Sećam se, u proleće 1959. vetar nas je ludo služio.

Dan bismo provodili plutajući bez veze po reci, ili bi se lenjo usidrili negde ispod drveća, čije su se grane nadnosile nad vodu, i spavali nadoknađujući noći potrošene u Kolarcu. S vremena na vreme, neko od nas troje bi se probudio ukočenih udova, pa bi sa uzdahom kliznuo u reku i vraćao se da nastavi san. Mima je spavala glave zavučene pod pramac, baš kao nekad. Ali više nije bila dvogodišnja devojčica koja može stati pod provu, pa je zavlačila samo glavu, služeći se smotanim konopcima kao jastukom. Telo joj je ležalo u koritu jedrilice, išarano sunčanim pegama — bila je to poslednja slika koju bih pamtio dok sam tonuo u san, uljuljkan talasima. Njen bledo-ružičasti stomak ravnomerno se dizao i spuštao. Mima je imala treperavu kožu.

Oko četiri po podne, kada sunce padne koso na levu obalu Ade Ciganlije, oživelo bi iznenada granje iznad nas. Zašumilo bi lišće prenuto iz poslepodnevnog dremeža, te smo se budili lepljivi od sna. Svukli bismo sve sa sebe i lovili se goli oko Pene roneći ispod njene kobilice, dok se vetar sve više dizao i stvarao male bele pramenove na vrhovima talasa. Mima je podizala jedro, Ale izvlačio jedrilicu sidrenim konopcem. Kliznuli bismo nagnuti na bok ka sredini reke, gde bi nas zahvatio topli popodnevni vetar. To je jedna posebna vrsta proletnje košave, za koju se priča da duva tri dana, celu nedelju, dve nedelje ili čak — četrdeset dva dana! (Magični brojevi beogradskog vetra: tri, sedam, četrnaest, četrdeset dva...). Taj popodnevni vetar smiruje se tek sa dolaskom večeri, sa prvim mrakom. Inače, vrlo lepo duva u krmu i tada svaka budala može odvesti jedrilicu uz reku, tridesetak kilometara, čak do Ostružnice, Baričke Ade, Umke ili Obrenovca. Plovi se potpuno nečujno. Jedini zvukovi koji se čuju jesu šum zapenjene vode i pucketanje jarbola koji se napne u luk pod težinom zategnutog jedra. Važno je samo ne izaći iz vetra!

Plovimo, plovimo, čini nam se najbrže na svetu, a savske obale tonu u sumrak. Zamišljamo da smo ukleti Holanđani dok letimo u susret tamnim šumama na krivini reke, sve dalje i dalje ...

Mima mi tada prepušta kormilo i ja se trudim iz petnih žila da ne izgubim vetar, držeći čvrsto liru. U tim časovima ispunjava nas ljubav. Sami smo na vodi i plovimo uz maticu golom veštinom, nošeni vetrom. Mladi smo. Prijatelji smo i ništa ne kvari našu vezu. Mima nam tada postaje zaista prava sestra, a pomislićemo da bi bilo fantastično poševiti je, tek posle kada navuče svoju kratku letnju haljinu i kad osetimo njene butine, priljubljeni jedno uz drugo na zadnjoj platformi prepunog tramvaja »trojke«, dok se vraćamo u varoš. No, tada je već kasno, Mima, naravno, uvek ima neke svoje tajanstvene planove za veče.

Ali, na vetru, ona je ponovo ona nedostižna devojka iz izloga Knez Mihajlove, koja nam je učinila milost i pristala da se malo druži s nama. Ona je sestra iz one divne bajke u kojoj začarana braća, pretvorena u labudove, svake noći lete iznad okeana noseći je u mreži od trave. Prava Mima stiže nam sa vetrom. Čini nam se da bismo umrli za nju, ako treba. U sebi se zaklinjemo na večno prijateljstvo, do smrti. Čak i ako ni jednog od nas ne izabere za muža, brinućemo se o njenoj deci, ma ko da ih joj napravi! Smejemo se kao ludi gledajući jedno drugo. Ako to nije ljubav, onda zaista ne znam šta je?

Vraćamo se jedreći protiv vetra u cik-cak, manevrom koji se zove bordižanje. Približavamo se najpre desnoj, pa levoj obali. Tama se već spustila na vodu i obala iskrsava pred pramcem poput nekog mračnog bedema. Plovimo prema dalekim svetlima ušća, obilazeći Malu Adu. Mima ponovo preuzima kormilo i napregnuto zuri u tamu ...

U sidrištu, među drugim jedrilicama koje se ljuljuškaju na vodi, sređujemo našu Fenu. Tek pod svetiljkama primećujemo da nam je koža izgorela od vetra i proletnjeg sunca. Mima nam objašnjava da sunce najžešće hvata baš na jedrilici, jer se tada njegovi zraci odbijaju o površinu reke i o belinu jedra.

Deset godina kasnije pročitao sam jedan Rakićev stih i ponovo otkrio ono srećno veče na Miminoj jedrilici:

... Evo veče pada,
Sva raznobojna,Mirno teče Sava,
I tamnomrka nad njom, Mala Ada,
Ko cvet vodeni nad talasom spava.

Ale je bolji jedriličarski šegrt od mene.

Mima tvrdi da će postati izvrstan jedriličar! Međutim, za mene kaže da sam »mesečar« i čudi se kako ne mogu da se usredsredim na vetar. Šta, kog đavola, stalno zijam naokolo? Jedrim samo onda kada je vetar toliko snažan da služi umesto motora. Čim »padne«, kaže Mima, ja izgubim svako zanimanje za plovidbu i curim bespomoćno niz reku.

Mima nam objašnjava da je najteže ploviti po slabom vetru. Pronalaziti najtanju vetrovitu nit, izlačiti se pokatkad i čitav sat za samo jednu dužinu čamca. U danima bez daška, Mima ume da koristi bavu, gotovo neprimetno strujanje vazduha koje se i ne može nazvati vetrom. Mima jedri i po bavi! A bava je vazdušno strujanje koje se stvara na razlici između temperature obale i vode u reci. Da bi uhvatila bavu za rep, Mima se privlači obali i prestaje da diše. Ne skida oči sa plamenca, male providne trake celofana koju je zakačila za jarbol: plamenac poput vetrokaza pokazuje pravac duvanja. Pri takvoj plovidbi, Mima se služi raznim trikovima. Mrvi, na primer, hleb, a mrvice baca u reku da bi utvrdila gde struja jače vuče. Čini mi se da stojimo u mestu, a gle, ipak plovimo i to se može videti po sporom promicanju drveća na obali.

Ploveći tako sasvim nečujno, bez reči, u senci drveća otkrivamo osamljene ljubavnike. Oni nas i ne primećuju, zaneti maženjem. Čujemo im šapat. Ali, kad senka Peninog jedra pređe preko njihovih lica, zatečeni skaču iz trave i beže u gustiš. Neki nas samo drsko gledaju u oči, ne pokrivajući golo telo. Pa šta? Po koži su im zalepljene travke. Smejemo se i proplovljavamo šuljajući se dalje uz obalu, kao rečni duhovi. Njihova ševa nam izgleda smešna.

Pošto je već savladao najosnovnije, Ale sve češće jedri umesto Mime. Ona skače na jedro ili kormilo, samo onda ako nam se na putu ispreči neka opasnost. Neki brži remorker, na primer, osamljeni plivač na duge pruge koga nismo videli na vreme, ili nepredvidivi nalet histeričnog zapadnog vetra koji stiže bez prethodnog upozorenja u krošnjama ...

— Taj zapadnjak je čisti šiz! — podučava nas Mima. — Uvek donese kišu ...

Zapadnjak-šiz se pojavljuje najpre iznad ogrlice novogradnji na Novom Beogradu. Tada se voda na Savi počne da nabira i komeša. Naš šiz od vetra duva na refule. Između dva naleta zavlada opasna tišina. Nebo postaje tamnosivo, a malo zatim gotovo crno. Počinje da se lomi granje i ja umirem od straha. Umotan u tiradu, čekam rasplet. Ali Mima je spremna da mu se odupre, svejedno što je to najnepovoljniji vetar za jedriličara, jer se mora jedriti i protiv njega i protiv rečne struje, uzvodno. Prepuštam se Miminoj veštini i Aletovoj snazi. Uostalom, baš me briga! Ako se prevrnemo, isplivaću.

Sava se već peni...

— Peni se! — viče Mima. — Dolazi!

— O, peni se! — dovikujem joj ispod cirade. — O, penise!

— Penise, penise ... — prihvata Mima. — Bože, oh, penise!

— Penise! urla Ale i obrće Penu protiv histerika sa zapada.

— O, penise, penise, penise ... — molimo se urlajući u vetar što se već pretvara u oluju.

— O, penise!

Obuzima nas luđački smeh. Obest. Zapadnjak nas opaljuje najpre sleva, pa zdesna, bez ikakvog sistema. Teturamo po reci, spasavajući jedva jarbol koji preti da će se polomiti. Ostali jedriličari brišu sa reke u zavetrinu.

— Bednici! — dovikuje im Mima, prepoznajući savske asove: flegmatičnu jedrilicu Vini Pu, elegantnu Hijavatu i njenu sestru Hijavanu (sagradio ih je isti majstor sa Makiša). Tu su i špinakeri od po šest metara, jole dvadeset dva. Mima ih zove »dvadeset-dvojkama«!

— Eno, brišu i dvadesetdvojke! Jupi.i.i.i.i!

Briše i čuvena desetka gospodina Trajkovića, koji je gotovo izgubio vid, ali i dalje jedri, služeći se njuhom. On njuši približavanje obale; odnegovao je posebno čulo za jedrenje i obično plovi noću. Ionako mu je svejedno. Danju se krije po vrbacima sa svojim psom, izbegavajući ostale jedriličare. Odmara oči na zelenom.

Sava pokazuje zube.

Sada to više nije pitoma uspavana lepotica, već zver što preti krhkim jolama. Gledamo kako jedan snažni nalet vetra pretura neoprezni Flying Dutchman — Adu Huju. Težina njenog skvašenog jedra obrće joj dno te ono blešti pod trakom sunca što prodire iz rascepljenog oblaka. Čini nam se da voda tutnji od neke podzemne grmljavine. Sada smo samo zavitlan list u rečnom zvrku. I dok nas zapljuskuju talasi, čudim se književnim opisima nepogoda na vodi, gde je čamac uvek »orahova ljuska usred razbesnele vodene stihije«. Naša Pena nimalo ne liči na orahovu ljusku. Ona je pre violina koju je pijani svirač zafrljacio u vodu, pa sad kuka na obali.

I tek tu, u oluji, saznajemo koliko nam je Mima ambiciozna. Tek nam je sad jasno koliko je dugo ubijala u sebi želju da se takmiči sa ostalim jedrilicama, mrcvareći sirotu Venu nepredviđenim teretom, to jest nama dvojicom. Sada, dok vetar luđački zviždi u pocepanom jedru, ona urla O, penise! cičeći od sreće što sa poprišta kidaju najveštiji jedriličari i njihovi čamci: razmažena Osveta, luksuzna Bojana, Lido polomljenog jarbola, Horacije sa svojim umišljenim kormilarem, proslavljena Munja koja nas je nedeljama obilazila kao da smo šugavi. Sada se tek pokazuje prednost toga što nas je troje u jedrilici građenoj za jednog kormirala. Naša blagoslovena ludost pomoću koje plovimo protiv zakona i pravila jaht-kluba, a ipak plovimo, dok se ostali sklanjaju u sidrišta! Mima ciči jer ih je pobedila, nadigrala; izvukla iz sebe i plemenitog drva najviše moguće, i pored toga što smo joj Ale i ja balast. Drag balast, istina, ali ipak balast!

I baš onda kad smo se izludirali do mile volje, zapadni vetar prestaje bez opomene, isto onako naglo kao što je i stigao. Oblaci se spuštaju sasvim nisko nad reku i uskoro krupne kapi kiše dobuju po Peni i našim telima. Jedrimo nošeni dugim pramenom stabilnog vetra kroz polegli oblak od koga se uopšte ne vide obale. Oblak putuje zajedno sa nama, uzvodno, a onda nas prestiže, i Pena plovi prema veličanstvenoj dugi što premošćava Savu.

Želimo da preplovimo ispod duge i tako promenimo pol.

Ale i ja ćemo ponovo postati deca, a Mima naš stariji brat.

Vetar je potpuno zamro. Vraćamo, pokisli do kože, Penu u sidrište veslajući sa dve kratke krunice. Mima sapunja glavu, ispira je u Savi nagnuta preko ivice jedrilice, a zatim je stresa poput mlade kuje.

U vreme druženja sa vetrom, mnogo smo se smejali.

JEDANAEST

Proživeo sam dvadeset godina i ne primećujući vetar.

Govorio sam: duva! — i to je bilo sve. Nisam ni sanjao da se vetrovi toliko razlikuju među sobom. Ali, zahvaljujući Mirni Laševskoj, upoznao sam celu porodicu savskih vetrova: od onih nežnomlakih, aprilskih — do ledenih, pretećih i potuljenih vetrova pozne jeseni.. . Produvavali su Savom vetrovi — luđaci, šizovi i košave; upoznao sam vetrove koji su se zezali i one što su umirali na moje oči, vetrove što gone na putovanje i vetruštine koje čoveka bacaju u najtuplju ravnodušnost.

Posle nekoliko nedelja plovidbe sa Mirnom, počeo sam da ih razlikujem. Mirna me je učila strpljenju sa kojim se čeka sastanak sa nekim povetarcem koji kasni. Ona je umela da čita krošnje drveća i da u njihovom, gotovo neprimetnom njihanju predskaže dolazak nekog vetra. Nabiranje reke bilo je znak da će nam se jedro napuniti pre nego što izbrojimo do deset. Umela je da razlikuje vetar koji donosi kišu, od onog što obećava lep sutrašnji dan.

Nisam ni primetio kako su sve stvari koje su me do tada zaokupljale prestale da postoje. Prebacivao sam se na Adu Ciganliju, uzbuđen što ću se opet družiti sa vetrovima i Mimom. Uhvatio sam se grčevito za Penu kao za jedinu stvar koja me je činila izuzetnim, izabranikom reke, u prenaseljenom gradu, među gomilom mladića sličnih meni.

Pred očima mi je tekla reka, ona ista što je hiljadama godina protkala i ulivala se u Dunav, dok na brdu iznad ušća još nije ni postojao sujetni grad. Duvali vetrovi i oluje baš kao i nekad — bilo je dovoljno uhvatiti ih u jedro i zaploviti pomoću drveta i platna rekom, pa da se istog časa osetim lukavim i starim kao Evropa. Uprkos tome što ništa nije bilo moje, ni taj vetar, ni Sava, ni jedrilica, ni Mima ...

Beograd je gledao mirno moja rečna ludiranja, čekajući da se jedanput vratim gore, u njegove ulice, i da položim račun. U to vreme nisam verovao da jedan grad može da bude toliko strpljiv.

***

Najviše vremena provodio sam čekajući Mirnu i Aleta u sidrištu.

Stizao bih obično prvi i svlačio ciradu sa Pene. Izležavao sam se satima na vezanoj jedrilici sa nogama u vodi. Izgleda da jedino moje vreme nije bilo važno. I Mima i Ale su imali neke svoje tajne poslove u koje nisam imao uvida. Podrazumevalo se samo po sebi da ih čekam.

Mučila me ljubomora. Šta li rade kad nisu sa mnom? Da li se već ševe? Birao sam različite mustre uvređenosti, samo da im nekako stavim do znanja da me zapostavljaju, ali čim bi zazviždali naš znak, čim bih ih ugledao kako izlaze iz zelene senke vrba kasneći po nekoliko sati, čim bi se pod njihovim nogama zaljuljao drveni splav za koji je Pena bila vezana i zaigrale bove, zaboravljao sam na glumu i vrteo izbezumljeno repom, kao presrećan pas kome se približavaju gospodari.

Nekoliko puta se događalo da stignu pre mene na Savu i otplove. Sidrište bez Pene ličilo je na moru. Ada mi je odjedanput postajala tuđa i opasna. Trčao sam duž njenih obala tražeći po vodi izgubljenu jedrilicu, vikao kao sumanut kad bih je najzad ugledao kako iskošena plovi po sredini reke — padao u najdublje očajanje ako ne bi čuli moje dozivanje koje je vetar bacao nizvodno. Najzad bi me spazili i počeli da se približavaju obali. Minuti su se pretvarali u dane, dok se Pena bordižanjem po slabom vetru približavala mestu na kome sam čučao u pesku. Pripremao sam reči pune otrova i prebacivanja, ali, ugledavši njihova nasmejana lica, opet bih sve zaboravljao i uskakao u jedrilicu, srećniji nego ikad ranije.

Kuda smo plovili?

Nikud određeno. Krstarili smo Savom bez ikakvog naročitog cilja, prepuštajući se da nas vode slučajni vetrovi. Bilo nam je najvažnije da smo u čamcu na vodi — malo ploveće ostrvo nadomak Beogradu koji je hteo da nas zauzda, pokori, uozbilji, natera da se prestanemo smejati i dangubiti.

U Miminoj jedrilici osećao sam se kao klinac koji usred dosadne, neljubazne kuće pronađe neki stari sanduk, zabačeni tavanski ugao ili možda samo običnu kuhinjsku stolicu bez naslona, okrene je i uvuče se u nju. Odjedanput, klincu je lepo i bezbedno, skriven je od tuđih pogleda, sam sa svojom malom tajnom. To je kao neka vrsta putovanja u mestu, zašuškanost i toplina. To je kao kad se viri kroz rupu na ogradi u tuđu baštu. Ne možeš da se odlepiš od te tarabe i tog vrta s druge strane daske, jer se nešto lepo dešava, nešto izuzetno lepo. U čamcu ponovo pronalazim to osećanje. Misterija čamca sastoji se u tome što smo sami u svojoj ljusci, a okolo je ništavilo: voda i prasećanje na devet meseci provedenih u majčinoj utrobi — ljuljuškanje okruženo prazninom.

Mimina jedrilica bila je za mene neka vrsta produženog boravka u detinjstvu.

***

S vremenom, ljudi sa Ade navikli su se na naš večni triling. Već su nam odmahivali kad bismo ih pozdravljali proplovljavajući pokraj šarenih kućica na splavovima. U njima su preko leta živeli zaljubljenici Save. Bilo je tu različitog sveta.

Na splavu Nada viđali smo suvonjava starca, za koga se pričalo da je nekada bio velik diplomata. Posle mnogih putovanja skrasio se na vodi. Izgleda da je shvatio da su čoveku za život potrebna tri kvadratna metra splava i deo reke. Posmatrao nas je mirno, mrtvim očima praistorijskog guštera, dok smo plovili pokraj njegove ploveće kuće. U načinu na koji nas je gledao, činilo se da smo već mrtvi.

Po drugim splavovima živeli su penzionisani advokati, ostarele zanatlije, profesori i alasi. Posle mnogo okapanja i prepirki, porodice su sasvim digle ruke od ovih časnih staraca, ostavivši ih da se potpuno utope u svom rečnom ludilu. Sada, kad su obavili sve zemaljske poslove; izrodili decu, iškolovali ih, i kada se više nije očekivalo da obavljaju bračne dužnosti, zarađuju lovu, produžuju vrstu, da se takmiče u poslu sa drugim muškarcima, puštali su ih da bulje u vodu i izigravaju pecaroše. Prvih godina još bi ih i obilazili. Žene bi ih pitale: kako ti je ovdje? Dobro. Posedele bi neko vreme ne shvatajući ništa, pa bi se vraćale u svoje stanove, a posle prestadoše i posete. Zaboravili su na njih, boreći se za goli život. Starci su tako odlazili već zorom od kuća, a vraćali se duboko u noć. Uvlačili su se u svoje postelje koje su im deca već premestila u predsoblje. Postajali su savršeni stranci u onome što su donedavno nazivali svojim domom. Izgledalo im je potpuno neverovatno da su godinama, ni sami ne znajući zbog čega, kupovali sve one stvari i poput krtica ih uvlačili među zidove.

Ti starci su prvi stizali na reku još u martu, a odlazili poslednji, krajem oktobra. Neki se ne bi ni vraćali idućeg proleća, pa su se ostali jedno vreme raspitivali za njih. Umrli su, odvučeni u gradske bolnice sa čijih se prozora čak ni reka nije videla. Zaboravljali bi ih brzo, baš kao što se sve zaboravlja na vodi što neprestano teče. Samo bi na njihovim splavovima jednoga jutra osvanula tabla NA PRODAJU koju su kačili naslednici. Obično, niko nije kupovao te dotrajale splavove na propalim burićima, pa su lagano tonuli u mulj kada bi se reka povukla ili se raspadali sami od sebe, kad voda ponovo nadođe.

Stiglo je leto i Savom se razlegalo cičanje kupača. Na splavovima je bilo sve više pijanaca. Po plažama duž obale valjala su se letnja tela među ogriscima od lubenica. Dimi se roštilj, dovikivale porodice, svađali se privatni prevoznici — vlasnici apatinskih šik-lji. Uveče bi reka opustela, a na splavovima su ostajali preko noći samo umorni ljubavnici. Izluđene domaćice pokazivale su u sumraku svoja gola tela retkim veslačima, nudeći besplatno ljubav. Po Savi su plovile prazne boce klimajući grlićima iznad vode.

Kod svih adadžija, kako smo nazivali savski svet, jedno je, izgleda, bilo zajedničko: neka detinjasta ljubav prema skrovitim mestima (svako je imao svoje mesto na reci!) i razočarenje u gradu iz koga su bežali tražeći i pronalazeći utehu na vodi. Činilo se da svima nešto nedostaje i da to nešto, pronalaze čim dodirnu reku. Možda im je voda pružala osećanje da su potpuni?

Plovili smo sve dalje i dalje uzvodno, bežeći od sezonske svetine. Otkrivali smo nepoznate peščane ade i rukavce, sklapali poznanstva sa sličnim beguncima.

***

Jednog sanjivog popodneva kasnog leta uplovili smo na Peni u savski rukavac koji zimi služi kao utočište brodova. Jedrilica, gonjena do tog časa punim vetrom otvorene reke, nađe se iznenada u tišini zimovnika i ostade praznog jedra.

Mima je lukavo koristila tanak pramen vazdušne struje da na širini dlana proklizi pokraj zarđalih korita nekadašnjih savskih lepotana u tom groblju brodova.

Voda je u tom rukavcu nepomična i one koji plove obuzima topli dah truleži i smrti.

Na brodu Deligrad, čije su lopatice ležale zaglavljene u mulju, živeo je mesecima slikar Bane Jegulja, za koga se po Adi pričalo da u vrbacima krije davljenike sve dok ih ne nacrta, a onda da ih pušta niz Savu. Tražio nam je cigaru, pa se popesmo do kapetanske kabine u kojoj je stanovao. Kabina je zaudarala na lešine. Po njenim zidovima visili su crteži vodenih pacova. Oštri zubi i slepljena dlaka. Na stolu — crknuti pacov rasute utrobe.

Bunovan od spavanja, Jegulja nam je objasnio da se upravo nalazi u svojoj novoj »pacovskoj fazi«, a da je ranije crtao trule krave.

Ale je istrčao na iskošenu palubu; bilo mu je muka od smrada. Mimi su se samo raširile oči i nozdrve, ali je ostala.

Crvenokosi Jegulja imao je osmeh deteta koje je upravo zbrisalo od kuće. Bilo je nečeg neodoljivog u tom zdepastom, krivonogom momku dok se hvalio svojim crtežima.

Očigledno, sam je širio priče o sebi i davljenicima, da bi uživao u tuđem strahu.

— Pogle kako je ovaj nežan, a? — pokazao nam je mrtvog Arčibalda, svog najomiljenijeg pacova, koga crta već treću nedelju. — Ma, pogle mu samo njuškicu!

— Ne gledajte u mojim crtežima pacove — tumačio nam je dok smo pušili u kabini — pratite ritam pera! U slikanju uljem čovek može još i da folira, ali sa perom u prstima ispisuje grafologiju svog srca! Piše sebe! Svoj krvotok. Vidite, ovde su linije dramatične — ta pacovska dlaka, to su koplja Paola Učela (znate li, uopšte, ko je Paolo Učelo?) — njima bodem; a ovde, tu čitava stvar postaje lirska ... Zašto ne uzmem nešto lepše za model? Hoću da odvojim povod od suštine. Uzimam najodvratniju stvar na svetu: crknutog Arčibalda i tako pred sebe postavljam najvišu prepreku. Otkrivam lepo u odvratnom. Pobeđujem sam sebe! Jedan crknuti pacov je činjenica pred kojom treba svi da se zamislimo. Šta smo mi ako ne obični pacovi? Neka nas ko ubode nečim oštrim i sve će iscureti iz nas, sve što znamo, sve što sebi utvaramo da jesmo ili da ćemo biti. I sad, smeštam svog dragog Arčibalda u okolnosti jednog crknutog broda. Šta hoću? Hoću da govorim o opštoj truleži. O opštem sranju u kome živimo! Jer, ovaj brod, ovaj izdrkani Deligrad koji će za koju nedelju biti izrezan u brodogradilištu i istopljen u tamo nekim visokim pećima, plovio je godinama zezajući se između Beograda i Šapca. Ciganska kapela na palubi! Oh, jadni seratori! Gde su sad one dame i njihovi suncobrani! Poklopao ih mali Arčibald! Vidite, jedna pacovska smrt, u poslednjem stadijumu raspadanja, obuhvaćena je, kako da kažem, kao nekom mehanikom ovih brodskih mašina i čuda. Pogle, ovo su zupčanici, a ovo poluge, i nešto meko i trulo sukobljava se sa nečim čvrstim ...

Jegulja to pokušava da nacrta, a kako nema prethodnika, mora sam da krči sebi put. Sve izgleda logično, zar ne? I Arčibald, i mrtva voda, i mrtvi brod!

— Ali vi ste samo glupi jedriličari — kaže — sport mi je duboko odvratan! Šta ćete postići? Nadživećete me dva i po meseca, sa svojim usranim zdravljem. Ali ništa vas neće izvaditi da jednoga dana ne izgledate kao Arčibald!

Jegulja kaže da će istrunuti sve: i ljudi i pacovi i brodovi!

I on?

I on, ali će pre toga iza sebe da ostavi trag, dokaz da je prokužio stvari! Beležiće, kaže, svoj izdrkani strah perom i opet će nas zajebati — živeće duže od nas što se stalno brinemo za svoje tricepse i bicepse. Boli ga neka stvar za zdravlje i sport!

Narednih dana bismo osetili ljubomoru istog časa kada bi Mima skrenula u Jeguljin rukavac. Jer, Mima je bila privučena. Čime, to još nismo mogli znati.

Jegulja je nekada bio govorljiv, pričao bi satima, kao u ludilu ili pod drogom, o svojim pacovima, pljuvao na »izdrkano zvanično slikarstvo koje dobija državne nagrade«, zidao kule u vazduhu, a nekad bi ga opet zatekli utučenog i pospanog — išli smo mu očigledno na jetru svojim sportskim duhom.

Jedanput nam je predložio da sve troje crtamo Mirnu.

Podelio nam je listove na čijoj su se poleđini nalazili njegovi započeti crteži, tuševe i pera. On sam izabrao je tuš u boji sepije.

— Onda? — kazao je podigavši svoje žute oči prema Mirni, i ona je bez reči smakla svoj mali bikini.

Izgubio sam dah. Viđali smo često Mimino golo telo, ali to je nekako bila stvar porodice — ovo je bilo prvi put da je neko stran svedok naše privatne erotike.

— Šetaj! — naredio je Jegulja. — Navikni se malo na brod ...

Jahala je brodske dizalice, mazila se sa džinovskim sidrom, istezala na konopcima, sve dok je Jegulja nije namestio u podnožje visokog, glatkog dimnjaka. Počesmo da je crtamo.

Kod Aleta je Mima ličila na pornografske crteže pobegle sa vrata nekog javnog klozeta. Imala je malu glavu poput čiode i oble bokove. Laskao sam sebi da sam dobar crtač (čista gimnazijska zabluda!), ali pod mojim prstima Mima se pretvarala u gips na času crtanja.

Na Jeguljinoj hartiji, Mima je porađala velikog trulog vodenog pacova. Oči su joj bile sklopljene od uživanja dok je grlila visoki dimnjak pretvoren u falus.

Ale je zgužvao svoj crtež i bacio ga u vodu.

Sledio sam njegov primer.

— Na jesen odlazim u Pariz — kazao je Jegulja, ne prestajući da struže perom po hartiji. — Moji pacovi su zreli. Sad je pravo vreme da se razmile po Evropi i izgrizu one izdrkane estete. Hoćeš li sa mnom?

Nije rekla ni da ni ne, ali, dok smo se vraćali u sidrište, primetismo da rekom plovi prvo opalo lišće i da je Mima rasejana.

DVANAEST

Prva razglednica stigla je u oktobru.

Suncokreti, van Goga. Na poleđini samo dva slova — M.L.

Za njom je došla slika kamenog čudovišta sa Notr Dama, potpuno ižvrljana mnoštvom nerazumljivih potpisa. Videlo se da je Mimino društvo bilo mrtvo pijano.

Kada je M. L. otišla, kao da je stala reka. Čak ni vetar na Savi nije više duvao onako kao kad smo zajedno jedrili. Plutali smo na Peni bez ikakvog zadovoljstva, pristajali uz splavove najmračnijih savskih gnjavatora i masera, razvozili zalutale devojčice po reci...

Ponekad je ipak bilo lepo — onda kad smo spašavali dečije lopte koje su pale u vodu. Lovili smo ih po reci, a deca su cičala na obali.

Mislim da je spasavanje gumenih lopti iz vode najlepše zanimanje za nekog ko ne zna šta bi učinio sa sobom. Najpre ugledate neko dete kako trči za loptom; vidite lepo kako se ona kotrlja prema vodi i kako je zahvata rečna struja. Za minut dva lopta je već ponesena maticom i šiba sredinom reke. E, tada se pojavljujemo Ale i ja i počinje veliki lov. Deca u početku misle da ćemo ukrasti njihovu loptu, ali kad im je vratimo na obalu — ciče od sreće i vide u nama heroje. Odjedanput, čini nam se nekako da naše gluvarenje po reci ima nekog smisla.

Ali, kad je Mima otišla, sve smo se više smejali mehanički, a stari štosovi vrteli su se kao izlizane gramofonske ploče. Prepustismo Penu njenoj sudbini, a Ada Ciganlija ličila je ponovo na daleki, izgubljeni raj.

Mima i njen pacolovac nastanili su se, naravno, na Levoj obali (Rue de Marles) u jednom sumnjivom hotelu, koji je, kako nam je kasnije Mima pričala, »bazdio na Utrila i švalere od pola sata«. Mima je svakoga dana odlazila na Alijansu da uči francuski, a Jegulja se zaposlio kao crnac za struganje litografskog kamenja u štampariji »Brijer i sinovi«.

Mimin skok preko crte izgledao nam je neverovatno!

Ipak, ja sam joj ga bio predskazao čitajući sudbinu iz šoljice crne kafe, one noći u Kolarcu kada smo se vratili iz Jeguljinog rukavca.

Zaista, u toj šolji se nešto otvaralo, baš kao što se otvara školjka ili dupli pasijans. Neki putevi su stajali u njoj, ispisani u talogu crne kafe, putevi i suze i jedan riđi muškarac ...

— Vidim u tvojoj šolji novac, neki put, spletku i uspeh — gatao sam Mimi — i vidim te kako si srećna tamo, iza crte; vidim da ćeš lepo živeti i imati mnogo slatke dece, a ako dočekaš trideset i šestu, živećeš dugo, dugo ...

Znam, kriv sam zbog svega što se posle dogodilo. Ljubomoran kao životinja na Aleta, hteo sam lukavo da ga istisnem Jeguljom, pa sam tog pacolovca počeo dovlačiti u Kolarac. Sedeo je i ćutao.

— Znaš, ja se njega nekako bojim... — otkrila mi je Mima jedne noći dok sam je pratio kući.

— Zašto?

— On je genije.

— Govno je genije! — rekao sam. — Običan folirant!

— Nemoj... — usprotivila se. — On je zaista genije!

— Onda, poći ćeš sa njim u Pariz?

— Ne znam ...

Ali znala je.

Danas, kada je sve što se događalo u Kolarcu daleko iza mene, svraćam jedanput godišnje u tu kafanu — bolje rečeno, noge me same od sebe odnose tamo gde su odnegovani najluđi i najdragoceniji primerci moje mržnje i ljubavi.

Otvaram po ko zna koji put vrata i istog časa mi u oči, uši i nozdrve uleće onaj stari, dobro poznati vonj neprovetrene dvorane, topli zadah kuhinje izmešan sa ustajalim duvanskim dimom — to je ukus nekadašnjeg utočišta. Sedam za naš sto pokraj vrata i čekam svoje prijatelje da dođu i okače kapute o čiviluk. Ali niko više ne dolazi u Kolarac. Samo ponekad neko od njih zaluta, a tada se pretvaram da sam zabavljen novinama. Okrećem glavu u stranu, plaćam brzo račun i odlazim. Ako me spaze, čini mi se da će me uhvatiti u nečem nedozvoljenom. Osećam se krivim za mnoge stvari koje su se završile blesavo.

Izvlačim se mučki iz Kolarca u kome me više niko ne poznaje, kao da sam zatečen na tajnom parastosu za žive i mrtve.

Do ruku mi s vremena na vreme dolaze luksuzni katalozi sa izložbi Baneta Jegulje. Preko cele naslovne strane šepuri se njegovo prezime — Kvižik! Jegulja se inače preziva Cvijić, ali Francuzi to izgovaraju Kvižik, jer ih mrzi da se lomataju sa tamo nevažnim imenima, koje čak ni ch na kraju ne može da im umili. Neko se, izgleda, revnosno brine da ove raskošne monografije stignu u stari Kvižikov kraj. Ne bi me začudilo da to čini sam Bane Jegulja, mada je već odavno odnegovao sopstveni mit o izgnaniku koji je pokidao sve veze sa zavičajem, postavši jedan od glavnih stubova L'Ecole de Paris.

Prelistavam poslednji Kvižikov uspeh i divim se zvučnim imenima muzeja u kojima se na određenoj temperaturi i vlažnosti čuvaju Jeguljini pacovi: Viktorija i Albert Muzej, London. Muzej moderne umetnosti, Njujork. Kongresna biblioteka, Vašington. Kolekcija sera Rolanda Pernosa. Galerija Daniela Kordijea, Pariz. Aujourd'hui, Brisel. Galerija Jeane Bucher, Pariz. Iz pažljivo sređene biografije odstranjeni su svi podaci koji ne bi izdržali na braniku Jeguljine izmišljene ličnosti i njegovog uspeha.

Naročito je zanimljivo poslednje poglavlje Boskeove studije o našem Jegulji, gde su po godinama razvrstani ključni periodi u Kvižikovom stvaralaštvu. Čudno, nigde se ne pominje stari Kolarac. Ni Mima Laševska se ne pominje, ni stara Vecejka, koja upravo zauzima svoje mesto pored klozeta dok sedim za našim stolom i žvačem još tople pogačice sa čvarcima.

Volim da svratim u Kolarac oko devet sati pre podne, kada su stolovi još neoskrnavljeni pepelom i prelivenim pićem. Mada zakrpljeni na pojedinim mestima, stolnjaci su ipak besprekorno čisti i uštirkani. Kelneri brišu čaše i slažu ih u redove, da im se nadu pri ruci kasnije kad počne gužva. Šef sale odeven u crno pogrebno odelo raspoređuje karanfile i čiste pepeljare. Oko deset, na stolove stižu rskave tople pogačice rumene kore. Pokrivaju ih staklenim zvonom.

Kolarac je inače sasvim obična beogradska kafana, bez ičeg izuzetno slikovitog u sebi. Zidovi su do polovine obloženi oplatom tamnog drva, koje podseća na železničke čekaonice druge klase. Kroz prepodnevnu tišinu kafane zazvoni povremeno kitnjasta kasa, zakrklja njen stari mehanizam ... Kolarac je sasvim bezlično mesto za svakog, sem za mene. I msje Kvižika, verujem.

Dok je kafana još bez gostiju, staru Vecejku koriste da seče salvete od hartije. Od jedne salvete, koja bi po mišljenju šefa sale bila čisto rasipništvo, ona pravi četiri sekući ih nožem.

Uveče, kada se Kolarac ispuni dimom kao Graf-cepelin pred uzletanje, a zidovi mu izgube čvrstinu, rasplinu se i zaljuljaju, stara Vecejka će početi da liči na čuvarku pakla.

Ona nepomično sedi pokraj stočića na kome se nalaze svežnjevi toalet-papira, čisti ubrusi i sitnina na plitkom tanjiru.

Jedna od ranih Jeguljinih slika, sa kojima je započeo međunarodnu karijeru i bekstvo od slikarstva, nosi upravo naziv: Stara čuvarka fekalija (1959). Iz pora na licu te starice, na tom, danas već čuvenom platnu veličine 2,50 X 2,35 koje se čuva u Musee d'Art Contemporain u Montrealu, osipa se rđa, dok pojedini delovi njenog tela potpuno iščezavaju kao da su izbrisani gumicom, u žućkastim amonijačnim isparenjima što kuljaju kroz vrata klozeta zajedno sa hordom vodenih pacova. Stara Vecejka je tu prikazana u pozi sveznajuće veštice iz Magbetovog prologa.

Ima nečeg porazno istinitog u tom platnu (priznajem, mada ne ludujem za slikama Kvižikovog tipa) — dok ga gledate, čini vam se da se sve stvari pod kapom nebeskom završavaju baš ovde, pred vratima toaleta: ljubav, poverenje, mamurne ispovesti, ždranje, pohlepa, govna, sve ... Oči Kolarčeve Vecejke stare su kao Balkan. Iza njih je ponor tame. One su sve videle i sve doznale i sad su tu, da svedoče o ljudskoj sujeti. Ta žena je videla pritajene Narcise — nameštali su pažljivo kosu pred ogledalom; upoznala je tvrdice i njihovo dugo preturanje po džepovima dok ne pronađu najsitniji komad novca; prisustvovala je požudi — hitrim prepadima i vatanju pred vratima kabine, saznala sve o sitnim prevarama, čula siktave užurbane dogovore o tajnim sastancima tri metra daleko od muža koji je nedužno sedeo iznad svog litrenjaka; korak dalje, i ugledala je ludilo, one sumanute tipove koji sami sa sobom razgovaraju iznad pišaonice — prepoznala perverziju u poročnim dodirima pedera i lezbosa okruženih zadahom mokraće — i zaista, čuvala je sve te prizore kao tajnu čiji je bila deo na završetku umirućeg dana. Znala je kako započinju mnoge stvari i kako se završavaju ljubavi što su imale nameru da preokrenu svet.

Pokazujući na jednog političara koji je upravo proteturao pokraj nje držeći se za stomak, neka stara Vecejka reče:

»Oni tamo gore najpre drže govore i nazdravljaju jedni drugima, a onda se spuštaju ovamo da povraćaju!«

Pet noći govorio sam Jegulji o vecejkama, živim slikama pada nekadašnjih uvaženih gospi koje je život ostavio na cedilu. Pričao sam mu o tome kako su na kraju ostavši bez sredstava, prihvatile da čuvaju govna onih istih porodica kojima su nekada i same pripadale. Kada bi neko naslikao jednu Vecejku, govorio sam Jegulji, na njenom bi licu moralo da bude mudrosti, skepse i dobrote. Pomirene sa životom, vecejke nam svake večeri pokazuju svojim primerom da ne smemo biti isuviše umišljeni u svoju srećnu zvezdu.

I zaista, sve ovo o čemu smo pričali, a uz to još i onaj posebni mrki ton izmaglice koja se pojavljuje samo između devet uveče i pola dva posle ponoći u Kolarcu i nigde više na svetu, postoji na toj Jeguljinoj čuvenoj slici. Na tom platnu definisan je njegov stil — »materijalizovati nestvarnost sna, rastočivši ga u moru tamne svetlosti...« (Alain Bosquet, 1961) — onaj isti stil koji se danas pretvorio u štancovanje umnoženih novčanica-slika, koje i samog svog tvorca drže u ropstvu manira, ne dozvoljavajući mu da slika bilo šta drugo sem pacova u žutoj rasveti Kolarca.

Naravno, Alain Bosquet i ne sanja da su zidovi jedne sirote kafane negde na Knez Mihajlovoj ulici, negde u Srbiji, negde u Jugoslaviji, negde na Balkanu, obloženi baš mrkim drvom i da je svetio u toj jazbini oskudno i bledo zbog toga što su škiljave sijalice skrivene prljavo belim kuglama mutnog stakla — niko i ne pretpostavlja da tako daleko od otmeno proračunatog nereda Jeguljinog pariskog ateljea, do kojeg se kolekcionari i galeristi penju posle mnogo veza i najava kao na hodočašće, živi još uvek Stara čuvarka fekalija i da svakoga jutra tupim nožem seče brdo papirnatih salveta. Gospodin Bosquet, naravno, nije kriv; veliki Kvižik mu nikada nije otkrio taj nevažan podatak, mada lično sumnjam da ga je mogao zaboraviti. On jednostavno nije želeo da otkrije poreklo svoje tamne svetlosti. Ali ja sam bio svedok rađanja te slike. Gledao sam noćima kako Jegulja na poleđini kutija od cigareta Morava crta bezbrojne varijante Vecejinog portreta. I dok smo mi žvalavili za stolom rasipajući duhovitosti, Jegulja je prekrivao skicama salvete, kelnerske blokove i kutije naših cigareta. Crtao je hemijskom olovkom, a kada se ona istroši, palio je šibicu za šibicom i nastavljao da crta garom sa vrha palidrvca. Ponekad je crtao Miminim krejonom za oči, izvlačeći pojedine partije njenim ružom.

I dok smo mi izlazili iz Kolarca potpuno ispražnjeni, sa vilicama ukočenim od smeha i prepirki, Jegulja je odnosio sa sobom pune džepove iscrtane hartije.

Bio je, inače, velik grebator: ne poznajem nikoga kome je Jegulja ikada platio kafu! Kada bi ko naručio, na primer, gulaš, Jegulja bi u njegov tanjir umakao tuđ komad hleba. Ako biste se digli od stola da pozdravite prijatelja, mogli ste biti sigurni da će, kada se vratite, vaša kafa biti popijena. A čovek ipak ne može da šeta po jednoj kafani sa šoljicom u ruci.

Jegulja je gutao sve! Čak i pacovi, kojima se toliko ponosio, nisu bili njegov izum. Ukrao ih je nekom mladom slikaru koji se 1956. obesio na Adi Ciganliji. Ali, pošto ih je jednom prisvojio, bili su više nego ičiji njegovi — Jeguljini!

Na kraju, taj pacolovac nam je ukrao i Mimu, istina, s njenim dopuštenjem, ali ipak — Ale i ja nismo mogli celo vreme držati našu sestru za ruku! S druge strane, ludačka Mimina čežnja za belim svetom pobedila je njenu urođenu odvratnost — Jegulja joj je sigurno obećao da će postati kraljica pacova i ona je jednoga dana jednostavno isparila iz Kolarca bez zbogom.

Verovatno, nije želela da nas rastužuje.

***

Msje Šarl Brijer, Jeguljin gazda, držao je malu litografsku štampariju u Rue de Somerard, odmah pokraj muzeja Cluny. Među njegovim klijentima nalazili su se i neki od najpoznatijih pariških slikara: Dubife, Hans Hartung, Antoni Klave, Poljakof, Sulaž, Karzu...

Jegulja je u Brijerovoj radnji strugao litografske ploče za mizernu nadnicu.

Francuski su radnici isuviše velika gospoda da bi pristali da stružu kamen, pa je pre Jegulje strugao neki Turčin, a još pre njega jedan Senegalac. Litografska ploča se, inače, šlajfuje na sledeći način: najpre se poliva vodom pa se na nju nabaci tanak sloj finog rečnog peska, a onda se struže drugim, manjim litografskim kamenom, sve dok sasvim ne iščezne i poslednji trag starog crteža. Struže se dok čoveku oči ne iskoče od napora!

Kamenje se šlajfuje u podrumu, ispod štamparije. Tu, ispod zemlje, uvek je vlažno i zagušljivo. Crnci iz podruma retko kad viđaju slavne zverke — slikare koji posećuju radionicu msje Šarla. Oni dolaze obično pre podne i nažvrljaju svoje crteže za nekoliko minuta, a posle ih radnici danima pripremaju za štampu i otiskuju. Nakon toga slikari svrate da potpišu grafike, i tom prilikom msje Šarl izvlači svoj nadaleko čuveni konjak iz provincije Šarant da se zalije uspešno okončan posao.

Msje Šarl uživa velik ugled medu pariškim litografima. Njegova radionica je neka vrsta svetilišta. Ništa se u njoj nije promenilo od vremena starog Pola Brijera, njegovog dede, koji je zajedno sa Tuluz-Lotrekom izmislio novu tehniku litografske štampe, prskajući boju sa četkice za zube. Nežni prelivi postignuti na taj način izazvali su pravu malu revoluciju u to vreme i jednom zauvek učvrstili ugled štamparije Brijer i sinovi. Msje Šarl Brijer se zato čuva novotarija kao kuge. Kada mu ko predloži da modernizuje svoju štampariju, on ponosno odgovara: »Ne, moj gospodine, dok sam ja živ, ovde se neće ništa menjati! Ako vam ne odgovara moja litografija, bavite se američkom sito-štampom! »On ide u tome toliko daleko da čak ne menja ni stare daske na patosu, koje su uveče, kada se radionica zatvori, posipaju pilotinom i metu baš kao i pre stotinu godina.

Tako je još uvek jedna od najvažnijih prednosti radionice Brijer i sinovi ručno šlajfovanje litografskog kamena. Svugde su već uvedeni električni aparati za poliranje, samo kod msje Šarla radnik struže kamen rukom! Pola godine taj posao je, dakle, obavljao Bane Jegulja, alijas Kvižik. Nalazio se na samom dnu lestvice u radionici msje Šarla, kao prost fizikus, kako beogradski mangupi nazivaju manuelce. Nisu ga ubrajali među svoje čak ni francuski štampari, jer nije bio član sindikata i, po njima, oduzimao je hleb nekom Francuzu. Kad ih je Jegulja jedanput zapitao kome to Francuzu oduzima hleb, da mu ga vrati, oni nisu umeli da mu kažu.

Jegulja je šest meseci strugao kamenje dole, u podrumu, misleći često na Sizifa. Strugao je go do pojasa, psujući kroz zube francuske pedere. Da nekako ulepša život, po zidovima je okačio svoje drage pacove. Šarl je bio zadovoljan tim ćutljivim radnikom koje je grizao kamen.

Jednoga dana štampariju je posetio, po svemu sudeći, ugledan gost, čovek izduženog konjskog lica, odeven u nov novcijati radnički kombinezon. Te godine pariski salonski levičari voleli su da se odevaju u radničku nošnju i da puše jeftini Goluaz. Po štampariji se proneše vesti da gospodin-radnik, inače čuveni slikar, želi da promeni svog dotadašnjeg litografa, pa su mu preporučili matorog Šarla Brijera. Obišao je tako najpre prese u prizemlju, a onda ga spustiše u vlažni podrum, da se i sam uveri kako se kod msje Šarla kamenje struže zaista ručnim putem.

Jegulja se pravio šašav. Nije prekinuo da šlajfuje velik kamen.

Gospodin-radnik je odmah primetio pacove na zidu. »Čije je ovo?« upita msje Šarla. Poluizvinjavajući se, patron objasni da njegov novi radnik u slobodno vreme izrađuje sam te čudne crteže. Ali, ako uvaženom gostu smetaju, izazivaju u njemu odvratnost i uopšte, deluju na njega neprijatno, on će već zamoliti svog čoveka neka ih drži u bloku.

Posetilac, očigledno, nije bio mutav: odmah je procenio vrednost pacova i pacolovca u tišini u kojoj se čulo samo struganje kamena o kamen, škripa peska i škrgut Jeguljinih zuba.

Uvaženi gost je tako video crteže koje više nikada neće biti u stanju da napravi. Iz njih kao da je navirala pobuna. Neka drska, izazivačka pripadnost podzemlju.

Evo, pred njim se svet rušio u paramparčad, otrovne pare prekrile su zemlju poplavljenu mrtvim vodama nekog čudnog rečnog rukavca, a iz tog truleža i pepela spasavali su se trkom pacovi nakostrešene dlake. I to sve bilo je izvedeno sa virtuoznošću Leonardovih skica za ratne mašine i letilice; možda sa malo primesa severnjačke škole — na primer, Albrehta Direra ili Hansa Holbajna?

A opet, crteži su zaista novi, neviđeni... Izazivaju u gledaocu neki otpor, mučninu koja se pretvara u bes, šta li? Čemu crtati ovako gadne stvari?

No, gost je bolje od bilo koga shvatao da je ružnoća pacova i pacolovca samo prividna, da je to u stvari štit ispod koga se nežni pacolovac brani od poplave opšteg atomskog straha. Učinilo mu se još da je prepoznao svoju pobunu iz četrdeset i devete, dok još nije prodao dušu đavolu i postao zatočenik galerista. Ono vreme u kome je slikao tragična jutarnja raspeća, pred kojima se zaustavljaju mesari i piljari iz Les Halles u sumornoj novembarskoj svetlosti. Dok je još bio u onome što danas kolekcionari pobožno nazivaju njegovom »gotskom fazom«.

— Hteo bih da kupim neke od ovih crteža — kazao je msje Šarlu — na primer, ovaj! Koliko košta?

Zaustavio se baš pred Mimom koja je porađala vodenog pacova. Hartija je bila masna i nagorela po ivicama. Taj crtež je tako dugo i tako očajnički uporno rađen da su na njemu zjapile rupe velike kao franak. Hartija nije izdržala Jeguljin bes.

— Combien? — pitao je, dakle, posetilac Jegulju sa koga se u potocima slivao znoj.

— Milion! — procedio je Jegulja i nastavio da grize kamen.

— Milion? — zaprepastio se uvaženi gost. — Molim vas, objasnite tom mladom čoveku da čak i moji crteži jedva da dostižu milion ...

Ali, pre nego što je msje Šarl pokušao da objasni Jegulji bilo šta, gost se, izgleda, pokajao za nekontrolisan izliv taštine. Istog časa kada je to kazao, pokajao se, ali tu se više nije moglo ništa! Reč je bila izgovorena, povratka nema. Uplatkao se, a Jegulja je samo to i čekao.

— Stvarno? — osmehnuo se detinjasto i obrisao mokre ruke o litografsku kecelju. — Prodajete ih za milion? Čestitam! I vi ste, znači dobar slikar ...

Stegao je svojim šapama bledu gospodinovu ruku i vratio se svojoj kamenoj ploči. Posetilac se bez reči okrenuo na potpetici i besno izašao iz podruma. Msje Šarl je panično davao znakove Jegulji iza njegovih leđa.

— Znate li uopšte s kim ste razgovarali? — spustio se, besneći, u podrum posle pet minuta.

— Znam — kazao je mirno Jegulja. — Sa Bernardom Bifeom.

TRINAEST

Među radnicima Francuzima brzo se pročulo kako je Jegulja sredio Bernarda Bifea. Kako ga je postavio na njegovo mesto! Pa su ga sledećeg dana pozvali na po jedno »crveno«. Uopšte, ugled mu je jako porastao i više mu nisu govorili da oduzima hleb njihovim zemljacima.

Ali Bife se vratio posle dva dana.

Nešto ga je, izgleda, vuklo u taj vlažni, polumračni podrum: pacovi sa Ade radili su svoj posao. Hteo je da još jedanput proveri nije li se možda prevario, pa je poveo i svog galeristu, Etjena Solanža, da vidi tog mračnog balkanskog Sizifa koji se druži sa pacovima i proriče skori smak sveta.

Jegulja je, baš kao da se ništa nije dogodilo, i ovaj put strugao svoj kamen. Podrum je zaudarao na znoj i pesak. I pacovi su bili tu: gledali su sa zidova pacovskim očicama muku svoga tvorca.

— Voila! — kazao je Solanžu. — C'est ca!

Ne, nije se prevario! Zaista, u ovom podrumu se porađalo nešto u mukama. U njemu se začinjala sveukupna nesreća ovoga sveta. Njegovo raspadanje, njegova bolest i trulež vasione kojom je bio okružen. I sve to bilo je ispričano sa detinjim osmehom nekoga ko se ničega ne plaši. Tvorac tih pacova cerekao se svojoj sudbini u lice.

Bernard Bife je to odmah osetio. Pogotovu što je već odavno bio s druge strane barikade, zauvek zarobljen manirom iz kojeg mu nisu dozvoljavali da se izvuče, ni ovaj isti Solanž ni luksuzni život koji je podupirao sirotim, već bezbroj puta upotrebljenim i viđenim gotskim vertikalama.

»Naši glavni kupci su američki kolekcionari — govorio je često Solanž — oni neće eksperimente već slike koje će odmah prepoznati kao tvoje i sa daljine od dvesta metara! I u mraku, čoveče! Oni u njih ulažu svoje krvave dolare i ulagaće ih sve dotle dok te održimo na površini, a to je već moj posao ...

»Izlizao sam se od upotrebe,« mislio je Bife gledajući pacove, »ali evo svežeg mesa za ovog slikoždera. Neće proteći mnogo vode Senom, a Solanž će i od njega napraviti konfekciju, smeće. I mali Sizif će mu još biti zahvalan do groba zbog toga.«

S druge strane, i Jegulja je omekšao: video je da stvari postaju ozbiljne — pacovi su počeli da sami sebi krče put do uspeha, grizući sekutićima blaziranu kožu tih istanjenih Francuzića. Prekinuo je sa struganjem kamena i dovukao gostima pet blokova nabubrelih od crteža.

Etjen Solanž, naravno, nije pokazivao nikakvo oduševljenje. Izgledalo je pre da ga čitava stvar uopšte ne zanima i da izdržava samo zbog Bifea. Razgledao je ćuteći list po list, misleći na to kako je Gospod Bog pravedan i nepredvidljiv: kako se geniji i lepe devojke rađaju svuda, čak i na Balkanu, u Srbiji, o kojoj mu je pričao njegov otac kao o divljačnoj i ratničkoj zemlji. Čuvao se da pokaže svoju radost što ga slikarska sreća ne napušta ni u šezdesetoj, kada se galeristi od uspeha ili povlače u svoje kuće po Provansi, ili izbegavaju rizik, izlažući samo proverene zverke. Eto, slučaj mu dovodi pred noge jednog čistog genija, i to genija koji se danas može dobiti budzašto, za malo sitniša, i vezati čvrstim ugovorom, pa musti iz njega talenat i novac sve dok svet ne izludi od njegovih ludih pacova. Naravno, sretao je on često talentovane slikare, ali u ovom poslu nije važno toliko biti talentovan koliko biti dovoljno lud pa izdržati ceo život grizući boju. A ovaj to jeste, očigledno. Iz njega izbija postojanost slikarske mazge. Evo čoveka koji će mazati puter po hlebu njegove unučadi, Pjera i Žoržete!

— Znate šta? — kazao je posle svega Jegulji. — Vi neosporno imate izvestan talenat, ali sve je to još prilično nezrelo i sirovo... Vi, naravno, znate da crteži slabo idu na tržištu: da li biste ove stvarčice mogli izvesti u ulju? Poznajete li, uopšte, tehniku slikanja uljem?

Da. Jegulja je kazao da poznaje tehniku slikanja uljem. Ali, dodao je, crtež je osnova svega, a on će ga lako ponoviti ako treba i na zidu, u betonu ili testu, svejedno. On će ga ugrebati noktima u vreli asfalt! A, uljem nije slikao samo zbog toga što slikanje na taj način zahteva izvestan komoditet. Atelje, dovoljno prostora i mnogo više novaca za materijal.

Crteže je moguće praviti svuda: po čekaonicama, na primer. Na ulici. Najveći broj onih crteža on je načinio ležeći u krevetu pokriven, evo dovde, ćebetom u vreme dugih beograskih zima kad nije imao čim da se greje. Skice je, naravno, beležio na reci Savi, po starim, napuštenim brodovima. A što se tiče trajnosti crteža ili ulja, ovoga ili onoga, kazao je Jegulja, gospodin sam najbolje zna koliko su bile trajne piramide i kako ih je pesak jednoga dana lepo izjeo zatrpao. Samo je trajna smrt, kazao je, i iscerio mu se u lice.

— Bon! — rekao je Etjen Solanž, ustavši sa stolice. — Videću šta mogu da učinim za vas ...

Jegulja je nastavio da struže litografski kamen za msje Šarla i naredne nedelje, ali svima u radionici bilo je jasno da se dešava nešto izuzetno, čim su pogledima ispratili Bifea i gospodina Solanža, koji su izlazeći iz Jeguljinog podruma živo gestikulirali.

Msje Šari je sijalicu od dvadeset i pet sveća u podrumu zamenio sutradan novom, mnogo jačom. Počeo je da Jegulju oslovljava sa »mon cher ami, Kvižik!«

Druge nedelje, gospodin Solanž je izveo na večeru Jegulju i Mimu, zajedno. Jeli su u restoranu hotela Krijon, okruženi kelnerima koji se nisu mogli načuditi kako mladi gospodin pije uz ribu »koka-kolu«. Prilično, bizarno, zar ne?

— S'il vous plait, vendange du 1947. — rekao je Jegulja.

— Pardon, Monsieur?

— Coca-Cola, bien sur!

Kao predjelo, Jegulja je izabrao rusku salatu. Kelneri su se osmehnuli kada je kazao:

— S'il vous plait une salade sovietique ...

— Charmant! — uzviknuo je ushićeno maitre d'hotel.

Mima je u stopu sledila svog otmenog domaćina u njegovoj znalačkoj šetnji kroz vina i godine berbe. Solanžu nikako nije bilo jasno kako je taj zapušteni dripac, njegov budući trkački konj, pronašao tako skupocenu devojku. Najviše ga je zapanjila Mimina svežina, pa joj je to i kazao:

— Vidi se, draga moja, da ste čitavog života jeli svežu hranu! Naše devojke se hrane mesom koje je dugo bilo zaleđeno. Blede su i anemične; kao da ih odgajaju u frižiderima ... Američki način života će nas potpuno uništiti! Ali vaša koža! ...

Mima je te večeri blistala.

Stari Solanž je uživao u njenoj mladosti, ne ispuštajući iz vida Jegulju koji je pravio male pacove od voska što je kapao sa sveća. Napravio je šest crvenih pacova.

Ponudio se da ih odveze do njihovog stana, ali oni odbiše. Nastavili su da se ludiraju po kejovima uz reku.

Te noći Mima je pokušala da ubije Jegulju peglom. Zavitlala mu je u glavu i okrznula ga po slepoočnici. Jegulja i danas nosi taj ožiljak.

Počelo je tako što je Jegulja poludeo od ljubavi prema samom sebi.

Znao je da će kad-tad uspeti, ali se ni sam nije nadao ovoj filmskoj brzini. Koliko je samo naših slikara pre njega uspelo da osvoji Pariz? Čuveni Uzelac danas je skromni ilustrator pornografskih izdanja. Ilustruje Markiza de Sada i kladi se da ume najbolje da nacrta žensku stražnjicu. Slikar ženskih dupeta maestro Uzelak! Njegov najveći rival sa beogradske slikarske Akademije, neki Feđa, koji je isto tako stigao u Pariz sa blokovima prepunih crteža, završio je kao artist u kabareu Joli Fleur. Najavljuju ga dobošom kao najbržeg crtača na svetu. Izlazi maskiran u Rembranta i crta goste dok momci ne postave trapez za narednu tačku. On je danas samo jedna bedna pauza! A u Beogradu su ga smatrali genijem i proricali mu veliku budućnost. Budućnost — govno!

Svi ostali su se manje-više uplašili gladi i neizvesnosti, pa se vratiše u Beograd. Žive od toga što se sećaju slavnih pariških dana. Gnjave studente svojim navodnim prijateljstvom sa Đakometijem i Sutinom. Niko od njih nije ni video izbliza gospodina Solanža, a kamoli bio sa njim na večeri u Krijonu!

Mima je pravila planove. Praseliće se izvan Pariza u kuću koju im je obećao gospodin Solanž. Praviće ludačke prijeme za zemljake i Francuze. Moći će da dolaze svi! Provod! Kupiće beli dvosed i provozati se trubeći kroz njen kraj, da je vide sva ona đubrad iz Senjačke ulice. Pre toga, voziće se lagano Knez Mihajlovom u podne; ima svi da pošize od zavisti!

Ali Jegulja je ćutao.

Možda je bolje da joj sve kaže odmah nego posle, kad bude kasno. On nema ni blagu nameru da živi sa njom.

— Ko je govorio o braku? — pobunila se Mima.

— Boli me dupe za brak ...

Nije ona malogradanka!

Jegulja nije ni mislio samo na brak nego, uopšte, na život s njom. Sve naše slikare upropastile su baš žene. Žene ih drže pod uzdom. Niko tako ne ume da upropasti slikara kao njegova rođena žena, neka to Mima zna! Jer, slikari nisu od ovoga sveta, pa im se žene brinu za život. Plaćaju kirije, kuvaju, rađaju i podižu decu, obezbeđuju im vreme za slikanje ... I tada to počinje, kazao je Jegulja! One drže lovu. One odlučuju o svemu. A slikar se pretvara sve više u domaću životinju koja nosi slike kao što kvočka nosi jaja. Dok još mogu da ševe, stvar nekako i klapa, ali kad im se više ne diže, žene im potpuno izlude: vređaju ih u njihovoj rođenoj kući, pred gostima. U svakom prijatelju vide samo nekoga ko želi da besplatno zdipi sliku. A kako znaju da bi se sirotim slikarima još možda i digao na neku drugu žensku, ljubomorne su kao kuje i samo rasteruju modele. Slikarske žene su uglavnom krive za propast svojih muževa. Na kraju, oni više i ne slikaju kao nekad i sve je gotovo. Ko je lukav i uspe da nadigra žene u svom zanatu, taj će daleko dogurati. A deca? Deca su čisto sranje! Familiju, uopšte, treba rasterati. Te grebatore koji se hrane kao paraziti očevim talentom! Pogledaj samo matorog Pikasa: pa taj uopšte i ne zna koliko je žena i koliko dece imao ... Jegulja zna znanje. On se neće uvatiti na lepak. Ne, Mademoiselle! Možda Mima misli da nije prozreo namere onog izdrkanog Solanža, koji namerava da ga doživotno muze? Njega, Jegulju? Taj se još nije rodio ko bi njega preradio. Solanž će mu poslužiti samo dotle dok se ne učvrsti sa pacovima na američkom tržištu, a onda adieu, cher ami! Jebi se! Ali što se tiče ševe, rekao je Jegulja Mirni — merci — on je uvek raspoložen za po neki metak, ako zatreba. O ostalom, naravno, nema ni blagog govora! Na ovom mestu, on i Mima treba da se rastanu. Svako na svoju stranu. Pred Jeguljom stoji ogroman posao. Pokazaće on tim francuskim pederima kako se slika mudima! Jer, zna se — u umetnosti su najvažnija muda. Muda. Muda. Muda. Muda. Evo, ova muda, vidiš! Ima njegovi pacovi da preplivaju veliku baru i da poklopaju lovudžu glupih Jenkija. Puštaće ih iz ateljea pa će se oni, onako dresirani, vraćati plivajući preko okeana sa lovom u kljunu.

Onda je Mima bacila peglu, pa su se tako i rastali.

Dočekala je zoru šetajući pustim ulicama. Neko je pred jutro odveo na čorbu od luka u Les Halles. Kurve su je podozrivo gledale, kao nelojalnu konkurenciju. Sutradan se zaposlila da čuva francuske bebe na sasvim drugom kraju Pariza, u blizini Bulonjske šume, ali se dva dana kasnije poševila iz očajanja sa svojim gazdom, pa posle toga više nije mogla ostati u toj kući. Promenila je porodicu, ali joj je najviše bilo žao dece koju je upoznala. Deca su bila fenomenalna, a roditelji čista đubrad. Na kraju, Mima se razbolela i mislila da će da umre. Spasile su je dve jugoslovenske studentkinje kod kojih je ležala dva meseca. Mima priča da je posle toga ličila na svoju sopstvenu senku i da su joj rođene pantalone plesale oko struka.

Jedanput, mnogo kasnije, prolazeći Jelisejskim Poljima, videla je gomilu parkiranih limuzina pred galerijom Etjena Solanža. U izlogu je stajala samo jedna slika i samo jedna reč.

KVIŽIK

i pacov Arčibald sa broda Deligrada.

Izložbu je otvorio jugoslovenski ambasador.