Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 24. Nov 2014, 00:55:34
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.

Idi dole
Stranice:
1 ... 16 17 19
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Momo Kapor - kratke price  (Pročitano 27142 puta)
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
I u izlizanim farmerkama i sirokom, razvucenom dzemperu, Zoe je zadrzavala nesto od kraljevske mirnoce. Kao da je bila ogrnuta nevidljivim plastom neke izdvojenosti iz puka. Nije slucajno pomislio na staru kozilijansku medalju! Tu istu ostru siluetu visokih jagodica i malo povijenog nosa, slicnog ranim grckim skulpturama, Arsen je sretao na starom kozilijanskom novcu. Njena prabaka, Zoe II, koja se zakaluðerila i postala svetica, njena baka - Teodora, cuvena zbog orgija sa konjickim oficirima; njena majka, ubijena u atentatu 1940. namenjenom njenom ocu, kralju Kozilije, Nikolasu Kudelinu Cetvrtom - imale su taj isti, ponosni i odsutni aristokratski izraz, pun skrivene ceznje za ljubavlju.

Bila je princeza - jedan od poslednjih izdanaka vec izumrle ljudske vrste; slucajno preziveli primerak u doba sveopste prosecnosti i demokratske konfekcije.

Arsen se osecao kao arheolog koji je iznenada, na nekoj plazi za vreme letovanja, ugledao dinosaurusa kako izlazi iz mora.

- U kom ste znaku roðeni?

- Riba - rece Arsen.

- Znala sam - kazala je princeza - i ja sam riba.

- Nije pitanje za jednu damu - rece Arsen. - Ali, koje godine?

- Trideset osme - rece princeza. - A vi?

- Trideset osme.

- U martu?

- Devetog marta - rece Arsen.

- Oh, boze! - spustila je glavu na njegovo rame i zazmurila, a kada posle nekoliko trenutaka ponovo otvori oci, ona rece: - I ja sam roðena devetog marta. U sest po podne. Osetila sam to cim sam te ugledala!

Astroloska privlacnost spoji ih takvom silinom da nisu stigli ni da maknu prstom. Zaboravise potpuno da ih deli kazna; zaboravise ko su - najzad, pronasli su se na svetu!

Ugledali su u isto vreme prvi put nebo nad Mimozom: princeza iz Rezidencije a Arsen iz skromnog iznajmljenog stana svog oca, profesora klasicnih jezika. Izrasli su im u isto vreme prvi zubi, zaradili su istog leta prve oziljke na kolenima, zabrinuli se iste godine zbog prvih sedih. Stara bajka o pastiru i princezi blesnula je tako ponovo jednog vetrovitog njujorskog dana u hotelu "Paradise", na obali novog sveta, gde sve ima svoju cenu i gde je sve moguce opipati i kupiti, u zemlji koja jos nije stigla da prozivi i odboluje svoje price iz klasicne starine.

"Sta da radim?" - pomisli, ne primecujuci da za ruku drzi jednu pravu princezu.

Princeza Zoe (na grckom, Zoe znaci zivot) dosla je na svet posle dvesta pedeset i tri godine vladavine dinastije Kudelina. Njeno roðenje obelezeno je velikim vatrometom sa platoa ispred Rezidencije. Tom prilikom pirotehnicar iz Barija izgubio je tri prsta i levo oko. Vatromet, koji je dve godine kasnije priredila eskadra italijanskih bojnih brodova, kostao je mnoge Kozilijance i prstiju i glave. Kralj Nikolas Kudelin Cetvrti pobegao je u svajcarsku, u koju je inace, jos pre rata, bio izvukao najveci deo svog privatnog kapitala. Njegov regent, general Drman Sopilo, uspeo je da od pada Italije 1948. jedno vreme zadrzi prividnu nezavisnost Ostrva, i pored invazionih britanskih trupa koje su ga zaposele 1944. godine, ali ga je zbacila grupa progrcki orijentisanih oficira, koju je predvodio pukovnik Spiros. Kralj je povremeno navracao u Mimozu. Veci deo godine provodio je na Azurnoj obali, takmiceci se u jedrenju. Izmeðu 1947. i 1960. Kozilija je imala nesto slicno parlamentarnoj demokratiji - dinastija Kudelina sluzila je vise u dekorativne svrhe, radi turista. Pred Rezidencijom se smenjivala slikovito odevena straza, a svakoga dana u sedam po podne pucao je sa tvrðave top. Mnostvo usitnjenih graðanskih i seljackih stranaka, od kojih ni jedna nije uspevala da privuce vecinu glasova, dovele su Ostrvo na rub propasti. Ne kaze se uzalud: koliko Kozilijanaca - toliko partija! strajkovi, privredne krize, politicka ubistva, kidnapovanja i ucene, diverzije i svakodnevne eksplozije bombi po redakcijama listova, zapretili su graðanskim ratom. Predvodeci grupu majora iz garnizona na jugu Ostrva u Svetoj Basi, istorijskim marsem, Mimozu je zauzeo Major Saracen, inace sin siromasnog ribara. Kralj je odjedrio svojom jahtom ka grckim vodama. Ukinut je parlamentarni sistem, a uvedena privremena vladavina Vojnog saveta, koja, evo, traje vec sedamnaest godina.

Princeza Zoe sa svim tim nije imala nikakve veze, jer je od svoje druge godine zivela u svajcarskoj i Velikoj Britaniji. Sa Kozilijom je jedino vezivala zabrana povratka, koja je obuhvatala citavu porodicu Kudelina. Povremeno, o nju su se otimale emigrantske partije rasute po svetu, zeleci da pomocu njenog imena naprave politicki kapital. Odbila je i leve, i desne, i umerene, i radikalne, i plave, i crne, i mlade, i konzervativne. Posle izvesnog vremena digli su ruke od princeze i smatrali je pravom ilustracijom degenerisanja kraljevskih porodica, drzeci da je nista drugo ne zanima do meðunarodnog dzet-seta. U rubrici "Zanimljivosti iz sveta", novine su s vremena na vreme objavljivale vesti da se princeza Zoe od Kozilije ponovo udala. Prvi put za automobilskog asa Lea Adama, drugi put za Dominga Menciju - latinoamerickog milijardera, treci put za britanskog glumca Montyja Parkera.

Princeza je, cinilo se, potpuno otpisala Koziliju, na koju je podsecala jedino njena titula na posetnici.

Arsen je bio prvi Kozilijanac sa kojim je razgovarala u poslednjih trideset i sedam godina, ne racunajuci svoju uzu porodicu.

Izvukla je ruku iz njegove sake i popravila frizuru pred ogledalom na vratima rasusenog ormara.

- Onda, zbogom, duso! - mahnu svojoj maloj dvojnici na portretu. Dodirnula je Arsena. Hvala ti sto si mi dozvolio da vidim sliku. Ne znas koliko mi je to znacilo.

Strah od susreta sa princezom kod Arsena zameni panika da je vise nikada nece videti. Produziti bajku pod svaku cenu, makar za jedan sat, bilo je sve sto je zeleo tog casa. Covek ipak ne srece svoju princezu svakog dana! Uostalom, zar nije New York najveci grad na svetu? Ko ce ga videti sa njom?

- Da rucamo zajedno? - cuo je sebe kako predlaze svojoj gosci.

Oklevala je. Zatim je izvukla rokovnik iz torbe i pregledala svoje termine:

- O.K. - rece. - Mogu li da se posluzim telefonom?

Dok je, pretvorena u poslovnu lazljivicu, veoma brzo i vesto odgaðala i premestala svoje obaveze, raskrcujuci subotnje popodne za druzenje sa njim, Arsen se pitao sta da uradi sa dragocenim platnom. Nije mu se ostavljalo u hotelskom sefu - pokazao bi pred princezom oprez nedostojan jednog ovakvog izuzetnog trenutka. Kao da mu cita misli, Zoe predlozi da neuokvireno platno sakriju iza velike reprodukcije akvarela Johna Marina, koja je krasila celni zid sobe. Ucinise tako. On je skidao Johna Marina, a ona drzala svoj portret u narucju. Pogleda jos jedanput sliku izbliza i uzdahnu:

- A bas sam mirno zivela poslednjih meseci... Gde hoces da rucamo?

Pripadala je onoj vrsti osoba koje moraju da dodiruju sagovornike kad im se obracaju, kao da im reci teku kroz jagodice prstiju, a ne kroz usne.

- Bilo gde - rece Arsen. - Svejedno mi je.

Princeza se na ulici smanjila na velicinu Palcice. Polozio joj je zastitnicki ruku preko ramena. Kao da je citava stala u njegov dlan.

Iznenada, on oseti potrebu da je stiti.

Rucali su u gradu, u Houston Streetu kod "Ballata".

Zoe je narucivala jelo, a Arsen razgledao sumanute plakate Andyja Warhola i Rauschenberga. Nisu licili ni na sta sto je video ranije.

"Ballato" je bio prepun svetlokosog mladog sveta, koji je tek napustio postelje radi subotnjeg "branca". Posmatrao je sa zaviscu srecne parove sto su do pre pola sata vodili ljubav, a sada se raduju dorucku-rucku i prave planove kako da utucaju poslepodne.

Kako je odjedanput sve postalo jednostavno! Ljubav, suncana strana ulice preko puta i zidovi od crvene cigle sa kojih se ljuste stari afisi, zivot, sve. Njegova rodna Kozilija izgledala mu je daleko. Video je njene obrise na karti; senka ukletog galeba u letu, pala na modru osnovu Sredozemlja.

U ovo doba dana, u ostrvskim kafanama sede samo muskarci. Odeveni su svecano u bele kosulje i crna odela. Na stolu: obavezna travarica, kozji sir, masline i subotnje izdanje "Glasa Kozilije". Nigde ni jedne zene! One spremaju ruckove i cekaju muzeve da se vrate teskim dostojanstvenim korakom, koji govori o tome da su neprikosnovene glave porodice. Deca ce jos sa ulice zavikati: "Otac dolazi!" Tek tada ce baciti pirinac u kljucalu supu, da se ne raskuva a da ipak ne ostane suvise tvrd. Gledajuci njujorsku mladez oko sebe, video je subotnju Koziliju na temeljima straha. Deca se plase majki, one drscu pred muzevima, ovi se boje svojih oceva - svi zajedno Majora, koji sve vidi iz svoje rezidencije. Da li je uopste moguce ziveti bez straha?

Princeza je za sebe narucila samo zelenu salatu, a njemu je predlozila da proba omlet specijalitet kuce. Pili su Bloody Mary, kao i ostali. Gledajuci je kako gricka listove salate, pomisli da se hrani kao zec. Slusao je kako mu govori o svojim neuspelim pokusajima da nabavi bilo sta sto je vezivalo za kraljevski predzivot u Koziliji. Makar kakav dokaz da je nekad zaista bila princeza!

Posljednji put, bio je u pitanju jedan plavi tepih iz njene decije sobe, koju je delila sa bratom, princom Andreasom. On sada zivi u Antibesu, na imanju njihovog oca, sto ga je dobio posle parnice protiv nje - roðene sestre! Taj cilimcic nije bio nikakav raritet, nista posebno - dosta cest primerak persijanera za klanjanje u dzamiji, uostalom, ne bas u sasvim dobrom stanju, a pojavio se na licitaciji kod "Druckmanna" pre pet godina zajedno sa namestajem i slikama iz zaostavstine njene tetke, koja je umrla u Bostonu.

- Bas sam zelela da ga dobijem natrag! - poveravala mu se princeza. - Ta plava boja je, inace, prva stvar koje se zaista secam u zivotu. Verovala sam da cu jednoga dana poleteti na njemu iznad Mimoze...

IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
Veliki okrsaj kod "Druckmanna" nije mogao da razume niko sem princeze i njenog brata princa Ardreasa. Za tu priliku doleteo je cak sa juga Francuske. Sedeli su, pricala je Zoe, na suprotnim krajevima dvorane i borili se za plavi komad svoga djetinjstva. "Andreas nije los covek, samo je slabic koga zena tera na sve te stvari, jer obozava novac!" - kazala je princeza. Zbog nje i ne govore jedanaest godina. A na svetu imaju samo jedno drugo! Nikoga vise. Siroti Andreas! Nabijali su, dakle, cenu tepihu koji se prodavao za trideset i pet dolara, a ubrzo, zahvaljujuci njihovoj tvrdoglavosti, dostigao vrednost od osam hiljada! Niko nije mogao da razume sta to tako vredno nalaze u jednom izlizanom cilimcetu, koji bi u najboljem slucaju mogao da posluzi kao prostirka za psa. Na osam hiljada, Zoe je odustala - nije vise imala ni centa i tako je plavi tepih odleteo na Azurnu obalu. Bila je to pozna osveta brata, kome je, kada su bili mali, samo pokatkad dozvoljavala da posedi na njenom letecem cilimu.

- Ne znam sta bih sve dala samo da ga imam! - ponovi Zoe. - Mislim da mi se ne bi moglo dogoditi vise nista ruzno u New Yorku kad bih samo minut posedela na njemu! Taj slucaj me je naceo. Znala sam da necu dobiti ni svoj portret, ali, shvatas, morala sam da ucestvujem, da se borim...

Princeza mu je otkrila da sto je starija, to cesce misli na Koziliju.

- Cudno? - kazala je. - Nekada bi proslo po dve-tri godine a da i ne pomislim na Ostrvo! Ali, otkako sam presla trideset i petu, mislim na Mimozu svakog dana. Sta se to desava sa mnom?

Pogledala ga je kao da od njega trazi pomoc za neku nepoznatu, neizlecivu bolest koja je napala:

- Mozda sam pocela da starim? Da trazim korene? Poreklo? To je tako cudno! Mogu da otputujem bilo gde - samo ne tamo gde sam roðena. Mozda bas zbog toga ne prestajem da mislim na Rezidenciju, na sve one duge mracne hodnike, vrt, kuhinje i stalu za tatine konje. Ponekad je to zaista neizdrzljivo! Pitam se sta tamo imaju protiv mene? Razumem da su sa mojim ocem imali nerasciscene racune, ali on je mrtav. Sta sam im ja kriva? Imala sam samo dve godine kada smo napustili Ostrvo. Pre nekoliko godina napisala sam pismo Vojnom savetu. Molila sam ih da mi dozvole da posetim Mimozu, makar samo izmeðu dva aviona. Nisu mi uopste odgovorili...

Arsen se setio uvodnika na prvoj strani "Glasa Kozilije", koji je bio posvecen toj temi i koji je u maglovitim aluzijama govorio o tome kako "propala aristokratija zeli da se vrati na Koziliju, gde ce je uvek cekati samo jedan odgovor - ne! Jer, Koziliji, koja danas pliva u prosperitetu, sluzeci kao primer narodima na jugu i severu Mediterana, vise nisu potrebne teniske sampionke i nemoralne princeze..." Pateticno intonirani uvodnik na pet stubaca niko u Mimozi nije sasvim razumeo. Nagaðali su danima sta se krije izmeðu redova.

Daleko ostrvo lebdelo je poput prokletstva iznad njihovog stola u "Ballatu", dok su spolja izgledali isto onako srecni kao i ostali parovi u rano subotnje poslepodne. Arsen je osluskivao veseli zagor gostiju. Ponegde bi prsnuo zdrav i srecan smeh. Jedini su on i Zoe bili tamnokosi. Ucini mu se da sedi meðu ljudima sa neke druge, plave planete. Roðeni od oceva dosljaka, bili su potpuno operisani od nostalgije. Da li bi uopste shvatili postojanje nevidljivih spona kojim ih je vezivala daleka Kozilija? Ne bi se iznenadio kad bi ih iznenada stavili pod stakleno zvono i poceli da izucavaju kao dva slucajno preostala bacila iz Starog sveta, koji u sebi nose zarazu staromodnih i prevaziðenih osecanja, kao sto su nostalgija, bezrazlozna tuga, inat, ceznja za nebesko plavim tepihom za klanjanje iz decije sobe...

- Zavidim im - kazao je princezi. - Izgledaju srecno...

- Ne brini se za to! - rekla je. - Svako placa neku svoju cenu. Imaju i oni svoje probleme.

- Ipak, cini mi se da se toliko razlikujemo. Strah me je da nas ne nabodu na iglu, kao dve cudne bube, i ne stave u vitrinu...

- Vise mi odgovara da budem leptir!

- Leptiri zive samo jedan dan?

- Ali zato bar lete.

Posle su lutali po Sohou i nasumice ulazili u galerije, kada bi im se nesto svidelo kroz izlog. Smejali se sasavoj izlozbi Don Flavina koji je kod "Heiner Friedricha", u potpuno praznoj dvorani golih zidova, postavio samo dve baterije fluorescentnih cevi. Zuta i ljubicasta svetlost mesale su se na sredini dvorane i to je bilo sve. Kupovali su luckaste razglednice u nekoj maloj knjizari u podrumu. Princeza je kupila srce za Dan Valentina; Arsen - fotografiju iseljenickog broda sto pristaje uz njujorski dok.

Sedeli su u kafeu "Regio" u Bleecker Streetu, okruzeni decom koju su roditelji izveli u subotnju setnju. Jeli kolace sa jagodama i slagom i pisali razglednice. Princeza je poslala sama sebi srce. Arsen je zeleo da se javi profesoru Kuzenu, ali bojeci se da mu ne napravi neprilike, odustao je i iscepao razglednicu.

- Oprostite - rece stari kelner, kome je Arsen ostavio neuobicajeno visoku napojnicu. Cuo sam da govorite grcki.

- To nije grcki - ispravi ga. - Govorimo kozilijanski.

- Ah, znam - kazao je kelner - Sicilija! Imamo ih dosta ovde u New Yorku, u Maloj Italiji!

- Kozilija! - ponovi Arsen. - Mi smo sa Kozilije.

- Korzika? Zar to nije isto?

- Ne, to je drugo.

- Spelujte mi, molim vas!

- K o-z-i-l-i-j-a.

- Kako sam glup! - lupi se kelner po celu. - Kozilija, pa da! To je ono ostrvo gde se stalno svaðaju Grci i Turci?

- Mislite, Nikozija?

- Pa da! Nikozija! - bio je srecan sto je najzad uspeo da odredi zemlju svojih gostiju.

- Nikozija je na Kipru! - gubio je Arsen zivce. - A Kozilija je potpuno drugo ostrvo na Mediteranu. Posebna drzava, razumete?

- Mozete li mi ostaviti komad vaseg novca? - zamoli ga kelner. - Imam zbirku...

Arsen je u dzepu pronasao jednu zaostalu kozilijansku liru sa likom Majora Saracena i poklonio je kelneru. Zauzvrat, ovaj mu napuni dzep sibicama kafea "Regio".

"Dolazim sa ostrva koje ne postoji!" - mislio je dok su setali Greenwich Villageom. "Vekovima na njemu zive nepostojeci ljudi. Ne postoji ni istorija, ni knjizevnost, ni filozofija nista! Sve nase muke bile su uzaludne, jer mi, u stvari, uopste i ne postojimo nigde, sem u nasoj sopstvenoj visokoj uobrazilji o sebi samima. I ne postoje mucenja kroz koja smo morali da proðemo; ni ljubav koju smo osecali za svoju domovinu - za najveci deo ove planete nista ne postoji sto je nase."

- Nemoj to uzimati suvise srcu... - tesila ga je princeza. - Ja sam se vec odavno navikla da ne znaju za Koziliju. Uostalom, da li ti znas koji je glavni grad drzave Colorado?

Priznao je da ne zna.

- A Colorado je veci od Kozilije bar nekoliko puta!

Sve je vise osecao razliku u vremenu koju nije zeleo da prizna New Yorku, smatrajuci to izvesnom razmazenoscu svetskih putnika. Leteci na zapad preko okeana, zaradio je sest sati. Od uzbuðenja nije spavao vec dve noci i dva dana, pa se sada to produzeno i neprospavano vreme nakupilo, trazeci svoje. Kapci su mu se lepili od umora i sna, a telo bi mu s vremena na vreme protresla groznica. Cinilo mu se da mu lice gori. Usne su mu bile sprzene nikotinom americkih cigareta, koje nikada ranije nije pusio. Nalazio se u totalnom nesporazumu sa okolinom. Njujorski prizori su se maglili i mutili, kao da je leðima priljubljen uz zavitlani zid smrti, u cirkusu. Spolja gledano, sve je bilo potpuno realno i razumljivo, ali pomereno vreme cinilo je da budan sanja.

U njemu su zavijali ostrvski psi. Cuo je sum nocne plime kako preliva kamenu rivu u Mimozi.

- Koliko je sati?

- Pet.

"Dok je njima dan, u meni traje kozilijanska noc... I bice uvek tako!"

Pozeleo je da negde popije jaku duplu kafu, da se rasani.

- Ja cu ti je skuvati! - predlozila mu je princeza. - Imam kod kuce automat za espreso...

Kazala je da stanuje u blizini, pa su krenuli peske kroz spletove ulicica Greenwich Villagea. Zapanjilo ga je koliko New York malo lici na sebe iz filmova! Umesto oblakodera, od kojih se nije videlo nebo i "gde je covek tako izgubljen i sam kao na samom dnu nekog dzinovskog kanjona, u kome usred dana gore sijalice." - kako su to lepo opisivali kozilijanski dopisnici, prolazio je pokraj kuceraka, ne visih od onih u Mimozi.

IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
Princeza je otkljucala vrata na jednoj veoma uskoj zgradi, u Charlton Streetu. Usli su u njen studio, ciji su straznji prozori, od tavanice do patosa, gledali na minijaturni vrt. Nasred vrta raslo je Arsenu nepoznato zimzeleno drvo, siroke, lisnate krosnje. Vrt je bio ograðen belim zidom uz koji se peo brsljan. Prostorija u kojoj se nasao bila je prekrivena cupavim belim sagom, gotovo bez ikakvog namestaja, osim prostranog francuskog kreveta oko koga su lezale gomile knjiga. Izuzimajuci toaletni stocic sa tri ogledala, zatrpan kozmetikom, i pletenu fotelju od pruca, u ovoj beloj oazi, cije je prazne zidove ukrasavao jedino tanki crni krst, sve ostalo sto je potrebno za zivot lezalo je po tepihu. Televizor, gramofon, razbacane ploce, "New York Times" i dva bela telefona. Beli kineski lampion umesto lustera, bela indijanska asura kojom je prekriven krevet, male bele kamene glave sa Devicanskih ostrva na prozirnom staklenom stolu - sve je, uglavnom, bilo belo, sem princezine tamne kose i ociju. I sve je u toj sobi odisalo besprekornim ukusom i elegancijom, postignutom, cini se, bez ikakvog posebnog napora.

Samo je nesto remetilo ovu istancanu belu harmoniju! Sa vrha belih zavojitih stepenica spustale su se u kaskadama gomile raznobojnih balona, uznemirenih promajom koju su Arsen i princeza napravili otvorivsi vrata.

- Odakle ti? - pitao je Arsen.

Zoe se nasmejala:

- Ne znam... - rekla je. - Kad sam se jutros probudila, zatekla sam punu kadu, gore, u kupatilu! Poceli su da kuljaju niz stepenice kao ludi... Sta da radimo s njima?

Baloni su se muvali oko njihovih nogu. Odlucise da ih se rese. Zapalili su dve cigarete i poceli da ih unistavaju zarom. Uskoro vise nije bilo ni jednoga.

Princeza je kuvala kafu u maloj cajnoj kuhinji, sto je podsecala na brodsku kabinu. Bila je sva opremljena ukradenim stvarima sa putovanja; od pribora za jelo do casa i pepeljara. Arsen je stavio na gramofon Mozartov Koncert za flautu i orkestar u G-duru.

Kada se posle desetak minuta njegova domacica vratila sa dve prozracne solje, koje je iznutra zapljuskivala kafa a spolja morski talasi nepoznatog kineskog keramicara, on je vec duboko spavao, sklupcan na belom sagu pokraj gramofona.

Pokrila ga je asurom i gledala kako duboko dise, kao decak izmoren igrom, posle napornog dana. Izgledao joj je tako dirljivo i smesno u svom demodiranom mrkom odelu i zutim cipelama. Bio bi gotovo lep da se drukcije obuce! Oseti neznost prema slucajno pronaðenom vrsnjaku. Zar nije prevalio ogroman put iz starog kraja, cak preko okeana, da bi pronasao njen portret i vratio ga u njihovu zajednicku domovinu, iz koje je, na zalost, zauvek izbacena.

Bilo joj je zao da ga budi.

Presvukla se, nasminkala i izasla na prstima iz studija.

Cekale su je vecernje obaveze. Najpre vecera kod "Regine" sa vaznim ljudima iz "Voguea", a onda otvaranje izlozbe Sola Lewitta u Muzeju moderne umetnosti.

Konceptualista Sol Lewitt nije izlozio nista sto bi makar malo podsecalo na slikarstvo. Svrljao je obicnom olovkom po neprikosnovenim zidovima Muzeja, meðu kojima se muvao zbunjeni njujorski krug ljubitelja i poznavalaca.

- Vi me podsecate na dete koje unistava sobu svojih roditelja! - kazala je Solu Lewittu, kome su je predstavili.

- Napokon jedna pametna misao veceras! - odvratio je Lewitt.

Naredna tri dana njena slucajna opaska kruzice po njujorskim salonima.

Usput je uredniku kulinarske rubrike "Harpers Bazaara" izdiktirala tri recepta za dijetalne salate bez posledica, i primila za to cek na dvesta pedeset dolara.

U baru hotela "Carlyle" na Madison aveniji, gde su je odveli neki prijatelji, slusala je kako Marian McPortland vencava debisijevski svetle akorde "Odblesaka na vodi" raskosnim dzez-varijacijama. Prepustila se svetlucavim slapovima sto su izvirali ispod prstiju stare pijanistkinje, prateci jednim uhom razgovor za stolom. A sve to vreme bila je gotovo srecna. Kao da je ceka neki dragocen, potpuno bezrazlozan poklon.

Nije li tome bio uzrok onaj sanjivi Kozilijanac, kome cak nije zapamtila ni ime?

Obicno je uvece, pre svojih izlazaka, ostav ljala upaljena sva svetla; plasila se povratka u mrak. Prvi put posle mnogo godina, ona ih je pre polaska pazljivo pogasila. Neko je najzad ceka kod kuce.

"Krajnje je vreme da nabavim jazavicara," pomisli.

Mozartov adaðo u izvoðenju Jean-Pierrea Rampala - vlati trave na bolesnom vetru vrteo se po ko zna koji put. Zaboravila je da iskljuci automatski pik-ap.

Njen kozilijanski podanik jos je uvek spavao kao nevinasce.

Probudila ga je, posto mu je bila pripremila obilatu salatu od mladog graska sa sitno seckanom sunkom i sirom. zvakao je poluspavajuci. Grasak mu se kotrljao sa viljuske.

Nije imala srca da ga izbaci iz kuce u dva sata posle ponoci. Ko zna bi li uopste umeo da zaustavi taksi u ovo vreme i pronaðe svoj hotel u gornjem gradu? Plasila se da ga samog pusta pod zemlju, u metro.

- Mozes spavati ovde... - kazala je posle kraceg razmisljanja.

- Gde? - upitao je bunovno.

Pokazala mu je svoj siroki krevet i otisla da se okupa.

- Sa koje strane spavas? - doviknuo joj je u kupatilo.

- Sa one gde su telefoni! - odgovorila je kroz dobovanje tusa.

Uzeo je zrno graska iz zdele i stavio ga ispod madraca s njene strane lezaja.

Kada se spustila iz kupatila na vrhu stepenica, ogrnuta dugom kucnom haljinom od belog frotira (reklamni poklon robne kuce "Saks" za koju je povremeno radila), on je jos uvek sedeo na ivici postelje u svom nemogucem odelu.

- Nemam pidzamu... - priznade kao krivac.

- Spavaj bez nje... - kazala je. - Meni ne smeta. I ja spavam gola.

Arsen se stidljivo uvukao ispod elektricnog pokrivaca, prekrivenog stotinama leptira.

- Da se dogovorimo? - kazala je princeza. - Ustupam ti polovinu kreveta i nista vise! Ti si moj veliki brat iz Mimoze i bices dobar decko, zar ne? Nadam se da neces zloupotrebiti poverenje? Ne volim da se rvem u ovo doba... O.K.?

- Ne smem cak ni da pokusam? - upita je. - Reda radi?

- Ne - kazala je. - Mozes da slusas svog Mozarta koliko zelis. Meni ne smeta... Laku noc!

- Hej! - pozvao je posle izvesnog vremena.

- Mogu li da pusim u tvom krevetu?

Ona nije odgovorila. Spavala je duboko.

- Laku noc, visocanstvo! - rece za svaki slucaj tami po kojoj su leprsali leptirovi.

Ali, pred jutro, doslo je do incesta izmeðu novog brata i sestre.

Princeza Zoe, koja nije bila navikla da preko cele noci deli svoj krevet, odvukla je citav pokrivac na svoju stranu, umotavsi se u njega kao mala mumija. Arsena je probudila hladnoca jer su spavali pokraj otvorenih prozora. Odmotavajuci princezu, da nekako doðe do dela pokrivaca koji mu je pripadao, iznenada otkri njeno toplo, cokoladno telo.

Vodili su ljubav bez reci i bez poljubaca, dugo i kroz san, u mutnom jutru sto je stizalo kroz krosnju stabla u vrtu.

- Trebalo je da znam, da se neces drzati reci... - prebacila mu je Zoe.

- Da odem?

- Oh, ne! Kako je dobro imati te pokraj sebe ujutru... - uzdahnu, priljubivsi se jos cvrsce uz njega.

- Koliko sam samo morao da poljubim zaba dok tebe nisam sreo!

- Zasto si ljubio zabe?

- Za svaki slucaj.

- Stvarno?
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
- Kad god bih uhvatio neku!

- Zbog cega?

- Nikada se ne zna kada ce se jedna zaba pretvoriti u princezu!

- Ti si prvi Kozilijanac sa kojim ovo radim! Znas li to?

- Je li ti bilo lepo?

- A tebi? - odgovorila je pitanjem.

- Gorka su mi usta...

Izvukla se iz zagrljaja i uskoro se vratila iz kuhinje, noseci dve dopola napunjene case oranz-dzusa i flasu sampanjca.

Kad je hteo da ispije svoj dzus, ona ga zaustavi:

- Otvori najpre sampanjac!

Priznao joj je da nikada nije otvorio ni jednu flasu sampanjca u zivotu. Video je kako se to radi samo na filmu.

- Eh, ti! - rece ona.

Ucila ga je strpljivo. Njeni prsti bili su na njegovim, kad je pazljivo odvrtao zicu oko grlica ""D“m Perignona"". Prasak zapusaca, koji umalo ne probi tavanicu, proslavi ovo lenjo jutro, koje je obecavalo dan pun izlezavanja i ljubavi, bez ikakvog plana i obaveza.

- Moras se nauciti da ti zapusac ostane u ruci! - kazala je Zoe. - Inace, nikada neces moci da se zaposlis u nekom boljem restoranu.

Na svetu je bilo veoma malo ljudi koji su spavali sa svojom princezom, mislio je Arsen, ne bez ponosa - a i oni su uglavnom bili pastiri o kojima je pisao Andersen.

"Ja sam prvi istoricar umetnosti kome je to poslo za rukom!"

Pili su oranz-dzus izmesan sa sampanjcem - cedan koktel u kome se, kao retko gde, skladno spojilo americko osecanje za zdravlje i lepa bolest trule evropske tradicije.

Ponovo su zaspali nakon ljubavi.

- Dobro jutro, visocanstvo! - pozdravi je Arsen, kad se probudila u jedanaest sati. - Kako ste spavali nocas?

- Ocajno! - rece princeza. - Svu noc sam se okretala tamo-amo. Ne znam sta mi je bilo!

- Zbog cega?

- Nesto me zuljalo sve vreme...

Prebledeo je. "Princeza na zrnu graska" bila je, dakle, istinita prica!

- Znaci, to je ipak tacno... - promuca.

- Sta to? - upita naivno princeza.

- Nista - rece.

Nikada mu nije otkrila da je kroz odskrinuta vrata kupatila videla kada je stavio zrno graska pod njen lezaj.

Arsen se sutradan preselio kod svoje vrsnjakinje u Charlton Street.

Preneo je tamo i njen portret. Obesili su ga tako da su ga u svakom trenutku mogli videti iz postelje. Fotografisali su ga bezbroj puta pod razlicitim osvetljenjima princezinim polaroidom.

Zatim su slikali jedno drugo bez odece i odmah unistavali snimke.

Arsen je voleo da ceka da se iz crnog kvadrata polako pojavi princezino nago telo, odvajajuci se od tame, kao onog jutra kada je Bog stvarao prvu zenu. Najpre bi joj zasvetlele beonjace (kao da je najpre radoznalo pogledala u svet u kome ce se naci), zatim bi joj izronile butine, bedra, pa grudi, pa stomak, a onda bi citav taj srecni prizor obavio ljubicasti "Kodakov" sfumato.

Princezin prijatelj u baru "Mags" na Prvoj aveniji, crni pijanista Romaine Brown, poklonio im je pesmu "Prvi put kad nam je to poslo za rukom"! Zauzvrat, oni mu platise pivo.

Vec su dosadili gostima bara, trazeci da im je jos jedanput otpeva. Krigle piva su se reðale na klaviru.

Voleo je da posmatra svoju prijateljicu dok slusa Romainea Browna. Primetio je da ima fine, sitne borice oko ociju. Licila je na macku koja ceka, strpljivo podnoseci breme vremena.

- Hocu da vodimo ljubav kozilijanski... - naredi mu Zoe. - Uci me kako se to radi na kozilijanskom!

- U cemu je razlika, visocanstvo? - pitao je Arsen, drzeci joj dlanove na zaljuljanim bokovima, koji su lagano kruzili u ljubavnoj igri.

- Oh - odgovori ona sklopljenih ociju. - U nekoj posebnoj neznosti...

Dok su se posle odmarali, ona mu sapnu u uho da ga se boji.

- Zasto?

- Proricali su mi ovakav svrsetak. Govorili su mi da ce se vec naci neko ko ce mi najzad doskociti. I sama sam znala da cu i ja jedanput stati na ludi kamen!

- Ne zelim ti zlo!

- Ali, ono je neizbezno! Ti si samo njegov izvrsilac.

Voleo je njen elasticni krevet, nalik na ljubavni ring. Lezeci nag na leptirima ispod pokrivaca, uzbudio bi se cim bi vrhovima prstiju dotakao Zoe. Zaboravljao je na New York koji ga ceka. Pretvorio se sav u seksualnu masinu. Vise se nije oblacio. Princezin studio kao da je bio nabijen erotikom. Cak je i beli, cupavi sag pod njegovim bosim stopalama cinio da mu pozuda prostruji telom; njeni mirisi koji su prozimali sve predmete, takoðe; njen fen za kosu iz koga je strujao uzbudljiv topao vetar, njen frotirski penjoar iz cijih su mu prekratkih rukava smesno izvirivale ruke... Cekao je da se vrati iz grada, prateci rasejano televizijski program. Gledao je prepodnevne kvizove za domacice, reklame, stare filmove iz kinoteke ili zurio u berzanske izvestaje kako teku na beskonacnoj vrpci svetlecih brojeva i slova, donoseci nekim nepoznatim ljudima bogatstva ili bedu. Cinilo mu se da je najveci broj ovih ljudi i zena iz ekrana nacinjen od plastike. Primetio je jos da u americkim filmovima, dramama i serijama najvise igraju automobili i telefoni. Ugasio je ton i gledao samo slike: ako nisu telefonirali, ljudi su onda neprestano vozili svoja dugacka kola! Kakva razlika od grckih drama, gde se pojavljuju uvek isti stubovi i stepenista na trgovima!

Tonuo je u polusan cekajuci svoju princezu, a kada bi stigla, uzimao je nestrpljivo, ne dozvolivsi joj cesto ni da se svuce do kraja. Ponekad je uzivao u perverznom prizoru potpuno odevene zene i nagog muskarca u triptihonu ogledala iznad njenog toaletnog stocica. Princeza je obicno zmurila. Stidela se ponasanja svoje dvojnice u ogledalima.

Jednog dana, princezi pade na pamet marihuana.

Iscezla je na nekoliko sati i uvece se vratila sa desetak tankih, vec smotanih cigareta kolumbijske trave.

- Zadrzi sto duze mozes dim u plucima... - poducavala ga je.

Arsen je popusio prvu, u ocekivanju nirvane koja nije stigla. Suvise je budno motrio na sebe. Posle druge, kada se opustio, drzao je u rukama sve zene na svetu. Zoe se pretvarala u svaku osobu koju bi pozeleo da ima. Njene razmere su rasle, lice bledelo i rastapalo se, dizala se sa njega bez tezine i lebdela bestelesna po studiju, ili bi odjedanput postala prozracna pa joj je kroz kozu mogao da vidi svetleci kineski lampion.

Cudotvorna trava pomogla im je da se potpuno oslobode stega. Pale su sve ograde, odvrnuti svi osiguraci za bezbednost.

- Kako se kaze ovo na kozilijanskom? pitala je.

- A ovo?

Kazao bi joj.

- A sta sad radimo? - pitala je. - A kako se kaze kad zelimo u isto vreme? Kazi! Kazi!

Ucio je svim skarednim recima svoga maternjeg jezika, koje nije mogla da zna, posto je njen kozilijanski ostao konzerviran jos dok je bila mala devojcica. Smejao se njenom tuðin skom izgovoru, kad je ponavljala bezobrazne reci poput kakve molitve. Razmisljao je pri tom o tome kako i najprostackije reci i recenice gube vulgarnost ako se izgovore na njen nacin, posebno muklom, barsunastom intonacijom. Trazio je da mu prepricava sta sve oseca, dok je pod zastitom kolumbijske maglene zavese, lezeci na lezajima, satima ispitivao najskrivenije tajne njenog tela, prodiruci sve dublje i dublje. Uz nju, ponovo je otkrivao lepotu svog malog jezika cije je granice obuhvatalo Sredozemno more. Shvatio je, najzad, pomocu ljubavi njegovu osamljenu, tragicnu lepotu, njegova sazvucja bogata znacenjima. Bilo je divno voleti se na kozilijanskom u srcu New Yorka, u Charlton Streetu, u narucju svrgnute princeze.

- Nemoj nikada da prestanes! Nemoj prestati! Oh, God! Koliko to dugo nisam radila kako valja! Stalno nalecem na neke pedere... Vec sam pomislila da nema vise pravih muskaraca. Da samo znas kako je tesko naci nekog pravog...

IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
Citave te noci nisu prestajali da vade najlepse i najreðe bludne reci iz velikog kozilijanskog recnika ljubavi.

Zabavljalo ga je da joj otkriva osetljiva mesta.

- Kazi, gde su? - pitao je.

- Pronaði ih sam! - cikala ga je.

Ovde?

- Ne.

- A tu?

- M-m-m-m... Mozda, ali ne sasvim...

Otkrio je da se najvise uzbuðuje kada joj ljubi grlo. Ono mesto gde kod devojcica "zeko pije vodu"! Tada se potpuno gubila i propadala u neki slatki ambis, glave zabacene na jastuk. Cinilo se da zaista umire. Nastavljajuci da je ljubi u vrat, prelazio je usnama citavom duzinom koze, sve do divno oblikovanih kljucnih kostiju; tragao za poreklom te bolne neznosti i najzad otkrio njeno naivno utociste u onim bezbednim godinama kada je otac ljubio na isto mesto. Tako je povezao pokidane niti u nerazmrsiv cvor: Koziliju i izgubljenog oca, ciju je zamenu trazila citavog zivota.

Sada je drzao u rukama kao vlaznu, koprcavu ribu tek izvaðenu iz mreze. Vristala je, cvilela i mucala odlomke iskidanih recenica bez smisla. Znao je - pobedio je princezu!

U izguzvanoj postelji, jos vlaznoj od znoja, poljubaca i suza, jos toploj od disanja i vrele koze - na tom najstarijem popristu koje poznaje covecanstvo, princeza je dugoj istoriji svoje izumrle loze pridodala jos jednu izgubljenu bitku.

- Da proslavimo to! - kazao je, dizuci se pobednicki iz pospanih leptirova, meðu kojima je gotovo bez svesti i bez trunke snage lezala srecna i klonula Zoe. - Imas li jos sampanjca u frizideru?

- Mislim da ga vise nema...

- Kazi: "Dajem kraljevstvo za bocu `D“m Perignona'" i dobices je!

- Ne mogu da se menjam - rekla je - nemam kraljevstva!

- Tvoj sam podanik! A to je za pocetak sasvim dovoljno.

- Pa i za kraj... - kazala je.

Zoe je patila od opsesije cistih cizama.

U njenom plakaru stajalo je cetrnaest raznobojnih pari, koze usjajene do nemoguceg. Raspolagala je i neverovatno bogatom kolekcijom somotskih i plisanih traka za izvlacenje onog poslednjeg, visokog sjaja.

- Je li to fobija, sta mislis? - pitala ga je, sedeci naga na jastuku sa cizmom i plisanom krpom u rukama.

Krala je te trake iz hotela, prodavnica obuce, a one od narocito dlakave hartije cak i iz aviona!

Posle setnje po kisi, Arsen narednog jutra zatece svoje cipele besprekorno ociscene pored kreveta. Mada su popili mnogo vina, ipak se secao da ih je ostavio blatnjave u kupatilu.

- Znas li da si prvi covek na svetu kome je jedna princeza ocistila cipele? - kazala je, ljubeci ga u uho.

Zeleo je da vidi kako izgleda pravi americki mjuzikl i princeza ga je odvela u Teatar Alvin na Broadwayu da gledaju "Annie".

- Gledala sam je cetiri puta... - pohvalila mu se Ark su kupovali program i cokoladu "Annie".

- Zasto onda ne gledamo nesto drugo?

- Hocu da i ti vidis! - rekla je. - Uvek se isplacem kao kakav kreten!

Pritesnjen u sredini reda izmeðu dve vizonske bunde, udisao je teske i egzoticne mirise njujorskih zena, osecajuci ponovo ono staro uzbuðenje pre dizanjh zavese, kada je kao dete ocekivao da prisustvuje otkrovenju neke neizrecivo lepe misterije.

Pocela je da grca vec u prvoj slici, kada je na sceni izronilo sumorno i hladno njujorsko jutro 1988. kroz prljava stakla decijeg sirotista, a neka devojcica neutesno zajecala u snu trazeci svoju mamu. Zatim je glavna junakinja mjuzikla, Annie, pocela da tesi rasplakano dete pesmom "Tomorrow". Njihala je u zagrljaju i pevala kako ce vec mozda sutra pronaci roditelje koji ce je usvojiti.

- Oh, boze, kakva sam budala! - jecala je Zoe. - Dodaj mi, molim te, maramicu!

Izvukao je iz paketica u njenoj torbi tri maramice od hartije, a ona mu je zauzvrat ovlazila obraz srnece vrelim poljupcem.

- Ti si jedini covek na svetu koji mi je dodao tri maramice odjednom! Svi mi daju samo po jednu... Cicije! Volim te!

U drugom cinu, Annie, koja je pobegla iz sirotista u kolicima za prljavo rublje, pronasla je na ulici psa skitnicu. Kada je pas liznuo po licu, princeza Zoe poce da rida, tako da se nekoliko gledalaca okrenu sa cuðenjem.

U pauzi joj je dugo drzao ogledalce dok je popravljala rastopljenu sminku.

Arsen se pitao gde nestaje sav onaj svet posle predstave. Kao da su propali u zemlju! Nije jos znao da niko tako brzo ne iscezava sa trotoara kao njujorska publika sa Broadwaya.

Odsetali su se do "Scale" u zapadnom delu 54. ulice.

Na vratima se ispostavilo da Arsen ne moze unutra, jer nema sako. Tog dana je, naime, posao u dzemperu, koji mu je poklonila Zoe. Princeza je zahtevala da joj pozovu vlasnika.

- O, mia cara Principessa! - ozarilo se njegovo lice kada je ugledao. - Che fortuna vedervi di nuovo!

Preko dzempera, Arsenu su navukli neki presirok platneni sako, u kome se osecao degradirano kao klovn. Isao je pognute glave kroz ljubopitljive poglede gostiju "Scale". Dobili su najlepsi, centralni sto i vlasnik je, zeleci da svi cuju ko mu je veceras gost, razmetljivo izvikivao narudzbe sefu sale:

- Un grande piatto porsciutto con melone, per la Principessa di Coziglia!

Zoe je cavrljala na desetak jezika sa poznanicima koji su prilazili njihovom stolu da je pozdrave. Za to vreme, Arsenu se cinilo da svi zure u kaput koji mu landara oko tela kao ludacka kosulja. Ipak, jeo je prsut sa dinjom, trudeci se da zvace sto sporije, ali glad je cinila svoje - potpuno je zaboravio na otmenost!

Princeza je jedva dotakla jelo. Pojela je dve masline. Od cega je zivela sve ove dane, osim od salate i dima?

Kada najzad ostadose sami, Arsen je upita koliko, u stvari, jezika govori?

- Mnogo! - odgovorila je.

- Kako ti se ne pobrkaju u glavi?

- Ko kaze da nisu?

- Na kom jeziku mislis?

- Zavisi o kome mislim.

- O meni?

- Na kozilijanskom.

- Na kom jeziku sanjas?

- Sanjam u bojama, a ako mi neko govori u snu, posle ne mogu da se setim na kom je jeziku govorio...

- Na kom jeziku mislis na ljubav?

- Na francuskom.

- Na novac?

- Nikada ne mislim na novac.

- Na engleskom?

- Mislim na porodicu. Na psa. Na kamin. Statijaznam!

- A o zivotu?

- Kako, o zivotu?

- O zivotu, uopste?

- Na grckom - odgovorila je.

- A na italijanskom?

- Na italijanskom nikom nista ne verujem!

- Na kom jeziku psujes?

- Psujem na svim jezicima! - pohvali se kao dete i izdeklamova dugacku maðarsku psovku. - BasszamegakŁrvakibaszottŁristenaztakŁrvakibaszott‚desanyadat! Naucila sam je od maðarskih Cigana u Becu! Ne znam uopste sta znaci, ali priznaj da strasno zvuci!

U "Scali" im nisu dozvolili da plate. Vlasnik restorana je rekao da je to za njih velika cast sto su ih udostojili posete. Arsen oseti ogromno olaksanje kada mu najzad svukose pozajmljeni sako.

IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
Zahvaljujuci princezi, New York mu se lagano uvlacio pod kozu.

U naredna tri dana, Zoe je uporno radila na Arsenovom novom izgledu, pazeci pri tom da mu ne povrede kozilijansku osetljivost. Podsisala ga je brijacem u kadi punoj mirisljave pene, oblikujuci muskarca kakvog je oduvek zelela da ima. Tako su nestali njegovi zulufi na koje je bio ponosan u Mimozi, a umesto ukrucene kose, koju je zabacivao unazad i koja ga je pravila starijim nego sto jeste, prosedo pramenje mu je slobodno padalo na celo, kao kakvom rimskom legionaru. Kada se brijao pred ogledalom, otkrivao je nekog stranca mnogo otmenijeg od sebe. Sapunjala ga je kao sto se kupa dugo cekana muska beba. Cesto se pitao cemu sve to vodi.

- Bas me briga cemu! Imacu cega da se secam dok budem stario u Mimozi!

Svracali su u ducane Greenwich Villagea. Zoe je za njega odabrala dzins marke "saesson", koji mu je prianjao za noge, i sako od crnog velura. U nekom magacinu gde su se prodavali viskovi americke armije, kupili su za dvadeset i pet dolara kratki mornarski kaput - dolamicu, ali su zato preterali sa cenom cipela. Princeza je insistirala da kupi jedne elegantne "Balijeve" poluduboke cipele koje su podsecale na obucu srednjovekovnih trubadura po svojoj, gotovo dekadentnoj liniji.

Platili su za njih sto dvadeset dollara. Mada Arsen nije bio kicos, sve je duze zadrzavao pogled na tom paru cipela sjajne i elasticne crne koze, dok je drzao noge podignute na sto, micuci prstima. Posle trapavih kozilijanskih cipela sa ðonovima od teske sirove gume, ovo je bio praznik za stopala! Dzins je na njegovim misicavim nogama delovao izazovno, dok mu je crni plis pridavao pomalo izlizanu otmenost porazenih; marinska dolama nagovestavala je avanturisticki duh pomorca nasukanog na kopnu, a skupocene svilene kosulje kupljene kod "Teda Lapidusa" stvarale onu, princezi tako dragu zabunu u kostimu, kada onaj ko procenjuje po odeci ne moze da vas uhvati ni za glavu ni za rep.

I tako zena stvori muskarca po svojoj meri i oblicju svojemu!

Princeza je isla tako daleko u njegovom preobrazavanju da je za novog Arsena izabrala cak i miris; diskretno resku kolonjsku vodu Paco Rabanna, koja se izvanredno mesala sa mirisom njegovog znoja.

Posto mu je na taj nacin oblikovala do u tancine spoljni izgled, pokusala je da ucini nesto i sa njegovim unutrasnjim zivotom, ali tu je obicno, vec pri najmanjem pokusaju, nailazila na tvrdoglave bedeme cutanja. Arsen je bio star kao Kozilija. Komplikovan kao Levant. Nepredvidiv poput Sredozemnog mora. Hirovit a dovoljno lukav da svoju nepredvidljivost uvek odene u prave razloge. Zadovoljavala se stoga da ga gleda i da ga uzima, kad joj se prohte, uzivajuci u njegovoj zreloj snazi i zacuðujucem rafinmanu u ljubavi, koji nije sretala kod svojih anglosaksonskih ljubavnika, pa ni kod Francuza sklonih finesama i perverzijama, ali precesto nemocnim da je zauzdaju i smozde u postelji.

Posle prvog zanosa prepoznavanja i pronalazenja, princeza Zoe i Arsen su se ispitivali, otkrivajuci jedno u drugom nepoznate spilje i podvodne struje koje nisu ucrtane na mapama ljubavi.

Malo-pomalo, sastavljao je njen protekli zivot iz rasutih kocaka sa slikama, obrcuci po vise puta one sto su se nelogicno uklapale u bajku. Jedanput mu je pricala o svom ocu, Nikolasu Cetvrtom. Nije taj mnogo ceznuo za izgubljenom Kozilijom. Odgojen kao decak u svajcarskoj, a posle skolovan po engleskim koledzima, smatrao je "da zasluzuje bolji narod!" Zbog toga mu izgnanstvo i nije tako tesko palo. Meðutim, sto je vise ulazio u godine, postajao je sve nepoverljiviji prema svojoj okolini. Uvrteo je sebi u glavu da ga truju na razne nacine, cak i vodom iz vodovoda! Brijao se i umivao ""P‚rierom"" cije je flase svojerucno otvarao. Krio se od svakoga, menjao prebivalista i sam sebi pripremao hranu. ziveo je kao puki siromah, i pored ogromnog bogatstva o kome su kruzile legende. Okruzen nekolicinom poslednjih vernih legionara, sada vec odrpanih staraca koji su se sami izdrzavali jer im nije placao ni centa, odbijao je bilo kakav susret i kontakt sa drugim Kozilijancima, ma kojoj da su strani pripadali. Kcerku i sina viðao je uvek odvojeno, samo jedanput godisnje u kakvom hotelu, cije bi im ime i adresu otkrio sat uoci sastanka. Raspitivao se kako uce (oboje su bili u svajcarskim licejima) i, slusajuci rasejano njihove odgovore, nije prestajao da se zali koliko je osiromasio i kako ne zna cime ce ubuduce placati njihovu skolarinu.

- Umro mi je na rukama - pricala je Zoe - u holu grand hotela "Savoy" u Londonu. Cinilo mi se da je malo pridremao u fotelji, pa sam cekala da se probudi... - u njenim ocima zacaklise se suze. - Ali, iznenada, cudno se zagrcnu u snu. Pokusala sam da ga probudim, drmusala ga i ljubila, uzalud: bio je mrtav! Tako sam prvi put videla smrt. Imala sam sesnaest godina. "Odnesite ga u njegov apartman!" vikala sam ljudima sa recepcije koji su se okupili oko nas. - "Razmaknite se, potrebno mu je vazduha"! Ali, sef recepcije rece da gospodin ne stanuje kod njih. Zgrabili su ga kao kakvog pijanca ispod miski, da njegova smrt ne uznemiri ostale goste, i odvukli u jednu sporednu prostoriju u lobiju, gde se odlaze prljava posteljina. Spustili su ga na svezanj stolnjaka. "Ali, on je kralj" - vikala sam. - "Kako se usuðujete? On je kralj!" Mislili su da sam senula...

Dok je govorila o smrti svoga oca, usne su joj pobledele, a oci kao da su postale dva puta vece. Licila je na prkosnu malu Antigonu, spremnu na sve.

- Ne sumnjamo da je kralj, mlada damo... - kazao joj je sef recepcije. - Ali u hotelu ima jos kraljeva, a oni ne vole da ljudi ovde umiru!

Posle je stigao lekar i utvrdio da se radi o mozdanom udaru. Tako nikada niko nece saznati ime banke i sifru pod kojom lezi njegovo bogatstvo. Njegovi naslednici postali su neki bezimeni, nepoznati svajcarski cinovnici, kazala je princeza Zoe.

Evropski dvorovi su za nju bili zatvoreni; stari kralj je prethodno bio pokidao sve veze.

Njoj je preostalo da se sama snalazi i probija kroz zivot.

- A to nije nimalo lako, veruj mi! - rekla je. - Pogotovo ako te opterecuje to sto si, nekom nesrecom, princeza. Princezama se ne oprasta dva puta ista haljina na koktelima. Niti izlizane potpetice. Princeza uvek mora ostati princeza! Cak i ako to ne zeli. Mozes da zamislis kako mi je bilo pedeset cetvrte u Londonu! Najpre, umro mi je otac, a onda, nisam imala pojma kako se sahranjuje jedan kralj!

Cesto bi im se u ljubavi zapleli lancici oko vrata. On je nosio malu medalju svetog Kristifora - ona obicno srebrno dugme sa neke muske manzetne. Nije ni pod koju cenu pristajala da skine svoj talisman, pa je obicno on skidao svoj lanac. Nije htela da mu otkrije zasto se nikada ne odvaja od tog dugmeta. Sada je dosao trenutak da to sazna.

Dugme je pripadalo njenom ocu onog dana kada je umro u hotelu "Savoy". Ne zna kako se naslo u njenoj saci. Verovatno dok mu je otkopcavala kosulju, pokusavajuci da ga povrati u zivot.

- To je jedino sto sam nasledila od oca... - kazala mu je kroz smesak brisuci suzu. - Sem zabrane povratka na Koziliju, naravno.

Katkad je zaista uspevala da ga zapanji! Iznenada, usred srecne bonace, kada je vec verovao da dobro poznaje svoju njujorsku prijateljicu, izronio bi bez upozorenja neki nepoznat greben i on bi ponovo, po ko zna koji put, otkrio beline i neistrazene predele njenog zivota.

Cekajuci je jednog popodneva, rasejano je prelistavao stranice albuma sa fotografijama. Bile su uredno sreðene, a ispod svake je stajao ispisan datum i mesto na kom je snimljena. Primetio je da se neki egzoticni gradovi pojavljuju u vise navrata, razlicitih datuma. Kao da se radi o sasvim obicnoj stvari, otkrila mu je da je tri puta oplovila svet brodom. Radila je na luksuznom brodu "Amerigo Vespucci" kao pablik-relejsn. Cinilo se da je to lako zanimanje, ali nije bilo tako. Morala je da ispunjava najrazmazenije zahteve.

- Jedanput me je neki putnik probudio u tri sata ujutro i trazio sezdeset i dve zute ruze za roðendan svoje zene. Bilo je to usred Indijskog okeana u avgustu. Svi smo skapavali na cetrdeset i pet stepeni Celzijusa. Kako da pronaðem do sutradan sezdeset i dve zute ruze nasred okeana?

- Pronasla si ih?

- Jesam.

- Otkud ruze na brodu?

- Zamisli, cuvaju ih zaleðene u brodskom frizideru! Kada se odlede, jedno vreme izgledaju potpuno sveze, a onda brzo...

Zanimalo ga je kako se na raznim jezicima kaze sleðena ruza, i ona mu je prevodila.

Najvise leda pronasao je u zvuku engleskih reci:

Frozen rose

Ponavljao ih je do u beskraj, sve dok sasvim ne izgubise smisao, a od njih ne ostade samo inje na zutim laticama.

- Ti si moja sleðena ruza...

- Stvar je u tome - rekla je Zoe - sto bih u frizideru ko zna koliko dugo izdrzala. Ovako...

- Je li ti lepo?

- A tebi?

IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
U meðuvremenu, Arsen je strpljivo pratio na ruckove i vecere. Sluzio joj kao dobrovoljni paz. Vracali su se obicno pred jutro i doruckovali u postelji preprzeni hleb sa buterom i oranz-dzusom. Princeza je iz obliznje poslasticarnice narucivala telefonom francuske croissante. Arsen je bio ljubomoran na momka koji ih je donosio, jer je mogao da je vidi u ovlas ogrnutom penjoaru. Jeo je prvi put u zivotu blinje sa baluga-kavijarom u "Russian Tea Roomu" posle koncerta sovjetskog pijaniste Lazara Bermana u Carnegie Hallu, koji je cuvalo neuobicajeno mnogo policajaca sa pistoljima i toki-vokijima. Plasili su se da neko ne baci bombu. Ma koliko da se trudio, Arsen nikako nije mogao da sasvim zaroni u potresni ispovedni ton poslednje Beethovenove sonate Opus lll u C-molu, jer ga je neprekidno motrio crni policajac sa rukom na drsci revolvera.

Upoznao je i uspesno presaðenu francusku otmenost restorana ""La Goulue"" na uglu Avenije Madison i Sedamdesete ulice. Zoe mu je bila pouzdan vodic kroz spori rucak od articoka, spargli, salate od jastoga, riba i razlicitih sosova, sto su sluzeni sa poboznoscu ministranata u katedrali. Otkrila mu je i ""Russian Bear"" na istocnoj strani grada, gde su, poput izgubljenih dusa, bludili stari ruski emigranti, oslovljavajuci se sa "knjaginjo!" i "moj generale." Cvile skripave violine, gubi se u starackoj seniliji setna melodija "Rjabinuske". Prasnjave zavese i navlake na foteljama izjedene moljcima, propao sjaj koznog kanabea, uvela lica - kandze na pegavim rukama starih dama, isaranim venama. Gledao je ove prezivele brodolomnike jedne epohe kako plutaju kao seni na trulom splavu "Russian Beara". Docekali su sa njima ponoc. Otvorise se nove boce i zasumi penusavo vino. Video je kako odbacuju stake i crne ebonosove stapove sa srebrnim psecim glavama; lude starice igrale su kostoboljnim pokretima mazurku, a starci kazacok. Arsen je u "Russian Bearu" prvi put u zivotu razbio kristalnu casu. Princeza ga je naucila kako se to radi otmeno i bez preterane buke.

Vrtelo mu se vec od cuvenih imena i lica na koja ga je princeza upozoravala. Bio je to uglavnom blazirani kosmopolitski narod, sastavljen od talenata i obozavalaca, producenata, novinara, urednika i mocnih kriticara, a bilo je meðu njima i bogatih mecena koji su ubijali dosadu financirajuci komade po Off Broadwayu; antikvara, glumica u modi, manekena, modnih kreatora i sumnjivog plemstva, uglavnom propalog...

Vec posle nedelju dana u New Yorku sretao je ista lica, koja kao da su se po gradu kretala na osnovu nekih samo njima poznatih pravila otmenosti. Posle kupovanja sitnica po Manison aveniji, bilo je obavezno svratiti na omlete ili lagani lanc u jedan od slatkih evropskih restorana koje su, uglavnom, vodili pederi. Nakon obilaska galerija u 57. ulici, sledovao je "Caf‚ Rossini" sa italijanskom espreso-kafom i "zuppa inglese". Posle voznje fijakerom kroz Central park (drzao je sve vreme ruku na njenim toplim oblim kolenima ispod pleda kojim ih je pokrio kocijas) obavezni caj u pet po podne u "Plazi" - poslednjem svetilistu izanðale becke kapele koja tuli salonsku muziku Lehara i Offenbacha.

Posle ljubavi - suze.

- S kim cu se voleti kad ti odes? - plakala je princeza. - Potpuno si me dotukao! Pogle, ne mogu da pomaknem noge!

Sminkala se naga pred ogledalom, navlacila razlicite kostime za razlicite prilike i, puna energije, blistava posle ljubavi, bacala se naglavacke u njujorski vrtlog, vukuci ga za sobom, mada je ceznuo da ostane u postelji i slusa njene ploce. Umoran od toliko dozivljaja, vozio se kunjajuci na toj vrtesci, ne nalazeci u njenom okretanju nikakvog drugog cilja do pukog zadovoljavanja tastine i straha od vecernje usamljenosti.

Voleo je princezu, ali nije voleo da je deli s drugima.

Imena tih odnegovanih i na prvi pogled srecnih muskaraca i zena, svesnih svoga visokoga polozaja, vrednosti i ugleda, zvucala su slavno, ali sta je imao sa njima i njihovim uspehom? Nije ih poznavao, niti je ista znao o njihovim zivotima, bas kao sto ni oni nisu ni slutili da uopste postoji neko ostrvo po imenu Kozilija.

Jesu li se tako osecali srednjovekovni Kozilijanci kada su, odeveni u kozje koze, stajali pred zlatom pokrivenim kupolama Aja Sofije, zureci sa strahom i nepoverenjem u dekadentni metez vizantijske prestonice?

- Pa, sta?

Sve cesce bi mu se omaklo to inadzijsko, kozilijansko pa, sta? - posle nekog imena koje je trebalo da ga zapanji svojom velicinom. Durio se dok ga je princeza upozuavala, rasipajuci na sve strane svoj sarm. Pa, sta? Bilo je u tom pastau? i besa, i ravnodusnosti, i prezira, i, naravno, nemalo zavisti sto je iskljucen iz velikog superspektakla, u kome je samo slucajni gledalac iz nepoznate provincije na rubu velikog carstva.

Arsen nije mnogo uzivao u jelu. Uglavnom nije ni obracao paznju na ono sto guta, zaokupljen uvek necim drugim, a pola sata nakon obeda potpuno bi zaboravljao sta je uopste jeo. Ipak, poceo je da primecuje kako njujorska hrana nema bogzna kakav ukus. Dok su je servirali, nudila je culima sva moguca zadovoljstva koja nije posle mogla da ispuni (bas kao sto kakva vesta zena elegancijom ume da skrije nedostatke), ali cim bi covek okusio prvi zalogaj, cinilo mu se da zvace plastiku, svejedno sto su se najvestiji svetski kuvari panicno trudili da maðionicarskim trikovima povrate izgubljeni ukus. "A kad s“ izgubi svoj ukus, ko ce joj ga, pitam vas, vratiti?" Ni najreði sosovi, ni zacini - nemoguce i mastovite kombinacije jela, tacno propisane vrste vina i godine berbe, nisu mogli da povrate ukus sveze, jednostavne hrane. Uzalud je trazio tanjir obarene blitve sa dva kuvana krompira i slanom sardelom iz salamure - sve sto bi okusio imalo je ukus sintetike!

Devetog dana ludacki je pozeleo svoje more.

Na samo pedesetak koracaja od njegove kuce, ono je bilo devicanski cisto i neoskrnavljeno. Pod nogama su mu skripali obluci, koje su milionima godina pre toga glacali i oblikovali slani talasi Sredozemlja, sve dok ne dobise savrsene oblike kojima se vise nista ne moze ni oduzeti ni dodati. Nista nije moglo da mu zameni te plaze na koje su talasi Mediterana doplovili jednu prastaru civilizaciju.

Mudra japanska poslovica savetuje vajaru da dovrsenu skulpturu prepusti valovima najmanje hiljadu godina. Ono sto se posle tog vremena izvadi iz vode - prava je umetnost! I bas kao sto najcarobniji oblutak sa kozilijanske plaze, poprskan zlatnim pegama, savrsen u svom skladu, gubi svaku privlacnost cim se podigne i prenese sa zala makar samo desetak metara dalje, u senku cempresa (osusen, za manje od pola sata izgubi svoju vlaznu lepotu!), i plodovi mora, isti onakvi kakve je nekada jeo po kozilijanskim, italijanskim, kiparskim i grckim krcmama, gubili su nepovratno svoj dragoceni ukus. Ostrige su, istina, licile na kozilijanske kamenice, bile su cak lepse i vece, ali nisu posedovale ni miris joda ni ukus mora. Zazmurivsi, Arsenu se cinilo da zvace vecito isti polusirovi hamburger. Pesak.

Ne desava li se slicna stvar i sa ljudima?

Sa svoje strane, opet, princeza je tvrdila da nigde nema toliko ribe kao u New Yorku. Njegovu preranu nostalgiju za rivom u Mimozi smatrala je obicnim durenjem.

Jedne noci probudila ga je u dva sata i odvezla, jos bunovnog, u Juznu ulicu, da gledaju kako se istovaruje riba iz brodova.

Pred njegovim ocima otkrivao se sada neki sasvim drugi New York. Kao da je, progutan razjapljenim celjustima ove zveri od grada, dospeo pravo u njen trbuh, u kome se koprcaju nesvarene, tek prozdrane ribe i skoljke. Ulice, pokrivene granitnom kockom (bas kao u Mimozi), bile su klizave od ribljih krljusti i krvi koja je oticala slivnicima. Ljudi su vonjali po salamuri. Sa tezgi su ih gledali milioni staklastih ribljih ociju. Bilo je tu rakova kakve jos nikada nije video u zivotu; ogromnih sluzavih sipa, dzinovskih jastoga, prozirnih, drhtavih puzavaca i morskih nakaza cudnovatih oblika sto su jos disale...

Seti se sa neznoscu ribarskog pristanista u svom rodnom gradu. Pred jutro, uz kameni molo pristajali su mesni ribari, donoseci posle najsrecnijih ulova najvise po pedesetak kila ribe u kosarama od pruca. Zazmurivsi, mogao je da vidi tu srecnu mrtvu prirodu: crvene barbune, vizljaste cipole ili kao celik plave vrnute, rasporeðene na smokvinom liscu... Jastozi su bili prava retkost, a kada bi se i pojavili, odmah su odnoseni, ili u Majorovu rezidenciju, ili u vilu "Belvedere" za diplomate i strane dopisnike. Obicni ljudi nisu mogli da plate visoku cenu za njih. Ali te sirote ribice imale su intenzivnu boju, za razliku od ovih sivih, ljigavih stanovnika okeana. Prolazeci pokraj brda ulova, nesvesno je trazio zlatnu kozilijansku ribicu. Kada bi je pronasao, ona bi mu sigurno ispunila tri zelje. Nije li mu jedna vec bila ispunjena? Pratio je kraljev ski profil svog malog vodica kroz njujorska cuda - princezu Zoe, koja je koracala kroz svetinu poput prerusenog zenskog Harun al Rasida. Arsen jos nije sreo nikoga ko bi bio u stanju da promeni toliko licnosti za tako kratko vreme. Kretala se sa sigurnoscu koju nikada nije stekao, uprkos svojih trideset i devet godina, kao da je citav juzni kraj New Yorka njen licni posed - bez trunke straha da bi neko od ovih razmahanih, grubih ljudi mogao da je povredi ili joj nanese neko zlo.

Bila je to luda njujorska noc, koja je pocela sasvim cedno a odmotavala se poput sumanutog klupka ciji su pocetak slucajno potegli.

Arsen se povremeno video sa strane i nije mogao da se prepozna! "Sta radim ovde? Otkud? Zasto?"

Pri pogledu na crnu masu brodova, koji su skripali bokovima taruci se jedan uz drugi, podisla bi ga s vremena na vreme jeza od mracnih voda sto zapocinju iza njihovih krma. Kao da je vec umro i nasao se u nekom posve obrnutom zivotu s druge strane globusa, gde je sve izokrenuto - sve izmenjeno, osim njegovog tela, boje glasa i iskidanih odlomaka onog ranijeg zivota, tamo na Ostrvu.

Kod "Lenjog Luja", na uglu Juzne ulice i Fultonove, pritesnjeni uz sank, pojeli su stojeci riblje corbe iz velikih solja, zagledajuci polupijane goste - izmesan svet, koji se inace nigde ne moze susresti doli ovde, u okrilju ludih noci. Bilo je tu trapavih brodskih masinista umascenih uljem za motore, debelih italijanskih kuvara (stigli su da licno odaberu robu za svoje restorane), bilo je gurmana i nostalgicnih privrzenika mora sto su napasali oci na njegovim plodovima; videli su i otmene ptice koje su se spustile u Juznu ulicu da uzivaju u bizarnosti prizora i razmrdaju uspavana cula. Ribari, trgovci, nakupci, restorateri i badavadzije, cavrljali su sa damama u krznima, koje su stigle u pratnji muskaraca ispod cijih su kisnih mantila provirivali smokinzi. Neka sredovecna Ciganka, ubraðena u sarenu maramu u koju su utkane zlatne pare, obilazila je goste i citala im sudbinu sa dlana za dolar - dva. Kada je uzela Arsenovu levu ruku, on trze dlan: nije smeo da pogleda buducnosti u oci.

A bilo je kod "Lenjog Luja" i ljudi potpuno nejasnih zanimanja, onih sto se motaju na svakom mestu gde se nesto desava ili ima nade da ce se desiti. Taj svet je srkao tople corbe, gutao ostrige i isisavao srz iz rakovih nogu, pio bela vina i pusio, smejao se i galamio, dok su napolju, u olovnoj njujorskoj zori, izdisale tone ribe. Srebrnkasti sjaj njihovih krljusti lagano je gasilo svitanje, koje je citavu tu masu doskora treperavog zivota pretvaralo u gnjilu trulez. Nastupio je mamurluk posle nocnog praznika.

Arsen cvrsto uhvati princezu za ruku. Bilo ga je strah da se ne izgubi u sveopstem bunilu. Njen dlan je bio pouzdan i topao. Pogresno je razumela njegov stisak.

- Volim da ti pokazujem New York! - rece. - Ti umes da se radujes. Nisi blaziran...

Stigla je iz kupatila bosa, umotana samo u beli rucnik u koji je bilo utisnuto veliko Z. Niz glatku kozu, poput dijamanata, klizile su joj kapi vode.

IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
Preko staklenog zida studija navukla je teske zastore; jedan za drugim iscezavali su delovi malog vrta i neba.

Zasto to radis? - upita je.

- Da napravim noc... - kazala je, sklupcavsi se pokraj njega na svoj mazni, deciji nacin. - O cemu mislis?

- Ni o cemu.

- Nisi srecan ovde?

- Ne, bas mi je lepo...

Oboje su bili u pravu: bio je nesrecan i bilo mu je lepo.

To je carolija New Yorka.

Ipak je slagao.

Mislio je na starca, profesora Kuzena i njegovo prepotopski mudro lice kornjace, za vecito jednim te istim stolom na terasi, evo vec sezdeset godina. Udisao je dim jeftinog duvana koji je profesor Kuzen zavijao u pravilno isecene papirice, istrgnute iz necijih sabranih dela stampanih na biblijskoj hartiji, i slusao ga.

- Pogledaj: stara Atina imala je samo dve hiljade graðana, i oni su izmislili demokratiju, filozofiju, dramu, evropsko osecanje mere sve na cemu pociva danasnja civilizacija! kazao mu je izmeðu dve krigle mlakog kozilijanskog piva. - Neka te ne zaseni New York! Nije stvar u velicini...

Nekoliko puta je uspeo da ostane u postelji sve do podne. Princeza je, najzad, digla ruke od njega i odlazila da zuji sama po gradu.

- Stvarno, nikada ne pitas sta radim kad nisam s tobom? - rece razbacujuci odecu na sve strane.

Klekla je nad gramofon i pocela da namesta jednu na drugu citav svezanj ploca, tako da ne moraju ustajati iz kreveta duze vremena.

Billie Holiday za buðenje ljubavi. Charles Aznavour za mazenje. Dawn Summer kao uvod u erotiku. Timpani sa Obale Slonovace za nadmetanje. Zvona kijevskih crkava za slavlje orgazma. I neizbezni, Mozartov Koncert za flautu i orkestar, kao ociscenje. Svaki stav njihove ljubavne igre imao je odgovarajucu muziku.

- Ne - rece - kad si sa mnom, sa mnom si!

- Volim te sto nisi posednik! - kazala je. - Volim sto ne polazes nikakvo pravo na mene. A u isto vreme mi je i krivo zbog toga! Sta da radim?

- Ne misli na to!

Potrazila ga je rukom ispod pokrivaca, koji im je bila navukla preko glava. Volela je uvek taj deciji pocetak trazenja i slepog pipanja koze. Njihova ljubav bi malo kasnije zbacila sa sebe i plahte i stid, pokazujuci se u punom sjaju pozude, naga i bez ograda, kao kakva paganska svecanost.

- Voditi ljubav sa vama, visocanstvo - rekao joj je dok je galopirala na njemu, zabacujuci glavu na nevidljivom vetru - to je kao otvaranje festivala sa vatrometom i narodnim veseljem! Je li ti bilo lepo?

- A tebi?

Sasvim slucajno, preturajuci po rasutim knjigama, Arsen izvuce jedan primerak Shakespeareovog Richarda Drugog. Knjiga, uvezana u finu zutu marokansku kozu, otvori mu se na dlanu sama na sto sedmoj strani. Ocigledno da je cesto bila otvarana bas na tom mestu, gde se Thomas Mowbray, vojvoda od Norfolka, zali kralju Richardu sto ga je proterao iz Engleske. Vec potamnelim ruzom za usne bili su sa strane oznaceni ovi stihovi:

Teska je to osuda, gospodaru moj!

Neocekivana iz usta vaseg velicanstva!

Bolju sam nagradu od te duboke patnje,

Da buðem izbacen u siroki svet,

Zasluzio od vase svetlosti.

Govora sto ucih cetr'est godina,

Maternjeg engleskog jezika se moram

Odreci, i sad mi ne koristi vise

Od bestrune viole ili harfe,

Il' instrumenta lepog, zatvorenog

U kutiju, koji izvaðen dospeva

U neveste ruke da muziku izmame.

U mojim usnama hapsite moj jezik,

[podvuceno]

Cuvan resetkom zuba i usana;

A neosetljivo i tupo neznanje

Bice mi odsad stalni tamnicar.

Odvec sam star da se dadilji umiljavam,

Suvise zreo da sad budem ðak:

Ta kazna sto mene, moj jezik, lisava

Zavicajnog duha, nema je smrt prava...

... Zbogom gospodaru. Zalutati necu;

Sem Engleske, ceo svet mi je sad put.

[podvuceno dva puta]

Osmehnuvsi se, Arsen pazljivo vrati knjigu na mesto.

- Kao da te oduvek poznajem...

- Poznajes me tacno jedanaest dana i trideset devet godina. Kad si me prvi put sreo?

- U knjizi Marka Twaina Kraljevic i prosjak.

- To je lepa knjiga: citao mi je otac pred spavanje kad sam bila mala. I? Sta sam igrala u njoj?

Kraljevica.

- A ti? Sta si bio ti?

- Prosjak, naravno.

- To zvuci prilicno homoseksualno?

- Zbog tebe cu se ponovo vratiti zenama...

- Vratices se u nasu domovinu i zaboraviti me. Bicu tvoj mali njujorski izlet.

- Ali mi nemamo domovine!

- Ti je imas.

- Vise ne! Nasa domovina je u Andersenu.

Pokusavao je nekoliko puta da izvuce od nje nesto vise o danima kada joj je Udini slikao portret, ali Zoe se nicega nije secala. Kada bi se jako napregla, mogla je da mu opise neku veliku hladnu prostoriju i zene u belom koje su je prisiljavale da sedi mirno. Obecali su joj crvenog ponija ako bude dobra, i nisu odrzali obecanje.

Slikara se uopste nije secala. Ni grada gde je slikao.

Za njenu porodicu, Udini je, verovatno, bio samo posluga.

Kada je posao da potrazi poslednje utociste Valdemara Udinija, princeza se ponudi da mu pravi drustvo. Odvezli su se na sam juzni rub Bronxa - kraja u kome, pored najsiromasnijih doseljenika Kozilijanaca, zive jos samo malobrojne skupine Poljaka i Portorikanaca. Taksista je progunðao psovku kada mu rekose kuda da ih vozi. Prosli su kroz potpuno izgorene cetvrti, kroz koja kao da je prohujao neki rat. Slepo ocajanje bede stigle do samog dna, polomilo je i spalilo u rusilackom besu sve cega se moglo docepati. Obojeni ljudi teturali su preko sveopsteg zgarista, prevrcuci otpatke. Smak sveta.

Taksista je odbio da ih saceka. Primio je novac i odjurio punim gasom iz tog tuznog kraja, po kome kao da neprestano sipi fini sivi pepeo. Bio je prohladan dan i para je sukljala iz rupa u asfaltu. Princeza je iscezavala kao duh u belim oblacima, sto su stizali iz pakla podzemnog New Yorka. Uputili su se razrovasenim i uleglim trotoarom kroz copore prljave, zapustene dece, pokraj magacina i napustenih radionica, zaobilazeci gomile smeca, koje vise niko nije uklanjao. Pozarne stepenice bile su zarðale i iskidane. Na pragovima kuca sedele su starice u crnom, praznih, izgladnelih ociju. Ne bez senke straha, princeza i Arsen proðose pokraj grupica kozilijanskih momaka sto su dangubili na uglovima. Jedan od njih, koji im zatrazi cetvrt dolara, pokazao im je i gde se nalazi krcma "Mimoza" - centar americke Kozilije. Vec na ulazu u tu skljokanu prizemljusu, zapahnu ih intenzivni i ostri zadah koji citav kraj prozimase smradom macjeg izmeta i uzeglog maslinovog ulja. Preko "Mimoze" prelazio je, poduprt crnim gredama, kolosek nadzemne zeleznice, tako da bi se krcma s vremena na vreme zatresla kao u bunilu, kad god protutnji voz. Mada je bio dan, citavu prostoriju osvetljavala je skiljava svetlost slabasne sijalice, koja je lica ljudi pretvarala u zemljane maske, izrovasene dubokim senkama. O zidove su bili okaceni kozilijanski instrumenti. Drvo i razapeta kozja koza. Preneli su ih preko okeana da ne zaborave ko su i odakle su. U njima je pohranjen zvuk izabranog naroda. Arsen se rasnezi pred tim dirljivim pokusajem da se sacuva poreklo i duhovni alibi, i pored bede u koju su zapali.

Ljudi su sedeli cutke, zagledani u prazne stolove ispred sebe. Neki od njih su ziveli od socijalne pomoci grada New Yorka, ali mnogi su se u Ameriku doselili ilegalno, bez ikakvih papira, prehranjujuci se od danas do sutra najprljavijim i najtezim poslovima. Gotovo niko od njih nije naucio engleski - govorili su i dalje svojim jezikom izmeðu sebe. Oni sto su stigli ranije, upucivali su dosljake kako da kupe kartu za zeleznicu, da traze hleb ili duvan, i kako da se vrate sa posla, gde bi razmenili kroz zube po koju skrtu rec sa svojim zemljacima, radeci, trpeci i cekajuci - ni sami nisu znali sta.

Covek kome su platili pivo, ispricao im je jos da male Kozilijance smestaju u razrede za mentalno zaostalu decu, zbog toga sto ne znaju engleski i sto su tvrdoglavi.

"Raðamo se vec ludi i prokleti," mislio je Arsen dok ga je potresen slusao. "Narod smo, kome je suðeno da pati. Pa ipak, ne bih se menjao sa srecnima. Nasa muka mora jednoga dana da porodi neki plemenit podvig. To je samo pitanje vremena! Na svaki narod doðe jedanput red u istoriji, bas kao sto najbeznacajniji statista u pozoristu ima uvek makar jednu priliku u zivotu da istrci iz operskog hora i dosegne najvisi moguci ton, koji ce zapanjiti otmenu publiku..."

Njihov sagovornik nije poznavao Valdemara Udinija, ali posto je neko vreme sapatom razgovarao sa sankerom, rece da ce uskoro doci gazda "Mimoze" koji zna vise.

Ovaj je, opet, bio neki zadrigli veseljak. Zacenjivao se od smeha pricajuci kako su zbijali sale sa vecito pijanim Udinijem, koji je uvek sedeo pokraj peci u svom odrpanom sinjelu podvezanom konopcem, umesto kaisa. Trazili su da im pokaze to mesto.

- Upravo sedite na njemu! smejao se gazda. - Da je stari Valdo ziv, ne biste se dobro proveli...

- Zasto?

- Pa, vidite, mada je bio puki siromah, Valdo je imao neke svoje principe! Cim bi zatekao bilo koga na svojoj stolici, udarao je stapom bez upozorenja. Ljudi su to znali i postovali su njegove bubice. Ne svi, naravno! Ponekad bi se nasalili tako sto bi novajliji ponudili da sedne na Valdovo mesto. Da ste samo to videli!

To je, dakle, poslednji pejzaz koji je Valdemar Udini crtao izgorelom sibicom po stolnjaku: blokovi sivih kucerina sto se nizu ispod stubova nadzemne zeleznice, bez drveta, bez lista, bez travke. Razlivena lokva u ulegnutoj sljaci. Red bandera nalik na vesala na nekom velikom gubilistu.

- Sto jest, jest, umeo je da pripoveda kao niko! - pricao im je gazda, kome se razvezao jezik. - Ali nisi iz njega mogao izmamiti ni reci pre nego sto mu stavis litrenjak na sto. Cistio mi je pepeo i odrzavao vatru. Pomagao sam mu koliko sam mogao. Dolazio je pre svih ujutru, cim se radnja otvori, i sedao na svoje mesto. Lice mu se grcilo, evo ovako, kao da je od gume, sav se tresao i drhtao, ali cim bi popio prvi gutljaj, smirio bi se i tada nije bilo blagorodnijeg coveka od njega! Pricao je da je slikar. Mozda je i bio, ne znam? Ovde se ne raspitujemo mnogo sta je ko bio pre, jer svako je nesto jedanput bio, covece! Ali, kad sam mu dao da mi ukrasi jelovnik nasim, kozilijanskim motivima, nije od svega nista ispalo! Moja unuka bi to bolje obavila, covece.


IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
- Imate li taj jelovnik? - upita ga Arsen.

- Vec dugo uopste ne kuvamo! - odvrati gazda "Mimoze". - A i sto bi? Ovde ljudi imaju jedva dovoljno i za pivo...

- Eh, Valdo! - uzdahnu, posto su jedno vreme proveli zagledani u pec, iz koje je Udini godinama iznosio pepeo. - Na kraju je potpuno podetinjio; plakao je kad bi nasi ovde zaigrali "hotu"!

Poslednji Udinijev mecena uputio ih je do kuce gde je slikar ziveo sa svojom nevencanom zenom, nekom bivsom babicom. Popeli su se uz vlazne stepenice koje su vonjale po iskuvanom rublju, i na drugom spratu pronasli plesnivu sobu u koju su bila nagurana tri razlicita ormara i dve postelje. Na ormarima su se raspadali koferi. Jedna znojava, osedela zena piljila je podozrivo u njih iz naslaga drhtavog sala. Bila je ogrnuta umascenom kucnom haljinom.

- Sta vam treba? - upita ih, ocigledno spremna na svaðu.

Iz otvorenih vrata na stubistu motrio ih je buket crmpurastih kozilijanskih lica. Posetioci su ovde, ocigledno, bili retki.

- Jeste li mu neki rod? - ispitivala ih je zena.

- Ne, nismo - rekao je Arsen - samo nas zanimaju njegove slike.

- Valdove slike? - igrala je sada za publiku u vratima. - Govno! Pa, taj u zivotu nije drzao drugih slika sem onih na kartama!

Zatim je sledio zamrsen monolog u cijoj su bujici povremeno razaznavali kako se ona zrtvovala za Valda, kako mu je bila dobrotvor i kuvarica i bolnicarka, a da joj je on sve to vratio na taj nacin sto je ostavio do guse u dugovima za kiriju, lekove, pogreb; spominjala je i tacne iznose koliko je sta kostalo, udarala se mesnatim sakama u grudi, a u jednom trenutku samosazaljenja uspelo joj je da cak izmami i jednu suzu, ili bar nesto slicno tome.

Objasnise joj da bi kupili bilo sta sto je nekada pripadalo Udiniju.

- Dodo! - pozvala je glasom promuklim od alkohola. - Dodo, sine, popenji se na ormar i dovati onu kutiju!

Jedan vizljast decak ispentra se poput majmunceta preko stola na ormar i odatle skide mali kovceg, cija se politura gotovo nije videla od debelog sloja prasine.

Bila je to Udinijeva kutija za slikarski pribor. Otvorise je klececi na patosu, pazljivo, kao sto se otvaraju vrata tek otkopane bogomolje koja je vekovima camila pod naslagama zemlje. Zapahnu ih vazduh star dvadesetak godina. Nekoliko skorenih cetaka i tube "Rembrandt" boja bez poklopaca, zarðala spahtla, boca terpentina i okamenjena krpa za brisanje cetaka - to je bilo uglavnom sve. Sadrzaj kutije kao da je bio ugljenisan vremenom. Mirisao je na sveze otvoren grob. Arsen pipnu prstima jednu tubu: donja polovina alzarin kraplaka jos je bila gipka. Boja se nije sasvim osusila. Bila je tu i Udinijeva paleta sa specenim tragovima njegovog omiljenog spektra. Obrisa je maramicom i ispod prljave skrame zasvetluca na umbri iskricav namaz cinobera.

Arsen je zeleo da pronaðe Valdemarov grob. Sada to vise nije bilo potrebno. Sadrzaj ove kutije krio je u sebi njegove zemne ostatke. Gde je, uopste, grob nekog slikara? U njegovoj kutiji za boje. U tim istim bojama potrosenim do polovine, sto nisu stigle da se pretvore u oblike, u sliku. U prekinutom poretku stvari - malom urednom svetu koji je predstavljao jedini slikarev dom na zemlji, u slikarskom alatu od koga se nije odvajao ni onda posto je sasvim prestao da slika, nadajuci se da ce mu se jednoga dana smiriti drhtanje ruku i da ce mozda naslikati svoje najbolje platno. Njegov grob je u kovcegu skinutom sa ormara iza kofera i tegli, starih metli i prasnjavih krpara; u toj pokretnoj radionici koju je jedino spasavao iz iznajmljenih pariskih ateljea, kad bi mu plenili ostali prtljag zbog neplacene stanarine. Znao je - ako sacuva svoju cudotvornu kutiju, kad god zazeli, moze da povrati i sve ostalo. Vukao je na svom dugom izgnanickom putu kroz Grcku, Alzir, Tunis, Maroko, zenevu, London, sve do New Yorka lezala mu je kraj nogu na sagovima evropskih dvorova gde je portretisao krunisana lica, strpljivo ga cekala dok je vodio ljubav i opijao se, znajuci da ce jedanput da joj se vrati. Na tubama su se jos uvek nalazili njegovi otisci prstiju. Ostali su zauvek omaðijani predeli i lica ciju je drugu polovinu odneo u grob. Ostatak tog sna nalazio se u nepotrosenim bojama.

Arsen i Zoe su klecali iznad otvorene kutije kao u nemoj molitvi za dusu nesrecnog kozilijanskog slikara. U sobi se culo samo astmaticno sistanje Udinijeve poslednje zene i tiktakanje budilnika.

- Koliko trazite? - upita najzad Arsen zenu, koja je stajala iznad njih poput spomenika propasti.

Mali prorezi ociju lukavo joj se zasvetlucase.

- Hiljadu dolara... - rece, na sta zamor kliznu niz stepenice. - Ni dolara manje!

Mogao je da joj plati koliko je trazila; bilo je dovoljno samo da ispuni cek koji mu je Kozilija stavila na raspolaganje, ali ko bi mu tamo kod kuce verovao da je to bas kutija za boje Valdemara Udinija, a ne bilo cija? Sve kutije za boje i sve palete lice jedna na drugu.

Razgrnuli su buket na vratima i krenuli niz stubiste.

- Hej, cekajte! - zaurla zena. - Dacu vam je za pet stotki! Trista? Dvesta... Dajte pedeset i neka vas ðavo nosi!

Vratio se u sobu i pruzio joj novcanicu od pedeset dolara.

- Je li istina da je bio poznat? - unese mu se sapatom u lice.

Skupio je Udinijeve stvari pod misku.

- Jeste - rece - bio je vrlo poznat.

- Prokleti bili! - zastenja ona, ne kazavsi ko da je proklet. - Dodo, sine, trkni do Martina po flasu!

Princeza je kod kuce svukla sa sebe svu odecu, kao da je kuzna, i Arsen je vise nikada nije video u njoj.

- Necu da me vise vodis na takva mesta! - grcala je u histericnom napadu. - Ne volim ih!

- To je tvoj narod, princezo!

- Nisam ja kriva...

Mogla je da gleda bedu, pod uslovom da je dekorativna i da bar ne zaudara. Ali beda koju su videli u maloj Koziliji je ponizavala. Imala je zadah zooloskog vrta, ukus stida. Izlet u Juzni Bronx ucinio je da se oseca kao da je uletela u klopku. Tamo nije zatekla vesele pariske klosare, cak ni slikovite pijance iz Ulice Bowery, koji su cekali na semaforima da obrisu automobilska stakla, uvek sa nekom salom ili novim stosom.

- Moras da me razumes - kazala je smrcajuci, posto se malo smirila. - Mnogo sam se namucila u zivotu, ali uspela sam bar jedno: cinim samo one stvari koje me vesele. I zbog toga nikome necu dozvoliti da me vrati tamo... Cak ni tebi!

Arsen je iz dana u dan odgaðao svoj odlazak. Postajao je sve vise Njujorcanin, cudeci se i sam koliko je to lako. U gradu gde je svako stigao odnekud, i strancu je moguce da se oseca kao kod kuce. Vec se snalazio sasvim dobro i preduzimao je sam duge setnje. Pesacio je do najudaljenijih cetvrti, a kada bi ga savladao umor, spustao se pod zemlju i vracao podzemnom zeleznicom u princezin kraj, pomocu plana New Yorka od kog se nije odvajao. Princeza se nikada nije vozila sabvejem. Otkrila mu je da pati od klaustrofobije, i da bi radije umrla nego sto bi sisla pod zemlju.

Obilazio je pasionirano muzeje i galerije. Najvise je voleo otmene prostore Frick-kolekcije na Petoj aveniji, gde se za njega vreme potpuno zaustavljalo dok je sedeo ispod Rembrandtovog "Poljskog konjanika". Kuda li jezdi taj vitez u sutonu? Nije li to sama smrt satkana od zlatne paucine? Zacarani jahac ga je gledao kao da vec odavno zna kako ce se okoncati njegov njujorski izlet.

Odlazio je i u Guggeheimov muzej; satima je prelistavao slikarske monografije u maloj knjizari, smestenoj u prizemlju Muzeja moderne umetnosti. Uzalud je meðu njima trazio nesto od Valdemara Udinija. Nije ga bilo ni u najopseznijoj istoriji umetnosti.

Nekoliko puta nije mogao da odoli a da ne kupi knjige za kojima je godinama ceznuo. Prelistavao bi ih u Mimozi za vreme dugih zimskih kisa. Doneo ih je do kase, ali je onda odustao i vratio ih uredno u police gde su ranije stajale.

Sta vredi? Nije mogao preneti citavu jednu civilizaciju na svoje ostrvo, a nije spadao u ljude koji se zadovoljavaju mrvicama. Uspeo je da ugusi zelju za posedovanjem.

"Ne moze mi se oduzeti samo ono sto imam u glavi. Pamticu, dakle, sve sto vidim!" - zakljucio je i ponovo otpesacio do Frick- kolekcije, gde je onaj ukleti poljski konjanik jos uvek prelazio svoj beskrajni put s kraja na kraj pozlacenog platna.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
Voleo je ocajnicku drskost Jacksona Pollocka i prazne, sumne tisine Mark Rothkovih osamljenickih kvadrata, ali posle Rembrandta Arsen vise nista nije mogao da gleda! Sve mu se cinilo suvise jednodimenzionalnim.

Postojalo je, mozda, samo jedno platno u modernoj umetnosti u kome je mogao da pronaðe utociste bez zasicenosti i gaðenja: portret "Devojcice sa lutkom". Ono je za Arsena bilo vise nego slikarstvo. Zivot i jos mnogo vise od toga!

Mozda smrt?

Zahvaljujuci Celebrity Serviceu, princeza je cesto dobijala placene pozive da ulepsa neki skup novopelcenih americkih bogatasa. Za vreme provedeno na veceri, gde bi je ponipezno najavili kao - H.R.H. Princess Zoe of Cosilia, dobijala je sesto dolara.

- Vojvoda i vojvotkinja od Windsord dobijali su u svoje vreme i po tri hiljade za pola sata! - objasnjavala je Arsenu svoj posao. - Za hiljadu i po moguce je iznajmiti ruskog princa Serza Oboljenskog...

- Zasto ti dobijas tako malo?

- Mi smo mala zemlja... - kazala je slegnuvsi ramenima.

Dva puta je pratio na koktel-partije koje su se odrzavale u luksuznim apartmanima na Petoj aveniji. Zapostavljen na izvesno vreme od svoje male prijateljice, prvi put je zaspao u pletenoj fotelji zimske baste, ciji je stakleni zid gledao na krosnje Central parka. Drugi put je upoznao Rogera Shulmana, koji je takoðe pronasao skroviste u biblioteci.

- Znate, svi ti prijemi lice vam jedan na drugi kao jaje jajetu! - poverio mu se stari Shulman, kada ga je upitao zasto se osamio. Uvek je na njima neki indijski jogi na proputovanju, urugvajski ambasador, italijanska operska diva, cekajte... Naravno, bivsi student revolucionar koji pljuje na sve, grcki brodovlasnik, sveze razmenjeni ruski disident...

- ... i kozilijanska princeza! - zavrsi Arsen Shulmanov spisak zvanica.

- Vi ste sa njom?

- Jesam.

- Vrlo je lepa - rece on - prava dzepna princeza!

Shulman mu se dopao na prvi pogled, jer se pohabanoscu svoje odece razlikovao od ostalih gostiju na prijemu. Ocigledno, niko se nije otimao o njegovo drustvo, bas kao sto nisu ceznuli ni za Arsenovim. Oseti izvesnu samilost prema ovom dezmekastom starcicu, odevenom u iskrzani rebrasti somot, cije su ga, kao nebo plave ocice gledale ljubopitljivo iza naocara velike dioptrije. Imao je kratko podsisanu sedu kosu, koja je licila na cetku, i podsecao je pomalo na profesora Kuzena, po izvesnoj pomirenosti punoj skepse.

Arsen oseti potrebu da ga utesi, pa u nedostatku neceg drugog, pohvali preplanulu boju njegovog lica.

- To nije njujorsko sunce, pretpostavljam? - rece.

- Florida... - kazao je Shulman.

- Bili ste tamo na odmoru?

- Ja sam celoga zivota na odmoru, boy! kazao je smejuci se starac. - A vi, sta vi radite na ovom prijemu?

Arsen mu rece.

- Dobro - kazao je Roger Shulman, namestivsi se udobnije u fotelji - recite mi iskreno, ali zaista iskreno: kako je to ziveti pod vojnom diktaturom?

- Hocete li da vam stvarno kazem? - upita ga Arsen, pa posto dobi potvrdan odgovor, pokusa da objasni svom sagovorniku da se zivot (naglasio je tu rec zivot!) odvija, ma kakva da je vlada u pitanju! Masline rastu bas kao i u anticka vremena, ljudi ih beru, trguju, vole se, mrze, piju, umiru i raðaju se kao i uvek, sunce izlazi i zalazi, smenjuju se godisnja doba, zene uvece pletu cipke pred kucama, muskarci puse i piju pivo, srecni su ili nesrecni, kao i svi ostali ljudi na planeti...

- Drago mi je sto to cujem! - rece Shulman.

- Hocu da kazem - rekao je Arsen - sklon sam misljenju da je (pod uslovom da se covek ne bavi politikom, razume se), svaka politika podjednako dobra i podjednako losa, jer je u sustini izvan samog zivota; vi me, naravno, shvatate, posto je zivot snazniji i zilaviji od bilo cije doktrine, ma kako ona napredno ili konzervativno bila zamisljena...

Nisu palili veliko svetlo u biblioteci. Sedeli su jedan naspram drugog sa casama u rukama: dva coveka sa dva kraja sveta, i pokusavali da se razumeju.

- To je veoma zgodno objasnjenje - uzdahnuo je, najzad, Shulman - ali u njemu ima prilicno pasivnosti.

- Ja se ne bavim politikom - kazao je Arsen - vec istorijom, i to - istorijom umetnosti! U zivotu me zanimaju iskljucivo tragovi onog najplemenitijeg u nama, rasuti po vremenu... - citirao je jedan svoj intervju lokalnim novinama, povodom otvaranja Zavicajne galerije u Mimozi.

- I to je politika, boy! - rekao je mirno Shulman. - Sve je politika!

Prekinuo ga je:

- A mozete li mi onda, molim vas, reci kojoj je stranci pripadao Homer? Euripid? Aristofan? Kome su placali clanarinu Shakespeare, Dante, Michelangelo, Cervantes? Za koga je agitovao Petrarca?

Shulman nije umeo da mu kaze.

Vidite kako je to malo vazno posle nekog vremena!

- Hocete li biti ljubazni da mi donesete jedno pice? - zamoli ga starac. - Ako tamo odem sam, tesko da cu se ikada ponovo izvuci...

Arsen nije verovao da je stari Shulman toliko omiljen da ga ne bi pustili natrag. Smatrao je njegove reci posledicom povreðene staracke sujete, koju je cesto primecivao i kod svog prijatelja profesora Kuzena. Ali, ubacio se u vrtlog zvanica, video na trenutak princezu okruzenu iskezenim osmesima ("Kako se zabavljas?" "Sjajno!") i vratio se u biblioteku sa dva dupla burbona.

- Kakvi ste, u stvari, vi Kozilijanci? - pitao ga je Shulman.

Arsenu su nedostajali razgovori sa Kuze- nom na terasi. Pored porodice, mogao je mirne duse reci da mu oni najvise nedostaju u New Yorku. Sa princezom se sporazumevao, uglavnom, kozom i jednosloznim recima. Zbog toga ga je radovala ova prilika da prica o Koziliji nekom nepoznatom starcu, koga vise nikada verovatno nece videti u zivotu.

- Pazite! - rekao je. - Preziveli smo Grke, sto su vladali ostrvom od 1800. do 1100. godine pre nase ere, nadziveli izumrle Fenicane, docekali kraj Asirskog Carstva, ispratili Egipcane, Persijance, videli agoniju Rimskog Carstva i Vizantije, pogledali u leða krstasima koji su osvojili Koziliju 1201. godine, iskvarili cak i pokvarene Venecijance, nasli zajednicki jezik sa Turcima i lukavo ih potcinili svojim interesima a da to oni nisu ni primetili, pridoneli smo i sami njihovoj propasti... Kozilijanci? Istkani smo od najfinije levantinske lukavosti i strpljenja. Nadzivecemo i Amerikance, u to mozete biti sigurni!
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 16 17 19
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 24. Nov 2014, 00:55:34
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: Juzne Vesti :: Citati :: Serbia News :: Kuvar :: Tvorac Grada :: Cam.rs

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.13 sec za 18 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.