A kada me ko povredi, cvileći bežim u Studentski grad — eno, iz magle izranjaju tužni blokovi — kasarne, Krilo-F me očekuje pa se zavlačim u jedan od slobodnih kreveta, jer uvek je neko iz sobe na putu, u varoši ili na večeri u menzi.

Sa Kvarnim Rikijem, izuzetno obdarenom protuvom, napao sam još sredinom septembra Studentski grad. Školska godina još nije bila zvanično počela, pa se najveći broj studenata nije ni vratio sa raspusta. Njihovi kreveti zvrje prazni bez posteljine — samo tri gola dušeka na gvozdenom okviru. Raj za beskućnika!

Bilo je dovoljno uvući se u jedan od četiri bloka Studentskog grada i otvarati redom vrata, koja su po pravilu imala razvaljene i improvizovane brave, pa bi spavač, željan sna, veoma brzo natrapao na slobodan krevet, često i potpuno praznu sobu sa umivaonikom i svim potrebnim luksuzom.

Tako sam i otkrio sobu sto šezdeset i sedam i spavao u njoj sam četrnaest noći, kada je Kvarni Riki nekud ispario. Uveče bih digao dušeke sa susednih kreveta i pokrivao se njima. Hranio sam se ukradenim lubenicama koje sam dizao ispred nosa usnulim čuvarima.

Onaj uzbudljivi noćni šum Beograda uspavljivao me kao nikad, njihao i ljuljuškao, šapućući priče o uspehu i slavi.

Otkrio sam Studentski grad pošto je strpljenje mojih dalekih rođaka došlo do krajnje granice. Uverili su se, naime, rođenim očima da se pretvaram u dangubu bez ikakvog određenog cilja i čvrstih namera, pa su mi sve manje ukazivali gostoprimstvo.

Zaticao sam njihova vrata zaključana i, ma koliko da sam dozivao, zviždao, bacao kamenčiće u prozore, nisu otvarali. Ćutali su u posteljama, uživali u svom krovu nad glavom i svojoj bezbednosti, koju sam tamo napolju, pod prozorima, tako lepo ilustrovao. Lepše nego cvrčak u istoimenom filmu o mravu!

Davali su mi novac, u stvari neki bedni sitniš, sada već kao crnoj ovci, i ne tražeći da im ga ikada vratim. Davali su ga kao zalogu da ih više neću uznemiravati, niti šta tražiti. Da se reše bede!

No, moja visoka ulična škola gluvarenja bila je već završena — postao sam iskusan velegradski pacov i umeo sam da se snađem.

Jednoga jutra, početkom oktobra, u moju sobu upade mladić sa kartonskim koferom u ruci. Oko kofera je bio obmotan i svezan kanapom zimski kaput. Videlo se da momak namerava da tu prezimi. U drugoj ruci teglio je kartonsku kutiju kroz koju su probijale masne mrlje. Očigledno, kutija je bila nabrekla od dobre seljačke klope. Izabrao je ćutke krevet najbliži prozoru i počeo da raspoređuje stvari. U čudu je utvrdio da ne posedujem ništa.

Objasnih mu da sam ilegalac. Ilegalni spavač usred mira i mirnodopskog života. Ispitivao me je sumnjičavo, procenjujući u sebi ne krije li se tu možda neka podvala.

Bio je lep na neki divlji, seoski način koji gradska deca istog časa zavidno prepoznaju kod onih što su odrasli na slobodnim pašnjacima. U isto vreme, malčice trapav. Nedodirnut gradskim smradom. Studirao je DIF — Državni institut za fizičku kulturu. Kao i mnogi dečaci rođeni u godinama posle 1934. — one godine kada je u Marselju ukokan blaženopočivši kralj — i on je nosio njegovo ime: Aleksandar, što dokazuje da mu je otac bio skrhan lojalnim bolom činovnika državnih železnica. Ali, kao većina njegovih imenjaka, i on je umesto nedeljnog kraljevskog imena nosio običan nadimak za radni dan.

Druge su tako zvali: Leka, Aleksa, Sale, Acika, Saša, Šacika, njega — Ale.

Prvih noći zaključavao je svoj izdrkani kofer, plašeći se valjda da ga ne pokradem. Spavao je na boku i trzao se i na najmanji šum. Palio bi svetlo i vikao: »Šta to radiš?« — kada bih ustao da pijem vode ili pišam u lavabo.

Ali, trećeg dana, postalo mu je, izgleda, dosadno da sam klopa, nagnut nad rastvorenu kutiju u koju su padale mrve.

Ponudio mi je parče štrudle od maka.

Oči mi se napuniše suzama nemoćnog besa i neke žalosti što i sam nemam paket, što se tek sad setio da sam možda i ja gladan. Smešno, kad sam besan, meni se najpre plače; suze prosto same naviru na oči, a tek onda dižem dževu! Bio sam, dakle, lud od besa što sam otpisan, i on je to, izgleda, prokužio. Kroz njegov oprezni seljački oklop probio se kao neki stid, šta li, valjda solidarnost.

Sredio sam se:

— Jedi govna sa svojim geačkim paketom! — rekoh mirno.

— Meni kažeš? — ustao je prebledevši.

— Jedi svoja geačka govna! — ponovio sam. — Svoju usranu seljačku klopu za geake kao što si i sam!

Skočio je i srušio me sasvim profesionalno na srednji krevet. Okvir nije izdržao — skljokao se pod našom težinom.

— Ponovi još jedanput šta si rekao! — prosiktao je stežući mi vrat.

— Jedi govna... — prostenjao sam i izgubio svest. Mislim da sam se onesvestio od udarca i od stezanja, od svega pomalo, a najviše od strašnog skoka teškog mladog tela fajtera. A možda je moj kurvanjski organizam sam od sebe odlučio da zbriše u nesvest, da ne bi stavio na probu sopstvenu hrabrost?

Smrtno se uplašio i počeo da mi daje veštačko disanje:

— Kako ti je? — upita mucajući.

— Jedi govna! — kazao sam još jedanput.

Od tog dana više nije zaključavao kofer. Poverovao mi je.

Posle Aleta, u sobu 167 uselio se Komnen, za njim Gaga Govedo, student veterine i strastan pokeraš. Ale mi nije dozvolio da potražim drugu sobu. Postao sam njegov zvanični ilegalac. Navikao se na mene kao na neku domaću životinju: što je bilo njegovo, bilo je i moje.

Tako sam pronašao svog velikog brata, zaštitnika zalutalih noćnih ptica. Bio je ponosan na moje navodne vrline: poznavanje izvesnih stvari koje su mu bile tajanstvene, moju diskretnost (nikada nisam zaboravljao da sam ilegalac bez ikakvih prava), napabirčeno znanje i to što sam zaista znao sve o filmu.

Spavali smo zajedno u njegovom krevetu kada su ostala dva ležaja bila zauzeta — leđa uz leđa, a nekoliko puta pokušali smo da se smestimo na način poznat u Studentskom gradu kao sistem »dupe-glava« ili »ti pereš noge, a ja zube!« pri čemu su nam glave bile na dva suprotna kraja kreveta. Na kraju, prihvatismo najudobniji od svih sistema: svako od zvaničnih spavača davao mi je po jedan deo dušeka, pa bih ih sastavljao na patosu ispod umivaonika.

Imao sam tako i svoj mali privatni krov nad glavom.

SEDAM

Mima je najpre prišla prozoru.

Videla je sumornu ledinu među blokovima, prekrivenu snegom po kome se caklio stakleni krš i lim starih konzervi.

Po niskom šiblju, koje nikako nije uspevalo da izraste do normalne visine drveća, nikli su tužni plodovi: komadi krpa, stare novine, iscepane najlon čarape, duge trake upotrebljenih zavoja... Prozor nam je, dakle, gledao na đubrište, ali u daljini su se videli plavičasti brežuljci iza kojih je počinjala panonska ravnica. A to je ipak nešto!

— Čiji je ovo krevet? — upita isprobavajući čvrstinu madraca.

— Njegov — pokazao sam na Aleta.

— A tvoj?

— Nemam ga ...

— Pa, gdje onda spavaš?

— Na patosu.

— Jel se to sme?

— Ne sme.

— Ako te uhvate?

— Onda će sva trojica biti izbačena iz doma.

— Stvarno?

— Zaista — potvrdi Ale, petljajući oko našeg malog rešoa. — Ako ga uhvate, svi smo najebali!

Komisije su inače upadale samo noću. Po danu bi to bilo neizvodljivo. Niko od njih ne bi izašao čitav iz bloka! Ali noću smo bili sami po sobama, prepušteni na milost i nemilost komisijama. Udarali su o vrata na policijski način, a pričalo se da im je šef naoružan pištoljem. U tim trenucima trebalo je što više dobiti na vremenu, tako da ilegalni spavač preko balkona pređe na drugu terasu i sačeka da kontrola protutnji. Pokazao sam Mimi kuda bežim kad naiđu. Zviznula je od zaprepaštenja:

— Ala je visoko! — kazala je. — Baš si hrabar...

Moja sujeta je bila zadovoljena.

— Nije to ništa! — puvakao sam se.

Najzad, čaj je skuvan i mi ga ćuteći pijemo, puštajući da se soba puni dimom i sumrakom.

Po Krilu-F se raščulo da imamo gošću u sobi, pa su momci iz susedstva počeli da donose darove. Hteli su da izbliza ždraknu Mimu.

Jedan slikar, Hercegovac, doneo je tri raspukla nara iz Opuzena i punu šaku zlatnog duvana — škije. Uvijali smo duvan u novine, praveći cigare debele kao prst. Smejali smo se tome kako nam najvažnije svetske vesti gore pred očima dok pušimo. Dim tog duvana bio je oštar i prijatan, samo se novinska hartija stalno odlepljivala.

Raširene novine bile su naš stolnjak, a čaj smo pili iz plastičnih šolja u kojima se drže četkice za pranje zuba. Kao treću šolju upotrebili smo konzervu u kojoj je nekada bio kikiriki.

Mima je ležeći preturala po našim stvarima:

— Modiljani! — uzviknu, izvukavši malu monografiju. — Luda sam za njim!

Ta monografija, štampana u masovnom izdanju AN ABRAMS ART BOOK 1954. NEW YORK jedini je primerak na polici moje nepostojeće biblioteke. Često je listam zaljubljen u dva bela zubića Devojčice sa pletenicama iz 1917. Razgledam tu knjigu obično pred spavanje, posle nekog naročito ružnog dana bez ikakvih izgleda. Na tim slikama sve je čisto i jasno: lakirani listovi reprodukcija podsećaju na dečije slikovnice iz mog detinjstva, od koga su ostali samo mutni nagoveštaji. Ova mala, jeftina knjižica o Modiljaniju, kupljena za lovu poslednjih dana blagostanja, za mene je neka vrsta portabl-oltara. Dovoljno je da spustim prste na njene već umašćene korice pa da se istog časa smirim. Ta broširana knjižica moja je jedina kuća.

Pre nego što počnu slike, nalazi se predgovor Žaka Lipšica, koji ne umem da pročitam jer ne znam engleski. Često, poput analfabete, prelazim prstima i pogledom preko krupnih, lepo odštampanih slova, zamišljajući o čemu li sve govore onome koji ume da ih odgonetne. Čini mi se da je to retka priča o jednom siromašnom mladiću, koja se završava srećno. Ne znam šta bih dao da mogu pročitati taj predgovor! Ali na našem spratu niko ne zna engleski...

— Jel znaš engleski? — pitam Mimu Laševsku.

— Studiram ga — kaže ona. — Što?

Najzad, saznaću šta piše Žak Lipšic! Uzbuđen sam do daske i tražim da mi prevodi one stranice koje, po mojoj skromnoj proceni, najviše obećavaju. U ušima mi bruji njen meki, duboki glas koji ima ukus jonatan-jabuke pune soka. Mima sedi a la turka na surom vojničkom ćebetu i povremeno podiže oči prema tavanici, tražeći potrebnu reč. Prevodi polako, frazu po frazu, kao da izgovara reči neke molitve čiji smisao ni sama ne shvata:

— Dakle, on, taj Žak Lipšic, kaže da je Modiljani izgledao vrio, vrlo lepo ... »Sećam se, kaže, da sam bio očaran njegovom lepotom: izgledao je aristokratski i u otrcanom odelu od rebrastog baršuna...« To je, to je nešto kao naš somot! Da, tako.

— Dalje, dalje Mima!

— »Sećam se jednog događaja koji se desio mnogo docnije (verovatno 1917.) usred noći: bilo je možda tri sata posle ponoći. Odjednom smo se trgli iz sna (sigurno on i njegova devojka, jel da?) jer je neko strahovito udarao u vrata. To je bio Modiljani, trešten pijan. Nesigurnim glasom pokušao je da mi objasni kako se seća da je na mojoj polici video knjigu pesama Fransoa Vijona i kako bi želeo da je ima. Upalio sam ... lampu (ovo ne znam šta je, ali mislim da je kao neka lampa, šta bi inače upalio u to doba noći, kog đavola?)... da potražim tu knjigu nadajući da će otići i pustiti me da spavam. Ali sam se prevario. On (to Modiljani) seo je u naslonjaču i počeo glasno da recituje. (Divan je, baš je srce!) Taj događaj još živi u mom sećanju (E, ovo baš ne razumem šta znači! Imate li rečnik? Nemate. Šteta!) Mala soba, mrak kasne noći, kroz koji se probija tajanstvena lelujava svetlost... (Opet kao lampa!)... Pijani Modiljani, koji kao avet sedi u naslonjači i neustrašivo, sve glasnije recituje Vijona, praćen lupnjavom u zidove naše male ćelije. (Taj Lipšic kaže da je Modiljani...) Ućutao je tek posle nekoliko sati, kada je već bio na izmaku snage«.

— Dalje, Mima, hajde dalje, molim te ...

— Koji deo?

— Evo, ovo ...

Mima se ponovo namešta u položaj prevodioca svetih tajni:

— » ... Modiljanijev život bio je brz sjajan blesak. Da li bi slikao isto tako dobro da je drukčije živeo, da je živeo manje lakoumno i bio sređeniji? To ne znam. (Izgleda da je ovaj dasa, ovaj Lipšic, ipak malograđanin. Mislim, sav je tako nekako sređen ...) Bio je svestan svoje obdarenosti, ali život koji je vodio nije vodio slučajno. Sam ga je izabrao. Jedne večeri, za stolom, primetio sam koliko je bolestan. Jeo je nekako čudno, hranu je gotovo zasipao solju i biberom pre nego što bi je uopšte okusio. Kada sam mu rekao neka se manje muči i da malo treba da sredi svoj život, razbesneo se kao nikad dotad ...« E, ne mogu više! — kazala je Mima, sklopivši Modiljanijevu knjigu.

Od te noći solio sam sva jela pre nego što bih ih okusio.

Od te večeri, Modiljani i Mima Laševski biće zauvek vezani našim zajedničkim čitanjem.

A Modiljani je do danas ostao moj najdraži slikar.

Soba sto šezdeset i sedam lagano se hladila jer je uprava Doma štedela na grejanju. Uvukosmo se sve troje pod pokrivač. Rešo smo ostavili da gori i njegova usijana spirala žarila se u tami. Mima je ležala između nas pušeći. Bilo je sve toplije pod starim ćebetom.

— Hej, pa vas dvojica ste zaista zločesti... — kazala je meškoljeći se. — Hej, neću tako! Nismo se dogovorili! Neću ...

Naši prsti putovali su po njenom telu, a ona je pokušavala da ih uhvati i zadrži. Ali šta je jedna Mimina ruka (druga je bila zauzeta pušenjem), šta su Mimini pet prstiju prema naše četiri ruke i dvadeset prstiju?

Koža joj je bila glatka.

Nismo joj ništa učinili.

Samo smo ležali i dirali je.

***

Te večeri izvedosmo Mimu na večeru u menzu Studentskog grada.

Menza je bila pompezno građena u obliku prstena. Večera je bila manje raskošna: krompir-paprikaš i salata od kupusa. Kupili smo u pola cene dva falsifikovana bona za nas troje.

Salate preručismo na jedan tanjir i tako oslobodismo tanjir za Mimu.

Najpre smo izbrojali krompire: devet krompira! Dobio je svako po tri. Onda smo izbrojali meso: dva mesa koja nismo mogli ničim da isečemo jer nismo imali nož. U toj menzi nikada nisu servirali noževe, verovatno zbog toga što bi ih studenti pokrali. Poklonili smo Miini oba komadića mesa. Ona ih je vratila na naše tanjire.

Ponovo smo ih na silu gurnuli u njen tanjir i ona ih je još jedanput vratila nama.

Najzad, odrekli smo se sve troje tog mesa, i pojeli krompire u saftu koji je imao ukus loše opranih sudova. Dva komadića mesa koje nismo uspeli da podelimo, ostala su na stolu.

— Šta je, ne sviđa vam se naša hrana? — odmerila je Mimu neprijateljski servirka.

Bila je studentkinja svetske književnosti i izdržavala se na studijama tako što je preko dana radila kao servirka. Zvala se Zoja. Imala je oči tek odstreljene košute. Kožu na rukama uništila joj je hladna voda kojom su prani naši ulubljeni tanjiri.

Pogledali smo sve troje u Mimine odnegovane nokte, a ona ih je hitno sakrila pod stolnjak.

***

Na stanici koju je zasipala mećava čekali smo autobus za Beograd.

Autobus je bio prepun i studenti su visili kao grozdovi zakačeni o vrata. Držali su se panično za gumenu harmoniku smrznutim prstima.

Ale i Mima uspeše da se dohvate držača, ja ne.

Trčao sam kao da ružno sanjam za autobusom koji je krenuo prema gradu.

Posle stotinjak metara, Mima i Ale su nekako iskočili i vratili se po mene. Nisu hteli da me ostave samog na stanici.

To je bio poslednji autobus te noći za grad.

Pratili smo Mimu preko zavejanog mosta, sve do njene daleke ulice na Senjaku, loveći snežne pahuljice ustima...

Mima nam svečano obeća da neće zaspati dok ne stignemo u našu sobu. Vraćali smo se po noći, peške. Gospode! Kada smo se, mokri i promrzli, ušuljali u ohlađenu sobu, bilo je već tri.

Činilo mi se da ću dobiti upalu pluća i uživao sam u spektaklu sopstvenog sprovoda, na koji će doći da se isplaču svi koji su mi nešto skrivili, sa kajanjem na licu.

Nisam dobio ništa drugo sem gripe, koju sam vukao dve nedelje na nogama.

***

Tako se završila Mimina poseta Studentskom gradu.

Ale je ležao u svom krevetu, a ja, kao i obično, ispod umivaonika.

— Ale? — pozvao sam ga jer sam znao da ne spava.

— Šta je?

— Mima se zaćorila u tebe... — rekao sam.

Ćutao je.

— Ako želiš, možeš slobodno da je poševiš... — kazao sam. — Mislim, što se mene tiče...

Ćutao je.

— Znaš šta, Ale — rekao sam — ja mislim da se ona fenomenalno ševi!

— Spavaj ... — kazao je.

Navukao sam ćebe do usana i prikupljao svoje razbacane komade. To ćebe je bilo moj dom, a dno umivaonika njegov krov. Okolo tama i vetar. I u tom tamnom uglu sazidao sam kuću od ljubomore i zavisti, u kojoj ću provesti nekoliko sledećih godina.

Uspavljivao sam se šapućući u ono prašnjavo ćebe: mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima, mima ...

OSAM

U studentskom Vavilonu na Novom Beogradu, u razdoblju od četiri godine kada se dešavala ova priča (sve češće hvatam sebe kako govorim: u Mimino vreme), mogle su se sresti i upoznati najčudnije ličnosti. Po ulicama između četiri duga paviljona, na stazama utabanim studentskim stopalama, osluškivao sam jezike i narečja mladih ljudi koji su, odvojeni rekom od velikog grada, ležali na klupama, igrali krajcarice po ledini zarasloj u kržljavu travu, piljili u svoje raskupusane udžbenike, rvali se, bacali kamena s ramena ili jednostavno prodavali zjala, lunjajući u potrazi za nekim zemljakom koji će im platiti autobusku kartu za Beograd.

Kao i svaka druga varoš, i Studentski grad je imao svoje vladare, užirene štrebere već proređene kose na temenu, i svoje prestupnike — mlade gorostase sa kožnim kaiševima oko zglavka. Ispod niskog čela i kratko ošišane kose, svetlucale su preteći njihove zakrvavljene oči. Povremeno bi upadali u ženski blok i silovali kakvu provincijsku ovčicu koja im se posle nekoliko dana i sama predavala, prelazeći iz ruke u ruku.

Bilo je tu i sitnih lopova, hitrih prstiju i virtuozno savladane veštine, a sretali su se i zanesenjaci: lako su se prepoznavali po mesečarskom hodu; uvek su pod miškom vukli tovare knjiga i ispisane hartije. Ludački su se nadali da će jednoga dana ugledati štampane svoje šifrovane pesme i hronike o detinjstvu.

Grad je, naravno, imao i svoje lude, umno zaostale momke, ćopave i razroke komedijaše na čijim je usnama večito titrao sumanut smešak. Pratili su u čoporima siledžije, skupljači njihove čikove, grebući se o njihovu milost. Slali su ih da nekome pijunu u lice, a onda, pošto bi čovek udario ludaka, skakali bi kao čopor pobesnelih uličnih pasa i komadali žrtvu.

U gradu je cvetalo podzemlje: muvali se kockari i šverceri — slikovit šljam deklasiranih protuva koje su bežale iz Beograda ispred zakona. Krili su se mesecima po sobama svojih sunarodnika, spavajući čak i na ormarima, sa koferom pod glavom.

Dečaci potekli iz srednjih građanskih porodica pokušavali su da iznova sagrade svoje izgubljene domove. Držali su se jedni drugih, slični, sličnih u toj ljudskoj košnici punoj mladog mesa, bubanja, mržnje, otimačine, straha, ljubavi i nostalgije. Po njihovim sobama mogle su se naći porodične fotografije i šareni kalendari. Sakupljali su poput krtica rasparene pribore za jelo i posuđe u kome se moglo kuvati, a ponegde sam zaticao i krajnju raskoš — prozirne zavese na prozorima i cveće u konzervi.

Druge sobe, opet, a njih je bio najveći broj, odavale su krajnje preziranje građanskog reda. U njima su stanovali buntovnici bez razloga, otpadnici činovničkih familija — studentski lumpenproleterijat, uvek između: ni radnici, ni seljaci, ni građani, jednostavno — večiti studenti! Živeći u neopisivo svetom neredu, kao da su želeli da se oslobode jebene diktature svojih majki-veštica i njihovih primaćih soba u futroli. Davili su i poslednje tragove malograđanskog prisećanja po svojim sobama, rasprodajući uspomene što su ih vezivale za ambiciozne očeve: časovnike dobijene za Dan zrelosti sa ugraviranim posvetama, tamnoplava maturska odela, kravate i lančiće, na kraju čak i kofer u kome su sve to doneli u Beograd.

Ulazio sam i u sobe seljačkih sinova. Mirisale su na sušeno meso sa dalekih durmitorskih bačija, na vlažnu vunu seljačkih čarapa koje su se obično sušile na radijatorima. Po tim sobama divio sam se prekrasnim ćebadima koju su im izatkale majke i sestre. Želele su valjda da im se sinovi i braća u tuđini pokrivaju njihovom ljubavlju — vunom koju su same strigle, prele, tkale, bojile i valjale u hladnim izvorima. Kada zagnjure nozdrve u tu šarenu ćebad i zaklope oči, ovi naglo ižđikljali seoski momci mogli su da se u bilo kom času vrate u svoj rodni kraj, da osete teleću toplotu u zavejanim štalama, miris stajskog đubreta koje se puši u hladnom jutru, blejanje i zvonjavu stada, lavež svojih kerova.

Kolonistička deca iz Vojvodine, rođena u ravnici, govorila su mešavinom narečja starog kraja i razvučeno tromim akcentom ravnice, ubacujući pokatkad stidljivo i novi, tek naučeni beogradski žargon. U njihovim ormarima bilo je uvek hrane. Roditelji su im je redovno slali po mašinovođama i kondukterima panonskih vozova. U tim sobama moglo se uvek iskamčiti nešto za klopu: obično je to bila debela bela slanina koju smo žvakali bez hleba sve dok ne osetimo muku od masnoće. A bilo je i pravih gozbi! Onda kada su u paketima stizale kao krv crvene kobasice, meke krvavice, mladi čvarci i paštete. Sezona gozbi je u decembru, u vreme svinjokolja. Majke su im konzervirale svinjsko meso u rastopljenoj masti, pa ga slale u golemim starim kantama od marmelade. Najukusnije su bile makovnjače — kolači koji mogu da se drže veoma dugo. Jeli smo ih i posle mesec dana od trenutka kada su izašli iz peći.

Seljački sinovi gledali su na nas, gradske otpadnike, sa podozrenjem. Studirali su, uglavnom praktičke nauke koje su za njih izabrali njihovi očevi: ekonomiju, agronomiju, veterinu, prava, zubarstvo ... Poslednji su u Studentskom gradu ostajali bez love. Urođenom seljačkom lukavošću, brinuli su se da sačuvaju tajne rezerve u dobro zakatančenim vojničkim sanducima.

Tamo, s druge strane reke, upoznao sam tako mlade gorštake koji su maštali o političkoj karijeri i znali Gorski vijenac napamet. Još ih vidim kako svakog jutra kreću da osvajaju Beograd: briljantni pesnici, govornici, genij alci, i kockari. Prznice i zanesenjaci. Mladi mužjaci za kojima su ludovale beogradske dame, loveći ih pre podne po kafeima i poslastičarnicama, dok su im muževi na poslu.

Družio sam se i sa nostalgičnim Bokeljima. Imali su duga, pretužna, dekadentna lica. Osećalo se da u njima teče krv razbaštinjenih navigatora i kapetana — čak i u bedi studentskog života umeli su da sačuvaju urođenu otmenost kretnji i ponašanja. Govorili su pevajući, a te čudne reči su im bile pune nostalgije za nekim tihim zalivima. Među njima, bilo je lako uočiti bosanske momke — teški i temeljiti poput zemlje, pevali su u proletnjim večerima ispod paviljona u travi tužne otegnute regrutske refrene, završavajući ih besno izvijenim zvrkom, posle čega bi nastupio muk. I dugovratih ostrvljana je tu bilo: sporazumevali su se kliktavim jezikom grlenih uzvika, što liči na pisku galebova.

Kroz tu studentsku gomilu, muvali su se Mađari, Grci, Cigani, Rumuni, Rusini i Slovaci, Lutajući Holanđani. Afrikanci iz Nigerije, Konga, Ugande i Sudana drhturili su u svojim pretankim ogrtačima na snegu koji je bešumno zatrpavao Studentski grad. Svirali su po sobama u gitare, udarali dugim prstima po dnu lavora, koji im je zamenjivao ritualne timpane, a povremeno bi se zapošljavali u malim džez-sastavima po periferijskim igrankama. Njihova elegancija izazivala je zavist. Hodali su na svojim dugim nogama plesnim korakom u ritmu sinkopa koje su samo oni mogli da čuju. Mnogo su patili od beogradske košave i oskudne ishrane, pa su se lako razboljevali. Po blokovima su kružile zastrašujuće priče o njihovoj muškosti i hipnotičkoj moći nad belim devojkama — nagađanja obojena ljubomorom. Bili su to sjajni momci. Zapanjeno su zurili u sneg svojim ružičastim beonjačama. Svi su se otimali da budu njihovi »cimeri« jer su imali više love od nas; uz to, nisu bili cicije i delili su sve što su posedovali sa naivnim i razdraganim dečijim rasipništvom. Divili smo im se jer smo mislili da će jednoga dana, kada odu iz Studentskog grada, postati kraljevi ili bar ministri. Svaki Afrikanac za nas u to vreme bio je budući poglavica. Jedan koga sam poznavao zvao se Ahmed Tajb i pevao je lepše od samog Net King Kola.

***

Već tri meseca brijem se tuđim aparatom. Zube perem tako što Aletovu pastu cedim svom dužinom na kažiprst. Živim, inače, bez ijedne stvari za koju bih mogao kazati: to je moje! Kofer mi je ostao, kao talac, kod rođaka kojim dugujem zahvalnost i lovu. Ni jedno ni drugo neću im nikada vratiti. U tom koferu nalaze se moje najdraže knjige, još upotrebljive duboke zimske cipele, moje košulje koje je već sigurno načela buđ. Još i neke fotografije, za kojima čeznem kao za izgubljenim poreklom.

Ko sam u stvari? Odakle potičem? Kako sam stigao ovamo? Gde su sada ona pisma do kojih mi je bilo toliko stalo? Pisma u kojima se iznose razlozi zbog kojih me je kaširala jedna provincijska intelektualka.

U tom koferu je i moja četkica za zube. Olinjala brijaća četka i aparat, na kraju — lična karta sa ispresavijenom krštenicom, maturskim svedočanstvom i odjavom mesta boravka.

Čudno, kad sada mislim na sve one godine koje sam proživeo a da nigde nisam bio prijavljen, obično se pitam: »A gde sam onda, kog đavola, primao poštu?« Odgovor je jednostavan: pisama uopšte nije ni bilo!

Svako je, dakle, mogao da me uhapsi i vrati kao skitnicu u rodni grad. Nisam mogao ničim da dokažem ko sam, kako se zovem i koliko mi je godina. Još manje bih mogao da se izjasnim u pogledu svog zanimanja: šta sam, šta radim, od čega živim?

Znao sam, u stvari, jedino šta ne želim da budem.

***

Jedne subote sam oprao u umivnoniku svoj crni džemper. Voda je poprimila boju kineskog tuša.

Najteže je sa cipelama. Cipele su ozbiljna investicija. Cela porodica odlazi da kupi cipele svome nasledniku. Dugo ih opipavaju, probaju čvrstinu dona, luba, kvalitet kože... Novi par cipela treba da traje najmanje dve-tri godine.

Moje plitke, mrke cipele kriju na svojim lubovima trag nekadašnje elegancije i cene kojom su plaćene, ali đon — Gospode Bože! — njihov đon se još pre mesec dana opasno istanjio, a sada se u njemu pojavila pukotina, koja se svakog časa može rascvetati u prekrasnu sirotinjsku ružu! Primećujem svaku neravninu trotoara pod stopalom. Onda sledi druga faza: osećam vlažna mesta na asfaltu, a zatim, uz krik koji se penje sve do kolena, u moje cipele kulja voda.

Voda! Voda! Voda! Voda! Voda u podrumima! Voda u utrobi broda! Najpre žene i deca, a za njima — mornari. »Dok naš brod tone, tone, i zvona zvone, na jarbolima stojimo mi!«

Svakoga jutra, dakle, pre nego što krenem u Beograd, podmećem ispresavijan karton pod stopalo. Neko vreme uspevam da zaboravim privremenost tog lažnog đona, ali karton se brzo raspada, omekšava vlagom i mene obuzima panika. Upoznajem tako na javi onaj strašni san u kome ste potpuno odeveni na nekom trgu gde se održava svečanost — samo su vam noge bose! Mislim, imate kišobran, čak i šešir na glavi, sve, samo nemate cipela. Čini vam se, u tom snu, da ljudi još ne primećuju kako ste bez obuće, pa krijući sramotu tražite te proklete cipele, znojeći se od užasa, ali njih nigde nema. Budite se užasnuti i pijete vodu. Cipele su vam, naravno, pored kreveta. Ali u tom snu, u kome sam živeo mesecima i godinama, nije bilo buđenja. Taj san me je sačekivao da prosikće dobro jutro. Pozajmljivao sam različite cipele, na dan — dva — za jedan izlazak, a jedanput čak i na čitavu sedmicu, ali to su sve bile ili prevelike ili pretesne cipele, i njihovi vlasnici su očekivali da im ih brzo vratim.

Pitam se šta to veliko može da napravi mlad čovek u Beogradu, u pozajmljenim cipelama? Mlad čovek koji ne želi da krade, nema dovoljno snage da otima, a stidi se da prosi?

Sa izvesnog vremenskog odstojanja, beda izgleda prilično dekorativno. Naravno, pod uslovom da se iz nje ispliva na vreme. Ali onaj ko se nalazi u cipelama koje propuštaju vodu pri svakom neopreznom koraku, taj momak, bogami, dobro zna šta je beda. Ona je poniženje! Strah. Ludilo. Ona je kukavičluk. Očajanje. Ona je impotencija. Hoću da kažem, u šupljim cipelama na kiši jednostavno vam se ne diže!

I, ko zna, možda je upravo to očajanje što je, noseći stidljivo svoju pohabanu preširoku usranu prekratku neukusnu neudobnu tuđu tesnu smrdljivu odeću, iskusila jedna posleratna međugeneracija preosetljivih dečaka, urodilo petnaestak godina kasnije bizarnim plodovima — rađanjem pohabanosti kao stila? Ali taj novi stil izlizanih farmerica i padobranskih vindjaka sa kojih vise dronjci, ti mlitavi džemperi koji se klate kao odeća okačena na strašila u polju, sve te stvari ipak danas stoje na čitavim, nepromočivim debelim đonovima!

U mom dugom vucaranju susretao sam najrazličitije primerke ljudske ekscentričnosti: globtrotere i pobunjenike, hipije i umetnike-lutalice, profesionalne skitnice, odrpane špijune i kampere — ali još nisam video da je iko od njih imao rupu na đonu kroz koju prodire voda. Još nešto: danas je mnogo lakše biti odrpan nego u Mimino vreme, kada je Beograd zahvatalo ludilo italijanske mode, a podivljali portiri izbacivali goste bez kravate.

Znam da u životu nisam ništa izuzetno napravio. Živeo sam od danas do sutra, nošen opštim talasom dolazeće plime; uljuljkivao se na tom talasu koji su pokretali drugi, oni izuzetni. Smatrao sam sebe nadprosečnim samo zbog toga što sam se sasvim slučajno nalazio u njihovoj blizini, sedeo možda za njihovim stolom, bio ispisnik, savremenik, svedok i sused njihovog uspeha. To znam.

Ali laskam sebi da sam medu prvima proneo Knez Mihajlovom eleganciju odrpanca, učinivši tako da ona docnije postane opšte prihvaćenim stilom. Bio sam prethodnik današnjih hipika u toj ulici, na kojoj su se građani sa mržnjom i čuđenjem okretali za mnom, sklanjajući u stranu svoje ćerke. Ogrezli u tupave nedeljne šetnje do Kalemegdana, sa decom, »tim malim bezvratim čudovištima«, pre nego što se zavuku u brlog šargarepe i rezanaca, znali su da ih mrzim. Da sam s druge strane.

Ali samozadovoljstvo je večno, a mladalačke pobune što žele da sruše situ nedeljnu tupost razbijaju se u paramparčad pred građanskim »kodacima« i »zorkijima«. Te pobune nalik su na prvu ljubav — pre ili kasnije prebole se kao zauške, pa ih se sećamo uz osmeh, kao nekog blagoslovenog vremena u kome smo imali sve zube na broju. Zube za poljubac i ujedanje. Za klopu i za pljuvanje kroz zube.

DEVET

Posle svakog novog neuspeha, bežao sam natrag u studentski geto, gde su živeli slični mladi ljudi koji su mogli da procene vrednost mog poraza, jer su i sami prelazili most i reku sa istim namerama i ponovo se vraćali, baš kao i ja, neobavljena posla, punih očiju i gladna srca.

Moja veličanstvena rupa na cipeli postajala je, čim bih stupio na ledine Novog Beograda, nešto sasvim prirodno — bilo je i neutešnijih rupa na đonovima, bilo je i zakrpljenijih pantalona, i tanjih kaputa na vetru je bilo. Bio sam, najzad, kod kuće, među svojima, među braćom zatočenicima. Oni su me primali za svog, bio sam samo jedan od nekoliko hiljada mladih ljudi koji oblikuju golim rukama svoj život. Nalazio sam se u naselju gdje je veća sramota imati, nego nemati.

Moje dvadesete godine gorele su plemenitom mržnjom i željom da se osvetim. Ćifte, čuvajte se! — dovikivao sam osvetljenom frizu grada koji je žario horizont preko reke, dok sam bežao od ponoćne komisije preko balkona na trećem spratu. Bio sam kod kuće i bio sam srećan. Imao sam pet cigaretau džepu i svog Modiljanija. Još malo pa će provreti čaj na rešou, neko će da donese okrajak preostao posle večere, biće čvaraka tvrdih kao drvo, biće noć i bićemo zajedno.

Vraćajući se po noći u Studentski grad, zaticao sam uvek druge spavače na tri kreveta Aletove sobe.

Jedne noći, tako, na vratima se bez kucanja pojavio mladić, džinovskog rasta. Njegovo tamnoputo, upalo lice prekrivala je gusta crna brada. Ličio je na Hrista. Digao je ne pitajući za dozvolu po jedno ćebe sa onih koji su ležali, umotao se i legao na patos pokraj radijatora koji je cvileći ispuštao paru.

— Ja sam Prkos Drumski — kazao je. — Pesnik sam. Hoću da spavam.

Ujutro je pokupio svoje knjige bez korica, svoje ispisane hartije i otišao bez reči iz našeg života.

Celu tu noć, našu sobu je pritiskala njegova mračna telesina. Taj ukleti božjak šištao je u snu, škrgutao zubima i dizao se u bunilu.

Pisao je nežno, kao devojčica.

Druge noći, ušunjavši se u F-krilo, zatekao sam nepoznatog mladića koji je čitao pored limene šolje na rešou, u kojoj se kuvala glavica crnog luka. Zavirih mu u knjigu: Lotreamon, na francuskom!

— To je jako zdvavo — reče ponudivši mi polovinu luka i gutljaj tople vode. — Posle toga ne movate jesti ceo dan ...

Kotrljao je slovo r i imao unezveren pogled sanjara koga život neprestano prekida u njegovim vizijama. Zvao se Komnen. Rođen je u brdima iznad Kolašina. Pripadao je porodici luđaka, koji su, da bi se prisilili na dobrovoljno zatočeništvo u Studentskom gradu, šišali glavu do kože mašinom »nulericom«. Beograd ih je, izgleda, snažno mamio, pa su se plašili da neće položiti ispite, da će podleći zavodljivoj pesmi koja je stizala s onu stranu Save. Onemogućavali su sami sebe na jednostavan način — šišanjem do glave i mesecima ostajali u krugu blokova. Ličili su na posvećeno udruženje dobrovoljnih robijaša, sa svojim ćoškastim glavama na čijim su se lobanjama nalazili ožiljci i šavovi iz starog kraja. Cerekali su se sami na svoj račun, pomireni sa sudbinom ćelavaca kojima svako jači u prolazu opaljuje »čvrgu« za sreću.

— To je jako zdvavo — rekao je Komnen trljajući ćelu. — Posle vam izvaste mnogo jača kosa .. .

Ismevali smo njegovu ljubav za istančanu francusku književnost. Madam de Stal, Alfred de Vinji, Madam de Sevinje, Mise, Lotreamon ... Njegove ljubimce zvali smo pederskim folirantima a on ih je branio do poslednje kapi krvi, sa blagošću, kastriranog sveštenika, opraštajući nam naše uvrede počinjene iz neznanja.

Komnen je spadao među došljake koji su život Studentskog grada prihvatali kao jedinu stvarnost: veoma retko prelazio bi most i reku. Činio je to, kao i mnogi ozbiljni mladići (koji su u Studentskom gradu ipak bili u većini), samo onda kada bi odlazio da polaže ispite ili na obavezna predavanja posle kojih se tražio potpis profesora na indeksu. Navikao je na svoj ležaj u uglu, na svoje knjige i gomile rečnika. Uživao je u hrani iz menze, koja je bila mnogo bogatija i raznovrsnija od one kod kuće, u brdima. Tada to još nisam mogao da znam: Komnen jebrižljivo pripremao selidbu svoje duše u zavičaj pesnika koje smo zvali pederima. Živeći isposnički, pokidavši sve veze sa rođacima i rodnim krajem, i ne pokušavajući da stvara nove ovde u Beogradu, on je iz dana u dan postajao sve više unutrašnji emigrant, lice raseljeno u vremenu.

Siroti Komnen nije imao ničega čim bi nam uzvratio čajeve i klopu, sem svojih knjižica kojim su ga snabdevale stare dame iz Francuske čitaonice. Ponekad bi mu se učinilo da smo dovoljno dobri i ispunjeni poverenjem, pa je pokušavao da nam pročita po koji stih od onih koje je najviše voleo. Izgovarao ih je pobožno, pitajući se u sebi ne baca li bisere pred svinje. Svi takvi pokušaji završavali bi se opštim zezanjem. Naš svirepi smisao za humor nije znao za samilost. Ništa nam tu, naravno, nije bilo dovoljno sveto, pa se siroti Komnen povlačio uvređen u svoj ugao na krevetu, okrećući lice zidu i vlažnim mrljama, u čijoj je plesnivoj geografiji mogao da vidi predele kroz koje se šeću prefinjene dame i galantna gospoda. U tom Komnenovom privatnom Vatou na zidu sobe sto šezdeset sedam nije bilo prostaka, siledžija, otimačine, ni ševe.

Zanimljivo je da Komnen nikada nije spominjao svoj rodni kraj. Tamo su ga verovatno već odavno oplakali i otpisali kao crnu ovcu zbog urođene ženstvene finoće i nesposobnosti da se uklopi i prihvati plemenska pravila ponašanja za muškarce. Potpuno sam i bez ičije pomoći, krčio je tako stazu do svog sna kojim se zarazio ko zna gde i kako: možda u seoskoj biblioteci onoga dana kada je slučajno naleteo na Antologiju francuske poezije, ili onda kada je biozaveden otmenim vrskanjem mladog profesora francuskog, čije je prvo zaposlenje bilo — Kolašin.

I kada je jednoga jutra 1960. zakoračio na peron stanice Sen Lazar, bio je najzad u svojoj pravoj domovini od koje ga je odvajalo izgnanstvo dugo dvadeset i četiri godine. Bio je u Francuskoj! Nije se vraćao čak ni kada su mu javili da mu je umro otac. Postao je jedan od najuglednijih pariških slavista, a ugledni Mond poziva ga s vremena na vreme da piše kada se kod nas događaju velike gužve. Komnen tada piše o Jugoslaviji blagonaklono, kao da se radi o nekoj egzotičnoj i pomalo divljačkoj zemlji Centralne Afrike.

U Parizu ga zovu Comnen Le Doux!

***

Komnen nije voleo Mimu Laševsku.

Vređalo ga je što se svuda osećala kao kod svoje kuće, pa je krio lice u rastvorenu knjigu ili bi žurno izlazio iz sobe, natukavši kaljače na bose noge.

Znali smo da sve vreme dok je Mima bila u našoj sobi Komnen luta opustelim poljanama oko Studentskog grada ili čami za nekim stolom ohlađene menze i gleda utučeno kako žene brišu beton zaleđenim krpama. Vraćao bi se tek pošto Mima ode. Čim bi ušao u sobu, otvarao je prozor bez obzira na to kakvo je vreme napolju. Raširenim nozdrvama lovio je preostale Mimine mirise i vraćao u red svoj izgužvani, po njemu, verovatno, oskrnavljeni krevet. Istresao ćebad, zatezao plahte, lovio nevidljive mrve i dlačice, baš kao da je želeo da potpuno uništi i poslednji trag Miminog prisustva među nama.

Nikada nije rekao ni jednu ružnu reč o njoj ali, po svemu sudeći, Komnen je bio jedini živi stvor, među ljudima, mačkama, psima, bubama i pticama, potpuno otporan na magnetizam kojim je ona privlačila i osvajala sve koje bi upoznala.

Mima se, inače pojavljivala iznenada ispod Krila-F, uvek nekako promenjena, kao nova. Sa trećeg sprata jedva bih je prepoznao. Dolazila je s mene pa na uštap, potpuno nepredvidljivo. Ponekad je ne bismo videli i po mesec dana, a odmah posle tako dugog odsustva pojavljivala bi se pet večeri uzastopce i zviždala svoj signal ispod paviljona, skrivena krošnjom mladog bagrema.

Mislim da bih bio u stanju da napišem čitavu raspravu o svim vrstama zvižduka koje koristi mlad svet u Beogradu; bar ga je koristio u moje vreme. (Pitaćete se svakako: koje je to moje vreme? Evo odgovora: čini mi se da je to ono vreme kada sam se mnogo smejao, često bez ikakvog naročitog povoda!)

Ja, zaista, ne znam da li današnja mladež uopšte upotrebljava zvižduk kao poziv? Sklon sam jeretičkoj sumnji da se oni danas uglavnom dozivaju klaksonima svojih automobila ili, jednostavno, telefoniraju jedni drugima. A možda se uopšte i ne dozivaju? Možda se pronalaze po nekoj telepatskoj vezi — mislim, stoje i ćute, a onda nailazi neko ko im je potreban, ukoliko im je uopšte bilo ko potreban. Hoću da kažem, čini mi se da se današnji mladi ljudi sakupljaju na izvesnim mestima po njuhu i uglavnom ćute razvlačeći svoje žvakaće gume.

Ali negde u drugoj polovini pedesetih godina, mlad čovek je idući ulicom koračao kroz džunglu različitih zvižduka. Uvek sam mogao da pronađem svoje prijatelje pomoću našeg signala — kratke džez fraze, koju bih povremeno odzviždao na potezu od Zelenog venca, gde su stajali autobusi sa Novog Beograda, pa do Slavije, idući uvek levom stranom ulice. Ispuštao bih svoj signal u vetar, sve dok ne začujem odgovor — sličan zvižduk, a onda su sledili sve učestaliji zvižduci, dok jedan od naših, najzad, ne izroni na dohvat ruke. Nastavljali bismo da idemo udvoje, ne prestajući da zviždimo. Uskoro su nam se, jedan po jedan, priključivali i ostali drugari.

U to vreme, mogao sam da raspoznajem oko pedesetak različitih zvižduka — šifri. Momci sa Dušanovca, na primer, upotrebljavali su otegnut zvižduk: ličio je na aperkat, bio je divlji, pun pretnje i predskazivao je hitru i žestoku tuču, poput bleska — prskanje krvi po beloj nedeljnoj košulji, siktavi zvuk otparanog revera, tutanj koraka u bekstvu. U tom zvižduku bilo je podmuklosti periferije.

S druge strane, dečaci iz centra imaju razmažen i kitnjast zvižduk. Kada jedanput počne, traje dugo i završava se složenom piruetom. Uz to, zviždi se nekako šišteći, kroz zube, i dostiže mekotu blok-flaute.

Dorćolci, opet, barataju zviždukom koji je u stvari skraćena tema pesme »Dođi, Mile, u naš kraj pa da vidiš šta je raj . . .« dok klape sa Zvezdare upotrebljavaju zvižduke koji se izvode na taj način što se kažiprstima obe šake razvuku uglovi usana. To je pomalo obestan zvižduk koji para uši, ravan i bez ikakve muzičke fantazije, ali sa izvesnom nostalgijom koja duva preko tog beogradskog brega.

Po zvižducima je veoma lako prepoznati i došljake iz provincije. Oni su sa sobom donosili u Beograd i nešto od melodičnosti svojih ulica. Njihov je stil zviždanja bio stidljiv i kao malo uplašen: zviždali su da odagnaju strah što su se sami našli u velikoj nepoznatoj reci koja ih nosi velegradskim ulicama; zviždali su za svaki slučaj, nadajući se da će tako natrapati na nekog svog zemljaka.

Gužve pred bioskopima predstavljale su prave osinjake najrazličitijih zvižduka. Ti zvižduci su upozoravali na prisustvo agenta u civilu koji je lovio tapkaroše, oni su bili očajnički SOS devojci koja kasni, ili pozivi u pomoć — odzviždana poruka drugaru koji se već približio svetoj rupi na blagajni: »Kupi još dva kartona u parteru!«

Te zviždeće šifre za mene su najdirljivija zvučna fauna grada. Na selima se malo zviždi; tamo se ljudi dovikuju jer znaju da su sami na svojoj zemlji i da nema nikakve opasnosti da će se izgubiti, pomešati sa drugima.

I Mima Laševska imala je svoj način. To nije bio uobičajeni zvižduk mafije iz njenog kraja sa Senjaka, zvižduk koji je bio u stvari uprošćen i znatno olakšan uvod u melodiju iz filma Mladić s trubom. Njen signal se sastojao od samo dva tona, bio je naivan kao dečija pesmica i veoma nalik na poziv kojim golubije pile moli golubicu za klopu. Mima nikada nije pošteno naučila da zviždi. Bila je u zviždanju čisti amater, ali voleo sam njen način jer je u njemu bilo neke tihe sete i bojazni da će biti napuštena. Danas, dok pokušavam da se setim kako je zvučao taj Mimin zvižduk i pućim usne nad pisaćom mašinom paleći ko zna koju cigaretu, čini mi se da je u njemu bilo i malčice poziva na ševu, bolje rečeno, nečega što je kao sunđer natopljeno slatkim obećanjima u pogledu vatanja.

U bilo kakvoj zvučnoj gužvi (koja se ne meri decibelima, već vatrogasnim orkestrima i tenkovskom grmljavinom kao najsitnijim jedinicama), mogao sam bilo gde i na bilo kom mestu da čujem njen tihi poziv i da krenem u pravcu izvora zvižduka — dve bledoljubičaste usne kroz koje su provirivali prednji zubići. (Mima je, sudeći po zubima, u detinjstvu papala palac. Kao proverenoj jedinici, taj palac joj je bio najbolji drug, ne računajući jednog prilično propalog plišanog zeca bez levog oka, koji i danas čuči na vrhu ormara, među praznim teglama od slatka i dva prastara emigrantska kofera u Senjačkoj ulici).

Što je najčudnije, ma koliko da je udaljen, Mimin zvižduk je u stanju da me istog časa probudi iz najdubljeg sna. Izgleda da zvižduk Mime Laševski ima tačno onolik broj treptaja u sekundi koliko je potrebno da se savršeno poklopi sa treperenjem moje Eustahijeve trube i ostalih stvari iz srednjeg uha, baš kao što ljudi pričaju da tačno pogođen ton koji proizvede udarac srebrne kašičice o ivicu kristalne čaše, može ponekad da sruši i najveći gvozdeni most. Kad govorim o broju treptaja u jednom Miminom zvižduku, namerno izbegavam da kažem: i ne samo njen zvižduk već i sve ostalo!

Događalo mi se mnogo puta, naime, da sam, pomislivši kako bi bilo dobro da sretnem Mimu, naletao na nju posle pet minuta, a sama Mima mi je jedanput otkrila da se uvek pojavljujem baš kada to zaželi. Možda je to kazala samo zbog toga da mi učini prijatnost i ublaži moju ljubomoru prema Aletu — možda, ko zna? Ipak, to je lepo i ja tu stvar sa pojavljivanjem, evo presujem u svojoj ličnoj knjizi — herbarijumu u kojoj čuvam neke lekovite Mimine trave.

Bilo kako bilo, jedne noći 1958. osetio sam kroz san da se ispod naše sobe nešto događa. Mima se nije pojavila više od četiri meseca i lagano smo počeli da je zaboravljamo. Izašao sam bos na balkon da popušim cigaretu i zvižduk se opet ponovio. Dole, sasvim duboko u noćnoj senci paviljona, Mima je zviždala svoj signal!

Probudio sam Aleta, pa smo preskačući po četiri stepenika strčali dole, navlačeći u trku džempere na golo telo. Kada mislim na te dane, nikako ne mogu da odgonetnem kako sam uspevao da se tako brzo obučem i obujem. Za svaki svoj izlazak, ma koliko bio nevažan, danas trošim najmanje četrdesetak minuta dok od svog lica i celokupnog izgleda ne napravim nešto koliko-toliko podnošljivo. Tu je, naravno, obavezno brijanje (često čak i po dva puta u toku dana), očajnički pokušaji da kosu ili ono što je preostalo od nje, dovedem u željeni poredak; zatim sledi razgledavanje propasti na licu, mučno ispitivanje pred ogledalom uz tračak spasonosne pomisli da je sijalica u kupatilu nameštena baš tako da mi kosa jedino iznad rođenog umivaonika izgleda proređeno, a lice puno bora. U izvesnim osvetljenjima, naime, laskam sebi da izgledam sasvim privlačno!

Međutim, u Mimino vreme, čim bih iskočio iz pokrivača, počinjao bih istog časa da živim! Ja ne znam u čemu je tu štos i gde se krije greška, sem ako nije u pitanju čudo mladosti koje nas je preobražavalo iz jutra u jutro, sve dok stvari ne krenuše nizbrdo.

Mima je, dakle, ponovo isplivala ispod našeg paviljona, mada smo je već gotovo bili odbolovali. Povremeno bismo je viđali na ulici (uvek se nekuda žurila i domahivala nam s drugog trotaora: »Hej, moramo da se nađemo, a?«) a jedanput smo je čak videli i u Večernjim novostima na srednjoj strani: bila je odevena u proletnji koko-šanel kostim od tvida, oslonjena ležerno na vespu, čiji je upravljač držao neki dežmekast tip. Ispod toga je pisalo da se »domaća konfekcija brine za svoje potrošače i da je za ovo proleće pripremljen velik broj modnih noviteta kakav je, na primer, i ovaj ljupki kostim proizveden isključivo od domaćeg materijala«.

Deo te kolekcije iz 1958. koju je Mima otkupila u pola cene danas čuva Evgenij Laševski, njen otac, u svojoj kući na Senjaku. U tom ormaru vise i dve bebi-dol haljine sa belim žaboima oko vrata, jedan zimski kaput preširoke kragne koja se nosila u to vreme, kao i desetak podsuknji — žipona. Kada se otvore škripave vratnice ormara od žutog limunovog drva, zapahne vas vonj prašine i naftalina. I nečeg od Mime ima još u tom plesnivom ormaru; neki njen osmeh, slatko prenemaganje, zabacivanje kose unazad, nešto tako ... U donjoj pregradi su njene cipele. Dva para niskih crnih mokasina od antilopa — model koji su devojke nazivale »baletankama« — i nekoliko rasparenih cipela sa veoma visokim šiljatim potpeticama. Kao i ostali ruski emigranti, stari Laševski se teško oprašta od nepotrebnih stvari. U njegovoj kući svi su predmeti uvijeni u navlake: radio, fotelje, divan, balalajka, kavez za kanarince. Dok sam sedeo sa starim Laševskim, pomislih: »Ovde samo nedostaje i jedna debela olinjala mačka kojoj otpada dlaka. I da bude sivozelene boje.« Baš u tom trenutku, škripnula su vrata — i pogodite ko se ugegao kroz njih!

Nikada nisam na taj način osetio Miminu blizinu kao tog popodneva u vili Mon repos na Senjaku. Stomak me je zaboleo od čežnje dok sam zurio u rastvoreni ormar i udisao miris 1958.

(Za one neverne Tome, kojima nisu dovoljni moji detaljni opisi Mime Laševski, čuvam taj isečak iz novina i on im uvek stoji na raspoloženju, mada se, zahvaljujući mutnoj fotografiji, loše urađenom klišeu i nemogućoj štampi, Mima na njemu jedva raspoznaje — njeno lice je rasplinuto, a jedino je vespa savršeno jasna!)

A ta vespa je pripadala nekom Mišelu Balkanskom, Miminom vernom pratiocu kroz nekoliko uzbudljivih meseci 1958. Bila je to treća vespa u Beogradu (prvu je posedovao gosn. Sava Martinović diplomatski službenik; drugu izvesni Šiško, kurir japanske Ambasade).

Mišel Balkanski, mlad debeljko sa masnim, crnim meksikanskim brkovima, bio je sin starog Balkanskog, poznatog kompozitora koji je sakupio, obradio i uglazbio bugarčice i izveo ih na otvaranju jugoslovenskog paviljona na Svesokolskom sletu u Pragu 1925. ispod slike Vlaha Bukovca Stari Sloveni dolaze na Balkansko poluostrvo. Odmah po oslobođenju 1945. godine, komponovao je prve masovne pesme; između ostalih i Više čelika po glavi stanovnika, kao i himnu metalurga Cvetaj, cvetaj crna metalurgijo! Od nekadašnjeg dvorskog muzikanta, stari Balkanski je iznenađujuće lako postao najčuveniji obrađivač narodnih pesama, kojima je dodavao drečavu orkestraciju. Na prijemima je halapljivo gutao ogromne količine kolača prema kojima je bio slab, pa je posle, kod kuće, povraćao po klavijaturi komade nesvarene doboš-torte, baš kao što je Šopen bacao krv u filmu Poloneza. Njegov jedinac zasipao je Mimu obećanjima, večerama, cvećem i francuskim parfemima, čekajući kao pas na njenom uglu sa upaljenom vespom. Jedanput, kada je Mima iz milosrđa najzad popustila, ovaj impotentni debeljko cmizdrio je kao malo dete zbog toga što uopšte nije mogao da mu se digne. Onako go, kao od majke rođen, ličio je na drhtavog prokuvanog puža, dok je naga Mima igrala bugi-vugi po skupocenom Stenveju njegovog oca i nepažnjom srušila gipsano poprsje Ludviga van Betovena koje je ciknulo u milion komada. Mišel Balkanski je objasnio svoj neuspeh Mimi čuvenom rečenicom »da je to zato što je isuviše želi!« pa se posle uvio u čipkanu zavesu i sam zaigrao oko nje!

Bilo je pola dva posle ponoći, kada smo strčali iz sobe i ugledali Mimu kako čuči u travi držeći u naručju dve papirnate kese u kojima se nalazio sitan šećer.

— Vidite — kazala je te noći — ponekad mi se učini da imam more drugara u varoši, ali kad počnem da ih proveravam, ispostavi se da su to sve sami čisti pederi. Bogami! Ne ljutite se što sam vas probudila?

Mima nam nikada nije otkrila što joj se to tako strašno zamerio Mišel Balkanski (ona je ljudima poklanjala onoliko podataka o sebi koliko je sama želela da se zna), ali mora da je imala prilično jak razlog za osvetu, kad je sa toliko upornosti tražila te noći mesto gde je parkirao svoju vespu.

Tražili smo, dakle, njegov zeleni motocikl sa zalepljenom četverolisnom detelinom na blatobranu — najdražu stvar razmaženog debeljka, baš kao što se u narodnim pričama traži skriveno srce Baš-Čelika iza sedam mora, iza sedam gora. Najzad, pred jutro otkrismo vespu ispred hotela Metropol. Pokretom profesionalca, Mima je odvrnula poklopac rezervoara za benzin pa smo sasuli dve kile sitnog šećera unutra. U to vreme još nisam znao da se na taj način pouzdano ubijaju motorcikli, ali sam pretpostavljao da će Mišel Balkanski imati grdne muke da povrati svoju ljubljenu mašinu iz mrtvih.

— Izabrala sam vas — rekla je svečano Mima — jer ste jedino vas dvojica dovoljno ludi da to izvedete! Vi biste učinili sve za mene, jel da?

***

Oduvek mi je bio misteriozan dolazak proleća u Beograd. Uveče, lepo vidite da je granje drvoreda golo, bez ijednog pupoljka, a sutradan — sve je već zeleno, krošnje su guste i šume na blagom aprilskom povetarcu. Kada se sve to dogodi, kada drveće olista i da li je za tako nešto dovoljno samo jedna noć?

Te noći, prisustvovao sam buđenju aprila prvi i poslednji put u životu. Nikada pre toga i nikada kasnije, nisam uspeo da se nađem na ulici baš u trenucima kada se drveće otvara. Zakleo bih se da sam čuo i kao neku tihu muziku, sanjivo brujanje, šta li, ali ne smem, jer mi niko neće verovati. Ipak, sledećeg jutra, proleće me nije iznenadilo.

Znao sam da je stiglo one noći kad smo ubili vespu Mišela Balkanskog.

DESET

U aprilu 1959. Mima nam je otkrila Adu.

Ada Ciganlija je od tada ostala za mene Mimin zeleni kontinent. Poslednji azil.

Ada je tog aprila još bila ostrvo oko koga su slobodno plovili šlepovi i jedrilice. Desetak godina kasnije, povezana nasipima sa čukaričkom obalom, pretvorena je u poluostrvo i na nju su pohrlili automobili.

Mima je tada bila već daleko.

Ali u proleće 1959. godine, oba toka reke Save još su slobodna. U vreme visokih voda, reka preplavljuje Adu, njeno srce slično džungli, pa ljudi plove kroz drveće dozivajući jedni druge. Na Adi je, poput kuće duhova, stario i predratni zatvor; trošna kućerina sa rešetkama na prozorima kroz koju je svileo vetar. Podrumi tog kazamata su uvek bili pod vodom. Obilazili smo ga sa strahom, čitajući po zidovima ugrebana imena i robijaške psovke.

Preko reke nas je prevezao neki odrpanac slikovita izgleda.

Daske za sedenje bile su blatnjave, pa smo stojali u čamcu držeći se oko pasa. Mima se nalazila u sendviču. U džepovima široke marinske suknje od grubog platna nosila je tri parčeta štrudle, cigarete i sitninu za povratak tramvajem. Ada nam se bešumno primicala, poput nekog polupotonulog zaboravljenog splava iz kojeg je zbog obilnih proletnih kiša izniklo šiblje.

Šiklja meko pristade uz obalu i tako prvi put u životu zakoračili na Adu.

Na donjem špicu, jedan starac je strugao prošlogodišnji lak sa jedrilice. Bila je to veoma stara olimpijska jola. Ličila je na skupocenu violinu sa koje je neko let-lampom spalio polituru. Stajali smo i posmatrali kako starac komadom stakla pažljivo struže njene skladno isturene bokove. Pripremao je jedrilicu za plovidbu.

— Moj stari ... — rekla je Mima šapatom. — To je naša jola.

— Kako se zove? — prošaptah.

— Pena.

Bilo mi je čudno što odjedanput na jednom mestu vidim toliko vode. Do tada sam Savu i Dunav gledao samo odozgo, iz perspektive ptičijeg leta, sa Kalemegdanske tvrđave. Beograd je, naime, podignut tako kao da se po svaku cenu želi ograditi od svojih reka. Da biste stigli do vode, morate da preskačete koloseke, obilazite kilometarski duge magacine, vagonske šupe i istovarene sanduke. Mima nam je pokazala kako da pronađemo najkraći put kroz taj lavirint i da brzo i bezbolno stignemo na Adu.

Gazili smo za njom kroz gustu šikaru, sve dok ne izbismo na drugu stranu ostrva. Blesak vode nas je zaslepio. Sedeli smo na obali i posmatrali kako remorker vuče pet natovarenih šlepova osvajajući maticu reke.

Nisam smeo da rašnjiram cipele, ko zna u kakvom se stanju nalaze moje čarape koje danima nisu prane? Lepljiv sam od znoja i prašine. Oko nas zuje rojevi insekata. Plavo pramenje lepi se za vižljasti Mimin vrat.

— Šteta što nemamo kostime ...

— Ko te ovde vidi? — kaže Mima, pogledavši me u čudu.

Najpre se svukao Ale.

Po njegovom mrkom telu igrali su odsevi talasa. Bio nam je okrenut leđima, zagledan u reku. Mladi slavenski bog, izronio iz paprati.

— Ne gledajte me ... — kazala je Mima, otkopčavajući svoju plavu suknju. Suknja se otvarala kao oklop. — Ne volim da me gledate dok se svlačim! Osećam se kao neka kurva ... a.a.a .... Ne.e.e.e.e.moj, molim te, što si ta.a.a.a.a.a.akav?

Okrenuo sam joj leđa i hitro zbacio sa sebe lepljivu košulju i pantalone. Onako na gomili, moja odeća je ličila na hrpu đubreta koju će neko spaliti, pre nego što me dezinfikuje i obuče u uniformu.

Dve duge, tanke ruke obgrliše me s leđa. Osetio sam Miminu kožu po čitavom telu. Toplu gužvu njenih dlačica. Osetio sam Mimu sve do samih peta.

— Bez dira.a.a.a.a.anja, molim! — mazno se hihotala. — Samo bez diranja.a.a.a ...

Ulazili smo sve troje u vodu držeći se za ruke, oprezno, korak po korak. Noge su se teško izvlačile iz rečnog mulja, kao da smo iznenada natukli debele blatnjave čizme. Reka je bila brza i malčice crvenkasta od zemlje koju je vukla sa sobom sa gornjeg toka posle aprilskih kiša.

Zaplivasmo i matica nas ponese ka ušću. Pokušavao sam da nazrem Mimino telo kroz mutnu vodu, ali ništa se nije moglo videti.

Isplivasmo pola kilometra nizvodno i tek tada smo se setili da nam je odeća ostala gore, na obali, u žbunju. Trčali smo kroz šiblje i urlali indijanske ratne pokliče. Posekao sam se na neko staklo, ali krv je brzo stala.

Posle smo sedeli na Miminoj raširenoj suknji i jeli štrudlu od jabuka.

— Ne primećuje se puno, a? — upita Mima pokazujući nam mali rez na stomaku, ožiljak od operacije slepog creva. — Moći ću letos da nosim bikinac, šta mislite?

Dodirnuli smo beličasti ožiljak prstima i potvrdili da će svakako moći da nosi bikinac, kad počne sezona.

***

Sledeće nedelje pomagali smo Mimi da porine svoju Penu koja je već bila pripremljena za plovidbu. Ta predratna olimpijska jola bila je zaista plemenit čamac, sva od mahagonijuma, sa rebrima istesanim iz slavonskog hrasta. Nosila je na jedru oznaku O-YU-44. Na jačem vetru, Pena je pucketala i cvilela kao ljudsko biće. Imala je dušu. Ležeći na njenom pramcu, voleo sam da milujem potamneli lak.

Ni Ale ni ja nismo imali pojma o jedrenju, pa nas je Mima pomalo podučavala toj veštini. Njen otac, stari Laševski, bio je jedan od osnivača Ruskog jaht-kluba na donjem špicu Ade Ciganlije. Tata ju je, pričala nam je, vodio na reku od njene prve godine. Bio je lud za Savom i jedrenjem. Spavala je u pramcu umotana u njegov džemper, dok je on balansirao i izvodio pogibeljne bravure. Ponekad bi, pričala je Mima, talasi naprosto prelivali Penu i ona se budila, mokra do kože. U to vreme, dok je bila mala, talas je zvala Veliki Pljus!

Zamišljali smo je kao sasvim malu devojčicu na Savi. Reka je odnjihala i podigla to savsko dete. Svi su je tamo poznavali od malih nogu. Ljudi sa reke čudili su se što nas dovodi tamo, zašto je izabrala baš nas, dvojicu trapavih došljaka. Zaista, ličili smo na dve bitange među svim onim finim svetom koji je od detinjstva imao na raspolaganju skupe jedrilice i čamce. Naša odrpanost razlikovala se od njihove. Mimini poznanici namerno su birali dotrajalu odeću za Savu: duboke gumene čizme, mornarske kačkete, nepromočive pantalone. Trudili su se da budu dekorativni rečni vukovi. Jedrenje je, inače, najotmeniji sport i odmah se oseti ko je uljez.

Kada je počela sezona, isplovljavali su svakoga jutra u svojim jedrilicama. Jedan čovek — jedna jedrilica. Olimpijska jola predviđena je za jednog kormirala, a nas je plovilo troje. Pročitasmo tako iz zlobnih pogleda momaka sa kluba da činimo svetogrđe. Naravno, uživali smo u tome!

U početku, Mima je najviše radila na čamcu, a mi smo joj uglavnom smetali. Jednoga dana, sklanjajući se sa pramca da joj načinim mesta, nisam uspeo da se uhvatim za tanku sajlu koja bočno zateže jarbol (jedriličari je zovu vanta), pa sam izgubio ravnotežu i pao odeven u vodu, pred svim onim tipovima u sidrištu. Još dok sam padao kao u usporenom filmu, ugledah bes na Miminom licu. Kada sam izronio sa nekom travuljinom preko glave, besa više nije bilo. Mima je uspela da ostane na visini. Bila je samo malo razočarana što sam je obrukao pred jedriličarima, a oni su se pravili da ništa nisu primetili. Đavola, nisu!

Ali, i pored svega, Mima se nije oslobodila takmičarskog duha. To se najbolje primećivalo onih dana kad smo, nakrcani na preopterećenu jedrilicu, plovili tromo kroz savsku regatu. Koristeći povoljan vetar, momci i devojke iz Miminog jaht-kluba plovili su oštro, birajući baš onaj čas kad se najviše približe Peni da izvedu neku egzibiciju, neki opasan okret. Želeli su da joj pokažu da nije više ni za šta. Hitro bi prebacili bum i jurnuli u suprotnom pravcu, puštajući da im reka dodirne gornji rub čamca. I ne gledajući Penu, kao da ne postoji, udaljavali bi se brzo gonjeni vetrom. Posmatrao sam Mimine oči: u njima se pojavljivala zavist. Bes. Nas troje nismo baš bili posada zgodna za takmičenje na nekoj regati. Da je sama u Peni, izvela bi isto tako lep manevar, ako ne i bolji! Osetih da smo joj na teretu.

— Znaš šta, Mima ... — rekoh. — Iskrcaj ti nas lepo negde na obali ...

— Šta ti je pa sad? — upitala je prenuvši se.

— Muka mi od jedrenja! — rekao sam.

Nanjušila je istog časa o čemu se radi:

— Misliš da mi je stalo?

— Mislim.

— Kenjaj, kenjaj! — kazala je — Stvarno me potcenjuješ ...

— Dobro — rekao sam — možemo ostati na ti, samo bez ikakvih intimnosti!

— Jedi govna — kazala je Mima!

Ale je spavao na pramcu dok smo tog dana ulazili u vetar. Čudno, i meni se prvih nedelja na reci stalno kunjalo. Osećao sam se nekako bezbedno tako pospan, u polusnu na Peni koju je vodila pouzdana Mimina ruka. Ispod trupa jole klokotala je reka sečena švertom. Slušao sam kroza san kako škripe sajle, čuo bih povremeno prasak jedra koje je Mima prebacivala s jedne na drugu stranu bumom, osluškivao disanje velike reke, podrhtavanje plemenitog drva pod kožom ... Uspavljivali su me udaljeni glasovi, dovikivanje ljudi preko Save ili iznenadne oaze tišine, kada vetar padne, a Fena, prepuštena matici, klizne nizvodno.

To je period prilagođavanja kroz san. Oslobađao sam se svega što me je pritiskalo na obali, reka mi se uvlačila pod kožu ... Kada se jednoga dana probudim, biće kao da sam oduvek na vodi. Biću savski čovek!