55 EMPUSE

Gadni demoni, zvani Empuse, behu Hekatin porod, a imale su magareća bedra i nosile su metalne papuče — ili su imale, kako neki tvrde, jednu magareću, a drugu bronzanu nogu. Imale su običaj da plaše putnike, ali ovo može proisticati i iz njihovog običaja da na psovke i pogrde reaguju bežeći i vrišteći. One su se pretvarale u vučice, krave ili zanosne devojke i parile se sa muškarcima noću ili u vreme podnevnog sna i sisale im životnu snagu sve dok ih ne umore.1
1. Aristofan: Žabe 288, Žene u skupštini 1056 i 1094; Papyri Magici Graeci IV, 2334; Filostrat: Život Apolonija iz Tijane IV, 25; Suida sub Empusae.
*
1. Empuse su pohlepni zavodljivi ženski demoni, bića koja su u Grčku preneta iz Palestine, gde su bile poznate kao Lilim (''Deca Lilita") i zamišljane su sa magarećim bedrima, pošto je magarac bio simbol požude i svireposti. Lilit (»sova dremljivica») bila je kanaanska Hekata, i Jevreji su se od nje branili  amajlijama do duboko u srednji vek. Hekata, prava vladarka u Tatratu (vidi 31, f), nosila je jednu bronzanu sandalu — zlatna sandala je bila Afroditina — a kćeri joj Empuse sledile su njen primer. Mogle su da se preobraze u divne devojke ili krave, kao i u kučke, jer je kučka — Hekata, bivši član mesečevog trojstva, bila ista boginja kad Afrodita i kravooka Hera.

56 IJA

Ija, kćerka rečnog boga Inaha, bila je sveštenica Here Argivske. Zeusa je opčinila Jing, kći Pana i Ehe, i on se zaljubio u Ilju; kad je Hera, koreći ga zbog nevernosti, za kaznu pretvorila Jing u vijoglavu, on slaga: »Nikad nisam dotakao Iju«. Zeus potom Iju pretvori u belu kravu, ali Hera je zatraži za sebe i preda je Argu Panoptu da dobro pazi na nju, naredivši mu: »Veži ovu životinju tajno za maslinu kod Nemeje«. Ali Zeus pošalje Hermesa da je oslobodi, a sam se uputi u Nemeju — ili neki kažu u Mikenu — prerušen u detlića. Hermes, iako najpametniji od svih lopova, znao je da neće moći da ukrade Iju a da ga ne vidi bar jedno od stotinu Argovih očiju, te ga je zato najpre uspavao svirajući liru, zatim prignječio okruglim kamenjem, odsekao mu glavu i oslobodio Iju. Hera postavi Argove oči na paunov rep, kao stalnu opomenu njegovom krilatom ubici, i posla stršljena da ubode Iju i da je goni svuda po svetu.
b) Ija je najpre otišla u Dodonu, i uskoro stigla do mora, koje se po njoj zove Jonsko more; ali se zatim vratila i krenula prema severu, do brda Hajm, pa onda do delte Dunava, i zatim istim putem kojim se kreće sunce krenula oko Crnog mora, prešla krimski Bosfor, i išla uz tok reke Hibrist, sve do njenog izvora na Kavkazu, gde je Prometej još uvek izdisao u mukama, prikovan za stenu. Vratila se u Evropu preko Kolhide, zemlje Haliba i tračkog Bosfora; zatim je galopirala preko Male Azije do Tarsa i Jope, a odatle u Mediju, Baktriju i Indiju, prošavši jugozapadnim delom Arabije, preko indijskog Bosfora (tesnac Bab-el-Mandeb) i dospela u Etiopiju. Odatle je putovala prema izvoru reke Nila, gde Pigmeji neprestano ratuju sa ždralovima, i najzad se smirila u Egiptu. Tu joj je Zeus povratio ljudski lik, i ona se udala za Telegona, ali rodila Epafa, koji je bio Zeusov sin, jer se Zeus Ije ipak domogao. Ija je zasnovala kult Izide, koju je nazvala Demetrom. Epaf, o kojem se govorilo da je božanski bik Apis, vladao je Egiptom. Imao je kćerku Libiju, koja je sa Posejdonom rodila Agenora i Bela.1
c) Ali neki veruju da je Ija rodila Epafa u Eubojskoj pećini Bosaul, i posle toga umrla od uboda osice, i da je kao krava menjala boje od bele do ljubičasto-crvene i od ljubičasto-crvene do crne.2
d) Drugi pričaju sasvim različitu priču. Kažu da je Inah, Japetov sin., vladao Argom i osnovao grad Ijopolj — jer Ija beše ime za mesec, koga su obožavali u Argu — i nazva svoju kćerku Ija u čast meseca. Zeus Detlić, kralj Zapada, posla svoje sluge po Iju i silova je čim stiže u njegov dvorac. Pošto mu je rodila kćerku Libiju, Ija pobeže u Egipat, ali tamo je vladao Hermes, Zeusov sin, pa je zbog toga produžila da beži do Gore Silpe u Siriji, gde je umrla od bola i srama. Inah je poslao njenu braću i rodake u potragu i zapretio im da se ne vraćaju bez nje. Triptolem je bio vođa, te su krenuli po Siriji, kucajući od vrata do vrata sa rečima: »Neka je mir Ijinom duhu«, dok najzad nisu stigli do Gore Silpe, gde im se ukaza sablast krave i oslovi ih sa: »Evo me, ja sam Ija«. Oni shvatiše da je ona svakako sahranjena na tom mestu i zato tu osnovaše drugi Ijopolj, koji se sada zove Antiohija. U čast Ije, građani Ijopolja svake godine kucaju jedni drugima na vrata izgovarajući iste reči; a narod u Argu jednom godišnje žali za Ijom.3

1. Kalimah: O pticama, fragment 100; Apolodor: II, I, 3; Higin: Fabula 145; Suida sub Izida; Lukijan: Razgovori bogova 3; Mosh: Idile II, 59; Herodot: I, 1 i n, 41; Homer: Ilijada III, 6; Ajshll: Okovani Prometej 705 i dopune 574; Euripid: Ifigenija među Tauriđanima 382; Ceces: O Likofronu 835;
2. Strabon: X, 1, 3; Stefan Vizantijski sub Argura; Suida sub Izida:
3. Jovan Malala: Hronike II, str. 28, izd. Dindorff.
*
1. Ovaj mit sadrži nekoliko različitih elemenata. Argivljani su obožavali mesec u obliku krave, jer je rogati mladi mesec smatran izvorom svih voda, pa prema tome i pojilom za krave. Njene tri boje: bela za mlad mesec, i crvena za pun, žetveni mesec, crna za mesec koji opada, predstavljale su tri starosna doba Boginje Mesec — kao device, nimfe i starice (vidi 90, 3). Ija je menjala boje kao što mesec ima svoje mene ali je mitrograf promenio crvenu boju u ljubičastu, jer ion na grčkom znači ljubičica. Smatralo se da detlići traže kišu kucajući u hrastovo stablo, a Ija je bila mesec koji donosi kišu. Kravarima je voda bila neophodna, naročito u pozno leto kad obadi napadaju stado pa se ono usled toga razjari; u Africi crnačka plemena koja gaje stoku još uvek se sele s pašnjaka na pašnjak kad naiđu obadi. Ijine sveštenice iz Arga izgleda da su priređivale godišnje igre, u kojima su se pretvarale kao da su poludele od ujeda obada, dok su ljudi detlići kuckali po hrastovim vratima i dozivali ''Ija!'' ''Ija!'' pozivajući kišu da padne i oslobodi ih mučenja. Ovo je, izgleda, osnova mita o ženama iz Koana, koje su bile pretvorene u krave (vidi 137, s). Kolonije koje su Argivci osnovali u Euboji, na Bosforu, Crnom moru, u Siriji i Egiptu održavale su i ove ritualne igre. Krivovija, prva orgastička ptica boginje mesec, pravi gnezdo u vrbama i zato je dovedena u vezu sa vodenom čarolijom (vidi 152, 2).

2. Legenda ispredena prilikom   širenja ovog obreda na istok, kao i sličnost između  obožavanja Ije u Grčkoj i Izide u Egiptu, Astarte u Siriji i Kali u Indiji, bila se utakla u dve sasvim različite priče — u priču o svetoj mesečevoj kravi koja luta nebesima a čuvaju je zvezde — postoji srodna irska legenda "Green Stripper"
— i priču o mesečevoj sveštenici koju su vođe Helena, svi redom sebe nazvavši Zeusom, silovali na opšti užas stanovnistva. Hera je kao Zeusova žena ispoljila ljubomoru na Iju, iako je Ija bila samo drugo ime za »kravooku« Heru. Demetrino tugovanje za Persefonom na svetkovinama u Argu naziva se tugovanje za Ijom, jer je Ija bila izjednačena sa Demetrom. Štaviše, svake treće godine slavile su se Demetrine misterije u Keleji, nedaleko od Korinta, a kaže se da ih je osnovao brat Keleja (»detlić«), kralj Eleusine. Hermes se zove sin Zeusa Pika ("detlića") — Aristofan u svojim Pticama (480) optužuje Zeusa da je ukrao detliću skiptar — kao što se kaže da je Pan bio Hermesov sin sa nimfom Driopom (»detlić«);
a Faun, latinski Pan, bio je sin Pika  (»detlića«), koga je Kirka pretvorila u detlića zato što joj je odbio ljubav (Ovidije: Metamorfoze XIV, 6). Na grobu Fauna sa ostrva Krete stajao je epitaf:
»Ovde leži detlić koji je bio i Zeus« (Suida sub Picos.). Sva trojica su pastirski bogovi koji donose kišu. Ime Libije označava kišu, a zimske kiše dolazile su u Grčku iz Libije.

3. Što je Zeus otac Epafa, koji je postao predak Libije, zatim Agenora, Bela, Ajgipta i Danaja, označava da su Ahajci, koji su obožavali Zeusa, polagali pravo na sve prekomorske narode jugo-istočnog Sredozemlja.

4. Mit o pigmejima i ždralovima izgleda da se odnosi na visoke ljude iz plemena koja su se bavila stočarstvom i prodrla u dolinu gornjeg Nila iz Somalije, proteravši dobrovoljce  Pigmeje prema jugu. Oni su dobili naziv »ždralovi« zato što su onda, kao i sad, stajali dugo vremena na jednoj nozi, držeći članak druge noge suprotnom rukom, i oslanjajući se na mač.

57 FORONEJ

Prvi čovek koji je osnovao i nastanio grad sa tržnicom bio je Foronej, Ijin brat, sin rečnog boga Inaha i nimfe Melije. Grad Foronikon je nazvan imenom Arg. Foronej je takođe prvi koji je otkrio upotrebu vatre, pošto ju je Prometej ukrao. On se oženio nimfom Kerdom, vladao celim Peloponezom i ustanovio obožavanje Here. Kad je umro, njegovi sinovi Pelazg, Jas i Agenor podelili su Peloponez među sobom, a njegov sin Kar osnovao je grad Megaru.1

1. Higin: Fabula 143 1 274; Apolodor: 11, 1, 1; Pausanija: I, 39, 4—6; II, 15, 5 1 IV, 40, 5.
*
1. Foronejevo ime, koje Grci tumače kao »onaj koji je doneo cene«, što treba da podseća da je on izmislio tržnice, verovatno je nastalo od Fearinus (''nastao od svitanja godine, odnosno proleća''), a razne varijante su mu Braun, Barn, Bern, Vron, Efron, Gern, Fearn, Bren. Kao duh drveta jove, koja je na čelu četvrtog meseca svete godine (vidi 28, 1 i 5; 52, 3 i 170, , kad pada i svetkovina prolećne vatre, on je opisan kao Inahov sin jer jova raste pored reke. Njegova mati je Melija, Nimfa jasenovog drveta, jer je jasen glavno drvo iz te vrste za koju se kaže da privlači munju — a udar groma u drvo bio je prvi izvor vatre za primitivnog čoveka. Pošto je on bio i proročki heroj, predstavljan je i sa vranom (vidi 50, 1). Možda se kaže da je Foronej otkrio i čemu vatra može da posluži, i zato što su starci kovači i grnčari najviše voleli jasenov drveni ugalj, jer je razvijao najveću toplotu. Kerda  (»dobit« ili »veština«) jedna je od Demetrinih titula, primenjena na nju kao lasicu ili lisicu, a one su obe smatrane proročkim  životinjama. »Phoroneus« je, izgleda, bila i Kronova titula, a njegov su kult takođe vezivali za simbole vrane i jasenovog drveta (vidi 6, 2), pa je on, prema tome, Titan Sedmoga dana. Kad Foronej svoju kraljevinu deli sinovima Pelazgu, Jasu i Agenoru to podseća na deobu Kronove vlasti između Zeusa,  Posejdona i Hada; možda opisuje preahajsku podelu Peloponeza.

2. Kar je »Q re", ili Karije, ili veliki bog Ker, koji je, izgleda dobio svoju titulu preko majke, Boginje Mesec, Artemide Karije, ili Karijatide.

58 EUROPA I KADMO

Agenor, sin Libije i Posejdona i. Belov brat blizanac, napustio je Egipat i nastanio se u Kanaanskoj zemlji, gde se oženio Telefasom, ili kako su je drukčije zvali, Agriopom, koja mu je rodila Kadma, Fojniksa, Kilika, Tasa, Finija i jednu kćerku, Europu.1
b) Zeus, pošto se zaljubio u Europu, pošalje Hermesa da otera Agenojeve krave na morsku obalu kod Tura, gde se ona obično šetala sa svojim drugaricama. On sam pridružio se krdu, prerušivši se u snežno belog bika sa velikim podvaljkom i malim rogovima kao ukrasima, između kojih je išla jedna crna pruga. Europu je iznenadila njegova lepota i kako se bik pokazao pitom kao jagnje, ona je savladala strah i počela da se igra s njim, stavljajući mu cveće u usta i vešajući mu venčiće o rogove; najzad ona mu se pope na leđa i dopusti da on tako s njom na plećima dokasa do morske obale. Iznenada, on zapliva, dok je ona sa zaprepašćenjem i strahom gledala u obalu, držeći se jednom rukom za rog, dok je u drugoj još držala korpu sa cvećem.2
c) Stupivši na obalu u blizini Kretske Gortine, Zeus se pretvori u orla i silova Europu u vrbovom čestaru pored izvora, mada neki kažu da se to dogodilo pod zimzelenim platanom. Ona mu je rodila tri sina: Minoja, Radamanta i Sarpedona.3
d) Agenor posla sinove da tragaju za svojom jedinom sestrom, zabranivši im da se vrate bez nje. Oni odmah zaploviše, ali nemajući pojma kuda se bik uputio, svaki pođe različitim putem. Fojniks otputova na zapad preko Libije, i dospeo je sve do današnje Kartagine, te je tako dao svoje ime Punima;
ali posle Agenorove smrti vratio se u zemlju Kanaan, koju nazva Fenikijom u svoju čast i sa Alfesibojom izrodio Adonida.4 Kilik ode u zemlju Hipahajanaca, koja po njemu dobi ime Sicilija;5 a Finej ode u Tiniju, poluostrvo što odvaja Mramorno rriore od Crnog mora, gde su ga kasnije mnogo uznemiravale Harpije. Tas se sa svojom pratnjom najpre uputi za Olimpiju i tu posveti Heraklu Tirinskom jednu bronzanu statuu visoku deset aršina, koja ga predstavlja kako drži batinu i luk; zatim krenu da kolonizira ostrvo Tas i da radi u bogatim rudnicima zlata. Sve se ovo dogodilo pet generacija pre nego što je Herakle, Amfitrionov sin, rođen u Grčkoj.6
e) Kadmo je zaplovio sa Telefasom u pravcu ostrva Rod, gde je posvetio veliki bronzani bakrač Ateni sa Linda i sagradio hram Posejdonu, ostavivši nasledno sveštenstvo da se o njemu brine. Zatim su prispeli u Teru i sagradili sličan hram i, najzad, dospeli u zemlje tračkih Edonjana, koji su ih gostoljubivo primili. Ovde Telefas iznenada umre, a posle njegovog pogreba Kadmo i prijatelji mu pratioci uputiše se pešice u Delfisko proročište. Kad je Kadmo zapitao gde bi mogao da nađe Europu, Pitija ga posavetova da napusti traženje i da, umesto toga, pođe za kravom i sagradi grad tamo gde ona bude pala od umora.
f) Odlazeći putem koji iz Delfa vodi za Fokidu, Kadmo sretne kravara koji je služio kod kralja Pelagona, i ovaj mu proda kravu sa belim polumesecom sa obe strane bedara. On potera ovu životinju na istok preko Bojotije, i nikako joj nije dao da se odmori dok se ona, najzad, ne sruči od umora na mestu gde sada stoji Teba; tu Kadmo postavi kip boginje, nazvavši ga feničanskim imenom Onga.7
g) Kadmo je opomenuo svoje drugove da se krava mora bez odlaganja žrtvovati Ateni i poslao ih po čistu, svetu vodu sa izvora Areja, koji se sada zove Kastalski izvor, ali nije znao da taj izvor čuva ogromna zmija. Ova zmija poubija većinu Kadmovih ljudi, i on se osveti zgnječivši joj glavu stenom. Tek što je prineo žrtvu Ateni, kad se pojavi ona sama, hvaleći ga za ono što je učinio i naredivši mu da poseje zmijine zube u zemlju. Kadmo posluša Atenu. Naoružani Sparti, ili »posejani ljudi«, odjednom iskočiše, zvečeći svojim oružjem. Kadmo udari kamenom na njih i oni počeše da se svađaju, optužujući jedan drugog za bačeni kamen, te se tako žestoko potukoše da ih je na kraju ostalo samo pet: Ehion, Udaj, Htonije, Hiperenor i Pelor. Oni Kadmu jednoglasno ponudiše svoje usluge. Ali Arej je zahtevao osvetu zbog zmijine smrti, i Kadma božanski sud osudi da bude njegov kmet dok traje jedna velika godina.8

1. Apolodor: III, l, 1; Higin: Fabule 178 t 19; Pausanija: V, 25, 7; Apolonije sa Roda: II, 178;
2. Ovidije: Metamorfoze II, B36; Mosho: Idile II, 37—62;
3. Kovani novac iz Gortine; Teofrast: Istorija biljaka I, 9, 5; Higin: Fabula 178;
4. Higin: loc. cit.; Apolodor: III, 1, 1 i 14, 4;
5. Herodot: VII, 91;
6. Pausanija: V, 25, 7; Herodot: IV, 47 i II, 44;
7. Pausanija: IX, 12, 1—2;
8. Higin: Fabula 178; Apolodor: III, 1, 1—3.
*
1. Postoje mnogobrojne nejasne varijante o rodoslovu koji je izložen u ovom mitu; na primer, Tas je naizmenično opisivan kao sin Posejdona, Kilika (Apolodor: III, 1, 1), i Titija (Pindar: Pitijske ode IV, 46). Agenor je feničanski heroj Hnas, koji se pojavljuje u Knjizi postanja kao »Kanaan«; mnogi kanaanski običaji ukazuju na istočno-afričko poreklo iz donjeg  Egipta, iz Ugande. Odlazak Agenorovih sinova izgleda da beleži bekstvo kanaanskih plemena na zapad pod pritiskom arijskih i semitskih osvajača početkom drugog milenijuma pre nove ere.

2. Priča o Inahovim sinovima i njihovo traganje za Ijom, mesečevom kravom, (vldi 56, d) uticala je na priču o Agenorovim sinovima i njihovom traganju za Europom. Fojniks je muški oblik od Fojnise (»crvena« ili "krvava''), titule koja se daje Mesečevoj Boginji Smrti u životu. Europa ("širokog lica") sinonim je za pun mesec i titula za Mesečevu Boginju Demetru u Lebadeji i Astratu u Sidonu. Ako reč Europa nije postala od eur-ope — već od eu-rope (po analogiji od euboea), onda može da znači ''dobro za vrbe'' — u stvari ''dovoljno zalivano". Kult vrbe održavao se u petom mesecu svete godine (vidi 52, 3), a vrbino drvo je imalo čarobnu moć u obredima plodnosti širom Evrope,  naročito uoči majskog praznika (vidi 28, 5). Libija, Telefasa, Agriopa i Alfesiboja su takođe titule Mesečeve Boginje.

3. Zeusova otmica Europe beleži rano helensko osvajanje ostrva Krete, a protumačeno je sa prehelenskih slika na kojima se prikazuje mesečeva sveštenica kako pobednički jaše na svojoj žrtvi — sunčanom biku; ovaj prizor može se videti na osam ploča od plavog stakla, nađenim u mikenskom gradu Mideji. Izgleda da je to bio deo obreda plodnosti kad su Europin majski venac nosili u povorci (Atenaj: str. 678 a-b). Zeusovo nasilje nad Europom, kad se prerušio u Orla, podseća na njegovo nasilje nad Herom, kad se prerušio u kukavicu (vidi 12, a), pogotovo što je, po Hesihiju, Hera imala i titulu "Europia". Europa se na Kreti i u Korintu zvala Helotida, što može da znači Helika (»vrba«); Hela (vidi 43, 1 i 70, i Helen su ista božanska ličnost. Kalimah u svom delu Epitalamij za Helenu pominje da je i platan bio posvećen Helenu. Svetost mu se ogleda u petokrakom lišću koje predstavlja boginjinu ruku (vidi 53, a) prilikom obreda ljušćenja kore; ali ovaj amblem prisvojio je Apolon (vidi.160, 10), kao što je i bog Esmun prisvojio Tanitov (odnosno Neitov) amblem otvorene ruke (vidi 21, 3).

4. Moguće je da priča o Europi beleži pljačkaški napad Helena sa Krete na Feničane. Džon Malalas nije morao mnogo da izmišlja kad je pisao o ''zloj noći'' u Tiru: »Taur (»bik«), kralj sa Krete, posle pomorske bitke napao je Tir, dok su Agenor i njegovi sinovi bili odsutni. Krećani su zauzeli ceo grad te iste večeri i odveli mnoge zarobljenike, a među njima je bila i Europa; spomen na ovaj događaj se još obeležava u Tiru jednom godišnje takozvanom ,zlom noći'« (Hronike II, str. 30, izd. Dindorff). Herodot (I, 2) se u ovome slaže sa Malalasom (vidi 160, 1).

5. Tirski Herakle, koga Tesej poštuje u Olimpiji, bio je bog Melkart; izgleda da se jedno malo pleme, koje je govorilo semitskim jezikom, pokrenulo iz sirijskih ravnica i stiglo do Kadmeje u Kariji — Kadmo je semitska reč i znači »istočni« — odatle su pregli u Bojotiju, pred kraj drugog milenijuma, dočepali se Tebe, i zavladali zemljom. Mit o posejanim ljudima i Kadmovo robovanje Areju svakako znači da su Kadmovi zavojevači osiguravali svoju prevlast nad Bojotijom na taj način što su se s uspehom koristili plemenskim sukobima među Pelazgima, koji su se smatrali autohtonim; oni su takođe prihvatili i domaći običaj da sveti kralj vlada osam godina. Kadmo je ubio zmiju u istom smislu kao što je Apolon ubio Pitona u Delfima (vldi 21, 12). Imena ljudi nastalih od posejanih zmijskih zuba — Ehion (''otrovnica''); Udaj (»od zemlje«); Htonije (»od grude«); Hiperenor ("čovek koji niče«); Pelor (»zmija«) — karakteristična su imena proročkih heroja. Međutim ime »Pelor« treba da ukaže na to da nisu samo Tebanci nego i svi Pelazgi tvrdili da su rođeni na ovaj način, a svetkovina Pelorija im je bila zajednička (vidi 1, 2). Jasonova žetva zmajevih zuba verovatno je bila u Jolku ili Korintu, a ne u Kolhidi (vidi 152, 3).

6. Troja i Antiohija su takođe osnovane na mestima koja su odabrale svete krave (vidi 158, h i 56, d). Ali izgleda malo verovatno da se ovo bukvalno izvodilo onako kako se priča u mitu;
pre će biti da su kravu puštali da se slobodno kreće u izabranom prostoru, pa bi na mestu gde krava legne podizali hram Mesečevoj Boginji. Svakako da krava nije imala nikakve naročite strateške i trgovačke instinkte.

59 KADMO 1 HARMONIJA

Pošto je Kadmo pokorno odslužio osam godina kod Areja i tako se iskupio od greha zbog ubistva kastalijanske zmije, Atena mu obezbedi vladavinu u Bojotiji. Uz pomoć svojih posejanih ljudi on sagradi tebanski Akropolj, koji u njegovu čast dobi ime Kadmeja, pa pošto su ga posvetili u misterije kojima je Zeus naučio Jasiona, Kadmo se oženi Harmonijom, kćerkom Afrodite i Areja; neki kažu da mu je nju darovala Atena kad je pohodio Samotraku.1
b) Ovo je bila prva svadba jednog smrtnika kojoj su prisustvovali Olimpljani. Postavljeno je dvanaest zlatnih tronova za Olimpljane u Kadmovom domu i to na mestu gde je kasnije bila tebanska pijaca i svi su Olimpljani doneli poklone. Afrodita je poklonila Harmoniji zlatnu ogrlicu koju je iskovao Hefajst. U stvari, to je bio Zeusov ljubavni poklon Kadmovoj sestri Europi — koji je obezbeđivao neodoljivu lepotu onome ko je nosi.2 Atena joj je podarila zlatnu haljinu, koja je, na sličan način, davala božansko dostojanstvo onome ko je obuče, i zbirku frula, a Hermes joj je darovao liru. Sam Kadmo je Harmoniji takođe darovao bogatu haljinu; a Elektra, Jasionova mati, naučila ju je obredima Velike Boginje, dok je Demetra osigurala uspešnu ječmenu žetvu sparivši se za vreme svetkovine sa Jasionom u tri puta pooranoj njivi. Tebanci još pokazuju mesto na kome su Muse svirale na frulama i pevale a Apolon muzicirao na liri.3
c) U poznim godinama, da bi umilostivio Areja, koji mu još nikako nije sasvim zaboravio ubistvo zmije, Kadmo je ustupio tebanski presto svom unuku Penteju, koga je njegova kći Agava rodila Ehionu, i mirno je nastavio da živi u gradu. Ali kad je Penteja umorila rođena mati, Dionis proreče da će Kadmo i Harmonija, vozeći se u kočijama sa upregnutim junicama, vladati varvarskim hordama. Ti varvari će opustošiti mnoge grčke gradove dok najzad ne opljačkaju i Apolonov hram, zbog čega će biti pravedno kažnjeni, ali Arej će spasti Kadma i Harmoniju pretvorivši ih u zmije, i oni će srećno nastaviti da žive na Ostrvima Blaženih.4,
d) Kadmo i Harmonija, dakle, pobegoše u zemlju Enhelena, koji, pošto su ih u to vreme napadali Iliri, izabraše po Dionisovom savetu Kadma i Harmoniju za vladare. Agava se bila udala za Likotersa, kralja Ilirije, u čijem je dvoru zatražila zaštitu pošto je ubila Penteja; ali kad je čula da su joj roditelji na čelu Enhelena, ona ubi i Likotersa i predade kraljevstvo Kadmu.5
e) Da bi se proročanstvo u potpunosti ispunilo, Kadmo i Harmonija u starosti zaista postadoše crne zmije sa plavim tačkama i Zeus ih posla na Ostrva Blaženih. Međutim, neki kažu i da ih je Arej pretvorio u lavove. Tela su im sahranjena u Iliriji, gde je Kadmo osnovao grad Butoe. Nasledio ga je Ilirije, njegov sin, koji mu se rodio u već poodmaklim godinama.8

1. Pausanija: IX, 5, 1; Diodor sa Sicilije: V, 48; Apolodor: III, 4, 2;
2. Diodor sa Sicilije: V, 49 1 IV, 85, 5; Pindar: Pitijske ode III, 94; Pausanija: IX, 12, 3; Ferekid, navodi ga Apolodor: III, 4, 2;
3. Diodor sa Sicilije: V, 49; Pausanija: IX, 12, 3;
4. Higin: Fabula 6; Apolodor: III, 4, 2; Euripid: Bakhantkinje 43 i 1350;
5. Higin: Fabula 184 i 240;
6. Ovidije: Metamorfoze IV, 562—602; Apolodor: III, 5, 4; Ptolemaj Hefajstionov: I, Apolonije sa Roda: IV, 517.
*
1. Kadmova ženidba Harmonijom u prisustvu dvanaest olimpijskih božanstava poredila se sa ženidbom Peleja i Tetide (vidi 81, 1); i taj događaj, izgleda, potvrđuje da su svi Heleni priznali prevlast Kadmejaca u Tebi, za šta su se naročito zalagali Atenjani, koji su Kadmejce posvetili u samotračke misterije. Osnivanje grada Butoe usledilo je na zahtev Ilira. Oni su želeli da se poistovete sa Grcima i da im se omogući učestvovanje u olimpijskim igrama. Kadmo je, po svoj prilici, imao proročište u Iliriji, pošto su ga predstavljali kao zmiju; a lavovi u koje su se Kadmo i Harmonija pretvorili, verovatno su bila dva heraldička kipa Velike Boginje, kao na čuvenoj lavljoj kapiji u Mikeni. Mitografi smatraju da su Kadmu, kad mu je isteklo vreme vladavine, dozvolili da izbegne sa kolonistima, umesto da ga ubiju (vidi 117,5).

60 BEL I DANAIDE

Kralj Bel, koji je vladao u Hemidi u okolini Tebe, bio je sin Libije i Posejdona, i Agenorov brat blizanac. Njegova žena Anhinoja, Nilova kćer, rodila mu je blizance Ajgipta i Danaja i trećeg sina Kefeja.1
b) Ajgipt je dobio Arabiju da njome vlada, ali je on pokorio i zemlju Melampoda i nazvao je po sebi Egipat. Imao je pedeset sinova od različitih žena, Arabljanki, Libijki, Feničanki i drugih. Danaj, poslan da vlada Libijom, imao je pedeset kćeri koje su se zvale Danaide i koje su takođe rodile razne matere: Najade, Hamadrijade, egipatske princeze iz Elefantida i Memfisa, Etiopljanke i druge.
c) Posle Belove smrti blizanci se posvađaše oko nasledstva i radi pomirenja Ajgipt predloži da pedeset princeza i prinčeva međusobno sklope brakove. Danaj, koji je sumnjao u zaveru, nije hteo da pristane; a kad je jedno proročanstvo potvrdilo njegovu sumnju da je Ajgipt imao nameru da pobije sve Danaide, spremio se da pobegne iz Libije.2
d) Uz Ateninu pomoć, on je sagradio brod za sebe i svoje kćeri — prvi brod sa dva pramca pušten u more — i otplovio u Grčku i zadržao se na ostrvu Rod. Tamo je Danaj u hramu posvetio jedan kip Ateni; podigle su.ga Danaide, od kojih su tri umrle za vreme boravka na ostrvu; gradovi Lind, Jales i Kamir dobili su svoja imena po njima.3
e) Sa ostrva Roda oni zaploviše put Peloponeza i pristadoše negde u blizini Lerna, gde Danaj objavi da su ga bogovi izabrali da postane kralj Arga. Iako se Gelanor, kralj Arga, smejao ovoj njegovoj tvrdnji, njegovi podanici sakupiše se noću da se posavetuju. Gelanor bi, bez sumnje, zadržao presto uprkos Danajevoj izjavi da ovoga nije podržavala Atena i da Argivljani nisu odložili svoju odluku do zore kad je, iznenada, sa planine sišao vuk, besomučno napao stado krava što je paslo u blizini gradskih zidina i zaklao bika predvodnika. Ovo su građani protumačili kao predskazanje da će Danaj silom zauzeti presto ako mu se odupru i zbog toga privoleše Gelanora da se mirno povuče.
f) Danaj, ubeđen da je vuk bio u stvari prerušeni Apolon, posvetio je čuveno svetilište u Argu vučjem Apolonu i postao tako moćan vladar da su svi Pelazgi u Grčkoj sebe nazvali Danajcima. On je takođe podigao i utvrđenje u Argu, a njegove kćeri doneše iz Egipta Demetrine misterije, zvane tesmoforije, i njima podučavahu pelaške žene. Ali posle dorskog nadiranja zaustavi se širenje tesmoforija na Peloponezu; zadržale su se samo u Arkadiji.4
g) Danaj je zatekao Argolidu opustošenu višegodišnjom sušom, koja je trajala još od vremena kad je Posejdon, koji se naljutio zbog Inahove odluke da zemlja pripadne Heri, presušio sve reke i potoke. Danaj posla svoje kćeri u potragu za vodom i naredi im da umilostive Posejdona kako znaju i umeju. Jedna od njih, po imenu Amimona, slučajno uznemiri nekog zaspalog satira dok je u šumi lovila jelena. Satir skoči iza sna i pokuša da je siluje; ali Posejdon, koga ona pozva u pomoć, ustremi svoj trozubac na satira, ovaj se na vreme izmaknu, te trozubac udari u stenu; Posejdon obljubi Amimonu a ona bi presrećna što je na tako prijatan način zadovoljila očev zahtev. Pošto je saslušao Amimoninu molbu, Posejdon pokaza svoj trozubac i reče joj da ga izvuče iz stene. Kad ona to učini, tri mlaza vode šiknuše iz tri malene rupe. Taj izvor, koji se sada zove Amimona, izvor je reke Lerne. Ona nikad ne presuši, čak ni usred leta."
h) Kod izvora Amimone, pod platanovim drvetom, Ehidna je rodila čudovišnu hidru. Hidra je živela u obližnjem Lernskom jezeru, na koje dolaze ubice da se očiste od greha — odatle i izreka: »Lerna puna zala«.6
i) Ajgipt posla svoje sinove u Arg, zabranivši im da se vraćaju dok ne kazne Danaja i njegovu porodicu. Kad su stigli, oni zamole Danaja da porekne svoju raniju odluku i dozvoli im da se ožene njegovim kćerima — nameravajući da ih nekako noću posle venčanja pobiju, ali pošto Danaj ponovo odbi njihovu molbu, oni opsedoše Arg. Kako nije bilo vodenih izvora u tvrđavi Arga, i grad i tvrđava su u to vreme bili bez vode, iako su Danaide kasnije pronašle arterske bunare i snabdele grad vodom iz njih, uključujući i četiri bunara koja su bila posvećena. Videći da će ih žeđ uskoro naterati na predaju, Danaj obeća da će učiniti ono što traže Ajgiptovi sinovi ako dignu opsadu.7
j) Pripremljena je zajednička svadba, a Danaj je birao parove: on se pritom rukovodio različitim merilima; u nekim slučajevima su matere mlade i mladoženje bile istoga ranga, u drugim su im imena bila slična, tako da su se Kleita, Stenela i Hrisipa udale za Kleita, Stenela i Hrisipa — ali u najviše slučajeva je bacao kocku.8
k) Za vreme svadbenog pira Danaj je kćerima razdelio oštre igle i one su morale da ih sakriju u svoje kose, a o ponoći svaka je od njih trebalo iglu da zabode u srce svome mužu. Preživeo je samo jedan ženik: po savetu Artemidmom, Hipermnestra je spasla Linkeja zato što je on poštedeo njeno devičanstvo, i pomogla mu da pobegne do grada Linkeja, udaljenog oko dvanaest kilometara. Hipermnestra je Linkeja zamolila da upali baklju u znak da je srećno stigao, a ona će mu, kako je obećala, odgovoriti signalom sa tvrđave; narod iz Arga još uvek jedanput godišnje pali baklje kao uspomenu na ovaj dogovor. U zoru Danaj je saznao za Hipermnestrinu neposlušnost i predao je sudu. Ali sudije su je oslobodile. Ona je zbog toga podigla kip Afroditi Pobednici u svetilištu Apolona Vučijeg, a ustanovila je i svetilište Artemidi Nagovoriteljici.9
l) Glave poubijanih sahranjene su u Lernu, a nad telima je održana puna obredna svečanost izvan zidina Arga; ali iako su, po Zeusovoj dozvoli, Atena i Hermes očistili od greha Danaide u Lernskom jezeru, sudije mrtvima prokleli su ih da vrše beskrajan posao vučenja vode u posudama nalik na rešeto.10
m) Linkej i Hipermnestra su se ponovo sjedinili, a Danaj, odlučivši da poudaje ostale svoje kćeri što je moguće pre, pozva prosce tog istog prepodneva kad su izdržale očišćenje. On predloži da svadbena utakmica počne iz ulice koja se sada zove Afeta, a da pobednik dobije pravo da prvi izabere devojku, dok će ostali birati redom kako budu stizali. Kako nije mogao da nađe dovoljno ljudi voljnih da žrtvuju svoj život ženeći se ubicama, svega je nekolicina trčala; ali pošto je svadbena noć prošla bez opasnosti po nove mladoženje, javi se još prosaca, pa se sledećeg dana održi još jedna trka. Sva deca iz ovih brakova imala su rang Danajaca, i Argivci još slave uspomenu na ovu trku u takozvanom hemenajskom takmičenju. Linkej je kasnije ubio Danaja i vladao umesto njega. On bi drage volje poubijao i sve svoje svastike da osveti braću, ali mu Argivci nisu dopustili.11
n) U međuvremenu Ajgipt dođe u Grčku, ali kad sazna za sudbinu svojih sinova, pobeže u Aroju, u kojoj je i umro, a sahranjen je u Patri, svetilištu Serapide.12
o) Sin Amimone i Posejdona, Nauplije, čuveni moreplovac, pronašao je veštinu krmarenja upravljajući se prema sazvežđu Velikog Medveda i osnovao je grad Naupliju. Ovaj grad je naselio egipatskom posadom što je plovila sa njegovim dedom. On je predak Nauplija Brodolomca, koji je navodio u propast neprijateljske brodove, paleći lažne baklje.13

1. Herodot: II, 91; Euripid, navodi ga Apolodor: II, 1, 4;
2. Apolodor: II, 1, 5; Higin: Fabula 168; Eustatije uz Homera, str. 37;
3. Higin: loc. cit.; Apolodor: II, 1, 4; Herodot: II, 234; Diodor sa Sicilije: V, 58, 1; Strabon: XIV, 2, 8;
4. Pausanija: II, 38, 4 1 19, 3; Euripid, navodi ga Strabon: VIII, 6, 9; Strabon: loc. cit; Herodot II, 171; Plutarh: O Herodotovoj paksoti 13;
5. Higin: Fabula 169; Apolodor: II, l, 4;
6. Pausarija: II, 37, 1 1 4; Strabon: VIII, 6, 8;
7. Higin: Fabula 176; Apolodor: II, 1, 5; Strabon: VIII, 6, 9;
8. Apolodor: loc. cit.; Higin: Fabula 170;
9. Apolodor: loc. cit.; Pausanija: II, 25, 4; 19, 6 i 21, 1;
10. Apolodor: loc. cit.; Lukijan: Pomorski razgovorl VI; Higin: Fabula 168; Ovidije: Heroide XIV; Horacije: Ode III, 11, 30;
11. Pindar: Pitijske ode IX, 117; Pausanija: III, 12, 2; Higin: Fabula 170; Servije o Vergilijevoj Ajneidi X, 497;
12. Pausanija: VII, 21, 6;
13. Apolonije sa Roda: I, 136—8; Teon o Aratovoj Fajnomeni 27; Pausanija: IV, 35, 2.
*
1. Ovaj mit beleži rani dolazak helenskih kolonista u Grčku iz Palestine preko ostrva Roda i početak zemljoradnje na Peloponezu. Postoji tvrdnja da su sa njima došle i izbeglice iz Libije i Etiopije, što izgleda moguće (vldl 6, 1 1 8, 2). Bel je Baal Iz Starog zaveta, i Bel iz apokrifa; on je uzeo ime Belile, sumerske Mesečeve Boginje, čiji je kult uspeo da suzbije.

2. Tri Danaide, poznate kao Telhine ili »očaravajuće«, koje su dale imena trima glavnim gradovima na ostrvu Rodu, bile su Trojna Mesečeva Boginja Danaja (vidi 54, 1 i 73, 4). Imena Linda, Kameira i Jalisa izgleda da su ostaci oblika linodeousa (»ona koja vezuje lanenim koncem«), catamerizousa (»ona koja deli, saučestvuje«), i ialemistria (''žena koja cvili'') — one su, u stvari, već poznate tri Suđaje ili Mojre: Klota, Lahesa i Atropa (vidi 10, 1), jer su one imale baš takve uloge. Evo kako je glasilo klasično predanje o lanenom koncu; boginja je vezivala ljudsko biće za jedan kraj brižljivo premerenog konca koji je odmotavala polako tokom godina, dok ne dođe vreme da taj konac preseče i tako preda njegovu dušu smrti. Ali u početku boginja je povijala dete što plače u laneni povoj, gde bi utkala obeležje njegovog klana ili porodice i na taj način mu određivala mesto i položaj u društvu.

3. Sumersko ime Danaje bilo je Dam-kina. Jevreji su je zvali Dina (Knjiga postanja XXXIV) a oblik muškog roda od toga Imena je Dan. Pedeset mesečevih sveštenica je uobičajeni broj sveštenica tog reda, a dužnost im je bila da napajaju zemlju pomoću vradžbina koje donose kišu, navodnjavanjem i kopanjem bunara; odatle su imena Danaida bila u vezi s grčkom reči danos, »sasušen« i sa danos, »poklon«, razlika je u prvom samoglasniku "a" — koje je u jednoj reči dugo, a u drugoj kratko. Blizanci Agenor i Bel, kao i Ajgipt i Danaj ukazuju na sistem vladavine u Argolidi, u kojoj se kralj ženio glavnom sveštenicom i vladao pedeset mesečevih meseci, ili polovinu velike godine. Glavne sveštenice birane su na takmičenjima u trčanju (poreklo olimpijskih igara), koja su se održavala pred kraj pedesetog meseca ili četrdeset devetog svake druge godine (vidi 53, 4). O novogodišnjim pešačkim trkama u Olimpiji (vidi 53, 3), Sparti (vidi 160, d), Jerusalimu (Huk: Poreklo drevnih semitskih obreda, 1935, str. 53), i Vavilonu (Langdon: Ep o stvaranju, stihovi 57 i 58) trčalo se za sveto kraljevstvo kao i u Argu. Kralj-sunce morao je biti brz.

4. Hidra (vidi 34, 3 i 60, h), koju je uništio Herakle, izgleda da je oličenje ovoga svešteničkog reda koji se brinuo o vodi (vidi 124, 2—4), a mit o Danaidama izgleda da govori o dva helenska pokušaja da se dočepaju njihovog svetilišta, od kojih je prvi propao. Posle drugog, uspešnog pokušaja, helenski vođa oženio se glavnom sveštenicom i darovao svojim glavarima ostale sveštenice za supruge. Ulica koja se zove Afeta bila je početna tačka u devojačkim trkama za položaj glavne sveštenice; to je takođe bio i start za trku muškaraca za osvajanje svetog kraljevstva (vidi 53, 3 i 160, d). Linkej, kraljevska titula u Meseni, ime je jedne vrste lava čuvenog po oštrom vidu (vidi 74, 1).

5. »Ajgipt« i »Danaj« izgleda da su bile rane tebanske titule za sukraljeve; zato što je široko bio rasprostranjen običaj da se glava svetog kralja sahrani na prilazu gradu i na taj način zaštiti grad od napadača i osvajača (vidi 146, 2); tobožnje glave Ajgiptovih sinova, sahranjene kod Lerne, bile su verovatno glave svetih kraljeva koji su vladali kasnije, Egipćani su nazivani Melampodi (»crnih nogu"), jer su tapkali po crnome blatu Nila za vreme sezone poljoprivrednih radova.

6. Kasnije monogamo društvo predstavljalo je Danaide sa sudovima za vodu koji cure, kao da su na izdržavanju večne kazne zbog mužeubistva. Ali na ikoni po kojoj se izvodi ova priča, one su vršile obrednu magiju, prskale su vodom zemlju da bi izazvale kišu (vidi 41, 5 i 68, 1). Izgleda da je rešeto, ili lonac koji curi, ostavilo vidan trag mnogo vekova posle raspadanja reda Danaida: Filostrat piše (Život Apolonija iz Tijane VI, II) o »ženama sa rešetima u rukama koji idu unaokolo pretvarajući se pred prostim kravarima da leče stoku«.

7. Hipermenestrine i Linkejeve baklje su bile baklje koje su palili u vreme prolećnih svetkovina u Argu, u slavu sunca. Možda su u Argu svetog kralja ubijali dugačkom iglom koju su mu zabadali u srce: relativno milostiv kraj.

8. Tesmoforije (»dužne ponude«) su bile zemljoradničke orgije koje su slavljene u Ateni (vidi 48, b) i tada su odrezani genitalni organi svetoga kralja, ili njegovog zamenika, nošeni u korpi; u civilizovanije vreme genitalije su zamenjene hlebovima falusnog oblika i živim zmijama. Apolon Likije može da znači ''Apolon Svetlosti'', pre nego "Apolon Vučiji", ali su oba pojma vezana za zavijanje vukova na pun mesec.

61 LAMIJA

Bel je imao divnu kćerku Lamiju koja je vladala u Libiji i kojoj je Zeus, u znak priznanja njenih vrednosti, poverio isključivu moć da vadi i vraća svoje oči po sopstvenoj volji. Ona je Zeusu rodila nekoliko dece, ali ih je Hera, u nastupu ljubomore, sve pobila osim Skile. Lamija se svetila na taj način što je uništavala decu drugih, i ponašala se tako svirepo da joj se lice pretvorilo u masku utvare.
b) Kasnije, ona se združila sa Empusama, podavala se mladim muškarcima i sisala im krv dok su spavali.1

1. Diodor sa Sicilije: XX, 41; Suida sub Lamija; Plutarh: O neobičnostima
2; Sholijast uz Aristofanov Mir, 757; Strabon: I, H, 8; Eustatije o Homeru, str. 1714; Aristotel: Bitka VII, 5.
*
l. Lamija je bila libijska boginja Neit, boginja ljubavi i bitke, zvana još i Anata i Atena (vidi 8, 1; 25, 2 i 61, 1); njen kult su potisnuli Ahajci; kao i Alfit u Arkadiji, ona je spala na to da se njom plaše mala deca (vidi 52, 7). Njeno ime Lamija izgleda da je bilo slično reči Lamyros (»proždrijiva«), od laimos (»ždrelo«) — tako je stvoren pojam "pohotljiva" — a od njenog ružnog lica gorgonska odbrambena maska koju su nosile njene sveštenice u vreme misterija (vidi 33, 3), a ubijanje dece je bilo sastavni deo tih misterija. Da je Lamija mogla svoje sopstvene oči da vadi i ponovo stavlja zaključuje se verovatno po jednoj slici gde se jedna boginja upravo sprema da heroju podari mistički lik na taj način što mu nudi jedno oko (vidi 73, . Empuse su bile napast (vidi 55, 1).

62 LEDA

Neki kažu da je Nemesida, kad se Zeus zaljubio u nju, pobegla od njega u more i postala riba; on se pretvorio u dabra [?] i gonio je dalje po talasima. Nemesida je isplivala na obalu i pretvorila se u divlju zver, ali nije mogla da uplaši Zeusa, jer je on začas uzeo oblik još žešće i brže zveri. Ona se onda vinu u vazduh, pretvorivši se u divlju gusku. On postade labud i nagazi je pobednički u Ramnuntu na Atici. Nemesida strese svoje perje rezignirano i dođe u Spartu, gde Leda, žena kralja Tindareja, ubrzo u močvari nađe jaje mrkocrvene boje, donese ga kući i sakri u svoju škrinju; iz njega se izlegla Helena Trojanska.1 Ali neki kažu da je to jaje palo sa meseca, kao i jaje koje je nekad davno palo u reku Eufrat, pa ga talasi izbacili na obalu a golubovi ležali na njemu dok se najzad i iz njega nije izlegla sirijska boginja ljubavi.2
b) Drugi kažu da je Zeusa, koji se pretvorio u labuda, počeo da goni orao, pa je potražio zaštitu na Nemesidinim grudima i tu je odmah silovao. Ona je posle određenog vremena snela jaje koje je Hermes bacio Ledi među noge dok je sedela raširivši ih. Leda je rodila Helenu, a Zeus je postavio likove labuda i orla u sazvežđe u spomen ovom retkom lukavstvu.3
c) Ipak, najčešće se priča da se Zeus kao labud združio sa samom Ledom pored reke Eurote; da je ona snela jaje iz koga su se izlegli Helena, Kastor i Polideuk; i da je ona potom proizvedena u boginju Nemesidu.4 Ali Ledin muž, Tindarej, takođe je iste noći obljubio svoju ženu, i mada neki drže da su svi Zeusova deca — a takođe i Klitajmnestra, koja se izlegla sa Helenom iz drugog jajeta — drugi tvrde da je samo Helena Zeusova kći, a da su Kastor i Polideuk Tindarejevi sinovi;5 po nekima su opet Kastor i Klitajmnestra Tindarejeva deca, dok su Helena i Polideuk Zeusova.6

1. Atenaj, navodi Homerovu Kipriju, str. 334, b; Apolodor: III, 10, 7; Sapfa: Fragmenti 105; Pausanija: I, 33, 7; Eratosten: Catasterismoi 25;
2. Atenaj: 57; Plutarh: Symposiacs II, 3, 3; Higin: Fabula 197;
3. Higin: Pesnička astronomija II, 8;
4. Laktantije: I, 21; Higin: Fabula 77; Prvi vatikanski mitograf: 78 i 204;
5. Homer: Odiseja XI, 299; Ilijada. III, 426; Euripid: Helena 254, 1497 1 1680;
6. Pindar: Nemejske ode X, 80; Apolodor: III, 10, 6—7.

1. Nemesida je bila Mesečeva Boginja kao Nimfa (vidi 32, 2) a u najranijem obliku mita, ona je u ljubavnoj trci gonila svetoga kralja I na kraju ga proždirala uprkos svim njegovim promenama u divljeg zeca, ribu, pčelu i miša — ili u zeca, ribu, pticu i zrno pšenice. Kad je pobedio patrijarhalni sistem, gonilac i gonjeni su zamenili uloge: sad je boginja bežala od Zeusa, kao u engleskoj baladi o kovaču crnom kao ugalj (vidi 89, 2). Ona se pretvarala u vidru ili dabra, da juri za ribom, a Kastorovo ime (»dabar«) svakako je ostatak ovakvog mita, dok je Polideuk ("vrlo slatko vino") svakako odraz svetkovina što su se održavale za vreme lova.

2. Lada je likijska, odnosno kretska reč i znači »žena«, a Leda je bila boginja Latona, ili Leto, ili Lat, ona koja je rodila Apolona i Artemidu na ostrvu Del (vidi 14, 2). Ono jaje mrkocrvene boje podseća na uskršnje kao krv crveno jaje Druida, glain, koje su oni svake godine tražili na morskoj obali. U keltskom mitu ovo jaje je izlegla boginja u svome vidu morske zmije. Priča da je jaje bačeno Ledi među noge možda potiče od slike na kojoj boginja sedi na porođajnoj stolici sa Apolonovom glavom što se pomalja iz stomaka.

3. Helena i Hela, ili Selena, lokalni su oblici za naziv Boginje Mesec (vidi 43, 10; 70, 8 i 159, 1), čiju istovetnost sa Lukijanovom Sirijevom boginjom naglašava Higin. Ali Higinova je priča zbrkana; sama boginja je snela sveopšte svetsko jaje pošto se sparila sa zmijom Ofijon i izlegla ga na vodi uzevši na sebe oblik golubice. Ona sama podigla se iz Ničega (vidi 1, a). Helena je imala dva hrama u blizini Sparte; jedan je bio kod Terapne, sagrađen na mikenskoj strani; drugi je bio u Dendri i tu je gajen kult drveta, kao i u svetilištu na ostrvu Rod (vidi 88, 10). Poluks (X, 191) pominje spartanski praznik imenom heleneforija a koji podseća na atensku tesmaforiju (vidi 48, b). Za vreme ovih praznika u naročitim kotaricama nošeni su neki predmeti koje ne treba pominjati. Te korpice su zvali helene; na reljefu sa Helenom u pratnji Dioskura, ona ima takvu korpicu. Predmeti su verovatno bili falistički amblemi; ona je bila orgastička boginja.

4. Zeus je prevario Nemesidu, boginju peloponeskog kulta labuda, pobudivši kod nje sažaljenje na isti način kao što je prevario Heru kretskog kulta kukavice (vidi 12, a). Ovaj se mit svakako odnosi na dolazak helenskih ratnika u kretske i pelaške gradove; helenski ratnici su, verovatno, u početku odavali počasti velikoj boginji i snabdevali njene sveštenice poslušnim supružnicima, ali su kasnije ipak preotimali od njih vrhovnu vlast.

63 IKSION

Iksion, sin Flegija, kralja Lapita, obećao je da će se oženiti Dijom, kćerkom Ejoneja, i najavio bogat svadbeni dar, pozivajući Ejoneja na gozbu; ali je na ulazu u dvorac pripremio duboku provaliju sa velikom užarenom vatrom na dnu, te Ejonej, ne sluteći ništa, upade u provaliju i izgore.
b) Iako su ostali bogovi ovo smatrali velikim grehom i nisu želeli da mu oproste, Zeus, koji se i sam, kad je bivao zaljubljen, ponašao slično, ne samo da ga je očistio od greha, već ga je doveo da mu bude drug za trpezom.
c) Iksion je bio nezahvalan i nameravao je da siluje Heru, za koju je mislio da će rado pristati da bi se osvetila Zeusu za njegova česta neverstva i preljube. Zeus ipak prozre njegove namere i napravi lažnu Heru od oblaka, s kojom se Iksion lepo zabavljao, jer budući dobro pijan, nije bio u stanju da otkrije podvalu. Zeus ga je iznenadio na delu i naredio Hermesu da ga nemilosrdno šiba dok ne ponovi reči: »Dobročinitelji zaslužuju poštovanje«, a zatim da ga prikuje uz vatreni točak koji se besprekidno okretao na nebu.
d) Lažna Hera, kasnije nazvana Nefela, rodila je Iksionu nepriznato dete Kentaura, koji, kad je stasao i sazreo u momka, oplodi magnezijske kobile i postade otac ostalim kentaurima, a među njima beše i proslavljeni i učeni Hejron.1

1. Sholijast uz Apolonija sa Roda: III, 62; Higin: Fabula 33 1 62; Pindar: Pitijske ode II, 33—89, sa sholijastom; Lukijan: Dijalozi bogova 6; Sholijast uz Euripidove Feničanke 1185.
*
1. Iksionovo ime postalo je od ischys (»snaga«) i io (''mesec'') (vidi 61, 2), a možda i od ixias (»imela«). Kao kralj hrastovog kulta sa genitalijama imele (vidi 50, 2), predstavljajući boga groma, on se ritualno oženio Mesečevom Boginjom koja stvara kišu; zatim su ga stavili na muke da bi njegova krv i sperma oplodili zemlju (vidi 116, 4). Glava mu je odrubljena sekirom, kastriran je i obešen o drvo, zatim je pečen na vatri, a zatim su ga njegovi rođaci jeli kao svetu hranu. Eion je homerski epitet za reku; ali Dijin otac se zvao i Dejonej, što znači "upropastitelj", kao i Ejonej.

2. Mesečeva Boginja hrastovog kulta bila je poznata kao Dija (»nebeska«), a to je bila i titula dodonske hrastove boginje (vidi 51, 1), pa prema tome i Zeusove žene Here. Kraljevi su u prastaro vreme sebe nazivali Zeusom (vidi 43, 2; 45, 2; 68, 1 i 156, 4) i ženili se Dijom iz kišnih oblaka, što svakako nije bilo pravo olimpijskim sveštenicma, koji su pogrešno tumačili obrednu sliku razapetog kralja Lapita kao kaznu za njegovu nepobožnost i izmislili priču o oblaku. Na jednom etrurskom ogledalu Iksion je prikazan raspet na vatrenom točku, sa pečurkastim samokresom kod nogu; na drugim mestima on se vidi vezan petostrukim uzicama, baš kao irski heroj Kahalein, povijen unazad (Filostrat: Život Apolonija iz Tijane VII, 12), sa člancima, zglobovima i vratom svezanim zajedno, kao Oziris u Knjizi mrtvih. Ovaj položaj tela izgleda kao gorući točak koji se kotrlja nizbrdo u vreme evropskih letnjih svetkovina, kao znak da je sunce dostiglo zenit te otada mora da opada sve do zimske kratkodnevice. Iksionova provalija nije nikakva metofora: svetim kraljevima su bile potrebne žrtve koje će ih zameniti — na primer ratni zarobljenik ili, ako takvog nema, onda putnik uhvaćen u kljusu. Mit kao da govori o savezu između Zeusovih Helena i Lapita, Flegijaca i Kentaura, a koji je bio prekršen obrednim ubijanjem helenskih putnika i otmicom žena sa sela; Heleni su tražili i dobili zvanično izvinjenje.

3. Konji su bili posvećeni mesecu, a igrači sa konjskim maskama zamišljali su da izazivaju kišu. Izgleda da je odatle proistekla legenda da su Kentauri pola ljudi pola konji. Najranija grčka predstavljanja Kentaura — dva čoveka spojena u struku konjskim telom — postoje na mikenskom dragom kamenu iz Herajma kod Arga, oni gledaju jedan drugog i igraju. Sličan par se pojavljuje na kretskom pečatu; kako na Kreti nije bilo domaćeg kulta konja, motiv je verovatno uzet sa kopna. Na predmetima drevne umetnosti satiri su takođe slikani kao ljudi-konji, a kasnije kao koze. Kentaur je, po svemu sudeći, bio proročki heroj sa zmijinim repom; priča o tome kako se Borej plodi sa kobilama takođe je za to vezana (vidi 48, e).

64 ENDIMION

Endimion, lepi sin Zeusa i nimfe Kalike, po rasi Ajoljanin, iako karijskog porekla, nasledio je Klimeneja u kraljevstvu Elide. Njegova žena, koja je poznata po tome što je imala različita imena — Ifijanasa, Hiperita, Hromija i Neida, rodila mu je četiri sina; on je takođe bio otac pedeset kćeri sa Selenom, koja se bila neobično zaljubila u njega.1
b) Endimion je spavao u pećini na Karijskoj Gori Latmo jedne tihe noći kad ga je Selena ugledala prvi put, legla uz njega, i nežno mu poljubila sklopljene oči. Kasnije se on, neki kažu, vratio u istu pećinu i pao u san bez snova. Ovaj san iz koga se nikada nije probudio, došao mu je ili po sopstvenom zahtevu, jer nije voleo što mu se približavala starost, ili zato što je Zeus podozrevao da će mu napraviti spletku kod Here; ili zato što je Selena više volela da ga nežno ljubi nego da trpi njegovu odveć plodnu strastvenost. U svakom slučaju, on nije ostario i zadržao je cvetnu mladost na svojim obrazima. Ali drugi kažu da on leži sahranjen u Olimpiji, a da su njegova četiri sina organizovala takmičenje za upražnjeni presto na kome je pobedio Epej.2
c) Jedan od njegovih poraženih sinova, Ajtol, takmičio se u kolskim trkama na pogrebnim igrama u čast Azana, Arkadova sina. To je bilo prvo takmičenje dvokolica koje je održano u Grčkoj. Kako gledaoci nisu bili svesni da moraju da se sklone, Ajtolove dvokolice slučajno zakače Apisa, Foronejeva sina i kobno ga ozlede. Salmonej, koji je bio prisutan, progna
Ajtola preko Korintskog zaliva, gde ovaj pobi Dora i njegovu braću i osvoji zemlju koja po njemu dobi naziv Ajtolija.3

1. Apolodor: I, 7, 5—6; Pausanija: V, 8, 1 t 1, 2;
2. Apolodor: I, 7, 6; Sholijast uz Teokritove Idile III, 49; Kikeron: Tuskulanske rasprave I, 38; Pausanija: V, 1, 3;
3. Pausanija: VIII, 4, 2—3 l V, 1, 6; Apolodor: I, 7, 6; Strabon: VIII, 3, 33.
*
1. Ovaj mit govori o tome kako je ajolski glavar napao Elidu, i prihvatio sve posledice oženivši se predstavnicom pelaške mesečeve boginje Here — sva imena Endimionove žene su nazivi za mesec — ona je bila na čelu reda pedeset vodenih sveštenica (vidi 60, 3). Kad se njegova vladavina završila, žrtvovali su ga na uobičajeni način i proglasili herojem svetilišta u Olimpiji. Pisa, grad kome je pripadala Olimpija, značilo je na lidijskom ili kretskom jeziku "privatno boravište za odmaranje'', misli se na mesečevo odmaranje (Servije o Vergiliju X, 179).

2. Ime Endimion, od enduein (lat. in ducere), odnosi se na nasilje mesečeve sveštenice nad kraljem, kao da je ona bila jedna od Empusa (vldi 55, a); ali ranije objašnjenje reči kao da je bilo somnum ei inductum, ''san je stavljen na njega''.

3. Ajtol, kao i Pelop, vozio je svoja kola oko Olimpijskog stadiona predstavljajući sunce (vidi 69, 1); priča kako je slučajno ubio Apisa smatra se pričom o elejskoj kolonizaciji Ajtolije; ona se, izgleda, izvodi iz slika o godišnjoj lomljavi dvokolica, gde gine kraljev zamenik (vidi 71, 1 i 109, 4). Ali utakmica u trčanju u kojoj je Epej (»naslednik«) pobedio ranije se odigrala (vidi 53, 3). Postojanje Endimionovog svetilišta na Gori Latmi, u Kariji, govori da se jedna kolonija Ajoljana iz Elide ovde nastanila. Ajtolova obredna ženidba sa i Herom, kao i Iksionova, svakako je vređala Zeusovo sveštenstvo (vidi 63, 2).

4. Apis je imenica od apios, homerski pridev koji je značio "dalek", ali kad je reč o Peloponezu, onda znači ''od kruškinog drveta'' (vidi 74, 6), (Ajshil: Pribeglice 2621.