Viđali smo po kafanama i ulicama te bivše begunce: neki su pobegli pod vagonom, neki peške preko austrijskih brda, drugi su jednostavno ostajali posle kakvog državnog putovanja i odbijali da se vrate, pa su ih sabirali u logorima Severne Italije i posle slali u Kanadu ili Australiju. Upoznao sam i mladića koji je preveslao Jadransko more u skifu, pa stigao srećno do Barija i jednog drugog koga su drugari zaplombirali u zapečaćenom vagonu što je sa nekim tajnim teretom putovao za Grčku. Ti slepi putnici su se razmetali pred svojim bivšim gradom, noseći napadnu odeću. Nismo mogli da razdvojimo istinu od laži u njihovim ispovestima, ali svi moji nesporazumi sa sredinom u kojoj sam živeo gubili su značaj pred mogućnošću da ću i sam jednoga dana, ovakav kakav sam, zakoračiti tamo gde zaista pripadam i da će istog časa sve biti nekako sređeno i izgladeno: sve nevolje će prestati tamo iza crte, a moje sentimentalno vaspitanje bogato nadoknađeno. Očekuju nas obećane zemlje u kojima ćemo Mima, Ale i ja deliti bratski uspehe, a ovo što sada živimo — to je samo neka vrsta privremene čekaonice — pauza koju ćemo potrošiti na to da se pripremimo, izoštrimo svoj šarm i znanje — da se što više napunimo mržnjom, poput živih akumulatora, prema svima koji nisu umeli da ocene na vreme našu visoku vrednost. Slepo smo verovali da nas očekuje čudo.

***

I jednoga jutra, na početku aprila, čudo je najzad počelo da se događa!

Pojavilo se ispod našeg bloka u obliku Mirne Laševske, koja nas je obavestila da je snimanje zakazano za sutradan, u šest sati ujutro u Filmskom gradu. Ova vest je odjeknula kao pucanj u pustom hodniku Prvog bloka. Probudili smo se čudeći se koliko smo vremena proveli uljuljkani u svoje filmske snove. Uhvatio nas je ludački strah. Dan odlučne bitke već je zakazan. Hoće li je Ale dobiti ili izgubiti? Od toga je zavisilo mnogo štošta. Između ostalog, i naš opstanak u ovom negostoljubivom gradu u kome smo se zaglibili do guše, dugujući čitavih trideset i pet hiljadarki pozajmljenih na dvesta strana. Ako Ale uspe, vratićemo taj dug i osloboditi se more. Kupićemo prolećnu garderobu: dva para platnenih pantalona, italijanske majice iz komisiona, dva para kožnih mokasina mrke boje ... Pojavićemo se na štrafti istovetno odeveni, tačno u trenutku kada eksplodira aprilska elegancija. Džepovi će nam biti puni stranih cigareta i sitnine za autobus. Tog aprila smo tako želeli da se jedanput rešimo bede i osećanja da smo progonjena ulična divljač! Danas mi je i smešno i tužno što smo želeli tako malo. Trebalo je želeti nemoguće. Sve!

Mima se, kao i uvek, nekuda žurila. Skoknula je do nas samo da nas obavesti kako je »šljakala za stare drugare« i da još jedanput pogleda sobu u kojoj smo proveli toliko lepih časova. Naravno, već od prekosutra iznajmićemo gajbu negde u gradu i družićemo se sa Mimom mnogo češće.

Popušili smo po jednu oproštajnu cigaretu na balkonu, a onda je Mima komandovala: jedan, dva, tri — pa smo hitnuli tri goruća opuška preko ograde. Mimin pikavac je stigao najdalje. Čikovi su padali dugo, i još neko vreme posle pada dimili su se iz trave ispod našeg paviljona.

Tri drhtava, tanka dima.

Tu noć smo proveli mirno.

Prelistao sam još jedanput Modiljanijevu knjigu.

Probudili smo se u četri sata: bio je još mrak. Komnen je spavao lica zagnjurenog u jastuk. Ukrali smo mu par novih crnih čarapa za Aleta. Ja sam pozajmio Aletu svoju kožnu vindjaknu, jedini dobar komad odeće koji sam posedovao u to vreme. Ispod vindjakne je nosio Mimin džemper. Pogledah ga: bio je dobro opremljen za trku. Ale, moje rasno grlo, nekoliko časova pre starta za veliku nagradu Hipodroma.

— Ipak mi je nekako žao ... — kazao je brijući se pred raspuklim ogledalom.

— Čega, keve ti?

— Svega. Ove sobe ...

— Ovog brloga, hoćeš da kažeš?

— Nemoj tako ... — reče. — Imali smo krov nad glavom! Nije ovde bilo tako loše ...

— Govno, nije! — kazao sam. — Pogledaj samo na šta liči! Hej, imaćemo najlepšu gajbu u varoši, samo ako nam krene! A krenuće, u to sam siguran!

— Ne viči... — rekao je Ale. — Probudićeš Komnena ...

Sagnuo je glavu pod mlaz iz umivaonika, a onda stresao svoju lepu kosu i istrljao je istrošenim peškirom. Prešao je pogledom preko sobe. Osetih da mu sasvim malo treba pa da se vrati ponovo u krevet i pokrije ćebetom preko glave.

— Idemo! — rekoh. — Ovaj izlazak ću jedanput opisati u tvojoj romansiranoj biografiji!

— Kenjaj, kenjaj... — rekao je i izašao iz sobe ne osvrćući se.

Prespavao sam nekoliko stanica u polupraznoj »trojci« koja je tandrkala prema Košutnjaku. Mima nas je čekala na poslednjoj stanici završavajući kiflu.

Zagazismo sve troje u jutarnju travu. Mima nas je povela prečicom prema Filmskom gradu. Pod nogama nam je tonulo i ugibalo se prošlogodišnje lišće.

Išli smo ćuteći kroz šumu koja je bila vlažna i tamna.

OSAMNAEST

Nismo bili prvi.

Uz visoku gvozdenu ogradu Filmskog grada, koja je pred nama iznenada iskrsla iz magle, zatekosmo gomile statista. Bila je to najveća poražena armija nesrećnika koju sam ikada video na jednom mestu, a čekali su, očigledno, još od prošle noći. Pomodreli od hladnoće, kunjali su sa glavom u krilu, zamotani u ćebad. Starije žene su sedele na kuhinjskim stolicama koje u dovukle od kuće, nogu umotanih u komade starih vreća i novina. Bilo je tu svakojakog sveta: profesionalnih statista pomirenih sa beznačajnim ulogama koje im je dodelio život, propalih modela Likovne akademije koje više niko nije hteo da uzme za poziranje, bilo je nedavno otpuštenih robijaša (odavale su ih ošišane glave) i lepuškastih devojčica iz boljih beogradskih kuća. Uvijene u svoje zimske kapute i šalove, stajale su svaka za sebe, osamljene u svom tajnom poniženju, krijući lica od ostalih. Došle su privučene primamljivim pričama ljudi sa filma (bajke za lakoverne Pepeljuge!), a roditeljima su verovatno kazale da imaju neki važan ispit na fakultetu, i sada su tu — čekaju da se začarana kapija Filmskog grada otvori i da ih princ sa filma uvede za ruku u svoju priču u tehnikoloru. Njihova lica bi možda i bila lepa, da nije onog izračunatog sjaja u očima, one nežne pritvorenosti koja ih neprestano goni da izdaju sve koji ih vole, samo da bi se dočepale neke male koristi, primaknule se bliže izvoru svoje potajne zaraze — filmu.

Na čistini ispred zelene ograde gorele su dve vatre, zapaljene od granja i stare ambalaže.

Oko prve vatre trupkale je grupa kršnih momaka — mudonja, okorelih statista, koji svoje duge masne kose što su im padale na ramena nisu šišali još od prošlogodišnjeg statiranja u Dugim brodovima, gde su izigravali vikinge. Jedna cigara kružila je od usta do usta. Ubijali su vreme skakanjem u dalj i bacanjem kamena s ramena. Njihova široka pleća i snažne mišice delovali su zastrašujuće, a u zezanju oko vatre bilo je neke preteče i razmetljive obesti: ostali statisti zbijeni uz samu ogradu pribojavali su ih se i zazirali od njihove hirovite snage, koja je neprestano tražila priliku da se pokaže.

Uz drugu vatru su se okupili sve sami sumorni tipovi: otpušteni kondukteri Gradskog saobraćajnog, preprodavači pornografskih fotografija i valjatori lažnih italijanskih štofova, povremeni kolporteri, muvatori iz staničnih čekaonica — onaj kliski i neuhvatljivi gradski talog bez lica koje bi čovek mogao daj upamti. S vremena na vreme, neko od njih bi se izdvojio i ušao u šumu sa kakvom jadnicom iz reda, pa bi se nakon desetak minuta vraćao vatri, razmetljivo zakopčavajući šlic, praćen bolesnim cerekanjem ostalih.

Pogledah Aleta i videh kako raširenim nozdrvama udiše jutarnji vazduh Košutnjaka. Posle mnogo nedelja ponovo je pronašao šumu, samo to više nisu bili šumarci njegove rodne Lipnice — stabla levo i desno od železničkog nasipa, one sanjive mlade šume kroz koje je gazio dodirujući nežnu koru breza, svojih starih poznanica: ovo je bila neka nepoznata, strana šuma pred ulazom u čistilište, neka pomalo nadrealna, kao odsanjana šuma usred grada, pa se činilo da je potpuno lažna. Istina, stabla su bila tu i lišće dole pod nogama, tu je bila čak i magla koja samo što se nije digla ali to ipak nije bila prava šuma! Osećalo se da je pred njim neko novo beogradsko lukavstvo — ova iznenadna i neočekivana šuma ispod Filmskog grada — preteći uspravna vojska stabala s jedne, i izmoždena hladnoćom i snom, armija očajnika s druge strane.

Muvajući se kroz gomilu da pronađem zgodno mesto, gde će gosn Pavliček najlakše zapaziti Aleta kad za to dođe trenutak, sasvim sam zaboravio na svog prijatelja. Ugledah ga kako stoji na ivici čistine ne znajući šta da radi s rukama, gde da ih dene, bled i kao ukopan nogama u mrtvo lišće. Nešto meni sasvim nepoznato zbivalo se na njegovom licu — strah, užas pa onda pomirenost sa okolnostima, nešto tako.

— Razmrdaj ga malo! — doviknu mi Mima u prolazu i baci se na zbijenu gomilu ispred kapije, krčeći bezobzirno put laktovima: — Mesta, mesta! — vrisnu i ljudi se razmakoše da je propuste. — Dajte mi mesta za prolaz, inače ćete svi ovde ostati da dreždite još jedan dan! Mesta, ovde se radi ...

Iščezla je u masi zbijenih tela i živi zid se ponovo sklopi iza nje.

No, i pored svih lepih obećanja gosn Pavličeka i Mime, koja se borila za njega i mene — skromnog pratioca kroz ovaj pakao — Ale se, izgleda, osećao kao da je iznenada gurnut među prosjake i bivše ljude, u tu očajničku gužvu potencijalnih statista koji su se u nemoj mržnji nemilosrdno gurali da budu što bliže gvozdenoj kapiji na kojoj je pisalo da je NEZAPOSLENIM ULAZ ZABRANJEN! Mnogi od njih su u rukama držali nekakve žute papiriće sa ovlaš nažvrljanim brojevima mastiljavom olovkom. Neko im je podelio te brojeve još pre nedelju dana, kada su proveli jednu isto ovako neprospavanu noć pred kapijom, ali taj neko se posle izgubio u filmskom vrtlogu, a portir nije priznavao nikakav redosled, na kome su insistirali naročito oni sa nižim brojevima. Okretao je ručicu poljskog telefona i zvao centralu, tražio nekakvog asistenta »onog ćelavog Amerikanca«, pa onda nekog Mileta — zbijeni ljudi zurili su u njegov debeli trapavi palac kojim je nespretno okretao brojčanik; očekivali su spas, izbavljenje iz siromaštva i gladi i ulazak u filmski zamak iza čije se ograde lova deli kapom i šakom, a portir je razvlačio reči, grdio nevidljivog s druge strane žice, kopao nos, pa zatim uvo, a onda potpuno odustao od tog, za njega preteranog umnog napora i počeo da žvaće slaninu odmereno, po seljački, premeštajući povremeno futrolu pištolja koji ga je, očigledno, žuljao. Sekao je zalogaje hleba krivim nožem. Zamislio bi se, onda, i podizao svoj beslovesni pogled do zida ljudskih lica priljubljenih uz staklo njegove kabine u kojoj je buktala vatra. Pogled su mu uzvraćale oči ocvalih beogradskih lepotica punih nade, i njihovih lepih, u sirotinji podignutih kćeri koje su dovukle čak ovamo u Košutnjak da okušaju filmsku sreću, spremne na sve. Podvešće ih bilo kome iz ekipe, ako je to cena za ulazak na film! Jeftina šminka koju je razmrljala noć ceri mu se udvorički kroz staklo, kao da baš od njega zavisi ko će biti izabran za statiranje. Oslovljavali su ga sa »gospodine«, na što se ljutito brecao: »Kakav sam vam ja gospodin!« A posle: »Druže portiru, biste li bili ljubazni da javite onom plavom visokom električaru iz ekipe gospodina Simonsa, da su pred vratima Lela i njena ćerka Maca, on već zna...« — a portir je odbijao da koristi državni telefon u privatne svrhe, ne poznaje on nikakvog visokog i plavog električara, i neka samo mirno čekaju svoj red!

Jedna žena histerično zavrišta. Izgubila je svoj žuti broj! Preklinjala je ostale da se razmaknu, možda je ko od njih stao na njenu hartiju? Ljudi su konjski tupim pokretom podizali za pedalj stopala, ne mičući se sa svojih mesta.

Na kraju, ponovo izgurani iz reda, Ale i ja stadosmo na čistinu, pokraj nekog starca dostojanstvenog držanja, koji je sedeo na kožnoj lovačkoj stolici.

— Oprostite za slobodu — reče starac. — Biste li me možda ponudili jednom cigaretom, ako je moguće?

Zapalio sam mu cigaretu.

— Blagodarim ... — reče. — Vidite, neki čekaju još od sinoć! Prosto ne shvatam tu glupost! Nagurali se oko kapije, a voda će ih sve oterati i uzeti možda baš one s kraja! Takav smo mi narod! Nikada se nećemo opametiti. ..

Zvali su ga Sudija i zaista je to nekada i bio. Život mu je, izgleda, sve oduzeo sem neobične pojave odevene u iznošen, ali vrlo dobro očuvan gerok sa prugastim pantalonama. Iz Sudije je, inače, izbijalo samopouzdanje; kao da se uopšte nije plašio za ishod jutrošnjeg izbora statista — uvek bi njega izabrali, ma o kakvom se filmu radilo, jer mu je prepotopski staro lice bilo veoma upotrebljivo.

— Retka su lica kao što je moje, mladi čoveče! — kazao mi je tog jutra. — Jer, stara je istina: posle izvesnog broja godina svaki čovek je odgovoran za svoje lice! Je suis responsable! I mogu vam reći, dragi moj, da će ovakva lica kao što je moje biti sve reda što vreme odmiče!

Igrao je porotnike, senatore, izlapele batlere, kelnere ... Oslovljavali su ga sa Sudijo i nikada ne bi prelazili granicu pristojnog ponašanja u ophođenju s njim. Sudija je važio za doajena beogradskih statista i otprve je mogao pogoditi koliko će kog jutra uzeti ljudi za statiranje.

— Filipović... — predstavio nam se — Avram B. Filipović!

Pogledao je na svoj ukrašeni džepni sat:

— Pa, oni obično naruče ljude za šest, ali nikada ne počnu da biraju pre sedam i po! Banče po noći! Znam ih ja dobro ...

Svoj pad je podnosio sa dostojanstvom, a nesreća kao da je bila jedini mogući okvir za njegov portret. Uspravan i još uvek vitak, sa očuvanom belom grivom koja se vijorila na vetru poput zastave za predaju, sedeo je pun staložene vedrine na svojoj lovačkoj stolici među ovim ološem, baš kao što je šestog aprila 1941. koračao preko ruševina bombardovanog Beograda koji se još pušio, sa otkočenim pištoljem SMITH & WATTSON, spreman da raznese mozak svakome ko pokuša da krade iz zgarišta.

— Pogledajte onu ženu tamo — upozorio me je Sudija na neku debelu jadnicu sa cigarom koja joj je visila na otromboljenoj usni. — Vidite, dragi moj, ko bi rekao da je to onaj čuveni akt, najlepše telo srpskog slikarstva između dva rata, koji je naslikao Jovan Bijelić ... Poznajete li tu sliku?

— Ne poznajem ... — odgovorili postiđen, pokušavajući da ispod naslaga modrog mesa, koje se tromo ljuljalo dok je žena obilazila red, pronađem nekadašnje tragove lepote.

— Taj akt se danas nalazi u kolekciji gospodina Pavla Beljanskog — reče Sudija. — Predivno mlado telo! Šta ćete? Nesreća jedna!

Ponovo sam odgurao ukrućenog Aleta u red koji je podupirao ogradu.

Sada smo stajali rame uz rame sa Darom — jednom od retkih devojaka za koje se danas zaista može reći da su uspele.

Još je vidim kako, dureći se na sve oko sebe, skuplja tanki kišni mantilić pomodrelim prstima i čeka svoj trenutak. Velika Dara, koja je pet godina kasnije isplivala odevena u ružičasto perje, okružena azurnim bleskom italijanskih bazena!

Zaista, ta devojčica je počela od ničega, kao obična statistkinja, ali njen je uspon bio vrtoglav! Koliko je samo puta zurila svojim čeličnoplavim očima u tavanice magacina, trpeći na svom trbuhu zadihane vođe statista, organizatore, šminkere i sporedne glumce, koji će joj samo pet godina kasnije zavideti do smrti i hvaliti se drugarima da su je potucali tada i tada, stojeći uz zid, pod tušem ili uz drvo, na travi ili vrećama, uz plot ili na panju — a niko im više neće verovati, pa će posle izvesnog vremena prestati da i sami veruju u tu svoju, možda samo sanjanu ševu (koja i nije bila bogzna šta!), dok u rukama budu držali rastvorene novine sa njenom nedostižnom pin-ap fotografijom u pozi Marlene Ditrih — mlađe, preko dve strane u koloru.

Iza njenog hladnog i oholog osmeha leže leševi. Najpre, tu su razoreni brakovi filmskih naivčina koji su se zanosili da otkrivaju najčednije lice evropskog filma — bebi-facu treperavih okica! Još peku zagrljaji sa direktorom Agfa-filma koji je izvršio samoubistvo, i još su topli kreveti iz kojih je Dara upravo istrčala, podjednako hladna, neuzbuđena, nezadovoljena i proračunata kao i onda u hangarima Filmskog grada na vreći sa raketama, i u mrežama iz filma Mreže, i u pesku iz filma Lubav na pesku, i u telefonskoj govornici u filmu Pozovi 984!, i ispod čamca, i ko zna gde, a ona ide sve dalje i dalje, ne verujući više ni Bogu ni ljudima sa filma, ni filmu! Novac mudro ulaže do poslednje pare u sigurne poslove. Već poseduje fabriku ženskog rublja koje nosi oznaku Dara, akcije u parfimerijskim kućama Francuske i Italije i mrežu butika u Velikoj Britaniji, u kojima se prodaju hipi-zvrčke i hlebinski naivci sa obaveznim zaklanim petlovima i naduvenim svinjama.

Istoga časa kada stvari krenu, Dara izvlači svoju zaista krvavo zarađenu lovu i pretvara je u drage zlatne poluge, prezirući nekretnine, krzna, slike, glupo posedovanje kuća i predmeta koje »čovek više nikada ne može prodati po istoj ceni kada mu iznenada zatreba novac!«

Velika Dara!

Tog jutra je nisu uzeli za statiranje, pa se okrenula na peti i otišla stazom niz šumu uvukavši samo malo dublje glavu u ramena. Eto, zapamtio sam njen pogled pun prezira, onaj čas kada su njene zenice zasvetlele fosforescentnom mržnjom, kao u mačke koju udaraju nogom da ne smeta. Ako je kome potreban taj trenutak sa početka njene blistave međunarodne karijere, poklanjam mu ga! On može štošta da objasni jer, sklon sam da verujem — mržnja koju je ponela sa kapije Filmskog grada u Beogradu još nije istrošena i nema nikakve nade da će uskoro presušiti. Dara se u stvari sveti! Ona, ta mržnja, hrani njene motore sa unutrašnjim sagorevanjem i goni je sve dalje i dalje.

A ako bude čitala ove redove, Velika Dara će se sigurno setiti: ja sam onaj mršavi, izmoždeni momak iz pedeset devete koji joj je zapalio cigaretu dok smo zajedno stajali uz ogradu Filmskog grada. Možda će se setiti i mog drugara Aleta, onog lepog plavokosog dečaka koji je tog jutra drhtao od straha i hladnoće?

DEVETNAEST

— Idu!

Gomila se zanjiha, a krici prignječenih ispuniše vazduh:

— Eno ih, idu!

Zgrabio sam Aleta za mišicu i gurnuo ga prema kapiji, kao da guram drvenu lutku.

— Ua, padobranci, majku vam vašu ... — vrištale su žene iz reda na momke-mudonje koji se pesnicama probiše do ulaza.

— Pa, ljudi, ima li ovde pravde? — vapio je neko.

— Noga, moja noga, braćo ...

— Jeste li ljudi ili stoka?

— Jaoj, majko mila!

Samo se Sudija ne pomeri s mesta. Pogledao je na časovnik: sedam i trideset.

— Hajdemo odavde ... — prošapta Ale.

— Jesi li lud? — dreknuh na njega. — Sad, kad sve počinje?

Podupreh ga kao što se podupire spomenik sklon padu. Vukao sam ga kroz gužvu tela krčeći očajnički put slobodnom rukom. Udarao sam nogama u cevanice, gazio preko onih što su pali i jaukali pod đonovima. Prepuštao mi se, predavao se velikom talasu plime koji je zapljuskivao Filmski grad.

U jednom trenutku, nađoh se iznad ostalih glava, okačen o ogradu, čiji je vrh bio ukrašen bodljikavom žicom. Na betonskim držačima — razmrvljeno staklo! Na stazi koja je vodila ka kapiji ugledah grupu filmadžija. Predvodio ih je omanji debeljko sa megafonom u rukama.

— Slušajte vi tamo napolju! — grmnu njegov glas i razbi se u stotinu hladnih odjeka po šumi. — Ovako nećemo ništa uraditi!

— Mima je sa njima! — doviknuh Aletu, koji je bio bespomoćno prignječen između dve krupne žene. — Tu je i gosn Pavliček!

U grupi koja je stajala s onu stranu ograde ugledah Mimu. Tražila nas je pogledom. Pokušao sam da joj dam znak, ali ruke su mi bile stešnjene pa sam samo očajnički namigivao i plazio se bez ikakvog uspeha. Mima još nije mogla da nas primeti.

— Nemojte nas terati da zovemo miliciju. Postrojite se lepo svi duž ograde.. . Hej, vikinzi! — viknu prema mudonjama. — Postrojite ih uz ogradu!

Vikinzi se kao zveri baciše na sirote statiste. Odjeknu nekoliko muklih udaraca u rebra, neko zavrišta i pade, ali zbijena masa se i dalje životinjski slepo držala zelenih šipaka, tako da su vikinzi morali da udaraju po prstima ne bi li ih nekako odvojili od ograde.

Sunce je bilo već visoko nad šumom kada je red najzad uspostavljen. Poput ovčarskih pasa-goniča, vikinzi su režeći obilazili kako-tako uspostavljeni stroj.

— Je li gotovo? — zapita čovek kroz megafon.

— U redu je, šefe! — odgovori predvodnik vikinga.

— A šta ti rade oni na ogradi?

Da pokažu svoju revnost, mudonje za tili čas očistiše ogradu od padobranaca. Čučnuo sam uz vatru koja je dogorevala. Odatle sam lepo mogao da vidim Aleta koji je stajao pokraj Velike Dare, potpuno odsutan, kao osuđenik pred streljačkim vodom.

Najzad, vrata se uz cvilenje otvoriše i grupa filmadžija poče da bira statiste. Uzalud su im nesrećnici poturali pod nos žute ceduljice — nisu se uopšte obazirali na brojeve; birali su bez ikakvog sistema (bar ga ja nisam mogao otkriti), svakog petog otprilike. Čovek sa megafonom bio je slep za zanosne, koketne osmehe koji su mu se prosto nudili — dodirnuo bi nečije rame i rekao: »Ovoga!« ili: »Ovu!« — bio je kupac na pijaci slobodnih robova koji su iznajmljivali svoja tela, lica, osmehe, svoj život na neodređeno vreme. U njegovoj pratnji nalazila se i naša Mima, odjedanput daleka i nedodirljiva. Kada su se približili Aletu, ona munu laktom gosn Pavličeka, koji sustiže kupca duša i šanu mu nešto na uvo.

— Njega? — upita čovek i pokaza prstom.

Aletovo lice se zgrči. Činilo se da će zaplakati pred tim ispruženim prstom.

— Jeste — reče Pavliček. — To je on!

— U redu! Još njega i za danas je gotovo!

Zatim se okrenu i spazi Sudiju na lovačkoj stolici:

— Hej, Sudijo! Još si živ?

— Blagodarim... — zahvali se Sudija na interesovanju.

— Upadaj! — reče čovek sa megafonom. — Naći će se i za tebe nešto...

Sudija mirno sklopi svoju stolicu.

Ulazeći kroz kapiju, Ale se još jedanput osvrnuo iza sebe. Stajao sam pokraj ugašene vatre i pokazivao mu stisnute palčeve.

Gomila je još neko vreme čekala pred Filmskim gradom, a onda se polako poče osipati. Odjeci njihovih psovki još dugo su kolali šumom.

Spustio sam se do tramvajske stanice sa osećanjem da su me Ale i Mima konačno otpisali. Ostao sam s druge strane ograde koja film deli od običnih smrtnika.

Odjedanput, nisam više znao kako da nastavim dan bez njih dvoje. I bez filma iz koga sam bio isključen. Ali ono što sam video pred kapijom Filmskog grada, to nije bio onaj film koji mi je pomagao da preživim, onaj film o kome sam sanjao! U mojim filmčugama nije bilo bede i poniženja, nije bilo vikinga i kupaca sa megafonom — sedeći u tami Kinoteke, razgovarao sam na ravnoj nozi sa najvećim svetskim režiserima, tražio im rupe u montaži, iznosio svoje poglede na umetnost, iznalazio duhovne sličnosti, ispitivao poreklo nekog kadra ili sekvence...

A sada se, eto, ispostavilo koliko su u stvari svi oni daleko od mene. Koliko je daleko čak i neki Frenk Simons, najprosečniji jenki-režiser, koji bi trebalo da bude presrećan kad bih pristao da malo pročavrljam s njim o Atalanti Žana Vigoa, za koju, najverovatnije, nije ni čuo! Sada se pokazalo da između najlošijeg američkog režisera i mene stoji čitava ekipa gorila, voda snimanja, sekretara, šminkera, prvih i drugih i trećih pomoćnika i asistenata.

Prvi put u životu osetih se kao bedni pripadnik one ogromne nepoznate pučine koju nazivaju — narodom.

*

Tako sam nasledio Aletov krevet u Studentskom gradu.

I mada najzad mogu da spavam kao čovek, potpuno sam izgubio san. Samoća se poput tupog odjeka odbija o tamne blokove doma.

Mima je preselila Aleta u otmenu Tolstojevu, na Dedinju.

Navodno, treba da bude što bliže studijima u Košutnjaku, jer bi svako zakašnjenje na posao bilo kobno po njegovu buduću filmsku karijeru. Stanuje u gospodskoj vili Petronijevića, koji su iz početka bili sumnjičavi zbog toga što je njihov novi stanar od prtljage uneo u gajbu samo četkicu za zube. Prve noći Ale je prespavao u dve sastavljene fotelje. Pokrio se plišanom zavesom koju je ujutru, krišom, ponovo okačio o garnišnu iznad prozora.

Petronijevićev vrt je dubok, stari park, zarastao u travu i žbunje ribizli. U napuštenom bazenu, koji krasi betonski amor bez ruku, žive žabe. Uveče je na Brdu mnogo hladnije nego dole u gradu. Čuje se lavež pasa, a preko dana cvrkuću neke nepoznate, otmene ptice.

Mima je ulepšala Aletovu sobu. Neki njen prijatelj električar napravio je od stare boce viskija VAT 69 stonu lampu sa abažurom, na kome je Mima nacrtala Penu pod punim vetrom. Na Aletovom stolu ima uvek poljskog cveća nabranog u Košutnjaku. Beru ga kad se vraćaju sa snimanja. To su veliki impresionistički buketi — pravi prolećnji vatrometi. Mima je negde zdipila i dva plakata AIR FRANCEA. Na prvom su Jelisejska polja, na drugom — zamkovi u dolini Loare, snimljeni kroz prozor aviona.

Od prve filmske love Ale je kupio gramofon.

Mima je u Tolstojevu preselila svoju jedinu ploču. Džordžija Reja Čarlsa.

One večeri kada ga je kupio u komisionu na vrhu Bulevara revolucije, Ale je pričao Mimi kako ni sam ne veruje da najzad ima svoj gramofon. Jer, gramofoni su u to vreme bili zaista retki. Mogli su se na prste izbrojati naši srećni vršnjaci za koje se u Beogradu znalo da imaju gramofon. Pozivali su ih u sve kuće na žureve, jer najteže je bilo obezbediti muziku za igru. Viđali smo te otmene dečake kako pred veče upaređeni tegle svoje dragocene crne kutije preko varoši. Vlasnik gramofona je dobijao počasno mesto na žuru. Po prećutnom sporazumu, brinuo se da muzika teče, i zato mu je pripadala najlepša i najmirnija devojka. Ona koja se neće buniti ako je bude pipkao svuda dok menja ploče.

Mima nije posedovala svoj gramofon, ali je zato jedina u Beogradu imala ploču Reja Čarlsa, koji kod nas još nije bio dovoljno poznat. Bio je to jedan mali, prilično izanđali singl, a dobila ga je na poklon od nekog Amera kome je pokazivala Beograd. To se dogodilo one godine kada je Mima čuvala štand sa cipelama na velikom međunarodnom sajmu obuće. Pošto nije imala svoj gramofon, mogla je da Džordžiju sluša jedino po žurevima na koje su je s vremena na vreme pozivali ili se pozivala sama. Dok se njena ploča okretala, nije htela ni sa kim da igra, niti da se vata. Slušala je po ko zna koji put sklopljenih očiju, kako slepi Rejika zavija kao pas na mesečini.

Džordžija, oh Džordžija u mom srcu ...

Kako laje na zvezde. Kako se zeza i stenje, kako kumi i bogoradi.

Ostali su se vatali po tepihu i po sporednim sobama. Na žurevima potkraj pedesetih godina mnogo se vodila ljubav. Devojke su za takve prilike oblačile svoje najbolje haljine i čisto rublje, a dolazile su često bez ičega pod suknjom, da ne izgube gaćice u gužvi. Čim bi se zauzela neka kuća, momci bi odmah određivali mračnu komoru ili takozvanu šok-sobu, pa bi u njoj pogasili sva svetla. Ponekad su za svaki slučaj odvrtali sijalice u lusteru, da ih neka budala iznenada ne zaslepi svetlom. Posle nekoliko igara, oni najnestrpljiviji odlazili su prvi da se vole. Dešavalo se i da sobu pregrade zavesom: sa jedne strane su se nalazili mladići, sa druge — mačke. Zavesa je padala tačno na polovinu tela devojke koja je htela da se poševi. Nikada ne bi saznala ko je bio momak s druge strane zavese. Niti bi on znao koga je potucao.

Mlad svet tih godina nije imao mnogo stvari za zabavu, sem svog sopstvenog tela. Kada su otkrili da im tela mogu poslužiti kao izvori beskrajnog provoda, da su ta mlada tela, u stvari, veliko preimućstvo, dar Božiji, kada su ukapirali da za ljubav nije potrebno ništa više sem tuđe sobe i starog gramofona, nastalo je veliko vreme maženja. Vreme vatanja, kako su govorili. Bez alkohola, bez automobila, bez televizije, bez ičega sem sebe samih, naši vršnjaci su se ševili kao nikada posle toga. I danas se mnogi sećaju sa ljubavlju vremena kada je jedino ševa bila besplatna. Jeftinija čak i od pušenja. Od bilo čega.

I dok su se po tepihu uvijala i grčila uspaljena tela, pucketao rasušeni parket i čuli se uzdasi, vrelo šaputanje i šušketanje razbacanih žipona, naša Mima je podnimljena slušala svoju Džordžiku. I ma koliko puta da je čula, žmarci su joj uvek mileli uz kičmu od tog muklog glasa koji je pevao iz malog mozga.

Jedanput mi je priznala da je pisala Reju Čarlsu i ponudila mu jedno svoje oko, jer je negde pročitala da postoji nada za njegov vid, ako mu se presade tuđe oči. Dobila je veoma učtiv odgovor i fotografiju koju je potpisao Rej Čarls, lično. U pismu je stajalo da se tamo veoma ceni njena ponuda, ali da gospodin Čarls više voli da i dalje ostane slep.

Sada, kad je Ale kupio polovan gramofon, Mima je do mile volje mogla da okreće svoju Džordžiju, ah, Džordžiju. Mima nipošto nije htela da kupe još neku ploču, jer bi to, rekla je, ličilo »kao da su izdali njenog Rejiku, prvog dana kada su se obogatili!«

Džordžija je već odavno izbačena iz muzičkih automata. Ponekad je čujem na radiju — poslednji put u jednom starom taksiju čije je delove na okupu držala još jedino boja — bio sam na najboljem putu da ponovo zakoračim u sanjivi vrt ispod Aletove iznajmljene sobe u Tolstojevoj; osetih noćni vetar na licu i vlagu trave po kojoj je pala rosa, izbledelo modre tapete sa baroknom šarom kojima su bili prekriveni zidovi Aletove gajbe, ali taksista je promenio stanicu i više nije mogao nikako da je pronađe, tako da je opet sve iščezlo.

I tako, kada je Ale počeo da se proslavlja na filmu, živeli smo na dva suprotna kraja grada. Na dve strane filma. Ale, već unutra, do guše u filmčugi Zlato Sider Valija, a ja još uvek u gledalištu. Zavideo sam mu kao životinja što se nalazi na pravom mestu, tamo gde se zaista prave filmovi, mada nisam mogao a da Zlato Sider Valija ne smatram najnižim šundom i ne nazivam kičem! Ali to je već bila zavist. Slepa ljubomora, prikrivena drugarstvom. Baš mi je drago što si uspeo da se ubaciš! Baš mi je drago što si zaboravio da ćemo stanovati zajedno. Baš mi je drago što ševiš Mimu, u koju sam potajno zaljubljen. Baš mi je drago što me oboje strašno, ali strašno volite dok se tucate pokraj otvorenih prozora i jurite goli po Petronijevićevom vrtu. Dok se polivate šmrkom za zalivanje cveća. Baš mi je drago što stanujem u Krilu-F koje zaudara na kiseo kupus, mokraću i spermu ilegalnih drkadžija. Baš mi je drago.

Ali, šta mogu: Ale je isplatio sve naše dugove — trideset i četiri hiljadarke — i više niko ne može da kaže da smo grebatori.

Usta su mi tako zapušena.

Baš mi je drago.

DVADESET

Nismo ni primetili kako je Beograd preko noći postao najfilmskiji evropski grad. Pošto su već obrstili Italiju, Grčku i Španiju, međunarodni filmski lešinari su se poput jata skakavaca sručili na Jugoslaviju. Otkrili su obećanu zemlju filma: pejzaže koji mogu uspešno da zamene preskupi Kolorado, udobne hotele, konjicu i gotovo besplatne statiste, mlade pedere spremne za svakojake usluge, dramske prvake koji pristaju da preuzmu za malo sitniša epizodne uloge indijanskih poglavica, ruskih mužika ili medveda. Film je već svugde pročitano foliranje, sem ovde, u Beogradu, gde njegova reč još uvek ima magičan zvuk, gde se kamera smatra polubožanstvom, svetom spravom pomoću koje se ulazi u carstvo nebesko.

Beograd — otvoren grad — luduje za filmom! Među prvima, u njega stiže promućurni Raul Levi, producent na staklenim nogama. Već tada, na aerodromu, može se primetiti klica propasti koja razjeda ovog, još naoko, energičnog kapetana čiji brod nezadrživo tone. Po Košutnjaku niču kineske pagode, a beogradski majstori, krsteći se i levom i desnom rukom, počinju izradu džinovske šahovske table, na kojoj će Marko Polo odigrati partiju sa živim figurama i matirati kineskog cara. Raul Levi bolje od ikoga zna da beogradski filmski raj neće trajati predugo. On se bori za vreme. Za dah. Jedan superspektakl kao što je Marko Polo sa Alenom Delonom u glavnoj ulozi, možda će ga izvući iz senke bankrota. On se žuri, ali trulež je ipak brža. Raul Levi panično telefonira američkim producentima i moli ih za kredite. Oni ostaju gluvi. Love je sve manje i već posle nekoliko snimljenih sekvenci veliki producent stiže do kraja sopstvene knjige snimanja — iz revolverske cevi kroz koju je pucao u slepoočnicu izašla su usporena slova FINE. Kelneri beogradskog Mažestika još pamte tog usplahirenog čoveka koji je gasio nedopušene cigarete u jaje na oko, a pre doručka pravio telefonske račune od nekoliko miliona.

U istom hotelu stanovao je i Alen Delon, bivši oasovski padobranac, ljubimac podzemlja i veliki zavodnik. Okružen je čaušima koji mu dovlače devojke u buljucima. Beograd nedeljama šapuće o orgijama u njegovom apartmanu. Kada jedanput otputuje, ispraćen uplakanim stjuardesama odevenim u šumadijske narodne nošnje sa šljivovicom na poslužavniku, sa sobom će odvesti novog gorilu, Stevana Markovića, crnokosog tucača uticajnih pariskih dama iz visokog društva. Za kratko vreme, ovaj kovrdžavi beogradski lepotan napraviće vrtoglavu gangstersku karijeru, a kada policajci pronađu njegov izrešetani leš u kanti za đubre, uzdrmaće se iz temelja vlada Pete Republike i Beograd će tako imati retku priliku da vidi najpoznatije evropske policajce iz Interpola, koji će pretresti podzemlje tragajući za Markovićem jatacima i drugarima. Za Delonom je otputovao i Miloš Milošević — Lepi Miša, koji je satima ležao ispod infra-crvene lampe da bi održao svoj nežni preplanuli ten. Ubiće ga dva nepoznata čoveka u sivim odelima u vili Miki Runija na Beverli Hilu, u Holivudu. Zajedno sa Barbarom Runi. Ponesen tipično beogradskom čežnjom za belim svetom, taj dečak, koji je godinama gluvario na uglu Knez Mihajlove ispred kafane Ruski car, stići će najdalje od svih onih što su se probijali tamo preko crte.

Ali Pariz je još uvek glavni cilj sentimentalno vaspitanih beogradskih dečaka. Sve više njih silazi na peron Gare de Lyon, tražeći u očima francuskih do-domaćica potvrdu svoje tradicionalne balkanske muškosti. U očajanju što im obećana zemlja izmiče kroz prste poput vode, počinju da ubijaju. Pariska policija osniva specijalnu brigadu za jugoslovenske emigrante. Alžirci i Marokanci su prema njima deca.

Za Delonom stiže olinjali Žan Mare sa lažnim mišicama musketara, sa lažnim zubima, lažnom kosom i lažnim osmehom. Njegova troma lešina pokušava da bude mlada na kaširanim zidinama filma La Tur, čuvaj se! Periferijski dečaci muzu lovu iz njegove tamne strasti; oni dovlače svoje drugare, podvode mlađu braću. Izmenjuju se poljubci, obećanja, mali suveniri kupljeni u Narodnoj radinosti. Poslednji put, Žan Mare se kezi sa fotografije u izlogu agencije AIR FRANCE, dok ulazi u »karavelu« za Pariz. Lepršava marama, koja skriva vrat starca na vetru otkriva lažnog mladića.

Jedni odlaze, drugi dolaze, filmovi se okreću i donose lovu onima koji su ih snimili brzo, pa ostavivši neplaćene hotelske račune, otputovali bez zbogom sa dragocenim rolnama u torbi.

Nadmeni Ričard Vidmark pravi međunarodni skandal zbog tople vode u kupatilu.

Klod Oton Lara, ofucani salonski levičar. demonstrativno jede u menzi Fabrike motora u Rakovici sa radnicima, ne skidajući kačket sa glave. Iste večeri, histerično izbacuje svu posteljinu kroz prozor svog apartmana u hotelu Metropol, jer toga dana slučajno nije promenjena. Video sam jednoga dana njegovog glumca Lorana Terzijefa iz filma Ne ubij kako leži ispod jednog drveta na Kalemegdanu i žvaće travku. Imao je kose, neverovatno svetle oči. Zavideo sam mu na slavi i na načinu na koji ju je podnosio. Otišao sam na sasvim drugi kraj Kalemegdana i legao u travu. Stavio sam travku u zube, ali to nije bilo isto.

Posle toga smo dočekali Kurta Jirgensa, specijalistu za uloge nacističkih oficira. U Beograd je stigao sa već proređenom kosom obojenom u plavo, kroz koju se providela njegova ružičasta ćela. Nije se odvajao od svoje ogromne doge. Debela Beba mu u apartman Mažestika dovodi dve dame — Goldiku i Milu Dejzi — a docnije im se pridružuje i Sofija Muf. Pitaju šta treba da rade? Neka se maze, kaže Kurt Jirgens! Toplo klupko njihovih tela ciči i preliva se po već izlizanom persijaneru hotelske sobe. Kurt Jirgens se opija, doga neprijateljski reži... On je savršen pruski gospodin. Sofija Muf dopuzi do njegovih nogu i tu je savlada san. Mila Dejzi i Goldika razvlače mirišljavu penu iz otvorenog kupatila svuda po apartmanu. Uskoro su svi obmotani penom i više ne umeju da izmisle ništa novo. Kurt Jirgens spava sedeći, dok se jedna po jedna dama izvlači tiho iz hotela sa ukradenom lovom. Beže u toplu beogradsku noć. Na Obilićevom vencu miriše na lipe u cvatu i na skoro hapšenje.

Beogradske kurve lude, osećajući blizinu vruće love. Skupoceno prstenje se kotrlja tragom slavnih gostiju. One su izvan sebe! Troše lako zarađenu lovu razbacujući je na sve strane, na isti način na koji su je i stekle. Njihova tela kao da trepere pred sjajnim izgledima koji im se pružaju svake noći. To su zdrave, mlade žene čije se grudi zrelo njišu ispod letnjih haljina.

»Pogle, nemam ništa ispod!« — Maca Stoperka iznenadnim trzajem otkriva haljinu i pred opčinjenim gostima bifea Orijent blesne njen ružičasti stomak, njeno toplo zlatasto runo. Ona se smeje pokazujući zdrave bele zube. Njen osmeh će je nadživeti. On će trajati duže od ludosti njenih šašavih godina.

I sve one, te devojke što se tako često podaju iz čiste radoznalosti, da izbliza omirišu neku čuvenu zverku, zaboravljajući čak i da ponesu ponuđeni novac, vrte se uglavnom oko filma. Ekipa Rimskih devica dobija ih gotovo badava. Po Košutnjaku odjekuje njihova uzbudljiva cika dok gole jašu na araberima iz ergele Zobnatica. Pod butinama ih golica glatka, u isto vreme oštra tamna dlaka rasnih grla.

Filmovi se snimaju kao u nekom bunilu, a filmdžije su već zasićene mladim ženskim mesom, seksom, nacionalnim specijalitetima i starim vinima, velikim ždranjem i lovom koja se kotrlja pod nogama na svakom koraku. Posle nekoliko dana haotičnog snimanja, zaboravlja se šta se htelo u početku; scenariji se prepravljaju, čitav spektakl pretvara se u veliku orgiju sperme, prepunjenih želudaca, povraćanja i ludila šašavog beogradskog leta.

Konjušari razvlače mlade statistkinje po senu, tucaju ih ispod uznemirenih konjskih nogu, u jaslama improvizovanih štala, u prikolicama na vrećama zobi... Čak i pored ćutljivih električara na visokim skelama, ispod ogromnih reflektora bruta, čuče polugole beogradske lepotice, čekajući da budu zapažene.

I sve te kamenjarke, fljakafljoce, fanfulje, drndare, trebe i gerle, tucačice, ribe i čavke, nežne ofelije, gabori, tetrebi, češljarke, kulovke i mandovke, te frajerke i mandore, te droplje spremne na sve samo da se izvuku iz bede rasturenih porodica, seku Beograd šezdesetih godina svojim nabubrelim bradavicama što se izazivački naziru ispod jeftinog cica i preskupih muslina, noseći zvučna imena koja im je poklonila vrela mašta podzemnog Beograda.

Najveći hroničar beogradskog noćnog života, Žika Strip, crtač stripova, koji je potkraj šezdesetih godina umro napušten u svom potkrovlju iznad bioskopa Zvezda, ostavio je iza sebe tri izvanredne hronike (u sopstvenom izdanju) u kojima su popisana imena važnijih beogradskih noćnih ptica. U hronikama Spavači, Pokeraši i Noćne ptice, pod pseudonimom Žak Sebastijan, Žika Strip pominje više od pedeset kurvi, ludača, lujika i šašavica, avanturistkinja i nesrećnica.

Tu je zapisana i čuvena Beba Greba, beskrupolozna Kosa Sabljarka, Cica Prtljaga — velik stručnjak za krađu kofera sa recepcija, Lola Triperajka (već nagrižena sifilisom), mala Rina Šatro Balerina, nesvršena učenica Škole španskih igara, pomamna Eržika koja je u Beograd stigla sa nekog salaša na mađarskoj granici, obla Loba Oba — imala je lice deteta i telo kurve; nezasita Goca Flasterijana, hladnokrva Beba Lezbejka, naivna Mila Kulovka — žovijalna seljanka odevena u italijansko perje, Ljilja Obotnica koja je počela karijeru na železničkoj stanici i ubrzo posle toga pobegla iz njenog smrtonosnog zagrljaja u film Soldatuše; Maca Doktorka, ljubimica senilnih matoraca, Liza Blam — čuvena lizačica, Stipsa — odbegla gimnazijalka sa očima boje poroka... Žak Sebastijan alijas Žika Strip, pominje iz tog vremena još i bizarnu kosovku Miki Japanku, a opisuje i kao stabljika vitku Dragicu Rodu, čija je koža ljupko razapeta na uzbudljivim vrhovima karličnih kostiju. Tu je i Beba Dupe — njena uzvitlana stražnjica govorila je dvanaest jezika, dok je zagledana u dubinu Knez Mihajlove ostavljala iza sebe tišinu punu divljenja. Njeno dupe — to su dve čvrste, kliske ribe koje se otimaju da pobegnu iz mreže, kao krv crvene haljine.

Te čuvene bludnice dovlače sa sela i sa periferije grada svoje siromašne rođake, podučavajući ih visokoj školi kurvanja. One svlače jedan po jedan plašt provincijske stidljivosti, snabdevaju filmske ekipe svežim mesom, pa onda, odbačene od dojučerašnjih zaštitnika, sačekuju mlade suparnice i bacaju im živu sodu u oči, grebu dugim, odnegovanim noktima oči jedna drugoj, a zatim se neutešno opijaju lepljivim likerima, pa jecaju na ramenima trgovačkih putnika i šofera žednih ljubavi.

U Dugim brodovima Džeka Kardifa nalaze zaposlenje najsnažniji momci sa beogradske periferije. Zanosne filmske dive, koje su do tada, daleke kao boginje, krasile poleđine jeftinih vojničkih ogledala, sada su najzad tu! One zadivljene gledaju kako beogradski mangaši u pauzi snimanja iz zabave savijaju oko vrata debele gvozdene šipke, dok glavni glumac, Mister Univerzum Sjedinjenih Država, sa najlepšim proteinski napumpanim tricepsima ima mnogo problema da polomi letvu, koju su mu rekviziteri već prepilili do polovine da lakše pukne. Ti momci zaista grizu staklo iz zavitlavanja, razbijaju četiri cigle postavljene jedna na drugu udarcem dlana koji je oštar kao sečivo. Beograd se ponosi svojim momcima. Nekolicinu njih zaustavlja na Knez Mihajlovoj reporter i tako nam ostaje jedno od najdragocenijih svedočanstva o tim zlatnim vremenima kooprodukcija:

— »Šta igrate u Dugim brodovima?

— Vikenda.

— Hteli ste da kažete: vikinga?

— Hteo sam.

— Kakve planove imate posle ovog filma?

— Vraćam se na štrapanzlšingeliriku ...

— Šta je to?

— Skraćenica za štraftu ...

— Šta inače radite, kad ne snimate?

— Pravim četke.

— Iz hobija?

— Ne, iz dlake ...«

I kao što na brzinu sklepani filmski gradovi, te palate kroz čije fasade od platna duva košava, kriju u sebi laž, čitav taj narod u vrtlogu obećanog filmskog Vavilona i ne primećuje da živi potpuno lažno, folirantski. Svaka čista stvar koju dotakne film truni se u prah i pepeo, u ništa. Iza svega ostaje neugašena žeđ i osećanje da se čitav taj čopor uspaljenih devica ne može poševiti do kraja, ni zadovoljiti, ni posedovati; da iza svega ostaje suvo grlo i osušeno nepce, neka tako potrebna a neizgovorena reč koju niko ne uspeva da pronađe.

Novi filmovi sustižu jedni druge. Umorni od puta i potucanja, filmski ljudi se bacaju u još neraspremljene sobe i tople, ulegnute postelje. Nasleđuju miljenice svojih prethodnika; njihove taksiste, sobarice, kelnere i masere, njihove podvodačice, baba Peze, njihove pokit-buk knjige bačene iza radijatora, njihove greške i počinjene gluposti, njihov mamurluk, njihov sumanuti propali izlet. Studiji su prepuni, a iznajmljeni filmski tehničari padaju s nogu od neprospavanih noći.

Velika filmska histerija dovlači sve nova i nova imena: više se niko ne čudi što na ulici sreće mumificiranog Stjuarta Grendžera, razmaženu Suzan Strazberg, ćerku Lija Strazberga, vlasnika najčuvenije glumačke škole Actors' Studia u Holivudu, ni rošavog Džeka Palansa, ni Žerar Filipa čija je koža posuta pegama neke nepoznate opake bolesti u zametku. Priča se da Orson Vels pije dnevno tri boce francuskog konjaka i da mu otiču noge, tako da na snimanje odlazi u čarapama. Priča se da jede dvanaest nedopečenih bifteka, i da svoja scenarija urla satima u telefonsku slušalicu nekome s onu stranu okeana, nadajući se da će nekako pronaći producenta i najzad snimiti svoj film. Ali niko mu više ne veruje. Jedne noći ostavlja svoj oskudni prtljag u hotelu i beži, a za njim putuju poverioci, gubeći mu neprestano trag.

U Beogradu se pokreću konjički pukovi u jurišu na nevidljivog neprijatelja. U Košutnjak se dovlače bosanski medvedi sa kojima se rvaju kaskaderi iz Obrenovca. Tela su im izbrazdana ožiljcima a u očima nose sjaj očajnih gladijatora.

Gore zapaljeni gradovi od furnira i hartije, prevrću se iznajmljeni automobili iz kojih se u poslednjem trenutku spasavaju nedoučeni dubleri glavnih junaka, koji sve to posmatraju kao kroz san dok se odmotavaju poslednji metri njihovog filmskog uspeha.

Sve je moguće kupiti: od skupocenih klavira koji se posle razvaljuju sekirama, do dečaka koji će prvi put u životu stidljivo ući kroz zastakljenu recepciju Metropola da se popne do apartmana neke svetske nimfomanke ili pedera. Stara beogradska ognjišta predratnih aristokrata — nekadašnja svetilišta patrijarhalnosti i strogog, puritanskog morala — sada se iznajmljuju budzašto. Iz njih se na kišu izbacuju uspomene i bivši vlasnici, a po salonima se muvaju filmske bitange; mačuju sabljama dedova iz prvog srpskog ustanka; dok časne starice prvi put pred smrt oblače pohabane kostime iz filmskog fundusa, završavajući život kao obične statistkinje.

I baš te godine, kada je filmska histerija dosegla svoj vrhunac, ostao sam napolju, pred zatvorenom kapijom, kroz koju je prošao moj najbolji drug, moj brat, Ale, pravo u ralje filmskog čudovišta Frenka Simonsa.

Na padinama Košutnjaka iznikoše preko noći beli narcisi.