— Pa, šta? — reče Generalni. — Zašto da joj ne pružiš ruku?

— U Tajleziji se veoma malo rukuju, bar ne pripadnici tajheme, koji su za nas bele ljude nedodirljivi — neka vrsta tabua. No, Kraljica se samo blago osmehnula i prešla preko toga gestom prave ledi. »Kako je u Beogradu?« — zapitala me je. Objasnih joj da već dugo nisam bio u zemlji, ali da se nadam da je dobro. Dakle, ta žena me je pitala zaista neverovatne stvari! Činilo mi se kao da je malo udarena, malo na svoju ruku, hoću da kažem ... Najpre se interesovala za Adu Ciganliju. Pitala me je da li odlazim na kupanje. Kazao sam joj da danas imamo nekoliko velelepnih olimpijskih bazena i sportskih centara i da se gotovo niko i ne kupa u Savi, koja je, uz to, još i zagađena. »Sve je zagađeno — kazala je — ovde na sreću imamo još pravih reka koje se mogu piti!« Zatim se raspitivala o vrućoj rakiji; pitala je da li se čaše još uvek umotavaju u salvete od hartije ili se i to izmenilo? Šta igra u bioskopima: ko je jesenji prvak u fudbalu? Rekao sam da je prvak Zvezda. »Zvezda«, kazala je setno ... »Zvezda! Šta je sa Šekularcem?« On više ne igra. »Zašto?« Igra za Kolumbiju. Ponovila je opet nekoliko puta: »Šeki, Šeki, Šeki...« Kao da se priseća zaboravljenih reči.

— Stvarno — zapita polupijani Generalni. — Šta li je sad s njim?

— Pazite, sad dolazi najsmešnija stvar na svetu koju sam ikada doživeo! Upitala me je da li nam je još državna himna Hej, Sloveni! Kazao sam da jeste. Umem li da je pevam? Kako da ne? E, pa, kazala je, pevajte! I šta sam mogao? Zapevao sam Hej, Sloveni... Znam samo reči prve strofe, pa sam ostatak otpevao mumlajući. Pridružila mi se i Kraljica. Pevali smo u dva glasa himnu i ja sam, naravno, ustao, a ona je ostala da sedi i da me prati. »Napred, naši! — viknula je — Plavi, plavi! Opali ga po njušci, šta ga brenuješ?« Bilo je to posve ludački, ako razumete šta pod tim hoću da kažem, gledati Kraljicu kako navija za neki nevidljivi fudbalski tim i psuje. Najzad, smirila se nekako i zamolila me da je izvinim za takvo ponašanje. Kazala je da prvi put posle mnogo godina vidi jednog zemljaka. Jer, zaista, bio sam prvi Jugosloven koji je stigao do te minijaturne kraljevine na arhipelagu ...

— Gde je to? — upitah druga Melvija.

— Tajlezija? Nalazi se na trista dvadeset i šest ostrva između Taosa, Kamlanda i Mabođe ...

— Pa, dobro, bogamu — upita Generalni kome ništa nije bilo jasno. — Kako se ubacila čak tamo?

— Duga priča — rekao je naš ambasador u Tajleziji. — Ali, ukratko, pre nego što je postala kraljica Retha, bila je sekretarica tajlezijskog ambasadora u Parizu, za koga se posle toga udala. Pričala mi je detaljno o tome. Znate li šta je najpre upitao budući muž? Ume li da zašije dugme? Smešno, a? Ali, kralj Nitub Taj je zaista imao sreće. Preuzeo je vlast posle klasičnog državnog udara izvedenog uz pomoć mornarice i svrgnuo svog dalekog rođaka, bivšeg kralja, koji je bio poznat homoseksualac. Taj prikan je umeo da za samo jednu noć u Las Vegasu prokocka kompletne zalihe uranijuma u Tajleziji! Šuška se da je, ne malu pomoć, dobio od Kineza, mada je u prvo vreme koketovao i sa Rusima, koji su se, izgleda, počeli isuviše mešati u unutrašnje stvari ove daleke zemlje. Uostalom, o svemu tome možete sutra slušati na mom predavanju u Kolarčevom univerzitetu. To je treće predavanje iz ciklusa Azijskim putevima ... Ali, ostavimo politiku! Ono što me je najviše zapanjilo kod Kraljice Rethe, to je njen karakter! Njen izmenjeni karakter, hoću da kažem. Jer, u toku svoje dugogodišnje diplomatske karijere po Aziji, sretao sam mnogo Evropejki udatih za Azijce, i sve one su, na izvestan način, zadržale svoj evropski karakter, kako da vam to objasnim? Neku malu koketeriju, raskalašnost, ne znam ni ja tačno šta, ali sve su čeznule za Francuskom ili nekom drugom zemljom iz koje su potekle, sve su živele za onaj jednomesečni izlet u Evropu svake godine. Ova ne, moja gospodo! Ona je po duhu postala prava Azijka. Govori šapatom, a njen pogled je pun smernosti ... Čini se da iza svakog njenog gesta stoje hiljade godina pharske civilizacije tog starog naroda, koji se ubraja među najstarije na planeti. Onda, njeno preziranje, totalno preziranje svih materijalnih vrednosti! Odevena je kao i sve druge tajlezijske žene, u svilenu maramu, a ima ih samo sedam — po jedna šara za svaki dan. Haljina-ponedeljak, haljina-utorak i tako dalje ... Ide bosa, kao i svi ostali, a što je najzanimljivije, čak je i njeno lice doživelo transformaciju — izvesno proširenje jagodica, šta li, čini se da su joj i oči sasvim iskošene, kao kod indokineskih žena. Ne znam šta je u pitanju, ako ne ona stara istina da s vremenom čak i pas počinje da liči na gospodara! Malo je reći da je narod Tajlezije obožava! Ona tamo ima status svetice i Jovanke Orleanke...

Drug ambasador pogleda na časovnik:

— E, pa — reče. — Trčim na sastanak u SIP!

Žutozelena travka u praznoj boci poljske votke ličila je na nasukano stablo.

— Kraljica mi je mnogo pričala o vama... — kazao je drug Melvi. — Zamolila me je da vas pronađem i predam vam ovu stvarčicu ...

Iz džepa je izvukao minijaturnu kutijicu ukrašenu safirima.

— Bilo mi je neobično drago — kazao je opraštajući se. — Krajem nedelje se vraćam u Tajleziju pa, ako želite da joj nešto pošaljete ...

— Ne želim — rekao sam.

Kada je izašao iz kabineta Generalnog, koji se pomalo klatio iza svog stola, zapitah mogu li i ja da odem.

— Nećeš pogledati šta je unutra? — upita. — Neki dijamant, a?

Otvorio sam poklopac i među prstima mi se gotovo rasu komadić ružičaste hartije: tri nerazdvojene ulaznice za Kinoteku (predstava od 21.30 — mesta sedam, osam, sedam) na kojima je pisalo da se falsifikovanje kažnjava po zakonu.

011 - 100 nedelja blokade

Momo Kapor


   Otkad znam za sebe, vremena su vanredna!.
   Nimalo normalna.
   Kad sam bio mali, Drugi svetski rat mi je upadao u domace
   zadatke.
   Moje prve price bile su prilicno hladne, jer je besneo
   hladni rat.
   I kada je bilo prividno mirno, trajao je podmukli
   malogradjanski rat.
   Kako pisati danas, kad svi neprestano govore o gradjanskom
   ratu?
   Pisaca masina mi je u stanju pune ratne gotovosti!
   Zapocinjem najnezniju pricu, a ona se zavrsi kao proglas
   ratnog saveta.
   Ne otkucam ni pocetak, a vec negde pali mrtvi.
   Romanom toka svesti patroliraju naoruzani civili.
   Preko romane - reke beze camcima izbeglice.
   Usred price - nagazna recenica!
   Interpunkcija mi je minirana; ni sam ne znam kada ce neki
   znak pitanja (?) eksplodirati u znak uzvika (!)
   Mom lakom stilu hoce da navuku tesku unifornu, jer su negde
   culi da je "stil - covek"!
   Pegaza su rekvirirali i odveli u konjicu.
   Muze su zaposlili na televiziji, u vestima.
   Odsekli me od sveta...
   Uveli embargo na uticaj ruskih klasika.
   Ne stignem ni da zavrsim rukopis, a neko mi vec promeni
   granice i imena gradova.
   Latinica i cirilica vec dugo ne govore.
   Usred recenice potukle mi se ekavske i ijekavske reci! Dotle
   je doslo da ih razvadjaju turcizmi.
   Kao i obicno, anglicizmi se drze po strani!
   Akcenti spletkare.
   Iz lirskih opisa prirode vrebaju zasede.
   Redarstvenici mi upadaju u lepu knjizevnost bez pismenog
   naloga i pretresaju mi ars-poetiku.
   Legitimisu nijanse.
   UNPROFOR prisluskuje inspiracuju.
   Knjizevne zaplete uplicu u politicke afere.
   Opkolili mi emocionalni sistem
   Blokirali nadahnuce.
   Polupali sustinu i u po bela dana opljackali osecanja.
   Siluju reci gde stignu.
   Privode licne zamenice.
   Knjizevnim obrtima stavljaju lisice.
   Pozivaju stilske figure na informativne razgovore.
   Ironiju drze kao taoca.
   Miniraju literarnu kompoziciju.
   Pale baterije senzibiliteta u lice.
   Povezuju poglavlja bodljikavom zicom.
   Pohapsili pleonazme.
   Pretukli metafore.
   Ubili Boga u katarzi!
   Zapalili naslov...
   Ko da pise posle toga?
   Kako, uopste, pisati danas?

   Postoji jedna rec u koju staje pola veka naseg zivota.
   To je rec - najmanji zajednicki satrzatelj.
   Rec fantom.
   Nema.
   Slusamo je od najmanjih nogu.
   Cujemo je u isto vreme kad i svetu rec: mama!
   Nema.
   Ta cetiri slova sadrze citavu istoriju nase bede.
   Kada ulazimo u trgovinu, mi ne trazimo ono sto nam treba, vec
pitamo: ima li?
   U pekari: ima li hleba? U mlekari: ima li mleka? Na benzinskoj
pumpi: ima li goriva?
   Nema.
   Verovao sam da sam do kraja istrazio pustos ta cetiri slova i
da me vise nista ne moze iznenaditi, ali, evo, stigli smo do
samog kraja - ulazimo u banke i pitamo: ima li para?
   Nema.
   Pokusavam da zamislim Svajcarca kojem u Nacionalnoj banci u
Zenevi kazu da nema para! Voleo bih da mu vidim izraz lica u
casu kada mu se rusi citav svet...
   A nama, nista! Oguglali smo na rec nema.
   "Kada cete dobiti pare?"
   "Ne dosadjujte, covece! Vidite li da radimo? Otkud znamo kada
cemo dobiti? Mozda sutra popodne, mozda u ponedeljak..."
   Hvalimo se jedni drugima kako smo bili srecne ruke, kada u
nekoj banci slucajno dobijemo svoj novac i u tome ne vidimo
nista cudno.
   Nema se roji i razmnozava.
   Nema - ta strasna, deficitarna rec, cija praznina zlokobno
odjekuje.
   Da li smo svi poludeli?

   U meni se tuku stari drugari.
   Jedni na vlasti, drugi u opoziciji.
   Odrasli smo zajedno. Ako izgubim jednog od njih, izgubicu deo
   biografije. Vise me niko nece pammtiti mladog i ludog.
   U mojim prijateljima su moje godine, uspesi, padovi, stare
   ljubavi, velika ocekivanja i nade.
   Do juce smo bili na istoj strani. Sada su jedni na jednoj, drugi
na drugoj. Ako pridjem jednima, izgubicu druge.
   Sta ces s onim izdajnikom? - pitaju jedni. Otkud ti s onom
barabom? - ljute se drugi.
   Sednem li pred kafanom s jednima, drugi prestaju da mi se
javljaju.
   Posle ih vidim zajedno. Idu ruku podruku i popreko me gledaju.
Ujedinili se.
   Vise nista ne shvatam. Ko god da dodje na vlast, opet cu biti
u nemilosti.

   Obisao sam mnoge zemlje i gradove, ali jos nigde nisam video
da neko, kao u Beogradu, igra igru zvanu "ubacivanje sibice u
casu".
   To je, inace, jedini sport koji sam se strasno bavio citavog
zivota.
   Pred Kalenic stiz lokalni pijanci. Posto najpre ispiju pokoje
zestoko pice ("klin se klinom izbija"), i predju na spricere,
oni mole kelnera da im skloni sve sa stola i skine stolnjak. To
je znak da ce uskoro zapoceti cuburski sampionat u ubacivanju
sibice u casu.
   Kafanska kosarka!
   Sibica se ubacuje sa ivice astala, a casa je postavljena na
sredinu, podjednako udaljena od svih igraca.
   Pokojni Libero Markoni je zmureci ubacivao sibicu u casu, bio
je apsolutni prvak sveta u tom sportu, kojim se moze baviti samo
pripit igrac. Tada se postize prava zen-koncentracija; igrac se
poistovecuje s kutijom sibice u letu i njenim ciljem, zvoncavim
dnom case.
   Kada sibiva padne na dno, pedeset poena. Stotinu poena dobija
onaj kome se sibica zadrzi na ivici case. Onaj ko izgubi, placa
sledecu turu...

Momo Kapor: Na dan tvog rođenja
("Politika", Beograd, 28., 29., 30. novembar, 19??.)

Republika me ni ove godine nije pozvala na svoj rođendan.

To, naravno, ne znači da me ona ne voli samo joj nisam na spisku uglednih zvanica.

Njeni gosti su strane diplomate i vojni izaslanici, okićeni kao novogodišnje jelke. Naši joj donose na poklon puteve, ulice, fabrike, bolnice, čitava naselja ...

A, ja? Šta bih ja mogao da joj poklonim? Staru bombonjeru, koju sam pre dve godine dobio za svoj rođendan?

Šetam preko smrznutih polja oko svečano osvetljenog Saveznog Izvršnog Veća, gde se Republika zahvaljuje na čestitkama i odmotava poklone.

Hvala, niste trebali! Jao, što je ovo divno! Baš ste srce!

I šetajući, tako, računam koliko sam imao godina kada je rođena Republika?

Šest. Rođen sam u Kraljevini, a živeo pod okupacijom; sklanjao se od bombi i zalutalih metaka, jeo staru konjetinu, švercovao bugarske cigarete "Arda" i čekao da me Republika oslobodi.

Moram da priznam, pomalo sam sarađivao i sa okupatorom; menjao sam sa njim meku rakiju za čokolade, a pošto sam bio plav, podsećao sam Nemce na njihovu decu.

Onda je Republika, najzad, stigla!

Bila je mlada i lepa, a doneli su je mršavi i opaljeni momci čija smo imena šaputali sa divljenjem.

I mi smo želeli malo da pucamo, da rušimo mostove i bacamo bombe, ali provod je, izgleda, bio završen; Republika nam je namenila dosadnu ulogu mladih graditelja.

Šta je uradila? Podrezala mi je nokte, oprala uši i ošišala do glave (jer sam imao vaške), zabranila mi da se smucam po ruševinama i da kradem gde šta stignem. Obećala je da će me prevaspitati. Nisam znao šta to znači?

Onda smo jedno vreme učili ruski, crtali Staljina, čitali "Kako je čovek postao div", gledali film "Zadatak majora Buločkina" ...

Umesto veronauke, učili smo da je čovek postao od majmuna i to radom. Zašto ne od konja, kad konji mnogo više rade, to nam nije bilo jasno.

Sistem je, inače, bio veoma sličan: umesto anđela kuriri, umesto svetaca narodni heroji, umesto ...

Onda su neki od onih preplanulih, mršavih momaka iščezli nekuda bez traga.

Oni preostali, preplanuli i više ne tako mršavi momci, koji su doneli Republiku, govorili su za njih, da su im oduvek bili sumnjivi.

Od tog trenutka, stvari su počele da se odvijaju vrtoglavom brzinom.

Povremeno, neko je iščezavao sa zajedničke fotografije ...

Na Knez Mihailovoj ulici nalazila se poslatičarnica "Medžed" san svih beogradskih dečaka. Da bi dokazao lojalnost novim vlastima, Medžed je iznad tezge sa alvom, baklavama i kadaifom, okačio ogromne fotografije čitavog Politbiroa. Jednoga dana, moj prijatelj koji je pomalo mucao (istina, samo kad govori), uđe u poslastičarnicu i upita vlasnika:

"Ooooprostite, gosn Meeedžede, zzašto vam ovve ssslike nnisu mmalo mmmanje, a tttolumbbbe mmmalo vvveće?"

Onda su nekuda ižčezli oni, što su oduvek sumnjali u one koji su prvi iščezli.

Ali moja generacija se u to vreme nije bavila politikom.

U Beogradu je tada bilo malo automobila, pa smo se spuštali sankama niz Braničevsku ulicu sve do Autokomande. Onaj ko je imao sličuge, sedeo je napred i upravljao. Ispod sličuga su sevale varnice. Vetar nam je zviždao u ušima dok smo vikali iz sve snage:

Kaaaaalpiš!

Magična beogradska reč, šifra detinjstva, brzine i odvažnosti.

Dok su oni prvi vladali, gradili i uređivali zemlju, neki drugi momci su tajno studirali, pa su lagano zamenili one treće, koji su imali samo kurseve.

Onda su četvrti morali da kažu za one treće da su im oduvek bili sumnjivi.

Onda su prvi počeli da pišu memoare!

Jedan je, tako, napisao da onaj drugi nije bio tamo kada su pravili Republiku i da se lažno predstavlja, na šta je ovaj odgovorio da se prvi nije dobro držao pred policijom, a treći je primetio da obojica ne govore istinu. Peti je tvrdio da je on prvi doneo Republiku, dok je još bila beba, a njegov bivši drug je napisao da je to možda i tačno, ali da tada nije rođena samo jedna Republika, već da su u pitanju bile šestorke, a o pokrajinama nije bilo ni govora ...

Oni vitki, mršavi i opaljeni momci, koji su doneli Republiku, ili su pomrli ili su se povukli u gordo ćutanje, ili više ne govore jedan sa drugim.

Ne znam kako se to dogodilo, ali ispalo je da su važniji od njih neki drugi, čija imena nikada nismo šaputali sa divljenjem, dok je Republika bila dete; neki, za koje smo prvi put čuli tek kada su se dočepali mikrofona da napadnu one koji su ih napravili.

Moja Republika je već zrela dama. Ima četrdeset i pet godina, što za ženu njenih godina nisu nikakve godine.

Da li se seća onih mršavih, preplanulih momaka, koji su je doneli u Beograd? Poziva li ih na rođendan?

I ja više nisam mlad, ali mi još uvek u ušima zviždi zajedno sa vetrom, onaj stari urlik "Kaaaalpiš!" dok se spuštam niz Braničevsku, po kojoj se više ne sankaju deca.

   Mi smo, zaista, genijalan narod!
   Zaustavite prvog slucajnog Beogradjanina na ulici i pitajte ga
hoce li da bude gradonacelnik, upravnik Narodnog pozorista ili
direktor nuklearnog instituta; pristace istog casa bez razmisljanja,
cak ce biti pomalo uvredjen sto ga tek sada zovete da vam bude
sef, a tolike godine nije radio nista, niti se icim bavio.
   Na prste bi se mogli izbrojati oni koji ne bi pristali da
budu selektori fudbalske reprezentacije, ambasadori ili predsednici
Srpske akademije nauka. Cak i oni bez zavrsene srednje skole
pristajali su da budu urednici najpoznatijim srpskim piscima i
da im popravljaju stil i misli. Pola Beograda je duboko uvredjeno
sto im jos niko nije ponudio da srede saobracaj ili urbanizam.
Svako bi napravio bolju kucu u kojoj stanuje od arhitekte; zbog
toga ni u jednom gradu na svetu nema toliko zastakljenih terasa,
zazidanih vrata ili prometnutih soba u kuhinje.
   Cuvena beogradska recenica "Da mi je samo pet minuta da budem
na vlasti... " najrecitije govori o njihovoj urodjenoj zednji
za vladanjem nad drugima.
   Svi znaju, bolje od vas, sta je za vas bolje!
   Svi bi da vas menjaju i da vam komanduju.

   Sumadijski caj se, inace, kuva od razblazene prepecenice ili
meke sljivovice, kojoj kao se kao zacin dodaju karanfilici uz
malo secera. U stara vremena, dok smo se grejali drvima, kocke
secera za sumadijski caj hvatale su se uzarenim masicama i
cvrceci topile u kuvanu rakiju.
   ...
   Jos nisam video da je nekoga ko pije sumadijski caj i jede
beli luk uhvatio grip. Bacili naprosto crkavaju vec na ulazu u
kafanu!
   Uzgred, nikada mi nije jasno zbog cega se smatra da beli
luk smrdi i da je covek iz cijih se usta oseca njegov zadah,
nepristojan? Mislim da je to samo stvar dogovora. Zbog cega bi,
na primer, mentol mirisao, a cesnjak, koji nam raste tu odmah
pokraj nas, smrdeo? Ako se dogovorimo da to bude prijatan i
otmen miris (mozda, putem opsteg referenduma), pravicemo od
belog luka i parfeme, koji ce istovremeno razgoniti i razno-
razne bolestine, da ne spominjemo uroke, sto danasnji, inace
preskupi, mirisi ni izdaleka nisu u stanju. Jer, ako se
ljubavnici dogovore da uvece jedu beli luk, oni jedno  drugome
ne smrde, posto se mirisu-potiru! Sto ga ostali nisu jeli -
ko im je kriv?

   "Nije vazno sta covek pije", kaze mi prijatelj, "vec u koga
gleda dok pije!"

   ----------
   Za razliku od Beograda koji nema para, Zeneva nema dusu.
   Ne znam sta je gore.

   Ima nesto prokleto u nama! Cim napustimo Beograd (u kojem nam,
inace, obicno sve smeta), istog casa pocinje da nam nedostaje.
   Zazelimo se, valjda, svoje bede.
   U svajcarskom raju trazimo dlaku u jajetu.
   Durimo se, ogovaramo i zakeramo...
   Zagorcavamo zivot svojim domacinima, da pokazemo kako nismo
impresionirani njihovim blagostanjem.
   Ne damo se mi da nas zbuni beli svet!
   Pogledaj, meso kupuju na sto grama, a ne kao mi hajduci -
na polutke!
   Istina, paradajz im je lepsi i veci od naseg, ali nema ukusa.
Nas kvrgav, nikakav, a jedes ga samog, kao jabuku!
   ...
   Cesto sam se pitao: zasto u Svajcarskoj zivi toliko Srba?
   Sad znam.
   Kad su tamo odlazili, nisu kupovali povratnu kartu.