65 PIGMALION I GALATEJA

Pigmalion, Belov sin, zaljubio se u Afroditu, pa kako ona nije htela da mu se pusti, on napravi njen kip od slonovače i stavi ga u svoju postelju, moleći je da se sažali na njega. Ušavši u svoj kip, Afrodita ga ožive u Galateju, a ona rodi Pigmalionu Pafa i Metarmu. Paf, Pigmalionov naslednik, bio je otac Kinira, koji je osnovao kiparski grad Paf i tamo sagradio čuveni hram Afroditi.1

1. Apolodor: III, 14, 3; Ovidije: Metamorfoze X, 243; Arnobije: Protiv nacija VI, 22.

1. Pigmalion, oženjen Afroditinom sveštenicom u Pafu, izgleda da je čuvao boginjin beli kip u svojoj postelji, nadajući se da će na taj način povratiti kiparski presto (gl. I Samuilo XIX, 13). Ako je Pigmaliona odista nasledio sin koga mu je rodila ova sveštenica, onda je on bio prvi kralj koji je uspostavio patrijarhalni poredak na Kipru. Ali izgleda ipak da je njegov unuk Kinira (vidi 18, 5) odbio da preda boginjin kip na kraju svoje vladavine od osam godina, i da je svoju vladavinu produžio na taj način što se oženio drugom Afroditinom sveštenicom — u stvari svojom kćerkom, jer je ona bila naslednica prestola — a zvala se Metarma (''promena''), da bi se njenim imenom obeležila novina.

66 AJAK

Rečni bog Asop — koga jedni nazivaju sinom Okeana i Temide, drugi sinom Posejdona i Pere, a neki sinom Zeusa i Eurinome — oženio se Metopom, kćerkom rečnog boga Ladona, i sa njom je izrodio dva sina i dvanaest ili dvadeset kćeri.1
b) Neke njegove kćeri oteli su ili silovali Zeus, Posejdon i Apolon, a nestala je i najmlađa Ajgina, bliznakinja Tebe, jedne od Zeusovih žrtava. Asop je odlučio da krene u potragu za Ajginom. U Korintu je otkrio da je Zeus i po drugi put krivac, jer ga je u šumi zatekao tako reći na delu kako grli Ajginu. Zeus, nenaoružan, sramno pobeže u šiprazje i čim izmače Asopu s očiju, pretvori se u stenu i sačeka da on prođe, pa se onda iskrade na Olimp. Tek kad se našao van opasnosti, baci se na Asopa gromom. Asop se otada kretao lagano zbog rana koje je zadobio, a njegovim rečnim koritom često promiče parčad ugljenisanog drveta.2
c) Pošto se tako razračunao sa Ajgininim ocem, Zeus je potajno otpremi na ostrvo koje se tada zvalo Ojnona ili Ojnopija, gde je obljubi ili kao orao, ili kao plamen, dok su kupidoni lebdeli iznad njihove postelje i prinosili im ljubavne darove.3 Posle nekog vremena Hera otkri da je Ajgina rodila Zeusu sina po imenu Ajaka, i u ljutini odluči da uništi sve stanovnike ostrva Ojnone, gde je Ajak već vladao kao kralj. Ona u jedan od potoka pusti zmiju i zmija zajazi potok i u vodi snese hiljade jaja; ubrzo potom nakoti zmija gmizali su preko polja ka drugim rekama i potocima. Gusta tama i teška omorina nadvi se nad ostrvom koje je Ajk nazvao Ajgina i kužni vetar duvao je čitava četiri meseca bez prekida. Njive i pašnjaci su se sasušili i zapretila je glad, ali su ostrvljani ipak najviše stradali od žeđi, jer su, kad im je ponestalo vina, bauljali do najbližeg potoka i umirali čim bi popili gutljaj zagađene vode.
d) Sve molbe Zeusu bile su uzaludne; ispijeni, omršaveli, iznureni kao i njihove žrtvene životinje, padali su mrtvi pred njegovim oltarima. Jedva da je koji toplokrvni stvor ostao u životu.4
e) Jednog dana su Ajakove molbe bile uslišene, sevnu munja i puče grom. Ohrabren ovako povoljnim znamenjem, Ajak je usrdno molio Zeusa da mu obnovi opustelu zemlju, da mu podari toliko podanika koliko je bilo mrava koji su nosili zrnevlje uz obližnje hrastovo deblo. To stablo, niklo iz Dodoninog žira i posvećeno Zeusu, na Ajakovu molbu poče da podrhtava, a u krošnji se začu šuštanje koje nije mogao prouzrokovati vetar. Iako preplašen, Ajak ne pobeže, već je neprestano ljubio stablo i zemlju u podnožju. Te noći, u snu, on vide mnogo mrava kako sa svetog drveta padaju na tlo i dižu se kao ljudi. Kad se probudio, ne htede da misli na san, uveren da je to samo plod njegove mašte, kad ga iznenada njegov sin Telamon pozva napolje da vidi ljude što su se približavali, i on prepozna lica iz sna. Navala zmija je prestala, a kiša je neprestano lila kao iz kabla.
f) Duboko zahvalan Zeusu, Ajak naseli opusteli grad svojim novim podanicima i nazva ih Mirmidoncima, što znači »mravima«. Potomcima Mirmidonaca svojstvene su izvesne oso-bine mrava — strpljenje, upornost i čuvarnost. Kasnije su Mirmidonci pošli iz Ajgine sa Pelejem u progonstvo i borili se uz Ahileja i Patrokla u Troji.5
g) Ali ima ih koji kažu da su Mirmidonci, Ahilejevi saveznici, dobili ime po kralju Mirmidonu, čiju je kćer Eurimedusu silovao Zeus pretvorivši se za tu priliku u mrava — te su zbog toga u Tesaliji mravi svete životinje. A drugi pričaju da je nimfa imenom Mirmek, kad je njena drugarica Atena izumela plug, počela da se hvališe da je to zapravo njeno delo, pa je za kaznu pretvorena u mrava.8
h) Ajak, koji se oženio Endeidom iz Megare, bio je nadaleko čuven sa svoje pobožnosti i taliko su ga poštovali da su ljudi čeznuli da ga samo vide. Svi su se najčuveniji heroji u Sparti i Ateni otimali da se bore pod njegovom komandom, iako je on Ajginu učinio najnepristupačnijim od svih egejskih ostrva, okruživši je potopljenim stenama i opasnim grebenima da bi je zaštitio od gusara.7 Kad je čitavu Grčku zahvatila suša zbog toga što je, po jednima, Pelop ubio arkadijskog kralja Stimfala ili, po drugima, zato što su Atenjani ubili Androgeja, proročište u Delfima je savetovalo Grcima: »Tražite od Ajaka da se moli za vaše izbavljenje!« Tada je svaki grad poslao glasnike Ajaku, koji se, obučen kao Zeusov sveštenik, popeo na goru Panelen, najviši vrh ostrva. Ovde je on prineo žrtve bogovima i molio se da prestane suša. Njegova molitva bi uslišena i odjeknu snažna grmljavina, oblaci zamračiše nebo i obilni pljuskovi natopiše svu grčku zemlju. On tada ustanovi Zeusovo svetilište na Panelenu i otada je oblak iznad planinskog vrha uvek bio nesumnjiv znak da dolazi kiša.8
i) Apolon i Posejdon uzeše Ajaka sa sobom kad su gradili trojanske zidine, jer su znali da bi grad, ako se smrtnik ne pridruži njihovom poslu, mogao postati neosvojiv, a njegovi stanovnici biti u stanju da prkose bogovima. Samo što su završili, kad tri sivooke zmijurine pokušaše da se uspnu uz zidove. Dve su izabrale one zidine koje su gradili bogovi, ali se skotrljaše, padoše i uginuše; treća uz šištanje pojuri ka zidu koji je gradio Ajak i uspe da se uspuže. Tada Apolon proreče da Troja neće pasti samo jedanput i da će Ajakovi sinovi biti među osvajačima u prvoj i četvrtoj generaciji; to se i obistini sa Telamonom i Ajantom.8
j) Ajak, Minoj i Radamant behu tri Zeusova sina, koje je on svakako hteo da poštedi tereta starosti. Suđaje, međutim, to nisu htele da dozvole, i Zeus, milostivo usvojivši njihovu zabranu, pruži dobar primer ostalim Olimpljanima.10
k) Kad je Ajak umro, postao je jedan od trojice sudija u Tartaru, gde je izricao presude senima, pa su ga čak pozivali da sudi i u raspravama i svađama među bogovima. Neki dodaju da je on čuvao ključeve Tartara, određivao namete i dažbine i prebrojavao duše koje je dovodio Hermes po Atropinim nalozima."

1. Apolodor: III, 12, 6; Diodor sa Sicilije: IV, 72;
2. Diodor sa Sicilije: loc. cit.; Pindar: Istamske ode VIII, VI; Kalimah: Himna ostrvu Delu 78; Apolodor: loc. cit.; Laktantije uz Statijevu Tebaidu VII, 215;
3. Apolodor: III, 12, 6; Pindar: loc. cit.; Sholijast uz Homerovu Ilijadu 1. 7; Pindar: Nemejske ode VIII, 6; Ovidije: Metamorfoze VI, 113;
4. Higin: Fabula 52; Ovidije: Metamorfoze VII, 520;
5. Ovidije: Metamorfoze VII, 614; Higin: loc. cif.; Apolodor: loc. cit.; Pausanija: II, 29, 2; Strabon VIII, 6, 16 i IX, 5, 9;
6. Servije uz Vergilijevu Ajneidu II, 7 1 IV, 402; Kliment Aleksandrijski: Poslanica neznabošcima II, 39, 6;
7. Apolodor: III, 12, 6; Pindar: Nemejske ode VIII, 8; Pausanija: II,
8. Diodor sa Sicilije: IV, 61, 1; Kliment Aleksandrijski: Stomateis VI, 3, 28; Pausanija: II, 30, 4; Teofrast: Vremenski znaci I, 24;
9. Pindar, 01., VIII, 30 sq., i sholijast.
10. Ovidije: Metamorfoze IX, 426;
11. Ibid: XIII, 25; Pindar: Istamske ode VIII, 24; Apolodor: III, 12, 6; Lukijan: Razgovori mrtvih XX, 1; Haron 2; i Podzemna putovanja IV.
*
1. Asopove kćeri koje su silovali Apolon i Posejdon morale su biti iz redova sveštenica Mesečeve Boginje u dolini reke Asopa na severoistočnom Peloponezu, čijih su se plodnih dolina dočepali Ajoljani. Otmica Ajgine se, izgleda, odnosi na pobedu Ahajaca i osvajanje grada Flije, koji se nalazio u gornjem slivu reke Asop i na bezuspešan poziv za vojnu pomoć susedima iz Korinta. Eurinoma i Tetida (vidi 1, a i d), imena Asopove majke, bila su stari nazivi Mesečeve Boginje, a ime Pera ukazuje   na reč pera (»kožna mešina«) (vidi 36, 1) pa tako, na Atenin štit od   kože — isto kao i »Ajgina«.

2. Mit o Ajaku priča, u stvari, kako su Ajginu pokorili Mirmidonci iz Ftiotide, čiji je plemenski amblem mrav. Ranije je, izgleda, na ostrvu vladao pelazgijski kult koza, a njihov otpor prema osvajačima zabeležen je u odeljku o tome kako Hera truje sve vodene izvore. Prema Strabonu, koji je uvek tražio neko razumno tumačenje mitova, ali se retko dovoljno udubljivao u njih, zemljiste Ajgine bilo je prekriveno kamenjem, te su Ajginjani sami sebe prozvali Mirmidoncima zato što su, poput mrava, morali da uklanjaju kamenje sa polja koja bi tek očišćena mogli da obrađuju, i stoga što su stanovali u pećinama (Strabon: VIII, 6, 16). Međutim, tesalijska legenda o Mirmeki je uprošćen mit o poreklu. Mirmidonci iz Ftiotide su tvrdili da su autohtoni, kao i mravi, i pokazivali su takvu privrženost zakonima svoje sveštenice, Kraljice mrava, da je i sam Zeus, helenski predstavnik, oženivši se njome, postao počasni mrav. U stvari, Mirmeka je, ukoliko je to naziv za Mesečevu Boginju u severnoj Grčkoj, mogla s pravom da tvrdi da je ona izumela plug, pošto su iseljenici iz Male Azije počeli da se bave zemljoradnjom pre nego što su Heleni došli u Atenu.

3. Kolonizatori Ajgine iz Ftiotide, kasnije su združili svoje mitove sa mitovima ahajskih osvajača iz Flije, grada na reci Asopu; pa kako su Ahajci ostali odani hrastovom kultu Dodone (vidi 51, a), kaže se da su mravi padali sa drveta, umesto da se pojave iz zemlje.

4. U prvobitnom mitu Ajak je, ne pozivajući u pomoć Zeusa, sam izazvao oluju sa kišom pomoću magije, slično kao što je činio Salmonej (vidi 68, 1). Njegova zakonodavna uloga u Tartaru, kao i Minojeva i Radamantova, može se tumačiti i time da su pravne kodekse Ajgine prihvatili i drugi krajevi Grčke. To se verovatno pre odnosilo na uredbe o trgovini nego na kažnjavanje zločinaca, jer su u klasično doba svi smatrali da su Ahajci neobično spretni u tačnom merenju dragocenih metala. Još u klasično doba je ajginski talant bio utvrđena, standardna mera za dragocene metale. Talant je kretskog porekla i merio je nešto manje od stotinu funti.

67 SISIF

Sisif, Ajolov sin, oženio se Atlantovom kćerkom Meropom, jednom od Plejada, i ona mu je rodila Glauka, Ornitiona i Sinona. Imao je izvanredno krdo krava na Korintskoj prevlaci.1
b) Nedaleko od njega živeo je Autolik, Hionov sin, čijeg je brata blizanca Filamona začeo Apolon, dok je sam Autolik tvrdio da mu je otac Hermes.2
c} Autolik je bio lopov nad lopovima, pošto mu je Hermes dao moć da pretvara životinje koje ukrade — rogate u nerogate, i bele u crne i obratno. Tako Sisif u početku nije mogao da utvrdi ko ga potkrada, iako je primetio da se njegovo krdo neprestano smanjuje, dok Autolikovo raste. Zbog toga Sisif jednoga dana pod kopita svih svojih krava utisnu žig SS, a neki kažu i »Ukrao Autolik«. Te noći Autolik, kao i obično, ode u krađu, a u zoru su znaci koji su se raspoznavali u tragovima na putu bili dovoljni kao dokaz, te Sisif pozva susede za svedoke o krađi. On ih povede u Autolikove štale, prepozna svoju stoku po oznakama na kopitima i ostavivši svedoke da se obračunavaju sa lopovom, brzo obiđe oko kuće, uđe na vrata, pa dok se napolju čula rasprava, on obleža Autolikovu kćer Antikleju, Laertovu ženu. Ona mu rodi Odiseja. Način na koji je Odisej rođen dovoljan je da opravda sva njegova lukavstva i nadimak »Hipsipilon«.3
d) Sisif je osnovao Efiru, grad kasnije poznat kao Korint, i nastanio ga ljudima što su nicali iz pečuraka, osim ako mu Medeja nije darovala kraljevstvo. Njegovi savremenici su ga smatrali najgorom huljom na zemlji i priznavali su mu jedino da je unapredio korintsku trgovinu i pomorstvo.4
e) Kada je, posle smrti Ajola, Salmonej nasilno zauzeo presto u Tesaliji, Sisif, koji je bio stvarni naslednik, upita za savet proročište u Delfima, gde mu rekose: »Izrodi decu sa svojom nećakom, deca će te osvetiti!« Tako on obljubi Tiru, Salmonejevu kćer, koja kad je shvatila da on to nije učinio iz ljubavi prema njoj, već iz mržnje prema njenom ocu, ubi oba sina koja mu je rodila. Sisif tada ode na trg u Larisu, pokaza mrtva tela i lažno optuži Salmoneja za rodoskvrnuće i ubistvo, i tako Salmoneja prognaju iz Tesalije.5
f) Pošto je Zeus oteo Ajginu, njen otac, rečni bog Asop, dođe u Korint da je potraži. Sisif je dobro znao šta se s njom dogodilo, ali mu ništa nije hteo reći dok Asop ne pristade da Korintsku tvrđavu snabde pitkom vodom. Asop učini da kladenac Peirena poteče kraj Afroditinog hrama, gde su kasnije postavljeni likovi boginje pod oružjem, Sunca i Erota-Strelca. Tada mu Sisif reče sve što je znao.6
g) Zeus, koji je jedva izmakao Asopovoj osveti, naredi svom bratu Hadu da odvede Sisifa u Tartar i da ga kazni za večita vremena zbog odavanja božanskih tajni. Ali se Sisif nije dao namamiti, već, da bi mu tobože pokazao kako se upotrebljavaju, Hadu vešto namače lisice i brzo ih zabravi. Tako je Had bio zarobljen u Sisifovoj kući nekoliko dana — što je dovelo do neizdrživog stanja, jer niko za to vreme nije mogao umreti, čak ni obezglavljeni ili iskasapljeni na komade; najzad, Arej, čiji su interesi bili u pitanju, žurno pode i oslobodi Hada, a kljusa premesti na Sisifove ruke.
h) Međutim, Sisif je za svaki slučaj pripremio još jednu smicalicu. Pre nego što je sišao u Tartar, reče svojoj ženi Meropi da ga ne sahranjuje; kad stiže u Hadov dvor, otide pravo Persefoni i reče joj da kao nesahranjen čovek nema prava da bude tu, već bi se morao nalaziti na levoj obali reke Stig. »Pusti me da se vratim na gornji svet«, zamoli je on, »da uredim da me sahrane i da se osvetim što su me tako zapostavili. Moje prisustvo ovde je sasvim neopravdano. Vratiću se za tri dana.« Persefona se prevari i usliši njegovu molbu, a Sisif, čim se nađe na sunčevoj svetlosti, zaboravi što je obećao Persefoni. Najzad su opet morali pozvati Hermesa da ga silom privede.7
i) Da li zato što je osramotio Salmoneja, ili što je odao Zeusovu tajnu, ili zbog toga što je uglavnom živeo od pljačke, često ubijajući nedužne putnike — po nekima je Tesej dokrajčio Sisifovu moć i vlast, mada se to ne pominje kada se nabrajaju Tesejevi podvizi — tek Sisif je primerno kažnjen.8 Sudije mrtvih pokazale su mu ogroman kamen — koji je po veličini odgovarao kamenu u koji se pretvorio Zeus bežeći od Asopa — i naredili mu da ga odgura na vrh brda najstrmijom stranom, prebaci preko vrha i skotrlja u podnožje. On nikad nije uspeo da to uradi. Čim bi dogurao kamen blizu vrha, morao bi sve početi iznova, jer bi kamen pokore sam skliznuo natrag. Tada bi, već umoran, počinjao iz početka, dok mu se znoj slivao niz telo, a oblak prašine dizao iznad glave.9
j) Meropa, osramoćena što jedina među Plejadama ima muža u podzemnom svetu — koji je povrh toga još i zločinac, pobeže od svojih šest zvezdanih sestara na noćnom nebu i niko je otada više nikad nije video. I kao što Sisif čak ni Nestoru nije hteo da pokaže mesto na Korintskoj prevlaci gde je Nelejev grob, tako su i Korinćani tvrdoglavo čuvali tajnu Sisifovog groba.10

1. Apolodor; I, 9, 3; Pausanija II, 4, 3; Servije uz Vergllijevu Ajneidu II, 79;
2. Higin: Fabula 200;                                           
3 Polijajn: VI, 52; Higin: Fabula 201; Suida sub Sisif; Sofokle: Ajak 190; Sholijast uz Sofoklovog Filokteta 417;
4 Apolodor: I, 9, 3; Ovidije: Metamorfoze VII, 393; Eumel, navodi ga Pausanija 11, 3, 8; Homer: Ilijada VI, 153; Sholijast uz Aristofanove Aharnjani 390; Sholijast uz Sofoklovog Ajaka 190; Ceces: O Likofronu. 980: Ovidije: Heroide XII, 203; Horatije: Satire II, 17, 12;
5. Higin: Fabula 60;
6 Pausanija: II, 5, 1;
7. Teognid 712; Eustatije uz Homerovu Ilijadu, str. 487, 831 i 1702;
8. Servije uz Vergiljevu Ajneidu VI, 616; Sholijast uz Statijevu Tebaidu II, 380; Higin: Fabula 38;
9. Sholijast uz Homerovu Ilijadu I, 180; Pausanija: X, 31, 3; Ovidije: Metamorfoze IV, 459; Homer: Odiseja XI, 593—600;
10. Ovidije: Fasti IV, 175—6; Eumel, navodi ga Pausanija: II, 2, 2.
*
1. Iako Grci smatraju da reč Sisif znači ''vrlo mudar'', Hesihije je piše Sesephus, te je neki smatraju grčkom varijantom za Tesupa, hetitskog boga Sunca, i Atabirija, Boga Sunca, koga poštuju na ostrvu Rodu (vidi 42, 4 i 93, 1), a od životinja posvećen mu je bik. Male bronzane statue i reljefi tog bika, iz 14. veka pre nove ere, imaju po jedan skiptar i po dva diska na bokovima i detelinu na bedrima. Pljačka obeležene stoke Boga Sunca je obična stvar u grčkim mitovima; to su činili Odisejevi drugovi (vidi 170, u), a takođe i Alkion i njegov savremenik Herakle (vidi 132, d i w). Ali verzija kako Autolik prilikom krađe Sisifove stoke upotrebljava čaroliju, podseća na priču o Jakovu i Labanu (Knjiga postanja XXIX—XXX). Jakov je, poput Autolika, posedovao moć da pretvara stado u koju hoće boju i tako je potkradao Labanovo stado. Kulturne veze Korinta i Kanaana, koje se jasno pokazuju u mitovima o Nisu (vidi 91, 1), Ojdipu (vidi 105, 1 i 7), Alkatoju (vidi 110, 2) i Melikertu (vidi 70, 2) verovatno su poreklom hetitske. Alkinoj je takođe sa Korinta.

2. Sisifov kamen pokore bio je najpre sunčani disk, a brdo uz koga ga je valjao je nebeski svod; ova slika je dobro poznata. Sasvim je pouzdano utvrđeno da je u Korintu postojao kult sunca; govorilo se da Helije i Afrodita na smenu drže Akropolj i da međusobno dele tamošnji hram (Pausanija: II, 4, 7). Staviše, Sisif je u Tartaru dobio stalno mesto do Iksiona, a Iksionov vatreni točak je simbol sunca. Ovo objašnjava zašto su stanovnici Efire nikli iz pečuraka; pečurke su ritualni samokresi na Iksionovom vatrenom točku (vidi 63, 2), a Bog Sunce je zahtevao da mu se svake godine prinose ljudske žrtve paljenice. Zavođenje Antikleje je verovatno izvedeno prema slici koja prikazuje ženidbu Helija sa Afroditom, a neprijateljstvo mitografa prema Sisifu može se protumačiti negodovanjem Helena prema naseljima nehelenskih narodnosti, koja su strateški nepovoljno ležala na uzanoj prevlaci što je odvajala Peloponez od Atene. Što Sisif nadmudruje Hada, po svoj prilici znači da je sveti kralj odbio da siđe sa prestola na kraju svoje vladavine (vidi 170, 1). Sudeći po oznakama na bikovima posvećenim suncu, on je udesio da vlada dve velike godine, što se vidi po skiptru i sunčanim diskovima, a dobio je i pristanak Trojne Boginje, što je predstavljeno detelinom. Hipsipilon, Odisejev nadimak, oblik je muškog roda od reči Hipsipila, a to je verovatno naziv za Mesečevu Boginju (vidi 106, 3).

3. Sisif i Nelej su verovatno bili sahranjeni na strateškim tačkama Prevlake protiv uroka stranih zavojevača (vidi 101, 3 i 146, 2). U Higinovoj priči o Sisifovoj osveti nad Salmonejem pojavljuje se praznina. Ja sam dopunio tu prazninu (odeljkom pod e) i tako priči dao smisao.

4. Peirena, kladenac u tvrđavi u Korintu, gde je Belerofont napojio Pegasa (vidi 75, c), niti je ikada oticao, niti je ikada presušio (Pausanija: II, 5, 1; Strabon: VIII, 6, 21). Peirena je takođe i naziv za česmu ispred gradskih kapija na putu od pijačnog trga do Lehajma, a tu je Peirena, koju mitografi opisuju kao Ahelojevu ili Ojbalovu kćer (Pausanija: loc. cit.) ili kao kćer Asopa i Merope (Diodor sa Sicilije: IV, 72) — bila je pretvorena, kako se priča, u izvor dok je plakala za svojim sinom Kenhrijem (»tačkasta zmija«), koga je Artemida nehotice ubila. »Korintska bronza« ima svoju karakterističnu boju jer su je vruću, u crvenom usijanju, spuštali u ovaj izvor (Pausanija: II, 3, 3).

5. Jedna od sedam Plejada nestala je s neba u klasično vreme i njen se nestanak morao nečim objasniti (vidi 41, 6).

6. Najzad, postavlja se i pitanje: da li je dvostruko S zaista Sisifov inicijal? Ikona koja ilustruje ovaj mit verovatno ga prikazuje kako ispituje tragove ukradenih ovaca i krava, koje su, pošavši s pojila, ostavljali znakove CC. Ovaj znak mogao je stajati umesto SS u ranijem grčkom pismu, a mogao se tumačiti takođe i kao spojene polutke mesečevog srpa pa samim tim i sve ono što ovi znaci podrazumevaju — rast i opadanje, izlaženje i zalaženje, blagoslov i prokletstvo. Već po tome što su im papci rasečeni, svi su papkari bili posvećeni mesecu — ove životinje su žrtvovane na svetkovinama u vreme mladog meseca — prema III Knjizi Mojsijevoj — te se znak SS, prema tome, pre odnosio na Mesečevu Boginju Selenu, odnosno Afroditu, nego na Sisifa, koji je kao Kralj Sunca samo čuvao njeno sveto krdo (vidi 42, 1). Znaci CC. budući da su predstavljali pun mesec (za razliku od O, koji predstavlja sunčani disk), nalazili su se s obe strane bedara svete krave koja je dovela Kadma na mesto gde je podignuta Teba (vldi 58, f).

68 SALMONEJ I TIRA

Salmonej, ili sin ili unuk Ajola i Enarete, vladao je jedno vreme u Tesaliji pre nego što je poveo jednu grupu ajolskih kolonista do istočnih granica Elide; tu je podigao grad Salmoniju nedaleko od izvora reke Enipeje, pritoke Alfeje.1 Salmoneja su mrzeli njegovi podanici; on je tako daleko doterao u svom kraljevskog otuđivanju od podanika da je žrtve Zeusu prinosio na sopstvenim oltarima i objavio da je on Zeus lično. On se čak ulicama Salmonije vozio dvokolicama, koje su na kožnim trakama vukle za sobom bronzane posude i tako podražavale Zeusovu grmljavinu. Razbacivao je vozeći se hrastove baklje, a neka bi oprljila ponekog od njegovih nesrećnih podanika te je morao da se pravi kako to smatra Zeusovom munjom. Jednog lepog dana Zeus kazni Salmoneja bacivši se na nj gromom i grom ne uništi samo Salmoneja, kočije i ostalo već zapali i čitav grad.2
b) Alkidika, Salmonejeva žena, umrla je mnogo godina ranije, pošto je rodila divnu kćerčicu koja se zvala Tira. O Tiri se starala njena maćeha Sidera, veoma svirepa prema svojoj pastorki, pogotovo kad je Tira, ubivši dva sina koje je rodila sa svojim zloglasnim ujakom Sisifom, prouzrokovala progonstvo čitave porodice iz Tesalije. Tira se onda zaljubi u reku Enipej, i lutala je rečnim obalama i danju i noću, plačući zbog usamljenosti. Ali Rečni Bog, iako ga je zabavljala pa čak mu i laskala njena strast, nije hteo da pruži ni najmanji znak ohrabrenja.
c) Posejdon je odlučio da iskoristi ovu jedinstvenu priliku. Prerušivši se u rečnog boga, on je pozvao Tiru na ušće Enipeja u reku Alfej; tamo ju je uspavao čarolijom, a crni talas, visok kao planina, digao se i savivši svoj hrbat, zaklonio Posejdonovo nevaljalstvo. Kad se Tira probudi i shvati da je silovana, bi preneražena ovom prevarom; ali Posejdon se zacereka i reče joj da ide kući i da nikom ne priča šta joj se dogodilo. Kao nagradu dobiće lepe blizance, a otac im je bolji od Rečnog Boga.8
d) Tira je uspela da sačuva tajnu sve dok nije rodila blizance koji su joj obećani, ali ih tada, u strahu od Siderinog gneva, odnese na planinu i tamo ostavi. Jedan čobanin u prolazu uze ih i odnese kući, ali pre toga jedna kobila udari kopitom po licu starije dete. Žena ovog čobanina negovala je decu i dala ono koga je udarila kobila da ga podoji kobila, nadenuvši tom detetu ime Pelija; a drugo, kome je dala ime Nelej, nasledilo je svirepu prirodu vučice koja ga je dojila. Međutim, neki kažu da su blizanci nađeni kako plove rekom Enipej u drvenom kovčežiću. Čim su Pelija i Nelej saznali ko im je mati i kako se nepravedno prema njoj postupa, odmah krenuše da je osvete. Sidera je pobegla u Herin hram; ali Pelija je obori, iako se čvrsto pripila uz mesečev rog na oltaru. Ovo je bila prva od mnogih uvreda koje je on naneo boginji.4
e) Tira se kasnije udala za svog ujaka Kreteja — osnivača Jolka, kome je rodila Ajsona, oca Argonauta Jasona; Kretej je usinio i Peliju i Neleja.5
f} Posle Kretejeve smrti blizanci se zavadiše. Pelija se dočepa prestola u Jolku, izagna Neleja, a Ajsona zadrža kao zarobljenika na svom dvoru. Nelej povede sa sobom Kretejeve unuke Melampa i Bijanta i, zajedno sa mešovitim društvom Ahajaca, Ftiotiđana i Ajoljana, stize u oblast Mesene. On je iz Pila izbacio Lelegijce i tako se proslavio u gradu da ga smatraju njegovim osnivačem. Oženio se Hloridom; međutim izgleda da je svih dvanaestoro njihove dece, osim Nestora, pobio Herakle.6
1. Apolodor: I, 7, 3; Higin: Pesnička astronomija II, 20; Strabon: VIII, 3, 32;
2. Diodor sa Sicillje: IV, 68, 1; Apolodor: I, 9, 7; Higin: Fabula 61;
3. Apolodor: I, 9, 8; Homer: Odiseja XI, 235; Lukijan: Razgovori morskih bogova 13;
4. Apolodor: loc. cit.; Eustatije uz Homerovu Odiseju XI, 253; Sofokle: Tira: navodi ga Aristotel: Poetika XVI, 1454;
5. Pausanija: IV, 1, 3; Apolodor: I, 9, 11; Higin: Fabula 12;
6..Hesiod: Teogonija 996; Sholijast uz Euripidovu Alkestidu 255; Diodor sa Sicilije: IV, 68, 6; Pausanija: IV, 2, 3; 36, 1 i X, 29, 3; Homer: Ilijada XI, 682.
*
1. Antigon iz Karista (Priče o neobičriim stvarima 15) beleži da su se u Kranonu čuvala jedna bronzana kola koja su ljudi isterivali u vreme suše da bi po neravnoj zemlji treskala i stvarala buku — a takođe su (kako se vidi sa kovanog novca iz Kranona) unaokolo prosipali vodu iz vrčeva koji su se nalazili u kolima. Kako tvrdi Antigon, kiša bi uvek posle toga dolazila. Tako su Salmonejeve čarolije radi izazivanja grmljavine u stvari očigledno uobičajen verski običaj, isti kao i zveckanje šljunkom i kamenčićima po suvoj zemlji, lupkanje po hrastovlm vratima, kotrljanje kamenja, igranje, udaranje O štitove ili bacanje i zamahivanje čegrtaljkom. Salmonej je opisan kao prestupnik tek pošto mu je centralna ahajska vlast zabranila poistovećivanje sa Zeusom (vidi 45, 2). Sudeći po rešetima koje su imale Danaide i argivskim igrama (vidi 60, 6), (56, 1), kiša je najpre spadala u isključivo ženski delokrug, kao što je i ostala u nekim primitivnim afričkim plemenima, ali je kasnije, kad je kraljica dopustlla da sveti kralj dejstvuje kao njen zamenik, prešla u njegovu nadležnost (vidi 136, 4).

2. Tira je bila boginja majka Tirinaca i Tirenjana ili Tirsenjana, a verovatno i Tirinćana; njeno ime je svakako prehelensko, a Grcima je dalo reč tyrsis (»ozidan grad«), kao i smisao reči ''tiranija''. Rđavo postupanje Siderino prema Tiri podseća na postupanje Antiope prema Dirki u mitu vrlo sličnom ovom (vidi 76, a); i, možda, u osnovi beleži samo otpor Tirinjana prema susedima Sidonjanima. Smatralo se da rečna voda može da oplodi mladu koja se u njoj kupa — kupanje je takođe bio ritual očišćenja posle menstruacije ili porođaja — i verovatno da su, kao i Skamandra, i Tirinog Enipeja prizivale devojke da im oduzme nevinost (vidi 137, 3). Priča o tome kako je Posejdon prevario Tiru objašnjava zašto se Salmonejevi naslednici ponekad nazivaju ''Sinovi Enipejevi'', budući da su poreklom s Enipeja, a ponekad ''Sinovi Posejdonovi'' zbog toga što su bili vešti pomorci. To što je nju najpre zaveo Sisif svedoči da je korintski kult Sunca bio prešao i u Salmoniju; Antiopa je takođe vezana udajom za Sisifa (vidi 76, b).

3. Kovčežić u kome je Tira svoje blizance pustila niz Enipej morao je biti od jovinog drveta, kao i onaj u kome je Rea Silvija spustila Romula i Rema niz Tibar. Svađa Pelije i Neleja, kao i Eteoklova i Polinejkova, Akrisijeva i Projtova, Artejeva i Tijestova i mnogo drugih sličnih parova kraljeva, izgleda da beleži okončanje naizmenične vladavine kralja i njegovog suvladara koja je trajala 49 ili 50 meseci (vidi 69, 1; 73, a i 106, b).

4. Rogovi na oltaru uz koje se pripila Sidera bili su rogovi koji su se obično pričvršćivali na kultni lik krave — boginje Here, Astarte, Ije, Izide ili Hatore; a Pelija je, izgleda, bio ahajski osvajač koji je silom preinačio kult ajolske boginje u južnoj Tesaliji. U Palestini su oltari sa rogovima nadživeli silaženje mesečeve krave i njenog zlatnog teleta sa trona (I Knjiga Kraljeva II. 28 itd.).

69 ALKESTIDA

Alkestidu, najlepšu Pelijevu kćer, prosili su mnogi kraljevi i prinčevi. Ne želeći da dovede u opasnost svoj politički položaj, odbijajući mnoge prosce, jer je jasno da može zadovoljiti samo jednog, Pelija objavi da će kćer dati onome koji uspe da upregne divljeg vepra i lava u jedna kola i da ih tako upregnute povede na trke. Na to Admet, kralj Fere, pozva Apolona, koji je po Zeusovoj naredbi morao raditi kod njega godinu dana kao čuvar stoke, i upita ga: »Nisam li s tobom postupao onako kako sam bio dužan tvojoj božanskoj glavi?« »Jesi, doista«, potvrdi Apolon, »i ja sam ti pokazao svoju zahvalnost time što su ti se ovce bliznile«. »Ali kao poslednju milost«, preklinjao ga je Admet, »molim te pomozi mi da dobijem Alkestidu, učini da ispunim uslove koje je postavio Pelija.« »Sa zadovoljstvom ću zadovoljiti tvoju želju«, odgovori Apolon. Tako Admetu Herakle pomože da nauči kako se pripitomljuju divlje životinje, pa je Admet ubrzo izveo na trke u Jolku kola u koja su bile upregnute divlje zveri.1
b) Ne zna se zašto je Admet propustio da prinese običajne žrtve Artemidi pre nego što se oženio Alkestidom, ali boginja je požurila da ga kazni. Kad je podnapiven vinom, namirisan i ukrašen cvećem, te noći ušao u sobu svoje mlade, on ustuknu od užasa. Na bračnoj postelji nije ga čekala divna naga devojka, već sklupčane zmije koje su siktale. Admet odjuri da pozove u pomoć Apolona, koji je posredovao kod svoje sestre u njegovu korist. Admet brže prinese zaboravljenu žrtvu i sve se dobro svrši, pa čak Apolon dobi obećanje od Artemide da Admet suđenog dana može izbeći smrt pod uslovom da neko iz njegove porodice iz ljubavi prema njemu dragovoljno pristane da ga zameni.
c) Ovaj kobni dan došao je ranije nego što je Admet očekivao. Hermes je jednog jutra doleteo u dvorac da ga vodi u Tartar. Zavladala je opšta pometnja; ali je Apolon dobio malo vremena za Admeta time što je opio tri Suđaje i tako odložio trenutak prekidanja niti njegovog života. Admet ode žurno svojim starim roditeljima, zagrli im kolena i poče ih moliti naizmenično da pristanu da umru umesto njega. Nijedno ne htede da pristane, navodeći da im život još pruža dosta slasti i da on treba da bude zadovoljan svojom sudbinom, kao i svako drugi.
d) Tada, iz ljubavi prema Admetu, Alkestida popi otrov i njen duh siđe u Tartar, ali je Persefona to loše primila, smatrajući da nije dobro da žena umre umesto muža. »Odlazi gore na vazduh!« viknu ona.2
e) Neki ovu priču pričaju drukčije. Oni kažu da je sam Had došao po Admeta i da je, kad je ovaj pobegao, Alkestida dobrovoljno zauzela njegovo mesto; ali iznenada je naišao Herakle sa novom batinom od divlje masline i izbavio je.3

1. Higin: Fabula 50; Apolodor: III, 10, 4; Kalimah: Himna Apolonu 47—54; Sholijast uz Euripidovu AIkestidu 2; Fulgentije: I, 27;
2. Apolodor: I, 9, 15;
3. Euripid: Alkestida.
*
1. Zauzdavanje lava i divljeg vepra i uprezanje ovih zveri u jedne kočije tema je tebanskog mita (vidi 106, a), a značenje joj je sasvim nerazjašnjeno. Lav i divlja svinja su životinje-simboli; jedna je označavala prvu, a druga drugu polovinu svete godine i obe se često pojavljuju na etrurskim vazama, a proročište je, izgleda, predložilo da se miroljubivo reši dugotrajno suparništvo između svetoga kralja i njegovog zamenika. To se moglo na taj način što bi se kraljevstvo podelilo na dve polovine, pa bi njima kraljevi odvojeno vladali, kao što su Proit i Akrisije uradili u Argu (vidi 73, a), i takvo rešenje je bolje nego da celim kraljevstvom vladaju kralj i zamenik naizmenično — kao što su činili Polinejk i Eteokle u Tebi (vidi 106, b). Voziti se u kolima trkačkom stazom bio je dokaz kraljevskog dostojanstva (vidi 64, 3).

2. Artemida je bila neprijateljski raspoložena prema monogamnim brakovima zato što je pripadala prehelenskom kultu, kad su žene ostvarivale svoje ljubavne veze s kim su htele i u klanu i van svoga klana; zato su je Heleni morali pridobiti svadbenim žrtvama, noseći baklje od belog gloga, slaveći čednost u njenu čast. Patrijarhalni običaj »suti« (žrtvovanje udovice) ostavio je traga u ovom mitu i u mitovima o Euadni (vidi 106, 1) i Polikseni (vidi 168, k), i vodi poreklo od indoevropskog običaja koji je zabranjivao udovicama da se ponovo udaju; tokom vremena ovaj običaj je iščezao kod mnogih, te je »suti« sve više izlazio iz običaja (vidi 74, a).

3. U prvoj verziji mita Persefona je odbila da se Alkestida žrtvuje — Persefona je oličenje matrijarhalnog gledišta. U drugoj verziji zabranu je stavio Herakle, koji se smatrao braniocem Zeusove volje, što znači patrijarhalne etike, i on je u toj ulozi jedanput poharao pakao i izbavio Teseja (vidi 103, d). U Grčkoj su divljom maslinom terali zle čini (vidi 119, 2); u Španiji ili severnoj Evropi u te se svrhe upotrebljavala bukva (vidi 52, 3).

70 ATAMANT

Atamant, Ajoljanin, brat Sisifa i Salmoneja, vladao je Bojotijom. Na Herinu zapovest oženio se Nefelom, utvarom koju je Zeus načinio po Herinom obličju, s namerom da nasamari Iksiona Lapita. Nefela je lutala neutešna dvoranama na Olimpu. Ona je Atamantu rodila dva sina: Friksa i Leukona, i kćerku Helu. Ali Atamanta je vređalo što ga Nefela prezire, pa je zaljubivši se u Kadmovu kćer Inu, nju krišom doveo u svoj dvor u podnožju Gore Lafistije i izrodio s njom Learha i Melikerta.
b) Saznavši preko dvorkinje da ima suparnicu, Nefela se vrati na Olimp sva besna i požali se Heri na svoju sudbinu. Hera stade na njenu stranu i zakle se: »Moja osveta pašće za večita vremena na Atamanta i njegov dom!«
c) Nefela se potom vrati na Goru Lafistiju, gde javno objavi Herinu pretnju i zatraži da ubiju Atamanta. Ali narod u Bojotiji ne htede da posluša Nefelu, jer se više plašio Atamanta nego Here, a Bojoćanke su volele Inu i ona ih nagovori da bez znanja svojih muževa iskopaju žitno seme kako bi žetva omanula. Ina je predvidela da će, ako žito ne proklija kad mu dođe vreme, Atamant poslati glasnika da pita proročište u Delfima šta nije u redu. Ona je već unapred potkupila glasnika da donese lažan odgovor; naime, on je trebalo da kaže da će zemlja ponovo postati plodna samo ako Nefelin sin Friks bude žrtvovan Zeusu na Gori Lafistiji.
d) Friks je bio lep, mlad čovek, u koga se zaljubila njegova tetka Bijadika, Kretejeva žena; kad je on odsečno odbio njene zahteve, optužila ga je da je pokušao da je siluje. Narod u Bojotiji je poverovao Bijadikinoj priči, pozdravio Apolonov pametan predlog da se greh okaje i zahtevao Friksovu smrt; i Atamant, glasno plačući i naričući, povede Friksa na planinski vrh. Upravo je hteo da mu prereže grkljan kad Herakle, koji se zadesio u okolini, stiže u trku i istrgne mu iz ruke žrtveni kremenski srp. »Moj otac Zeus«, uzviknu Herakle, »mrzi ljudske žrtve!« Friks bi nastradao uprkos ovoj opomeni da se tu nije stvorio i krilati zlatni ovan, koji dolete u pomoć Friksu, po naredbi ili Hermesa i Here, ili, kako neki kažu, po naredbi samog Zeusa. ''Popni se na leđa!'' uzviknu ovari i Friks ga posluša. ''Uzmi i mene!'' molila je Hela. ''Nemoj da me ostaviš ocu na milost i nemilost.''
e) Tako Friks Helu stavi ispred sebe, a ovan odlete put istoka, prema Kolhidi, gde Helije čuva svoje konje u štalama. Helu uhvati vrtoglavica i ona izgubi ravnotežu; pade u tesnac između Evrope i Azije, koji se po njoj nazva Helespont; Friks, međutim, stigne u Kolhidu zdrav i čitav i tamo smesta žrtvova ovna Zeusu Oslobodiocu. Njegovo zlatno runo postalo je slavno jednu generaciju kasnije, kad su Argonauti krenuli u potragu za njim.
f) Preplašeni čudom koje se zbilo na Gori Lafistiji, Atamantovi glasnici priznadoše da ih je Ina potplatila da donesu lažan odgovor iz Delfa; tako izbiše na svetlo sva lukavstva Ine i Bijadike. Nefela je tada ponovo zahtevala Atamantovu smrt i žrtveni venac namenjen Friksu već bi stavljen na njegovu glavu; jedino ga je ponovno Heraklovo posredništvo spaslo smrti.
g) Ali je Hera bila žestoko ljuta na Atamanta i oterala ga u ludilo, ne samo zbog Nefele nego i zato što je, zajedno sa Inom, povratio u život malog Dionisa, Zeusovog vanbračnog sina, koga je rodila Inina sestra Semela. Dionis je živeo u dvoru prerušen u devojčicu. Ščepavši svoj luk, Atamant iznenada uzviknu: »Pogle belog jelena! Skloni se da ga ustrelim!« Rekavši to, on ustreli svog sina Learha i priđe da rastrgne njegovo telo, koje je još davalo znake života.
h) Ina zgrabi Melikerta, svog mlađeg sina, i pobegne; ali jedva bi uspela da umakne Atamantovom ludilu da ga dečak Dionis povremeno nije zaslepljivao, tako da je počeo da progoni kozu umesto Ine. Ina pobeže na Molursku stenu, odakle skoči u more i udavi se — a stena postade zloglasna jer je svirepi Skiron imao običaj da s nje baca strance u more. Ali Zeus nije zaboravio Ininu dobrotu prema Dionisu i ne dopusti da njen duh siđe u Tartar, već joj podari božanstvo i načini je boginjom Leukotejom. On je podario božanstvo i njenom sinu Melikertu, koji postade bog Palajmon i uputi ga na Korintsku prevlaku na leđima jednog delfina; u njegovu čast Sisif je osnovao igre na Istamu i one su se održavale svake četvrte godine.
i) Atamant, sad već prognan iz Bojotije, ostavši bez poroda, kad mu se preostali sin Leukon razbole i umre, raspita se u Delfijskom proročiihu kuda treba da ide i dobi ovakav odgovor: ''Tamo gde te divlje zveri budu poslužile večerom.'' I tako, lutajući bez cilja u pravcu severa, bez jela i pića, on dođe među vukove koji su rastrzali stado ovaca u jednoj pustoj tesalijskoj ravnici. Vukovi se razbežaše kad se on pojavi, a on i njegova izgladnela družina počeše da jedu preostalu ovčetinu. Tada se on seti proročanstva, i pošto usvoji Halijarta i Koroneja, svoje unuke-nećake iz Korinta, osnova grad koji je nazvao Aloida, ili u spomen na svoje lutanje ili po služavci Aloidi, a zemlja je kasnije nazvana Atamanija; on se posle nekog vremena oženi Temistom i ponovo osnova porodicu.1
j) Drugi ovu priču kazuju drukčije. Oni izostavljaju Atamantovu ženidbu sa Nefelom i kažu da je jednog dana, posle rođenja Learha i Melikerta, njegova žena Ina otišla u lov i nije se vratila. Trag krvi na pocepanoj tunici potvrdio mu je da je postala žrtva neke divlje zveri; međutim dogodilo se da je u trenutku kad ju je napao ris iznenada dobila Bahovo ludilo. Ona zadavi risa, odra ga zubima i noktima, a zatim ode, ogrnuta samo kožom zveri, da nastavi pirovanje na Gori Parnas. Posle izvesnog vremena provedenog u žalosti, Atamant se oženio Temistom, koja mu, godinu dana docnije, rodi sinove blizance. Tada on, na svoje očajanje, saznade da je Ina živa. On odmah posla po nju, smesti je u dečju sobu u dvorcu i reče Temisti: ''Imaćemo po svoj prilici dobru dadilju, robinju uhvaćenu u nedavnom pohodu na Gori Kitajron.'' Temista, kojoj su njene devojke bile odane, poseti dečije odaje praveći se da ne zna ko je Ina. Ona joj reče: »Molim te, dadiljo, spremi odela od čiste bele vunene tkanine za moja dva sina i dva od tkanine za žalost za sinove moje nesrećne prethodnice Ine. Sutra treba da ih obuku.«
k) Sledećeg dana, Temista naredi svojim stražarima da provale u dečju sobu i ubiju blizance obučene u odela za žalost, a poštede ono drugo dvoje. Ina je, međutim, prozrela Temistinu nameru, pa je belu odeću obukla svojim sinovima, a crnu suparnicima. Tako su ubijeni Temistini blizanci, a Atamant polude kad ču šta se dogodilo; on smrtno ustreli Learha, misleći da je jelen, a Ina pobeže sa Melikertom, skoči u more i postade besmrtna.
l) Drugi opet kažu da su Friks i Hela bili deca Nefele i Iksiona. Jednog dana oni su lutali šumom, a mati im je u Bahovom zanosu vodila zlatnog ovna za rogove. »Gledaj«, mrmljala je ona, »evo sina tvoje rođake Teofane. Ona je imala suviše prosilaca, zato ju je Posejdon pretvorio u sovu, a sebe u ovna, i oplodio je na ostrvu Krumis.«: ''Šta se dogodilo sa proscima, majko?'' pitala je mala Hela. ''Oni su postali vukovi'', odgovorila je Ina, ''i urlali za Teofanom cele noći. Sad mi više ne postavljaj pitanja, već se oboje popnite na ovnova leđa i jašite do Kolhide, gde vlada Ajet, Helijev sin. Čim stignete tamo, prinesite žrtvu Areju.''
m) Friks izvrši neobično naređenje svoje majke i obesi zlatno runo u hramu Areja u Kolhidi, gde ga je čuvao zmaj; i mnogo godina kasnije, njegov je sin Prezbon ili Kitizor, došavši iz Kolhide u Orhomen, spasao Atamanta kad je trebalo da bude žrtvovan kako bi okajao grehove.2
1. Pausanija: I, 44, 11; IX, 34, 4—5 1 23, 3; Apolodor: I, 7, 3 i III, 4, 3;
Higin: Fabula 214; Pesnička astronomija II, 20; fragmenti Sofoklovog Atamanta; Non: Dionysiaca X, 1; Sholijast uz Homerovu Ilijađu VII, 86; Eustatije o istom; Ovidije: Metamorfoze IV, 480—541; Etymologicum Magnum 70 8 Stefan Vizantinac sub Athamania;
2. Higin: Fabula I, 3, 5 i 88; fragmenti Euripidove Ine: Herodot VII 197-Pausanija: IX, 34, 5.
*
1. Atamantovo ime je u mitu vezano za Atamaniju, grad za koji se tvrdi da ga je on podigao u tesalijskoj divljini, ali pre će biti da je njegovo ime postalo od Ath (»visok«) i amaein (»žnjeti«), što bi značilo »kralj posvećen velikoj boginji žetve«, naime boginji žetvenog meseca. Sukob između njegovih žena Ine i Nefele je verovatno sukob između ranih jonskih naseljenika u Bojotiji, koji su poštovali žitnu boginju Inu, i nomadskih osvajača Ajoljana. Pokušaj da se ritualni obred zemljoradnje jonske boginje Ine zameni kultom ajolskog boga groma i njegove žene Nefele, čije ime znači kišni oblak, izgleda da su osujetile sveštenice upropastivši seme žita.

2. Mit o Atamantu i Friksu beleži žrtvovanje kralja, ili kraljevog zamenika, na planini. Najpre je to bio dečak obučen u ovnujsku kožu, a docnije ovan. To se događalo u vreme novogodišnje svetkovine kojom se molilo za kišu. Ovu svetkovinu su.održavali pastiri u vreme prolećne ravnodnevnice. Žrtvovanje Zeusovog ovna na vrhu planlne Pelion, nedaleko od Lafistije, padalo je u aprilu. Prema Zodijaku, sazvežđe ovna je u to vreme uzlazilo na nebu. U to vreme bio je običaj da viđeniji ljudi iz obližnjih krajeva, obučeni u bele ovčije kože, zametnu borbu (Dikajarh: II, . Običaj se sačuvao do danas u nešto izmenjenom obliku — na žrtvu prinose starca maskiranog u crnu ovčiju kožu, koji na kraju obreda vaskrsava (vidi 148, 10). Odeća za žalost, naručena za decu osuđenu na smrt, potvrđuje da je žrtva nosila crno runo, dok su sveštenici i posmatrači bili obučeni u belo. Bijadikina ljubav prema Friksu podseća na ljubav Potifarove žene prema Josifu u sličnom kanaanskom mitu, a vrlo slična priča postoji i o Anteju i Belerofontu (vidi 75, a), Kreteidi i Peleju (vidi 81, g), Fajdri i Hipolitu (vidi 101, a-g), Filonomi i Tenu (vidi 161, g).

3. Činjenica da je Nefela (»oblak«) Herin dar Atamantu i da je napravljena po Herinom liku, potvrđuje Atamanta kao ajolskog kralja, koji i sam predstavlja boga-gromovnika, kao što su ga predstavljali i prethodnik Iksion (vidi 63, 1) i njegov brat Salmonej (vidi 68, 1). Kad se Atamant oženio Temistom (koja je u Euripidovoj verziji mita Inina suparnica), ona je postala žena boga-gromovnika.

4. Ina je bila Leukoteja, »Bela boginja«, i dokazala je svoju istovetnost sa Trojnom Boginjom time što je pirovala na planini Parnasu. Njeno ime (''ona koja čini žilavim'') označava itifaluske orgije radi čvrstine vlati i brzog rasta žita; pre zimske ravnodnevice prinosili su joj na žrtvu dečake. Sam Zeus branio je Inu iz zahvalnosti zbog usluga koje je učinila Dionisu. U njenu čast Atamantovo ime ima zemljoradničko značenje. Drugim rečima, jonski seljaci su verske razlike sa ajolskim pastirima regulisali u svoju korist.

5. Ovaj mit je ipak zbrka elemenata drevnijeg mita. Žrtveni Zagrejev kult, koji je kasnije postao kult Dionisovog jareta (vidi 30, 3), vidi se u odeljku kad Atamant misli da je Ina koza; sveti Zagrejev kult, kasniji kult Dionisovog jareta, prisutan je i u opisu kad Atamant smatra Learha jelenom, ustreljuje ga i rastrže (vidi 22, 1). Inin mlađi sin Melikert je u stvari kanaanski Herakle, Melkart (''zaštitnik grada''), drugim imenom Moloh, koji, kao novorođeni sunčani kralj, stiže do Istama jašući na leđima delfina; i čija se smrt, krajem četvorogodišnje vladavine, proslavlja posmrtnim igrama. Melikertu prinose decu na žrtvu na ostrvu Tened, a verovatno i na Korintu (vidi 156, 2), kao i Molohu u Jerusalimu (III Knjiga Mojsijeva — Levitska XIII, 21 i I Knjiga Kraljeva XI, 7).

6. Tek kad je Zeus postao bog vedroga neba i preoteo boginjama svojstva sunca, runo postaje zlatno. — Tako prvi vatikanski mitrograf kaže da je »bilo runo u kome se Zeus peo na nebo«, ali za vreme dok je bacao gromove, runo je postajalo ljubičasto -crno (Simonid: Fragmenti 21).

7. U jednoj verziji mita (Hipija: Fragmenat 12), Ina se zove Gorgopida («namrštena lica«), što je naziv boginje Atene; a svirepi Skiron, koji je bacao putnike sa stene, dobio je svoje ime po belom suncobranu ili, tačnije, po suncobranu koji se nosio na svečanim povorkama u Ateni. Ta stena je svakako stena sa koje su bacali kralja ili njegovog zamenika u more u čast Mesečeve Boginje Atene, ili Ine; suncobran je, verovatno, služio da ublaži pad (vidi 89, 6; 92, 3; 96, 3 i 98, 7).

8. Hela se utopila kao i Ina. Obe su Mesečeve Boginje i mit je ambivalentan; predstavlja i mesečev zalazak noću a istovremeno i napuštanje Helinog mesečevog kulta u korist Zeusovog, sunčanog. Obe su boginje mora; Hela je dala ime moreuzu koji spaja dva mora, a Ina — Leukoteja javlja se Odiseju kao morski galeb i spasava ga od davljenja (vidi 170, y).

9. Atamantovo pleme prebeglo je i sa bojotijske Gore Lafistije i iz Atamanije na tesalijsku Goru Lafistiju, a ne obratno; Atamant, je imao jake veze sa Korintom, kraljevinom svoga brata Sisifa i priča se da je osnovao grad Akrajfiju na istočnoj obali jezera Kopaide, gde se nalazilo »Atamantovo polje« (Stefan Vizantijski sub Acraephia; Pausanija: IX, 24, 1). I nekoliko njegovih sinova se smatraju osnivačima nekih gradova u Bojotiji. Atamant je opisaii i kao Minijadov sin, i kralj Orhomena, što bi mu dalo pravo na vlast u Kopajskoj ravnici i na Gori Lafistiji (sholijast uz Apolonija sa Roda: I, 230; Helanik o Apoloniju sa Roda: III, 265) i na savezništvo sa Korintom protiv država Atene i Tebe. Verovatni razlog Atamantovog potucanja po severu, prema Tesaliji, bio je veliki rušilački rat koji su vodili gradovi Teba i Orhomen, zabeležen u ciklusu o Heraklu (vidi 121, d). Nefelina pomama na planini podseća na pomamu kćeri kralja Minijada, za koje se pričalo da ih je obuzelo Bahovo ludilo na Gori Lafistiji i da je tako nastala svetkovina Agrionije u Orhomenu (sholijast uz Likofronovu Aleksandru. 1237).

71 GLAUKOVE KOBILE

Glauk, Sisifov i Meropin sin i otac Belerofontov, živeo je u Potniji, nedaleko od Tebe. On je, podsmevajući se Afroditinoj moći, zabranio da mu se plode kobile. Smatrao je da će tako kobile postati živahnije od drugih na utakmicama konjskih kočija, a ta takmičenja predstavljala su mu osnovni smisao života. Ali Afrodita se uvredi i požali Zeusu kako Glauk zastranjuje drznuvši se da hrani svoje kobile ljudskim mesom. Kad joj Zeus odobri da preduzme korake protiv Glauka, ona noću izvede kobile kako bi ih napojila vodom sa bunara koji joj je bio posvećen i ostavi ih da pasu biljku hipoman što je rasla oko bunara. Ovo je ona učinila upravo pre nego što je Jason na obali Jolka priredio pogrebne igre povodom Pelijine smrti; i, čim je Glauk upregao svoje kobile, one nagoše u galop, prevrnuše kočije i počeše da ga, upetljanog u uzde, vuku po tlu duž celog stadiona i najzad ga živog pojedoše.1 Neki kažu da se ovo nije dogodilo u Jolku već u Potniji; a drugi, da je Glauk skočio u more od žalosti za Melikertom, Atamantovim sinom; a ima ih koji tvrde i da su Melikerta posle smrti nazvali Glaukom.2
b) Glaukov duh, nazvan Taraksip, ili »plašilac konja«, luta Korintskom prevlakom, gde je Glauka otac Sisif prvi učio veštini upravljanja kočijama, i gde je doživeo prve radosti plašeći konje na igrama na Istama, što je prouzrokovalo mnogo smrtnih slučajeva. Postoji još jedan duh plašitelj konja, Mirtil, koga je ubio Pelop. On ugrožava stadion u Olimpiji, gde mu kočijaši prinose žrtve u nadi da ih nevolja mimoiđe.3

1. Homer: Ilijada VI, 154; Apolodor: II, 3, 1; Pausanija; VI, 20, »: Higin: Fabule 250 i 273; Ovidije: Ibis 557; Sholijast uz Euripidovog Oresta 318 i Feničanke 1131; Ajlijan: Priroda životinja: XV, 25;
2. Strabon; IX, 2, 24; Atenaj: VII, str. 296—7;
3. Pausanija: VI, 20, 8.
*
1. Mitovi o Likurgu (vidi 27, e) i o Diomedu (vidi 130, b) kazuju da su prehelenske svete kraljeve po isteku njihove vladavine rastrzale žene prerušene u kobile. U helensko doba ovaj ritual je izmenjen i kralj je umirao na zadnjem delu dvokolica sa četlri konja, kao u mitovima o Hipolitu (vidi 101, g), Laju (vidi 105, d), Ojnomaju (vidi 109, j), Abderu (vidi 130, 1), Hektoru (vidi 163, 4) i drugim. Na vavilonskoj novogodišnjoj proslavi, kad se Bog Sunca Marduk pretvara u kralja i, kako se verovalo, silazi u pakao i tuče sa morskim čudovištem Tijamatom (vidi 73, 7), puštali su na ulicu kočije bez kočijaša, opet sa četiri konja, da bi time predstavili haos koji vlada u vreme prenošenja vlasti; verovatno je postojala neka lutka, upletena u uzde, koja je predstavljala kočijaša. Ako su vavilonski i grčki rituali istog porekla, onda je dečak, interrex, nasleđivao kraljev presto i bračnu postelju u vreme svoje jednodnevne vladavine, a u zoru sledećeg jutra privezali bi ga za zadnji deo kola kao i u mitu o Faetontu (vidi 42, 2) i Hipolitu (viđi 101, g). Kralj bi tada ponovo zauzimao svoj presto.

2. Mit o Glauku je neobičan; ne samo što je nastradao u lomljavi kola već su ga kobile i pojele. Činjenica da je prezirao Afroditu i da nije dozvoljavao da mu se kobile plode, ukazuje na to da je u korist patrijarhalnih običaja pokušao da potisne tebanski erotski praznik u čast Potnija, »moćnih«, što znači mesečevog trojstva.

3. Taraksip je, izgleda, bila arhaična kraljevska statua koja je označavala prvu okuku na trkačkoj stazi; konji, nenaviknuti na stadion, prepali bi se u trenutku kad bi im kočijaš pokušao da uskoči u kola i zauzme svoje mesto; ali to je bilo i mesto gde je obično dolazilo do lomljave dvokolica staroga kralja ili njegovog interrexa zbog toga što su osovinu kolskog točka ili olabavili ili izbili iz njenog ležišta (vidi 109, j).

4. Glauk je (»sivozeleni«), izgleda, s jedne strane bio Minojev predstavnik koji je jedanput godišnje pohodio Istam i donosio naredbe (vidi 90, 7), a s druge strane Melikert (Melkart, »čuvar grada«), što je bila feničanska titula za kralja Korinta, koji je teoretski svake godine bivao ponovo rođen i stizao na leđima delfina (vidi 70, 5 i 87, 2), i koga su po završetku vladavine bacali u more (vidi 96, 3).

72 MELAMPO

Melampo, Minijac, unuk Kretejev, koji je živeo u Pilu u Meseni, bio je prvi smrtnik kome je podarena moć proricanja, prvi koji se bavio medicinom, prvi koji je sagradio hramove Dionisu u Grčkoj i prvi koji je razblažio vino vodom.1
b) Njegov brat Bijant, koga je on iskreno voleo, zaljubio se u njegovu rođaku Peru; ali toliko je mnogo ljudi molilo njenu ruku da je njen otac Nelej obećao da će je udati za onoga ko mu dotera stado kralja Filaka iz Filaka. Filak je voleo ovo stado iznad svega na svetu, osim sina Ifikla, koga je sam čuvao uz pomoć jednog opasnog psa, večito budnog.
c) Melampo je razumevao jezik ptica, jer mu je uši olizao i pročistio zahvalni nakot mladih zmija; on ih je spasao od smrti izbavivši ih iz ruku svojih pratilaca i pobožno sahranio mrtva tela njihovih roditelja. Štaviše, Apolon, koga je jednom sreo na obali reke Alfej, naučio ga je da proriče iz žrtvenih utroba.2 Tako on saznade da će stado dobiti na dar onaj ko pokuša da ga ukrade, ali tek pošto provede u zatvoru godinu dana. Pošto je Bijant bio očajan, Melampo odluči da obiđe Filakove štale u pozno doba noći; ali čim spusti ruku na jednu kvaku, pas ga ujede za nogu, a Filak se pomoli iz slame i odvede ga u zatvor. Desilo se tačno onako kako je Melampo i očekivao.
d) One večeri, pre no što će isteći godina dana otkako je utamničen, Melampo ču dva crva u drvetu kako razgovaraju u dnu jedne grede ugrađene u zid iznad njegove glave. Jedan je pitao umorno uzdahnuvši:
»Koliko još dana treba da grizemo, brate?« Drugi crv, usta punih drvenog praha, odgovori: »Dobro napredujemo. Greda će se srušiti sutra u zoru, ako ne budemo gubili vreme u beskorisnom razgovoru.«
Melampo odmah poče da viče: »Filače, molim te, prebaci me u drugu ćeliju!« Filak ga nije odbio, iako se smejao njegovim razlozima. Kad se greda srušila baš u zoru i ubila jednu od žena što je pomagala da se iznese postelja, Filak bi iznenađen Melampovom vidovitošću. »Obećavam ti i slobodu i stado«, reče on, »ako mi izlečiš sina od polne nemoći.«
e) Melampo pristade. On je svoj posao počeo time što je žrtvovao dva bika Apolonu i, pošto je spalio butne kosti i salo, ostavio je trupine na oltaru. Uskoro dve grabljivice sleteše i jedna se obrati drugoj: »Mora da je prošlo nekoliko godina otkako nismo bile ovde, odonda kad je Filak štrojio ovnove a mi pokupile svoj deo.« »Dobro se sećam«, reče druga grabljivica, »Ifiklo, koji je tada bio još dete, video je svoga oca kako mu se približuje s nožem s koga se slivala krv i prepao se. Izgleda da se uplašio da i njega ne uštroji i drao se iz sveg glasa. Filak je ostavio nož zaboden evo ovde, u ovom svetom kruškovom drvetu, da bi bio na sigurnom mestu, i potrčao da umiri Ifikla. Taj strah je razlog njegove nemoći. Gledaj, Filak je zaboravio da uzme nož! Eno ga još uvek tamo, zabodenog u drvo, ali je kora zarasla preko oštrice i vidi se još samo krajičak drške.« »Znači da bi se«, primeti prva grabljivica, »Ifiklova nemoć mogla izlečiti ako bi se nož izvadio, i ako bi se sastrugana skrama od skorene ovnujske krvi pomešala s vodom i on to pio deset dana uzastopno.« »Slažem se«, reče druga grabljivica. »Ali ko bi manje pametan od nas mogao da mu propiše takav lek?«
f) Tako Melampo uspe da izleči Ifikla, koji uskoro dobi sina po imenu Podark, i pošto je najpre dobio stado, a zatim Peru, on je predade, još nevinu, svome zahvalnom bratu Bijantu.3
g) Proit, sin Abantov, sukralj sa Akrisijem u Argolidi, oženio se Stenebojom, koja mu je rodila tri kćeri, Lisipu, Ifinoju i Ifijanasu, a neki mlađe nazivahu Hiponoja i Kirjanasa. Da li zato što su naljutile Dionisa ili zato što su uvredile Heru preterujući sa uživanjem u ljubavnoj strasti ili zbog toga što su krale zlato sa njenog lika u Tirintu, prestonici svoga oca, sve tri su bogovi kaznili ludilom i one, tako razjarene odjuriše u planinu kao krave kad ih napadne obad, ponašajući se sasvim neuračunljivo i napadajući putnike.4
h) Kad Melampo ču to, on dođe u Tirint i ponudi da ih izleči pod uslovom da mu Proit ustupi trećinu svoga kraljevstva. »Cena je suviše visoka«, reče Proit naglo; i Melampo se povuče. Ludilo tada pređe i na sve argivske žene. Mnoge od njih poubijaše svoju decu, napustiše svoje domove i, onako lude, pridružiše se trima Proitovim kćerima. Nijedan drum nije bio siguran, a osetiše se teški gubici u ovcama i kravama; podivljale žene su ih rastrzale i proždirale. Tada Proit žumo posla po Melampa da mu javi kako pristaje na njegove uslove. ''A, ne'', rekao je Melampo, ''pošto se zaraza proširila, i moja se cena povećala! Daćeš mi trećinu svoga kraljevstva, i još jednu trećinu za moga brata Bijanta, a ja ću preduzeti sve da vas spasem od propasti. Ako ne pristaneš, nijedna argivska žena neče ostati kod kuće.'' Kad je Proit pristao, Melampo ga posavetova: »Zaveštaj dvadeset riđih volova Heliju, a ja ću ti reći šta da kažeš — i sve će biti u redu.«
i) Proit, prema dogovoru, zavetova volove Heliju, pod uslovom da mu izleči kćeri i sve žene koje su pošle za njima, a Helije, koji sve vidi, odmah obeća Artemidi da će joj odati imena nekih kraljeva koji su propustili da joj prinesu dužne žrtve, pod uslovom da ona nagovori Heru da skine prokletstvo sa Argivljanki. Artemida je, nešto pre toga, po Herinoj želji, smrtno ranila nimfu Kalistu, te joj nije bilo teško da ispuni pogodbu. Tako je posao obavljen i na nebu i na zemlji: ruka ruku mije.
j) Zatim Melampo, uz pomoć Bijanta i družine odabranih snažnih momaka, dotera pobesnelu hordu žena sa planina u Sikion, gde se njihova ludost smirila, i one se očistiše od greha gnjuranjem u sveti bunar. Ali pošto među poludelom ruljom žena ne nađoše Proitove kćeri, Melampo i Bijant krenuše ponovo u potragu i pronađose ih sve tri u Lusi u Arkadiji, gde su pobegle u pećinu što izlazi na reku Stig. Lisipi i Ifijanasi se povrati zdrav razum i one se tamo očistiše od greha, ali Ifinoja umre na putu.
k) Sad se Melampo oženi Lisipom, Bijant (čija žena Pera beše nedavno umrla) oženi se Ifijanasom, a Proit ih obojicu nagradi kako je obećao. Međutim neki tvrde da je Proitovo pravo ime bilo Anaksagora.5
1. Apolodor: II, 2, 2; Atenaj; II, str. 15;
2. Apolodor: I, 9, 11;
3. Homer: Odiseja. XI, 281—97, sa sholijastom; Apolodor: I; 9, 12;
4. Hesiod: Katalog o ženama; Apolodor: II, 4, 1; Diodor sa Sicilije: IV, 68; Servije uz Vergilijeve Ekloge: VI, 18;
5. Apolodor: II, 2, 1—2; Bakhilid: Epinicia X, 40—112; Herodot: IX. 34; Diodor sa Sicilije: IV, 68; Pausanija: II, 18, 4; IV, 36, 3; V, 5, 5 i VIII, 18, 3; Sholijast uz Pindarove Nemejske ode IX, 13.
*
1. Opšte je poznato da su čarobnjacima i mudracima zmije prale uši, jer se za zmije smatralo da su inkarnacija duhova heroja proroka (Jezik životinja, J. R. Frezer, »Arheološki pregled» I, 1888) i da su zato u stanju da razumeju jezik ptica i insekata (vidi 105, g i 158, p). Apolonovi sveštenici su se više od ostalih koristili ovakvim načinom proricanja.

2. Ifiklova mana je pre činjenica nego mit; rđa sa noža za kastriranje bila bi odgovarajuči psihološki lek za impotenciiu izazvanu strahom i u skladu sa principima simpatičke magije. Apolodor opisuje drvo u koje je bio zaboden nož kao hrast, ali pre će biti da je to bila divlja kruška posvećena Beloj Boginji na Peloponezu (vidi 74, 6), koja rađa u maju, mesecu čuvanja čednosti. Filak je uvredio boginju time što je ozledio drvo. Čarobnjakova tvrdnja da je lek čuo od jastreba — grabljivice su važne ptice u auguriji (vidi 119, i) — trebalo je samo da pojača veru u delotvornost leka. Ime Pera znači »osakaćena ili defektna« i odnosi se na Ifiklovu nesposobnost, što je glavna poenta priče, a ne na »kožnu torbu«, koja bi označavala moć zapovedanja vetrovima (vidi 36, 1).

3. Izgleda da je »Melampo«, vođa Ajoljana iz Pila, preoteo jedan deo Argolide od kanaanskog stanovništva, koje je sebe nazivalo sinovima Abanta (semitska reč »otac«), naime sinovima boga Melkarta (vidi 70, 5) i uspostavio dvostruko kraljevstvo. To kako je on dobio krdo krava od Filaka (''čuvara''), koji je imao psa uvek budnog, podseća na Heraklovo deseto delo, a mit je zasnovan na helenskom običaju da se mlada kupuje otetim stadom (vidi 132, 1).

4. »Proit« je, izgleda, drugo ime za Ofiona, Demijurga (vidi 1, a). Mati njegovih kćeri bila je Steneboja, mesečeva kravlja boginja, odnosno Ija, koja je poludela na sličan način (vidi 56, a) - oba su imena iste boginje u njenom vidu razorne moći, kad je zovu Lamijom (vidi 61, 1); ili Hipolitom, čije divlje kobile rastržu svetoga kralja na isteku njegove vladavine (vidi 71, a). Ali orgije na kojima su se mesečeve sveštenice prerušavale u kobile morale su se razlikovati od obadske igre za izazivanje kiše, kad su se sveštenice prerušavale u junice (vidi 56, 1); i od jesenjih pirova posvećenih kozjem kultu, kad su rastrzale decu i životinje pod otrovnim dejstvom medovine, vina ili piva od bršljana (vidi 27, 2). Ajoljani su osvojili svetilište boginje u Lusi, što je ovde zabeleženo u mitskom obliku, i tako učinili kraj orgijama divljih kobila; Posejdonova otmica Demetre (vidi 16, 5) priča o istom događaju. Žrtve livenice koje su se prosipale u čast Boginje Zmije, u jednom svetilištu u Arkadiji između Sikiona i Luse, verovatno treba da podsećaju na Ifinojinu smrt.

5. Zvanično priznavanje Dionisovog kulta vinskog pijanstva u Delfima, Korintu, Sparti i Ateni, koje je usledilo mnogo vekova kasnije, imalo je cilj da zameni sve ranije, mnogo primitivnije običaje; ono je, izgleda, i dokrajčilo kanibalizam i ritualno ubijanje, izuzev u najdivljijim krajevima Grčke. U Patru, u Ahaji, na primer, Artemida Tridarija je zahtevala da joj se jedanput godišnje, u vreme žetvenih orgija, žrtvuju dečaci i devojke čije su glave za tu priliku ukrašavali bršljanom i žitnim klasjem. Ovim običajem, kažu, ispaštalo se obesvećenje svetilišta koje su izvršili ljubavnici Melanip i Komajta, Artemidina sveštenica, i greh je iskupljen tek kad je Eripil preneo iz Troje škrinje sa Dionisovim likom (vidi 160, x) (Pausanija: VII, 19, 1—3).

6. Melampodes (»crna stopala«) je poznati naziv za Egipćane (vidi 60, a); i priča da je Melampo razumevao jezik ptica i insekata pre će biti afričkog no ajolskog porekla.

73 PERSEJ

Abant, kralj Argolide i Danajev unuk, bio je tako glasovit ratnik da su se, posle njegove smrti, pobune protiv kraljevske kuće mogle stišati već i time što bi se izneo i pokazao njegov štit. On se oženio Aglajom, a njenim sinovima blizancima Proitu i Akrisiju zaveštao je svoju kraljevinu, zapovedivši im da vladaju naizmenično. Njihova svađa, koja je počela još u utrobi, postade žešća nego ikada kad je Proit obležao Akrisijevu kćer Danaju i sam se jedva živ izvukao. Posle toga Akrisije više nije hteo da napusti presto kad mu je istekla vladavina, a Proit pobeže na dvor Jobanta, kralja Likije, i oženi se njegovom kćerkom Stenebojom ili Antejom. Ubrzo se Proit vrati Akrisiju, vodeći sa sobom likijsku vojsku da njome potkrepi svoj zahtev. Nastade krvav boj, ali pošto niko nije pobedio, Proit i Akrisije preko volje pristadoše da podele kraljevstvo. Akrisiju pade u deo Arg i okolina, a Proitu Tirint, Herajm (kasnije deo Mikene), Mideja i obala Argolide.2
b) Sedam džinovskih Kiklopa koji se zvahu Gasteroheiri, pošto su živeli od zidarstva, pođoše sa Proitom iz Likije i utvrdiše Tirint čvrstim postojanim zidovima, upotrebljavajući tako velike kamene blokove da najmanjeg među njima nije mogao da pokrene ni dželep mazgi.1
c) Akrisije, oženjen Aganipom, nije imao sinova, već samo jednu kćer, Danaju, koju je silovao Proit; kad je upitao proročište postoji li mogućnost da dobije muškog naslednika, bi mu rečeno: ''Sinova nećeš imati, a tvoj unuk moraće da te ubije.'' Da bi se odbranio od takve sudbine, on zatvori Danaju u tamnicu iza bronzanih vrata koja su čuvali divlji psi; ali i pored ovih mera predostrožnosti, Zeus joj dođe kao pljusak zlatne kiše, zavede je i ona mu rodi sina i nadenu mu ime Persej. Kada je Akrisije saznao da Danaja očekuje porođaj, on ne poverova da je detinji otac Zeus, već je posumnjao da je njegov brat Proit obnovio intimne odnose s Danajom, međutim, ne usudi se da ubije sopstvenu kćer, nego je zatvori sa malim Persejem u drveni kovčeg i baci ga u more. Nošen talasima, kovčeg dospe do ostrva Serif, gde ga ribar Diktis ulovi mrežom, izvuče na obalu, otvori i u njemu nađe i Danaju i Perseja još žive. Odmah ih odvede svom bratu, kralju Polidektu, koji odgoji Perseja u svome domu.4
d) Godine su prošle i Persej je porastao i postao mladić. On odbrani svoju majku Danaju od Polidekta, koji je uz podršku svojih podanika pokušao da je primora da se uda za njega. Kada ga je Persej u tome osujetio, Polidekt sazva sve svoje prijatelje, pa, pretvarajući se kako namerava da zaprosi ruku Pelopove kćeri Hipodameje, zatraži da svaki od njih da po jednog konja za svadbeni poklon. »Serif nije veliko ostrvo«, reče on, »ali ja ne želim da se pokažem kao siromašak pred bogatim prosiocima sa kopna. Hoćeš li moći da mi pomogneš, plemeniti Perseju?« »Na žalost«, odgovori Persej, »ja nemam konja, niti zlata da ga kupim. Ali ako ti nameravaš da se oženiš Hipodamejom, a ne mojom majkom, ja ću se postarati da dođem do onog konja koga budeš zatražio.« I dodade: »Ako treba, i do glave meduse Gorgone!«
e) »To bi mi zaista više odgovaralo nego ma koji konj na svetu«, smesta odgovori Polidekt.5 Gorgonska medusa ima zmije umesto kose, ogromne zube i isplažen jezik, i uopšte lice toliko ružno da se svi koji je pogledaju skamene od straha.
f) Taj razgovor na Serifu čula je Atena, zakleti Medusin neprijatelj, i upravo stoga što je sama bila odgovorna za Medusinu ružnoću, ona se reši da pomogne Perseju u tom poduhvatu. Prvo ga povede u grad Deikterion na ostrvu Sam, gde su stajali likovi sve tri Gorgone, da bi Persej sigurno mogao da razlikuje Medusu od njenih besmrtnih sestara Stene i Eurijale. Zatim ga opomenu da nikada ne pogleda Medusu pravo u lice, već samo u ogledalu, i pokloni mu sjajno uglačani štit.
g) Hermes je takođe pomogao Perseju podarivši mu nesalomljiv srp od dijamanata kojim je trebalo da odseče Medusi glavu. Ali Perseju su još nedostajale krilate sandale i čarobni tobolac da u njega smesti odrubljenu glavu i nevidljivi šlem — vlasništvo Hada. Sve ove stvari čuvale su stigijske nimfe i Persej je trebalo od njih da ih uzme; ali gde se one nalaze, znale su samo Gorgonine sestre, tri labudolike Graje, koje su, sve tri, imale jedno oko i jedan jedini zub. Persej je pronašao Graje na njihovim prestolima u podnožju planine Atlant. Prikravši im se s leđa, on ščepa oko i zub dok su ih one dodavale jedna drugoj i ne htede da im ih vrati dok mu ne rekoše gde žive stigijske nimfe.6
h) Onda Persej uze sandale, tobolac i šlem od nimfa pa odlete na zapad u zemlju Hiperborejaca, gde zateče Gorgonu kako spava, među kišom ispranim oblicima ljudi i divljih životinja koje je Medusa okamenila. On uperi svoj pogled na ono što se odražavalo na glatkoj površini njegovog štita; Atena mu je vodila ruku, te on odrubi Medusinu glavu jednim udarcem srpa; kad, na njegovo zaprepašćenje, iz njenog mrtvog tela iskočiše konj Pegas i ratnik Hrisaor, koji poče da zvecka sabljom. Persej nije znao da je njih Posejdon začeo sa Medusom u jednom od Ateninih hramova, ali odluči ipak da ne stvara nove sukobe. Žurno strpavši glavu u tobolac, dade se u bekstvo; pa, iako su se Steni i Eurijali probudili sestrići i one su nadale za njim, Hadov šlem učini Perseja nevidljivim i on srećno pobegne na jug.7
i) O zalasku sunca Persej se spusti u blizini dvorca Titana Atlanta, kome, da bi ga kaznio zbog negostoljubivosti, pokaza Gorsoninu glavu i tako ga pretvori u planinu; sledećeg dana okrenu na istok i polete preko Libijske pustinje, a Hermes mu pomože da nosi tešku Medusinu glavu. Usput je u jezero bacio oko i zub koji su pripadali Grajama; nešto Gorgonine krvi kanu na pustinjski pesak i na tim mestima iznikoše otrovne zmije; jedna je od njih kasnije ubila Argonauta Mopsa.8
j) Persej se zaustavi da se odmori u Hemiji u Egiptu, gde su ga otada slavili, a zatim odlete dalje. Dok je obilazio obalu Eilistije sa severa, ugleda nagu ženu prikovanu za morsku stenu i zaljubi se u nju na prvi pogled. To je bila Andromeda, kćerka etiopskog kralja Kefeja i Kasiopeje.9 Kasiopeja se hvalila da su ona i njena kćerka lepše od Nereida, koje se požališe na ovu uvredu svom zaštitniku Posejdonu. Posejdon posla potop i žensko morsko čudovište da opustoši Filistiju, a kad Kefej zapita Amonovo proročište, odgovoriše mu da se može spasti jedino ako žrtvuje Andromedu čudovištu. Njegovi podanici ga zbog toga nateraše da je okuje za stenu nagu i okićenu dragim kamenjem i da je ostavi na milost i nemilost čudovištu.
k) Dok je Persej leteo prema Andromedi, on vide Kefeja i Kasiopeju kako sa obližnje obale brižno osmatraju, pa zato slete pored njih da bi se s njima dogovorio. On im postavi uslov da Andrometa postane njegova žena i da se vrati s njim u Grčku, pa pošto roditelji pristadoše, Persej se diže u vazduh, te se sa srpom u ruci naglo spusti odozgo i odrubi glavu čudovištu. Čudovište se bilo približilo Andromedi, ali je zastalo zbunjeno Persejevom senkom u moru. On je bio izvukao iz tobolca Gorgoninu glavu, okrenuo je tako da je čudovište ugleda, a zatim je licem položio na lišće i morske alge (koje su se odmah pretvorile u ugalj). Kad opra ruke od krvi, podiže tri oltara i žrtvova tele, kravu i bika Hermesu, Ateni i Zeusu, prema tome kome je šta priličilo.10
l) Kefej i Kasiopeja ga ne dočekaše baš najljubaznije kao zeta i na Andromedino navaljivanje, svadba odmah poče, ali slavlje iznenada prekide veoma grub napad Agenora, brata-blizanca kralja Bela. On se pojavio na čelu oružane grupe zahtevajući Andromedu za sebe. On je nesumnjivo bio u dosluhu sa Kasiopejom, jer Kefej odmah pogazi reč datu Perseju, pozivajući se na to da je Andromedina ruka već bila obećana, a da su ga okolnosti prinudile da i Perseju da obećanje, te tako Agenorov zahtev ima prvenstvo. »Persej mora umreti«, ljutito uzviknu Kasiopeja.
m.) U gužvi koja je nastala Persej obori mnoge svoje protivnike, ali pošto su oni bili brojno nadmoćniji, morao je da uzme Gorgoninu glavu s njenog koralnog ležišta i da preostale dve stotine protivnika pretvori u kamenje.11
n) Posejdon je postavio Kefejev i Kasiopejin. lik među zvezde — a Kasiopeju za kaznu zbog izdaje privezaše uz pijačnu korpu koja se u određeno doba godine okretala naopačke, tako da je ona smešno izgledala. Ali Atena posle postavi Andromedin lik u počasnije sazvežđe, zato što je Andromeda zahtevala da se uda za Perseja uprkos verolomstvu svojih roditelja. Tragovi koje su ostavili lanci još se mogu videti na steni u blizini Jope, a okamenjene kosti čudovišta bile su izložene u samom gradu sve dok ih Marko Ajmilije Skaur nije odneo u Rim u vreme kad je bio Edil.12
o) Persej se žurno vrati na Serif sa Andromedom. Tamo zateče Danaju i Diktisa u hramu kuda su pobegli plašeći se Polidektovog nasilja. Razume se da Polidekt nije ni nameravao da se oženi Hipodamejom. Persej zato ode pravo u dvor, gde se Polidekt gostio sa svojom družinom, i objavi da je nabavio svadbeni dar. Polidektovi gosti i prijatelji obasuše ga uvredama. Persej im na to pokaza Gorgoninu glavu, ali se čuvao da je sam ne pogleda, i sve ih pretvorio u kamen; u Serifu još može da se vidi kamenje postavljeno u krug. Persej zatim dade glavu Ateni, a ona je pričvrsti za svoj štit; Hermesu vrati sandale, tobolac i šlem, da ih ponovo preda stigijskim nimfama na čuvanje."
p) Pošto je ustoličio Diktisa u Serifu, Persej zaplovi za Arg sa majkom i ženom i grupom kiklopa. Akrisije, čuvši da dolaze, pobeže u pelazgijsku Larisu. Dogodi se da Perseja pozovu da učestvuje u petoboju na pogrebnim igrama koie je kralj Teutamid priređivao u čast svoga umrlog oca. Prilikom bacanja diska, Persejev disk, nošen vetrom i voljom bogova, skrenu s puta, udari Akrisija u nogu i ubi ga.14
q) Duboko ožalošćen, Persej pokopa svog deda u Ateninom hramu, koji je krasio obližnji Akropolj, a onda, pošto ga bi stid da vlada u Argu, ode u Tirint, gde je Proita nasledio njegov sin Megapent, te se pogodi s njim da zamene svoje kraljevine. Tako Megapent pređe u Arg, i ubrzo povrati i druge dve trećine negdašnje Proitove kraljevine.
r) Persej je utvrdio Mideju i osnovao Mikenu, koja dobi ime po tome što su na tom mestu, kad je bio žedan, nikle pečurke (mycos) i napajale ga vodom. Kiklopi su podigli zidove oba ova grada.15
s) Po drugima su događaji tekli sasvim drukčije. Oni kažu da je Polidekt uspeo da se oženi Danajom, a da je Persej odrastao u Ateninom hramu. Tek posle nekoliko godina je Akrisije čuo da su oni preživeli i zaplovio je prema Serifu, odlučivši da ubije Perseja svojom rukom. Polidekt se umeša i natera ih obojicu da se svečano zakunu da nikada neće pokušati da kidišu jedan drugome na život. Međutim, podiže se bura i dok je još, zbog vremenskih prilika, Akrisijeva lađa uzimala pravac vetra prema obali, Polidekt umre. Za vreme pogrebnih igara, Persej baci disk, koji slučajno pogodi Akrisija u glavu i ubi ga. Persej tada otplovi za Arg, zahtevajući presto, ali zateče Proita, koji ga je već zauzeo, te ga stoga pretvori u kamen i tako zavlada celom Argolidom i vladao je sve dok ga Megapent, koji se svetio za svoga oca, nije ubio.16
t) Što se tiče Gorgone Meduse, kažu da je ona bila Forkijeva kćerka koja je uvredila Atenu i povela Libijce sa jezera Tritonide u bitku. Persej, kome je pomagala Atena, dođe i ubi Medusu. On joj je u toku noći odsekao glavu i pokopao je u zemlju na pijačnom trgu u Argu. Ova humka leži pored groba Persejeve kćerke Gorgofone, poznate po tome što se kao udovica ponovo udala.17

1. Servije uz Vergilijevu Ajneidu. III, 286; Sholijast uz Euripidovog  Oresta 965; Apolodor: II, 2, l, 1 4, 7;
2. Homer: Ilijada VI, 160; Apolodor :II. 2, 1; Pausanija: II, 16, 2;
3. Pausanija: II, 25, 7; Strabon: VIII, 6, 11;
4. Higin: Fabula 63; Apolodor: II, 4, 1; Horatije: Ode III, 16, 1;
5. Apolodor: II, 4, 2;
6. Apolodor: loc. cit.; Higin: Pesnička astronomija II, 12;
7. Pindar: Pitijske ode X, 31; Ovidije: Metamorfoze IV, 780; Apolodor: II, 4, 3;
8. Euripid: Elektra 459—63; Higin: Pesnička astronomija II, 12; Apolonije sa Roda: IV, 1513;
9. Herodot: II, 91; Ceces: O Likofronu 836; Strabon: I, 2, 35; Plinije: Istorija prirode VI, 35;
10. Apolodor: II, 4, 3; Higin: Fabula 64; Ovidije: Metamorfoze IV. 740;
11. Higin: loc. cit.; Ovidije: Metamorfoze V, 1, 235; Apolodor: loc. cit.;
12. Higin: Pesnička astronomija II, 9—10 i 12; Josif: Judejski rat III, 9, 2; Plinije: Istorija. prirode IX, 4;
13. Strabon: X, 5, 10; Apolodor: II, 4, 3;
14. Sholijast uz Euripidovog Oresta 953; Apolodor: II, 4, 4;
15. Kliment Aleksandrijski: Poslanica Grcima: III, 45- Apolodor- II 4. 4-5;
16. Ovidije; Metamorfoze V, 236—41; Higin: Fabule 63 1 244;
17. Pausanija: II, 21, 6—8.
*
1. Mit o Akrisiju i Proitu beleži osnivanje dvostruke kraljevske vladavine u Argolidi: umesto da kralj umre svake letnje dugodnevice, i da ga njegov zamenik smeni vladajući tokom preostalog dela godine, svaki je vladao po 49 ili 50 meseci, naime pola velike godine (vidi 106, 1). Kraljevstvo je kasnije podeljeno, a kraljevi su vladali kao suparnici celu veliku godinu. Ranija teorija da su sveti duh mlade godine i njegov suvladar, mračni duh godine u opadanju, u stalnom rivalstvu, preovlađuje u keltskom i palestinskom mitu, baš kao i u grčkom i latinskom.

2. Ovakva dva para blizanaca pojavljuju se u Knjizi postanja. Isak i Jakov (Knjiga postanja XXIV, 24—6), Fares (vldi 159, 4) i Zara (Knjiga postanja XXXVIII, 27—30), zavadili su se oko prvenstva još u majčinoj utrobi, kao i Akrisije i Proit. U jednostavnijem palestinskom mitu o Motu i Aleinu, blizanci se svađaju oko žena, kao Akrisije i Proit; isto tako i njihovi dvojnici u keltskom mitu, na primer, Gvin i Gvitur u epu Mabinogion, dok je sveta i veka uoči majskog praznika otimaju se o ruku Kreidilade, Lirove kćeri (Kordelija, kćerka kralja Lira). Žena je u svakom slučaju mesečeva svestenica i venčanje s njom obezbeđuje kraljevstvo.

3. Mitovi o Akrisijevoj smrti i o tome kako je sedam Gasteroheira gradilo zidine Arga i Tirinta svakako se izvode iz slike koja prikazuje grad opasan zidinama: sedam sunčanih diskova, svaki s tri uda i bez glave (vidi 23, 2), nacrtani su iznad grada, a svetog kralja ubija osmi krilati sunčani disk smrtonosnim pogotkom u petu. Ovo je značilo da sedam zamenika umire po jedan svake godine umesto kralja koji najzad i sam biva žrtvovan po naredbi sveštenice: njegov naslednik Persej stoji pored njega.

4. Mit o Danaji, Perseju i kovčegu izgleda sličan onom o Izidi, Ozirisu, Setu i Detetu Horu. U najranijoj verziji Proit je Persejev otac, argivski Oziris; Danaja, njegova sestra-žena, je Izida; Persej je Dete Hor; a Akrisije je ljubomorni Set, koji ubija brata blizanca Ozirisa i navlači na sebe Horovu osvetu. Kovčeg je brod od bagremovog drveta kojim Izida i Hor plove Deltom u potrazi za Ozirisovim telom. Sllčna priča se pojavljuje i u jednoj verziji mita o Semeli (vidi 27, 6), a i u mitu o Roju (vidi 160, 7). Ali Danajino tamnovanje u tamnici iza bronzanih vratnica, gde ona rađa dete, predmet je poznatog prizora nove godine (vidi 43, 2); Danajino začeće sa Zeusom uz zlatnu kišu odnosi se na ritualno veličanje Sunca i Meseca, posle koga se rađa novogodišnji kralj. To može da se protumači i kao pastoralna alegorija: »voda je zlato« za grčkog pastira, a Zeus šalje pljusak i grmljavinu na zemlju — Danaju. Ime »Deikterion« ukazuje na to da su u tom gradu Perseju pokazali Gorgoninu glavu.

5. Dinastičke svađe u Argu još više je komplikovalo postojanje jedne kolonije Argivljana u Kariji, a to se vidi i u ovom mitu i u mitu o Belorofontu (vidi 75, b); kad je, pak, Knos pao oko 1400. godine pre nove ere, karijska flota bila je neko vreme jedna od najjačih na Sredozemlju. Mitovi o Perseju i Belorofontu su tesno povezani. Persej je ubio čudoviste Medusu, pomoću krilatih sandala; Belorofont je upotrebio krilatog konja rođenog iz obezglavljenog trupa Medusinog da bi ubio čudovište Himajru. Oba podviga odnose se na helenska osvajanja i potiskivanje Mesečeve Boginje i predstavljena su na vaznom slikarstvu u Bojotiji, gde se vidi kobila sa Gorgoninom glavom. Ova kobila je Mesečeva Boginja, čiji je kalendarski simbol Himajra (vidi 75, 2); a Gorgonina glava je zaštitna maska koju su nosile sveštenice da njome plaše neposvećene (vidi 33, 3); Heleni su oteli baš tu masku.

6. U drugoj i jednostavnijoj verziji mita, Persej se bori i pobeđuje libijsku kraljicu, odrubljuje joj glavu i sahranjuje je na pijačnom trgu u Argu; ovo svakako beleži pobedu Argivljana u Libiji i suzbijanje matrijarhata, kao i nasilje nad misterijama boginje Neit (vidi 8, 1). Sahranjivanje glave na pijačnom trgu govori da su svete relikvije zaključavane u škrinje na koje su stavljane odbrambene maske kako bi se obeshrabrili gradski kopači da ih uznemiruju. Moguće je da su relikvije bile par malih prasadi, kao u »Mabinogionu«, gde kralj Lud stavlja par prasadi u kamenu škrinju u Karfaksu u Oksfordu, kao čaroliju koja štiti celo kraljevstvo Britanije; mada bi prasići u ovom kontekstu bili eufemizam za decu.

7. Priča o Andromedi je verovatno izvedena iz jedne palestinske ili sirijske ikone o Bogu Sunca Marduku, ili njegovom prethodniku Belu, koji, jašući svoga belog konja, ubija morsko čudovište Tijamat. Ovaj mit nalazimo i u jevrejskoj mitologiji: Isaija pominje da je Jehova (Marduk) raskomadao Rahaba svojim mačem (Isaija LI, 9); a po Jovu X, 13 i XXVI, 12, Rahab je značio more. Na istoj ikoni je naga, nakitom okićena Andromeda, koja stoji prikovana za stenu, Afrodita, ili Istar, ili Astarta, razvratna boginja mora, »vladarka nad ljudima«. Ali ona ne čeka da je spasu; pošto je ubio utvaru Tijamat, morsku zmiju, sam Marduk ju je tamo prikovao, da bi sprečio nove nesreće. U vavilonskom epu o stvaranju sveta Astarta je poslala poplavu. Ona je kao boginja mora imala hramove duž palestinske obale, a u Troji je obožavana kao Hesiona, »Kraljica Azije«, koju je, prema kazivanju, Herakle spasao od nekog drugog morskog čudovišta (vidi 137, 2).
8. Grčka kolonija koja se nastanila u Hemiji, kako kažu pri kraju drugog milenijuma pre nove ere, poistovetila je Perseja sa bogom Hemom, čiji je hijeroglif bio krilata ptica i sunčani disk; i Herodot naglašava vezu između Danaje, Persejeve majke, i nadiranja Danajaca iz Libije u Arg. Mit o Perseju i pečurki je naročito interesantan. Teorija da je gljiva, kojoj se i Persej klanjao, bila otrovna Dionisova gljiva (vidi 27, i), izložena je u uvodnoj reči dopunjenog izdanja.
9. Druga, jednostavmja verzija, mita kazuje da su Persejeva poseta Grajama, pozajmljivanje oka, zuba, tobolca, srca i nevidljivog šlema, potera drugih Gorgona za Persejem, pošto je obezglavio Medusu, sasvim nevažne u odnosu na njegov sukob sa Akrisijem. U Beloj Boginji (glava 13) ja tvrdim da je tim elementima pogrešno protumačena jedna sasvim drukčija ikona, koja prikazuje Hermesa sa poznatim krilatim sandalama i šlemom, kome su tri Suđaje dale čarobno oko (vidi 61, 1). To oko je simbol dara opažanja: Hermes je vladao trima azbukama koje su Suđaje izučavale. One su mu takođe dale i proročki zub, sličan zubu koji je upotrebio Fion u irskoj legendi; zatim srp da bi okresao alfabetske grančice, torbu od vranine kože da bi grančice stavio u nju i Gorgoninu masku da plaši radoznalce. Hermes leti nebom u Tartar, gde Gorgone imaju sveti Gaj (vidi 132, 3), praćen a ne gonjen od Trojne Boginje, koja nosi Gorgoninu masku. Dole na zemlji prikazana je opet Boginja kako drži ogledalo o koje se odražava Gorgonino lice da bi se naglasila tajanstvenost pouke (vidi 52, 7). Hermesova veza sa Grajama, stigijskim nimfama, i šlem koji ga čini nevidljivim, dokazi su da je baš on ta ličnost a pogrešno tumačenje da je to Persej moglo je doći i otuda što je Hermes, kao glasnik smrti, imao i naziv Pterseus (»uništitelj«).

74 BLIZANCI SUPARNICI

Kad je posle pet naraštaja izumrla muška loza Polikaonova doma, narod Mesene pozva Ajolova sina Perijera da im bude kralj, a on se oženi Persejevom kćerkom Gorgofonom. Ona ga je nadživela i bila prva udovica koja se ponovo udala, a novi muž bio joj je Ojbal Spartanac.1 Dotle je vladao običaj da žena izvrši samoubistvo kad joj umre muž; tako su učinile Meleagarova kći Polidora, čiji se muž Protesilaj prvi iskrcao na obalu kad je grčka flota stigla pred Troju; Marpesa; Kleopatra; i Filakova kćerka Eudna, koja se bacila u žrtveni oganj na lomači svog muža u Tebi.2
b) Afarej i Leukip behu Gorgofonini i Perijerovi sinovi, a Tindarej i Ikarije — Gorgofonini i Ojbalovi.3 Tideraj je nasledio svoga oca na prestolu u Sparti, a Ikarije mu je bio suvladar; ali Hipokoont i njegovih dvanaest sinova oteraše obojicu sa prestola — mada neki zaista kažu da se Ikarije (kasnije Odisejev tast) pridružio Hipokoontu. Pobegavši kralju Testiju u Ajtoliju, Tindarej se oženi njegovom kćerkom Ledom, koja mu rodi Kastora i Klitajmnestru, u isto vreme kad je nosila Helenu i Polideuka, koje je začela sa Zeusom.4 Kasnije, pošto je usvojio Polideuka, Tidarej ponovo osvoji spartanski presto, i bio je jedan od onih koje je Asklepije vaskrsao iz mrtvih. Njegov se grob pokazivao u Sparti.5
c) U međuvremenu je njegov polubrat Afarej nasledio Perijera na prestolu u Meseni, gde je Leukip, po kome je, kako kažu Mesenci, grad Leuktra dobio ime — kraljevao kao suvladar i imao manju vlast. Afarej uze sebi za ženu polusestru Arenu i ona mu rodi Idaja i Linkeja, mada je, istini za volju, Idaj Posejdonov sin.6 Leukipove kćerke, Leukipida, ili Fojba, sveštenica Atene, i Hilajra, sveštenica Artemide, bile su verene za svoje rođake Idaja i Linkeja; ali Kastor i Polideuk, obično poznati kao Dioskuri, preoteli su ih i izrodili s njima sinove; to je izazvalo još žešće rivalstvo među dvostrukim parom blizanaca.7
d) Dioskuri, koji se nikada nisu odvajali jedan od drugog, ma u kakvoj nevolji bili, postali su ponos Sparte. Kastor je bio čuven kao vojnik i ukrotitelj konja, a Polideuk kao najbolji boksač svojih dana. Obojica su dobili nagrade na olimpijskim igrama. Njihovi rođaci i suparnici bili su manje odani jedan drugom; Idaj je bio snažniji od Linkeja, ali je Linkej imao tako oštro oko da je mogao da vidi i u mraku, pa čak i da otkrije mesto gde je zakopano blago.8
e) Euen, Arejev sin, oženio se Alkipom i rodila im se kći Marpesa. Pokušavajući da spreči njenu udaju, on izmisli da svaki od njenih prosilaca posebno treba da se s njim takmiči u konjskim trkama; pobednik dobija Marpesu, a onoga ko izgubi trku čeka smrt. Uskoro se na zidovima Euenova doma našlo mnogo glava, pa je Apolon, koji se zaljubio u Marpesu, izrazio gnušanje prema tako varvarskom običaju i izjavio da će to brzo okončati time što će on Euena pozvati na trku. Ali Idaj, koji je takođe poklonio svoje srce Marpesi, izmoli krilate kočije od svoga oca Posejdona.9 Pre nego što je Apolon mogao išta da učini, on se odveze u Ajtoliju i ote Marpesu usred grupe igrača. Euen se dade u trk, ali pošto nije mogao da prestigne Idaja, oseti se toliko ponižen da se, pošto je ubio svoje konje, i sam udavi u reci koja se od tada zove Euen.10
f) Kad je Idaj stigao u Mesenu. Apolon pokuša da mu otme Marpesu. Oni izađoše na dvoboj, ali ih Zeus razdvoji i naredi Marpesi da sama odluči za koga će se udati. Bojeći se da je Apolon ne odbaci čim bude ostarela, kao što je učinio sa mnogim drugim svojim ljubavnicama, ona Idaja izabra za svoga muža.11
g) Idaj i Linkej pripadali su kalidonskoj grupi lovaca, plovili su na Argu u Kolhidu. Jednog dana, pošto je Afarej umro, oni i Dioskuri pređoše preko svojih dotadašnjih svađa, da bi krenuli udruženim snagama u krađu stoke po Arkadiji. Krađa je uspela i Idaj je kockom izabran da podeli plen na njih četvoricu. On raščereši jednu kravu na četiri dela i odredi da polovina plena pripadne onome ko prvi pojede svoj deo, a ostatak sledećem najbržem. Pre no što su drugi i počeli, Idaj halapljivo proždra svoj deo, a zatim pomože Linkeju da pojede svoj. Ubrzo nesta i poslednjeg zalogaja i on i Linkej poteraše stado prema Meseni. Dioskuri ostadoše dok Polideuk, sporiji, ne završi s jelom; zatim krenuše u Mesenu uveravajući građane da je Lakej proigrao svoj udeo time što je prihvatio Idajevu pomoć, a Idaj opet svoj zbog toga što nije sačekao da svi takmi5ari budu spremni. Dok su Idaj i Linkej na Gori Tajget prinosili žrtve Posejdonu, Dioskuri se dočepaše pomenutog stada i ostalog plena, a potom se sakriše u šuplji hrast da sačekaju povratak svojih suparnika. Ali Linkej ih je ugledao sa vrha Tajgeta; Idaj, sjurivši se niz planinsku padinu, zari mač u drvo i probode Kastora. Kad je Polideuk izleteo da osveti svoga brata, Idaj poteže isklesani kamen sa Afarejevog groba i baci ga na Polideuka. Iako teško povređen, Polideuk pokuša da ubije Linkeja svojim mačem, ali se u tom trenutku umeša Zeus i, pomažući svom sinu, udari Idaja gromom.12
h) Ali Mesenjani tvrde da je Linkeja ubio Kastor, a da je Idaj, potresen bolom, prekinuo borbu i počeo da sahranjuje brata. Utom se približi Kastor i drsko razruši spomenik koji je Idaj tek bio podigao, smatrajući da ga Linkej nije dostojan. »Tvoj brat nije znao da se bori bolje od obične žene!« uzviknu on izazivački. Idaj se okrete i probode ga mačem u stomak; ali Polideuk se smesta osveti.13
i) Drugi kažu da je Linkej prvi smrtno ranio Kastora u bici koju su vodili kod Afidne; neki, opet, da je Kastor ubijen kad su Idaj i Linkej napali Spartu; a neki da su oba Dioskura preživela bitku, a da su kasnije Kastora ubili Meleagar i Polinejk.14
j) Većina se ipak slaže da je Polideuk nadživeo oba para blizanaca i da je, pošto je postavio trofej pored spartanske trkačke staze kako bi proslavio svoju pobedu nad Linkejem, zamolio Zeusa: »Oče, ne dozvoli da nadživim voljenog brata!» Ali pošto je sudbina odredila da samo jedan od Ledinih sinova mora umreti, i kako je Kastorov otac Tindarej bio smrtnik, Polideuk, kao Zeusov sin, bi dostojno prenet na nebo. Ipak on odbi besmrtnost kad ne može da je deli sa Kastorom, i zato Zeus obojici dozvoli da vreme provode naizmenično nad zemljom i pod zemljom kod Terapne. Kasnije, nagrađujući njihovu bratsku ljubav, on postavi njihove likove među zvezde, kao sazvežđe Blizanaca.15
k) Pošto su Dioskuri postali božanstva, Tindarej dovede Menelaja u Spartu i tu mu predade kraljevinu; a kako je dom Afarejev sada bio bez naslednika, Nestor postade vladar nad zemljom Mesenijom, izuzev jednog dela kojim su vladali Asklepijevi sinovi.16
l) Spartanci su kuću u kojoj su Dioskuri živeli pokazivali kao znamenitost. Kasnije je ta kuća pripala nekom Formionu, i Dioskuri ga posetiše jedne noći, predstavljajući se kao stranci iz Kirene. Oni su zamolili da im dozvoli da prenoće, i to u njihovoj negdašnjoj sobi. Formion im odgovori da su dobro došli u kuću i da mogu birati ležaj gde zažele, osim u toj sobi, jer je to soba njegove kćeri. Idućeg jutra nestala je i devojka i cela njena imovina, a u sobi se našla samo slika Dioskura i nekoliko travki koje su ležale na stolu.17
m) Posejdon je načinio Kastora i Polideuka spasiocima mornara brodolomnika i dao im moć da šalju povoljne vetrove; čim bi se na pramcu nekog broda prinela na žrtvu bela jagnjad, oni bi žurno dolazili nebom, praćeni jatom vrabaca.18
n) Dioskuri su se borili uz spartansku flotu kod Ajgospotame i pobednici su kasnije u njihovu čast okačili dve zlatne zvezde u Delfima; ali one su ubrzo pale i iščezle nešto pre porazne bitke kod Leuktre.19
o) Za vreme drugog mesenijanskog rata dvojica iz Mesenije navukoše na sebe srdžbu Dioskura zato što su se predstavili kao Dioskuri. To se dogodilo ovako: spartanska vojska je priredila gozbu u slavu polubogova kad se odjednom pojaviše dva kopljanika blizanca, obučeni u bele tunike, ljubičaste ogrtače i kape kao ljuska jajeta, i ujahaše galopom u šator. Spartanci padoše ničice da odadu počast tobožnjim Dioskurima. To behu dva mladića po imenu Gonip i Panorm i oni tom prilikom pobiše mnoge Spartance. Zbog toga su se Dioskuri posle bitke kod Veprovog Groba sakrili u krošnju divlje kruške i ukrali štit zapovedniku pobednika Mesenjana Aristomenu, sprečili gonjenje spartanske vojske, koja je odstupala polako, i tako spasli mnoge živote; drugom prilikom, opet, kad je Aristomen pokušao da napadne Spartu noću utvare Dioskura i njihove sestre Helene vratiše ga nazad. Kasnije su Kastor i Polideuk oprostili Mesenjanima koji su im prineli žrtve kad je Epaminonda osnovao novi grad u Meseniji.20
p) Oni su upravljali spartanskim igrama, i izumeli su i ratničke igre, i ratničku muziku, te su stoga pokrovitelji svih barda koji opevaju stare bitke. U svetilištu Hilajre i Fojbe u Sparti, dve sveštenice su se uvek zvale Leukipide, a jaje iz koga su se izlegli Ledini blizanci visi s tavanice.21 Spartanci predstavljaju Dioskure s dve paralelne noseće grede spojene dvema potpornim. Spartanski suvladari nosili su ove grede kad su polazili u boj, a kad je, prvi put, spartansku vojsku poveo samo jedan kralj, postalo je zakon da jedna greda ostane u Sparti. Po onima koji su Dioskure videli, jedina primetna razlika među njima bila je brazgotina od pesnice na Polideukovom licu. Oblačili su se podjednako. Obojica su imala po jednu polovinu ljuske jajeta sa zvezdom, svaki je imao koplje i belog konja. Neki kažu da im je konje dao Posejdon; drugi, da je Polideukov tesalijski konj od megdana bio Hermesov poklon.22

1. Pausanija: IV, 2, 2 1 III, 1, 4; Apolodor: I, 9, 5:
2. Kiprija, navodi je Pausanija: IV, 2, 5; Pausanija: III. 1. 4:
3. Apolodor; I, 9, 5; Pausanija: loc. cit.;
4. Pausanija: loc. cit.; Apolodor: III, 10, 5—7;
5. Panijasid, navodi ga Apolodor: III, 10, 3; Pausanija: III, 17.
6. Pausanija: III, 26, 3 1 IV, 2, 3; Apolodor: III, 10, 3;
7. Apolodor: III, 11, 2; Higin: Fabula 80;
8. Apolodor: loc. cft. 1 III, 10, 3; Homer: Odiseja: XI, 300; Pausanija: IV. 2, 4; Higin: Fabula 14; Palajfat: Neverovatne priče X;
9. Higin; Fabula 242; Apolodor: I, 7, 8; Plutarh: Uporedne priče 40; Sholijast i Eustatije uz Homerovu Ilijadu IX, 557;
10. Plutarh: loc. cit.; Apolodor: loc. cit.;
11. Apolodor: 1, 7, 9;
12. Apolodor: I, 8, 2; I, 9, 16 i III, 11, 2; Teokrit: Idile XXII. 137: Pindar: Nemejske ode X, 55;
13. Higin: Fabula 80;
14. Ovidije: Fasti V. 699; Higin: Pesnička. astronomija II. 22. Teokrit: loc. cit.; Sholijast uz Homerovu Odiseju XI, 300;
15. Pausanija: III, 14, 7; Apolodor: III, 11, 2; Pindar: Nemejske ode X. 55; Lukijan: Dijalozi bogova 26; Higin: loc. cit.;
18. Apolodor: loc. cit.; Pausanija: IV, 3, 1;
17. Pausanija: III, 16, 3;
18. Higin: Pesnička astronomija II, 22; Euripid: Helena 1503: Homerska himna Dioskurima 7;
19. Kikeron: O proricanju I, 34, 75 1 II, 32, 68;
20. Pausanija: IV, 27, 1; IV, 16. 2 i V, 27, 3;
21. Pindar: Nemejske ode X. 49; Kikeron: O besedništvu II, S, 86; Teokrit: Idile XXII, 215—20; Pausanija: III, 16, 1—2;
22. Plutarh: O bratskoj ljubavi I; Herodot: V, 45; Lukijan: Razgovori bogova 26; Higin: Pesnička astronomija II, 22; Ptolemaj Hefajstionov VIII. navodi ga Fotije: str. 490.
*
1. Da bi se omogućilo svetom kralju da bude po starešinstvu iznad svog vojskovođe, obično su po jednog od blizanaca opisivali kao božjeg sina, dok je majka začela drugog, smrtnog blizanca, sa svojim mužem. Tako je Herakle sin Zeusa i Alkmene, a njegov brat blizanac Ifikle sin Alkmene i njenog muža Amfitriona; slična je priča o Dioskurima iz Lakonije i o njihovim suparnicima Idaju i Linkeju iz Mesenije. Savršeno slaganje među blizancima označava nov stupanj u razvitku kraljevstva na kojem vojskovođa dejstvuje kao potkralj i glavni zapovednik vojske (vidi 94, 1); on i po zvanju ima manju moć od svetog kralja. Zbog toga glavnu ulogu u ratu nema Polideuk, nego Kastor — on čak uči i Herakla vojnoj veštini i tako se poistovećuje sa Ifiklom — takođe je i Linkej, a ne Idaj, obdaren oštrim okom. Ali dok je sistem dvostrukog kraljevstva bio još nerazvijen, vojskovođa se nije smatrao besmrtnim, niti je imao pravo na iste posmrtne počasti kao njegov brat blizanac.

2. Spartanci su često stupali u rat sa Mesenijom, i u klasično vreme imali dovoljno jaku vojnu silu i uticaj na Delfijsko proročište da nametnu svoje heroje blizance ostalim Grcima. Kastor i Polideuk su uživali veće povlastice kod oca Zeusa nego bilo koji drugi par blizanaca; i spartanska kraljevina je, odista, i nadživela sve suparničke kraljevine. Da toga nije bilo, Sazvežđe Blizanaca se tako moglo nazvati i u spomen na Herakla i Ifikla, ili Idaja i Linkeja, ili Akrisija i Proita, a ne isključivo u spomen na Kastora i Polideuka. Njih dvojica nisu bili jedini heroji koji su uživali pravo da jašu bele konje; svaki heroj dostojan gozbe heroja bio je konjanik. Na tim gozbama, priređivanim o zalasku sunca, herojevi potomci bi pojeli čitavog vola, a odatle su potekle i priče o proždrljivosti Lepreja (vidi 138, h) i Herakla (vidi 143, a), pa i Idaja i Linkeja i njihovih suparnika.

3. Ženidba sa Leukipidama davala je spartanskim suvladarima kraljevski rang. One su opisane kao sveštenice Atene i Artemide, dobijale su imena meseca, i u stvari bile predstavnice Mesečeve Boginje; tako na vaznom slikarstvu, Selenine kočije obično prate Dioskuri. Kao duh Mlade godine, sveti kralj bi se prirodno ženio Artemidom, Mesečevom Boginjom proleća i leta; a njegov vojskovođa, kao duh godine koja opada, Atenom, boginjom jeseni i zime. Mitograf navodi da su Spartanci pobedili Meseniju i da su se njihove vođe nasilno poženile naslednicama Arne, glavnoga grada u Meseniji, u kome su obožavali majku kobilje glave; zbog toga su polagali pravo na okolna područja.

4. Slično je sa Marpesom: Mesenjani su navodno napadali Ajtoljane u dolini reke Euen, gde su obožavali majku krmaču, i odvukli sa sobom naslednicu Marpesu (»grabljivica«). Njima su se suprotstavili Spartanci, poklonici Apolona, koji su im osporili pravo na plen, pa je sukob zatim iznet pred centralne vlasti u Mikeni, gde su podržavali Mesenjane. Ali Euenova konjska trka sa Idajom podseća na mitove o Pelopu i Ojnomaju (vidi 109, j) i Heraklu i Kiknu (vidi 143, e-g). U svakom od tih mitova pominju se odrubljene glave. Ikona s koje su sve ove priče protumačene mora biti da je prikazivala starog kralja kako kreče u svojim sudbonosnim kočijama u smrt (vidi 71, 1), pošto je boginji prineo na žrtvu sedam godišnjih zamenika (vidi 42, 2). Njegovi konji prinose se na žrtvu prilikom ustoličenja novoga kralja (vidi 29, 1 i 81, 4). Davljenje Euena je verovatno proisteklo iz pogrešnog tumačenja: slika verovatno prikazuje Idaja kako se pre ženidbe čisti od greha u reci, a zatim pobedonosno jezdi u kraljičinim kolima. Ti pelazgijski obredi su ipak uneti u priču u kojoj se inače osećaju helenski običaji, prema kojima se devojka otmicom dovodi na venčanje. Sudbonosna otmica krava se, verovatno, odnosi na istorijski događaj: biće da je to zavada Mesenjana i Spartanaca oko deobe plena posle zajedničkog pohoda na Arkadiju (vidi 17, 1).

5. Poseta Kastora i Poluksa Formionovoj kući netačno je opisana; autor opisuje jedan drugi događaj koji se desio glupim Spartancima, pripisujući to njihovim narodnim herojima. Kirena, u kojoj su poštovali Dioskure, bila je glavni snabdevač izvesnom biljkom, nekom vrstom iz grupe asafetida, čiji je jak miris i ukus bio cenjen kao začin. Dva stranca su zaista i bili trgovci iz Kirene, kako su se i predstavili, i kad su otišli sa Formionovom kćerkom, oni u naknadu za nju ostaviše svoju robu, a Formion sam zaključi da se dogodilo čudo.

6. Drvo divlje kruške je bilo posvećeno Mesečevoj Boginji zbog svog belog behara i od njega je sačinjen najstariji lik boginje smrti Here, u Herajmu kod Mikene. Plutarh (Grčka pitanja. 51) i Ajlijan (Varia Historia III. 39) pominju krušku kao voće koje su naročito cenili u Argu i Tirintu; zato se Peloponez i zvao Apija »od kruškinog drveta« (vidi 64, 4). Atena, takođe boginja smrti, nosila je ime Onka (»kruškino drvo«) u svom kruškovom svetilištu u Bojotiji. Dioskuri su izabrali krušku da bi pokazali kako su pravi heroji; štaviše, kruškovo drvo daje plod krajem maja (vidi 72, 2), kad je sunce u znaku Blizanaca i kad počinje sezona plovidbe u istočnom Sredozemlju. Vrapci koji prate Dioskure, kad se pojavljuju pozvani molitvom moreplovaca, pripadaju Boginji Mora Afroditi; Ksit (»vrabac«), otac Ajola (vidi 43, 1), bio je predak Dioskura i poštovao je boginju.

7. U Homerskoj himni Mioskurima (7) nije jasno prate li vrapci Kastora ili Polideuka, ili pak oni na krilima vrabaca lete kroz vazduh da pomognu očajnim mornarima; njih su na nekim ogledalima ponekad slikali i kao krilate. Njihov simbol u Sparti, docana, predstavljala su dva potporna stuba svetilišta; drugi simbol se sastojao od dve amfore, obavijene svaka sa po jednom zmijom — a zmije su bile inkarnacija Dioskura, koji dolaze da pojedu hranu što se ostavljala u amforama.

8. Gorgofona je izigrala indoevropsku obavezu udovice da izvrši samoubistvo udavši se po drugi put (vidi 69. 2; 74, a i 106, 1).