita Zan Zak.

   - Otprilike osamdeset!

   Pruzio mu je sav novac koji je drzao u ruci, oko sto pedeset
hiljada.

   - Je li sad dovoljno?

   Jedna desetohiljadarka odleprsa na patos i sef se sagnu da je
dohvati. Dok se saginjao, Zan Zak primeti da je ostario; izgubio je
nekadasnju gipkost i taj pokret ga je, ocigledno, kostao napora.

   - Sada je sve u redu... - rece ispravljajuci se, crven u licu
zbog krvi koja mu je udarila u glavu. - Sada je u redu! Hoces nesto
da popijes?

   - Necu... - rece Zan Zak. - Oprosti, necu... Moram da idem.

   Izasao je pognute glave iz Kazine, gde vise nikoga nije poznavao.
   Nogu pred nogu, odsetao se polako do Kalemegdana. Koracajuci
tamnim stazama i gubeci se u njihovom lavirintu, ni sam ne zna
kako, iznenada izbi na bedeme tvrdjave sto su se strmo obrusavali
u siprazje i noc. Iznenada, iza oblaka izroni pun mesec, pa dve
reke mutno blesnuse poput seciva ukrstenih sablji koje je neko
zavitlao u tamu.

   Taj beskrajan prostor okupan mesecinom, sto se pruzao s onu
stanu usca, obuhvati ga svojom sumnom sirinom. Leti, secao se,
to je nepregledno more travuljine i ritova u izmaglici. Osluskivao
je svetinjsko krestanje barskih ptica, trazeci na francuskom
potrebnu rec za sevar. Seti se i jedne noci na zavejanom
Kalemegdanu, gde se ocajnicki oprastao i ljubio sa Vanom,
oslonjen ledjima na zid Rimskog bunara. Ta noc se prvih godina
Zan Zakovog dobrovoljnog izgnanstva pojavljivala uokvirena
ledenim kristalima nostalgije. Njegovi dlanovi na toplim
devojackim butinama, a okolo bela pustos... Kada mu je bilo
hladno, tamo na levoj obali Sene, otvarao je po ko zna koji put
Vanin kaput od sive dlake, podizao joj nezno suknju i zavlacio
se duboko u nezno svilasti azil, grejuci dlanove na njenim
toplim bedrima, dok im se dah ledio, a negde duboko u lagumima
klokotala podzemna kalemegdanska voda, ispiruci kosti ratnika.
Gde li je sad ona? Istrulela uspomena, bas kao i njegov stari
prazni kofer, izbacen na kisu u dvoriste Generala Zdanova 52?

   Dva puta su ga legitimilisali te noci.

   Sklupcan uz kapiju Tvrdjave docekao je promrzao jutro, uzeo
taksi, pokupio kofer sa stanice i odvezao se na aerodrom.

   Dok je Boeing pravio viraz nad Beogradom, trazio je iznad
usca reka, negde u vremenu, dve sicusne tacke koje su e, nekada
davno, zauvek oprastale, a koje je sada gledao iz vizure Boga,
oblaka, ptice, kao neciji potpuno tudji zivot. Spavao je zavezan
za sediste prve klase i ne primetivsi da su ga stjuardese Air
Francea pazljivo pokrile pledom.

Izgnanstvo - 101 prica

Momo Kapor



   Gledam televiziju i lepo vidim: u moj rodni grad, koji i budan
sanjam, stizu probisveti i propalice, hiromanti, stizu varalice,
krojaci novog odela, pisci - zderonje, amateri, cirkusanti, lazovi,
krivotvoritelji, kradljivci tudje muke, mucavi govornici, pevaci
bez sluha i predavaci na losem glasu, profesori ex-cathedra,
prodavci magle i dima... I svako od njih zasluzuje vest u najgledanije
vreme, svako od njih ima dvoranu punu do poslednjeg mesta. Istina,
televizija ne snima ton vec samo sliku, pa oni otvaraju i zatvaraju
usta kao ribe na suvom, ali, o ruznog li sna| - medju publikom
otkrivam svoje nekadasnje prijatelje i susede, prve ljubavi bez
ljubavi, rodjake i ucitelje; vidim kako s divljenjem slusaju ove
opsenare, kako im tapsu i naivno predaju nagrade, povelje i vence,
diplome i pakete, i vidim, lepo vidim, ni na pamet im ne padam dok
se dive ovim prevarantima (osecam, vec odavno su zaboravili cak i
kako izgledam), a od svih gradova na svetu, jedini u koji ne smem
da se vratim, to je bas moj rodni grad, svejedno sto samo ja poznajem
i brizljivo cuvam reci ljubavi za njega, i jedini ja, onu tajnu
madjijsku sifru koja, kada se izgovori, pretvara u prah i pepeo
lazne proroke. Ali, sta to vredi kad sam vec toliko dugo u dobro-
voljnom izgnanstvu, koje niko i ne primecuje.

Snezana

Momo Kapor




           


   Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile
prave, a ne plasticne.

   Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama
od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

   Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

   Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

   Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

   Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

   Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je
neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?

   Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan
od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

   Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

   Ali, zasto je plakala?

   Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da
je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

   Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala
one noci.