- Ovo ne ulazi u intervju?

- Kako hoces, meni je svejedno.

- Da nastavimo: sta je za tebe angazman?

- Postoji samo odgovornost prema snovima i kcerima! Kada neko napravi svinjariju, gadost, pocini izdaju ili kad pokaze kukavicluk, ljudi obicno kazu: "Sta ces, nije mu lako; on ima decu!" Ili on sam kaze: "Nisam mogao da protestujem, a hteo sam; nisam to potpisao jer imam dvoje dece!" Meðutim, kada nas vise ne bude, deca ce nas ceniti iskljucivo prema onome sta smo cinili; jesmo li cutali ili smo pokusali bar nesto da uradimo! To zovem jedinim pravim angazmanom. Ukratko, kad rizikujem, cinim to zbog unuka!

- Kad si rizikovao?

- Kada? Mnogo puta! Ne, nisu to bili neki veliki rizici o kojima bi trebalo da se govori; tek, pokazivao sam da ne zelim da pristanem na ono u sta ne verujem. Jedanput mi je tako prisao urednik neke emisije pre zivog prenosa i pitao me sta mislim da zastupam u razgovoru. Kazao sam mu, ali on se nije slozio sa mojim misljenjem. Posle pola sata zamolili su me da napustim studio, navodno zbog tehnickih razloga ili neceg slicnog...

- Stvarno. televizija... Nju nismo ni spomenuli?

- Televizija je veoma opasan medij za onoga ko se suvise cesto bavi njom. Ona stvara improvizatorske navike; coveku postaju stvarni lazni zidovi, lazna vrata, fotorikvandi umesto pravog pejzaza, lazno cvece umesto pravog; nauci se da deli lazne osmehe i prosipa lazne uctivosti, sve dok zaista ne postane lazan do srzi, u tolikoj meri intoksiniran televizijskim lazima da i ne primeti da je i sam kasiran od kartona. Opazio sam, takoðe, da je ljudima koji su se samo jedanput pojavili na televiziji strasno stalo da se slikaju opet, kao da ih to svetlo publiciteta i javnosti, kojim su jedno vreme obasjani, zarazi i zauvek odvuce od jednostavnog i skromnog zivota.

- Kako bi ti podneo gubitak svojih slusalaca?

- Nisam razumeo pitanje.

- Mislim, kako bi se osecao da ti uskrate predavanja i sve to?

- Veruj mi, svejedno mi je da li govorim u amfiteatru ili na televiziji, da li svoje ideje stampam u novinama i casopisima ili ih pricam preko telefona, sapucem nekome u uho... Ja moram to nekome da ispricam! Ako me sprece na fakultetu, stampacu to u rubrici "Citaoci pisu"! Ako mi ni to ne dozvole, pokusacu da objavim knjigu o svom trosku; ne bude li knjiga, pricacu po kafanama, po trolejbusima, javljacu se za rec na predavanjima, kad neko kaze: "Ima li pitanja?" Na kraju, sacekivacu ljude na ulici i zaustavljati ih da im kazem sta mislim. Ali kad jedanput zacutim, bice gotovo sa mnom! Meðutim, jos nije fajront, jos stolice nisu podignute na stolove, ostaje mi jos vremena da kazem neke, za mene vazne stvari. Ipak, pouzdano znam da cu, kao i oni pre mene, platiti svoju cenu za sve sto sam cinio, i ona ce biti tacno onolika koliko je vredno moje delo. To je neizbezno. Ne, jos nisam sasvim umoran. Mozda samo malo pospan. Laku noc.

(Pored intervjua, na traci broj devet snimljeni su zvukovi sa nekog aerodroma, vatrogasni duvacki orkestar, neki amater koji peva i prati se uz gitaru, kucanje budilnika, zvonjenje telefona, krestanje ptica, voðenje ljubavi, razgovor sa kelnerom koji unosi dorucak u sobu; sumovi mora. Trajanje trake: devedeset minuta.)

Vec treci put u novembru amfiteatar, u kome je profesor Babic drzao svoja predavanja, bio je, navodno, zauzet, pa su ga prebacili u teskobnu "sedmicu", koja nije mogla da primi vise od pedesetak slusalaca. Na volseban nacin, ponovo je iscezla i tema o kojoj je trebalo da govori, sa rasporeda casova okacenog ispred dekanata. Profesorova verna publika ipak je, kao po nekom tajnom dosluhu, pronasla zabacenu ucionicu, ispunivsi i hodnik ispred nje. Neko je predlozio da se donesu mikrofon i zvucnici, kako bi i oni, napolju, mogli da cuju Babica, ali on je odbio pomoc tehnike.

- Optuzuju vas da ste bezvoljna, letargicna generacija - otpoceo je svoje predavanje, trazeci pogledom Unu, koje ovaj put nije bilo meðu studentima - i to je prilicno tacno, spolja gledano! Mnoge ljude (cak i veoma pametne) godine sprecavaju da prepoznaju neku drugu vrstu energije od one na cije su kodove navikli. Nikada do sada u istoriji covecanstva nismo imali toliko slicnosti u generaciji mladih ljudi na razlicitim tackama nase planete! Zahvaljujuci elektronskoj civilizaciji i njenim mas-medijalnim sredstvima, koja obuhvataju citavu kuglu mrezom svojih simbola, mnogo ste slicniji mladim Francuzima, Japancima, Amerikancima, svojim vrsnjacima iz Italije, sa Dalekog istoka ili iz Finske - nego svojoj starijoj braci i ocevima. Nosite isti dzins, igrate na isti nacin po diskotekama, sluzite se istim psiho-delickim metaforama i oblicima, citate iste stripove, gledate iste televizijske serije, zvacete istu gumu, na zidovima vam vise slicni posteri, u policama stoje iste knjige u razlicitim prevodima, pusite istu vrstu trave (ko pusi), iste cigarete i pijete istu koka-kolu iz istih boca, vozite iste tipove motora, upotrebljavate ista kontraceptivna sredstva, iste mirise i iste sifre za iste pojmove... Zar ne govorite: "Sranje!", "Jebi ga!" ili "Super!"? Onaj ko ne shvati da se za poslednjih deset godina svet izmenio vise nego za prethodno stolece, osuðen je da zauvek ostane u azilu ideologija devetnaestog veka! To, naravno, ne znaci da je svet danas bolji ili gori od onog jucerasnjeg! To znaci samo da je drukciji. Neko moze raseliti gradove, ukinuti novac kao sredstvo placanja, zatvoriti univerzitete i oterati sve stanovnistvo na pirincana polja i u srednji vek; neko drugi moze da zabrani stripove Walta Disneyja, hapsiti zbog slusanja dzeza i roka, anatemisati apstraktno slikarstvo, ometati strane radio i televizijske stanice, zabraniti uvoz tuðih novina i casopisa - ali to je samo privremeno resenje: jednoga jutra, Paja Patak ce se ipak provuci kroz blokadu; neko ce nekako prosvercovati prvu hemijsku olovku ili gramofonsku plocu koja je na indeksu... Da bi se sprecio sverc, negde gde decaci ceznu za farmerkama, podici ce se fabrika dzinsa i za tren oka "Levis" nogavice ispunice jedan novi standardni stil zivota protiv koga je nemoguce boriti se, jer i Paja Patak, i hemijska olovka, i koka-kola, i dzins sadrze u sebi ekstrakt mitologije globalnog sela u kome zivimo, obuhvaceni elektronskom civilizacijom...

Na izlasku iz "sedmice" profesoru je prisao neki mladic sa riðom bradom i predstavio se kao pomocni knjizar u "Misli", na Knez Mihajlovoj. Njegov sef mu je naredio, otkrio je Babicu, da izvadi profesorove knjige Masa i Diktatura sljama iz izloga i da ih skloni u magacin. Hteo je da obavesti profesora o tome, i moli ga da ne otkrije od koga je dobio taj podatak, jer ce on ostati bez posla, a na taj nacin se izdrzava dok studira, jer su mu roditelji siromasni. Profesor mu se zahvalio i prosetao od Kalemegdana do Slavije. U svim izlozima stajala je Diktatura sljama, ponegde cak i Masa. Nije ih bilo jedino u izlogu "Misli". Usao je i potrazio sefa, koji se obradovao sto ga vidi.

- Hteo sam da vas zamolim - presekao ga je Babic - da obavestite i ostale knjizare da povuku moje knjige, jer su opasne. Nije posteno da se samo vi izvucete, a da ostali, takoðe, ne pokazu budnost!

- O cemu govorite? - pobledio je sef "Misli", ali se profesor vec udubio u prelistavanje nekog novog filozofskog casopisa, ne obracajuci paznju na njega.

Sutradan je primetio da su knjige vracene u izlog. Ipak, talog opasnosti ostao je u dnu stomaka.

Beograd je postao isuvise tesan i opasan za Unu i profesora. Nista tako ne umara ljubavnike kao dvostruki zivot. Uvek je, naime, postojala mogucnost da ih sretne neko od poznanika i provali njihovu brizljivo skrivanu vezu. Istina, na bregu iznad reka i ravnice, otvoren i nebu i vetrovima, Beograd cesto ume da bude klaustrofobican onima koji moraju da se kriju od tuðih pogleda i radoznalosti. "Kako bih izdrzao kao ilegalac, za vreme rata" - pitao je profesor Unu - "kad jedva uspevam da sakrijem nasu vezu?" "Da, ali ilegalci nisu sarmirali prepune dvorane, niti se slikali na televiziji!" - odgovarala je ona. - "Bili su nepoznati..."

Prvi put je pozeleo anonimnost. Tada covek postaje nevidljiv i neranjiv.

Pomalo im je vec dosadila i njihova zen-soba. U njoj je, istina, bilo bezbedno i udobno, ali posle izvesnog vremena dani i noci se izmesase u jedan isti dan i jednu istu noc. Kada bi se nasli u postelji, vise nisu mogli da razlikuju petak proslog meseca od ponedeljka u aprilu. Njihova ljubav trazila je nove okvire; smetalo im je ponavljanje iste igre: casa belog vina, svlacenje, kupanje, orgazam, san, ponovni orgazam, kupanje, nova casa vina, razgovor, oblacenje, iskradanje iz sobe pod budnim pogledima radoznalih suseda iz solitera na Zvezdari, koji su se, ocigledno, ubijali od dosade; taksi, zurni poljubac pred rastanak... Pozelese da svetu pokazu svoju ljubav; ceznuli su za svima dostupnim, slobodnim ulaskom u neki restoran, u kome nece morati da traze uvek najzabaceniji sto u uglu. Hteli su da se setaju dunavskim kejom u nedelju u podne, kada na njemu ima najvise setaca. Profesor je sve cesce zaboravljao na potrebne mere opreza, i posle se danima ljutio na sebe sto postaje lakomislen.

Odlucio je, stoga, da povede Unu na put. Putovali su odvojeno, kao zaverenici: on avionom, Una vozom, i nalazili se u hotelima gradova u kojima ih niko nije poznavao. Smejao se izreci svog starog prijatelja, fotografa - inace, ilegalnog ljubavnika koji je varanje svoje dosadne supruge smatrao "kucnim pokretom otpora". "Toliko sam oprezan u tome" - govorio je profesoru - "da se sastajem samo sa nepoznatom osobom, u vreme koje nije unapred dogovoreno, na nepoznatom mestu, s tim da ta nepoznata osoba dolazi na sastanak preko krovova, a ja kroz kanalizaciju! To je tajna moga dugog uspeha!"

Njihova putovanja trajala su dan-dva, ponekad cak i tri, i izgledala su im kao potpuni mali zivoti, prozivljeni od pocetka do kraja; kao mali brakovi, u kojima bi im se za nekoliko dana dogaðalo sve ono sto se ostalom svetu desava za dvadeset i pet godina zajednickog zivota. Proziveli bi, u stvari, sve; prvu bracnu noc u nepoznatoj hotelskoj sobi, ljubav do potpune zasicenosti i blage otupelosti, prvu svaðu oko neke sitnice, umor, navike, razocarenja, rastanak... Prilikom ovih putovanja, profesor je gajio i tajnu nadu; posto jos uvek nije mogao da se oslobodi ljubavi prema svojoj mladoj prijateljici, nadao se da ce zajednicki zivot (ma koliko kratak) ipak otupeti ostricu tog, za njega opasnog osecanja. Ako nista drugo, nekoliko dana provedenih od jutra do jutra oslobodice Unu njene tajanstvenosti, koju joj je, kao posebnu privlacnost, poklanjala zabranjena veza. Trudio se stoga da je pazljivo posmatra i hvata u greskama, otkrivajuci jedan po jedan nedostatak, i da se tako oslobodi zavisnosti u koju je zapao. Upoznao joj je navike, gledao je kako doruckuje, kako se budi, kako spava, kako pokazuje razmazenost i dosadu; postaje prgava i svadljiva, kako se duri, kupa ili raduje nekom izlasku, video je cak i kako sedi na klozetskoj solji i posmatra ga sa osmehom, kao kakva beba. No, najvise su mu smetali njeni predugi boravci u kupatilu. Verovao je da joj mladost daruje lepotu cim otvori oci posle sna, ali ne, Una je trosila zacudnu kolicinu dodatne energije da od svog lika sminkom i cesljem istera neki, samo njoj poznati ideal. Po sobi su se na sve strane vukli komadici vate i flasice sa lakovima za nokte, boce acetona; saplitao se o gajtan fena za susenje kose - iz citavog tog haosa Una je izlazila savrseno doterana na svoj nacin, kao katedrala koja je upravo stresla sa sebe mrezu skela. Primetio je, takoðe, da je sa sobom uvek vukla golemi neseser - pravi prirucni kozmeticarski salon! Jedno je bilo - nalaziti se sa njom na nekoliko, uvek tesko izborenih sati, skrivati se i hraniti vezu tom tajnom igrom, a sasvim drugo - proziveti do kraja te male trodnevne brakove, kada im nije pretila nikakva opasnost, a dosada i zasicenost vrebali iz vaze sa cvecem na stolu za kojim su cutali, ne znajuci vise sta da kazu jedno drugom. Vracao se sa olaksanjem kuci sa tih putovanja, ljubeci rasejano Unu na rastanku ("Javicu ti se ovih dana!"), ubeðen da se, najzad, zauvek oslobodio njene vlasti, ali vec treceg ili cetvrtog dana njihova poslednja hotelska soba pocinjala je da mu lici na izgubljeni raj, a on bi planirao novo bekstvo, nadajuci se da mu je potrebno samo kao konacno osloboðenje od Une - opsesije. I sve bi pocinjalo iz pocetka.

Sa cetrdeset i cetiri godine, profesor Babic je vec znao da nije tako mlad kao sto se cesto oseca. No, nikada to nije doziveo na tako ocigledan nacin kao one noci kada se, izvevsi Unu u restoran hotela "Esplanade" u Zagrebu, iznenada setio Sanje. Rezervisao je iz sobe diskretan sto. Na ulazu u polutamni restoran, u kome su se kroz austro-ugarsku izmaglicu, obogacenu interkontinentalnom higijenskom perfekcijom, iskrile case i srebrne posude za hlaðenje belih vina, docekao ih je sef sale i poveo prema postavljenom stolu za dvoje u dubini, ispod jedne palme. ("Zagreb," kazao je Uni, "to je jedna udobna stara fotelja sa pogledom na Evropu!") Uzivao je u svojim mekim crnim mokasinama koje su necujno tonule u debeli sag, i u maloj promeni kostima koju je privremeno izveo obukavsi blejzer i sive hlace od flanela, umesto uobicajenog dzinsa; uzivao je u sigurnosti sa kojom je primao zavidljive poglede svojih sredovecnih ispisnika, sto su sa divljenjem odmeravali Unu koja je korakom klizacice pretvarala plesnivu "Esplanadu" u modnu pistu. Uzivao je u odabiranju jela, radujuci se unapred ponovnom susretu nepca sa lagano-reskim "Laskim rizlingom". Uopste, tu su bili gotovo svi razlozi za potpunu srecu; Una, polaskana i vidno uzbuðena njegovim pozivom da ga prati u Zagreb, gde je trebalo da odrzi dva predavanja u Studentskom kulturnom centru ICF-u i na tribini "Forum", pristala je da svoju namerno zarozanu odecu zameni za ovu priliku diskretnijom garderobom mlade dame (jednostavna svilena ljubicasta haljina i tamni sako, od plisa). Izvrsno spravljeni puzevi na zaru i teleci odrezak u limunovom soku, tiha muzika sto svojim kalodontski otegnutim i bezlicnim zvukom opusta napeta cula, dogovor da se oko ponoci dugo izlezavaju u kadi sa penom, sve to, pa ipak neki mutni nagovestaj tuge kvario je ovaj isuvise izaranzirani provod sa sigurnim bludnim ishodom. Dok je Una blistala zbog poklonjene paznje, on je, tonuci sve dublje u opojnu sustinu rizlinga, kopao po naslagama sezdesetih godina, sve dok ispod tresetista vremena ne pocese da se pojavljuju obrisi ljubavne tvrðave koju su Sanja i on davno podizali i uspeli da podignu, i posle, da sruse; sa svim svedocima koji su prisustvovali toj pompeanskoj ljubavnoj gradnji, a koji su sada okamenjeni, zasuti lavom, zaustavljenih pokreta, onako kako ih je zatekla smrt; za stolom ili u postelji; jedan cak i sa podignutom rukom, kojom je pokusavao da se odbrani od nevidljivog vremena. Sanja sanja. Sanja sanja...

Mislio je sada na nju: zivela je sa sestrom, negde pri vrhu Vozdovca, u kuhinji i takozvanoj devojackoj sobici od neke mizerne penzije svoga oca, koji je nestao, bio ubijen, pobegao iii zarobljen, ziv ili mrtav", ko to zna (Sanja nije znala). Uglavnom, kada je jedna sestra izlazila da se naðe sa nekim mladicem, druga je morala da ostaje u kuci te veceri, jer su imale samo jedan pristojan kaput i samo jedne pristojne cipele. Male Antigone. Svaki njihov izlazak bio je tako, na izvestan nacin, sudbonosno ulaganje u buducnost. Sta je mogla da ocekuje od njega, kome nije padalo na pamet da se zeni i da se bori da bi je izvukao iz one bedne kuhinje i odveo tamo gde zaista pripada roðenjem; da je okruzi dostojnim prostorom, skupocenim mirisima, krznom, probranom hranom, paznjom, zastitom, zanimljivim svetom? Ne, nikada nisu spavali zajedno! To ne bi mogao da zaboravi da se zaista dogodilo. Nije. Nije se dogodilo. Mucili su se satima dirajuci jedno drugom tela, ali Sanja nije htela - njeno devicanstvo trebalo je da bude najvazniji ulog u lutriji, ciji je glavni zgoditak trebalo da je spasi one vlazne kuhinje; nije, zaista nije mogla da mu ga pokloni tek tako, mada je zelela i otimala se kao luda kada bi prisla opasnoj granici da izgubi glavu. Sada je to sve prilicno smesno (ko je jos imao nevinu devojku a da se dobro proveo?), ali u to vreme nevinost je jos imala visoku cenu. Kako se svet brzo menja! A onda se pojavio taj diplomata, koji je sve ono sto je Sanja prizeljkivala u dugim zimskim nocima, pokrivena zimskim kaputom i prasnjavim tepihom - sirotinjski snovi - bacio jednim jedinim gestom na gomilu, nasred srede kuhinjskog stola, koji je u tom trenutku osvetljavala sijalica bez abazura: moc, uticaj, putovanja, bezbednost, Mercedes, zivot u inostranstvu, a kad je u zemlji, vilu na Neimaru, pa je Sanja poslednji put pokusala da cuje sta o tome misli on, Misel Babic, a on joj je ostavio odresene ruke u svakom pogledu: mislim da to treba prihvatiti, kazao je, takva prilika se ne pruza svaki dan. Jedino sto je strasno star... Koliko ima godina?

- Trideset i osam...

- Jezivo! - kazao je. - Ako docekam tridesetu, sam cu se ubiti!

- Stvarno, mislis da to treba prihvatiti?

- Nisam posednik.

- Stvarno, mislis?

- Da. Mislim. Ne znam. Uradi kako hoces.

Tri puta ga je pitala da li da se uda, i tri puta nije ni prstom mrdnuo da je zadrzi. I tako je diplomata sleteo u njihovu bedu, poput drzavnog anðela sa sedam pecata.

- Udaj se - kazao je - pa cemo varati starog diplomatu!

I udala se. Ali ga nisu varali. Ni tada, ni posle. Niti ikada kasnije. Jamais. Jedina konacna i nepopravljiva rec!

- Molim? - upita Una, koja se zabavljala izvlacenjem puzeva iz ljustura dvokrakom viljuskom.

- Volim rec: jamais? - rekao je.

- Jamais?

- Znaci nikada, na francuskom.

- Aha.

Patio je kao ubogi skot. Zaspao bi sklupcan kao covek sa spletenim crevima; drzao se sa obe ruke za stomak i stenjao od bola sto je Sanja odvedena, sto se smeje dok negde igra sa svojim diplomatom, sto se svlaci, sto se budi u ruzicastoj posteljini, sto, mozda, pokatkad misli na njega dok se tuca i gleda razrogacenih ociju u tavanicu, ako joj jos, uopste, pada na pamet. Abdomen. Zasto boli uvek tu? Zar ne boli srce ili nesto slicno? Jedanput, mnogo vremena posle svega, kada je Sanja bila samo izgubljena sen, a on mislio da cvrsto drzi svoj zivot u rukama (nikad ne reci nikad), pitao je neuropsihijatra Draskovica zasto ljubav boli bas tu, u abdomenu? Ne seca se vise tacno njegovog odgovora, ali zna da je psihijatar pominjao to mesto kao predeo splanchnicusa, gde se granaju i ukrstaju nervni putevi koji u grcu daju podsticaj nadbubreznoj zlezdi da luci adrenalin i da stresom odbrani ugrozeni organizam. Tako nekako. Hteo je da zna. Mrzeo je tog diplomatu koji je imao trideset i osam godina i bio za njega, koji je tada imao dvadeset, pravi starac. Sagradio je citavu strategiju mrznje prema vrsnjacima svoga suparnika, prema citavom tom svetu koji moze da plati ono sto zeli i da to dobije, bez obzira sto su izmisljene tolike bajke u kojima se dvoje, na kraju krajeva, uvek pronaðu, i filmovi, oni filmovi sa srecnim zavrsecima gde mlada bezi ispred oltara u poslednjem trenutku, ne mogavsi da preko bledih usana prevali rec - da. Vetar luduje u nevestinskom velu dok trci preko ulice izmeðu automobila da se baci u zagrljaj onome koga odistinski voli, onome kome zaista pripada. Mrzim te starce od trideset i osam! Mrzim ih, mrzim ih...

Zoe

- Lero Arsen? - Ja sam.

"Sluzba sigurnosti Republike Kozilije" - pisalo je na maloj cetvrtastoj legitimaciji, koju je tajni agent brzim pokretom izvukao iz unutrasnjeg dzepa blejzera, rutinski otvorio i isto tako hitro vratio natrag.

- Ne treba... - spreci dalje predstavljanje. - Uðite!

Propustio je policajca u dnevnu sobu.

- Ocekivali ste nas? - upita agent obilazeci prostoriju gipkim koracima. Zavirio je iza zavese u kuhinjski deo i odskrinuo vrata spavace sobe.

- Da! - rekao je. - Ocekivao sam vas.

Covek iznenada zastade:

- A, zasto?

- Pa, ne znam... Mislio sam da je kod nas takav obicaj.

- Ili mozda imate necistu savest?

- Imam. Krao sam smokve kad sam bio mali.

Agent nije primetio njegov pokusaj da bude duhovit.

- Jesmo li sami? - upita.

- Moji su na Trgu.

Srucio se u njegovu omiljenu fotelju i izvadio izlizani kozni notes. Ovlazio je kaziprst jezikom i polako listao stranice do slova L.

- Lero Arsen... - procita sricuci. - Trideset devet godina, istoricar umetnosti, ozenjen, otac zenskog deteta, nekaznjavan, proslost primerna... Jesam li sto ispustio?

Ne, nista.

Citav njegov zivot stao je u tih nekoliko ponizavajuce sturih podataka, procitanih muklim juznjackim akcentom, koji nije skrivao crnolucko plemensko poreklo.

- Obavesteni smo da nameravate u Ameriku?

- Da - rece - nameravam.

- Razlog?

Agent je odabrao bolji polozaj. Smestio se u senku, a Arsenu je prepustio visoku stolicu prema svetlu.

- Napisao sam to u molbi za pasos! - rece, ljut na sebe sto vec gubi zivce.

Citao sam! - presece ga agent. - Ali voleo bih da to i licno cujem!

Na Arsenovom licu titrali su refleksi mora prelomljeni kroz treperave krosnje na trgu.

- Iz New Yorka nam je javljeno...

- Ko je javio?

- Nas konzul... - kazao je, uzivajuci zastitu u zvuku te titule van svake sumnje.

- Dalje?

- ... da ce se dvadeset i petog septembra na aukciji kod Parke Berneta...

- Kod koga?

- Kod Parke Berneta; to je americka filijala londonskog Sothebya...

- Kako se pise?

Rekao mu je.

- Bice izlozena na prodaju i jedna slika Valdemara Udinija. Vi, naravno, znate naseg najveceg slikara.

- Kako se pise? - ponovi agent.

- V-a-l-d-e-m-a-r U-d-i-n-i.

Zapisao je isplazenog jezika, tesko disuci.

- Dalje?

- Kao kustosu njegove zavicajne galerije, meni je nalozeno da ucestvujem na licitaciji i pokusam da za nas otkupim tu sliku, koja je...

Zastao je u nedoumici.

- Koja je, sta?

Kako da objasni jednom tajnom agentu coveku od ovoga sveta, da se radi o, mozda, kljucnom platnu nesrecnog Valdemara, portretu "Devojcice sa lutkom" iz 1942. - njegove najplodnije godine, koja nosi sva obelezja blistavog stila: prozracnost namaza, virtuozan, nezan crtez koji iscezava i izranja iz sfumata poput kozilijanskih reka ponornica, uvek drukciji, uvek svez i neponovljiv? U toj njegovoj fazi najprisutniji je nacin na koji je veliki majstor smestao figure pod okrilje tame zasenjenih enterijera, sto sve njegove likove i oblike obavija sumrakom punim nagovestaja.

Umesto svega, rece:

- ... od neocenjivog znacaja za kulturno-istorijsko nasleðe nase zemlje.

- Ako sam dobro razumeo - rece agent - vi smatrate da je ta slika toliko vazna da se zbog nje mora putovati cak u...

- Ja ne smatram nista! - prekide ga Arsen. - Drugi smatraju.

- Al' je danas sparina! - uzdahnu covek, skidajuci blejzer.

Levo rame bilo mu je sapeto koznim remenjem na kome je visila futrola za sluzbeni pistolj. Hoce da me zaplasi, pomisli Arsen! U svetlom septemberskom danu, sa povetarcem koji je iz luke donosio mirise sardela, katrana i borovine, crna futrola revolvera na kaisevima preko oznojene mrlje pod pazuhom, delovala je poput reza ziletom po belom platnu kroz koje se iznenada ukaza pretnja. Pa i pored toga sto nije bio kriv ni u kom pogledu (sem mozda zbog onoga o cemu je mislio s vremena na vreme), osecao je da sav drhti, uznemiren prisustvom ovog niskog, trbusastog coveka atletskih pleca, cije lice krasi uobicajeni tip domacih brkova, istih onakvih kakve je imao Major Saracen - Otac Nacije.

- Nije vam neprijatno? - upita ga agent.

- Zbog cega?

- Kazu da susret sa policijom nije nikada ugodan?

- Pa, vi ste nasa policija! kazao je. - Ne necija tuða.

- Drago mi je da tako mislite.

Ustao je iz fotelje i prosetao se po sobi.

- Imate lep stan... - rece.

Arsen je bio ponosan na svoju predostroznost. Dva dana ranije sklonio je sa zida reprodukciju Picassove "zene koja place", a iz police sa knjigama iscezli su Orwellova 1984. (nalazila se na indeksu Kozilije pod brojem tri) i, za svaki slucaj, Mali princ Antoinea Saint-Exup‚ryja. Na ostrvu, naime, nisu voleli princeve i princeze. Podsecali su isuvise na svrgnutu dinastiju Kudelina. Umesto rasplakane zene, sa zida se sada smesio Major u padobranskoj uniformi.

- Jeste li sve ovo procitali? - upita ga agent pokazujuci na knjige.

- Uglavnom... - rece.

Pratio je agentovo kruzno kretanje po svom privatnom zivotu. Kao da ponovo bespomocno stoji na garnizonskoj pisti iznad otvorenog sanduka sa najintimnijim predmetima, za vreme jedne od bezbroj svakodnevnih smotri. Postrojavali su ih i prozivali po nekoliko puta dnevno, preturali im po stvarima, cerekajuci se kad bi naisli na fotografije zena i devojaka zalepljenih na poklopcu. Citali im pisma. Izmrvili mu detelinu sa cetiri lista.

Lero Arsen!

Kazano tim redosledom, ime mu je i samom zvucalo strano. Predstavljalo je samo jedan red na nekom dugackom spisku Kozilije, pretvorene u garnizon. Na ovom ostrvu coveka nista nije moglo da zastiti od povremenih prozivki i preturanja po licnim stvarima. Niko tako nije umeo da svede na razumnu meru svoje sinove kao rodna Kozilija! Nekoliko sati cekanja na prozivku, sa suncem na temenu, u stanju je da istopi i najvece bronzane spomenike.

Bilo mu je vec dosta tradicionalne kozilijanske podozrivosti, koju je poceo da intenzivno oseca vec onoga casa kada se po Mimozi proculo da ce mozda putovati u Sjedinjene Drzave. Primetio je to najpre po svom telefonu i onom jedva cujnom "klak", sto se pojavljivalo uvek kada podigne slusalicu. Negde se ukljucivao magnetofon. Otvaranje poste i ponovno nevesto lepljenje koverata sa obaveznim otiscima prljavih prstiju ulazilo je takoðe u pripremni deo njegovog putovanja. U nered po fiokama njegovog stola u Galeriji (ludilo u kome je jedino Arsen nazirao neki metod) upetljala se necija tuða urednost. Nisu se cak ni trudili da prihiju premetacine. Kozilija je davala na taj nacin do znanja da pazi na svoga sina Lera Arsena. Poseta tajnog agenta iz Sluzbe sigurnosti, nadao se Arsen, poslednji je korak, koji nije tesko predvideti u nizu sitnih slucajnosti.

Agent je sumno mokrio u njegovom toaletu.

Kada se izaðe kroz gradske kapije Mimoze i krene krivudavim, uskim putem, sto jos od antickih vremena prati blagi luk Zaliva mazgi, za pola sata pesacenja kroz zivi tunel mimoza i pinija, stize se do trosnog samostana posvecenog Benediktu iz Nursije, podignutom sredinom devetog veka. U njemu su pripremani za put oni Kozilijanci koje bi nekadasnja Republika odredila da je predstavljaju po tuðim zemljama u diplomatiji ili trgovackim poslovima. Porodice su ih pratile samo do gradskih vratnica i tu se oprastale, mada su pre stvarnog odlaska sa Ostrva provodili obavezno po mesec dana kod benediktinaca.

Kroz prozore celija mogli su da vide krovove svojih kuca. Mogli su pratiti isplovljavanje ribarskih camaca iz gradske lucice, a oni sa ostrijim vidom cak su raspoznavali koji camac pripada kojoj porodici, dok su za svoje najblize vec bili daleko u belom svetu.

Kroz kakvu su tajnu obuku prolazili, nikada niko nije saznao. Oni koji bi mogli da nesto kazu pouzdanije o tome, vec su stolecima mrtvi. U arhivima, pak, nema pisanih tragova o njihovim tajanstvenim pripremama. Mozda su bile u pitanju lekcije iz lepog ophoðenja, dvorske etikecije i jezika, sakupljanja korisnih podataka ili makijavelizma - ili su vec tada uceni da je Kozilija najbolji od svih mogucih svetova, jedina prava, jedina za koju se vredi zrtvovati, varati, podmicivati, trovati i krijumcariti, uhoditi, nadmudrivati se sa lukavim Mlecanima i sifilisticnim pasama sa Porte... Ko zna?

Prohujali su vekovi, planeta se, zahvaljujuci nadzvucnim avionskim linijama, smanjila na velicinu pomorandze, ali prastari kozilijanski zakon jos je na snazi.

Samo sto pripreme za susret sa svetom vise ne obavljaju skromni benediktinci u redovnickim haljama od valjanog sukna, vec su njihovu ulogu 1977. preuzeli brkati sluzbenici sigurnosti. Sustina je ostala ista.

"Ocekivali ste nas?"

Naravno! Ocekujemo vas poslednjih jedanaest vekova; sta je u tome cudno? Molim vas, preðite na stvar!

- Zasto si nervozan? - upita ga iznenada agent, zagledavsi se u njegovu levu nogu, koja je sama od sebe ludacki odbrojavala neki unutrasnji ritam. Noga - izdajica!

Dotadasnji odmereni agentov ton iznenada spade sa njega ko sto spada futrola sa podmazanog pistolja. Arsen se jedan trenutak dvoumio da li i on da preðe na ti, ali ipak odluci da je bolje ostati na vi-poziciji.

- Nije moja ideja da putujem u New York zbog te slike! - kazao je. - Jednostavno, ministar kulture me je odredio da odem tamo i kupim tog Udinija i to je sve! A on je moj direktni pretpostavljeni. Vrsim svoju duznost, bas kao i vi.

Posetilac mu se uneo u lice:

- Zasto bas tebe?

Osetio je u nozdrvama uvredljivo blizak dah izmesane travarice, piva, jeftinog mirisljavog ulja za kosu i cigareta "Diplomat", koji samo izabrani Kozilijanci mogu da kupuju u zatvorenim magacinima na specijalne karte.

- Hocete li da znate zasto? Zbog toga sto sam jedini ja u stanju da razlikujem pravog od laznog Udinija...

Agent je najzad presao na stvar:

- Ne bi mogao da poducis nekog drugog u tome?

- Mogao bih... - kazao je klateci se na zadnjim nogama stolice. - Trebalo bi mi samo malo vremena.

Policajac je otvorio penkalo, spremajuci se da zapise rok.

- Koliko?

- Tridesetak godina - rece Arsen - pod uslovom da je decko talentovan i da pocne da se bavi slikama vec od desete godine. Imate li nekoga u vidu?

Covek je ljutito sklopio notes i zatvorio penkalo. Ustao je iz fotelje, navukao sako i sa rukama na leðima prisao prozoru. Stojeci iza njega, Arsen je pokusavao da odgonetne zasto se na Koziliji putovanje u inostranstvo smatra oduvek velikom privilegijom, a bekstvo najvecim zlocinom?

"Nemamo bas mnogo prednosti nad ostalim narodima," mislio je, "sem klime koja je pravi dar Bozji! Prosecna godisnja temperatura 15 stepeni Celzijusa. Vecito prolece!"

Preko Trga 10. septembra vukla se kolona mesnih ribara. Teglili su na ramenima svoja teska vesla prema luci. U priobalnim ostrvskim gradovima sva vesla su morala da budu predata luckim vlastima najkasnije do sedam casova uvece. Svi vanbrodski motori takoðe. One stacionirane u utrobama brodova, svake veceri plombirali su do jutra narocito ovlasteni sluzbenici kapetanije. Zvali su ih Plombe. Vesla su vracana izjutra, posle mnogo cekanja, guranja u redu i svakodnevnih svaða. Ova odluka stupila je na snagu jos pre tri godine, kada su bekstva camcima postala isuvise cesta.

No, ni ovaj prizor nije mogao da pokvari lepotu ranog jesenjeg dana, koji je svako prozorsko staklo pretvarao u bruseni dijamant. Sunce je simbolicno izlazilo iza siljastih tornjeva Rezidencije, bivseg dvorca Kudelina, podignutog na povisenom platou gradske tvrðave. Major Saracen motrio je odozgo na svaki pokret glavnog grada. Poput rasirenih krila kakvog grabljivog galeba, Rezidencija se nadnosila centralnom palatom i levim i desnim paviljonom nad Mimozu, pritiskajuci trg izvestacenim pseudorenesansnim stilom sa primesama, ko zna zbog cega, mavarske arhitekture.

Æutali su, osluskujuci tupi zvon montaznih cevi, od kojih su radnici podizali svecanu tribinu. Sa nje ce 10. septembra Major Saracen, predsednik Vojnog saveta, pratiti paradu elitnih trupa i odrzati jedan od svojih uobicajenih govora protiv nevidljivih spoljnih i unutrasnjih neprijatelja. Arsen je znao: Major ce kazati da "oni vec vekovima vrebaju iz zasede na slobodu naseg srecnog, suncanog Ostrva!"

Nasred Trga, odmah ispred tribine cija se metalna paucina vec nazirala, poput strasila u polju, stajao je na jednoj nozi, u pozi barske ptice, gradski ludak, nekadasnji direktor Informativne agencije Kozilije (I.A.K.), koji je izgubio razum posle duge istrage i sramnog pada. Kad covek poludi, cak ga i u Mimozi ostavljaju na miru. Ni Vojni savet se nije usuðivao da prekrsi stari obicaj da ludake i golubove nije dobro ubijati, jer to uvek donosi nesrecu. Arsen je na neki nacin zavideo ludaku. Bio je vec s one strane.

Radnici namerno tresnuse jednu dugacku cev na kamene ploce iza njegovih leða, pa zaplaseni siromah odskakuta na jednoj nozi, lupajuci krilima.

Ne gledajuci ga i ne okrecuci se, agent preko ramena pruzi Arsenu bez reci novi zuti pasos.

- Nije trebalo da dizete ton... - presao je ponovo na vi.

- Uvek tako govorim - rece on.

- Imate li kakve rodbine u Americi?

- Imao sam strica. Umro je.

- Gde je ziveo?

- U Chicagu.

- Nikog drugog tamo ne poznajete?

- Nikoga.

- Dobro! - rece agent. - Izbegavajte susrete sa emigrantima. Oni znaju biti opasni. Klonite se takoðe razgovora o politici.

- Ne bavim se politikom...

- Bavis se ti i te kako! - zareza onaj. - I nebavljenje je neko vrazje bavljenje. Ali, ako te budu pitali o nama, slobodno kazi da se ne bavis! To ce biti mnogo bolje nego da se u nesto upetljas.

"A pitace te svugde samo tri stvari," kazao mu je pre nedelju dana na Terasi profesor Kuzen, kada ga je obavestio da mozda putuje u Ameriku. "Prva stvar: koliko Kozilija ima politickih zatvorenika? Druga: da li je predsednik Kozilije zaista lud? I treca: gde je, uopste, Kozilija?"

Gledajuci i dalje kroz prozor, Arsen se upita zasto nijedan domaci slikar nije obradio temu horizontalnih vesala, koja presecaju Trg ostrim senkama.

- Jos nesto - unese mu se ponovo agent u lice. - Ne smete ni jednog trenutka zaboraviti da ste odgovorni, ne samo za svoju zemlju vec i za svoju zenu i kcerku, koje ostaju ovde. Pamet u glavu!

Stajali su jedan naspram drugog cuteci, a onda agent izvadi iz dzepa upaljac marke "Ronson" i skljocnu njim dva puta bez uspeha.

- Ako se setis - rece - donesi mi tecni gas za punjenje. steta ovakvog upaljaca!

Otpratio ga je do vrata.

- Razume se, o nasem razgovoru nikome ni reci!

Tako je najzad oodgonetnuo staru misteriju: sta su radili u benediktinskom samostanu oni davni emisari pre odlaska u svet?

Arsen je odleteo za Atinu dvadeset i cetvrtog septembra ujutru, poluvojnim transporterom domace kompanije Aero-Kob. Oko niskih maskiranih hangara za mlazne lovce, ukopanih u zemlju, preteci su virile cevi protivavionskih baterija. Ostrvo - bodljikavi jez. Iz zvucnika je krkljao mars vazduhoplovaca Kozilije:

Ponosni cuvari tvoga modrog neba,

Spremni su da ginu, ako treba...

To je bilo Arsenovo prvo putovanje u svet posle sedamnaest godina. Poslednji put bio je u Veneciji na kongresu istoricara umetnosti Mediterana, i ponekad je sanjao da pije kafu na Trgu svetog Marka kod "Florijana". Otkako je Major Saracen dosao na vlast, retko je ko dolazio na Koziliju, a jos reðe odlazio iz nje. Major je najpre proterao britanske hipike, pod optuzbom da raznose drogu i vaske, a zatim je sasvim ukinuo turizam, da bi "spasao kozilijanski mentalitet od prostituisanja". Hoteli su, uglavnom, pretvoreni u magacine, osim vile "Belvedere" gde stanuju inostrani dopisnici i ono malo diplomata sto se zadrzalo na Koziliji. Od nekada cuvenih plaza u Mimozi napravljeni su sabirni centri za prikupljanje pticijeg izmeta. Na svom zimskom putovanju prema Jugu, naime, milioni ptica selica slecu na obale ostrva. Njihov speceni izmet, bogat mineralima, glavni je izvozni artikal zemlje.

"Mi zivimo izvozeci svoja govna!" - kazao je jedanput profesor Kuzen na Terasi.

Da Kozilija izvozi i druge stvari, Arsen se uverio cim je zakoracio u avion. U transporteru-hladnjaci, koji je za sada predstavljao jedinu vezu ostrva sa svetom, temperatura se spustila ispod nule. Sedista za putnike su izbacena, a umesto njih, duz citavog trupa, visile su koze obesene za strasnje noge o nizove mesarskih kuka. Po patosu ove letece klanice, zgrusena krv lepila se za ðonove.

Razmicuci ledena trupla skorene dlake, probijao se s mukom prema sest preostalih sedista. U potiljak su mu buljile izvrnute i razrogacene kozje oci, koje kao da su u nekoj dijabolicnoj igri dubile na glavama.

Odeven u lako jesenje odelo, Arsen se tresao od hladnoce i uzasa u krilatom frizideru. Pored njega i mrtvih zivotinja, za Atinu je letelo jos samo pet putnika. Posto su, verovatno, cesce putovali sa Kozilije, odnekud su nabavili cebad, a jedan od njih, neki poslovan covek sa samsonajt-torbom u krilu, bio je do brade uvucen u prozirnu plasticnu vrecu koja ga je stitila od hladnoce.

Dva strana vojna strucnjaka ocigledno su se lose osecala prerusena u nova, civilna odela. Zadrzali su u pokretima vojnicku odsecnost. Pokraj Arsena je sedeo feminizirani kreator pariske modne kuce za koju su u Mimozi radili pogoni mesne kozare. Izraðivali su kapute od kozije koze po njegovim nacrtima. Radna snaga bila je na ostrvu jeftina, a rucni rad cenjen u Evropi.

Vireci kroz prozor, okrenut, srecom, pristanisnoj zgradi, dugackoj baraci prekrivenoj maskirnom bojom, Arsen je mogao jos dugo pre poletanja da gleda dve leprsave bele haljine. Okruzene sivomaslinastim uniformama komandosa, licile su na dva zastitna znaka za neznost. Dve Maje.

- Tatice, ali oni muce Crnce!

- Pa, ja nisam crn - kazao je. - Sta hoces da ti donesem iz Amerike?

- Necu nista od njih! - stisla je svoje male pesnice. - Oni nas ne vole...

Kao i ostala deca, njegova mala Maja nosila je na grudima veliki bedz sa kojeg je toplo, ali strogo gledao Major daleko u buducnost izabranog Ostrva, u koje su uprte oci sveta.

Jos cetiri godine delile su je od posvecivanja, kako na Koziliji zovu porodicnu svecanost uvoðenja dece u tajne odraslih. Kada bude imala dvanaest, sastace se, kao slucajno, na njenom roðendanu citava porodica. Tacnije, onaj njen deo sto jos nije sasvim ucenjen zivotom da bi morao verovati propagandi Drzavne sluzbe za informacije. Tada ce maloj Maji otac objasniti neke vazne stvari, o kojima ne sme da govori u skoli. Posvetice je u istinu. Od tog trenutka, naucice da cuti kad treba. Da se pretvara dok aplaudira. Da bude strpljiva i da ceka. Naucice jos da jedna velika zemlja nije najbolji prijatelj kozilijanskog naroda i da su mnogi sinovi Ostrva uzauvek iscezli u njenim nepreglednim pustarama. Saznace, najzad, ko su zaista izdajnici, a ko rodoljubi. Bice joj ukratko ispricana prava istorija kozilijanskog naroda, od vremena kada se njeno pleme zavadilo sa starim Grcima i doplovilo na cunovima do Ostrva, pa sve do vladavine Majora Saracena.

Mada potpuno nepoznat savremenim etnolozima, tajni kozilijanski obicaj posvecivanja postao je vec odavno najvaznija svecanost svake porodice. Posle tog cina, ukucani su mogli slobodnije da disu i govore pod svojim krovom, bez straha da ce ih malisani prijaviti uciteljima i vaspitacima. Ovi su ih, opet, navikavali da svakog jutra u narocito odreðene sveske, "svastare", upisu svaku sumnjivu rec koju cuju od roditelja. Novi kozilijanski moral, star sedamnaest godina, smatrao je, naime, "laznim drugarstvom" skrivanje tuðih tajni. Deca su prijavljivala svoje male susede kada bi im saputali na casu, i zato bila pohvaljivana.

Dvanaest godina smatrano je na Koziliji dovoljnom zreloscu da se otpocne dvostruki zivot.

Mala Maja imala je tek osam.

Ispod vesticijeg krila koje je podrhtavalo pod naletima maestrala, Arsen uskoro ugleda ogromnu iskosenu plocu Mediterana i vinograde svog ostrva, oko koga su, poput zelenih buba, patrolirali vojni brodovi, ostavljajuci za sobom dugacke bele pruge. Kozilija - prirodni nosac aviona!

Sve vreme leta do Atine, kozja tela su se tupo sudarala, kad god bi se avion nakrenuo. Osluskivao je te mukle udarce i cegrtanje mesarskih lanaca. Na atinski aerodrom, na kome se topila asfaltna pista od vrucine, izasao je polusmrznut i okrvavljen. Pokusao je da ovlazenom maramicom skine krvave mrlje, i na tim mestima njegovog tamnog odela ostale su bledoruzicaste fleke.

Grci, sa kojima je Arsenova zemlja, posle poznatog ribarskog rata iz 1971, odrzavala samo najnuznije diplomatske odnose na nivou otpravnika poslova, rasparali su mu dletima postavu novog kofera. Bio je ponosan na taj kovceg. Nabavili su mu ga preko veza, narocito za ovo putovanje, u diplomatskom magacinu. Carinici su se podrugljivo smeskali dok je trpao natrag oskrnavljene stvari.

Morao je da ceka oko dva i po sata na sletanje PAN-AM ovog Boeinga-747 na atinski aerodrom. Razgledao je kao opcinjen djuti-fri-sop po kome se razlivao diskretni sirtaki. Zbunio ga je taj saroliki, opusteni narod, sto cakrlja na svim jezicima, opija se za pultovima barova, kupuje cigarete, pica, zlato i mirise, kao da su besplatni, u ovoj riznici zatrpanoj blagostanjem jedne druge civilizacije.

Narucio je dvostruku espreso-kafu u sneku, ali kad je uzurbanom momku iza pulta ponudio kozilijanske lire, ovaj ih sa gaðenjem odgurnu kao da su kuzne, i poce histericno da nabraja valutu koju prima: dolari, drahme, marke, funte... Cinilo mu se da ga svi za sankom posmatraju sa prezirom. Izvukao je iz dzepa cekovnu knjizicu na deset hiljada dolara i oznojenim prstima pokusao da potpise jedan cek. Dali su mu cekovnu knjizicu u kozilijanskoj Drzavnoj banci, radi placanja slike Valdemara Udinija. Barmenje odgurnuo cek na sto dolara, objasnivsi mu da za tako male konzumacije primaju samo kes. Uzivao je, ocigledno, u njegovoj neprilici, koju prekide neki pijani grcki mornar. Platio je Arsenu kafu zajedno sa svojim picem.

- Nema veze! - kazao je. - Pa, mi smo, i pored svega, prve komsije!

Amerika - koliko obecanja u toj reci sto Kozilijance prati od najmanjih nogu!

Mada su vec odavno sve veze prekinute, nema Kozilijanca koji ne zna da na novom kontinentu zivi isto toliko njegovog naroda kao i na Ostrvu. Da govore istim jezikom, uzimaju za zene Kozilijanke i slave iste svece.

Arsen je pripadao onoj vrsti savremenih uroðenika sto se jos jedino zadrzala u ponekom od dotrajalih mediteranskih gradova, gde sveopste tehnicko ludilo jos nije unistilo bajku o malim coveculjcima koji sviraju i pevaju u unutrasnjosti radio-aparata. Cesto je i sam, smejuci se, priznavao da ga jos uvek cudi kako radi telefon, i da mu niko nikada nije uspeo da objasni kako se pojavljuje slika na ekranu televizora!

No, jedna od najvecih misterija za Arsena je oduvek bio avion! Najpre, zbog toga sto je veoma retko leteo (mozda samo dva ili tri puta u zivotu), a zatim, sto mu nikako nije bilo jasno kako uspeva da poleti nesto toliko tesko. Dok je "dzambo" rulao, Arsen se zaista nije nadao da ce ta letilica, golema kao kuca, sa tri bioskopa, barom i svim onim raskomocenim narodom u utrobi, uopste uspeti da se odlepi od zemlje.

Prvi put je video toliko crnaca na jednom mestu. Divio se eleganciji sa kojom su nosili svoju odecu smelih boja.

Njegovo tamnomrko odelo u koje je polagao toliko nade, ucini mu se sumornim i jadnim.

Sada cuti i leti iznad okeana, koji sa visine od trinaest hiljada metara izgleda kao beskonacno modro nistavilo.

Leti zajedno sa danom, a sto duze leti, sve je svetlije i svetlije. Pilot je rekao da ce, leteci tako, zaraditi citavih sest casova zivota vise. Sta da ucini sa tim zaraðennim vremenom? Kao da ga ionako nema odvise!

Preletece za samo osam sati put koji je njegov stric Oliver, neka mu je laka americka zemlja, prelazio mesec i po dana u potpalublju nekog ploveceg groblja. Trazio je pogledom taj brod izgubljenih dusa, ali dole, ispod sebe, video je samo bledu plavicastu izmaglicu.

Znao je: njegov pokojni stric izlazio je po noci na palubu i zavijao kozilijansku krdzu u italijanske novine. Gledao je u zvezde, ispod kojih pola veka kasnije elegantno leti njegov sinovac Arsen Lero u ovom letecem bioskopu, isto onako bespomocan kao i on.

Mada je prohujalo vise od pola veka, opet su na istom!

Stric Oliver nije znao da pliva - on ne zna da leti.

Spavao je i sanjao Ameriku.

- Hej, ljudi! - probudi ga nazalni pilotov glas. - Evo nas, najzad, kod kuce!

New York, New York...

- Lero Arsen?

Ponovo prezime, pa tek onda ime! Prisao mu je elegantan covek koga su sa Kozilijom povezivali jos jedino tacno iskopirani brkovi Majora - Oca Nacije, i brada stara dva dana.

- Savetnik Baro... - predstavio se. - Ja sam iz Konzulata.

- Kako ste me poznali? - upita Arsen.

- Po cipelama - odgovori onaj sa neskrivenim gaðenjem. - I po nogavicama! Kod nas se jos uvek izgleda nose kratke i uske.

Cekajuci na carinski pregled, cinilo mu se da bi jedanput morao da napise opseznu studiju o brkovima svoje domovine. Oni se znatno razlikuju od hajduckih brcina balkanskih naroda na severu. To nisu ni ufitiljeni, siljati brcici … la Amadeo Nazzari njihovih italijanskih suseda. Kozilijanski brkovi kao da izviru iz sane strnjike na bradama. Zaista je pravo cudo kako je savetnik Baro usred New Yorka, gde su svi na aerodromu glatko izbrijani, uspevao da odrzi bradu staru samo dva dana! Da ne bude ni izbrijan ni zarastao u pravu bradurinu! Uvek samo ta dvodnevna strnjika...

Razmisljao je godinama o tom fenomenu, sve dok mu profesor Kuzen nije otkrio jednostavan razlog: njegovi sunarodnici se briju uvece, kako bi ujutru mogli da spavaju malo duze.

Setio se svog oca i njegovog ritualnog brijanja u kuhinji, gde se naginjao nad malo napuklo ogledalo prislonjeno uz bokal vina, u kome je uvek plutala po koja udavljena muva. Rucnik prebacen preko kolena! Dok je bio decak, svake veceri pred spavanje posmatrao je taj svecani obred, kao da prisustvuje uvoðenju u svetu muskost.

Pred tamnoputim diplomatom, Arsen se, kao i obicno, osecao krivim, vec i zbog toga sto je izbrijan i pored citavog dana letanja. Obrijao se u toaletu aviona, iznad americke obale, umio se i povratio sjaj izgazenim cipelama, trljajuci ih o nogavice. Bio je kriv i zbog toga sto se razlikuje od svog ostrobradog crnomanjastog naroda. Put mu je bila svetlija (dar od majke, slovenskog porekla) i nije bio sklon gojenju u cetrdesetim. Taj uobicajeni tip tamnoputih muskaraca sa brkovima, kojima je, i pored americkog namaza, pripadao savetnik Baro, kao da je imao neki precutni, tajni nacin sporazumevanja - pripadnost bratstvu u koje nikada nije pripusten, i pored boje svoje kose.

Vozio se kao omamljen od aerodroma Kenneddy do Manhattana iza cutljivih leða savetnikovih. Budeci se povremeno, ugledao bi zidove oblepljene starim afisima, gomile crnih vreca sa smecem, konstrukciju nekog sirokog mosta - puste ulice bez prolaznika...

- A sad se posteno ispavajte! - kazao mu je savetnik, ostavljajuci ga u sobi hotela "Paradise" na istocnoj strani 56. ulice. - Tako cete lakse savladati vremensku razliku. Sutra ujutru idemo da pogledamo tu sliku. U podne je aukcija.

Spustio je svoju posetnicu pokraj telefona i, okrenuvsi se na vratima, rekao:

- Ne savetujem vam da izlazite sami iz hotela. Ovo je opasan grad. Zakljucajte sve tri brave. Ujutru cu doci po vas...

Tek kada je Baro izasao, razgledao je pazljivije jazbinu u kojoj se nasao.

- Zgodno mesto za samoubice! - pomisli i pobeze u televizijski ekran, iz koga su kuljale obojene slike.

Prve noci u New Yorku Arsen nije ni oka sklopio.

Gledao je do zore program, prebacujuci se izgladnelo s jednoga na drugi kanal, sve dok mu se ne zavrte u glavi od boja, reci i stvari koje su mu nudile lepe, platinaste zene iz reklama.

Jos se umivao posle brijanja kada mu zazvoni telefon.

Savetnik ga je cekao u holu.

Pola sata kasnije, stajao je u Parke Bernetu pred portretom "Devojcice sa lutkom".

Poðe za tragom razdrazujuce nestrpljivosti koja ga je obuzimala, ucini jos jedan odlucan, dodatni napor da razume mutno osecanje, renio bi se bezrazlozne, a neutesne tuge pred njenim ljupkim licem, i tada shvati da je, u stvari, ovoga casa siromasni roðak izdaleka koji je stigao da poseti jedno dete predano na staranje strancima u tuðini. Tom detetu je dobro: cuvaju ga i neguju, ima sve sto mu je potrebno i ne zali se ni na sta, ali ostaje ipak neizbrisiv utisak da je daleko od svoje porodice i doma, svog malog sirotog mesta na obali jednog posve drugog mora.

Mala Kazilijanka, koja ga je, zbog polozaja crnih zenica na sredini beonjaca (bio je to stari slikarski trik), gledala ma iz kog ugla Arsen posmatrao, kao da je nemo molila da je odvede kuci. Verovatno bi se slicno osecao da je nekim cudom ugledao Michelangelov "Poslednji sud" na zidu kakve fabrike u Detroitu! Sta misle Italijani kad zateknu cempres u nekoj finskoj botanickoj basti, ili Laponci kad u rimskom zooloskom vrtu spaze belog medveda na vestackoj santi leda usred avgusta? Zasto bi se umetnicka dela razlikovala od ljudi, biljaka i zivotinja, razmisljao je Arsen. I ona imaju svoje korenje u delima koja su im prethodila, i pupoljke iz kojih ce tek nastati nova umetnost onih sto dolaze.

Ne govori li, uostalom, tome u prilog i cena slika?

Portret Valdemarove "Devojcice sa lutkom", ovde kod Parke Berneta na Madison aveniji, gde najveci broj ljudi nije nikada cuo za Koziliju, a kamoli za njeno slikarstvo, vredeo je mnogo manje od lisnatog rama kojim je bio uokviren! Pocetna cena, pisalo je u katalogu, iznosi samo sto osamdeset dolara, dok patinirani muzejski ram, sa mestimicnim tragovima izbledelih zlatnih listica, kosta cetiri stotine! U Koziliji, ovo platno jednostavno ne bi imalo cene i ne bi se moglo ni prodavati ni kupovati, jer je vazan dokaz da je tako mali narod uspeo da, i pored svega, odgoji, podigne i, naravno, kao sto je vec obicaj, unesreci jedan istancan duh, koji je bio u stanju da na kraju duge golgote, smelo i prirodno, postavi ljubicasti ton plisane trake na kestenjastu podlogu kose i da citavu tu slikarsku fugu zavrsi neoskrnavljenom belinom dokolenica na pozadini hladne umbre. Ruzicasta oaza devojcicinih kolena bila je pravo cudo ljupkosti i vestine!

Ovde, u New Yorku, to je samo jedna evropska slika vise! Zasto bi ih uopste zanimalo Udinijevo platno raðeno u zakasnelom maniru neoklasicisticke skole cetrdesetih godina? Jednostavno, bio je to samo jos jedan u nizu bezbroja dokaza o uzaludnim nastojanjima evropskih dosljaka da se nekako uklope u novi svet, koji nikada nisu uspeli da shvate niti prihvate do kraja kao svoj. Beznacajni podatak o promasenom artistickom zivotu i neostvarenoj karijeri, koja, evo, cak i posle smrti autora, jedva dostize cenu od sto osamdeset dolara!

Arsenu se desavalo nesto prilicno neobjasnjivo! Nije mogao a da ne primeti kako ga prvi put u zivotu ne zanima Valdemarova slikarska kuhinja - citav niz opsenarskih trikova koristenih da se postigne utisak dubine. Kao da nije ni primecivao mekotu valera, smenjivanje hladnih i toplih tonova, kompoziciju i Udinijev slikarski rukopis, koji nije prekriven muzejskim sosom od damar-laka; citave povrsine nepokrivenog platna sa vidljivom tesksurom vlakana, gde se jos nazire vise puta brisani i nanovo postavljani crtez krejonom - nista od svega nije mamilo njegov profesionalno dresirani duh! Sve je to iscezavalo i gubilo se pred tom cetverogodisnjom devojcicom i njenim, malo razmaknutim ocima iza kojih se pojavljuje nagovestaj neke velike usamljenosti i tuge. Bio je prikovan za krhku figurinu u svetloplavoj haljini od plisa, koja u svojim crnim lakovanim cipelicama sa srebrnom snalom stoji tacno na ivici sveopsteg mraka, okrenuta zamirucoj svetlosti, trenutak pre no sto sve prekrije konacna i neopoziva nesreca. U njemu se probudi davna, vec zaboravljena zastitnicka neznost starijeg brata, koji se uvukao u vesticinu kucu da izbavi svoju malu sestru.

Sad stoje i gledaju se, a taj susret pun privremenosti i neizvesnosti moze da bude svakog casa prekinut nailaskom stranih, neprijateljski nastrojenih ljudi. Ne smeju da se dodirnu, ne mogu da govore, nisu u stanju nista da preduzmu... Izmeðu njih i njihovog rodnog doma je, kao u kakvom ruznom snu, ogroman olovni okean, koji treba preleteti ili preplivati; njihov zavicaj je daleko, veoma daleko, a svukud naokolo su ravnodusnost, novac i racun, moc i opasnosti, carinici, policajci i mrtve koze; hiljadu prepreka kojima su oboje nedorasli. Oci mu se napunise suzama. Posle ko zna koliko godina, plakao je.

Na tom malom platnu bila je, poput kakve plemenite kore na tek pronaðenom eliksiru vecite ljubavi, kristalizovana pigmentom, lanenim uljem i vremenom, sustina onog najboljeg i najdragocenijeg sto su njegovo ostrvo i njegov narod umeli da pruze istoriji kroz duh i prste svoga izabranika Valdemara Udinija, neka mu je pokoj dusi! Prema toj dirljivoj i poraznoj lepoti koja opcinjava svakoga ko poseduje kljuceve sifre, izgledali su potpuno besmisleno, kao ispunjeni slamom i praznim zveketom reci, i Major i njegov Vojni savet; citava krivotvorena istorija pisana uvek od onih koji su pobeðivali.

Evo coveka koji je od poraza umeo da nacini velicanstvenu pobedu!

Evo dela!

- Onda? - dopre odnekud iz daljine unervozeni glas savetnika Bara. - Je li stvar prava?

- Prava je.

- Kako znate?

- Znam.

Baro je ocigledno razocaran. Ocekivao je rendgensku ekspertizu, infracrvene zrake ili (u nedostatku neceg ozbiljnijeg) bar malo grebuckanja po uglovima portreta, gledanje kroz lupu, makar samo neku od onih zamrsenih stvari o kojima je citao u nedeljnom "New York Timesu". Nista od svega! Ovaj covek u ocajno skrojenom i uflekanom odelu, koji mu se, inace, nije nimalo dopadao jos od prvog trenutka kada ga je ugledao na aerodromu (prepoznao je u njemu dah rodne Kozilije iz koje je imao srecu da utekne bar na cetiri godine!), dosao je, stao pred portret i zacutao. I sada tvrdi da je slika autenticna, a jedva da je dotakao prstima. I to je sve! Zar je zbog toga morao da putuje cak ovamo i potrosi tolike drzavne pare, da bi samo procedio to svoje "znam"?

- Pogledajte, molim vas, jos jedanput! upozori ga nervozno. - Vi nemate pojma sta su oni u stanju sve da falsifikuju! Od dolara do soka od jabuka!

Arsen ga je gledao sa somnabulnom odsutnoscu, kao neko ko se jos nije probudio iz sna.

- Prava je - kazao je mirno - znam da je prava.

- Necete verovati koliko falsifikata kruzi Amerikom! - demonstrirao je savetnik svoje poznavanje pokvarenog zapadnog sveta. Pouzdajete se samo u svoje osecanje? Ne, oprostite, bez uvrede, ali je li vama poznato koliko trgovci slikama placaju ekspertize, pa se opet desava da im neko podvali!

- Ja nisam trgovac - kazao je Arsen - i zato znam.

Bila mu je smesna sumnjicavost savetnikova. Zar bi se ikome isplatilo da potrosi ceo zivot na savlaðivanje te strasne i mukotrpne vestine da sa takvom lakocom izraze najslozenija osecanja teskobe, straha i melanholije, da bi mu jedno ovakvo remek-delo zavrsilo u Parke Bernetu sa pocetnom cenom od sto osamdeset dolara? Smesno!

- Da li postoji neki pouzdaniji nacin? - insistirao je Baro.

- Mozemo da upotrebimo Picassovu metodu - predlozio je Arsen.

- U cemu se sastoji?

- Prinesite ogledalce usnama portreta: ako se zamagli - pravi je!

Valdemarova devojcica mu namigne:

"Nas dvoje znamo da sam prava!"

Baro preðe cutke preko svega.

Kao i toliki drugi njegovi zemljaci, savetnik, izgleda, nikako nije mogao da se pomiri sa cinjenicom da je najveci kozilijanski umetnik Valdemar Udini pao na tako niske grane da ga prodaju za bagatelu, kao sezdeset i osmi eksponat na aukciji. Svi na Ostvru su se bili srodili jos od malih nogu sa verovanjem da njegovo ime odjekuje kulturnim svetom; da je jedan od retkih Kozilijanaca koji je uspeo da se nametne Evropi i Americi. E pa, na zalost, i Kozilija ce jednoga dana morati da odraste i smogne u sebi dovoljno snage da proguta poraznu istinu: Valdemar Udini u Americi ne znaci nista! Tacnije, znaci jos mnogo manje u Evropi, gde je savrseno nepoznat. Naravno, majka Kozilija, koja je od svojih sinova i kceri ocekivala samo da pobeðuju, bice nezadovoljna kad to sazna, ako uopste ikada i pristane da shvati i prizna sebi nesto slicno.

Postavlja se samo jedno pitanje: da li je zbog toga sto nije priznat ni u Americi ni u Evropi, Valdemar Udini manji umetnik? Ne, nije. Isto je toliko velik kao i u slucaju da je nekim cudom dobio bronzani spomenik na najprometnijem njujorskom skveru.

Velik je, najveci je sam u sebi. Velik je onima kojima je potreban.

- Onda, ako ste sigurni kao sto tvrdite... - gledao je uzurbano Baro na sat - ostaje nam jos samo da u podne kupimo tu sliku. Ja, sada, na zalost, moram da vas ostavim; imam neke obaveze!

Ocigledno, nije imao nikakvih obaveza, ali izbegavao je da odvede svog zemljaka na pice, jer se od njega ocekivalo da plati racun. Savetnik je na sve mislio.

- Ostacu jos malo ovde... - rece Arsen i vrati se devojcici sa lutkom.

Ali, carolije je nestalo. Mozda zbog toga sto je vec ispraznio sav osecajni naboj ili sto ga je razbio Baro, tek, sa platna ga je posmatrala samo jedna devojcica i nista vise. Njena sustina zatvorila se u sebe poput skoljke.

- Nista ne mari, opet cemo se sresti... - prosapta i izaðe iz dvorane gde su bile izlozene slike. Proseta i kroz ostale sale, potpuno nezainteresovan za tepihe, kineske skulpture od zada, rimske medalje i engleske gravure konja i pasa.

Niz Madison aveniju duvao je vetar.

Pojeo je hamburger za pultom nekog malog bara i popio razvodnjenu americku kafu. Onda je pusio i gledao Ameriku kroz izlog.

Zauzeli su mesta u sedmom redu dvorane.

To je bila prva aukcija kojoj je prisustvovao u zivotu, pa je, naravno, bio uzbuðen. Pokusavao je da razazna ko je meðu publikom trgovac slikama, ko galerista, ko kolekcionar, a ko obican radoznalac. Vise od toga sarolikog sveta, koji se, ocigledno, vec dobro poznaje odranije, Arsena je zapanjila brzina i jednostavnost sa kojom se sve desava.

Na maloj pokretnoj pozornici u dnu prostorije, pojavljivalo se platno na slikarskom stalku; licitator bi kazao redni broj dela u katalogu, ime autora i pocetnu cenu, a njegovi pomagaci su budno motrili publiku i sapatom mu prenosili nadmetanje. Arsen nije uspevao ni da dobro pogleda reprodukciju u katalogu, a vec bi se zacuo udarac drvenog malja o pult - platno je bilo prodato gotovo bez reci, jer su se ucesnici licitacije sporazumevali diskretnim znacima; pokretima prstiju, namigivanjem i kimanjem glave. Kruzna scena bi se okrenula za sto osamdeset stepeni i pred njima bi iskrsla nova slika. Sve se odvijalo u potpunoj tisini.

Kupci su se nadmetali cak i telefonima! Dve lepuskaste devojke u diskretnim uniformama kuce dizale su slusalice i prenosile cene voditelju aukcije. Arsenovo romanticno vaspitanje zahtevalo je za nijansu vise postovanja prema majstorima, cija su imena za njega bila svetinja, od ove hladne i korektne poslovnosti.

Mnoga njihova dela prodavana su rekordnom brzinom, bez mnogo cenjkanja i nadmetanja. Nije smeo ni da pocese nos koji ga je iznenada zasvrbeo. Jedan neoprezan pokret prema licu, mislio je, i kupicu Camillea Corota za pedeset i pet hiljada dolara!

Primetio je nekog debelog, masnog tipa, koji je izuo cipele i neprestano trljao nogu o nogu. Glavni licitator bi uvek najpre pogledao u njegovom pravcu kada bi se pojavila nova slika, na sta bi on samo kimnuo glavom ili jedva podigao dva prsta. Kupovao je remekdela kao da kupuje salatu, bez trunke uzbuðenja ili radosti.

Jean Francois Raffaelli (1850-1924): "Suncano setaliste". Pocetna cena od osam hiljada dolara veoma se brzo pope na petnaest; jedno vreme se obrtala oko te cifre, a onda je pokrenu sa mrtve tacke telefonski duel, koji sumu dotera na dvadeset i cetiri hiljade dolara! Debeljko podize lenjo tri prsta u visini stomaka i Jean Francois Raffaelli pripade njemu za trideset hiljada.

Reðali su se mali evropski majstori: spanac Cordero, Italijan Vittorio Reggianini; Franz Wilhelm Schiertz sa minuciozno slikanim grenlandskim predelom, Henri Fantin Latour - mrtva priroda sa casom... Otisla je za sest hiljada dolara! Arsen se setio lekcije o Latouru. Zar se tako zavrsavaju slavni zivotopisi, cija je razdoblja, omeðena vaznim godinama sto oznacavaju prekretnice u stilu, bubao napamet?

Na ovoj pijaci na Madison aveniji (umalo ne pomisli: stocnoj!), vazile su neke sasvim druge vrednosti od onih koje je on poznavao. Kao u nekom cinicnom padoku, smenjivali su se na sceni kod Parke Berneta veliki majstori, ludaci, zanesenjaci, romanticari, lirici udavljeni u alkoholu, danas zaboravljeni slikari a nekada u velikoj modi, bonvivani i tihi svestenici svog zanata... Prohujase u magnovenju njihovi uzaludni zivoti, tragovi koje su ostavili iza sebe - i sve je to ovde imalo svoju ravnodusnu cenu, tacno odreðenu kao i za bilo koju drugu robu. Bilo je necega, za Arsena uvredljivog, u brzini sa kojom su kupovani, jedni u bescenje, drugi precenjeni, ali uvek bez ikakvog drugog merila osim nekog njemu nerazumljivog, trgovackog.

Posto su glavna dela, za koja je vladalo najvece zanimanje, bila prodana, dvorana se lagano praznila, a licitacija je sve vise dobijala na brzini. Nastupi serija malih, istocnoevropskih majstora zanr-scena: Roman Kochanowsky, A. Wulkow, obojica Poljaci, Adolf Chwala, Ceh...

Arsen je primetio i nekoliko svojih kolega. Bili su to istoricari umetnosti iz Istocne Evrope, koji su, isto kao i on, sedeli pokraj strogih konzularnih cinovnika i pokusavali da kupe neke, za njih vazne slike.

Elegantno se okrenuvsi na sceni - Arsenu se cinilo, mnogo ljupkije nego iko pre nje - na stafelaju se zaustavi redni broj 68. Portret "Devojcice sa lutkom". Valdemar Udini (1895-1957). Vlasnistvo privatnog kolekcionara, New Jersey. Pocetna cena sto osamdeset dolara.

Jos jedanput u ocima devojcice procita nemi poziv za pomoc. Poznavala je jedino njega u gomili okorelih skupljaca i trgovaca kojima je prepustena. Nestade mu vazduha. Ruke su mu se tresle kao pomahnitale. Savetnik Baro, koji je vec imao iskustva sa licitacijama u Parke Bernetu, gde je nekoliko puta kupovao tepihe i kristal, samo kimnu glavom.

- Prvi put, drugi put, treci put... - odbrojavao je licitator prelazeci pogledom preko lica u dvorani.

U tom trenutku, devojka koja je drzala otvorenu slusalicu na uhu, dade znak da je neko s druge strane zice popeo cenu na dvesta pedeset dolara.

- Trista! - rece Baro.

- Trista pedeset... - objavi licitator. - Prvi put, drugi...

Savetnik podize cetiri prsta.

- Pet stotina dolara za "Devojcicu sa lutkom" Valdemara Udinija! - izviknu novu cenu covek za pultom.

Njihov nevidljivi konkurent, ocigledno, nije skrtario. Arsen prestravljeno pogleda savetnika.

- Mozda je samo blef? - rece mirno ovaj.

- Kupi me za Koziliju! - vristala je devojcica sa pozornice. - Ne daj me!

- Sedamsto! - ne izdrza Arsen.

- Polako... - sapnu mu Baro. - Ne uzbuðujte se...

Devojka pokraj telefona kimnu glavom i licitator objavi da slika u ovom trenutku kosta hiljadu dolara! Debeli covek se sa zanimanjem okrenu prema Arsenu i Baru. Nije ocekivao da ce nepoznati kozilijanski slikar dostici ikada hiljadarku. Nesto se, izgleda, desava? Nesto u sta nije upucen.

- Hiljadu dvesta! - rece tiho savetnik.

Ocekivali su napregnuto odgovor iz bele slusalice, ali devojka ne dade nikakav znak. Prekinula je vezu. Protivnik je odustao.

- Kupljeno! - viknu licitator, a Arsen se mogao zakleti da mu se devojcica sa lutkom nasmesila u znak zahvalnosti, pre nego sto isceze sa pozornice zamenjena "Husarom na konju" Jana van Chelminskog.

Sklopio je oci i skljokao se bez trunke snage u sebi na tapaciranu stolicu. Savetnik ga je drmusao za rame:

- Hej, je li vam dobro?

- Umalo je nismo izgubili... - promuca i otetura iz Parke Berneta, sudarajuci se sa kupcima.

Kroz prozor Arsenove sobe na sedmom spratu hotela "Paradise", videlo se ono sto Evropljanin obicno zamislja i ocekuje od New Yorka: haos nabacanih oblakodera u cijim su podnozjima, skljokane od starosti, trunule i tavorile niske zgrade. Kao da se neko preterano izraslo cedo dzinova igralo zidanja grada, pa nasumice reðalo svoje obojene kocke jednu na drugu bez ikakvog smisla, a zatim, oko te sulude graðevine, isplelo gvozdenu cipku pozarnih stepenica. Za jednog Kozilijanca naviknutog od detinjstva na sklad ostrvskih gradova, koji su jos u petom veku podizani po strogim planovima na temeljima grckih i rimskih kastruma, pogled kroz hotelski prozor izazivao je nesto slicno osecanju bekstva iz skole urbanistickih mera. Ovde, u New Yorku, izgleda, sve je moguce! Uostalom, njega su zaista i podigla deca isterana iz skladnih evropskih gradova - remek-dela.

- Ali sta nas se sve to tice! - rece Arsen devojcici sa lutkom, koja ga je gledala prislonjena uz naslon fotelje.

Otkako je stigao sa aukcije, nije izlazio iz sobe osim sto se jedanput spustio u hol, gde je nakupovao dovoljno cigareta iz automata, dva sendvica od pastramija i bocu sevn-apa. Proveo je noc u bunilu, budeci se svakih pola sata da popusi cigaretu i razgleda svoj njujorski plen. Osvetlio je devojcicu usmerenim mlazem iz male lampe sa nocnog ormarica i nije ju gasio preko noci, tako da je mogao videti a da ne napusta postelju.

New York ga ni najmanje nije privlacio. Za njega, koji se poput srednjevekovnog ritera nalazio na krstaskom pohodu u zemlji nevernika, bilo je vazno jedino to da iz tuðih ruku izbavi ovo kozilijansko dete i vrati ga u zavicaj. Vise nije bilo nikoga izmeðu njega i nje - mogao je do mile volje da dodiruje prstima povrsinu platna i zmureci prati vrhovima jagodica smenjivanje lazurnih povrsina i pasti. U tom susretu sa delom majstora kome je posvetio najbolje godine zivota, bilo je skrivenog, taktilnog uzivanja, zbog koga po svim muzejima sveta i postoje tablice na kojima pise da je "zabranjeno eksponate dodirivati prstima!"

Znao je da ce "Devojcica sa lutkom" - neosporno, kljucno Udinijevo delo - uskoro visiti na pocasnom zidu u Zavicajnoj galeriji u Mimozi. Ovo je jedino vreme kad samo njemu pripada.

U deset sati zazvonio je telefon. Savetnik Baro se interesovao kada se vraca kuci. Za nekoliko dana, odgovorio je. Kad je vec u New Yorku, pokusace da sazna nesto vise o americkom periodu Valdemara Udinija. Imao je nameru da pronaðe kucu u kojoj je slikar proveo svoje poslednje dane, a i da fotografise njegov grob.

- Ako vam nesto zatreba - ponudio se savetnik - mozete slobodno da mi se javite od devet do pet, na Konzulat. Sliku obavezno stavite u hotelski sef, jer njujorski hoteli nisu sigurni... Sve su to sami gangsteri. Sto covek ovde duze zivi...

Bio je u kupatilu i brijao se kad telefon ponovo zazvoni. Osim predstavnika svoje domovine sa kojim je malocas razgovarao, Arsen nije imao drugih poznanika u New Yorku. Sigurno je pogresio telefonista na centrali, pomisli dizuci slusalicu.

Ali nije bila greska. S druge strane zice dopirao je melodican zenski glas, koji je pitao da li moze razgovarati sa covekom koji je juce kod Parke Berneta kupio Udinijev portret "Devojcice sa lutkom"?

- O cemu se radi? - upita Arsen.

- Morala bih da se naðem sa vama, licno - kazala je zena. - Mozete li da odvojite za mene pet minuta?

Zatecen njenim glasom, u kome je bilo tihe molbe i mazne bolecivosti, ali i navike da joj se ispunjavaju sve zelje, Arsen pristade i pokaja se istog trena, ali bilo je vec kasno. Dogovorili su se da se naðu u holu njegovog hotela za pola sata.

Pitao se ko je, i sta hoce od njega? Ipak, ocekivao je sa nestrpljenjem. Njen glas, naime, jos mu je kolao po dubini usne skoljke, golicajuci radoznalost.

Zaboravili su samo da se dogovore kako ce se prepoznati!

Narednih pola sata Arsen je u svakoj lepoj zeni koja bi izasla iz okretnih vrata ocekivao damu sa kojom je razgovarao telefonom.

Posla je pravo ka njemu, kao da se oduvek poznaju. Sa njom je u plesnivi lobi uleteo i pramen vetra i na tren pokrenuo ustajali vazduh izmeðu prasnjavih tepiha i brokatnih tapeta natopljenih nikotinom bezbrojnih generacija hotelskih pusaca. Spustio se sa visoke barske stolice i stao pred nju. Gledala ga je krupnim, malo razmaknutim ocima, boje najtamnijih borovnica. U prvom trenutku Arsen nije ni primetio nista drugo na njoj osim tih vlaznih ociju, koje su pozivale da se prema njihovoj vlasnici bude dobar i pazljiv. Izazivale su slutnju ranih zaljubljenosti, od kojih se vec odavno bio potpuno izlecio.

- To sam ja - rece.

- Znam - kazala je.

- Kako?

- Ne znam...

Pripadala je onoj vrsti srecnih, minijaturnih osobica, kojima je nemoguce tacno odrediti godine. Pod izvesnim osvetljenjem mogla je da proðe kao neko ko ima dvadeset i pet, mada covek ne bi pogresio kad bi joj dao i deset godina vise.

- Hocete li me ponuditi kafom?

Onjusila je vazduh poput rasne lovacke keruse i kazala da "zaista ne razume ljude koji mogu da stanuju na jednom ovakvom mestu!"

- Zasto? - upita Arsen.

Nozdrve su joj jos podrhtavale. Lepo skrojene, blede, senzualne usne kao da su pozivale na dug i mek poljubac.

- Tako je nekako zagrobno... - odgovori njegova gosca. - Ovo je zgodan hotel za samoubice!

"Otkud zna sta sam pomislio prve noci?"

- Lep dan! - prekinu ona tu temu, mesajuci nervozno kafu.

- Nisam jos bio napolju.

- Kazem to samo radi pocetka konverzacije! - nasmejala se, otkrivsi niz sitnih belih zuba, sto joj ponovo promeni izgled. Menjala se iz casa u cas.

U njenoj odeci bilo je neceg nelogicnog, tako da nikako nije mogao da joj odredi drustveni polozaj i poreklo. Preko izlizanog svetloplavog dzinsa, ciji se porub parao i osipao na belim teniskim patikama, navukla je predugacak muski dzemper, za nekoliko brojeva veci od mere koja bi joj pristajala. I to bi bilo u redu: Arsen bi je po tim oznakama kostima lako svrstao u neku lezernu umetnicku profesiju, da se nije ogrnula kratkom vizonskom bundom prosaranom prugama, koja je, ocigledno, kostala citavo bogatstvo. Dodamo li tome tasnu od zguzvane koze sa pozlacenom bravom - zabuna je bila potpuna! Izvukla je iz nje paklo francuskih cigareta "Gitanes". Dok je u tipicnom zenskastom haosu svoje torbe trazila zagubljeni upaljac, Arsen baci pogled na debeo svezanj novcanica.

- Da preðemo na posao - predlozi posto pripali cigaretu. - Koliko ste dali za onu sliku? Hiljadu dvesta?

- U pravu ste.

- Ustupite mi je za hiljadu i po, a?

Ponovo je otvorila torbu i pokazala mu novac, osvrcuci se plasljivo naokolo, da neko ne spazi njeno blago.

- Pogledajte - rece - sve sami kes!

- Sta vam pada na pamet!

- Zasto? - zacudi se ona. - Sto se ustezete? Ovo je, hvala bogu, zemlja gde sve ima svoju cenu. Free country!

- Nisam odavde - rece Arsen.

- A odakle ste?

- Sa Kozilije.

Zenice joj se rasirise od iznenaðenja:

- Sa Kozilije?

- Da - rece Arsen - i Udinijev portret za nas apsolutno nema cene! - kazao je za nas! - Na zalost, zadocnili ste...

Dzepna Venera je cutala zagledana u okruglo jezerce crne kafe.

- Juce nisam imala sav novac... - prizna snuzdeno. - Jutros sam pronasla ostatak.

- Vi ste, znaci, licitirali preko telefona?

- Da.

- Ne bi vam pomoglo ni da ste imali... - kazao je, ispunjen ponosom sto iza njega stoji citava jedna zemlja - Ostrvo.

- Kako mislite?

- Isli bismo do kraja, ako treba, pa mozda i dalje. Ta slika pripada Koziliji i visice tamo, u Udinijevoj galeriji.

- A, tako...

Bilo mu je odjedanput zao te minijaturne zene-djevojcice, sto se upustila u neravnopravru bitku sa jednom drzavom, koju, evo, sada on predstavlja u New Yorku. Licila je na razocarano dete kome su kazali da vrati lutku u raf, jer je preskupa za nju.

Pogledala ga je ispod senke svojih siski, koje su joj nad ocima pravile malu nastresnicu.

- Mogla bih da naðem jos sesto dolara nastavila je da se pogaða - ako biste me sacekali dan-dva?

Osmehnuo se nadmocno:

- Ne dolazi u obzir!

- Kazala sam to samo onako... - rece uzdahnuvsi. - Za svaki slucaj. Da me posle ne grize savest da nisam sve pokusala. Je li slika kod vas?

- Jeste.

- U ovom hotelu? - upita zabrinuto, kao da je ko doveo dete na mesto koje nije za decu.

- Da.

- Je l' bih mogla da je vidim? - zastala je i dodala mazno: - Molim vas...

Razmisljao je. Cega ima da se plasi? Nece mu je oteti: Jaci je od nje.

- Zasto da ne?

Iz malog novcanika ukrasenog starinskim goblenom izvadlia je tri novcica i stavila ih na pult.

- Sta to radite?

- Za moju kafu... - rece.

Odgurnuo je rukom njen novac i dao dva dolara barmenu:

- Kod nas u Koziliji to nije obicaj!

Gledala je u vrhove svojih izbledelih patika dok su se peli liftom. Primetio je da joj je kosa isarana prvim sedim vlasima.

Spustila se odmah na ivicu zguzvane postelje, ne obracajuci nikakvu paznju na nered u sobi i oblak dima koji je lebdeo pod tavanicom. Zagledala se u portret. Izmeðu njih dve, kao da se istog casa stvorio fluid. Arsenu se ucini da niko ne bi mogao da probije te nevidljive niti, pa odustade od ideje da proðe izmeðu zene i devojcice kako bi otvorio prozor da pusti dim napolje.

Æutali su, a kada zausti da je nesto zapita, ona ga zaustavi podignutom rukom, pa je ostao da stoji kod vrata, ne znajuci kako da se ponasa.

Najzad, njegova gosca duboko odahnu;

- Imate li nesto zestoko? - prenu se, pogledavsi ga kao da se cudi otkud i on tu.

Nalio joj je u casu dva prsta kozilijanske travarice. Iskapila je u jednom gutljaju.

- Sta je to? - upita mrsteci se.

- Nasa rakija.

- Ah, to je znaci to!

Seo je pokraj nje i posmatrao joj ostri profil na svetloj osnovi prozora, kao na nekoj medalji koju su sveze iskopanu doneli u njegovu galeriju na procenu.

- Necete se ljutiti ako vas nesto upitam? - rece, sipajuci novu turu travarice u case.

- Videcu, kad me budete pitali... - odgovori ona snuzdeno.

- Zasto vam je toliko stalo bas do ovog portreta?

- Stvarno vas zanima?

- Stvarno.

Kada mu se okrenula, lica su im bila blizu jedno drugom.

- Zato sto je to moj portret - rece.

- Vi ste... - promuca, uporeðujuci je sa slikom iz koje je devojcica nemo potvrðivala glavom.

Mala dama ponovo zaroni u svoju izguzvanu torbu i otuda posle kraceg traganja, cuteci, izvuce posetnicu na kojoj je finom zlatnom kapitalom bilo odstampano:

H. R. H. PRINCESS ZOE OF KOZILIJA

"Ako me neko zatekne sa njom u sobi," paralisao ga je strah, "ne gine mi deset godina robije u kozilijanskim kamenolomima! Ljudi su zatvarani i za manje stvari; zbog kakvog pisma ili cak samo razglednice iz inostranstva. U mnogim slucajevima, bila je dovoljna i recenica da su ljudi zatvarani i za manje stvari; zbog kakvog pisma ili cak samo razglednice iz inostranstva, pa da coveka pojede pomrcina..."

A on je, vec drugog dana boravka u New Yorku, uspeo da ostane sam u hotelskoj sobi sa jednom pravom princezom Kudelin, na nesrecu princezom svoje sopstvene zemlje u izgnanstvu, cijoj je porodici, ukljucujuci tu i buduca pokolenja - praunuke, cukununuke i cukun-cukun-cukununuke bio zauvek zabranjen povratak na kozilijanske obale! U glavi mu se premotavao ubrzani nemi film u kome, zacudo, on nije bio glavni junak. Video je iseljavanje svoje male porodice iz kuce na Trgu u Mimozi, prinudni rad u unutrasnjosti Ostrva, gde se skapava od suncanice i kamene prasine, a i muke kroz koje ce morati da mu proðe kcerka. Video je kako je tuku njeni drugovi iz osnovne skole. Cuo je kako ga bespomocno zove da joj pomogne, pritesnjena u uglu ucionice, a on ne moze da stigne, jer je na robiji ili u Americi, svejedno.

Ustao je i dva puta zakljucao vrata.

Stojeci tako sa jednom rukom na bravi, pogledao je minijaturnu zenu sto moze da donese nesrecu svakom Kozilijancu koga sretne, a da cak nista i ne ucini - samo da postoji! Poluispruzena na njegovoj postelji, bila je potpuno nesvesna opasnosti u koju ga je gurnula. Razgledala je svoje detinjstvo na Udinijevom portretu, a blaga tuga sencila joj je sfumatom uglove usana i isturene jagodice.

Zurio je u njenu posetnicu koju je jos drzao u ruci, ne znajuci sta da ucini sa njom.

- Dajte mi to! - zatrazi princeza, i on joj je pruzi.

Precrtala je energicno perom H.R.H. PRINCESS, a zatim i ostatak - OF KOZILIJA, tako da na posetnici ostade samo njeno ime: ZOE.

Vratila mu je vizit-kartu, podvila noge pod sebe i podnimila bradu rukama.

Vreme je iznenada stalo.

Ma kakav pokret napravila, ma kako bila odevena, i ma koliko se prerusavala, ma gde da se nalazila, princeza Zoe je svuda i u svakom casu kosila na svom bledom licu beleg duge kraljevske loze, sto vuce poreklo iz magle legendi i predanja, punih ratova, ubistava, pokolja, zavera, trovanja i prevrata, nasilja i izdajstava - ludi plamen plahovitog karaktera Kudelina, sto je menjao istoriju i geografske karte, pomerajuci svojom strasnom pohlepom i gramzivoscu, kraljevski nezajazljivom megalomanijom, granice poseda u krvi i dimu.

I sada, dok je prekrstenih nogu, podnimljena, sedela na lezaju jedne bezlicne hotelske sobe, mirno i pomalo utuceno, ispod tog prividnog spokojstva svetlucao je zar nekog davnog pozara pod pepelom duge dekadencije istrulelog porodicnog stabla.

"Oni se vec raðaju porazeni i u izgnanstvu..." - pomisli Arsen.