ČETRNAEST

Izronila je posle godinu dana na Knez Mihajlovoj, gotovo prozirna od pariskog potucanja. Kao da je tamo omirisala cveće zla, kao da ju je zapadni anđeo pomilovao otrovnim krilom, Mima nam je delovala začudo strano, pa se pred njenom lelujavom pojavom u bledoj somotskoj haljini Ale i ja osetismo kao trapavi seljaci.

Bolest kroz koju je prošla poklonila joj je neku finoću i istančanost; činilo se da je još uvek obavija oblak pariskog splina. Ličila je na mačku, kada se posle mnogo lutanja i patnji vrati u svoje dvorište da zaleči prebijenu šapu.

Pričala nam je kako Pariz noću gori i kako se na trotoarima jedu prženi krompirići iz kesice. U starim pariskim kućama stanovi nemaju kupatila, nego se stanari umivaju na zajedničkoj česmi u hodniku. Pričala nam je još da se u Parizu mnogo družila sa Špancima koji su nam veoma slični, a da Alžirci pucaju po ulicama iz automata i da je francuska policija najsvirepija na svetu. Za svoje isprave, govorila je papiri, a za gazdu — patron. Mima ne bi bila Mima, da već posle godinu dana nije uspela da zakotrlja svoje r na francuski način!

Kazala nam je još da je Pariz apsolutno jedini grad u kome treba živeti, i da će se opet vratiti tamo čim u Beogradu sredi neke stvari.

Sadržina njene stare torbe od jelenske kože mirisala je na beli svet.

U njoj je još bilo neistrošenih pariskih šibica i rasutih posetnica. Na maramici kojom je brisala nos, videsmo odštampan plan grada Pariza; njegove mostove i crvene niti koje su označavale linije metroa.

Govorila je tiho, gotovo šapatom, čudeći se što u Beogradu svi viču dok razgovaraju. O Parizu je pričala kao o svojoj ličnoj tajni.

Sećam se, sedeli smo u Kolarcu i pili kafe kad nas Mima iznenada pogleda i upita jesmo li čuli za Džemsa Dina?

Nismo o njemu znali ništa više od onoga što su oskudno prenosile naše novine. Novi filmovi do nas dolaze sporo, tek pošto ih se ostali svet zasiti; zato smo ispitivali Mimu o tom mladom Ameru i pitali je u čemu je štos.

Kazala je da čitav svet luduje za njim. Ceo Pariz je lud za Džemsikom, kazala je. Videla je sva tri njegova filma, Istočno od raja, Buntovnik bez razloga, Div. Više nije ni snimio.

U tim naslovima bilo je nekog novog zvuka.

— Ne znam — kazala je Mima — ali, dok sam ga gledala, činilo mi se nekako da više nisam jedinica; kao da sam pronašla brata ...

— A mi? — upitah.

— To je drugo ...

Izvukla je iz svog malog baršunastog novčanika ispresavijane fotografije Džemsa Dina i rasprostrla ih među šoljicama kafe. Po iskrzanoj novinskoj hartiji videlo se da je nad njima probdela mnoge noći. Mima se iz Pariza nije vratila praznih ruku — donela je svoje ikone i podelila ih s nama.

— Na koga vam liči, recite!

Pogledali smo se i ja zapanjen promucah:

— Isti Ale...

***

Onaj ko ne poznaje dosadu malih gradova iz kojih smo stizali tih godina u Beograd, nikada neće razumeti kakvo utočište predstavlja jedna bioskopska sala u osam sati naveče.

Postojao je plavi pliš izlizan po ivicama, postojalo je šušketanje svilenog omota bombona, i škripa sedišta je postojala: bili su tamo dečaci iz prvog reda sa drsko ispruženim nogama sve do podnožja ekrana, postojale su razvodnice u keceljama od satena, i fotografije pred ulazom sa mnogobrojnim rupicama po uglovima — to su ožiljci eksera kojima su bile prikucavane u izlozima drugih gradova, drugih bioskopa — postojalo je nešto lepo i očajno u tim večerima kada se gase lusteri lažnog kristala, a sve iščezava u treperavom svetlu što stiže odnekud visoko sa balkona u obliku drhtavog mlaza.

Kidali smo iz sopstvenih života na dva sata u preriju, tukli se sa zločestim momcima po salunima Poker-flata i probadali bikove u arenama Pamplone; vozili gondolom englesku princezu po venecijanskim kanalima, stepovali na Brodveju, a kada se svetio ponovo upali, izlazili potpuno ošamućeni na kišu bedniji nego ikada — neuspeli begunci vraćeni u sirotište. Ostajali smo još dugo, dugo pred zatamnjenim izlogom sa fotosima iz viđenog filma, prepoznajući junake i događaje, dok se ulica praznila. Pored nas su promicale razvodnice i čistačice, a iz hola je na ulicu klizio onaj jedinstveni bioskopski miris — mentol, somotska prašina i kiša ...

Silazio sam tako godinama na glavnu ulicu u njene tri bioskopske dvorane raspoređene na svakih pedesetak metara. Stezao u oznojenoj šaci novčanicu od sto dinara kojom ću platiti svoje malo bekstvo iz plesnivog grada. Moju mladost je pritiskala večna magla te varoši zagubljene Bogu iza leđa, na koju su se dosadne nedelje spuštale poput otvorenog kišobrana.

U mesecima kada sam uspevao da pronađem neku devojku i da sam sebe ubedim kako se odlično zabavljam (»zabavljati se« — Gospode, glupog li izraza za teleće vodanje po korzu!), bežao sam u ta tri bioskopa čiji su se programi sporo menjali, jer sam na taj način mogao da izbegnem gradske ulice pune dokonih zlobnika, degustatora mladog mesa u prolazu. Tu, u tim salama, prvi put sam upoznao oznojen stisak dlanova, približavanje nogu i slučajno otkriven glatki deo leđa kad ruka zaluta ispod džempera, topli dah usana na uhu, slatku tajnu puberteta ...

Nisam ni slučajno mogao da se upoređujem sa filmskim herojima a da do kraja ne uništim ono malo preostalog dobrog mišljenja o sebi.

Šta smo mogli da pružimo tim devojkama koje su se poput cvetova otvarale u mekom sumraku?

U njihovim kapijama, pokušavali smo da ih poljubimo »filmski«, a one se branile, htele da u svoje postelje legnu sa nepomućenom slikom onih prerija, onih konja i ljudi sličnih bogovima.

Filmovi su upravljali našim životima onim redom kojim bi slučajno zalutali u bioskope. Mogli smo biti odvedeni tamo ili ovamo, to je zavisilo od onoga što smo gledali u bioskopu. Međutim, ne mogu da se otmem utisku da smo dobijali baš ono što je trebalo da dobijemo; da je u tim slučajnostima ipak bilo nekog unutrašnjeg reda.

Filmovi su, naravno, kasnili. Stizali dve-tri godine docnije, onda kada su u svetu već odavno prestali da misle na njih. Ali i to je na neki način bilo dobro. Omogućavalo nam je da do krajnosti razvijemo predosećanje, da predviđamo kakva nas sve čuda još očekuju, baš kao što je stari Mendeljejev mogao da izračuna težinu hemijskih elemenata koji još nisu bili ni pronađeni. Poput siromašne dece, skupljali smo otpatke celuloidnih priča koje su razmaženi jedinci iz boljih kuća već bacili na đubrište. Film je za nas bio opsesija, a sve što nam se dešavalo služilo je samo zbog toga da pronađemo sličnosti sa filmovima koje smo gutali. Bioskopske dvorane postadoše tako deo dana, potrebne kao hrana — nužne kao ljubav. Verovali smo slepo filmu. On je dugo bio za nas jedini izlaz.

Ti stari filmovi stizali su do nas već iskrzani, njihova boja je izbledela, a ton škripav. Posle mnogo potucanja po provincijskim projektorima, priče su bile često iskidane, rolne ispreturane i sve to naivno slepljeno, pa ipak, kada ne bismo uspeli da se ubacimo na neku predstavu, ništa nije bilo ravno našoj patnji!

Imperijal, Apolo, Radnik ...

Dreždali smo satima pred ulazom, osluškujući udaljenu grmljavinu stada i zvuk stranih reči, nežnu muziku ljubavnih scena, zavijanje policijskih kola, a kada bi se srećnici koji su uspeli da se ubace unutra, u naše svetilište, pojavili mesečarski na vratima, kao da silaze sa neke druge planete, pitali smo ih nestrpljivo kakav je film.

— Fantastičan! — odgovarali bi u prolazu, ili okretali palac naniže, govoreći:

— Sranje! — kada je zaista bilo sranje.

I u svakom od tih malih gradova sa glavnom ulicom, hotelom i parkom u kome je od dosade presahla čak i fontana podignuta u slavu nekog zaboravljenog datuma, živeli su momci koji su nekom ciničnom igrom prirode ličili na slavne glumce.

Svesni svoje srećne sličnosti, šetali su tako korzom lažni Klerkovi i Kuperi, onim istim ponosnim korakom kojim su nekada, pre rata, prolazili lažni Valentino-tipovi negujući svoj razdeljak na sredini glave.

U mom rodnom gradu živela su, na primer, tri Tarzana koje su u stopu pratile Čite. Kada bi se susreli na korzu, odmerili bi se neprijateljskim pogledima, procenjujući ko je bliže velikom uzoru. Čite su pratile svoje Tarzane, baš kao na filmu. Njihovi gospodari su se kretali tromo, svesni svoje snage, isturajući najpre levo, pa zatim desno rame, malo razmaknutih ruku zbog nabreklih mišića. Ljudi-majmuni su ih sledili uveseljavajući ulicu svojim štosovima: ispuštali bi povremeno majmunske krike i zadizali suknje devojkama na trotoaru. Zaista, u njima je bilo mnogo majmunskog! Što su više starili, uloga im je sve više odgovarala. Ruke su im bivale sve duže, a brzi majmunski tikovi cepali bi im lice. Nadimak Čita ostao im je sve do smrti.

Provincijski fotografi i danas drže u izlozima svoje umetničke radove — portret kakvog ostarelog Klerka, obnaženu bistu lokalne Đine Lolobriđide. Lako se uočava kobna sličnost: pažljivo podrezani brčići i slonovska odsutnost u pogledu domaćeg švalera, napućene usnice naše Đine koja je u međuvremenu izrodila čopor dece, ali koju još uvek zovu Đina, dok joj fotografija bledi u izlogu na glavnoj ulici.

Duše filmskih junaka selile su se na taj način u hiljade mladih tela, umnožavajući se, pomažući svojim novim vlasnicima da se osete izuzetnim u svom gradu i svojoj ulici — da se presele u filmski mit i privuku na sebe poglede, prisvajajući deo ljubavi upućene nedostižnom filmskom bogu.

Ali nikada, ni pre ni posle, nije bilo toliko dvojnika koliko u vreme posmrtne slave Džemsa Bajrona Dina, sredinom pedesetih godina ovog veka.

Taj glumac, koji je snimio samo tri filma pre nego što je poginuo na kalifornijskom putu kod grada Salinasa tridesetog septembra 1955. vozeći svoj srebrni Porše-spajder, poklonio je svojim vršnjacima potpuno nov način ponašanja. Za razliku od ranijih filmskih heroja koji su dobijali sve svoje bitke, on ih je gubio. Umesto snage, baratao je svojom slabošću kao oružjem. Umesto mišica, imao je jamice na obrazima. Umesto ljubavi, čekalo ga je svuda odbijanje.

Njegova majka, Dženifer, umrla je kada je Dinu bilo devet godina. Rastao je mrzeći svog oca Džordža koji se ponovo oženio, tragajući neprestano za nekom maglovitom ljubavlju koju niko nije umeo da mu pruži, na isti način na koji su to činili milioni njegovih vršnjaka širom sveta. I evo, najzad su svi oni dobili svoj uzor — momka sličnog sebi, odevenog u platnene patike i stari džemper, nekog ko se nije stideo neuzvraćene ljubavi. Mit njegove smrti, koja kao da je i sama bila deo nekog filmskog scenarija (kada je poginuo, bile su mu samo dvadeset i četiri godine), širio se poput bolesti Evropom i najzad stigao i do naših bioskopa, nekoliko meseci posle Miminog povratka iz Pariza.

Čitav svet tražio je novog Dina!

Taj mladić je ostavio iza sebe golemu prazninu koju ništa nije moglo da ispuni u srcima njegovih gledalaca-vršnjaka. »Novi Džems Din« — postalo je geslo filmskih producenata, koji su panično tražili njegovog naslednika. U Poljskoj, to je bio Zbignjev Cibulski, u Americi Voren Biti i Robert Redford, u Francuskoj Žak Šarije, u Engleskoj Dejvid Hemings, u Rusiji — Oleg Vidov.

Ali ni jedan od tih srećnih izabranika, Dinovih naslednika, nije ispunjavao potrebne uslove za krunu. Nedostajalo im je možda malo talenta za nesreću i malo baš one neuzvraćene dinovske ljubavi. Jedno je sigurno: sve je bilo moguće oponašati, sem svetlosti i fluida koji je Din rasipao po bioskopskoj sali, baš kao Ale po Kolarcu, one godine kada iznenada utvrdismo da je rođeni brat Džemsa Dina.

Bitka za Dinov presto bila je oštra, konkurencija ogromna.

U Americi je lansiran novi tip Džemsa Dina — Stiv Mek Kvin »Din koji se sveti i dobija izgubljene bitke svog mrtvog prethodnika«.

Po Knez Mihajlovoj se razmileše lažni džems dinovi koji su izgarali od želje da poginu u srebrnom trkaćem automobilu.

Džems Din je uspeo da otera iz mode razbacane momke atletskog tipa. Svaki napušteni dečak ličio je sam sebi na Dina. Od devojaka se tražilo da osvajaju — od dečaka da pate! Frizeri su zalepili Dinove slike preko fotografija do tada neprikosnovenog Gregori Peka. Novine su svaki dan donosile njegovu biografiju u nastavcima.

U Los Anđelesu je neki čovek naplaćivao dvadeset i pet centi za ulazak u šupu u kojoj su bila izložena Dinova smrskana kola. Komadić njegovog kaiša, velik kao nokat, prodavan je za sedamdeset i pet dolara. Njegova maramica kupljena je na licitaciji za pet stotina dolara, a njegov ručni časovnik dostigao je cifru od hiljadu trista dolara. Na Dinovom grobu u Fermontu, nekoliko devojaka je iz očajanja izvršilo samoubistvo. Filmske kompanije za koje je radio zasute su pismima Dinu, baš kao da je živ! Osnovani su klubovi Džemsa Dina, a najveći, onaj u Tokiju, broji 6.000 članova. U njemu se plaća članarina od šest dolara. Za taj golemi novac kupuje se cveće koje iz Japana leti na groblje u Kaliforniji.

— Niko ne može da poveruje da je Džemsika mrtav — govori nam zažarena Mima. — Ni ja sama ne mogu da verujem u to! Ali, ako postoji seljenje duša, onda se Džemsika sasvim sigurno preselio u Aleta, i to mi je odmah bilo jasno, još one večeri kada sam u Parizu videla Istočno od raja ...

Kako je planeta na kojoj živimo sićušna! I kako su naši životi isprepleteni ...

Osmog februara 1931, na jednoj maloj farmi u Severnoj Indijani, rodio se dečak kome su dali ime — Džems Bajron Din. To je bilo s drage strane naše lopte.

Pet godina kasnije, na spratu iznad kancelarije otpravnika vozova stanice Lipnica, rođen je Ale.

Kada je Džems Din učio glumu u Aktor studiju kod slavnog Lija Strazberga, gde ga je doveo Elija Kazan, Ale je sačekivao lokalne vozove, nadajući se da će jednoga dana iz vagona prve klase najzad sići devojka o kojoj je sanjario u svojoj dečijoj sobi pod krovom.

I dok se mladi Amer zaljubljivao u Anu Mariju Pjetranđeli, Ale je učio da igra engliš-valcer, gazeći noge svoje seoske partnerke u zvuku lipničkog vatrogasnog društva.

A kada je Din umirao na putu za Salinas u sedamnaest časova i četrdeset i devet minuta (kazaljke njegovog sata zaustavile su se tridesetog septembra 1955. baš u tom položaju), šta je radio Ale? O čemu je mislio? Je li sanjao da je izgubio dvojnika u Americi?

I eto, ta dva, na prvi pogled odvojena života srela su se nekim čudom, posredstvom Mime Laševske, i krenula zajedno novim putem kojim je Aleta za ruku vodio Dinov »lepi mladi leš«.

Tada još nisam mogao da znam da naša Mima kuje nove planove za svoj veliki povratak preko crte, da je povreda koju joj je zadao nesrećni Kvižik dublja nego što nam se činilo kada smo verovali da je epizoda sa Jeguljom izlet, čisto zezanje. Mima nije odustajala od svog sna da jednoga dana postane kraljica i izvuče se iz garaže starog Laševskog. Više nego ikada, ona je bila opijena svojim ludim filmom u tehnikoloru, za koji je godinama izmišljala scenario. Pariz joj je samo pomogao da prepozna scenografiju.

I kao što joj je nekada bio potreban stari Laševski da bi pomoću njega ušla nezasluženo u lažnu raskoš pozorišnih kostima, a kasnije debeli Mišel pomoću koga je uzjahala jednu od prvih beogradskih vespi i slavno se provozala Knez Mihajlovom u podne; baš kao što je preko Baneta Jegulje na trenutak isplivala iz bede držeći se za repove njegovih vodenih pacova, vučena kroz parisku bujicu — sada joj je bio potreban neko drugi, neko nov, i taj drugi je bio Ale, dvojnik Džemsa Dina.

Mima jednostavno nije nikako mogla da se pomiri sa tim da će čitav život provesti na loše osvetljenim mestima, sastavljajući kraj sa krajem. Išla je na sve ili ništa.

No, pogrešno bi bilo misliti da je u kovanju njenih malih ženskih zavera pomoću kojih je trebalo da se domogne velikog sveta, bilo proračunate pokvarenosti, lukavosti ili ma čega sličnog! Bez ikakvog talenta, sem onog najređeg — onog za sreću — Mimi se činilo da samo pomaže drugima da osvoje mesta koja im pripadaju a oni će joj zauzvrat pružiti mogućnost da se druži i da učestvuje, da prisustvuje svečanostima.

Još iste nedelje po povratku, počela je da radi za Aleta.

Želela je da svetu obznani povratak Džemsa Dina iz mrtvih, i to da ga je ona lično iskopala.

PETNAEST

Proleće je počelo da se oseća već u februaru.

Topli vetrovi koji su nedeljama duvali bez prestanka bili su puni prijatnih nagoveštaja.

Naši zimski kaputi otežaše preko noći, a kolena nam postaše klecava. Neki slatki đavo uselio se za sto u Kolarcu.

Pitaćete se, sigurno, zbog čega je za mene i moje prijatelje bila toliko važna jedna kafana kao što je Kolarac? Možda to danas izgleda beznačajno, ali osvajanje neke kafane krije u sebi taktike velikih bitaka na život i smrt. Gradski dečaci se bore za svoje mesto u životu zauzimajući najpre stolicu za kafanskim stolom! Sticanje prava da se za tim stolom sedi sa vršnjacima, prvi je ozbiljan okršaj sa odraslima, koji već drže svoje stolove, ugled i lovu.

Volim i danas da za svojim nekadašnjim stolom (u časovima kada za njim ne sedi čopor dvadesetogodišnjaka iznad koka-kole) rekonstruišem odsudnu bitku za Kolarac. Volim da mislim na to kako sam se izborio za ovo mesto, kako sam od njega načinio svoj štab i kako smo, na kraju, i kafana i ja zaboravili odavno na taj rat. Sada smo egal. Fifti-fifti!

Većina onih kelnera sa kojima sam se borio ne radi više u Kolarcu — nekoliko njih je otišlo u penziju, jedan se utopio u Dunavu, ostali su zaposleni na otmenijim mestima. Ali, u vreme kada sam osvajao Kolarac, oni su držali svoje rejone i niko od njih nije preterano ljubio mlade goste, koji su do besvesti razvlačili crnu kafu, zauzimajući stolove za koje bi možda seli oni što naručuju i troše. Zbog toga su kelneri Kolarca izmišljali različite trikove da me se reše. Ponekad bih zaticao tablu na kojoj je pisalo »Reserve«, ili bi kafana preko noći donela zakon da je »večera obavezna«.

Borio sam se nekoliko godina za Kolarac sa promenljivim uspehom. Izvesnih večeri bih se prišljamčio onima što su već večerali, ili sam džonjao ispred ulaza očekujući trenutak rasula, kada se više ne zna tačno ko pije a ko plaća — onu kafansku fazu u kojoj su kelneri toliko izmoreni raznošenjem jela i pića da više i ne obraćaju pažnju na slobodne stolove.

U vreme dok smo u Beogradu živeli bez adrese, prijave stana i sandučića za pisma, Kolarac je bio jedino mesto na kome su se mogle ostavljati poruke i ugovarati sastanci. U njemu su nas mogli pronaći provincijalci kojima se osmehnula sreća, kada bi zaželeli da se pokažu. Beskućnici su, naime, divna publika da se pred njom prikaže sopstvena nadmoć. Naravno, svaki beskućnik najbolje i sam zna kakvu šansu pruža srećno udomljenom malograđaninu, i on zato ni slučajno neće pristati da besplatno izigrava zadivljenog slušaoca gluposti. Plata je mizerna: mala pozajmica koja nikada neće biti vraćena, čaša pića, poneki put čak ni to — samo iskamčena cigareta ili malo sitnine za povratak autobusom u Studentski grad.

Koliko puta sam morao da slušam satima polupijane pridike, koliko puta sam bez pogovora dozvoljavao da se neko iživljava analizirajući moje bedno stanje koje uistinu i nije pružalo mnogo ružičastih izgleda, samo da bih sačekao onaj odsudni trenutak kada je govornik spreman da ispovrti lovu. Bio sam najpažljiviji i najponizniji slušalac, onaj koji se beskrajno divi mudrosti i sigurnosti svog domaćina za stolom.

Moj šarm — plod usavršene grebatorske tehnike, bio je srdačno otvoren za sve udarce namenjene nesposobnosti, lenjosti, neodgovornosti, dangubljenju i šetnji po oblacima svog vlasnika ... »Govorite šta hoćete,« mislio sam u sebi, »samo mi platite gulaš i kutiju Zete! Ako dodate još i za autobus, biću vam zahvalan do groba!«

— Ma, ko će tebi ikada dati film? — govorili su moji darodavci. — Čime si pokazao da ga uopšte zaslužuješ? Na osnovu čega misliš da si bolji od drugih? Spusti se, bre, malo na zemlju, iz tih svojih oblaka, i pogledaj u šta si se pretvorio! Nemoj pogrešno da me shvatiš, stari, ja stvarno ne obraćam pažnju na lovu, mislim, nije mi ona glavna preokupacija, ali ti nas zaista godinama praviš budalama! Dužan si na sve strane, pričaju ljudi ... Evo, pogledaj! Prvi bih ti dao pare, samo da znam da ćeš išta učiniti sa njima ...

Tu govornik obavezno poteže svoj buđelar i lista svežanj novčanica, koje opet iščezavaju u njegovom džepu. Trpeo sam sve u nadi da ću im jednoga dana pokazati ko sam i kako su se prevarili u meni.

I tako, sedeći godinama u Kolarcu, imao sam prilike da izbliza upoznam stvari bez kojih bi bio siromašan. Sitost velikih žderača, cicijašluk, ludilo, strast, kocku, kovanje, zavera, tupost nedeljnih porodičnih izlazaka na ćevapčiće sa lukom, tugu koja se gušila jelom, gramzivost i bitku za vlast ... Kelneri su ratovali protiv despotizma šefa sale, pa onda jedan protiv drugoga, a svi protiv kasirke — video sam kako se rasturaju brakovi, upoznao zavist, na kraju, čitao sam želju u očima onih najplemenitijih da se jedanput izvuku iz ovog brloga ustajalih jela i sumnjivih začina, da pronađu neka druga, svetlija mesta, bio svedok njihovih bezbrojnih pokušaja da to izvedu, i njihove poraze sam video — na kraju, ja još čekam da vidim završetak filma onih što su privremeno uspeli da se izvuku iz Kolarca, iz ovog grada i iz ove zemlje, da pobegnu sa očiju svedoka koji znaju sve o njima — čekam poput neke zlobne ptice, mereći svoju propast njihovim uspehom.

Ali jedno znam: vreme Kolarca je jače od svih što su ikada pokušali da mu uteknu. Ono, to vreme, vuče ih svojim koncima kroz đubrište izneverenih očekivanja, i ti zlatni dečaci što su toliko obećavali, te devojke od kojih se tako mnogo očekivalo, ne znaju više šta da učine sa svojim uspehom koji vredi samo onda ako se pokaže pred Kolarcem, pred nama — preostalim očajnicima koji ga nikada nismo ni napuštali.

Ponekad, mom stolu u uglu pored vrata prilazi neki mladi par:

— Jesu li ova mesta slobodna?

— Nisu.

Budim se i objašnjavam da očekujem prijatelje. Ali ja više nemam prijatelja. Slagao sam ih. Ne očekujem nikoga: njih dvoje stalno sede za mojih stolom — Mima Laševska i Ale. I kada god sednem za naš sto, oni su već za njim. Čekaju me.

***

Zima nam je donela mnogo dobrih filmova u Kinoteci: odgledali smo čitavog Grifita, kunjali na nemom Sjostremu i Drajeru, divili se Ajzenštajnu i Dovženku, cerekali se Baster Kitonu i Čaplinovom ciklusu. U podrumskoj dvorani Kinoteke mogla su se svake večeri videti prijateljska lica, bilo je zezanja i grebanja za novčanice od petsto dinara. Posle projekcija odlazili smo u Kolarac na papke u saftu i pasulj sa suvim rebrima, da se svađamo oko toga kakve filmčuge treba praviti.

Predvođeni Mimom Laševskom, upadali smo u potpuno nepoznate kuće na Brdu, na žureve zlatne beogradske mladeži, gde niko nikoga nije poznavao. Punili smo džepove stranim cigaretama, krali pepeljare i knjige. Slušali do besvesti hladni džez. Kul. Kul. Kul.

U Ruskom domu su posle filmovanih opera služili besplatno votku i delili značke.

Išli smo na književne večeri da vidimo poznate zverke izbliza. Bila je to godina žučnih svađa među realistima i »modernistima«. Prvi su krvavo branili lađu koja je, po svemu sudeći tonula, a drugi potezali citate francuskih nadrealista, bljujući vatru kroz svoje načitane dioptrije. Aplaudirali smo i jednima i drugima, verujući da pravi izlaz znaju neki treći.

Ipak, sve naše nade vrtele su se oko filma.

Kinoteka u Kosovskoj ulici ličila je na katakombu ranih hrišćanskih zanesenjaka. Iz vizure njenog zadimljenog podruma, onaj zvanični film gore, što se okretao po bioskopskim dvoranama i obilazio festivale, izgledao nam je kao čisto sranje. Svako je u tom svetom podrumu imao svoje mesto. Ale, Mima i ja sedeli smo obično u četvrtom redu, sredina, sedišta: sedam, osam, sedam ...

I danas volim da sedim blizu platna. Čini mi se da sam tako potpuno obuhvaćen slikom, mada su neke dame koje povremeno izvodim u bioskop sklone da ovu moju naviku tumače cicijašlukom, jer su to najjeftinija mesta. Glupače!

Evo nas, tu smo, u polutami Kinoteke, i čekamo da počne film. Pokraj nas su kratkovidi ljubitelji, ludi amateri što manijački snimaju nerazumljive priče na traci od osam milimetara u Kino-klubu; zalutale ovčice i profesionalci koji su odlučili da se obrazuju pošto su već upropastili prve državne filmove. Sedimo rame uz rame sa mladim intelektualkama koje se iz naklonosti ševe sa umetnicima. Talenti i obožavaoci! Dišemo isti buđavi vazduh sa devojčicama koje se plaše za svoj malograđanski himen, čekajući pravu šansu — sve, sve ali himen ne, ako može peting — u redu! One se pripravljuju za sva probna snimanja u Avali; niko i ne sanja da su te skromne gimnazijalke odnele tamo svoje nage fotografije, izazivačke poze koje je posnimao rođeni brat — amater. Tu su i mladi pesnici, pokraj njih probisveti i tapkaroši ispod čije se kože kriju nežna srca — plaču kad na kraju filma gine Pol Muni; tuku se pred ulazom Kinoteke sa protivničkom mafijom. U tom podrumu u Kosovskoj ulici sazreva kao plod u utrobi onaj tipično beogradski filmski stil, gladan znanja, odeven u izlizane somotske pantalone i crne džempere uz vrat, sa rukama prepunim zadocnelih inostranih časopisa. Tu su svi oni koje je jednom zauvek otrovao film.

I Mima Laševska pliva kroz sve njih leptir-stilom, cvrkućući, njuškajući, procenjujući i šarmirajući. Pozajmljuje za nas lovu, ugovara sastanke, organizuje provod — jednom rečju živi punim puncatim društvenim životom, slamajući srca pre nego što ih za vreme projekcije ne dokrajči treperava Polet Godar.

Najzad, ona pronalazi ono što joj treba: upoznaje nas sa svojim »vrlo, vrrrrrlo dragim starrrrrim prijateljom, Zdenčicom!«

To je onaj bivši glumac i bivši korepetitor Zdenko Pavliček, koji nas posle filma poziva na »po jedan drink« u svoj stan.

U dve male prostorije, zakrčene istočnjačkim tabureima i vitrinama u kojima svetluca staklena menažerija, gospodin Pavliček trlja svoje krofnaste odnegovane ručice, nudeći nas čokoladnim bombonama:

— Oh, oh, dragi dečko, pa vi ste tako šarmantni! — kaže Aletu. — Ne, zaista, isti Džems Din, na časnu reč!

— Dođi da vidiš kupatilo! — poziva me šapatom Ale. Zaronio sam u mirise koje do tada nigde nisam sreo: indijska kamena so za kupanje, puderi i pomade, dugovrate bočice losiona i perverzna mekota frotira . . . Kada uđete u to kupatilo, čini vam se da ste se zagnjurili u neku veliku ružičastu pufnu za puder. Sa police se smeši džinovski beli medved sa satenskom mašnom oko vrata.

— Pravo peškirsko kupatilo! — rekoh i za osvetu ukradoh paket žileta.

Naš domaćin se već odavno prebacio sa slabo plaćenog zanimanja korepetitora na posao filmskog nabavljača. U tome su mu pomogli tajni peškirski kanali i izvanredno vladanje sa nekoliko svetskih jezika.

— Neuništivi smo, mali moj! — kazao mi je gosn. Pavliček dok sam mu pomagao da pripremi sendviče u kuhinji. — Mogu nam sve oduzeti sem građanskog vaspitanja, a onda posle opet sve lako povratimo, jer smo žilavi. . . Žilavi! Naša građanska klasa još nije stigla da se iskvari. Prekinuta je u punom naletu! Znate li šta je spasavao moj jadni papa iz radnje, kada je bio bankrot? Dve tepsije za burek! Oni su iznosili persijske ćilime, skidali su kristalne lustere, a on je grabio samo te dve tepsije. Zašto? Jer se pomoću njih opet digao. Pronašao bi neko malo čubursko dvorište i opet počeo da peče burek. Šest puta je bio bankrot, i šest puta se ponovo digao . . . Naše prezime je inače Sotir, samo sam ga ja promenio u umetničko — Pavliček! Kao znak sećanja na mog pokojnog profesora klavira, Gustava Pavličeka, Čeha ...

Okretan i učtiv, Zdenko Pavliček je ubrzo postao nezamenjiv vodič kroz balkansku filmsku džunglu, onima koji su baš tih godina otkrivali lepotu naših predela i kolonijalno niske cene statista, konjice i filmskih usluga.

Pred Mimom, on nije imao tajni.

Oprezan poput gradskog psa-lutalice, on se pred našom prijateljicom otvarao kao tapecirani budoar pun egzotičnih mirisa, ne krijući svoj — pa, dobro! — malo nastrani ukus i svoju naklonost, ne toliko prema istom polu koliko prema svim bićima »osetljivijim od ovih agresivnih pejsana koji nas okružuju, draga moja«!

Mima, naravno, nije u tome nalazila ništa čudnovato! Naprotiv, pomenula je kao ovlaš Marsela Prusta, kazala je: »A la recherche du temps perdu«, i to je uglavnom bilo sve što je znala o delu ovog Francuza, koga radije citiraju nego što čitaju. Prevariću vas, Mima je pročitala onaj obavezni odlomak o slatkom kolačiću, »maloj Madleni«, koja je starog Marsela vratila u detinjstvo, a zatim, ona je rekla: »Tu nam je i Oskar Vajld, zar ne? Vi ste svakako čitali Princa i ružu? Najčistiji engleski jezik ...«

Pavliček je, naravno, pročitao tu stvarčicu. Štaviše, on je 1941. igrao naslovnu ulogu u komadu Slika Dorijana Greja i baš su ga nekako nedelju dana posle premijere uhapsili Nemci, pa je ležao u ćeliji sa čika-Nikačevićem.

— Vi ste svakako čuli za njega, za čika Nikačevića: čuveni predratni bas! E, pa čika-Nikačević je plakao kao dete od dve godine, samo suza suzu stiže, draga moja, a sve vreme se čulo kako u dvorištu streljaju. Ja — ništa! Mislim, ako je tako suđeno, nek je suđeno! Samo sam mu kazao: »Kako vas nije sramota, čika-Nikačeviću, da cmizdrite? Bas, a plače! Pa, to je rezervisano za tenore, zar ne?« I, molim vas lepo, posle oslobođenja taj isti čika-Nikačević sretne mene na hodniku teatra i počne da viče: »Još si živ, matora pederčino!« Uzgred budi rečeno, bio sam mlađi od njega. Bog da mu dušu prosti, zaista je to bila velika bitanga, taj pokojni čika-Nikačević! »Napolje!« — viknuo je. — »Napolje! Da te više nisam video ovde!« I tako ostadoh bez posla, na pravdi Boga. Još me je i pljunuo u lice, evo ovde .. .

Gospodin Pavliček nam je ležao pod nogama, podbočivši svoja stara krsta brdom jastučića.

— Naš Džems Din! — kazao je milujući Aletovu nogu.

Mazio se kao olinjali mačor o naše cipele.

Mima se te noći nacvrcala. Pretila je da će nas ostaviti same kod Zdenčice. Umrli smo od straha.

— Mogu li da se okupam? — upitala je mazno i, ne čekajući dozvolu, iščezla u kupatilu. Čuli smo šištanje vode koja je punila kadu, i grmljavinu livenog gvožđa pod njenim telom — a zatim, kliski zvuk stražnjice u vodi. Malo kasnije, videsmo je u peni. Doviknula nam je kroz otvorena vrata:

— Ima li ko jednu cigaru?

Mima se svlači poput razbludne devojčice kad god joj se ukaže prilika za to. Odeća joj smeta, ona voli da isteže svoje duge noge, da bude gola i slobodna.

Piljimo u njene male grudi (sama kaže da kupuje grudnjake minus tri), dve krupne mrke bradavice što stalno izviruju, kad god se rastvori žuti penjoar gosn Pavličeka. Mima se kikoće. Njena koža je rumena kao kod lutke od predratnog kaučuka.

Gosn Pavliček ljubomorno lovi naše poglede, nalivajući se zelenkastim šartrezom.

— Zašto se svi ne svučemo? — predlaže. — Evo, on će prvi početi!

Odlepljuje tupe i vadi veštačke zube. U jutru što se uvlači kroz čipkane zavese, pred nama se ceri pijani starac usahlih grudi. Jeca:

— Zavidim vam na vašim zubima, na kosi, na svemu! Pogledajte šta je ostalo od mene ... I pitam vas sad: šta je čovek? Voda! Voda je čovek. Gledao sam jedanput u krematorijumu kako spaljuju mrtvace. Znate li šta uradi mrtvac kada ga bace na žar? Podigne se i pogleda vas razrogačeno! Skoči! Evo ovako, skoči! Video sam to rođenim očima ... A zašto skoči? Zato što je od vode!

Mima ga odvodi do kreveta sa baldahinom. Gosn Pavliček joj objašnjava kako ćemo svi jednoga dana da skačemo kao onaj mrtvac. Želi da mu svečano obećamo da ga nećemo ostavljati samog kad zaspi. Kune se da neće ništa pokušavati, da nas neće ni taknuti prstom, samo neka ostanemo preko noći, jer se boji tame i da bude sam. Svi su se zaverili protiv njegove nesrećne braće i svake nedelje poneki usamljeni čovek, željan ljubavi i poverenja, osvane u svojoj samačkoj sobici mrtav i opljačkan do gole kože. Mi treba da budemo prijatelji, bez obzira na to šta ko voli i kakvi su mu poroci. Jel da? Zar je on, gosn Pavliček, kriv što je odrastao u kući sa tri sestre i ludom majkom, pa mu se ženski pol ogadio?

Ne, Mima je drukčija, nje se ne gadi. Neka mu da svoju ručicu dok ne zaspi ...

Uskoro, krklja u snu.

Mima i Ale leže na tepihu i dele poslednju cigaretu, izmenjujući usnama dimove.

Njena glava leži u Aletovom krilu, a bose noge u mom.

Ljubim je u mali prst.

ŠESNAEST

Nastaje crno vreme — period gladi.

Na malom, kafom ispolivanom rešou ispekli smo preostalu kožu od slanine. U Aletovom koferu smo pronašli mrvice okamenjene štrudle. Ostajemo sve duže u krevetima da uštedimo snagu.

Servirka iz menze Tri kostura ne uspeva više da nam doturi ukradene porcije kupusa: postala je sumnjiva šefu i on motri na svaki njen pokret.

— Žao mi je, ne mogu — izvinjava se šapatom u prolazu. — Ostaću bez posla ako me uhvate!

Svi su siti i nepoverljivi.

U autobusima za Beograd udvostručene su kontrole. Autobus se sve češće zaustavlja između dve stanice nasred polja i u njega upadaju kontrolori: jedan na prednja, drugi na stražnja vrata. Studenti kontrolora zovu Ridžvej, po surovom američkom generalu iz korejskog rata.

Koga uhvate bez karte, odvlače ga u remizu i tamo ubijaju boga u njemu. Neke predaju miliciji koja čeka na poslednjoj stanici, pa ih ova proteruje iz Beograda, sa pratnjom do rodnog mesta.

Ni treći put nisam uspeo da položim prijemni ispit na Akademiji. Šta sam mogao da kažem o »teškom stanju seljaka, koje se oseća iza scene u dramama Ostrovskog«? Komisija me, inače, već tretira sa poštovanjem, kao i ostale okorele ludake koji godinama bezuspešno pokušavaju da se probiju do tog hrama umetnosti.

— Treći put polažete? — pita me predsednik sa neskrivenim divljenjem u glasu. — Iduće godine ćete sigurno imati više sreće ...

— To ste mi kazali i prošli put!

— Znate šta? — kaže predsednik. — Gde to piše da se samo na Akademiji postaje režiser? Koliko njih snima danas filmove a da nisu ni omirisali klupu!

— Prošla su ta vremena ... — kažem.

— Koja vremena?

— Znate vi bolje od mene koja.

— Vi ste drski!

— A, vi ste mi upropastili tri godine života!

— Biće vam bolje da uzmete knjigu u šake nego što optužujete druge ...

— Video sam vaš novi film! — rekao sam zlobno. — Pa, čoveče, vama kapetan silazi pravo u pučinu, kad treba da siđe na rivu! Pobrkali ste pravce u montaži! Onaj švenk vam je ...

— Sledeći! — prekida predsednik dijalog.

Komisija se smeje u dlanove, ali ja znam: ovde me nikada neće primiti. Čak i da snimim Oklopnjaču Potemkin!

Ale također nije dao ni jedan ispit, pa su njegovi prestali da mu šalju spasonosne pakete. Kroz prozor sobe vidi se sivo panonsko more. Sparina, neuobičajena za februar mesec, čini da se osećamo kao da nailazi kuga.

Digli smo ruke od spremanja sobe: plahte su prljave, a nas dvojica neobrijani. Izbegavam napuklo ogledalo, iz njega me gleda skitnica upalih obraza.

Jednoga jutra se budimo potpuno obamrli. Pokušam da ustanem iz postelje i cap — srušim se malaksao na radijator. Azijski grip! I sa ostalim spavačima je isti slučaj. Pozajmljujemo termometar sa prvog sprata da izmerimo vatru. Onaj ko bude imao najmanju temperaturu poći će u Beograd da se grebe.

Ale: trideset devet sa pet.

Ja: trideset osam sa četiri.

Komnen: trideset sedam sa devet.

Podučavamo zbunjenog Komnena kako će žicariti lovu. Obići će najpre Kolarac, pa onda Kinoteku, produžiće do Složne braće, proći kroz Proleće, pa se spustiti do železničke stanice i pokušati da opelješi nekog zemljaka.

Ako do tada ne nađe ništa, otići će u Senjačku ulicu i zazviždati ispod Mimine kuće naš signal. Učimo ga kako se zviždi, ali Komnen uopšte nema sluha! Pozajmljujemo mu najbolje delove odeće. Sve nade položene su u njega.

Kada je otišao iz sobe, uvili smo se u ćebad i potonuli u slatku obamrlost. Ne palimo svetio, ležimo i čekamo da se dogodi čudo.

Nalazim se u blagoslovenom polusnu, između sna i jave, podgrevan naletima vatre koju smenjuje drhtavica. Sačekujem svaki nalet groznice u nekoj drugoj ulozi. Jedanput sam traper iz Kanade, zavejan nekoliko meseci u brvnari. Drugi put lisica u toploj logi šupljeg drveta, medved u pećini zoološkog vrta, koji spava zimski san, beli miš u slami zbijen u gužvi drugih belih miševa, bele braće — leđa uz leđa, bok uz bok.

Osluškujem korake po betonskom hodniku, dovikivanje i tresak vrata koja se otvaraju i zatvaraju. Kroz jednostruke prozore zakrpljene kartonom dopire krkljava muzika razglasne stanice. Uspavljujem se potpurijem masovnih pesama i čujem kako stanovnici našeg krila odlaze na večeru u menzu, vukući svoje nezašnjirane cokule po betonu. Tonemo u san uživajući u tome što sada, umesto nas, Komnen obilazi vetroviti Beograd u potrazi za klopom. Mada znamo da će se vratiti praznih ruku, srećni smo što to nije neko od nas dvojice.

Ne znam koliko je prošlo otkako je otišao Komnen, možda sat, a možda i čitava nedelja ...

Budi nas svetlosni udarac u oči.

Iz Miminog naručja prosipaju se paketi. Iza nje, u sobu ulaze dve ogromne kese — Komnen i gosn Pavliček!

Mima skače na Aletov krevet i vrti oko bokova plastični obruč:

— Hej, to je hula-hop! — objašnjava. — Nisam izdržala da ga ne kupim... Da ste im samo videli lica kad sam ga zavrtela u samoposluzi! Gospode! Hopla! Hop!

Zijamo u čudu u taj novi štos koji se obrće oko naše Mime.

— Prodali su najmanje deset komada dok sam ga tamo okretala... — hvali se ona. — Skupilo se čudo jedno od sveta, majke mi!

Mima improvizuje gozbu. Sve je platila Zdenčica, kaže. Zdenčica je pravo srce!

Pred nama su skupoceni sirevi u zlatnim staniolima, jetrena pašteta, salama, parizer, safalada, ružičasti losos iz konzerve, ekspres-supe: fažolova juha, pileća čorba; pečurke u »vlastitom sosu«, dve flaše »fruškogorskog bisera«, još tople zemičke . .. Mima nije zaboravila ni garnituru plastičnih čaša iz kojih ćemo piti vino. Pomorandže JAFFA kotrljaju se po našoj sirotoj sobi. Tu su i limunovi žute, debele kože, paketić indijskog čaja, nova cediljka, slanik i mlin za biber. Na kraju — ruski kompot od trešanja!

Mima gasi svetio i pali sveće. Kakva raskoš!

— Najpre klopamo, a onda se lečimo ... — kaže. — Pogle šta sam vam donela!

Iz njenih džepova bez dna ispadaju aspirini, vitamini i penicilin u tabletama:

— Jedan apotekar je zaćoren u mene — kaže ponosno. — Nudi mi droge ako se potucam s njim! Ali, kome je sad do tucanja?

Gospodin Zdenko Pavliček kljuca samo masline, kao ptica:

— Pa, deco — kaže — mislim da je sad zgodan trenutak da se pojavimo sa novim Džems Dinom!

Gušimo se klopom, ne znajući šta pre da probamo.

— U ponedeljak, počinjem da radim sa gospodinom Simonsom. Čuli ste za Frenka Simonsa?

Ko nije čuo za njega! Već nedeljama sve novine trube o novom filmskom projektu američkog režisera Frenka Simonsa, koji je još na aerodromu originalno izjavio »da je mnogo slušao o našoj junačkoj zemlji i da je oduvek želeo da radi u Jugoslaviji koja je bila saveznik njegove zemlje u drugom ratu ...« Frenk Simons je, inače, bio dugo godina asistent Nikolasu Reju, koji je snimio film Buntovnik bez razloga sa Džemsom Dinom. Priča se da je Simons i doveo Dina na probno snimanje. Takav je to čovek! Gospodin Simons će svakako primetiti veliku Aletovu sličnost sa pokojnim Džemsom Dinom, kaže Pavliček, važno je samo da se Ale namesti, da mu se nađe na oku, a sve ostalo je samo pitanje vremena. Naravno, Ale će početi kao običan statista, ali kad već jedanput bude unutra, u ekipi, Pavliček će preko svojih veza udesiti da dobije neku manju ulogu. Siguran je u to! U početku, moraće se podmazati čovek koji bira statiste i još neki ljudi u Filmskom gradu . . . Umesto čitave dnevnice, Ale će tako dobijati samo polovinu, dok će ostatak biti upotrebljen za podmazivanje. Ali, ako uspemo da Ale dobije makar samo jednu rečenicu, biće istog časa tretiran kao glumac-epizodista i plaćen po posebnoj tarifi. Gospodin Pavliček će na svaki način udesiti da Ale dobije tu rečenicu, ako ne i čitave dve rečenice, ali će Ale pre toga, na žalost, morati da prođe uobičajeno šikaniranje kao običan statista.

O kakvom se filmu radi, pitamo gosn Pavličeka?

To je jedan vestern, objašnjava on — Zlato Sider Valija! U stvari, u Filmskom gradu su ostale neporušene impozantne građevine iz nedovršenog filmskog monstruma Marko Polo, čiji se producent Raul Levi ubio posle bankrota. Italijani su nanjušili da se sa malim prepravkama ti objekti mogu iskoristiti za neki avanturistički film, pa su pozvali Frenka Simonsa da u pauzi između svoja dva projekta snimi jednu jeftinu priču o kradljivcima indijanskog blaga. Glavne uloge će igrati Džoni Parks, Džin Dejvis i Nora Čendler, manje poznati glumci koje je budzašto otkupio Dino de Laurentis od Ujedinjenih umetnika. Indijanci će biti naši. Konji, kaskaderi i tehnika zakupljeni su od Filmskog grada. Radiće se crnački, predviđa Pavliček, ali će se zato dobro i zarađivati.

Njega lično film uopšte ne zanima, kaže, i uopšte ne razume ludilo koje je zahvatilo svet u vezi sa filmom, ali pruža mu se odlična prilika da svakoga dana zaradi svoju celu nekadašnju platu korepetitora, a to nije stvar preko koje bi se moglo preći »superiornom gospodskom šutnjom«. Ne, moj gospodine!

Gospodin Pavliček će ljudima iz ekipe izdavati svoj stan, a uz to, on već otkupljuje sve stvari na koje naleti: naliv-pera marke parker, najlonske košulje, vindjakne, male tranzistore, naočare za sunce, kravate, fotoaparate, čak i žvakaće gume (naravno, neupotrebljavane!) — sve to brzo menja svoje vlasnike i, prolazeći kroz ruke gosn Pavličeka, završava u beogradskim komisionima, donoseći trostruku, a katkad, bogami, i petostruku zaradu. Sem svoje plate, koja mu se isplaćuje pola u dinarima, pola u dolarima, on lepo zarađuje i na stvarima koje nabavlja za ekipu. Po Filmskom gradu već kolaju bajke da je gospodin Pavliček u stanju da nabavi i nemoguće: ako je u pitanju nilski konj — režiser može biti siguran da će za pola sata zateći na snimanju živog nilskog konja! Gospodin Pavliček nabavlja isto tako lako i klecala iz gotske katedrale, jevrejske svećnjake, razroke blizance, patuljke, gramofone s trubom ili podmornice — nema predmeta, lica ili stvari za koju gosn Pavliček ne bi tačno znao gde se nalazi, u čijem je vlasništvu i za koje se pare može unajmiti.

Naravno, on zna da se mi gadimo filmova kao što je Zlato Sider Valija, ali, moja gospodo, jedno je Kinoteka, a sasvim drugo život! Ni njegovo obrazovanje nije za odbacivanje: sa devet godina je besprekorno svirao Debisijeve prelide, obožava rani barok i poseduje klasično obrazovanje, kojim se malo ko u varoši može pohvaliti, ali od nečega se, draga deco, ipak mora živeti! Uz to, ako Ale i ja želimo da se u budućnosti bavimo filmom, nije naodmet da vidimo kako radi iskusni Frenk Simons! Kažu da on prosto štancuje svoje filmove. Otkako je napustio Reja, sve sami uspesi!

— Zdenčica ima apsooooolutno pravo! — ubeđuje nas Mima. — Vi, brate, mnogo fantazirate! Niko tako ne liči na Džemsiku kao Ale i to treba iskoristiti! Sigurna sam da će taj ... Simons od njega napraviti novog Džemsa Dina! Haug!

***

Narednih dana smo se izvlačili iz gripe, kujući planove za budućnost. Ale će zarađivati brda novčanica. Iznajmićemo stan u varoši. Adio, siroti blokovi Studentskog grada! Imaćemo svoje potkrovlje, svoj nameštaj, svoju peć na drva! Od prijatelja ćemo dobiti besplatno slike. Napisaću fantastičan scenario i Ale će ga pokazati Simonsu, sa kojim će postati nerazdvojan prijatelj. Naravno, tu je i Mima: ona će čitavu stvar prevesti na engleski! Biće to priča o nama, neka vrsta srećne parabole o ružnom pačetu koje filmski labudovi, posle mnogo peripetija i patnje, primaju u svoje visoko društvo. Imam već i naslov, zvaće se Jato! Odlično zvuči na svim jezicima. Siguran sam u to! U modi su kratki naslovi.

Već pravimo spisak svojih dugova. Vraćaćemo ih po ček-listi. Dugo očekivana sreća kuca najzad i na vrata sobe sto šezdeset i sedam!

Ali nešto me muči — i u onim časovima kada naše maštanje dostiže najneverovatnije snežne visine, primećujem senku na Aletovom licu. Neki izraz koji kod njega ranije nisam sretao, nešto kao kad senka nadvožnjaka preleti za trenutak preko njuške teleta na kamionu, dok ga voze prema klanici.

— Ako ti ne odgovara, ti samo kaži! Snaći ćemo se mi i bez toga usranog filma... — plašim se da će odustati. — Niko te ne tera u tu jebenu filmčugu, da znaš! Ali, mislim, ovo je fenomenalna šansa! Dobro, ta filmčuga je govno, ali od nečega se mora početi! ... Da sam ja na tvom mestu ...

— Ne znam da li ću ... Hoću li moći?

— Da li ćeš moći! Pa, Ale, čoveče, usraće se kada vide kako izgledaš. Na časnu reč će se ukenjati!

— Stvarno misliš?

— Da li mislim! Ma, kad ti kažem: pomisliće da je on oživeo! Stani tamo ...

Ale je stao pokraj prozora.

— Pazi sad: sagni glavu i koncentriši se na moje levo oko.. . Gledaj me odozdo! Gledaj sa oba svoja oka u moje levo! Tako se postiže onaj sumanuti izraz koji svi oni imaju ... Sistem Pol Njumen!

Ale mi se zabada u levo oko. Zaista liči na Džemsa Dina. Tu nema foliranja.

— Sada se naglo okreni, bez ikakvog povoda, mislim onako, potpuno bez veze ... Ne tako! Moraš se besno obrnuti oko sebe i prisloniti čelo uz zid. Kao da ti je svega dosta, a?

Okrenuo se i prislonio čelo uz zid.

— Kada ponovo pogledaš kameru, to jest mene, gledaj da ti se na obrazima pojave te tvoje usrane jamice! Kad se okreneš, potpuno si drugi čovek, shvataš? U tome je njihov štos! Ne, na časnu reč, taj Simons će se načisto ukenjati kad te vidi! Hajde još jedanput! Pokušaj još jednom ...

U belom džemperu, koji mu je poklonila Mima, Ale prolazi Knez Mihajlovom kao u snu. Taj džemper je relikvija. Mima ga je kupila za sebe u Parizu, ali ga je poklonila Aletu, jer u njemu još više liči na Dina. Ale mi ga ponekad pozajmljuje za izlazak u varoš. Ne znam šta sam više želeo na svetu od tog džempera? Jer, taj Mimin džemper je kao neki nežni oklop u kome vam niko ne može ništa. Oko vas je Mima, hoću da kažem, i mekota Pariza, i sve ono o čemu sanjamo — sve to upleteno je u taj džemper!

Dok šetamo, preziremo svetinu. — Niko još ne zna da ulicom prolazi novi Džems Din — zlatni dečak koji će nas izvući iz govana i predstaviti svetu, kome oduvek pripadamo a da on to i ne sluti. Vodim ga ulicama kao nekog prerušenog princa.

Pa opet, mada je uspeh pred nama nadohvat ruke, ona senka sve češće pada na Aleta. Mislio sam da je to zbog toga što nam je dugo išlo loše, ali sad znam: Ale je već tada na neki način znao, samo nije hteo da nam pokvari veselje.

SEDAMNAEST

Juče naleteh na nekog klinca koji je prodavao štene.

Prodavao ga je odmah na početku Knez Mihajlove i žvakao okrajak hleba. U žutoj kartonskoj kutiji vrtelo se šarplaninsko štene, smeđe dlake. Ta mala dundasta loptica-skočica toplog daha, sa dva sjajna dugmeta umesto očiju, virila je preko ruba kutije gurajući poverljivo svoju vlažnu njuškicu u dlanove beogradskih lepotica.

Beogradske devojke ciče na jedan poseban način: u njihovoj ciki ima obesti, koketerije, maženja i čikanja opasnosti ... Ima i poziva na tucanje, razume se!

Kuče je, inače, mnogo ličilo na mog druga Aleta. Bilo je lepo, mlado i trapavo, tek stiglo sa večnih lovišta na Knez Mihajlovu, puno poverenja i nade.

Najdragocenija stvar na nekom licu za mene su još uvek jamice na obrazima. E, pa to štene je imalo jamice, bar mi se učinilo da ih ima. Baš kao Ale. I baš kao moj drugar, i ono je, izgleda, verovalo slučajnim prolaznicima, poveravalo im svoju njušku i lizalo ih s ljubavlju, dok je svuda naokolo tutnjao veliki grad, hitao neznano kud, gazio i uništavao slabe i naivne, kupovao i prodavao ... Baš kao i Ale, ni to malo štene iz kutije nije se brinulo kome će pripasti — bilo je kao stvoreno da ga vole!

Gledao sam kako pokušava da se iskobelja iz svoje kutije, i nekako sam znao da će odnekud morati da se pojavi i Mima Laševska. I ona se zaista pojavila; probila se laktovima kroz gomilu žvačući đevrek — odlomila je parče i pružila ga malom psu koji je zaskičao od sreće vrteći repom. Ponovo sam prisustvovao njihovom prvom susretu i onom času kada su se prepoznali — i, vidite, ja sam joj ga kupio, to kuče — ispovrtio sam svu lovu sa kojom je trebalo da preživim do prvog, utrapio sam u ruke seoskog dečaka nekih dvadeset i pet hiljadarki.

— Meni? — pitala je zapanjeno devojka punim ustima. — Mislim, ja ...

Štene je bilo, očigledno, zadovoljno svojom novom vlasnicom. Vrtelo je repom iz njenog naručja.

— Tebi... — kazao sam i pobegao glavom bez obzira, misleći na to da će malom psiću biti dobro kod nje; jedina u onoj gomili ličila je na Mimu Laševsku. To je sve što sam mogao da učinim za mog drugara Aleta, danas, kada sam potpuno slobodan čovek, potpuno slobodan i sam, četrnaest godina posle svega što se dogodilo sa nama i Mimom.

Zaronio sam u reku šetača što teče Knez Mihajlovom, stideći se kao džeparoš-amater svoga gesta, razmetanja lovom koje nemam, prošlosti, svega ...

***

I tako, čekali smo početak snimanja, pozajmljujući za život na ime Aletove bliske filmske slave. Poznanici su nam davali s nevericom, ali ipak — davali, hipnotisani i sami filmskim mitom i svim neverovatnim pričama o uspehu preko noći. Plaćali su, ne želeći da jednoga lepog dana ispadnu budale. Bilo je u svemu tome nekog svesnog rizika, kao kad se lova stavi na neki broj koji retko kad izađe na ruletu trange-frange. Ali ipak, jedanput izađe!

Čitali smo po ko zna koji put romansiranu biografiju Džemsa Dina, jedno jeftino broširano izdanje koje se te zime prodavalo po svim kioscima. Satima bi zurili u izlog berbernice u Brankovoj ulici, gde se nalazila izlepljena najpotpunija paranoična zbirka Dinovih fotografija koje sam ikada video. Mladi frizer nam je bio nešto kao konkurencija; i on je utvarao sebi da liči na Džemsiku.

Ne mogu da se setim na koji način, ali tih nedelja smo se hranili bogovski! Postali smo česti gosti pivnice Grand na Knez Mihajlovoj, odmah preko puta Američke čitaonice, u kojoj se, uz veličanstvene krigle piva, mogla jeftino dobiti ukusna kavurma što podrhtava na jeziku. U toj pivnici bilo je poslednjih tragova onoga što se naziva starim Beogradom. Praštali su vicevi i dosetke, pevale se stare gradske pesme — u Grandu je vladao srdačan gurmanski duh. Za visokim pultovima koje su prekrivala brda klope, mešali su se Ličani-nosači, vlasnici dvokolica ispred robne kuće Mitić, sa službenicima obližnjih banki; barske dame ispovedale su se čednim činovnicama osiguravajućeg zavoda, a nas dvojica se udvarali i jednima i drugima, naravno potpuno bez uspeha. Naš tip momka još nije bio u modi — tešili smo se gutajući tople paštete. Ne krijem, osećali smo se nadmoćno sami sa svojom velikom tajnom, nad ovim običnim ljudima i ženama koji su živeli za ukusan zalogaj i dobar gutljaj pivčuge. Za razliku od njih, nas dvojica smo žvakali samo zbog toga da izdržimo i pripremimo Aleta za veliki skok. Ličili smo sami sebi na šampione koji se nalaze na pripremama. Ale je bio trkač, a ja trener! Zbog toga sam se upadljivo odricao boljih komada mesa i prebacivao mu ih u tanjir, trudeći se da zapazi moje lišavanje. Ostali gosti Granda, naravno, nisu mogli ni da sanjaju da se među njima hrani jedini pravi naslednik velikog mrtvog Džemsa Dina. Nalivali su se pivom, bauljajući pred veče kroz ostatke zalogaja: razmrvljene čvarke i okrajke hleba — ronili kroz prosute lokve piva.