S druge strane, po svetu su se razmileli pisci i politicari i ogovaraju sopstvenu zemlju! Ne, to za mene nije izdajstvo. To je samo nedostatak dobrog kucnog vaspitanja. Jos od malih nogu ucili su nas da krijemo pred svetom porodicnu muku. Kada stric dode kuci mrtav pijan i razbije servis za dvanaest osoba, ili kada nam se roditelji posvadaju, iduceg dana obavezno izlazimo doterani svi u setnju majka i otac ruku podruku, deda s borsalino sesirom i kamasnama, a mi deca u belim dokolenicama, oguljenih kolena.
  Jednom recju, srecna familija!

Smesim se u sebi jednoj staroj prici o cuvenom bekriji, plemicu Dunderskom, koji je cesto dolazio u Pestu da se provede. Pricaju da je u blatnjavim cizmama i paorskom odelu usao jednom u luksuzni Grand hotel na Margo Sigeru, gde su sedeli madarski plemenitasi. Narucio je pivo i pio ga iz boce. Da ga ponize, pestanski plemici su narucili od konobara bocu sampanjca, ali da se hladi u kubli punoj hladnog piva!
  Dunderski ih je mirno pogledao i narucio jos jedno pivo!
  Ali da se hladi u kibli punoj hladnog sampanjca!

Tada rekose konzuli: "Kad to malo hljeba sto imadete u torbi pojedete, cime cete se hraniti? Ta pomrijet cete od gladi!"
  Ustanik Mijo Ljuban iz Sjekosa pograbi saku zemlje ispred sebe, turi zemlju u usta, prozvaka i prozdrije naocigled sviju, te rece: "Evo, ovo Bozije hrane nece nam nikada nestati!"
  Kazu da se engleski konzul Holmes zaplakao kad je video taj prizor.

Pitam jednog izbeglicu cega mu je zao, a on mi kaze da najvise zali za jednom kutijom od cipela u kojoj su ostale sve njegove fotografije; slike roditelja i prijatelja.
  "Znam dobro, sve cu opet stvoriti, i kucu i imanje i namestaj, samo vise nikada necu biti mlad da se ponovo slikam."

Odem ja tako na slavu kod jednog domacina u Malom Mokrom Lugu, a pokraj mene sedne njegov osmogodisnji sin, zalepilo se dete uz mene, ne mice se. Rucak, razumete, kao sto je red, pocne gibanicom, ja taman da uzmem, kad onaj mali veli: "Ciko, da vidite sta imamo u rerni!" Tako stoji stvar, mislim se u sebi, bolje da se ne prejedem na pocetku, nego posle, te preskocim i pilecu corbu, hladne batacice i belo meso, a kad dode sarma na red, taman pruzih ruku, a mali me povuce za rukav i sapuce: "Ciko, da samo vidite sta imamo u rerni!" Odustanem opet. Sacekacu to iz rerne. Zahvalim se i na prasetini, a svi me pitaju sto ne jedem nista. Ni pecene krompire nisam takao, ni tursiju ni proju, ni kajmak, nista. Vidim iznesose se i kolaci, a tu nam je i oprostajna kafa.
  "Ciko", vuce me onaj mali za rukav, "da vidite sta ima u rerni!"
  "Sta ima u toj rerni?", pitam besno, a mali kaze:
  "Omacila se nasa maca."

Jedanput sam sedeo u hotelu Interkontinental s nekim vaznim poslovnim ljudima koji su svi nosili pejdzere za pasom. Uto zacica pejdzer! Moj prijatelj ga hitro izvadi, ali posto je zaboravio da ponese naocare, pruzio ga je meni da mu procitam tu urgentnu poruku. Na ekranu je pisalo:
  "Mile, dodi najhitnije u Orac. Stigla pecena pileca krilca!"


  Seljaci im daju da piju rakiju. Nigerijci neumereno piju. Ujutru se svi drze za glave.
  "Boli glava, boli glava", kaze jedan. "Tesko biti Srbin!"

Ako ista pogodi Beograd, pogodice ga to sto vise nece moci da prica sa svetom! U ovom gradu, naime, gotovo da nema porodice koja nema nekog od bliznjih u inostranstvu. I ne postoji grad na planeti gde se vise prica preko telefona! Naravno, vise zovemo mi, nego nasi nas! Nasi u belom svetu su se vec navikli da stede novac, impulse i osecanja. Prezaduzeni preko guse, s neplacenim kirijama i telefonskim racunima, kada nas uhvati sentimentalno raspolozenje zovemo koga stignemo u Americi, Australiji ili Francuskoj.
  ...
  Najvise, naravno, inostranstvo zovu keve. Beogradske keve su posebna vrsta majki, kevu je nemoguce sresti u zapadnom svetu. Za njih njihova deca, sto vec trideset i kusur godina zive po inostranstvu, nikada nisu odrasla. Zbog toga i zapocinju razgovor pitanjem kakvo je vreme tamo gde zive njihova deca koja su vec napunila pedesetu, da ih podsete da se toplije obuku ili da ne izlaze bez kisobrana ako slucajno pada kisa.


  ...
  "Kakav ti je to glas? Izgleda nesto nije u redu, kazi majci? Opet ti je zagorcala zivot ona tvoja vestica Fransoaz! Cuvaj ti majci zdravlje, to ti je najvaznije..."

"Hej bako!", vice on za njom. "Kuda ces s mojim biciklom?"
  "Idem do groblja, da obidem dedin grob", odgovara ona.
  "U redu!", kaze Marko. "A ko ce posle da mi vrati bicikl?"

Mnogo beogradskih devojcica luta po svetu...
  Beogradska deca prodaju dinduve na Karlovom mostu u zlatnom gradu Pragu (a koliko do juce, sazaljevali smo jadne Cehe!); najotmenije beogradske devojcice rade kao garderoberke u Njujorku, ili konobarice u Parizu, bebisiterke po londonskim predgradima; slabo placeni fotomodeli u ledenom Stokholmu. Neke od njih rade nocu, a danju studiraju. Zive na crno. Smrsale su i prerano sazrele, ali to kriju kada se javljaju kucama i kazu da im je super. Baka ima slabo srce. Otac ce da im se napije od muke. Mama redovno brise prasinu u njihovoj decijoj sobi, vetri i menja bele rade u vazi, kao da ce iznenada banuti poput vetra, baciti torbu na divan i s vrata povikati: "Sta ima da se klopa?"
  ... Jednostavno, svima nedostaje ona stara recenica koja je davala ukus svemu: "Izvadi kosu iz supe!" Cute, a nad zelenom salatom u ciniji lebdi sledeno, neizgovoreno pitanje:
  "Boze, ima li ono dete tamo ista za jelo?"
  I sad ta njihova princeza, ta maza i miljenica, najpametnije dete u citavoj skoli, sluzi neke glupe strance koji, da je pravde, ne bi mogli ni cipele da joj ciste...
  Ipak, jednog dana, vratice se devojcice, iscrpljene zivotnim bitkama, pomalo umorne, pomalo utucene, sa ocima kojima je Zapad uspeo da ugasi onu skrivenu iskricu, naivnost i nadu; cudno stedljive (a bile su uvek male raspikuce), sigurne u sebe, pune nepoverenja prema svima, s blagim stranim akcentom

"Nije vazno sta covek pije", kaze mi prijatelj, "vec u koga gleda dok pije!"

. . .

  Zapad je taksimetar. Zapad je sat za parkiranje. Zapad je dzuboks. Koliko ubacis para, toliko dobijes istine i prijateljstva!

. . .


  "Svakih pola vijeka", zapisao je jedan mudrac, "glupi progovore, pametini zasute, a fukara se obogati!"

. . .

 U Beogradu danas niko ni o cemu drugom ne govori sem o politici! I ako vas pitaju sta mislite o tome, vas odgovor im uopste nije vazan; oni samo ocekuju slagvort da razviju svoj monolog, svoje misljenje, svoju teoriju o izlasku iz rata. I niko nikoga ne moze da ubedi u suprotno! U tom pogledu Beograd je grad gluvih.

. . .

 Kafanica Lasta nalazi se odmah ispod crkve Svetog Marka. Nekada su ispred Laste stizali autobusi sa aerodroma, pa su stalni gosti, oni koji tu sede godinama, na pitanje prolaznika sta rade pre podne u kafani, odgovarali slozno: "Cekamo tetku!" Tako danas i kafanicu zovu "Cekamo tetku".

. . .

  Najlakse je naci nekoga s kim ces da pricas - tesko je pronaci onoga s kim mozes da cutis.

. . .

  Kad smo bili deca, pa nas bake terale da ljustimo orahe za tortu, morali smo sve vreme da pevamo da ne bismo tajno jeli.

. . .

  Kad Niksicani zele da naruce duplu lozovacu "13 juli", da ih ne bi proglasili pijandurama, kazu konobaru da im donese "dvadesetsestojulku"!

. . .

  U Beogradu ima vise dzipova pred diskotekama i kaficima nego na citavom frontu u obe srpske republike! Iz njih izlaze atletski gradeni, misicavi i dobro uhranjeni momci, odeveni u najskuplju odecu. Borci na frontu su mrsavi, ispijeni i prerano osedeli, ali zilavi. Njihove uniforme su izbledele, a stari dzipovi se vec gotovo raspadaju... Popriste prvih su diskoteke i klubovi - bojno polje ovih drugih su kamenjari i najgusce sume iz kojih vreba smrt.

. . .

  "Kazu da je knjiga najveci covekov prijatelj, ali to isto tvrde i za psa. Sto se vec jedanput ne odluce ko je najveci prijatelj pa da kupim psa, ili knjigu?"

. . .

Mali Srbin - mali problem. Veliki Srbin - veliki problem.
Velikosrbin - neresiv problem.

. . .

   "Srbi su kao krompiri: najbolji njihov deo je pod zemljom!"