Momo Kapor: Bre
("Politika", Beograd, 16. jul 1989, str. 9 )

Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.

Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli Dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.

Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu Polju.

Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta, Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način života...

Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.

— Zašto si ljubio žabe?

— Za svaki slučaj! — kazao sam — Nikada se ne zna kada će se neka žaba pretvoriti u princezu...

U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom.

Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno, galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: "Nemoj da se dereš!"

Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava.

Jedanput sam pisao o njima:

"Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira — dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima ušijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti... Više nije važno šta ko poseduje — sve što je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!"

Kćeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu fantaziju...

"Nemoj da se dereš!" reče Princeza.

Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga neću ni opisivati šta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini.

Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu "Đino" na Leksington aveniji, učio da kaže — bre. Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!

Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama... Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! — koje ima hiljadu značenja i intonacija.

Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!

Potcenjivački: Ma, idi, bre!

Izazivački: Šta je, bre?

Nežno: Ih, bre!

Sa ljubavlju: Dođi, bre...

Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?

Filozofski: More, bre!

Zapanjeno: Otkud sad to, bre?

Zapovednički: "Sviri, bre! — zapovedi Hajduk Stanko Ciganima".

Epski: "Bre, ne laži crni Arapine!"

"Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio — badava, sve zlo, te zlo!"

Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?

A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog... Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabarenje, sokolenje i za preklinjanje.

U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama — čini se, ono je naša suština... I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!

A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.

Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment.

— Nemoj da se dereš! — rekla je odlazeći niz Makedonsku.

— Ajde, bre! — rekao sam, ali me nije čula.

Momo Kapor.

Una

"Kad sam je prvi put video, sat mi je stao!" govorio je kasnije profesor Misel Babic za svoj susret sa Unom u jesen 1980.

Uni je otvorila vrata profesorova zena, koja se upravo spremala da izaðe iz kuce.

- Ja sam Una Vojvodic ... - predstavi se devojka u vratima, premestajuci se s noge na nogu. - Imam zakazan sastanak sa profesorom.

Zena je odmeri sa blagim podozrenjem. Una primeti njeno otmeno, uzdrzano lice negovane brinete i jedva vidljivi izraz pomirenosti sa sudbinom; ocigledno, kroz njenu kucu, zahvaljujuci profesoru, prolazilo je vise sveta nego sto je bila u stanju da podnese.

- On je tamo ... - pokazala je neodreðeno rukom u dubinu stana i izasla na stubiste, navlaceci Burberry u hodu. Mimoilazeci se, po obrazu je okrznu divlja, crna griva Unine kose. Dodirnula je obraz prstima kao opecena.

Una meko zakoraci u njen dom. Kretala se oprezno kroz prostrane starinske sobe visokih tavanica; njihovi zidovi bili su tapacirani knjigama i slikama. U polumraku jedne prostorije prosla je pokraj nekog decaka, koji ne obrati na nju nikakvu paznju. Imao je velike stereo-slusalice na usima. Na gramofonu se nemo okretala neka ploca. Provirila je usput i u poluotvoreno kupatilo zatrpano bocicama mirisa i sminkom. Po ogledalu se jos kondenzovala para posle necijeg kupanja. Najzad, otkri svog profesora u minijaturnoj kuhinji. U pozi zanetog alhemicara, bio je nagnut nad dubokim loncem iz koga se pusilo.

- Ja sam ... - zausti da se predstavi, ali je profesor presece:

- Pridrzite ovo! - naredi kao da je ocekivao njenu pomoc, i dodade joj veliku cediljku. Una je prihvati jednom rukom. U drugoj je nosila torbu sa knjigama i kasetofonom.

- Sa obe ruke! - doviknu joj profesor i ona ga poslusa.

Podigao je veliki lonac i srucio ga jednim pokretom na cediljku. Obavi ih oblak vrele pare. Kada se razisao, u rukama joj ostade zamrsena guzva spageta koji su se cedili.

- Izrucite ih u ovu zdelu! - naredi joj. - Brzo! Tako ...

Dohvatio je serpu sa spremljenim sugom i kasikom nabacao sitno iseckano meso u crvenom sosu preko testenine. Zatim uze stvrdnuti komad parmezana i poce da ga struze nad jelom. Bio je toliko usredsreðen na svoj posao da gotovo nije ni primecivao Unu, koja je jos uvek neodlucno stajala nasred kuhinje. Prvi put je videla profesora Babica iz tolike blizine. Ucini joj se iznenaðujuce niskog rasta.#

Proseda kosa padala mu je meko na ovratnik sivog kasmirskog dzempera sa koznim zakrpama na rukavima. Cinio joj se mnogo visim kada se nervozno setkao s kraja na kraj podijuma u amfiteatru za vreme predavanja, crtajuci zestoko po tabli, dok je kreda prstala na sve strane. Ipak, prevarila se sto se tice profesorovog rasta; bio je za nijansu visi od nje kada se ispravio i podigao svoje svetle, plave oci, kao da je prvi put svestan njenog prisustva.

- Ja sam Una Vojvodic ... - ponovi devojka.

- A, to ste vi? - rece odnoseci zdelu sa spagetima na sto bez stolnjaka, koji mu je, sudeci po mnogobrojnim brazgotinama noza, sluzio, izgleda, kao univerzalna daska za seckanje i pripremanje hrane. Bilo je neceg postenog i pouzdanog u tom stolu, istesanom od solidnog, debelog drveta. Postavio je dva tanjira, viljuske, mlin za biber, salvete od hartije i dve case. Iz frizidera je izvukao vec otvorenu bocu "Belog Pinota". - Vi ste me juce zvali?

- Da ... - potvrdi Una.

"Una Vojvodic na telefonu!" - kazala je tada. - "Dobro, najpre siðite sa telefona, pa da razgovaramo!" odgovorio je. Sada je bila tu, u njegovoj kuhinji, a ocekivala ga je u potpuno drugim okolnostima.

- Ocekujete sigurno da intelektualci daju intervjue ispod obaveznih enciklopedija? Ili makar za radnim stolom, zatrpanim rukopisima? A zasto ne u kuhinji? Covek je, znate, mnogo cesce u njoj, nego u biblioteci, da ne pominjem koliko vremena provede na jednom nanje poeticnom mestu! Svucite se! Ne sasvim, naravno! Sedite! Opustite se ... Ne jedem studentkinje. Narocito ne kad imam pasta sutu a la triestino!"

Pomogao joj je da se oslobodi kaputa. Odlozila je torbu pokraj nogu.

- Hvala - rece. - Vec sam rucala ...

- Imate pravo! Ko je rekao: covek moze da pije sa svakim, ali da jede - moze samo sa prijateljima?

Una rece da ne zna ko je to rekao.

- Ne mari! - kazao je profesor. i ne obaziruci se na njeno ustezanje, nasuo joj brdo spageta. - Hocete li, mozda, malo hleba?

- Ne, hvala!

- Vidite, ja cak i uz spagete jedem hleb. Sirotinjska navika.

Jeli su neko vreme cuteci.

- Kakvi su, a?

- Fenomenalni! - osmehnu se bledo Una.

- Umete li da kuvate? - upita je iznenada punim ustima.

- Umem.

- To je dobro! To je vrlo dobro ... A sta?

- Sta?

- Mislim, sta umete najbolje?

- Oh, svasta! - kazala je, trudeci se da usisa jedan usamljeni rezanac koji joj se lepio za bradu. - Uglavnom, obicna jela: gulas, pasulj, krompir na razne nacine, kupus sa suvim mesom, salate, palacinke ...

- Sustina je u jednostavnim jelima! - pohvali je profesor. - Od koga ste to naucili?

- Od bake.

- Da, bake su najvaznije u zivotu ... Sta su vam roditelji?

- Tata je u penziji.

- A pre toga?

- Radio je u diplomatiji ...

- Sta?

- Obezbeðenje.

- Una? Odakle vam to ime?

- Otac mi je roðen na Uni.

- Una ... - ponovi profesor zamisljeno. - Reka iz ukrstenih reci. Tri slova vodoravno. Una. Jedina. Sama. Oona O'Neill, zena Charlie Chaplina, kcerka starog Eugenea O'Neilla, dramskog pisca i pijanca. Dugo putovanje u noc. Znate, njen otac je bio Chaplinov vrsnjak. Nikada mu nije oprostio sto mu je odveo kcerku. Koliko vas otac ima godina?

- Pedeset i dve ...

- A vi?

- Dvadeset i cetiri.

- Zasto ste bas izabrali mas-medijume?

- Vas fakultet je pre tri godine bio u velikoj modi - odgovori Una.

- Kako to mislite: u modi?

- Smatralo se otmenim studirati fenomenologiju mas-medijuma!

- Medijum i mleko ... A sada?

- Govore da je to "fakultet za poslepodne!"

- U pravu su! Pitam se samo sta cete da radite kad ga zavrsite, svi vi tamo?

- Nadamo se najboljem! Televizija, radio, film, novine, sekretarijati za informacije, bilteni, Tanjug ...

...sve to samo na vas ceka!

- Na kraju krajeva, devojke se mogu i udati ...

- To je vec mnogo realnije! - rece profesor. - Da nazdravimo buducim mas-medijalnim domacicama!

Kucnuse se.

- Na kom ste odseku?

- Na vasem.

- Oprostite, ne poznajem sve studente licno ...

- Znam. Na vasa predavanja dolaze i sa drugih fakulteta ... Uvek je guzva. Da samo znate kako se tesko dobija mesto u amfiteatru!

- Masovni pad ukusa ... - rece profesor .. rezgnirano.

- Ne, stvarno ... - zausti Una, ali joj profesor ne dozvoli da zavrsi misao.

- Ko ne pojede sve, nece dobiti intervju od profesora Babica! - kazao je i nasuo joj novu casu vina. - Ziveli! Nije lose, a?

- Sviða mi se, mada retko pijem vino.

- Sta onda pijete?

- Koka-kolu. Ponekad pivo.

- Gresite! - rece. - Mnogo gresite. Imate li momka ili kako se to vec danas zove?

- Aha.

- Cim se on bavi?

- Studira.

- Sta?

- Sada je u vojsci.

- Jeste li dugo sa njim?

- Tako ...

- Nedostaje li vam?

Una uzdahnu i obori pogled.

- Oprostite! - rece profesor odmahnuvsi rukom. - Vidite, i ja vam zivim u ludoj kuci. Vec mesecima nismo svi za istim stolom, u isto vreme ... Svako jede kad stigne. Kakvi ce ljudi na kraju ispasti od nas?

- Mi doruckujemo zajedno! - pohvali se Una. - A subotom i nedeljom rucak je obavezan. Olga se strogo drzi toga!

- Olga?

- Zena moga oca ... - rece Una pocrvenevsi.

- Ah, da! Razumem. Ne pusite pred njim?

- Ne! - zbuni se Una. - Zasto?

- Imate li brace ili sestara?

- Nemam.

- Pa, da! Una. Sama. Vidite, ljudi mnogo grese kada jedince optuzuju za razmazenost. Po meni, oni su mnogo manje razmazeni od ostalih. Osnovna stvar kod njih je - osecanje usamljenosti. Uvek nekoga molite da se igra malo sa vama, ili da spavate zajedno kada vas je strah, i uvek taj neko pristaje ili ne pristaje, hoce ili nece. Inace, uglavnom ste sami ...

- Otkud znate?

- Ja sam jedinac.

Una polako ispije casu vina. Bilo joj je lepo da sedi za kuhinjskim stolom tako blizu ovog zanimljivog prosedog muskarca. Osecala se bezbedno.

- Kod vas je bas super! - kazala je.

- Drago mi je da vam se dopada. Imate li svoju sobu?

- Jednu malu. Sasvim malu.

- Kladim se da je pored lifta?

- Kako znate?

- ... ima belu policu za knjige (ispravite me ako pogresim!), nekoliko igracaka iz detinjstva: meca, kuca, maca, tako nesto, da, i stara lutka, a na zidovima su posteri. Cekajte da vidimo: mozda Beatlesi?

- Janice Joplin.

- Dobro, Janice Joplin! Zatim, tu je mali stereo-ureðaj, telefon, prikljucen na onaj zajednicki u predsoblju ... Crven je, je li tako? Kada vas neko zove, odlazite u svoju sobu da razgovarate. S vremena na vreme provirite, da bi se uverili da neko ne digne onu drugu slusalicu. A zovu vas najcesce izmeðu sest i osam. Pitaju kakve planove imate za vece? Hvata ih panika. Sto se tice cebeta, ono je karirano. Postoji jos i jedna africka maska iz Najrobija ili stit iz Lagosa; vasa uvecana fotografija od pre nekoliko godina, koju je snimio prijatelj - fotograf. Umesto lustera, koga prezirete, beli kineski lampion od hartije. To bi bilo sve! Jeste li srecni?

Una se trze:

- Molim? Ne znam. Nisam razmisljala o tome ...

Kada se sagla da izvadi kasetofon iz torbe, pomisli: "Boze, izgleda da me je ono vino uhvatilo!" Postavila ga je na sto pokraj praznih tanjira.

- Znaci, to je ipak, neizbezno! - zakljuci profesor. Digao se i poceo da skuplja case, viljuske, salvete, kore od hleba. Stavio je posuðe u slivnik i pustio toplu vodu. Zatim nasu deterdzent i poce da pere tanjire.

- Da vam pomognem? - ponudi se Una.

- Ne, hvala! - odbi on. - Pranje suða me smiruje. Pomaze mi da se koncentrisem. Uvek radite sa tim?

Pokazao je glavom na "Sony", koji je stajao na stolu kao cetvrtasta buba-svaba.

- Ovo mi je treci intervju u zivotu ... - priznade Una.

- Reci cu vam nesto: ta stvarcica samo smeta! Ona je neprijatna. Ogranicena. Frustrirajuca. Indiskretna.

- Kako to mislite? - upita Una, besna na sebe sto ne ume da pokrene kasetofon.

- Evo kako: dosli ste da napravite intervju sa mnom, a, u stvari, ja sam vas intervjuisao!

I pored sapunice na rukama i kecelje za pasom, ponovo se pretvorio u profesora. Blagost zameni preciznost dikcije, gotovo skandiranje:

- Zasto? Zato sto se nisam sluzio nikakvim pomocnim sredstvima da bih nesto saznao o vama. Jednostavno, zanimali ste me, a to je prvi uslov za dobar intervju. Opustio sam vas, najpre, otkocio, pripitomio ... Jeli ste mi iz ruke. Uzgred, primetio sam da ste levakinja? I pre nego sto ste ma sta doznali o meni (sem da umem sam da pripremim spagete), ja znam sve o vama! Dakle, da rezimiramo: Una, uvek sama. Dvadeset i cetiri godine. Roditelji razvedeni. Traume iz detinjstva: osluskivanje nocnih ljubavnih sumova iz oceve spavace sobe. Osetljiva na izdajstvo. Poseduje snaznu zelju da se izvuce iz prosecnosti. Pokusava da se probije u novinarstvo. Neko joj je rekao da je najbolje poceti u "Studentu". Da. Umalo da ne zaboravim: i veoma lepa uz to! Na zalost, vase vreme je isteklo! Profesora cekaju nove, istina, ne tako prijatne obaveze ...

Odvezao je kecelju i ispraznio pepeljaru. Oprao je mlazem i vratio na sto.

- Kao sto vidite, ja sam, u stvari, jedan dobro dresiran muskarac! Drago mi je sto smo se upoznali ... - rece, pokazujuci joj rukom put iz kuhinje. Una je sakupljala svoje stvari.

- A intervju? - promuca.

- Pa, dobili ste ga! Dobili ste, naime, neku vrstu anti-intervjua. Ako nista drugo, naucili ste kako se oni prave ...

Kada su prolazili kroz onu polutamnu sobu, decak je i dalje imao stereo-slusalice na usima. Nije ih ni pogledao. Ni oni njega.

- Pustite sve to da prenoci - savetovao je profesor - a ono sto se posle toga slegne, to je intervju! Sve sporedno bice zaboravljeno ...

Pridrzao joj je kaput. Ona pokusa da ga spreci:

- Ne treba, hvala!

- Pripadam staroj, izumrloj skoli. Uctivi dinosaurusi!

Izvukao joj je sa obe ruke slap crne kose, koja je ostala pod kaputom. U magnovenju, prsti mu dodirnuse topli, glatki vrat. Trenutak erotske zbunjenosti prostruja isto onako brzo kao sto se i pojavio, u jednom jedinom blesku, i on navuce svoju vindjaknu od zelenog vojnickog platna. Trpao je zurno u dzepove kljuceve, olovke, cigarete, sibice ...

- Ali ja sam im vec obecala! - govorila je Una, spustajuci se za njim niz stepenice. - Mozda, neki drugi put?

- Mozda ... - rece profesor i otrca prema taksiju koji je zastao pred crvenim svetlom.

Te veceri dobila je menstruaciju.

"... najavila sam se P-u telefonom i, prema dogovoru, zatrazila intervju za 'Student'. Odgovorio mi je da je veoma zauzet i da vec dugo nema nista narocito vazno da izjavi bilo kome, a najmanje 'Studentu', otkako ga vodi nova garnitura. Posle mog insistiranja pristao je ipak da me primi nakratko, narednog dana 21.oktobra u 13,30 casova u svom stanu. Njegova supruga izgleda da je prilicno hladna, distancirana osoba. Nisam mogla da zakljucim u kakvim su odnosima, ali P. mi se u jednom trenutku potuzio da nikada ne jedu zajedno. Zadrzao me je na rucku koji je sam pripremio. Bio je prilicno ljubazan, moglo bi se reci, cak i srdacan, na svoj nacin. Pravio se da me prvi put vidi i pitao me na kojoj sam grupi, mada sam u vise mahova primetila da me gleda sa zanimanjem za vreme predavanja u amfiteatru. Sedim, inace, uvek u drugom redu. Nije uopste govorio o politici, niti protiv rezima. Nije ogovarao kolege. Kada sam mu pomenula da na njegova predavanja dolaze i studenti sa drugih grupa i fakulteta, pokusao je da bude lazno skroman i kazao da se tu radi 'o masovnom padu ukusa'. Nisam uspela da odem u toalet, gde se nalaze one slike i knjige o kojima se prica po fakultetu. Pomenuti intervju nisam uspela da napravim, jer se zurio na neki sastanak. Koliko sam mogla da primetim, nije mu stalo do publiciteta. Moje je licno misljenje da je to covek koji zna sta hoce i koji to ume da ostvari. Ipak, cini se da u njemu tinja neko nezadovoljstvo, koje uspesno prikriva cinizmom. Poseta je trajala cetrdeset i pet minuta. Nemam utisak da je sumnjicav. Posebnih troskova, osim za taksi, nije bilo. Prilazem racun. Zadrzacu kasetofon i trake, ukoliko doðe do nastavka intervjua. Pokusacu jos jedanput. U."

- Kafe? Sokove? - pitao je prodekan, hvatajuci se slusalice.

Niko mu ne odgovori. Mladi covek preko puta Une sedeo je nepomicno u fotelji na lavljim nogama. Kada mu je predstavljena, promrmljao je svoje prezime.

Una je gledala u prodekanove prekrstene noge, razmisljajuci o tom tipu razvaljenog muskarca, kome izmeðu zavrsetka nogavica i kraja carapa uvek viri golo, belo meso, posuto crnim dlakama. Natecena stopala, nasilno zgurana u par skupih mrkih cipela, odavala su nedvosmisleno seljacko poreklo. Na srednjem prstu ruke nosio je crni kamen, optocen zlatom. Mora da izgleda grozno kad se svuce. Oko sto dvadeset kilograma pihtijastog mesa obraslog cekinjama, posutog pristicima i lisajevima: ne, ne, nekim muskarcima bi zaista trebalo zabraniti da vode ljubav, ako ne zbog mogucih naslednika, a ono bar iz estetskih razloga! Pa ipak, i njega neko sigurno voli. Hvala bogu sto to nisam ja! Ali ne ljube samo princevi i manekeni: nocas ce se pariti nakaze i zveri, i svima ce da bude lepo. Po auli Fakulteta cula se graja, koja je uspevala da se probije cak i kroz debelo tapacirana vrata kabineta. Kako je zelela da bude tamo napolju, zajedno sa svojim vrsnjacima, a da unutra sedi neko drugi! Zasto bas ja?

- E, pa u tebe imamo najvise poverenja! - kazao je prodekan. - Ja sam seljacko dete i toga se ne stidim; tako govorim, tako mislim i nikada se ne varam u svojim seljackim procenama: iz dobre si familije. Nisi tikva bez korena! Dokazala si da si sposobna cura. Pratili smo tvoj razvoj. Na najboljem si putu da postanes koristan clan ovog drustva. Kome ovde da se obratim za suradnju? Ovoj burzujcadi koja bi za malo sminke i zapadnih krpica prodala i roðenog oca? Do sada smo bili zadovoljni onim sto si uradila za nas, i umecemo to da cenimo kada za to doðe vreme. Hajde, glavu gore! Ko se jos seca sitnica iz mladosti? Mladost - ludost! Je li tako? Nemoj ni u snu da pomislis da si nam jos nesto duzna. Sada ti nas zaduzujes ...

Govoreci Uni, prodekan bi svakog casa pogledao u svog cutljivog gosta, kao da od njega trazi podrsku. Ali lice mladog coveka nije pokazivalo nista drugo osim strpljivosti i gaðenja. Odeven neupadljivo i sa izvesnom elegancijom, ostavljao je utisak autoriteta, i pored toga sto je bio znatno mlaði od svog domacina. Cinilo se da kunja u fotelji, a ipak, kad god bi se okrenula prema njemu, Una bi primetila da je pomno procenjuju dva plutajuca smeða oka, na licu zategnutih misica. Besprekorno vitak, zakopcan, sa nesto duzom, uredno negovanom tamnom kosom, ovaj mladic je mogao da bude sef recepcije, visoki sluzbenik protokola, perser ili vlasnik picerije - bilo sta, da mu maslinasto lice nije odavalo preteranu dozu cvrstine i prezira prema svima koji je nisu posedovali. "Ako je ozenjen, taj sigurno ne vara zenu", pomisli Una dok ga je procenjivala ispod trepavica.

- Mozes slobodno pred drugom ... - ohrabri je prodekan. - Nemam pred njim nikakvih tajni!

Onda je usla tetkica i pocela da deli kafe i sokove. Una primeti da prodekan ne pije iz istih soljica kao i studenti. Ove su bile od finog fajansa sa tanjiricima zlatnih rubova. Cutali su dok nije izasla iz kabineta.

- Svakome je to moglo da se dogodi ... I, uopste, to je veliki problem dece nasih drugova, koja su zivela kojekuda po svetu! - Sada se obracao mladicu u fotelji. - Jedan razred u Africi, drugi u francuskoj skoli, treci kod Amerikanaca ... Deca izgube vezu sa domovinom, a ocevi, zna se, prezauzeti, ne stizu. I sta? Potpadnu pod razne uticaje. Propaganda. Dobro, de! Danas to niko ne bi ni primetio, i mi smo postali svet, ali pre sest godina, jos se nismo bili navikli na takve stvari! Pricam to onako, jer me zanima problem. Evo, bas neki dan, jedan moj zemljak, neki ...

"Zasto vec jedanput ne preðe na stvar?" - grcila se Una u fotelji. "Cemu ovako dugi uvodi?" Odluci da iskljuci ton (klik), ali slika je i dalje bila tu. Kabinet, namesten skupocenim graðanskim kicem, zaplenjenim ocigledno iz neke bivse ministarske kuce, pokrenu svoje zidove, pretvorivsi se u presu za pakovanje cetvrtastih tipova. Ormari za knjige u duborezu licili su na drakstlovani portal trogirske katedrale; pompezna mastionica, izvedena u mermeru, vec odavno presusena (ko jos pise drzaljom i perom?) - olinjali persijski cilim, prasnjavi fikusi, a preko svega i iz svega sirio se neki memljivi vonj administrativne epohe (kako je Una zamisljala); neki fini talog sivkaste prasine i pepela kao da je prekrivao i ljude i stvari i duhove debelih muzjaka u koznim kaputima do zemlje, koji su nekada naseljavali ovaj prostor. I pored toga sto se nalazio u zgradi Fakulteta - dakle, hramu nauke - kabinet bi mnogo bolje pristajao islednickom odelenju iz knjige Nadezde Mandeljstam, gde visoki oficiri nude optuzene cigaretama iz zlatne tabakere, a posle ih prebijaju u sobama glatkih keramickih zidova (krv na klizavom belom fonu. Tas!). Zar jos postoji taj miris i ti ljudi; zar nisu vec odavno izumrli i preselili se u mitoloski arhiv? Ali i pored kitnjastog stila euforicne rezbarije, koja bi svojom nekrofilskom crno-zlatnom kombinacijom vise odgovarala trpezariji vlasnika pogrebnog preduzeca (Oganj, Plam, Vecnost ili Konkordija?), nesto je bunilo Unu u atmosferi ove prostrane sobetine: jedna veristicki izvajana i obojena gipsana krava gledala je sentimentalno sa vrha ormara, secajuci se, verovatno, na svoj gipsasto kravlji nacin vremena kada je u ovoj zgradi bio Poljoprivredni fakultet ili Planska komisija za razvoj stocarstva. "Drugu Micicu za besprimerni humanizam u borbi za realizaciju i prebacenje prvog petogodisnjeg plana u stocarstvu. Kolektiv, 1949." Jos nesto je remetilo stilsko jedinstvo enterijera gospoðe Konkordije: po zidovima su visile nekada crno-bele, danas vec presle u sepiju, fotografije na kojima su grupe izbledelih muskaraca, u teskim grombi-kaputima sirokih revera, pratile neke smrknute licnosti sa subarama na glavama preko razrovanih oglednih poljana. Do njih: skupine muskaraca ostrih vilica, svi u tamnim odelima i sa leptir-masnama, gledali su napregnuto u fotografa prilikom necije promocije u doktora, kao da od njega ocekuju odgovor na sudbonosno pitanje. Bilo je tu i primorskih predela i tablica "Hvala sto ne pusite!" i sapirografisanih uputstava, a visio je i dve godine stari kalendar sa fotografijom neke devojke u motornom camcu. Preko svega sivilo, jedva primetno, neprozirno, gorko; kao da stanovnici ove sobe nisu svesni okvira u kome borave, bas kao slepci koje neko drugi odeva i veze im kravatu, prvu koju dohvati iz plakara. S obzirom na svoje godine, Una, naravno, nije mogla da odredi poreklo i sustinu ove cinovnicke scenografije - primala je njene poruke emitovane iz boje, mirisa i rasporeda, poput tek uhvacene veverice, zatvorene u kavez zooloskog vrta. Njuseci tragove predmeta i njihov nelogicni poredak, golom senzibilnoscu predosecala je klopku. Ponovo ukljuci ton i u dalekoj jeci do njenog sluha doprese iskidani odlomci prodekanovih recenica "malograðanski poluinteligent ... anarholiberalna leva skretanja ... demagoski pristup mladim generacijama ... povlaðivanje burzoasko-rozapadnom ukusu ... nekritican odnos prema nasim dostignucima ... kritizerstvo ... liderstvo ... podmetanje klipova kukuruza u tockove naseg razvoja ... disidentsko ponasanje ... veza sa neprijateljskim intelektualnim krugovima u zemlji i inostranstvu ... sarmiranje i zavoðenje studenata ... cinican odnos prema nasoj stvarnosti ..." i na kraju, jedno ime probi zastitnu opnu Unine svesti - Misel Babic! Na kabinet se spusti zavesa tisine.

- Zasto ste nervozni? - oglasi se prvi put mladi covek iz fotelje.

- Molim?

- Zasto ste nervozni? - ponovi on.

Una pogleda svoju prljavo-belu patiku koja je sama od sebe odbrojavala neki samo njoj poznati unutrasnji, otkaceni ritam.

- Ja? Nisam. Zasto?

- Kako stojite sa stranim jezicima?

- Ucila sam engleski ... - rece, i covek ponovo utonu u cutanje.

Pred Unom se uz skripu i jauk razdvojise dve polutke jabuke-sveta, za koju je dugo naivno verovala da je jedna, celovita i nedeljiva. Napolju je kljucao zivot, odjekivao smeh, napolju su tutnjali koraci u trku studentskog stada, tekla je sumanuta, sasava moda svojim nepredvidivim tokovima i hirovima, zvakale su se gume, raðala se nova dzu-dzu-muzika, razmenjivale se ploce; napolju je bila ljubav bez obaveza, salabazanje i ogovaranje, srecna dokolica - potpuno drugaciji stil zivljenja, koji kao da nije imao blage veze sa ovom sveze iskopanom administrativnom katakombom, u kojoj svestenici neke vec davno izumrle religije nose jos uvek uredna siva odela, neguju svoja pravila ponasanja i svoje tajne rituale. Kao da se, poput Alise s onu stranu ogledala, iznenada provukla kroz pukotinu rascepljene stvarnosti i utvrdila da ove smesno-sumorne osobe, ako zazele, mogu ipak promeniti sudbine onih srecnika napolju; zaustaviti ih, unistiti, pokupovati na veliko i na malo, ubrzati ili nagraditi; iza ovih tapaciranih vrata u kabinetskom vremeplovu, kao da se nista nije izmenilo, ziveli su cuvari fakultetske hijerarhije, ne obaziruci se nimalo na raðanje nove, smele i osloboðene civilizacije; bezbroj mogucnosti pruzale su se pred svakim mlaðim od trideset godina, osim pred njom, Unom, koja je u vecoj meri nego ikada ranije shvatila da je u njihovoj vlasti, da su oni, istina, mozda, samo ruzan san, ali da je ona ta koja ga budna sanja. Trebalo bi se, u stvari, probuditi i pogledati ih zacuðeno: "Oh, otkud ja sa vama ovde? Ko ste, uopste, vi?" - i mirno izaci kroz ova vrata; to bi mozda bilo najpametnije, nista strasno se ne bi dogodilo, ali znala je dobro da to nece uciniti. Pokusace da ih se elegantno resi, upotrebivsi inteligenciju i lukavstvo. Izdrzace jos malo, razvlacice kao zvaku citavu tu stvar dok je ne zaborave, dok ne zavrsi fakultet, ili njih mozda opet smene i na njihovo mesto dovedu neke druge, sa kojima nece imati nikakve veze. Zato se usredsredi na instrukcije koje su sledile, kao neka vrlo dobra, marljiva studentkinja kad pobozno hvata beleske. Tri dana kasnije poslala je prvi izvestaj, pridrzavajuci se uputstva da bez krajnje potrebe ne dolazi u prodekanov kabinet.

(Prva traka) ... jedan, dva, tri, jedan, dva, tri, jedan, dva, tri ... Kazite nesto! Sta? Bilo sta! Dobro. Jedan, dva, tri, jedan, dva, tri! Je l' sad u redu? U redu je! Mislim da je u redu. Okrece se ...

- Pre nego sto zapocnemo ovaj razgovor, koji me, zaista, zamara i na koji sam pristao samo zato sto ste uporniji nego sto sam se nadao, moram, na zalost, da vam priznam: nimalo ne volim omladinske listove!

- Zasto?

- Znate, u velikim gradovima po svetu, u robnim kucama, mislim, obicno u prizemlju postoji ograðen prostor gde odrasli ostavljaju decu dok su u kupovini. Deca tamo mogu lepo da se zabave; na raspolaganju su im drveni konjici za ljuljanje, lopte, igracke, a evo, kao sto vidimo - tu su im i listovi u kojima mogu da pisu i da se igraju novinara. U tim listovima dozvoljeno im je da napadaju tate i mame, da ih grizu za noge, da kake po tapisonu i po svemu ostalom sto im se ne dopada, jer se taj prostor o kome vam pricam nalazi u okviru robne kuce, to jest ozbiljnog potrosackog drustva, kao mali decji azil.

- Da, ali smatra se da su to danas, ipak, najslobodniji listovi?

- Bez sumnje. Jer, ako decica preteraju ili nesto uprskaju, odrasli onda kazu: "Dobro, jos ste mladi, progledacemo vam kroz prste!" Uostalom, za godinu ili dve i tako cete zavrsiti studije i izaci u zivot onako gnevni i sa poduzim kosicama i bradama (koje cete posle izvesnog vremena, naravno, skratiti na uctivu duzinu), a na izlazu ce vas sacekati gosn. Zivot licno i pocece da vas davi kreditima, stanovima, platama i otplatama, hranom za bebe, usisivacima za prasinu, bolovanjima i roðendanima beba - stavicete mirno svoje lepe glavice u omcu napravljenu od rezanaca iz nedeljne supe! I onda ce polako vas gnev da se istopi kao sladoled na suncu. Samo neki od vas, samo neki koji budu imali mnogo srece ili nesrece, svejedno, ostace ludi i dalje i bunice se i kada budu starci. Prema tome: mladalacki bunt je za mene isto sto i neka druga decija bolest koja se mora prelezati: zauske, rubeole, sarlah, ospice, prva ljubav ... On je, naime, prirodan!

- Jesu li i vas udavili rezancima ili ste zadrzali svoj gnev?

- Cujte, vi ste, verovatno, vec dvadeseta generacija koja me intervjuise. Dvadeset godina odgovaram na ista pitanja i vec sam sit toga. Imam cetrdeset i cetiri godine, jedanaest godina sam stariji od Isusa Hrista i video sam svasta. Ne mislim da se udvaram vama, mladima ...

- I, kakvo je vase iskustvo?

- Zanimljivo, primetio sam da, sto sam stariji, mlade dame koje dolaze da me intervjuisu postaju sve lepse. U tom pogledu, ova godina je rekordna ...

- Niste mi odgovorili na pitanje?

- O cemu?

- O gnevu?

- Oprostite, vec sam u godinama kada pomalo zaboravljam stvari. Znate, moram vam priznati da nikada nisam drzao gnev za posebnu duhovnu disciplinu ili neki narociti kvalitet. Uostalom, procitajte sta o tome kaze stari Seneka, ako ga jos iko cita. Vise volim toleranciju, nego gnev. Netolerantan sam jedino prema netrpeljivima! Vidite kako vesto i duhovito odgovaram na vasa pametna pitanja!

- Sta mislite o gnevu mladih?

- Mislim da je bunt kao dekorativni elemenat prilicno izanðao. Taj film sam gledao mnogo puta, i vec spavam kad ga ponovo daju na televiziji.

- Kako mislite da ce mladi bez bunta pronaci i osvojiti svoje mesto pod suncem, kad sve vazne pozicije jos uvek drze stariji?

- Uvek sve drze stariji! Uvek i u svako vreme. Meðutim, mlad covek treba da ima jak motiv i snazan motor da ih pobedi. U vreme kada se probijala moja generacija, kako da se izrazim? Pa, dobro, u ono sto se zove javni zivot, takoðe su tamo vladali starci, ali nasi motori bili su jaci: prosli smo kroz njihovu blokadu kao Orijent-ekspres kroz brdo krempita!

- Sta, po vama, moze da posluzi kao pogonsko gorivo?

- Velika mrznja, velika ljubav, veliko ocajanje, nedostatak drugog izlaza ... Kako se buniti protiv kosmickih uslovnosti? To je demodirani veltsmerc. Meðutim, ako nemate jak motiv, ako vam odrasli vec u tim godinama daju sve sto vam je potrebno za udoban zivot; svoje male igracke, svoj listic, Dom omladine, svoj avangardni teatar, industriju odevanja samo za mlade, radio-programe i gramofonske ploce, ako vec imate svoje sobice i u njih mogu slobodno da vam dolaze mladici i devojke, zasto bi se, kog ðavola, bunili? Zivite u gotovo idealnom svetu! Mi nismo imali drugog izbora. Bilo nam je hladno, bilo nam je ruzno, ljubili smo se po kapijama i parkovima kao ocajnici. Trebalo je oteti svoj prostor, knjige, katedru ... Na kraju, pravo na sopstvenu misao, sto nije najmanje vazno u celoj ovoj prici!

- Kazite mi nesto o slobodi izrazavanja?

- Covek uzima onoliko slobode koliki mu je kapacitet pluca. Niko vam nece doci i kazati: "Hajde, sad budite malo slobodniji! Recite ovo ili ono, napisite nesto malo slobodnije ..." To morate sami da rizikujete i da platite na razne nacine. Naravno, mogu vam brojati do deset, ali ako ste pravi, ako ste roðeni borac, ako ste zilavi, vi cete ustati sa patosa i ponovo se vratiti u ring. Slobode, dakle, uzimate onoliko koliko vam treba i placate onu cenu na koju ste spremni.

- Koliko ste vi slobodni u onome sto radite?

- Nisam fajter, ako ste to ocekivali da kazem. Kad zrelo razmislim, cini mi se da se i ne nalazim u nekoj bici.

- To je zbog toga sto ste vec pobedili ...

- Mislite? Ne! Ni govora! Uglavnom, dakle. stojim po strani i pokusavam da sebi i drugima razjasnim fenomen mas-medija. To je sve! Mozda sam nekada i pokusavao da se borim, ali vec dugo sam van igre. Ne zanima me ...

- Mislite li da je moguce biti iznad, ispod ili po strani? To je, ako dozvolite, prilicno udobna pozicija?

- Platio sam je skupo.

- Znaci, ako sam dobro razumela, po vama, to je ...

- ... samo posao svedoka. Svedok ne ucestvuje u nesreci, licno. On samo svedoci. Prema tome, mora da bude nepristrasan ako zeli da mu se veruje.

- Ipak, imate mnogo uticaja na mlade ... To je cinjenica.

- Odbijam bilo kakvu odgovornost u tom pogledu!

- Vasa predavanja su najposecenija ... Amfiteatar je uvek prepun onih koji stoje da bi vas culi. Neki to na Fakultetu vec zovu "sou-programom" ? Cime tumacite taj uspeh?

- Mislite da je to uspeh? Moja predavanja nisu ni za koga obavezna. Ne delim na njima potpise. Ne zanima me hoce li ko doci na njih ili nece. Nikoga ne zovem da me slusa, niti da mi aplaudira. Ne trudim se da se licno bilo kome dopadnem. Jeste li zadovoljni?

- Ja jesam, ali mnoge vase kolege, koje ne mogu da sakupe ni tri studenta, nisu. Mislim da vam zavide na tolikoj popularnosti?

- Niko nije imun od toga. Eto, to bi bilo sve sto bih mogao da kazem u svoju odbranu ...

- Niste optuzeni!

- Zar nisam?

- Ne, stvarno niste ...

- Jos nesto: predmet koji predajem veoma je atraktivan i tice se velikog broja ljudi i komunikacija meðu njima. Zasto bas privlaci mlad svet, nemam pojma! Nikada, naime, nisam upao u pogresku da se udvaram mladima, samo zato sto su mladi. Mladost za mene nije nikakva posebna vrednost. Godine ce vas uskoro osloboditi te prednosti! Pojedine kolege osecaju strah da ih je pregazilo vreme, plase se da budu staromodni i ulaguju se studentima, a ovi to, jednostavno, osecaju i zato ne odlaze na njihova predavanja. Drugi se, opet, smatraju zasticeni polozajem, zvanjima i doktorskim titulama, cime se danas malo ko moze impresionirati. Dodamo li tome, bez lazne skromnosti, da nisam suvise dosadan, dobicete neku vrstu odgovora na vasa pitanja ...

- Umalo ne zaboravih: Misel Babic? Zasto: Misel?

- To vam je klasicna francusko-srpska kombinacija. Ziveli saveznici! Majka mi je bila Polufrancuskinja - otac Beograðanin, jedna baka iz Topole, druga iz Normandije. Deda, lekar, jedan od hiljadu kaplara, vratio se iz izbeglistva sa zenom koja nikada nije naucila potpuno srpski. Do kraja zivota, umesto mozga, trazila je u mesarama "pamet od tele!" Eh, sjajna jedna osoba! Zvao sam je Me-me, pa su je zbog toga u Trecoj muskoj gimnaziji, gde je predavala francuski, ðaci prozvali Memerka!

- Pre nego sto sam dosla do vas, pregledala sam vam biografiju; kako to da ste roðeni u Parizu? Slucajno ili ...

- Vidite, ma koliko moja baka volela Srbe, zbog kojih je, uostalom, ostavila cak i svoju domovinu, porodicu, zapocete studije, sve, imala je fiks-ideju da ja treba da se rodim u Parizu. "Kuce izgore, imanja propadnu, novac se zameni, biblioteke rasture" - govorila je mojoj sirotoj mami - "ali mesto roðenja uvek ti je upisano u pasos, ma gde putovao. Hocu da mom unuku (to meni) poklonim nesto za ceo zivot - najbolje mesto roðenja na svetu: Pariz!" I zaista, mesec dana pre poroðaja, odvela je moju majku u Francusku i tako se ja rodih u Sesnaestom arondismanu, tacnije u bakinoj porodicnoj kuci, u Rue des Belles Feuilles 75.

- Jeste li nekada ziveli tamo?

- S vremena na vreme ...

- Sta mislite o nasem prodekanu?

- A vi?

- Prva sam pitala!

- Radije ne bih odgovorio na to pitanje.

- Prica se da ste nekada bili nerazdvojni prijatelji?

- Je li i to za vase novine?

- Nije. Zanima me, onako ...

- Ovde smo da napravimo intervju, zar ne?

- Oprostite!

- Nista, nista! Ionako vec moram da idem ...

- Vec?

- Imate li jos pitanja?

- Pa, tek sam pocela! Hocemo li nastaviti?

- Sutra i prekosutra imam strasnu guzvn ... Nazovite me u petak. Ali, rano! Mozda cu pronaci neku rupu ...

- Sta je za vas rano?

- Pa, na primer, deset sati!

(Trajanje trake: sezdeset minuta)

"Izgleda da je zagrizao ..." (recenica iz Uninog izvestaja)

Zen-soba se nalazila na dvadeset i trecem spratu jednog usamljenog solitera na Zvezdari. Zaista, na ovom bregu, Beograd kao da je najblizi zvezdama. Do sobe se stizalo liftom, koji je cesto bio u kvaru. Njegova drvena kabina, nekada oblozena svetlim, lakiranim drvetom i vec odavno razbijenim ogledalima, bila je prava mala antologija najprimitivnijih pornografskih poruka, stihova, psovki i opscenih scena, ugrebanih perorezima, kljucevima, ekserima, noktima - ispisanih flomasterima, sprejovima u boji, pa cak i damskim krejonima za oci. Na stropu se kocio dzinovski falus, na koji je bila nabijena obla zenica raskrecenih udova. Kao da je citav pritajeni i dugo potiskivani erotski naboj ove zgradurine od betona siknuo u bezbednosti skripavog i cegrtavog lifta - lascivne kapele, neslucenom zestinom, zeleci da obesnom raspusnoscu satre i unisti i poslednji trag cednosti svojih putnika. Kada se moralo pesaciti uz stepenice (u ovom kraju cesto je nestajalo struje), mogli su se poblize upoznati i stanari ove tipicne beogradske novogradnje. Iz podruma je snazno nadirao zadah kiselog kupusa iz buradi, pomesan sa vonjem ohlaðenog pepela i ðubreta; taj miris je trazio svoj put kroz otvore za ventilaciju, stepeniste i prostor kojim se kretao lift, gotovo potisnut i nosen ustajalim vazduhom i smradom. Na odmoristima nekih spratova, ispred vrata, raslo je bilje u velikim limenim konzervama - pravi mali viseci vrtovi neke sirotinjske Semiramide; ponegde je prolaz bio naprosto zakrcen ormarima, otpisanim friziderima i sanducima preostalim posle selidbe, a na mnogim otiracima, nacinjenim od ispresavijanih seljackih ponjava, odmarale su se izgazene blatnjave cipele ili nanule. Sve to prozimao je jedinstveni miris zaprske, koji je, cinilo se, prodirao u svaku poru koze i svako vlakno odece posetioca. Stanari - uglavnom penzionisani zeleznicari, nizi oficiri i sluzbenici posta - izgleda da su se vec odavno navikli na uobicajeni zadah solitera; njihove zene, ogrnute bezoblicnim kucnim haljinama, sa maramama na glavama, setkale su bezbrizno po odmoristima, prale beton ispred vrata ili, puseci, razgovarale jedna sa drugom; gledale su sa neskrivenom sumnjicavoscu svakog dosljaka u svojoj tvrðavi. Ali cim bi covek otkljucao vrata stana broj 69, zaboravljao bi mukotrpni put kroz svakidasnjicu ovog mravinjaka; istog casa kao da bi zakoracio u Rala-Hamijevn Aranju. Kao da je neko bolesno preosetljivo, pomalo nastrano dete, potkradajuci nepoznate hramove, sagradilo tajno skroviste usred tmurne prosecnosti roditeljskog doma, da bi nekako spaslo dusu. Potpuno drukciji zivot buktao je i navirao iz zidova. Gotovo da nije bilo praznog mesta na narandzastoj podlozi odakle ne bi izvirivala i gledala ljudska i zivotinjska bozanstva - pravi dzepni budisticki hram na Zvezdari! Iznad niskog, udobnog lezaja, prekrivenog takoðe narandzastom tkaninom sa velikim zutim krugom u sredini, pozlaceni Buda rezao je sabljom svoju kosu, dok su dva manja Bude od crnog, glatkog drveta lezala u pozama nirvane. Ovaj prostor sadrzavao je u sebi nesto eksteritorijalno; i pored preteranosti sijamskog baroka koji se zaplitao sam u sebe, zen-soba je imala nesto sveto, asketsko i cisto u isti mah. Neko posve drugaciji od ostalih skrivao se, izgleda, u njoj od sveta. Njegovi posveceni prsti osecali su se na brojanicama od krupnih, okruglih semenki, na uglacanoj povrsini svake male figurine od slonovace i bronze, na stapicima za hranu i svakom komadu skromnog i jednostavnog pokucstva. No, posmatrajuci zen-sobu u okviru citavog solitera u Ulici Jovana Ducica (bez broja), postajalo je savrseno jasno da je ta vrsta bekstva nemoguca. Pre svega, zbog opsteg balkanskog mirisa koji kao da se uvukao cak i u svaki delic betonskih nosaca. Dok je Una neodlucno stajala nasred zen-sobe njuseci prostor u kome se iznenada i bez pripreme nasla, profesor pokusa da istera plesnivi zadah solitera, zapalivsi nekoliko mirisljavih tamjanovih stapica, ciji plemeniti dim vec posle nekoliko minuta otplovi zajedno sa sobom i njenim privremenim stanovnicima u tajanstvenu svetost nekog cejlonskog hrama.

- Sedite! - rece Uni. - Moram, najpre, da telefoniram ...

Una je razgledala knjige, kojih, zacudo, nije bilo mnogo. Izvuce iz police "Zen-price" i nasumice ih otvori.

- Hocete li da vam pokazem najbolju? - upita je profesor i uze joj knjigu iz ruke. Okrenuo je desetak listova, a kad pronaðe ono sto je trazio, vrati je Uni.

Dok je citala, on je ubeðivao nekog dugo na francuskom, zaboravivsi na njeno prisustvo.

Posto je obavio razgovore, profesor leze na leða preko pokrivaca sa zutim krugom:

- Oprostite - rece - uzasno sam umoran. Imao sam ocajan dan ...

Una je isprobavala svoj "Sony".

- Ovako ce vise liciti kao da sam kod psihijatra. Nadam se da necu morati da pricam o detinjstvn?

- Jedan, dva, tri ... Jedan, dva, tri ... - brojala je Una.

- Probudite me ako zaspim! - zamoli je profesor. - Imam neku veceru u osam.

"Ja postojim! " procita Una poruku na maloj cedulji, prikucanoj na zid iznad profesorove glave.

(Druga traka) "... u stvari, svaki intervju je u osnovi neka vrsta lazi! I onaj koji postavlja pitanja, i onaj koji odgovara, trude se sto je vise moguce da ostave povoljan utisak o sebi. Oni, naime, glume svoje misljenje u skladu sa onim sto se od njih, kao od javnih licnosti, ocekuje. U tom smislu, najlazniji su intervjui koji vrcaju od isforsiranih duhovitosti. Svako efektno, unapred smisljeno duhovito pitanje kao da paralise odgovor. Intervju je, stoga, uglavnom jedna vrsta dvoboja i najblizi je, mozda, rodu kamerne drame sa dve licnosti. Pada mi na pamet da bi mogao da bude i neka vrsta javne ispovedaonice (otkako se nasi savremenici ne ispoveduju klececi u crkvi), s tim sto za tu ispovest saznaje mnostvo i na taj nacin sprecava onoga koga intervjuisu da bude potpuno iskren, pa zato pribegava autocenzuri. Naravno, katolicka crkva, za razliku od novina i televizije, moze da dodeli oprostaj od grehova, dok javnost, naprotiv, ako joj se intervju ne dopadne, obicno trazi glavu onoga ko nije udovoljio njenim ocekivanjima, izjavivsi nesto bogohulno ...

- Kako bi, po vama, trebalo da izgleda pravi intervju, ako je on, uopste, moguc?

- Ako je, uopste, moguc? Izgleda da sam ipak nepopravljivi optimista. Reci cu vam nesto: ja verujem da je moguc! I nazvao bih ga - totalnim intervjuom!

- U kom smislu?

- Najpre, taj intervju bi trebalo da bude dovoljno sirok da u sebe primi sve aspekte licnosti kojom se bavi. To znaci da bi, sem onoga sto ta licnost isprica sama o sebi i o svom pogledu na svet i zivot, intervju morao da sadrzi i dijagram detektora istine, na primer tonski zapis boje glasa, kardiogram, encefalografske izvestaje, krvnu sliku, sve podatke o tezini, graði, boji ociju, o roðacima, prijateljima, o prostoru u kome intervjuisani boravi, jela kojima se hrani, kratke beleske o ljudima sa kojima se druzi, fotografije i faksimile rukopisa, otiske prstiju, mozda horoskop, ispunjene psiholoske testove, snimak dlana leve ruke, spiskove kljucnih knjiga koje su ga duhovno oblikovale ... sta ja znam? Ne pada mi sada trenutno na pamet sta bi sve trebalo da uðe u njega, pa da bude totalan!

- Ko bi to stampao?

- Potpuno ste u pravu! Ja i nisam mislio na novine ili na neki casopis, sto, u stvari, predstavlja mlaðe kameno doba mas-medijske komunikacije! Taj intervju bi trebalo da bude zamisljen i realizovan kao multi-medijalna disciplina, i ja verujem da bas toj vrsti pripada buducnost!

- Na osnovu cega to zakljucujete?

- Vi se, kao sto sam primetio, sluzite tom vasom spravicom bez oklevanja. Savrseno vam je prirodno da traka belezi moje reci, koje cete kasnije reprodukovati i pretociti u neki od oblika Gutenbergove galaksije. Rukujete, dakle, kasetofonom ne razmisljajuci uopste kako funkcionise, bas kao sto telefonirate ili fotografisete. Ja, koji sam dvadeset godina stariji od vas, mada se profesionalno bavim ispitivanjem razlicitih sredstava za komunikaciju meðu ljudima, gajim jos uvek izvesno podozrenje prema tom aparatu, jer sam roðen i odrastao pre njegovog pronalaska. Jos pre petnaestak godina magnetofoni su bili retki u nasim krajevima, a najlaksi od njih tezili su najmanje dvadesetak kilograma; njima su, uglavnom, rukovali specijalno obuceni tonski snimatelji sa radija. Danas vec i deca snimaju na traku prve recitacije! Sa ulica Beograda odavno su iscezli fotografi, a samo na Kalemegdanu bilo ih je, koliko se secam, desetak! Zasto? Zato sto danas svi fotografisu. Razvojem foto-industrije na trziste su izbaceni milioni jeftinih kamera. Postaje besmisleno uciti sabiranje, oduzimanje, delenje i mnozenje, vaðenje kvadratnog korena ili procenata; digitrone, ne vece od sibica, upotrebljavaju cak i osnovci na casovima matematike. Sve nas to navodi na pomisao da ce i klasicni intervju, koji se nekada realizovao iskljucivo pomocu olovke i hartije, a u vase vreme, evo, vec kasetofonom ili televizijskom kamerom, pretrpeti u svakom pogledu mnoge izmene; da ce biti obogacen citavim nizom izrazajnih i tehnickih mogucnosti, koje ce nam uskoro stajati na raspolaganju. Meðutim, ne smemo ni u jednom trenutku smetnuti s uma da je sustina nepromenjiva i vecna, i da se razgovori, sto se tice izmene misli, odvijaju na potpuno isti nacin u obliku pitanja i odgovora kao u Platonovo vreme, na primer, jer, kao sto stoji zapisano u Knjizi stvaranja: "U pocetku bese rec!" Ako ljudi nisu sagovornici, nema nista od intervjua!

- Ako sam dobro razumela, totalni intervju bi, po vama, trebalo da bude neka vrsta dosjea ili kutija u kojoj bi bilo svacega: traka, magnetofonskih i filmskih, slajdova, gramofonskih ploca, raznih izvestaja ...

- Ne samo to! To ni izdaleka ne bi bilo dovoljno da se shvati i upozna jedna licnost do kraja!

- Sta jos nedostaje?

- Mislim da bi onaj koji intervjuise morao da provede mnogo vremena sa licnoscu kojom se bavi. To, naravno, ukljucuje spavanje ...

- Molim?

- Hocu da kazem, voðenje ljubavi; tucanje, da upotrebim izraz vase generacije, naravno, ukoliko su osobe razlicitog pola!

- Sta imate protiv pedera i lezbejki?

- Apsolutno nista! Oprostite, to je iz mene na trenutak progovorio primitivni konzervativac ...

- Zasto mislite da bi trebalo da se potucaju?

- Pa, nemoguce je do kraja shvatiti jednu licnost ako joj ne dodirnete kozu (svakako ste i sami primetili da mnogi ljudi, kada razgovaraju sa vama, traze i taktilni kontakt - body language - neprestano vas pipkaju za ruku, koleno, tapsu ili vuku za rever), zatim, potrebno je omirisati i liznuti tu kozu; psi se njuskaju kad god se sretnu; potrebno je biti vlazan od tuðeg znoja, jednom recju, potrebno je prodreti u samu srz tuðeg bica, naravno, u onoj meri u kolikoj je to uopste moguce meðu ljudima.

- U tom dosjeu, dakle, bilo bi i porno-filmova?

- To ste vi kazali!

- Ipak, nije vam losa ta ideja ...

- Dopada vam se?

- Aha ... (Tisina.) Hajde da to jedanput ucinim prva ja!

(Nejasni sumovi.)

- Mmmmmmmmmmmm ... Dobro ste to ucinili!

- Jesi li zbunjen?

- Pa, da budem iskren - prilicno.

(Ponovo sumovi. Tisina.)

- Gde je kupatilo?

- Tamo.

- Ima li tople vode?

- Sumnjam.

(Tisina.)

- Lepa si tako!

- Stvarno?

- Doði!

- Gladna sam. Ima li neceg za jelo?

- Pogledacu u frizideru.

- Hajde, najpre da jedemo!

- Vazi!

- Zasto se i ti ne svuces? Ovako nismo ravnopravni ...

- Ima neceg perverznog u ovom prizoru: naga devojka i odeven muskarac jedu krekere i stari sir! Tajna eroticnosti Manetovog "Dorucka na travi" ...

- Ipak se svuci! Hej, imas li neku plocu?

- Volis li Cohena?

- Ko je to?

- Cuces ...

(Leonard Cohen: "Chelsea Hotel")

- Tako ... Tako je vec mnogo bolje! Zasto stalno govoris o svojim godinama? Izgledas sasvim pristojno. Imas ocuvano telo ...

- To je zbog toga sto se nikada nisam bavio sportom. Nekadasnji sampioni su se vec odavno ugojili ...

- Namazi i meni!

- Izvoli!

- Da nemas vina?

- Mislim da je ostala jedna boca.

- Dovodio si i ranije ribe ovamo?

- Ti si prva!

- Koji si ti lazov! Oh, oprostite ... Ovaj, tesko se navikavam da nekom govorim ti.

- Hoces li da pijemo ovde ili u krevetu?

- U krevetu. Od cega ti je taj oziljak?

- Neka tuca iz detinjstva.

- Je li te mnogo bolelo?

- Ne secam se. Mislim da jeste. Imas prave crnacke grudi! - Kakve su to crnacke grudi?

- Bas takve: malo kruskolike i idu ukoso ...

- Doði da pravimo totalni intervju!

(Ljubavni sumovi. Leonard Cohen. Trajanje trake 45 minuta.)

Oslonjen o dovratak kupatila, posmatrao je Unu kako se mazi sa mlazom tusa; kada je prvi put video taj prizor, kada? Kada? kada? kada? kada? kada? Odmotavao je kompjutersku traku u svom pamcenju, sve dok se ne zaustavi na mutnom kvadratu kojim je zapocinjala sekvenca tusiranja golih sportistkinja jednog maglovitog novembarskog sumraka 1947. u Drzavnom institutu za fizicku kulturu, DIF-u, one daleke godine kada je mlada drzava, u skladu sa sentencom: "Zdrav a duh u zdravom telu", odlucila da od malih, rahiticnih individualaca iz Beograda napravi snazne socijalisticke momke, nalik onima na monumentalnim platnima tadasnjih drzavnih slikara: Guranje vagoneta, Pobijanje sipova, Polaganje trase na pruzi Brcko-Banovici, Kolona I, Kolona II, Udarnici, Njen praznik, Visoka pec I, Visoka pec II, pa je uvela obavezno plivanje u jedinom gradskom bazenu, cija je voda bazdila na hlor pod sturom rasvetom male zemlje meðu svetovima, okruzenoj blokadom mrznje svojih istocnih, juznih i severnih suseda. Ulazio je sa gaðenjem u vodu, kao u tecnog neprijatelja, a pretili su im da, ako se popisaju u nju, postaje odmah crvena oko onog ko je to ucinio, jer je u pitanju novo savremeno hemijsko otkrice, i plivao je bez zanosa po povrsini, kao les koji pluta po formalinu medicinskog fakulteta, a bazen je, secao se, bio zelenkasto-sivo-crn, beton po ivicama raspukao i okrunjen, i sluzio je, cini se, uglavnom zato da ekipe Filmskih novosti za drzavne praznike slikaju u njemu razdragane omladince i pionire koji celice telo pod rukovodstvom svojih trenera, zasluznih majstora sporta s povlascenim tackicama za snabdevanje ugljenim hidratima. Posle plivanja su se tusirali u kabinama pregraðenim debelim, mutnim staklom, koje nije sasvim dopiralo do kliskih plocica, niti do tavanice, ostavljajuci dole i gore otvoren prostor, velik otprilike kao sirina dlana, da bi mogao da struji topao vazduh. Dogodilo se da su decaci iz njegovog odelenja culi cicanje i zenski smeh u kabini do njihove: kroz mutno staklo ojacano jedva vidljivom zicanom mrezom, ugledase tada ruzicasto komesanje i cuse zvuk vode koja se rasprskava po kozi, kao dobovanje kise po zategnutom timpanu; tabanje mokrih, kliskih stopala; pa su, otkrivsi slobodan prostor pri vrhu kabine sa tusevima, poceli da se penju jedan na drugoga, nacinivsi od ruku i spletenih prstiju lopovske merdevine, a kada je dosao red na njega da se popne i da vidi, zanemi od uzbuðenja: ugledao je uskomesano klupko nagih zenskih tela (bile su to plivacice koje su trenirale posle njih u bazenu) obavijeno oblakom pare; opcini ga taj kovitlac najezenih mladih bokova - devojke su se, naime, gurale i pljeskale jedna drugu dlanovima po sapima, dok su im bicevi mokre kose sibali po ramenima.

Uznemirene i uzbuðene blizinom drugih tela i pretoplom vodom, dve crnke se odvojise i njihove usne se stopise u dugi poljubac, kojim kao da su zelele da usisaju jedna drugu; njihovi prsti prenezno su milovali kicme, tamna runa im se mrsila i Venerini bregovi trljali jedan o drugi; svilaste dlacice slivale su se niz zavrsetak leða pod slapovima vode, niz butine i listove sve do stopala na plocicama. Drzao se ocajnicki za ivicu staklenog zida, a ostali su hteli da ga svuku dole, jer njegovo vreme je isteklo. Kada su ga, ipak, spustili, a drugi se popeli na njegovo mesto da gledaju (jos mu je pred ocima taj prizor: zenska tela u pokretu i decacke glave cije oci sjaje pubertetskom pozudom), legao je potrbuske na patos (plocice su bile mlake) i gledao njihove clanke na nogama niz koje se slivala voda, zamisljajuci tela, gore.

Una je stajala pred njim naga, poput bistre, savrsene zenske zivotinje. Pogleda joj stopala i rece:

"Imas tako dugacke prste na nogama da bi njima mogla da sviras klavir!"

Ponovo je, dakle, pronasao onu davnu vlazno-mutnu erotsku sliku, koja je, eto, vec vise od trideset godina bila pohranjena, strpljivo cekajuci povod da izroni na povrsinu pamcenja, samo sto vise nije stajao na nesigurnim lopovskim merdevinama; mogao je da uziva bez bojazni da ce neko drugi zauzeti njegovo mesto sa pogledom na vodopad mlade koze. Sklonio se sa vrata kupatila da propusti Unu, i ona sa drazesnom bestidnoscu zakoraci u malu cajnu kuhinju, kao da je nudistkinja sa iskustvom, kao da je potpuno nesvesna cinjenice da je naga, kao da joj je koza jedini i svakodnevni nacin odevanja pa u tome ne nalazi nista cudno. Ni traga taktickog stida zrelih zena (u pocetku, naravno), koje se koketno zaklanjaju dlanovima ili kosim, skakutavim hodom, rucnikom koji vise otkriva nego sto pokriva, plahtom, tamom ili navlacenjem zastora i roletni - nista od svega toga: Una, izgleda, pripada do kraja nekoj novoj, osloboðenoj generaciji, koja se ne oseca zavedenom niti ponizenom ako na sebi nema odecu kao produzeno opstilo (taj nezaobilazni McLuhan!). Sela je na kuhinjsku stolicu, prebacila nogu preko noge i pocela da gricka krekere premazane sevrom, koji se bogzna otkud zatekao u frizideru. Kada je progutala poslednji zalogaj, pogleda ga i mirno rece:

- Super! Hajde da se tucamo!

"... ta garsonjera se nalazi na Zvezdari, Ulica Jovana Ducica bez broja, dvadeset treci sprat, stan broj 69. P-u je ostavio na cuvanje (navodno, on ga provetrava) njegov prijatelj Minja Demajo, cije ime pise na tablici, na ulaznim vratima. On je pre nesto vise od pola godine otisao kao gostujuci profesor na univerzitet u Colombu, na Cejlonu, gde ce predavati uticaje budisticke filozofije na individualisticki, evropski duh ili nesto slicno. To je manji jednosobni stan ili veca garsonjera, otprilike tridesetak kvadrata (spavaca soba, kupatilo, cajna kuhinja, predsoblje, balkon). Izgleda kao budisticki muzej.

Ima puno malih i velikih, uspravnih, sedecih i lezecih Buda, muzickih instrumenata sa Dalekog istoka i fotografija budistickih svestenika. P. me je tamo odveo pod izlikom da mu se pokvario magnetofon, a mora da presnimi neke ploce sa zvucnim testovima za svoje predavanje. Posto nije imao vremena da nastavimo intervju, predlozio mi je da to usput obavimo, dok se ploce budu presnimavale. U zen-sobi (tako je on zove) zaista postoji solidan stereo-ureðaj. Usput, obavio je tri razgovora sa telefona, ciji je broj 04l-937. Nisam razumela o cemu je govorio, posto su razgovori voðeni na francuskom. Izgleda da povremeno koristi ovaj telefon, jer ne moze da govori sa svog, kucnog. Sto se tice budizma, o kome smo mnogo razgovarali, on licno priznaje da nema nikakvih sklonosti ka njemu, i smatra ða covek, koji se rodio i odrastao ovde, u Evropi, ne moze nikada do kraja da prihvati tu filozofiju ili religiju, jer ga odreðuju njegovo poreklo, klima, tradicija, cak i hrana, a narocito hriscanstvo, evrocentralizam i anticka Grcka - kolevka zapadne civilizacije.

Mada su se mnogi popalili za zen-budizmom, on sve to smatra trenutnom modom ili turistickom filozofijom. Kada sam ga upitala kako marksisticka filozofija gleda na budizam, odmahnuo je rukom i rekao da je "marksizam - nauka o hepi-endu!" Kao ljudi od krvi i mesa, kazao je, Marx i Engels su mu vrlo simpaticni, jer su umeli ponekad da se napiju do daske i da grudvama gaðaju ulicne fenjere, sviraju Bacha u cetiri ruke i jure zenske, ali kombinacija socijalizma i azijskog pravoslavlja (po Grosmanu) koje je izgubilo svece i svete mosti, uzelo je u zamenu njih dvojicu, najverovatnije zbog dugih sedih brada, i zato sto lice na svetog Nikolu, pa ih nose u litijama, to jest na paradama, a u ime njihove nauke o kojoj nemaju pojma, drze pod vojnom kontrolom polovinu sveta. Jos mi je rekao da je malo ko prodro do kraja u sustinu njihove naucne misli, i da je, uopste, malo ljudi koji su procitali kompletna dela Marxa i Engelsa ukljucujuci i neverovatno bogatu prepisku, mada se mnogi svakih pet minuta pozivaju na njega, a njihove knjige drze po kabinetima umesto tapeta. Uspela sam da snimim intervju, ali P. jos nije sasvim zadovoljan. Obecao je da cemo ga nastaviti i da ce mi, posto ga autorizuje, pomoci da ga objavim u nekom ozbiljnom casopisu, koji ima nameru da njemu i njegovom delu posveti specijalni broj. Mislim da se zagrejao za mene. Zakazao mi je ponovo sastanak u zen-sobi, u petak, u cetiri posle podne. Troskova za taksi nije bilo, jer je P. platio."

Prelazeci lagano prstima preko glatke koze usnule Une, tog putenog, ruzicastog predela bez kraja i konca koji se protezao nekud unedogled, gubeci se u sumraku zen-sobe, profesor se nalazio u stanju nicim neometenog sklada, potpuno osloboðen sopstvene tezine, ambicija, erotike, pozude, bilo kakvih zelja. Una je spavala sa svojom dirljivo napucenom njuskicom na njegovom ramenu. Nozdrve su joj se sirile i skupljale u ravnomernom ritmu, talasajuci mu blago runo na grudima, po kojima je sredovecna jesen prosarala kosmatu preriju sedim. Ako je bas nesto i zeleo, bilo je jedino to da dohvati cigaretu i sibice sa tepiha pokraj postelje a da ne probudi tim pokretom Unu. Odustade.

Eto, to je, dakle, ta sreca koju smo toliko dugo cekali! Kako je zapanjujuce jednostavna! Mogu da je dodirnem. Liznem. Ugriznem. Opipam. Pomirisem. Zbog ovakvih lepotica voðeni su dugi, iscrpljujuci ratovi; muskarci su se tukli i proslavljali, radili kao robovi, gazili jedni druge, da bi na kraju najveci broj njih dockan stigao do cilja, onda kada im vec presuse muda. Imam je u pravo vreme! Stekao sam je stigavsi precicom do lepote, verovatno potpuno slucajno, ali - imam je! istina, mozda nezasluzeno, ali - imam je! - ona je tu, i to, ocigledno, vise nije samo puki san pred jutro.

I tako, lezeci u zen-sobi, profesor sa osecanjem nadmoci posmatra kosmar izvan cetiri zida, ciji je sadrzaj oplemenila ova lepa studentkinja; sav onaj metez dvadeset i tri sprata nize; univerzitet, akademiju nauka, bitku za katedre i profesorska mesta, godisnje nagrade i spletke, bolesne ambicije - on smireno gleda tu veliku panoramu sveopsteg ludila i zestoku bitku za goli opstanak, za ime, ugled, moc, za sve one stvari pomocu kojih se ti jadnici nadaju da ce jednoga dana stici do nekoga kao sto je Una.

Kao da sam uljez u trezoru ludog maharadze; mogu da milujem Kohinor koliko god zelim, mogu cak i da ga iznesem u dzepu i drzim sve vreme u stisnutoj saci, dok se drugom rukujem ili drzim za precku u tramvaju. Mogu sve! O boze! Mogu zaista sve! Imam tu prokletu srecu u cetrdeset i cetvrtoj godini, a ona se, znam to dobro, tako retko nasmesi obicnim smrtnicima. Postoji samo jedna sitnica koja je muti: ne smem nikom zivom da je pokazem! Zreo, ozenjen muskarac mojih godina, naravno, ako je pametan, moze decenijama da odrzava neku ljubavnu vezu a da za nju niko nikada ne sazna, osim ako mu citava ta stvar ne udari u glavu i ne izdrzi tajnu, pa je sam otkrije. Sta ih, kog ðavola, nagoni da se pokazu pred svetom? Sujeta? Dokazivanje da su jos u stanju da osvoje daleko mlaðe partnerke? Ili im dojadi da se neprestano skrivaju; zazele se javnog poljupca nasred Terazija? Tu, obicno, svi amateri naprave gresku. Profesor je sebe smatrao profesionalcem. On ce svoju tajnu umeti da sacuva. Na ruku mu u tom pogledu ide i zanimanje: niko nece posumnjati u studentkinju kojoj nadgleda neku radnju ili daje intervju. Bice mudriji od ostalih, od svih onih koji su nacinili greske. Uglavnom, govorio je sam sebi, sada je imas, decko, i niko ti vise ne moze nista; odjedanput, vise te ne zanimaju ni novac, ni politika, ni karijera, ni proslost, ni buducnost; listas ravnodusno novine i bacas ih u prvu korpu za otpatke, jer spoljni svet prestaje da te zanima; niko te vise ne moze uvuci u neku svoju igru, niti te zavrbovati za svoj tim, niti povesti za nekom idejom, ma sta ti obecavao; sam si, potpuno osamljeni kradljivac lepote, lovac na srecu, nezainteresovan ni za sta drugo do za novu priliku da na vrhovima jagodica preðes preko Unine koze, ovako, evo ovako... Naravno, mozes i da je izgubis lako - to dobro znas! Danas ne. Ni nocas. Dobro si to obavio, momce! Razorio si je. Smozdio do kraja. Cvilela je da ne moze vise. Na kraju je zaplakala od zahvalnosti sto joj je najzad bilo tako lepo, i smesi na pomisao da ce mozda vec veceras neki amater, zeljan neznosti, izbezumljeno osvajati Unu, ne znajuci da joj nije ni do cega i ne sanjajuci da joj je ljubavi preko glave. Imaces je, dakle, sve dotle dok budes u stanju da je krotis u krevetu, a da istovremeno budes nezan, mekan i odlucan, perverzan i zestok, lezbejka i makro, istovremeno; otac i ucitelj, incestuozni brat i Senegalac u live showu na Pigalu, koji tuca pred publikom, ravnodusan poput ljubavne masine, nezan kao najbolja drugarica sa davnog letovanja u Makarskoj (prvi put na moru: lepljiva sparina i slana noc u belim plahtama pokraj sirom otvorenih prozora), da, kao najbolja prijateljica koja ti dira nabubrele bradavice puna strepnje da se taj pokret ne protumaci pogresno, na ivici tabu-ljubavi; ali to ni izdaleka nije sve - potrebno je biti snazan, treba znati zadati onaj bolnoslatki zavrsni udarac od koga prskaju bubnjici, a sperma siklja kao mlaz iz vatrogasnog smrka.

Lovio je, cini mu se, Unu otkako zna za sebe, postavljao joj zasede i stupice, mreze i kljusa presvucena plisom da je ne povrede, lovio je u pubertetskim mastarijama, cekao sa beznadnom upornoscu mladog ocajnika na uglovima vetrovitih trgova, u sumracnim kapijama i pasazima izmeðu dve ulice, u prolazima koje poznaju samo ljudi iz tog kraja, lovio je po stepenistima velikih stambenih zgrada gde elektricni brojac zujeci otkucava skrtu svetlost ograðenu zicanom mrezom da neko ne zdipi sijalicu; lovio je po tuznim akusticnim aulama fakulteta gde su se odrzavale igranke, provlacio se kao uhoda kroz parove u igri, razgrtao olos, pretrazivao smece... Bilo mu je muka od ceznje dok je, nogu pred nogu, praveci se kao da seta, obilazio letnji Beograd, u kom se zatekao bez porodice, radi avgustovskih kolokvijuma, pust, bez igde ikoga.

Prelazio je njegov hrbat, bacajuci pogled niz mracne ulice sto su se naglavacke sunovracivale ka potmuloj grmljavini Dusanove i Karaðorðeve - potpuno pusti i besmisleno coskasti, ruzni prljavosivi bedemi, izmeðu kojih vec danima stoji oblak prasine cekajuci da ga rasteraju prve jesenje kosave. Niko niotkud ne dolazi, niti ima ikakvih izgleda da naiðe. Avgust, pre godinu dana, 1979...

On, redovni profesor Fakulteta, Misel Babic, priznati strucnjak za mas-medijume, za ciji se duh smatralo da je iznad takvih tricarija kao sto je ljubav, stajao je bespomocno ispod Kneza na konju i ceznuo kao skot, dok mu se stomak grcio od zudnje za nekom neodreðenom devojkom u beloj haljini. Pravio je od nicega, od nagovestaja, i tacno mogao da vidi tu draperiju otmenog pada (ni suvise laka, niti mnogo teska, mozda tajlandska svila ili neko fino tkanje ubeljenog lana?), osecao pod prstima njene siroke, lezerne nabore, video duboki, smeli izrez ispod koga slobodno izviruju kljucne kosti - devojka je bila mrsavica sa veoma malim grudima, u stvari gotovo bez njih - samo bradavice izazvane i uzbuðene trljanjem plemenitog tkanja o golu kozu, klatarava u hodu, snaznih a punih listova - ali jos nije bio u stanju da joj razazna glavu niti oblik lica, nista: sve je ostalo u senci stare gladi i nekog pritajenog osmeha i svih onih neuspeha kojih se vise nije ni secao, jer su se svi ti porazi pretvorili u jednu jedinu veliku nezadovoljenu zelju, jednu jedinu. Trebalo je da ima bademaste oci, malo razmaknute i kao razroke, u stvari razrogaceno zacuðene, vise poziv za mazenje nego na bludnicenje, i vise zelja da je stite - od zelje da je smozde; video je jos i siroke, rastvorene nozdrve uznemirene zdrebice na neverovatno uskom licu koje lako staje meðu dlanove poput ribe-lista, vise isturenih nego naznacenih jagodicnih kostiju i fino oblikovanih usnih skoljki u kojima sumi nestasluk, sa minijaturnim minðusama - sitnim parom brilijanata-blizanaca; njene resice su, naravno, probusene i u tom davnom bolnom ritualu ima neceg od zaboravljenog ropsko-zenskog (volim te kad si odevena samo u svoje minðuse!); on, naime, nije mogao da zna kakvu bi ta nepoznata devojka, koju je tog avgusta stvarao iz izmaglice, jare, prasine, iz nicega, trebalo da ima boju kose, ali osecao je da bi uz belu haljinu morala da bude veoma tamna, crna ili bar najtamnija nijansa kestenjaste, sa faraonskim kana-prelivom rðe; to je kosa kroz koju se tesko provlace prsti, ne seze duze od ramena, ali zato pada na oci tako da one, poluskrivene, svetle odnekud iz ljupke senke. Jeste, pravio je od magle i od sna. Njegov odsutni mesecarski pogled, dok je bez ikakvog razloga stajao ispod bronzanog Kneza, odslikavao je poput staklenog oka svetleci rafal trolejbusa broj jedanaest u prolazu. Prazan je, sa jednim ili dva putnika sto lice na bacene, skljokane vrece znojave pilotine. U zenicama mu treperi i oblikuje se detalj po detalj figura devojke - neuspeha - slutnje - ljubavi - zelje, koja bi sve da izmeni i preobrazi ove bedne veceri u praznik cekan od detinjstva, i taj pogled prateci misao silazi jos nize, klizi niz ravni devojcin stomak oko koga susti bela haljina sve do razapetih tanga-gacica, u ciju je sitno pletenu belicastu mrezu ulovljena cokolino riba meðu najezenim butinama roðene trkacice na duge pruge i lunjalice do besvesti, usamljene tamne zvezde - dva bena - zasto ne, bena. Ben-Ben! Njegov dlan sad klizi niz toplu kozu i zaustavlja se na samom rubu cestara; sve se giba meko i culno, a devojcine noge idu napinjuci i opustajuci tetive savrsene zenskaste masine-hodalice - letilice koju je izmislio Leonardo. I cuje tap-klop-tik potpetica, ciji je zvuk prigusen omeksalim asfaltom boje trulog goluba; cuje taj kuckavi ritam dosade Vasine ulice koja izgleda praznija i beznadnija nego ikada u svojoj istoriji; a sto postaje vise svestan nemogucnosti da ce sresti takvu mladu zenu, koju mu je Beograd godinama obecavao bez ikakvog pokrica dok mu se uzbuðen vracao kroz bezvezne predele sa srcem u grlu - sada ga konacno ima, taj neopozivi i konacni poraz kome je dugo izmicao, koga je zaboravljao, ponesen nekim nepostojecim izgledima, sada je tu i sad zna: takve ðevojke nema, niti je bilo, niti ce ikada biti, takve devojke nema za njega, pa naglo probuðen na samom dnu vrelog ocnog jezera sastavljenog od nepokretnih lebdecih cestica prasine, izduvnih gasova, benzinskih para, di-di-tija kojim je zaprasivan grad protiv komaraca, u tom vazduhu koji lici na mlaku vodu zaboravljenu u olupanoj tucanoj kadi, u kojoj su se mnogi pre njega vec okupali, kao da prvi put vidi mesto u kome toliko dugo zivi a da i sam ne zna zbog cega: betonske sanducare za stanovanje, zgrade bez i najmanjeg pokusaja da budu lepe, kuce sto podsecaju na zene koje su jos pre ljubavi i strasti digle ruke od sebe, pa trunu u prepodnevnim haljinama od porheta bez ikakve ljupkosti, pomirene sa svim, osuðene dozivotno na zivot. Eto, to su te ulice koje ne vode nikuda, do u tavorenje, eto, to je taj zivot koji tone u dosadu, u uobicajeno zivotarenje bez nade. Leto se lagano gasi - televizori se pale... Prasne lipe u Makedonskoj mirisu na benzin. Ipak, ponekad bi mu se ucinilo da je ugledao svoju devojku-san u nekom bioskopu, ali kad bi se okrenula, posto bi joj prethodno citav sat nareðivao u potiljak hipnoticki usredsreðen: "Okreni se! okreni se! okreni se! okreni se! okreni se! budi ona!" - bila je obicno neka druga. Od deset do dvanaest na matineu, ni tada, od dva do cetiri, ni tada, od cetiri do sest, ni tada, od sest do osam, ni tada, od osam do deset, ni tada, i od deset do dvanaest, ni tada, ni tada, izlazio je prozet mirisom prozvakanog sanjivog stada gledalaca, opcaranog tuðim celuloidnim sudbinama, oslepeo od pokretnih slika, gazeci krckavi tepih izjedenih semenki od bundeve meðu kojima su se, poput laznih dijamanata, svetlucale kuglice zguzvanog staniola. Osecao je da postoji, da mora negde postojati jedna takva devojka samo za njega, bas kao sto je stari cudak Mendeljejev predviðao da mora da postoji nesto tesko tacno onoliko koliko je tezak uran, mnogo ranije no sto je taj razorni elemenat uopste bio otkriven; bas tako je i profesor predosecao njeno sneno osmehnuto lice, vrhove karlicnih kostiju, cak i muklu boju njenog glasa, kao sto izmoreni moreplovac predoseca skorbutom zelena ostrva puna plodova i sveze vode, mada ih nema na karti, ni na horizontu, jednostavno, pomocu granica svoje zeði i ocajanja, po samoj ivici strpljenja. I mada je s vremena na vreme imao ono sto muskarci nazivaju uspehom u tom dugom lovu bez kraja i bez sna, mada je nekoliko puta bio blizu da je scepa, da zgrabi tu tesko ulovljivu treperavu belu senku, uvek bi se posle budio pokraj sasvim drugih devojaka i zena. Gledajuci na svirepom jutarnjem svetlu izbliza njihovu kozu, nalazio je da im je ten unisten sminkom; otkrivao mrezu sicusnih kratera, a iz pazljivo izbrijanih nogu preko noci bi iznikla bockava strnjika koju je osecao kao prevaru citavom pipavom povrsinom svoje koze. Istopljeni krejon, koji je jos sinoc pretvarao njihove oci u ceznutljivi Bambi-pogled, zbrisan i rastopljen poljupcima i znojem, sveo je beonjace na svakodnevnu, skromnu meru - u njega su neocekivano piljile sicusne i zmirkave oci neke sumske zvercice. Tako se san o tamnoputoj devojci u beloj haljini otelotvoravao u neoplemenjeno, presno meso. Nokti - kandze. Grubo skorena peta. Vulgaran oblik noznog palca. Oziljak od operacije slepog creva. Carski rez. Dlake u nozdrvi. Plombe. U njegovoj postelji, zene su se pretvarale u usnule domace zivotinje iz kojih je, ko zna kada, mozda na samom zavrsetku noci sto je kroz olovno bledilo isparavala u dan, bezala ona vecno lovljena devojka-san, na prstima, bosa, sa srebrnim sandalama u ruci i haljinom navucenom na golo telo. Nezakopcana dugmad na sirokim i mrsavim leðima, na kojima su se isticale lopatice, govorila su o tome da nije htela da ga budi - izvlacila se tiho i odlazila kroz prozor preko beogradskih krovova, kroz sikaru antena i dimnjaka, gubila se negde iznad savskih mostova, ostavljajuci mu gorcinu na nepcu i ponovo otvoreni poziv da je trazi, goni, juri, lovi, sve dok konacno ne bude ulovljena, uistinu ona. Ima li kraja ovom lovu? Cini mu se da lov traje odvajkada, da ga je neko otpoceo davno pre njegovog roðenja i ostavio mu u zavet da ga nastavi i okonca; da ulovi devojku-jednoroga, i to zivu i nepovreðenu, a stroga pravila nalazu da lovi bez ikakvog oruzja i tuðe pomoci, osim ceznje sto mu je pripala kao jedino nasledstvo i grizla mu utrobu svojim upornim, postojanim, nesvarljivim otrovom za koji nema ni protivotrova, ni leka, ni olaksanja. Svi pre njega jurili su tu devojku sto je neprestano menjala kostime, frizuru, sminku, stil i nakit, i svima se cinilo da je pokatkad imaju: zenili bi se tada njom, pozivali sela i gradove na svadbu da proslave uspesan zavrsetak lova na zenku; pucali u vazduh, bacali jabuke u koje su bili utisnuti dukati, igrali kola, napijali se do besvesti od srece, a onda bi, cesto vec na samoj svadbi, utvrdili da je ona devojka, neuhvatljiva i nicija, krisom odmaglila bez traga, ostavivsi za sobom svoju dvojnicu, koja je, inace, imala iste crte lica, isti hod, kosu, ruke, sve, ali bi uvek neka sitnica odavala prevaru. Bilo je kasno da se ma sta promeni, da se obelodani podvala. Cutali su, ne odajuci nikome kako su prevareni, raðali decu sa nadom da ce bar devojcice liciti na iscezlu devojku (i licile su dok su bile sasvim male), trpeli i tavorili, izigravajuci pred svetom muskarce koji vise ne love, jer su nasli ono sto su trazili, ali izdavali bi ih skriveni pogledi upuceni drugim zenama u prolazu - trazili su svoju devojku sve do smrti; neki krisom, drugi javno, pristajuci da ih nazivaju bludnicima, sladostrasnicima, kesovanima, manijacima... Ostali su se opijali i tukli dvojnice svoga sna, ubijali sakama i nogama telo koje ih je tako nasamarilo, trazeci da im se otkrije gde je ona koju love a neulovljena je. Gde? Mozda su umirali na njen zov (zasto bi se onako smesili da je najzad nisu videli?), spokojni, srecni sto ce je sresti, sto ih zove... Ko zna? A ta njihova zelja nije se iscrpljivala i smirivala smrcu - useljavala se u njihove naslednike, u potomke, i tako, s kolena na koleno, stigla i do profesora Babica, koji se godinama uspesno pretvarao da ga zanima samo karijera, da je razuman i odgovoran otac porodice, a u stvari sve vreme cekao da naiðe devojka koju je izgubio neki njegov daleki predak u brdima iznad manastira Manasije, mozda, ili na vasaru ispred neke normandijske katedrale na dan svetog Luja, tamo, odakle je poticala porodica njegove majke. Zbog te devojke su se ubijali, izdavali cara i otadzbinu, menjali veru praotaca, odavali prijatelje i kumove, gubili imetke preko noci, bezali glavom bez obzira na drugi kraj sveta da se oslobode more, da joj izmaknu i nekako se izbave, sve to bez ikakvog uspeha, jer, kada bi im se ucinilo da je u blizini, gubili su razum: ako je bratova - tim gore za njega! Otimali je silom ili lukavstvom, dizali bune i opsedali gradove, ostavljajuci za sobom pustos, patnju, razorene domove. "Boze, neka naiðe i neka samo nocas bude moja, ni zaliti!" Ali one devojke nije bilo godinama, mada je profesor uporno osecao da postoji i da je, mozda, u blizini. I gle, njegovo strpljenje bilo je na koncu nagraðeno; devojka je stigla sama (verovatno izmorena dugogodisnjom hajkom) i kazala: "Ja sam Una Vojvodic". Imao je! Odjedanput, njemu se ucini da je nacas spoznao sustinu zivota, bas kao sto u najmrklijoj noci blesak munje osvetli neki skriveni predeo do najmanje sitnice; kako su mu samo smesno i beznacajno izgledali ostali muskarci upetljani u uzaludnu bitku da nesto postignu; besmisleni krug njihovih ambicija, ideja i vlasti - sta im je vredela moc, cak i pod pretpostavkom da je steknu, kada su kao po kazni legali pokraj svojih ruznih, ocvalih zena i budili se zgaðeni uz njih, a ne pored Une, koja se upravo protegla poput elegantne macke i rekla zevajuci: "Koliko sam dugo spavala? Zar sam spavala dva sata? Uh, bas mi je lepo s tobom, budalo!"

Jedanput se taksi, u kome se profesor vozio sa svojom suprugom na neku dosadnu poslepodnevnu koktel-partiju, zaglavio u guzvi pred savskim mostom. Nisu mogli ni napred ni natrag, pa su sedeli zarobljeni, puseci. Tada je ugledao Unu na zutoj "Babeti" kako se virtuozno provlaci izmeðu automobila. Prosla je na svom malom motociklu veoma blizu taksija; slobodna, mlada jahacica zazarenih obraza sa raspletenom crnom grivom na vetru. Hteo je da joj vikne da je tu, blizu, ali bio je potpuno paralisan, kao u nekom snu, u kome je kroz stakleni kovceg mogao da vidi svoju pratnju, prijatelje, bivse ljubavi, vence, sve, a niko ga nije cuo, ma koliko urlao da je jos ziv i da je posredi neka strasna zabuna. Uskoro, zastoj bi raskrcen i on je, nastavivsi voznju, pretrazivao pogledom ulice s druge strane reke ne bi li ponovo video Unu.

Bila je luda za motorima, onim snaznim, "Jawama", "Kawasakijima", "Yamahama" i "Hondama" od hiljadu kubika. Hvalila mu se da je decaci iz njenog bloka na Novom Beogradu voze nocu pustim stazama po Uscu, ponekad i sa sto sedamdeset kilometara na sat. "Ti ne znas kakvo je to osecanje!" - govorila mu je. - "Moras da se cvrsto uhvatis vozacu oko pasa i onda sve nekako prestaje, postoji samo sumanuta brzina koja opija... Super!"

Poceo je da obraca paznju na armiju momaka odevenih u crnu kozu, i na njihove devojke koje su ih pratile u stopu. Osecao se mlitavo i degradirano kada god bi ih ugledao kako, poput modernih ritera u kacigama, urlicuci masinama jure gradom ili zvacu gumu po uglovima. Unine ruke bile su mu neprestano pred ocima; stezale su pas nekog snaznog decaka cije se lice stalno menjalo, a onda bi joj prsti kliznuli tamo dole, meðu njegove misicave noge; njene butine bile su priljubljene uz njegove, grudi uz leða; devojka, decak i masina, stopljeni u jedinstveni gromoglasni organizam, licili su na apokaliptickog dvoglavog kentaura u ritualu iz koga je bio potpuno iskljucen. Seti se Artura Kestlera: "Gore se covek jos moze zavaravati, ali dole, nize, od zeluca dalje, coveku je sve jasno."

Nekada davno navijeni mehanizam njegovog drustvenog zivota i dalje ga je po inerciji vukao na obavezne prijeme, ruckove, premijere i vecere posle njih, ali odjedanput vise nije imao sta da kaze svojim mentalno ugojenim vrsnjacima i njihovim uvazenim suprugama, koje su kao kucni Kerberi budno bdele nad prestizom svojih muzeva. Bilo mu je neizrecivo dosadno sa njima u pretencioznim enterijerima, u kojima su se nadmetali ko ce bolje nahraniti goste. Zdranje, zdranje, zdranje, neprestano zdranje. Pitao se sve cesce kako je mogao sa njima da izdrzi tolike godine, tolika letovanja i piknike u travi?

U jednoj kuci uvek se jeo svajcarski fondi sa sirom. U drugoj je pribor za jelo bio skupocen, nasleðen od roditelja, a hrana nikakva. Kcerka starog dopisnika iz Kine terorisala ih je laznom kineskom kuhinjom, od koje su jedino stapici bili pravi. Drugi su se, opet, razmetali lezernoscu - bile su to, navodno, boemske vecere uz ono "sto se naslo u kuci", ispod kojih su zmirkali malograðanski maniri. Kod profesora Vucica, vecito se raspredala ista tema: sta su Hrvati uradili Srbima i ovi njima. Zena docenta Filipovica vodila je francusku konverzaciju, pokazujuci svoje poznavanje nadrealizma, sto joj je bio magistarski rad. U jednoj kuci ga je domacica uvek pitala u kom je znaku roðen. Riba? Oh, vi se divno slazete sa Skorpijom! Na prijemima kod americkih diplomata zapanjivale su ga njihove savrseno usjajene cipele, koje kao da nikada nisu dodirivale gresnu zemlju. Konverzacija se vrtela oko opstih mesta i obicno zavrsavala sa: "Moramo se svakako ovih dana cuti!" Propali politicari skupljali su intelektualce i umetnike iz dekorativnih razloga: "Marija, molim vas, promenite drugu Vuku tanjir!"

Da nekako prekrati vreme, bezao je u laku obamrlost od vina. Najteze mu je padalo da se brani od sumnjicavih, nametljivih pitanja sta mu je, zasto cuti, ili na cemu sada radi? Kad bi ga samo malo ostavili na miru! Vecere su se pretvarale u pravo pravcato mucenje, cim bi domacini izvukli projektor i poceli da prikazuju filmove snimljene na letovanju. Kairo. Beba na kamili ispod piramida. Njeno siroko, tesko dupe stegnuto samarom preliva se na obe strane nesrecne zivotinje. Muz sa fesom na glavi smeje se kao imbecil u sesnaestomilimetarsku kameru. Niski oblaci nad prerijom: ovo je put za Adelaide, u koji smo stigli iz Pertha. Ne iz Pertha, nego iz Melbourna! Ovo su Indijanci u rezervatu Utaha, od kojih smo kupili, eno, one ogrlice i mokasine! Kazba u Alziru. Ko je ovo? Neki nasi prijatelji iz Berkeleyja... Bombaj. Ovde spaljuju mrtvace na lomacama. Zamislite, ove crne pticurine cekaju da porodica ode - da bi pojele les! Je li ovo Amsterdam? Jeste. Zar ne prepoznajes Trg Dam? A, pogledajte, mama Ginu u Veneciji! Ovo je zaista fantasticno! Zaista fantasticno! Sta je ovo? Nista. To je DJorðe okrenuo film naopacke... Vidi kako idem unatraske! Mikonos! Po ceo dan smo bili samo u kostimima... Plaza ispred nosa! Uvece narucimo ribu koju zelimo za rucak. A vino! To Vesna igra sirtaki. Bogamiiiii, Vesna! E, pa sada je red da vi doðete kod nas! Ne, ne! Apsolutno, morate! Imamo i mi filmove... Da vidite samo kako je moj muz snimio koridu u Barceloni! Onda, iduceg petka, dogovoreno! Bice ludo!

A za sve to vreme Una je, poput duha Ljana Estakada, grmeci kruzila profesorovim horizontom; menjala motorcikle, krajeve grada i tucace, umnozavajuci se u hiljadu mladih zena-zveri, dok je on camio zarobljen uvelim krugom obrazovanih brbljivaca, njihovih prosecnih ideja, nedarovitih rukopisa, njihove tuzne sredovecnosti. Æutanje su smatrali profesorovom oholoscu. Uvek punu casu - znakom da je tajni pijanac. On koji je donedavno gajio velike simpatije prema svojoj izuzetno vrednoj generaciji, poceo je polako da biva svestan njene bede, da primecuje njeno lagano mirenje sa zivotom i okolnostima - lekovite kupke kompromisa, godine, godine... Najtuzniji su mu bili onda kada bi poceli da rasclanjuju do u besvest danasnje pokolenje mladih, i da ih uporeðuju sa vremenom svojih izmisljenih zanosa. Osuðivali su njihovu ravnodusnost, nedostatak velikih ciljeva i nespremnost za zrtvovanje. Slusao je krestave glasove svojih koleginica i ne prateci, uopste, sadrzaj rasprave, zurio im u vratove, primecujuci sasusenu kozu starih kvocki, bore koje su pokusavale da sakriju ogrlicama, sve. Svojim godinama pripadao je njima, znao je to isuvise dobro, ali (mada obican uljez) srcem je bio uz Unu, na njenom zutom motorciklu, i zvizdali su opustelim nocnim ulicama opijajuci se brzinom i vetrom u usima. Molim? Vi ste, kolega, izgleda, potpuno odsutni? Ne, samo sam se nesto zamislio. (Kada bih bar, kao onaj ludak, imao tablu na kojoj pise: "Molim da me se ne primecuje!") Bas me zanima kako vi gledate na te stvari? Na kraju krajeva, ko je pozvaniji od vas da nam to objasni? Vi ste neprestano u kontaktu sa njima... Oprostite, nisam cuo poslednju recenicu! O cemu se radi? Pa, rekla sam da smatram kako su danasnje generacije mladih potpuno apoliticne. Covek jednostavno ne moze da ih zainteresuje za neku ideju, da ih nekako pokrene iz letargije... Stvarno? A vi kao da to niste primetili? Ne, zaista, nisam.

- Jeste li citali Castanedu?

- Ne znam. Mozda...

- Kako, ne znate?

- Pa, vidite, problem je u tome sto obicno citam uvece. A u to vreme pijem vino, znate... Ujutru se vise nicega ne secam. Tako, zaista, ne znam jesam li ga citao ili nisam. Mozda, jesam, a mozda i nisam.

Znao je dobro da je povredio tu sasusenu, zilavu intelektualku i njenog impotentnog supruga - filologa i da ce mu se kad-tad osvetiti, ali jednostavno nije imao snage da prezvakava opsta mesta kao u nekom literarnom salonu s kraja veka. "Oh, koje su to drkadzije!" - rekao je zeni dok su se spustali niz stepenice. - "Koje drkadzije!"

Jedino je ona naslucivala sta ga muci; ponekad bi zatekao na sebi njen mirni, sveznajuci pogled kako svetli iz polutame, dok je na improvizovanom sobnom ekranu treperio orijentalni bazar snimljen "Pajarom". Namignuo bi joj saucesnicki ili poslao usnama nemi poljubac. Tada se u njemu ponovo budila ljubav prema tom starom, iskusanom saborcu iz najtezih dana, koji, na zalost, ne moze da mu pomogne u ovoj poslednjoj, odsudnoj bici za spas duse i tela. Uostalom, zasto bi zena nekog reportera bila ljubumorna na azijski rat iz koga ce izvestavati njen muz? Zar nije isto toliko opasno prepustiti se hirovitosti neke moderne devojke kakva je Una? U ratu, istina, moze da se pogine, ali zar sredovecni ljubavnik, dvadeset godina stariji od svoje ljubavi, takoðe ne moze da se izgubi u svom eksperimentu?

Zaista, nije trebalo da bude ljubomorna! Pomocu Une, pokusavao je da savlada ljubav i, najzad, sazna ko je, on, Misel Babic; hteo je da pronaðe nesto slicno serumu koji ce u buducnosti pomoci njegovim zatelebanim vrsnjacima da je se oslobode i budu potpuni. Una je u toj bici, koju niko od njih dvoje nije pominjao, bila istovremeno i neprijatelj i oruzje. Profesor, naime, nije bio sklon da deli misljenje humanista kako ljubav oplemenjuje. Ona je teska kao bolest, i kada covek ima srece da je prezivi, zauvek mu ostaju oziljci koji probadaju u odreðeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvecerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slusali, cak i pri letimicnom pogledu na ulicni sat pod kojim smo se sastajali...

Una je stanovala u najtuznijem delu Novog Beograda, u stambenom bloku okruzenom nizom sumornih kucerina za spavanje i gledanje televizije, ispred kojih nisu uspevali da porastu ni drvece ni trava; pa ipak, kada god bi se provezao pokraj njenog paviljona (cetvrt koju godinama uopste nije primecivao, mada se tuda cesto vozio na aerodrom), uzdrhtao bi od glave do pete, a olupane fasade bi se istog casa pretvarale u srednjovekovne bedeme oko zamisljenog dvorca koji stiti Unu i njen mali svet. Zbog nje je poceo da voli taj kraj koji je ranije ogovarao, kao prototip stambenog geta bez duse. Zasto je bio protiv ljubavi? Zbog toga sto u njoj nikada nije bilo ravnopravnosti. Uvek je neko voleo manje, a neko vise, i taj osteceni partner znao je dobro da se mora krvavo boriti za predmet svoje ljubavi; morao je trpeti ponizenja ljubomore i posedovanja, bivao je isteran iz mira - na kraju, bio je u tuðoj vlasti i samo je od necije dobre volje zavisilo hoce li to zloupotrebiti ili nece. Misel Babic je vise voleo slobodu od zavisnosti, ma kako slatka bila. Prolazio je godinama pokraj ljubavi, odbijajuci ili prihvatajuci sportski primamljive ponude kao da mu pripadaju same po sebi, prazan i neranjiv, ravnodusan na ljubavne jade, kao covek koji u rukama drzi cvrsto sve konce pozorista lutaka u kome se ta smesna drama odigrava. Verovao je da je potpuno bezbedan, i da je presao onu kriticnu crtu posle koje se ljubav obicno vise i ne pojavljuje. Da je o tome uopste razmisljao, verovatno bi saznao da je to zbog toga sto isuvise voli sebe. Pokusavao je da urazumi svoje prijatelje, koji bi se jednoga dana iznenada odlucivali na razvod braka zbog kakve, za njega, sasvim prosecne devojke; cudio im se i smatrao ih cistim amaterima kada su mu saopstavali da se ponovo zene; mirio ih sa njihovim ogorcenim i razocaranim suprugama, sluzeci svom krugu kao primer hladnokrvnog, nedodirljivog muskarca, koji od kratkotrajnih veza ume da uzme tacno onoliko koliko mu je potrebno, a da nikoga ne povredi. Kako je samo zalio za pustom zemljom koju je upravo napustao zbog Une! Osluskivao je neprestano u sebi buðenje i klijanje ljubavi, kao sto kancerolog osluskuje simptome raka u sopstvenoj utrobi, istovremeno radoznao i uplasen poznatim ishodom. Zamisljao je, naime, pravu ljubav kao vezu dve potpuno odvojene, samostalne sudbine, dva ravnopravna zivota coveka i zene, koji se u pauzi izmeðu dve bitke, dva okrsaja i dve usamljenosti, srecu i vole, a da niko ne pokusava da potcini svog partnera. Odmor ratnika! Postena i cista igra. Umesto toga, bio je upleten nevidljivim nitima u ponizavajuci polozaj, kome, i pored toga sto je znao uzrok i umeo sam da odredi dijagnozu i lecenje, sustinski nije mogao nista, jer je, ocigledno, bio stariji od razuma.

"Vidite, draga moja" - rekao je drugarici Mitrovic - "svet je danas isuvise slojevit da bi se mogao obuhvatiti ili objasniti samo jednom ideologijom, ma koliko ona bila napredna, avangardna i svespasavajuca... Hteli mi to ili ne, mozemo reci da zivimo u doba krize ideologije. Naravno, lako cete pronaci opravdanje za bilo koju tezu koju zelite da dokazete, ali to ne znaci apsolutno nista! Tacnije, to samo znaci da ste sami sebe onemogucili za sveobuhvatnije i slobodnije shvatanje zivota. Mozete li da me pratite?"

A hteo je da joj kaze: mora da vas je strah da malo zivite izvan neke ideje, makar i polovne; kada ste izvan cvrstog sistema misljenja, koji vam poklanja kakvu-takvu sigurnost (umesto proteze), kao dobro poznati namestaj u sobi, bez obzira sto su ormari toliko veliki da zaklanjaju prozore i vrata, i sto nema izlaza iz te sobetine-klopke - ipak, imate osecanje da niste sami, da smelo koracate okruzeni istomisljenicima prema zajednickom cilju...

A ispod svih reci, zvukova, ideja i lica, ispod meteza zivota i vremena, tinjala je stalna i neprekidna zudnja - Una, Una, Una, Una, Una, potrebna si mi kao nikotin! I tu nista ne pomaze ni mudrost, ni pamet, ni iskustvo, ni svi prethodni ljubavni slucajevi tog bednog iskustva, ni sva ponizenja na koja je osuðen covek koji voli.

Zagnjurio je glavu u njenu kosu i ostao tako skriven i bezbedan pola sata. Zeleo je da joj isprica svoju muku, ali plasio se da ga nece shvatiti, a i da ga shvati - da ce se onda osecati jacom od njega. Pogledala ga je i koketno kazala:

- Kao svi uspesni muskarci tvojih godina, i ti, naavno, moras da imas mladu ljubavnicu!

- Izgleda - rekao je - kakav kic!

(Deveta traka) "... cini mi se da sam citavog zivota, sve ove godine, bio... pa, recimo, na nekoj vrsti sluzbenog zadatka. Ne kazem da mi se usput nisu desavale strasne, dirljive, potresne, glupe, neverovatne i besmislene stvari, to ne kazem - ali uvek sam na sve to gledao nekako sa strane, kao da se dogaða nekom drugom. Znao sam da ce mi sve to jednoga dana necem posluziti - cemu? - ne znam jos uvek! Prisustvovao sam, dakle, svojoj biografiji samo kao svedok. Ne kazem da za to vreme nisam plakao, smejao se, cvileo kao kuce, nadao se i ucestvovao, ne, ne kazem da me cesto nije bilo strah, da se nisam zaljubljivao, lutao, posrtao, kopao rukama i nogama, ali kad bih izistinski pogledao zivotu u oci, ipak je to bio neciji tuði film, a ja sam bio samo obicni koscenarista!

- Pomenuo si biografiju?

- Biografije opterecuju! Kada postane suvise poznato, isuvise obelezeno kao imidz, mozes da budes sigurna da se jedno lice vec izlizalo od upotrebe. Covek se, naime, hteo ili ne hteo, poistovecuje vremenom sa javnom predstavom o sebi i pocinje da se ponasa kao bronzani spomenik koji hoda. Pogledaj, na primer, znacajne ljude za vreme sluzbenog rucka! Pogledaj kako dostojanstveno zvacu, razgovaraju, odlaze u klozet, kao da cine nesto neverovatno vazno! Poverovali su da su neophodni. A to, veruj mi, nije niko!

- Ko su ti, u stvari?

- Neko ko pokusava da misli, zatim da prenosi ideje i da govori o njima. Svi evropski intelektualci, kazu, vode poreklo ili od dvorske lude ili od svestenika - prvih profesionalnih intelektualaca koji su pokusali da svoju rec zabodu u debelo, ravnodusno uho sveta. Izgleda da sam kombinacija njih dvojice - recimo, ludi svestenik jedne nove mas-medijalne religije! Smesno, ja od toga ipak zivim, mada je to potpuno maglovito i neizvesno zanimanje. Moj otac je, na primer, bio lekar opste prakse. Znali smo da nas hrani sigurnom i postenom profesijom, koja nije zavisila od promenljive cudi politike, sistema ili auditorijuma. I za vreme rata, on je kroz iste slusalice na usima osluskivao bronhitise i pobednika i njihovih zarobljenika.

- Jesi li spreman na odricanje?

- Od cega? Kad sam u nemilosti, pusim "Zetu" umesto "Kenta"; pijem rakiju umesto viskija; vozim se tramvajem umesto taksijem; ne putujem i imam mnogo vise vremena za sebe, knjige, razmisljanje i prijatelje.

- Kako, po tebi, izgleda tvoj posao?

- Obicno. Ne razlikuje se mnogo od posla obucara, na primer! Sklapam misaone sisteme kao sto on pravi cipele. Trudim se, naravno, da budem dobar profesionalac: da nabavim najbolju kozu; cesto, svoju sopstvenu; dobar ðon, to jest naucnu podlogu, zgodne veze - mislim, pertle.

- Sta znaci biti profesionalac?

- Profesionalac, to je trkac olovnih nogu na duge pruge; gladijator koji svakoga dana odlazi u arenu; to znaci, tuci se tamo za svoja ubeðenja i vracati se u svoju sobu, u svoju osamljenost. Profesionalci mog tipa najvise podsecaju na igrace na zici. Potrebno je stici do bezbednog krova, preko osetljive ideje razapete iznad ambisa. Publika nas prati, cita i slusa sve sta napisemo ili kazemo, ocekujuci, u stvari, da vidi kako cemo jedne veceri pasti u tom cirkusu. A pada se iz razlicitih razloga. Ponekad od toga sto suvise vesto prelazis zicu, pa ti se zavrti u glavi od uspeha; drugi put, sto gledas dole i razmisljas koliko si visoko iznad ostalih, a najcesce zato sto, znajuci primere onih sto su pali pre tebe, ne verujes da ces dugo izdrzati. Meðutim, publika ne voli ni one sigurne, one za koje zna da nikada nece pasti. Profesionalac se, tako, bori i protiv publike i protiv sebe. U tome je lepota tog zanata, a u isto vreme i njegova tragika. Jednostavno, to je trka koju jos niko nije dobio, ali je mnogi bar gube casno. Biti profesionalac u nasoj sredini prepunoj amatera, to, na kraju, znaci umreti od infarkta u cetrdeset i nekoj, dobiti nekrolog tipa "vrstan naucnik, kolega, strucnjak i otac..." sa fotografijom od deset cicera, ako si u milosti, ili bez nje, ako nisi! Uostalom. ne treba misliti o tome...

- Zasto?

- Ne secam se vise tacno na kom mestu, ali mislim da postoji jedna divna epizoda u jednoj knjizi, koja odgovara na tvoje pitanje. Jedan od trojice odvaznih prznica, inace covek od akcije koji nikada nije imao vremena da se zamisli nad sobom i drugima, treba da ubaci u podrum neke palate onu primitivnu, crnu bombu, znas, onu okruglu sa kratkim fitiljem, i da, naravno, pobegne, pre nego sto ona eksplodira. Zapali, dakle, fitilj, ubaci bombu kroz prozor i pocne da bezi. I bas u tom trenutku dozivljava ono sto budisti nazivaju "prosvetljenjem"; iznenada, on se zamisli nad cinjenicom da mu noge rade same od sebe, potpuno odvojeno od glave, bez ikakve pomoci njegove volje: on im, naime, nista ne nareðuje - leva se jednostavno pruza ispred desne, a desna ispred leve! I tada, bas kad je prvi put u zivotu poceo da misli, on se, naravno, saplice, bomba eksplodira i kuca se rusi na njega. Zasto? Zato sto je najzad poceo da misli! Hocu da kazem, covek koji suvise misli u akciji - okleva! Moze mu se lako dogoditi da se saplete i da mu se citavo njegovo delo srusi na glavu! Jedna vrsta intelektualaca je veoma sklona tome...

- Sta, po tebi, znaci biti intelektualac?

- To znaci zavrsiti veterinarski ili sumarski fakultet. Ili neki drugi. I obratno.

- Tvoje knjige?

- Oh, moje knjige! Podsecaju na glecere; samo jedna trecina onoga sto znam je u njima. Ostatak je pod vodom. "Titanik" je to prevideo i zato je potonuo.

- Prebacuju ti da ne znas engleski, ali da te to nije sprecilo da napises knjigu o Americi, pod naslovom Markiz de S.A.D.

- Zaboravlja se da je Kolumbo otkrio Ameriku a da nije znao ni reci engleskog!

- Zanima me tvoje misljenje o talentu? Sta je to?

- Zaista ne znam, ali talenat je danas, verovatno poslednja stvar sa kojom se ne moze manipulisati. Imas ga ili ga nemas! Sve ostalo je manje vazno; sve drugo moze da se kupi, nauci, dobije, da se izmoli, dodeli dekretom, ukrade... Ova teorija o talentu danas je proglasena zastarelom i konzervativnom; oni koji vladaju javnim mnenjem ne vole da ih neko podseca da postoji nesto na sta nemaju ama bas nikakvog uticaja. Oni, naime, mogu da organizuju sve, osim da proizvedu makar i mrvicu talenta!

- Opet provokacija!

- Ponekad je provokacija potrebna da bi se iz ravnodusnog sagovornika izmamilo bilo kakvo pravo osecanje - makar ljutnja u kojoj ce zaboraviti na svoju pablik-relejsn opnu, da bi ispod javne maske izasao covek kakvog zelis da vidis - pravi, nepatvoren! Javnost onda moze da ti prebaci kako si bio nepristojan i grub prema svom protivniku, ali moj zanat mi dozvoljava da pokatkad budem i to, ako usput ubodem zrno istine.

- Neosporno je da veoma utices... pa dobro, recimo, na zivotne poglede svojih studenata? - Kamo srece! Ali ne! To je nemoguce. Apsolutno nemoguce! Ponekad me uhvati muka sto ne mogu da im doviknem da ne idu putem kojim su krenuli, jer sam, cineci istu vrstu gresaka, potrosio uzalud mnogo dragocenog vremena. Ali niko nikom, izgleda, ne moze da pomogne svojim iskustvom. Ipak, mislim da ste mnogo srecnija generacija od moje; bili smo uglavnom mali sivi individualci koji su pokusavali da se izvuku iz provincijskog mraka bez uzora i bez pravih informacija, bauljajuci prema nekom samo nama poznatom, zamisljenom svetu, za koji se kasnije ispostavilo da nije vredeo toliko muke.

- Kakva je to generacija?

- Generacija hladnog rata. Verovatno poslednji individualisti, koji uvek govore ja umesto mi. Mrze zastave i parade, masovnost i kolektivni duh. Svako je sam za sebe, za razliku od tvojih vrsnjaka, koji ne umeju da zive drukcije nego u plemenu. Osim toga, oni deluju zastrasujuce sa svojim andergraund oznakama... Brade, bedzevi i ostalo!

- Zasto?

- Ja uopste mislim da najcudniji ljudi izgledaju vrlo konvencionalno, vrlo standardno. Jer covek koji je zaista cudan iznutra, onaj koji je u dubokom nesporazumu sa svetom koji ga ne prihvata i ne shvata, ne oseca nikakvu potrebu da se ukrasava spolja, da privlaci iciju paznju. Naprotiv! On zeli da se sakrije. Ima li cudnijeg ljudskog stvorenja od Kafke, na primer, a on je gotovo citavog zivota radio u jednom osiguravajucem drustvu u Pragu, ne razlikujuci se spolja od ostalih cinovnika.

- Sta je za tebe nauka?

- Nacin kako da organizujem svoje prepodne u zivotu.

- Sluzis se predavanjima, dakle govorom, novinama, knjigama, televizijom... Koji ti medijum najvise odgovara?

- Najsavrseniji medijum za mene je onaj kome uspevaju da se priblize samo retki ljudi, potpuno osloboðeni sujete, znaci, oni koji su najdalje otisli; mudre, anonimne osobe sto su za sebe izabrale cutanje i da budu niko i nista.

- Mogao bi tako da zivis?

- Jos ne. Jednoga dana, mozda, kad budem bolji.

- Sta bi onda radio? Gde bi ziveo?

- Mislim na Cuburi, u jednoj od onih prizemnih kuca gde zivi skroman svet. Cesma na sredini, golubarnik u dnu. Orah. Na konopcu se susi sareni ves. U jedinu sobu ulazi se pravo s dvorista. Tamo ima astal prekriven musemom, slanik, vekna hleba, krompir-corba, flasa vina, veza mladog luka. Da, i "fijaker" - onaj stari, crni sporet od lima, sa progorenom rernom. Nema novina, nema radija, ni televizora. Nema nicega, osim visokog kreveta, ormara na kome su koferi i dve stolice. Zaboraviti ko si bio i sta je trebalo da budes. Imati supu sa drvima i sa pola tone uglja. Mozda bi bilo lepo da ponekad doðes tamo, na Cuburu, u moje dvoriste, i da mi nesto skuvas ili da doneses voce, kad sam bolestan, ali to bi znacilo ocekivati od zivota vise nego sto je on u stanju da pruzi...