DVADESET JEDAN

»Fire!«

To je Sezame-otvori-se reč pomoću koje će Ale oživeti Džemsa Dina.

Dobio je posle dve nedelje statiranja. Bilo je to slepačko gluvarenje na ledini između dva povika: »Statisti na objekat!« Isposlovala mu je Mima Laševski, preko svojih tajnih kanala. Da li je morala da se poševi sa nekim iz ekipe Frenka Simonsa da bi Ale dobio ta četiri slova, koja su ga istog časa izbavila iz tunjavog krda statista, pribavila mu stalnu propusnicu za Filmski grad, povećala nadnicu na tri hiljade dnevno? Jer, sada se Ale ne vodi više kao statista, kao belo roblje koje se kupuje na buljuke svakoga jutra pred kapijom studija, sada je on glumac-epizodista! Je li morala da se poševi? Koliko puta i sa kim, to će zauvek ostati Mimina tajna.

»Fire!«

U toj reči gori panika.

»Fire!«

Ponavlja Ale bezbroj puta u sebi kao molitvu: besno, sa krikom, šapatom i kao urlik. Ponavlja sa strahom, grcajući, preklinjući, nežno i preteći ...

Fire! Fire! Fire! Fire! Fire! Fire! Fire! Fire! Fire ...

Šestnaestog dana probio se među pet šerifovih zamenika.

Retko sam ga viđao za to vreme.

Jedanput me je Mima povela na snimanje:

— Reći će »Fire«! — kazala je ponosno, kao da je Ale njena svojina.

— Fire?

— Vatra! — objasnila je. — Znaš li šta to znači za njega? Za sve nas ...

Video sam Aleta još izdaleka kako stoji okružen šerifovim zamenicima ispod nekog trema. Prišao sam mu u pauzi i umalo ga nisam oslovio sa vi! Bio je to neki posve drugi Ale, ispod maske tamnog tena koji se sasušio i nosio na površini mrežu paučinastih pukotina, baš kao ispucalo lice Đokonde. Gledao me je ispod svoje maske kao iz neke veoma velike udaljenosti. Bilo ga je, izgleda, stid što ga vidim kostimiranog u kauboja.

— Kako si, Ale?

— Ide ... — promrmljao je. — Šta ima novo u Domu?

— Sve po starom.

— Kako je Komnen?

— Blesavi se sa Francuzima — kazao sam. — Znaš ti Komnena!

— Dobio sam rečenicu! — pohvalio se. — Mima je udesila da je dobijem ...

— Znam. Kazala mi je.

— Fire! — rekao je — Viknuću: Fire!

— Tako... — kazao sam, pa smo stajali i gledali u vrhove cipela.

— Hoćeš li gumu? — pružio mi je američku gumu za žvakanje.

— Hvala.

Nismo imali šta da kažemo jedan drugom.

— Moram da idem... — rekao je Ale. — Ćao!

Vratio se na onaj trem pognute glave, a ja sam zakoračio za njim. Hteo sam nešto važno da mu kažem, ne znam ni sam šta. I umesto da mu zavidim, bilo mi ga je nekako žao. Prodao se tom filmu da bi nas izvukao iz govana.

— Hej! — viknuo sam. — Ale ...

Okrenuo se:

— Šta je?

— Jesi li video Simonsa?

— Aha.

— Je li te on video?

— On ništa ne vidi — kazao je. — Mi radimo sa njegovim pomoćnikom, gospodinom Bilom. Simons radi u studiju sa glumcima ...

— Tako, znači... — kazao sam. — Šteta!

— Ima vremena — rekao je Ale. — Pa, onda ...

— Zdravo!

— Zdravo ...

Ali Frenk Simons ga je ipak video.

Stalno iza njegovih leđa poput senke, Mima je neprestano gurala Aleta pred Frenka Simonsa. Drogirani Simons je, međutim, gledao nekud kroz Aleta, kao da je od stakla. Ništa se nije moglo otkriti iza njegovih tamnih naočara, iza dima njegove večne havane.

Mnogi su u ekipi već primetili Aletovu sličnost sa Dinom. Taj mladić kao da je zaista bio rođeni brat slavnog mrtvaca. U izbledelim farmerkama, kariranoj košulji, sa kaubojskim šeširom natučenim na oči, ličio je više nego ikada na Džemsa Dina iz filma Div.

Ali kako smo mogli da znamo da je svet tih godina bio preplavljen momcima koji su ličili na Dina, koji su se trudili da što više liče? Simonsu su čak i na aerodromima, na koje je sletao da promeni avion, pokazivali i nudili naslednike velikog Džemsa Dina. Ostajao je uvek nepomičan, gotovo mrtav čovek iza tamnih stakala koja su mu skrivala pogled i misli. Niko nije znao jesu li mu se već smučili ti nekrofilski dinovi, što su se nudili da nastave papirnati mit koji nije prestajao da donosi lovu.

U Beogradu, Simons je uleteo do grla u neprilike. Tehnika se neprestano kvarila, dobijao je pogrešne, neprofesionalne ljude, a uz to se i otrovao hranom na jednoj večeri na koju su ga odvukli ljubazni domaćini iz beogradske Avale. Da nevolja bude veća, nestalo mu je trave, a njegov čovek koji je trebalo da je prebaci iz Istambula bio je uhapšen u Solunu. Kao kruna svega, kaskaderi su obustavili snimanje, tražeći da budu osigurani. Neka budala iz organizacije nije sa njima na vreme potpisala ugovor i mogli su da od produkcije traže šta su hteli. Da ucenjuju! Simonsa su požurivali producenti da što pre završi film, jer su mu glavni glumci, Nora Čendler, Džoni Parks i Džin Dejvis, bili vezani ugovorima za drugi projekat. Navikao da sve ide glatko, Frenk Simons se neprestano čudio što ga masiraju sitnicama. Nije mogao da shvati mentalitet svog partnera, to očigledno bacanje novaca u vetar. Snimanje jednog filma oduvek je za Simonsa bilo krvav posao. Za ljude iz Beograda to je, izgleda, provod! Fijesta balkanika! Povod da se stalno nešto proslavlja. Film — krsna slava! Simons je za vreme snimanja živeo asketski: studio-hotel-studio. Međutim, ovde, u Beoradu, neprestano su ga razvlačili po sedeljkama, na kojima se beskonačno nazdravljalo, ždralo, opijalo... Priređivani su mu koncerti seoskih duvačkih orkestara, vukli su ga da vidi lažne iskoreografisane i prestilizovane narodne plesove, molili ga da drži predavanja, nagovarali da kupuje nekakve nerazumljive slike lokalnih genija. Nuđene su mu i žene, a kada ih je odbio, doveli su mu trinaestogodišnje bliznakinje, Lizu i Nelu, tvrdeći da su device. Kazao je da ga ostave na miru, ali čuvši da je taj uvošteni Amer nastran u ljubavi, vođa snimanja mu je u apartman ubacio ženu-kepeca. Zatekao ju je na svom krevetu kako klati krivim nožicama i dobio napad histeričnog smeha.

Čudna zemlja. Čudan način snimanja filmova. Slavilo se svake noći. Najpre se slavila klapa jedan. Pa onda klapa dva. Pa klapa tri. Pet. Dvanaest, i tako dalje. Za njima klapa 11, pa 22, pa 222, pa 333 i tako unedogled. Svako je još pre početka snimanja izabrao za sebe broj kadra, tako da proslavama nije bilo kraja. Ekipa je ujutro dolazila bunovna, natečenih lica. Organizatori su jurcali kolima po gradu sakupljajući one što se nisu pojavili na snimanju. Svima se stalno spavalo. Čak su i Amerikanci iz Ambasade u Beogradu poprimili navike ove dobre raspoložene zemlje. Po njih dvadesetak vuklo je osamljenog Simonsa na večere po gurmanskim rupama i klubovima, samo da opravdaju potpis na računu kojeg će platiti kao reprezentaciju za slavnog gosta Stejt Department. Simons, koji je ceo život proveo na sendvičima i koka-koli, nikako nije mogao da shvati ovu žderačku euforiju! Zaboravljao je šta je jeo, pet minuta pošto bi gotovo mehanički progutao nekoliko zalogaja i sa gađenjem odgurnuo tanjir. Sem toga, bili su mu dosadni ti diplomatski činovnici koji su se u Beogradu ponašali kao izludeli turisti na Orijentu plašeći se stalno infekcija, trovanja i bolesti. Kulturni ataše je bio isuviše izveštačen, profinjen intelektualac sa Zapadne obale, koji ga je stalno zapitkivao o ovoj ili onoj slavnoj zverki Los Anđelesa. Taj čovek je živi telefonski imenik, mislio je Simons — dramatizovani Ko je ko u Americi! Intelektualni serator. »Kako vam se dopada Jugoslavija?« — upitao ga je, tri minuta pošto je sleteo na aerodrom. »Po onome što se moglo videti iz aviona, veoma je lepa ...« — odgovorio mu je Simons i zaćutao. Zatim su ga saleteli novinari. Bulaznio je sve što je znao o herojskoj i savezničkoj zemlji, i o tome kako je oduvek želeo da režira baš ovakva sranja kao što je The Gold of Cedar Valley, u kojima će se ispraviti istorijska nepravda što je američki vestern naneo sirotim Čejenima. »Šta mislite o našem društvenom sistemu?« — upitao ga je jedan očigledno ambiciozan mlad novinar na rahitičnom engleskom. »Mislim da vaš društveni sistem ima najlepšu obalu u Evropi!« — odgovorio je.

Nije mogao, dakle, da razume ni ovaj grad ni ove ljude oko sebe, uvek dobro raspoložene, uvek nasmejane i spremne na veselje. Kada su mu kazali koliko zarađuju, nije mogao da veruje. A ipak, žive bezbrižnije od bilo kog njegovog poznanika! Osiguranje, sigurnosne brave, neizvesna starost, otplate kredita — sve to ovde kao da nije postojalo.

Pa i ti njihovih kaskaderi, mislio je Simons, spremni su da učine mnogo više od bilo koga sa kim sam radio u tom zanatu, i to bez ikakvih zaštitnih sredstava. Oni zaista padaju sa konja, čoveče, zaista skaču kroz prozore na glavu, oni se zaista rvu sa medvedima! Devičanska zemlja.

Šesnaestog aprila 1959. Frenk Simons je trebalo da snimi sekvencu uoči velikog okršaja. Kroz otvoren prozor njegove hotelske sobe dopiralo je posleponoćno bulažnjenje pijanaca koji su izlazili iz bara. Pripremao je plan rada za idući dan, praveći beleške na marginama debele knjige snimanja.

16.IV.1959. SEKVENCA: XXXIII—24 —OBJEKT 14.

Šerifovi momci lenčare na terasi. Koni Vest se bezbrižno ljulja na stolici, nogu podignutih na ogradu. Preko ledine ispred kancelarije šerifa lenjo prođe pas.

Rod Adams delja drvo; Ered Kolovej podmazuje revolver. Atmosfera lenje opuštenosti.

(Promena kadra — total)

Iz dubine, od Spenserovih konjušnica, trči posrćući čovek. Grupa na terasi ga u prvo vreme ne primećuje, ali kada ga ugledaju, Koni Vest ispljune cigaru preko ograde i ustaje sa stolice.

(Koni Vest — krupno)

Kontra-plan: čovek dotrči do podnožja šerifove terase i sruši se u prašinu, vičući:

ČOVEK: (veoma krupno)

Fire! F.i.r.e!

Predugo trči, misli Frenk Simons, prokleto predugo! Biće to chewing gum ako se pri tom ništa ne dogodi! Mlitavo, mlitavo ... Okreće telefon svoga pomoćnika Bila Šelera: ima li neku bolju ideju za sutra? Nema. Kako bi bilo da taj momak dotrči već zapaljen pred terasu? Bilo bi dobro, ali kaskaderi su u štrajku. Može li da nađe nekoga ko bi to izveo? Pokušaće. Neka ne pokušava ništa, son of a bitch, neka to izvede! Nismo tu da pokušavamo nego da napravimo taj seratorski film! O.K? Simons spušta slušalicu i prelazi na drugu scenu. »Pokušaće!« — mrmlja. — »Neka pokušavaju francuski amateri, koji su već uspeli da svojom kamerom sa ramena zaraze i američki film! On je dresiran da pravi real things! Pokušaće!?«

— Ko igra onog čoveka što viče Fire? — pita Šeler svog pomoćnika Jugoslovena. — Onaj mali što ga je doveo Pavliček. — Ko ga je doveo? — Pavliček, nabavljač. — Onaj topli brat? — Aha. Pešovan. — Bi li možda mali pristao da ga malo zapalimo? — Ne znam. Pitaću Pavličeka ...

Šelerov asistent budi Zdenčicu Pavličeka i sveže okupanu dlakavu bitangu, koju je Zdenčica baš te večeri pokupila na železničkoj stanici.

— Izvolite?

Bitanga u žurbi traži svoje duboke cipele i navlači ih na bose noge.

— Hladna vatra? Urediću da pristane... Naravno, moraćemo da dodamo malo novaca, jel te? Jeste, bez osiguranja; nema potrebe, on nije profesionalni kaskader, pristaće! Samo vi mirno spavajte i kažite gospodinu Šeleru da sam mu pronašao one ikone ... Neka me ima u vidu za Le verde bandiere di Alaco ... Laku noć.

Bitanga se već uvukla u svoje pantalone.

— On, Žizela, kakva si flinta... — preklinje ga Pavliček. — Kuda ćeš sada, po ovoj noći?

Momak ga pogađa preciznim aperkatom i Pavliček pada na svoj, žuto presvučeni francuski krevet.

— Budi dobra, Žoržeta... — cvili Pavliček. — Ne, ne, nemoj da se tučeš!

Bez reči, gorila mu šakom zatvara levo oko i trpa sitnice u duboke džepove svojih plavih radničkih pantalona.

— On, Žizela, Žizela., da sam znao .. .

Te noći, Mima i Ale su slušali Diordžiju do pola dva, a posle je Ale otpratio Mimu, pored usnulih topčiderskih kuća.

Gde sam bio te izluđujuće noći?

Ne mogu da se setim.

Ne mogu nikako da se setim.

Gde sam bio one noći kada je Frenku pala na pamet sjajna ideja da momak dotrči zapaljen?

DVADESET DVA

Dotrčao je goreći preko polja.

Svi su ga već očekivali na ledini okruženoj lažnim kaubojskim gradom Sider Valijem, koji je imao samo fasade a iza njih ništa, vetar.

Jedna kamera je bila ukopana u zemlju i iza nje je ležao drugi snimatelj trudeći se da u kadru dobije visok horizont i čoveka koji trči iz dubine. Druga kamera, podignuta na kran, slikala je čitav prizor odozgo. Tišina je pritiskala Sider Vali.

Frenk Simons je sedeo na svojoj platnenoj stolici okružen svitom pomoćnika, asistenata i ulizica. Bilo je tu još i besposlenih statista, rekvizitera, šofera i nekoliko foto-reportera . . . Simonsov lični sekretar brinuo se da mu čaša bude uvek dopola puna.

— Fire! — čuli su urlik, pre nego što se Ale pojavio u kadru.

— F.i.r.e ... — vikao je trčeći prema označenom mestu, komadiću cigle na centru Sider Valija.

— Fire! — urlala je ta mlada plamteća buktinja dok je trčala prema senci svog slavnog dvojnika, Džemsa Dina.

Kažu da je četiri puta viknuo »Fire«.

Fire! Fire! Fire! Fire!

Koni Vest ispljune cigaru preko ograde i ustane sa stolice.

Fire! Fire! Fire! Fire! — pre nego što je pao na tačno određeno mesto i pokušao da ugasi vatru. Plamen ga je obgrlio s leđa. Rvući se s njim, pao je u žutu prašinu. Kamere nisu prestajale da zuje.

Kažu da je Frenk Simons prvi osetio da nešto nije u redu sa Aletom. Kažu da je viknuo u megafon da ga ugase, i kažu da su ljudi potrčali. Kažu da se nekoliko njih bacilo preko Aleta i da je Zdenko Pavliček odnekud doneo vojničko ćebe, ali, kažu, bilo je kasno, Ale je suviše dugo goreo.

Kažu da je glavni pirotehničar tog dana bio pijan kao zemlja i da je na snimanje poslao svog brata, i mada se pirotehničarev brat kleo u decu da je Aleta premazao borofiksom, bezazlenim lepkom koji se u takvim prilikama upotrebljava za pravljenje hladne vatre, Ale je ipak izgoreo.

Kažu da je Ale pre toga pomagao ljudima koji su polivali benzinom Spenserove štale, pa se, kažu, možda nešto od tog benzina prosulo po njegovom kostimu; ko zna šta je bilo i kako se to dogodila da Ale izgori, ali od tog slučaja, beogradski kaskaderi su osigurani.

Pričaju, kad su najzad ugasili vatru, da je Ale ležao pod njihovim nogama još uvek vičući Fire! i da se tresao kao u nekoj groznici, da se svaki delić njegovog tela tresao, i ruke i brada, i da su mu zubi cvokotali, i pričaju da niko nije smeo da ga dotakne, da se niko nije usudio da podigne Aleta na nosila, sve dok ga posle čitavih pola sata panike nisu pokupili u onom vojničkom ćebetu, preneli u landrover ekipe i odjurili u grad.

Pričaju da je Ale celim putem vikao Fire!, najpre veoma jako, a posle sve slabije, i kažu da bi ga možda i spasili da ga je primila prva bolnica na koju su naleteli, ali šofer nije mogao nikako da pronađe dežurnu bolnicu, i tako su lutali sa Aletom od ambulante do ambulante, čekali dežurne lekare, popunjavali nekakve listove, a niko nije znao ni kako se Ale zove, ni ko je ni šta je, sve dok ih nisu primili u Vojnoj, na hirurgiji, i Aleta odvezli na kolicima u operacionu salu.

Te noći, kada sam doznao šta su uradili Aletu, potrčao sam da ga tražim. Najpre sam uzeo taksi, a kada mi je ponestalo love, nastavio sam da peške obilazim bolnice i pronašao ga tek u trećoj. U vojnoj, ali me vojnik na ulazu u bolnički krug nije hteo da pusti, pa sam dvesta metara niže preskočio gvozdenu ogradu sa šiljcima, pitao bolničarke gde odvode zapaljene momke, i tako, posle nekoliko sati, najzad pronašao Hirurgiju čija su sva vrata bila pozatvarana.

Obilazio sam tu žutu zgradu sa svih strana tražeći način da se uvučem unutra, a onda sam zazviždao naš znak i zviždao sam ga u razmacima koliko da se odbroji do sto i natrag, obilazeći neprestano Hiruršku. U jednom trenutku mi se učinilo da čujem udaljen i slabašan zvižduk odnekud iznutra, pa sam počeo da urlam i vičem Ale, u centru osvetljenog kruga koji je bacala bolnička lampa, sve dok nisu otvorili vrata i dok mi nisu rekli da je Ale umro.

Da je umro.

Ne volim kad ljudi govore da je Ale umro. Ja kažem: »Kad je Ale poginuo.« To mi se više dopada. Umire se verovatno polako, ne znam ništa o umiranju, ali umire se, pretpostavljam, od neke bolesti i u krevetu, dugo, dugo, a Ale je poginuo nasred srede Sider Valija vičući Fire! i to su svi videli: čak i Frenk Simons, lično, zamislite, gospodin Frenk Simons je pokušavao čak i da pomogne Aletu, jeste, sam Frenk Simons — Aletu, Frenk Simons, lično!

Ko zna, možda bi Ale, možda bi postao novi Džems Din da nije izgoreo u Košutnjaku? Ljudi još uvek na sve strane traže novog Džemsa Dina, traže ga već petnaest godina, i povremeno im se učini da su ga najzad pronašli, ali Ale bi ih sve nadigrao, sve te lažne džems dinove, jer on nije ličio na Džemsa Dina — on je bio Džems Din!

Godine 1962. video sam kako Ale gori. U bioskopu Balkan davalo se Zlato Sider Valija. Bila je zima i iz visoke limene peći-bubnjare širio se otužan kiselkast zadah zapaljene pilotine koja nije mogla da se razgori. Gledao sam taj idiotski film svih sedam dana koliko se davao. Na predstavama od devet sati kunjao sam na svom sedištu i budio se tačno na Fire!, tačno na onom mestu filma gde se Ale pojavljuje kao mala crna tačka u dubini kadra, a Koni Vest ispljune cigaru preko ograde i ustane sa stolice. Ali to nije bio Aletov glas. Nadsinhronizovali su ga tamo, u Americi. Videlo se kako trči, kako se približava kameri i kako posrče, videlo se kako je pao i viknuo poslednji put Fire! — video sam Aletovo lice u krupnom planu, njegove svetle oči čije su zenice bile išarane pegama (zaista sve veoma lepo snimljeno), naravno, sve vrlo kratko, a onda cap — rez! — šerifovi ljudi su poskakali na parkirane konje. Brojao sam: Ale je bio na platnu dok izbrojiš do sedam.

Godine 1962. imao sam sumanutu ideju da ću se jednoga dana strašno obogatiti, kao neki manijak, i da ću otkupiti tu rolnu sa Aletom. Puštao bih je samo za sebe u svojoj velikoj kući na obali Save, negde ispod Obrenovca, najbolje kod Baričke Ade; puštao bih je koliko god bih želeo, puštao bih je našim drugarima, Mimi, svima koji su nekada poznavali Aleta. Ali, ko zna, i da sam se nešto obogatio, da li bi Ameri pristali da mi prodaju tu rolnu, i gde li je uopšte danas taj provereno najslabiji Simonsov film, posle kojeg je ubrzo prestao da sasvim snima filmčuge? Možda u nekoj američkoj kinoteci, ko zna?

S vremena na vreme odmotavam ga u glavi i vidim Aletovo uplašeno lice kako me gleda: znoj, prašina, suze, varam li se — i bes što je prevaren, ostavljen na cedilu, sam na onoj ledini, sa crnim repom dima medu plamenovima što ližu ivicu kadra kada se nađe u krupnom planu ...

Jedno vreme činilo mi se da sve to vidim, ali kako su godine prolazile, viđao sam to sve manje i manje, nikako nisam mogao da mu se setim lica, ni boje očiju, ni kože, ničega, sve dok ne povadim iz jedne koverte njegove retke fotografije, sa koje mi gleda Ale-klinac, vršnjak današnjih klinaca, ali ga zamišljam nekako drugačijeg — za mene je on uvek neko ko je stariji dve godine od mene, neko — zaštitnik, veliki brat, neko u koga se čovek može pouzdati, neko ko će iskočiti iz autobusa za Beograd samo zato što sam ja, kao nespretniji, ostao napolju. I čini mi se da će tako biti čak i onda kada budem stari gnjavator, i onda će mi Ale izgledati dve godine stariji, ma koliko imao godina tada, ma kako mogao da mu budem deda! Ne znam, ali tako mi se čini.

Sutradan posle one noći u bolnici otišao sam u Filmski grad. Hteo sam da vidim ono mesto. Ali Simonsova ekipa je nekud isparila, nigde ni žive duše u Sider Valiju. Verovatno su napali neki drugi objekat? Rekviziter mi je dao Aletove stvari posle mnogo ubeđivanja. Sudija je potvrdio da smo drugovi i samo je klimao glavom, govoreći: »Onakav dečak, onakav dečak ...«

Potpisao sam priznanicu da sam primio stvari, i kao u nekom snu, ne shvatajući uopšte šta se dešava i da Aleta više nema, krenuo sam niz Košutnjak sa njegovim stvarima, koje su bile uvezane žutim kaišem od pantalona.

Seo sam u neko lišće i razvezao zavežljaj: unutra su bile njegove plitke cipele, unutra je bila zgužvana košulja sa sivim tragom znoja na kragni, plava majica i Mimin džemper na kome sam mu onoliko zavideo. Poginuo je u njihovom odelu. Zadržao je, izgleda, samo svoje donje rublje i svoje čarape — njih nije bilo među stvarima.

Sedeo sam tako na lišću i razgledao Aletovu zaostavštinu. Bilo me je sramota što ne plačem, ali uopšte mi se nije plakalo, pa sam uzeo u ruke Mimin džemper, ali opet nije išlo. Nikako da izazovem suze! Učinilo mi se da sam strašno okoreo, da sam u stvari kurva koja je krajičkom mozga priželjkivala Aletovu smrt.

Uzeo sam tada njegovu desnu cipelu i razgledao otisak Aletove noge koja je oblikovala tu staru, jeftinu kožu, i tek kad sam okrenuo cipelu naopačke i zagledao se u njen izlizani đon, tek tada mi se stegnulo grlo a suze pojuriše na oči.

Bila je to dotrajala cipela zgužvane i ispucale kože; znam i kad smo je kupili; tačno se sećam radnje kod Londona i kako smo je danima obilazili, zagledali sa svih strana i upoređivali sa drugim cipelama, u izlogu, preračunavali se i najzad ušli unutra, u radnju, da mu ih kupimo, te cipele. Nosio je tog dana stare ulepljene čarape sa rupom na prstima, pa je krišom, dok je prodavačica otišla u magacin da mu ih donese, istegao što je više bilo moguće čarapu i podvio je pod stopalo i čekao tako da proba nove cipele, a stare su ležale ižvakane i ispovraćane pokraj nove, desne, koja kao da je sad izašla ispod čekića, toliko joj je koža bila kruta i sjajna.

— Dajte mi i drugu! — kazao je tada i izašao u novim crnim cipelama, koje su odudarale od ostalih komada odeće na njemu, a stare smo, onako zapakovane, bacili u kantu za đubre i otrčali da to proslavimo.

Da proslavimo nove cipele za proleće, ove iste koje sada držim u rukama!

Sedeo sam, dakle, tu i plakao jedno vreme, a kada me je prošlo, uvih ponovo sve Aletove stvari u Mimin džemper i čvrsto ih povezah kaišem. Malo sam se dvoumio da li da obučem džemper (toliko sam ga dugo želeo, a Aletu više neće biti potreban), ali sam odustao jer me je bilo sramota, mada mi je Ale dozvoljavao da ga ponekad nosim, i tako ga nisam obukao već sam zavežljaj odneo u Studentski grad i stavio na Aletov ormar.

DVADESET TRI

Mima je stigla dresinom.

Zakasnila je na lokalni voz iz K-a, pa je na brzinu išarmirala mesne železničare koji su je prebacili dresinom što se upotrebljava za službeni obilazak pruge. Stigla je kao kraljica Jugoslovenskih železnica, još izdaleka nam mašući rukom.

I evo nas, sad smo svi tu. Stojimo u travi ispred stanice Lipnica, dok iz otvorenih vrata kulja plesnivi vonj trulih hrizantema, obojene hartije i voštanica, koje svaki čas podrezuje jedna zbrčkana starica. Žmirkamo na aprilskom suncu među železničarima i seljacima. Stigli smo jutarnjim vozom iz Beograda vukući ogroman venac na čijoj traci piše zagrobno zlatnim slovima: ALETU — DRUGARI. Dlanovi me još bockaju od tragova žice kojom su povezani za šiblje žuti voštani cvetovi.

Došli su Dule, Komnen, Steva Džunglaš, Ika Sindarela, Beban, Bagi Droplja, Kvarni Riki, Voja Kamenac, Ljuba Duh, Miga i još neki koje ne poznajem. Muvaju se po peronu i travnjaku iza kuće sa svojim zbunjenim mačkama.

Popeo sam se na drvljanik da budem malo sam. Gledajući odozgo te lukave gradske momke i njihove pritvorene namazane beštije, čini mi se kao da je neko podigao velik kamen sa vlažne zemlje, pa se ispod njega razmilele crne bube. Isterani ovako iznenada na svež vazduh, obezglavljeno tumaraju oko lipničke stanice, zaviruju u kancelariju otpravnika vozova. Neki su već unutra i sa rukama u džepovima stoje potpuno bez veze i gledaju kako otkucava prepotopski morzeov aparat. Drugi su u travi sa svojim curama. Puše i čavrljaju. Oko njih je ono što se obično naziva priroda pa nikako ne mogu da se snađu. Nesigurni su izvan svojih uličnih uglova, gde danima džonjaju češući leđa o zid. Još uvek se pitaju kakav tip ponašanja treba isfolirati, ovde, među ovim ljudima krupnih šaka u crnim odelima i belim košuljama zakopčanim do grla. Očigledno, oni govore dva različita jezika! Njuše se sa podozrenjem.

Povremeno, na prugu izlazi Aletov otac sa crvenom kapom otpravnika i propušta po koji retki, zalutali teretnjak natovaren deblima i šljakom. Lice mu je naduveno od suza i pića. Dangube se tada nalakte na ogradu perona i broje vagone.

Seljaci se spuštaju preko brda. Koračaju puteljkom koji silazi sa nasipa, a njihova svečana ukopna odela već su posivela od prašine. Iz šume izlaze žene u crnom. One pred sobom u rukama nose velike torte i patišpanje. Železničari se dovoze biciklima. Prislanjaju pobožno stare, razdrndane triumphe uz žuti stanični zid, pa se ljube u usta sa rođacima i kumovima. Manžetne hlača sapete su im drvenim štipaljkama za rublje, da se ne zapletu u zupčanik bicikla.

Iz kuhinje dopire u talasima zveckanje posuđa izmešano sa ženskim žagorom. Jorgovan koji je pre vremena procvetao meša se sa teškim mirisom pečenih kokoški, koje žene prelivaju saftom.

Oko Aletovog kovčega čuče pijane starice. Svojim bezubim desnima mrmljaju molitve. Sedeo sam neko vreme sa njima piljeći bez ikakvog osećanja u Aletovo voštano lice. Tamni ljubičasti jezici, tragovi plamena, stižu mu sve do ispod brade. Lice mu je, začudo čisto! Kada sam ga poljubio, osetih pod usnama mrtvu kožu i čudan vonj. Zapanjila me promena njegove kose! Više nije zlatna i elastična već suva i žičasta, kao od pepela. Zaista ne osećam ništa za ovaj leš, sem ogromne tuposti koja me sveg obuzela.

Starice su šapatom prenosile jedna drugoj ko je sve došao na sahranu. Neki ljudi, saznao sam, prvi put su tog dana pružili jedni drugima ruku, posle mnogo godina svađe.

Nervira me ovaj koktel agrikola, na kome se cmače, cokće, pijucka, naglaba o izgledima za letinu i o đubrivima, gde svako pazi na svakog, gde se broje zalogaji i primećuje ko je s kim . .. Ali kokteli su, izgleda, neophodni u svim sredinama! Ale kao da uopšte nije važan. On je samo dobar povod da se svi sakupe na jednom mestu. Zahvaljujući njemu, ovde će se obaviti silni poslovi; utanačiti prevoz tovljenih svinja ili već nečeg sličnog, tu će se uglaviti i ugovoriti venčanja nečijih kćeri, trapavica modrih ruku. I sve se tačno zna, svako ovde ima svoju ulogu: žene koje kuvaju, i druge koje služe, i treće koje peru čaše, i one što teše, i ove stare sovuljage koje kupaju mrtvaca i podrezuju sveće. Poslednje na ovom svetu videle su Aleta golog, sinoć, kad su ga kupale. I sve se to obavlja polušapatom, ćutke, po nekom, samo njima poznatom tajnom ritualu. Strašno je to što Ale nikada nije pripadao njima, što je ravno sa neba pao na jednu sporednu železničku stanicu — smešno je to što ga tamo u Beogradu nikada nisu primili za svog. Gde mu je onda bilo mesto? Na filmu? Možda. Film je utočište za sve one koji nemaju zavičaja.

— Hej, provozaj me malo, hoćeš li? — zove me Mima. Lice joj kriju ogromne naočare za sunce. Izabrao sam nečiji teški puch debelih guma i pomogao Mimi da se popne na ram bicikla. Povezoh je preko nasipa. Njena kosa mi uđe u nozdrve.

To je, dakle Aletova latifundija! Ova polja, ova mala, žuto-mrka železnička stanica u dolini okruženoj plavičastim vencem brda. Ove košnice iza stanice i konji što spokojno pasu pokraj pruge. Ove šine po kojima je učio da hoda a da ne padne, održavajući ravnotežu raširenim rukama. Odavde je, znači, stigao među nas, folirante.

Mima, očigledno, ne priznaje smrt. Ona, izgleda, ništa ne shvata. Daleko od toga da je u šoku, kao da je besna što se sve dogodilo onako kako se dogodilo. Kao da je izneverena. Izdana! Tačnije, Mima je razočarana što se Ale nije održao na visini događaja, upravo onda kada nam je ozbiljno krenulo. Tako je propao još jedan njen pokušaj da se prebaci preko crte. Umesto na dodelu Oskara u Los Anđeles, Ale ju je dovukao u neku Lipnicu i sad je opet daleko od početka, baš kao što je bila pre izloga Novog doma u Knez Mihajlovoj.

— Žulja me ... — kaže pa je premeštam na zadnji točak, na ram za prtljag. Mima me drži oko pasa dok zujimo uskim puteljkom, nekakvom utabanom stazicom koju je neko nasuo ugljenim prahom. Prijatno je osećati pod guvernalom prštave gume.

Napravili smo velik krug oko doline i uterali bicikl ponovo u stanično dvorište.

— Došli su ti prijatelji, Aleksandre, čedo moje ... — zapeva Aletova majka, krupna i otežala žena bele kose. — Došli su ti da te vide, mili sine!

Gledamo kao krivci u vrhove cipela dok ona nabraja ko mu je sve došao. Pridržavaju je dve profesionalke u crnom. Između dva naricanja, Aletova majka pribranim šapatom izdaje zapovesti da se iznese rakija, da se sanduk sa pivom spusti u bunar, objašnjava da se čaše za vino nalaze na kredencu, a onda ponovo zabacuje glavu i kuka za mrtvim sinom. Ljudi u dvorištu se tada uskomešaju, prekidaju razgovor i viču: »Odvedite je da legne, ima slabo srce ...

Oznojene žene izbezumljeno skaču oko peći u kuhinji. Malo su popile pa su im se lica zajapurila od piva i jare koja izbija iz usijane ploče. U očima starica — proždrljiva glad: koliko dugo nisu videle ovako velika brda mesa i torti?

Seoske devojke raznose poslužavnike pretovarene pićem i smerno obaraju oči pred gradskim frajerima koji ih odmeravaju kroz smešak.

Gradske mačke su, naravno, superiorne: »Oh, dušo, ako bi bila tako dobra da doneseš jednu kiselu vodu? Ne moraš zbog toga ići čak tamo ...« Donesi je kad budeš prolazila! Baš si slatka ...«

Za gosn Zdenka Pavličeka iznesena je na sred dvorišta pletena fotelja. Ljudi u čudu gledaju tog napudranog starčića u prugastom blejzeru na preklapanje sa dva reda dugmadi, koji vrska dok govori. Gosn Pavliček se raspituje o zemljoradnji i seoskim običajima, izbacujući svaki čas po jedno: vrrrrrrrlo interrrrrrresantno!

»Sa kakvim je to svetom živeo otpravnikov sin?« — pitaju se u čudu seoski starci gledajući sumnjičavo noćne ptice i devojke koje ne vade cigarete iz usta — dok ga mrtvog ne vratiše u Lipnicu, odakle, da je sreće, nije trebalo ni da odlazi nikuda!

»Mili sinko, Aleksandre, čedo moje!«

Tri popa odjahuju bicikle.

Crkvenjaci im skidaju štipaljke kojima su zakačili podvrnute mantije. Navlače im preko glava zlatne odežde, pa mašući kandilima kreću na čelu povorke prema seoskom groblju.

»Gospodi pomiluj, Gospodi pomilujsja ...«

Topli prolećni vazduh nas opija. April điklja iz zemlje koja se puši, dok koračamo seoskim putem u oblaku prašine.

»Gospodi pomilujsja ...«

Duž puta, sa leve i desne strane, gledaju nas začuđeno sapeti konji.

Fire! — ponavljam u sebi.

»Gospodi pomiluj ...«

Fire! Fire!

»Gospodi pomilujsja, grešnavo raba Aleksandra ..«

Fire! Fire! Fire!

I tako najzad stigosmo do kraja puta, do sveže iskopane rupe u zemlji. Aletova majka se otrže, pa se baci preko kovčega.

— Ne.e.e.e.e.e ...

Otpravnik vozova šmrca u maramicu, a bronzana dugmad mu blješte na suncu. Posmatram Mimin profil. Bože, kako mrzim tu večnu takmičarku, tu folirantkinju! Ona je za sve kriva.

Ja i Kvarni Riki odgurujemo dve seoske ispičuture i sami se prihvatamo lopata. Sami ćemo zakopati našeg drugara. Treću lopatu preuze Komnen. Teško grumenje žute zemlje zabubnja po kovčegu. To je, dakle, taj konačni, najvažniji zvuk na svetu! Pogledah između dva zamaha lopatom: dve vlažne brazde krčile su sebi put kroz rastopljeni puder na licu gosn Zdenka Pavličeka.

Ale ostade dole, ispod svega.

*

Odjedanput, svi osetismo neko olakšanje. Onaj mladi mrtvac nas je pritiskao sve dok ga nismo zakopali. Ljudi počeše da govore glasnije o vremenu i vinogradima, žene se već kikoću skrivajući po seljački, dlanovima kvarne zube. Rođaci su se jedan po jedan razilazili, a gradski momci uzjahaše svoje vespe, pa grmeći nafriziranim motorima zbrisaše preko polja sa mačkama iza sebe.

— Kuda ćete? — zaustavlja ih nacvrcani otpravnik vozova. — Ima mesta za noćenje ...

Oni koji su te noći ostali u Lipnici, a ostalo ih je preko dvadeset, lepo su se proveli. Kao da ih je obuzelo neko šašavo raspoloženje u blizini smrti. Evo, opet su je nadmudrili, svejedno što su jesenas bili nasmrt bolesni i što su im već palili sveću i pričali da ih je doktor Isidor Papo samo otvorio i opet ponovo lepo zatvorio, pa poslao kući da umru — đavola! — evo, jedan mnogo mlađi kandidat za onaj svet ode pre njih, pre reda, a oni su, bogami, još živi i još su tu, još žvaću, još su gore, dok on leži pod ilovačom!

Trom od belog kokošijeg mesa i vina, povirih u kuhinju: gosn Pavliček je seljacima upravo izvodio trik sa maramicom i jajetom koje iščezava!

Teretnjaci su bili sve ređi i ređi, uskoro ni jedna kompozicija neće narušiti tišinu lipničke stanice. Samo stari morze, osvetljen škiljavom sijalicom, ne prestaje sam za sebe da otkucava terete i brojeve vagona u otpravnikovoj kancelariji.

I dok nas Aletova majka vodi uz stepenice kuće da nam pokaže sobu u potkrovlju u kojoj ćemo prenoćiti, odozdo, iz prizemlja, penje se pijana vika ljudi i žena oko zagrobne gozbe.

Kroz otvoreni prozor Aletove dečje sobe pod krovom, bruji april na žicama skretnice i noćnom vetru — metalni šumovi pruge ... Grube plahte odišu svežinom bosioka i štirka.

U tami svetlucaju jeftini pehari koje je Ale poosvajao kao gimnazijalac u svojoj najdražoj disciplini — trci na sto deset metara sa preponama. Tu su čitanke i njegove dečije knjige, dva povezana godišta Politikinog zabavnika, raskupusani Ajvanho...

Mima na prozoru osluškuje zavijanje seoskih pasa.

Grčim se od jecaja koji navire odnekud iznutra, dubok i neutešan, u ovoj sobi u kojoj je Ale-dečak kovao planove kako da osvoji Beograd i sve one stvari o kojima je slušao preko starog kosmaja II u kuhinji, na kredencu. Trčao je prema njima, preskakao preko prepona želeći da prvi stigne na cilj, trčao preduge kros-kontrije kroz polja, usamljen sa svojim tajnim ciljem, slušajući kako ga neprestano prati bat koraka onih što su pokušavali da ga stignu — što dalje od njih, što dalje ...

Čini mi se da ću umreti od očajanja na ovoj zabačenoj stanici, u ovoj noći što nas, preživele, prekriva svojom ravnodušnošću. Mislim na Aleta — šašavu baklju što sad ugašena leži pod obojenom hartijom i ilovačom, sam sam, sam, sam, sam, sam, sam, sam, sam, na Aleta koji je umro zbog trideset i četiri hiljade duga, zbog novca za koji smo kupovali cigarete, plaćali ulaznice za Kinoteku, splačine od kafe i subotnji NIN sa omamljujućim Izborom iz sveta -— sitna mala zadovoljstva koja drugi dobijaju nekažnjeno i ne misleći na njihovu vrednost, dok smo mi čeznuli kao psi u jednoj sirotoj zemlji koja nije mogla da nam ih pruži; mislim na Aleta, mog drugara, koga smo i Mima i ja ostavili onog dana na cedilu među filmskim lešinarima i njihovom ludačkom pohlepom da gutaju sve što im se nađe na putu, da sve upropaste, zaprljaju i unište; mislim na Aleta među lažnim zidovima Sider Valija, na Aleta koji je preuzeo na sebe da nas sam samcijat izvadi iz govana, mislim na onaj trenutak kada je brat pijanog pirotehničara zapalio šibicom i gurnuo ga da potrči Frenku Simonsu i svim onim bitangama u susret, i vidim ga kako trči gipkim koracima profesionalaca na sto deset metara, vidim ga, mada nisam bio prisutan, vidim ga kako sam plaća kaznu za sve nas, za naš folirantski život na visokoj nozi, vidim ga kako nas traži pogledom u bedemu stranih, nepoznatih lica koja ne znaju čak ni kako mu je ime, ni odakle je došao, ni šta hoće, a mi smo tada ko zna gde dok Ale gori — napustili ga, eskivirali, ostavili samog da se izvlači iz vatre, mali smrdljivi bednici koji ga nisu ni zasluživali, a sad mu krademo i jedinu preostalu stvar — njegovu dečiju sobu, prljamo njegovu dolinu gde su ga svi poznavali i voleli, gde je bio svoj među svojima — smrdljivi pacovi izmileli iz gradskih rupa!

Mima mi liže suze.

I ne znam otkud, i ne znam kako, odjedanput mi je toplo; osećam njene karlične kosti na svojima, njene butine, njen stomak, njena rebra, ona ista rebra koje ima i njena Pena, topli žbun među nogama i njene vrele prste koji mi pomažu da uđem: okrećem je na leđa, grizemo uši jedno drugom, njen jezik u mom uhu, hoću da je pocepam, da je rastrgnem, razderem, rasturim: kliski smo od znoja i suza, lepljivi i najzad spojeni, najzad jedno! To je to, mislim, lažu kad kažu da boli, zaista ne boli, to je nešto očajno i nešto vrelo, dlakavo kao riđodlaki jazavičar, i miriše na onu raskopanu ilovaču, na onu rupu izdubljenu i usečenu u zemlji iz koje se puši april. U Mimi sam. Preostali smo još samo nas dvoje na svetu, i mi se ševimo, ševimo, ševimo, ševimo, ševimo, ah, ševimo, mi se tucamo, tucamo, tucamo, tucamo, ječimo kao mršave svinje tražeći u najtajnijim i najdubljim uglovima Mime, Aleta — njegov poslednji zemaljski trag ...

— Ševi me ševi me ševi me — cvili Mima — ja sam jebačica oh kakva sam ja jebačica kaži kakva sam jebačica ševim li se dobro kaži kako se ševim ševi me ševi me ševi me ševi me još dublje ševi me kao životinju me ševi stižeš mi do grla još više još više još dublje uteraj mi ga do balčaka zalij me mili jebi me jebi sad sad jao.o.o ...

Jesam li vam već rekao? Tada, u Aletovoj dečijoj sobici na tavanu železničke stanice Lipnica, među cinkanim peharima i stripovima, tačno ispod Aletove maturantske fotografije sa pozajmljenom leptir-mašnom, ševio sam prvi put u životu.

DVADESET ČETIRI

Generalni direktor Export-importa me poziva samo u dva slučaja: kada me premešta s jednog posla na drugi ili kad napravim neku pizdariju grandioznih razmera. Tada kaže sekretarici da »nije ni za koga u kancelariji«, zatvara tapecirana vrata, vadi iz plakara votku i izgovara svoju čuvenu rečenicu: »Ti znaš da sam te ja doveo ovamo ...«

Zaista, onog leta posle Aletove smrti, Beograd kao da se potpuno ispraznio. Nigde nikoga od poznatih! Jednog avgustovskog jutra, dok sam prevrtao džepove starih pantalona u bezuspešnoj potrazi za nekom zagubljenom kintom, naleteh na vizitkartu u zlatotisku. Generalni direktor Export-importa! Pošto sam na brzinu izmontirao prekinuti film, otiđoh da ga posetim.

— »Srem, Banat i Bačka, tri srca junačka ...« — rekao sam. — Sećate li se? »Samo se ševite, deco, u ševi je spas! Veličanstvena ševa . . .«

Nije se sećao uopšte ničega, ali me je ipak zaposlio kao kurira. Vrtoglavo sam napredovao u službi. Danas, posle petnaest godina službovanja u Export-importu, već okrećem ručicu geštetnera na kome se štampaju Interne informacije!

— Javi se kadroviku — kazao je generalni. — Počećeš u ponedeljak. Do tada kupi odelo i upristoji se...

Izvadio je debeli buđelar, iz koga se otkotrljaše na sto dva prezervativa, i izdvojio nekoliko krupnijih novčanica:

— Vratićeš od prve plate ... A sad, briši!

Od straha da ne zadocnim na svoj prvi posao u životu, koji je započinjao tačno u sedam, probudio sam se kao veštac — u četiri! Moje novo, osuđeničko odelo očekivalo me na stolici. U šest sati već sam pio kafu u Kosini na Terazijama zajedno sa desetak klošara i ranoranilaca. Knjavajući na nogama kao špediterski konj, videh kao kroza san kako u Kasinu ulazi bulumenta mojih bivših drugara. Vraćali su se sa nekog provoda.

— Gde si bio noćas?

— Tek idem! — rekao sam i pobegao iz Kasine.

Ale, Mima, Frenk Simons, Bane Jegulja, Sudija, gosn Pavliček ... — svi mi oni danas liče na glumce iz nekog nemog filma mog predživota. Kao da su ispali iz neke filmčuge koju sam odavno odgledao i već joj zaboravio naslov.

I ona noć u kojoj sam poslednji put isplovio sa Mimom na Peni.. .

Jedreći na noćnom povetarcu, doplovili smo do najšireg dela reke, odmah iznad Ade Međice, i tamo potopili Aletove stvari u dubinu. Neka niko ne nosi Mimin džemper! Verujem da je taj zavežljaj sa kamenom u sredini još tamo, prekriven rečnim muljem.

Otpratio sam je poslednji put kući, u Senjačku, kroz mlazeve iz polivačkih štrcaljki. Vodeni slavoluci kroz koje smo protrčavali kao da su slavili nešto što je moglo da postane ljubav. Na Senjačkoj pijaci probudismo zaspalog seljaka koji je ležao na brdu lubenica. Kupili smo jednu veliku, koju je seljak dugo kuckao i osluškivao šta se unutra zbiva:

— Zrela je — rekao je. — Srce joj je zrelo; u zdravlje da je pojedete!

Popeli smo se do stadiona Jugoslovenske narodne Armije. Kapija D je bila otvorena, pa bez teškoća uđosmo na igralište. Koračali smo preko kratko podšišane trave, a okolo je bila avgustovska noć, iznad milijarde zvezda, i stadion je šumeo kao betonska školjka.

Postavili smo našu oproštajnu lubenicu tačno na belu tačku u centru. Rasekli smo je Miminom turpijicom za nokte.

Mima je plakala pravo u svoju polovinu, srčući mlaki slatkasti sok zajedno sa suzama. Nešto se završilo.

Srce mi je bilo zrelo.

***

I sada, petnaest godina kasnije, dok koračam dugim zastrtim hodnikom prema kabinetu Generalnog Export-importa, pitam se koja je varijanta u pitanju premeštaj na mesto »na kome će mi biti mnogo bolje, s obzirom na moje sposobnosti«, ili pizdarija grandioznih razmera? A možda kuća želi da mi pokloni ručni časovnik za dugu vernu službu?

Tonem u tapecirani kabinet Generalnog. Iz dubine čujem njegov glas:

— To je drug Jaša Melvi, naš ambasador u Tajleziji...

Rukujem se i propadam kroz ponuđenu fotelju, sve dublje i dublje, dok drug ambasador izgovara rečenicu koja me budi iz sna dugog petnaest godina:

— Vi poznajete Mimu Laševsku?

Gospode, poznajem li Mimu Laševsku? Jesam li kriv što je poznajem?

— Poznajem Mimu Laševsku.

— Dakle, na tom prijemu u kraljevskoj rezidenciji Ngo Di Thai — nastavi drug Jaša Melvi svoj monolog obojen izrazitim stranim akcentom — odjedanput mi se učinilo da čujem nešto jako poznato! Ta melodija koju su izvodili domoroci na svojim čudnim instrumentima, ličila mi je na nešto što sam već negde čuo, mada sam u Tajleziji bio samo nedelju dana. Trebalo bi svakako da vidite neke od tih instrumenata! Nimalo ne liče na evropske! To su, uglavnom, duvaljke, dugačke i po pet-šest metara, koje proizvode jedan poseban zvuk, nalik na zujanje pčela ili siktanje zmija . . . Tajlezijski muzičari ne poznaju harmoniju, pa čak ni polifoniju: oni se služe prastarom skalom od samo tri tona, koje variraju do besvesti. Svaki od ta tri tona ima svoj pandan u nekoj vrsti cimbala i zvona, od kojih su neka veoma mala, ne veća od lešnika, a druga opet ogromna, kao zvona na našim crkvama. Glavni instrument je pharbu-ban, kombinacija primitivnog fagota kome su dodate četiri žice i meh. Njegov zvuk ima ritualnu vrednost i na njemu sme da svira samo plemenski sveštenik šesnaestog stepena, zvani pharb — čuvar ritualnih tajni. E, pa možete misliti koliko sam se zapanjio kada sam sasvim lepo i razgovetno, u sviranju dvorskog orkestra, prepoznao pesmu Oj, Moravo, moje selo ravno ... Mislim da se tako zove ta pesma, jel te?

— »Kud si ravno, što si vodoplavno .. .« — zapevuši Generalni, sipajući votku sebi i ambasadoru.

— Baš tako! I to gde? Usred Ngo Di Thana! I što je najsmešnije, niko sem mene nije primećivao da se događa bilo šta čudno — bio je tu, razume se, ceo diplomatski kor i tajlezijski kralj Nitub Taj Boa. Najpre sam pomislio da mi je viski udario u glavu na onoj vrućini (treba da znate: leti temperature u Tajleziji dostižu četrdeset i pet stupnjeva u hladu, a dodajte tome i nepodnošljivu vlagu!), hoću da kažem, mislio sam da doživljavam halucinacije, pa se obratih na engleskom, ali on nije znao ni reči nekog drugog jezika sem taj-taja kojim se govori na Tajlezijskom arhipelagu. Bio je sasušen kao trstika i ne teži od tridesetak kilograma — njihova fizička konstitucija nam i objašnjava misteriju njihovog načina ishrane, zar ne? Tajlezijcima je, naime, dovoljno da prežive po jedna šaka pirinča dnevno i komadić korena gao, koji ima snažno narkotično dejstvo; zbog toga je čitav taj narod kao usporen, hoću da kažem, svi su nekako uspavani i predani letargiji ... Čini se da spavaju otvorenih očiju! Čime, inače, objasniti da su nezavisnost stekli tek 1960. i da su ih kroz čitavu njihovu istoriju eksploatisali, najpre Kinezi a potom Japanci i, na koncu, Englezi, koji još uvek drže oko sedamdeset odsto kapitala na tajlezijskim plantažama kaučuka i rudnicima urana. I čime objasniti da za svoj prosperitet poslednjih deset godina, na kraju, ako hoćete i za svoju samostalnost, Tajlezijci treba da zahvale jednoj strankinji (mada to moramo shvatiti, jel da, uslovno, s obzirom da znamo da jedna ličnost nije kadra ništa izuzetno učiniti, ako za tako nešto ne postoje uslovi u društveno-političkim i ekonomskim okolnostima, čemu nas uči i dijalektički materijalizam!), ali ipak — uvek to večno ipak — ta strankinja kao da ih je izvukla iz feudalizma i kolonijalizma; sagradila je prve bolnice i škole i tako postala njihova Kraljica Retha — prilično neprevodivo, znam, to ime vuče svoj koren iz sanskrita i znači, otprilike, nešto kao Mudra! I sad pazite, ta žena potiče iz Evrope, znao sam to i ranije, ali kako sam mogao da znam da je naša? Jer, za sve vreme mojih priprema u SIP-u, sa njom se operisalo kao sa izvesnom Mimom Laševskom, što je navodilo na zaključak da je eventualno poljskog ili ukrajinskog porekla; jedna od onih belosvetskih avanturistkinja koje su svoje muževe iz bizarnih zemalja pokupile po Pigalu i Sohou dok su bili još studenti. Ali, ne, draga moja gospodo, uz pomoć prevodioca saznadoh te večeri u Ngo Di Thanu da je svirače naučila našoj pesmi sama Kraljica Retha u dokolici, a tamo je ima u izobilju, te dokolice, mislim, to mi možete verovati na reč! Uspeo sam da me primi još iste večeri. Proveli su me kroz čitav lavirint malih palata od trske i papirusa, po kojima su bile ispisane molitve na njihovim čudnim hijeroglifima phoex, i najzad, kada sam bio uveden kod Kraljice, saznadoh da je iz Beograda, mislim da je kazala kako je nekada stanovala u Dedinjskoj ulici ...

— U Senjačkoj! — rekao sam, i to je bila prva ili druga reč koju sam uspeo da izgovorim od svog ulaska, jer je drug Melvi pripadao onoj blagoslovenoj vrsti ljudi koji, kad počnu da izlažu nešto, upadaju u čistu logofobiju — perpetuum mobile! — najviše uživaju u sopstvenim, lepo oblikovanim rečenicama i marcipanskom glasu, tako da, i pored sveg zanimanja za sudbinu Mime Laševske, nisam mogao da odolim pospanosti koja me iznenada hvatala. Nisam znao da li ta omamljenost potiče od centralnog grejanja u kabinetu Generalnog ili od mekote plišane fotelje u kojoj sam se davio.

— Zatekoh jednu, bogami, još sasvim lepu ženu — nastavi drug Melvi. — Nije više u prvoj mladosti, naravno! Sedela je na asuri i pušila evropske cigarete. Ono što me je najviše zapanjilo bejahu njeni zubi! Bili su, naime, potpuno crveni. To je zbog korena gao o kome sam vam već pričao, a oni koji ga uživaju dobijaju s vremenom izrazito crvene zube ... Moram da priznam, toliko sam bio zbunjen ovim susretom da sam napravio jedan mali kiks — pružio sam ruku Kraljici!