Hesperide

(Grč. Hesperides, lat. Hesperides - kćeri titana Atlasa i boginje noći Nikte)



Bilo ih je tri i zvale su se Egla, Eritija i Hesperetusa. Živele su na dalekom zapadu (negde između današnjeg Maroka i južne Francuske) i tamo, uz pomoć zmaja Ladona, čuvale stablo sa zlatnim jabukama koje je boginja Hera povodom svog venčanja s najvišim bogom Zevsom dobila kao svadbeni poklon od boginje zemlje Geje. Tri je, uz pomoć titana Atlasa, bio uzeo Herkul. Kad je time ispunio zadatak koji mu je bio postavio mikenski kralj Euristej, poklonio ih je boginji Ateni, a ona ih je vratila Hesperidama. Jednu od tih jabuka ukrala je boginja svađe Erida, i s natpisom: "Najlepšoj!" bacila među boginje Heru, Atenu i Afroditu kad su se gostile na svadbi ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide, da se na taj način osveti što je bogovi nisu pozvali na svadbu. Spor Here, Atene i Afrodite oko te jabuke doveo je svojim posledicama do trojanskog rata, a ona sama ušla je kao "jabuka razdora" u uzrečice gotovo svih naroda.

Hestija

(Grč. Hestia, lat. Vesta - kći titana Krona i njegove žene Reje, boginja domaćeg ognjišta)



Čim se rodila otac Kron ju je progutao, isto kao i njene sestre i braću Demetru, Heru, Hada i Posejdona, jer se bojao da će se pobuniti protiv njega i svrgnuti ga sa vlasti. Ali kao božansko biće živela je u Kronovoj utrobi sve dok je nije oslobodio njen najmlađi brat Zevs. On je izbegao sudbinu ostale Kronove dece jer ga je majka Reja potajno rodila u pećini u gori Dikti na Kritu. Kada su se ostvarile Kronove bojazni i Zevs ga zaista svrgnuo sa vlasti, Hestija je na Zevsov poziv došla na Olimp. Bogovi su je radosno pozdravili, a dvojica od njih, Posejdon i Apolon, odmah su joj predložili ženidbu. Hestija je, međutim, odlučila da zauvek sačuva devičanstvo. Zevs, kome se obratila za pomoć protiv njenih prosaca, složio se s njenom odlukom i učinio je boginjom domaćeg ognjišta i njegove vatre.

Kao boginja domaćeg ognjišta Hestija je postala zaštitnica spokojnog i staloženog domaćeg života. Kako je domaće ognjište bilo njeno sigurno utočište, Hestija je postala i boginja prognanika i izgnanika, a kako je prema shvatanju Grka stanovništvo polisa i države činilo jednu porodicu, postala je i zaštitnica polisa i države. Njen simbol je bila vatra koja je plamsala u svakoj kući i svakoj opštini. Prinošenjem žrtve Hestiji započinjala je i završavala se svaka svečanost. U njeno ime se odavalo poštovanje u svakom hramu, ma kom bogu on bio posvećen. Nije imala poseban hram, već samo žrtvenike. Ljudi su je zamišljali kao vatru.

Ikar

(Grč. Ikaros, lat. Icarus - sin atinskog umetnika i izumitelja Dedala, žrtva prvog čovekovog leta)



Ikar se ubraja među najpoznatije junake grčkih mitova. Tok njegovog leta i udes kojim se završio opšte su poznati. Njegov otac Dedal sagradio je kritskom kralju Minosu građevinu Lavirint za neman Minotaura. Kralj Minos zabranio je nakon toga Dedalu da napusti Krit, kako ne bi izdao tajnu građevine, ili negde drugde sagradio sličnu. Kad Dedal nije mogao da pobegne s Krita morem, odlučio je da pobegne nebom. Od ptičjeg perja konstruisao je krila za sebe i sina i poleteo s njim sa Krita. Ali Ikar nije poslušao Dedalovo naređenje da ne leti suviše visoko. Iza ostrva Parosa Ikar je uzleteo do takve visine da je Sunce rastopilo vosak kojim je perje njegovih krila bilo zalepljeno, survao se u more i udavio. More u kome je mladić izgubio život nazvano je po njemu Ikarskim. Tako se zvalo za vreme Homera, a tako se zove i danas.

Nema sumnje da je Ikar poginuo svojom krivicom, ali da li je stvarno krivica uzdići se u visine do kojih se niko pre nije uzdigao? Čovečanstvo je na to pitanje odgovorilo jednoznačno. U našoj svesti Ikarov pad nije ostao kao simbol sloma i krivice, nego simbol tragične sudbine čoveka koji se osmelio da postigne ono o čemu su drugi samo sanjali.

Astronomi su Ikarovim imenom nazvali mali asteroid koji svakih devetnaest godina prolazi blizu Zemlje. Verovatnost da će taj Ikar pasti na Zemlju manja je od jedan prema milijardu.

Jolaj

(grč. Iolaos. lat. Iolaus, sin Herkulovog polubrata Ifikla i njegove druge žene, Automeduze)



Pomagao je Herkulu u borbi s lernejskom Hidrom i ubio džinovskog raka koji je Hidri pritekao u pomoć. S junakom Meleagrom učestvovao je u lovu na kalidonskog vepra, a s Jasonom u pohodu Argonauta u Kolhidu. Uvek se ponašao kako dolikuje muškarcu, a kada je Herkul morao da ide po svetu, u službi mikenskog kralja Euristeja, tešio mu je ženu. Na kraju se u nju zaljubio, a Herkul mu je ženu velikodušno prepustio.

Nakon Herkulovog odlaska s ovog sveta Jolaj se nastanio u Atini i branio Herkulove potomke koji su se sklonili kod njega pred progonom kralja Euristeja. Kad je Euristej krenuo protiv Atine da bi mu se izručili Herkulovi potomci, Jolaj je, uprkos svojoj starosti, pošao u rat rame uz rame s atinskim kraljem Demofontom. Zamolio je Herkulovog sina Hila da mu pozajmi svoja bojna kola i na njima je udario na Euristeja. U borbi je shvatio da više nema dovoljno snage i u očajanju zbog svoje staračke slabosti obratio se bogovima da mu bar na trenutak vrate snagu i mladost. Bila je to prva molba kojom se u celom svom junačkom životu obratio bogovima i Heba mu je uslišila. S neba se spustio taman oblak i obavio Jolajeva kola. Kad se oblak razišao, na kolima je stajao Jolaj u cvetu svoje mladićke lepote i snage. Lako je dostigao Euristeja, zarobio ga i doveo u Atinu. Zahvalan zbog kratkotrajno vraćene mladosti i snage kojom je uspeo da osveti patnje i poniženja Herkula i njegove dece, Jolaj je spokojan umro.

Kefal

(Grč. Kephalos, lat. Cephalus - sin boga Hermesa i njegove ljubavnice Herse, ćerke prvog atinskog kralja, Kekropa.)



Bio je lep kao bog, a podjednako lepa bila je i njegova žena Prokrida, kći Erehteja, trećeg atinskog kralja. Osim Prokride, Kefal je voleo još samo lov, nije želeo vlast, niti je čeznuo za drugim ženama. Bio je obdaren mnogim ovozemaljskim dobrima i živeo je srećno i zadovoljno. Možda bi tako doživeo i kraj svojih dana, da se u njega nije zaljubila Eos, boginja praskozorja, i odnela ga na sam kraj sveta. Uprkos svim njenim obećanjima i zavođenju, sačuvao je vernost Prokridi i molio boginju samo jedno: da ga pusti kući. Na kraju je Eos uslišila njegovu molbu, ali ga je navela na to da se uveri da li mu je Prokrida verna onako kao on njoj. Poznavala je, naime, žene i bila uverena da će se na taj način osvetiti Kefalu. Kefal je pristao da na sebe primi lik tuđinca i srećan se vratio Prokridi.

U početku je sve bilo onako kako je zamišljao: Prokrida je odbijala sve njegove ponude, ponavjaljući da je udata i svom mužu verna žena. Kada je pokušavao da je uveri da je njen muž poginuo, odgovarala je da će mu ostati verna i posle smrti. Kefal je zatim stavio pred nju skupoceni nakit i Prokrida se pokolebala. U trenutku kada se više nije kolebala, Eos je Kefalu vratila njegov pravi lik, a Prokrida je ponižena i postiđena pobegla u planine.

Kefal se dugo nije oporavljao od razočaranja, ali je s vremenom prevladala čežnja za Prokridom, pa je pošao da je traži. Našao ju je u Artemidinoj pratnji i boginja mu je kao njenom poštovaocu vratila Prokridu. Štaviše, dozvolila je da mu Prokrida pokloni darove koje je od nje dobila: čarobno koplje koji nikada ne promašuje cilj i lovačkog psa kojem nije moglo da umakne nijedno živo biće.

Pa ipak, s Prokridinim povratkom sreća se nije vratila u Kefalov dom. Neki pastir je (u poverenju) rekao Prokridi da je čuo Kefala kako u šumi doziva neku Nefelu. Pastiru mitologija očigledno nije bila jača strana i nije imao nikakvog smisla za pesničku metaforu: Nefela je boginja oblaka i kad je Kefal uzvikivao njeno ime, mislio je na oblak u čijoj senci je hteo da se odmori nakon napornog lova. Prokrida se sledećeg jutra zaputila u šumu i sakrila u grmlju blizu čistine na kojoj je Kefal obično odmarao. Tada je začula njegov glas: "O, Nefelo, ljubavi puna, dođi, umor odagnaj moj...!" Postalo joj je jasno da je Kefal došao na sastanak s boginjom. Nije mogla da se obuzda i zajecala je. Kefal je skočio i, misleći da se u grmlju skriva divljač, bacio koplje. Čuvi Prokridin krik bola, Kefalu je bilo jasno da je pogodio svoju ženu. Rana je bila smrtonosna. Kada više nije mogao pomoći Prokridi niti joj olakšati fizički bol, olakšao joj je barem duševni: objasnio joj je tragični nesporazum s uzvikivanjem imena boginje i tako je Prokrida umrla u njegovom naručju sa osmehom na usnama.

Kao i svako drugi ko je ubio čoveka, i Kefal je morao da napusti svoj rodni grad. Utočište je našao u Tebi i pomogao da se grad oslobodi divlje teumeške lisice, kojoj su Tebanci svakog meseca morali da žrtvuju po jednog dečaka. S kraljem Amfitrionom pošao je zatim u rat protiv njegovog neprijatelja Tafija. Nakon pobede dobio je od Amfitriona ostrvo na zapadnoj obali Peloponeza, koji je prema svom imenu prozvao Kefalenija.

Kirka

(Grč. Kirke, lat. Circe - kći boga sunca Heliosa i njegove žene Perze, proslavljena čarobnica)



Živela je na ostrvu Eeji na dalekom zapadu, kuda su ljudi retko dolazili. Prvi put su, koliko je poznato, na njenim obalama pristali Argonauti, kad su se sa zlatnim runom vraćali iz Kolhide. Primila ih je prijateljski, iako je prema njima mogla da bude uzdržana. Ugrabljeno zlatno runo je pripadalo njenom bratu, kolhidskom kralju Ejetu, a vođa Argonauta Jason ubio je, uz pomoć njene nećake Medeje, Ejetovog sina Apsirta. Ipak, očistila je Jasona i Medeju od krivice i susretljivo ih savetovala kako da savladaju teškoće koje ih očekuju i vrate se u Jolk, Jasonovu otadžbinu.

Kao drugi na Kirkino ostrvo je dospeo itački kralj Odisej, kojeg je tamo bacila oluja kad je nakon osvajanja Troje plovio u otadžbinu. Kad je Odisej pristao uz obale Kirkinog ostrva, poslao je nekoliko ljudi da ih istraže. Kirka ih je čarobnim napitkom i zamahom čarobnog štapa pretvorila u svinje. Odisej je na to odlučio da Kirku prisili da njegovim drugovima vrati ljudski lik. Njegova hrabrost se dopala bogu Hermesu i on je Odiseju dao biljku koja je onemogućila Kirkinu čaroliju i savetovao ga da sa isukanim mačem prisili Kirku da s njegovih drugova skine čaroliju. Kirka mu je to obećala, ali pod uslovom da kod nje ostane godinu dana. Da bi spasio drugove Odisej je na to pristao i odrzao svoje obećanje. Ipak, bio je radostan kad je ugovoreno vreme isteklo i kad je zamolio Kirku da ga pusti kući. Pustila ga je bez pogovora jer je znala da će se za kratko vreme radovati njegovom sinu kojeg će roditi, pa je Odiseja bogato darivala i, dajući mu jos dragocenije savete, ispratila na dalek put. Na Kirkino ostrvo Odisej se vratio još dva puta: prvi put po povratku iz podzemnog sveta, kuda je bio posao po Kirkinom savetu da sazna kako da osigura srećan povratak kući, i drugi put nakon smrti da tamo nađe večni počinak. Kad je, naime, Kirkin i Odisejev sin Telegon odrastao, pošao je s nekolicinom prijatelja da traži oca. Dospeo je i na Itaku, ali su njegovi drugovi počeli da je pljačkaju. Odisej im se suprotstavio sa svojom vojskom, a Telegon je pohitao da pomogne svojim drugovima i u borbi ubio Odiseja. Kad je doznao da je ubio svoga oca, Telegon je njegovo telo preneo na ostrvo Eeju i tamo ga svečano sahranio.

Maja

(Grč. Maia - kći titana Atlasa i okeanide Pleone, majka boga Hermesa)



Svoj ovozemaljski život proživela je u Arkadiji, i tu se u nju zaljubio Zevs. U pećini gore Kilene rodila mu je sina Hermesa, koji je postao glasonoša bogova i bog trgovaca, hodočasnika, govornika, učesnika takmičenja, lekara, a osim njih i bog varalica i lopova. Kad je Maja umrla, Zevs ju je preneo na nebo, a s njom i šest njenih sestara i pretvorio ih u sazvežđe Plejade (Vlašiće).

Meduza

(Grč. Medusa, lat. Medusa - jedna od triju Gorgona, nakaznih kćeri morskog boga Forkija i njegove žene Kete)



Za razliku od svojih sestara, bila je smrtna, ali inače im je po svemu bila slična, svojim iscerenim licem, prignječenim nosom, nakaznim životinjskim zubima, metalnim krilima i zmijama otrovnicama umesto kose. Ugledavši je, čovek bi se od groze jednostavno skamenio. Prema nekim izvorima, Meduza je nekada bila prelepa i imala puno prosaca. Najlepše na njoj bila je njena bujna, talasasta kosa. Međutim, kada je u Ateninom hramu obeščastio Posejdon, da bi je kaznila, Atena je njenu kosu pretvorila u zmije.

Ubio ju je junak Persej kada joj se približio nošen krilatim sandalama i pod čarobnom kacigom koja ga je štitila od Meduzinog pogleda. Napao ju je s visine, pri čemu ju je u svom štitu posmatrao kao u ogledalu, i čarobnim zakrivljenim mačem odrubio joj glavu. Iz tela umiruće Meduze izašli su div Hrisaor i krilati konj Pegaz. Iz krvi koja je kapala iz torbe u kojoj je Persej odneo njenu glavu izlegle su se zmije otrovnice. Persej je tri puta iskoristio Meduzinu glavu kao strahovito oružje kojim je svoje protivnike pretvorio u kamen: prvi put kad ga je uvredio div Atlas, drugi put kada ga je napao odbijeni prosac njegove žene Andromede, Finej i treći put kad se osvetio serifskom kralju Polidektu za nasilje prema njegovoj majci Danaji. Nakon toga predao je Meduzinu glavu boginji Ateni, koja ju je pričvrstila na svoj oklop. Meduzinu glavu nosio je na svom neprobojnom štitu i najviši bog Zevs. Ugledajući se na njega, slikom Meduzine glave ukrašavali su svoje štitove i oklope mnogi mitski i istorijski junaci stare Grčke i Rima.

Osim Hrisaora i Pegaza ostavila je, prema nekim antičkim autorima, još jednog potomka: s bogom Hefestom imala je, navodno, čudovišnog diva Kaka.

Minotaur

(Grč Minotauros, lat. Minotaurus - čudovište iz knososkog Lavirinta, s ljudskim telom i glavom bika)



Njegova majka je bila Pasifaja, žena kritskog kralja Minosa, a otac sveti beli bik u koga se Pasifaja zaljubila u Minosovom odsustvu. Da bi ga sakrio, Minos je dao da se sagradi Lavirint, koji je podigao slavni atinski graditelj i umetnik Dedal, i tu zatvorio Minotaura. Minos je u Lavirint bacao mladiće i devojke iz Atine, koje je svakih devet godina na Krit morao da šalje atinski kralj Egej jer je na Atenskim igrama ubio Minosovog sina Androgeja. Od tog danka u krvi Atinu je oslobodio Egejev sin Tezej, koji se dobrovoljno javio među žrtvovane mladiće, i uz pomoć Minosove kćeri Arijadne u teškoj borbi ubio Minotaura.

Muze

(Grč. Musai, lat. Musae - kćeri najvišeg boga Zevsa i boginje pamćenja Mnemosine, boginje umetnosti)



Bilo ih je devet, a pojedine su umetnosti raspodelile ovako: Kaliopa je bila muza epskog, Euterpa lirskog, a Erata ljubavnog pesništva, Talija komedije, Melpomena tragedije, Terpsihora plesa, Klija istorije, Uranija astronomije, Polihimnija himničkog i horskog pevanja. Njihov broj, kao i podela njihovih funkcija, posledica su srazmerno dugog razvoja. Najstariji autori nisu ih tačno razlikovali. Nekad govore samo o sedam muza, pa o tri ili četiri, a često samo o Muzi uopšteno. Izuzetno, među njima su se isticale i druge muze, na primer Meleta ("Brižnost"), Mnema ("Pamćenje") i Aeda ("Pevanje"). Platon im je dodao i desetu, pesnikinju Sapfu sa ostrva Lezbos, ali to je bila samo počast pridata prvoj poznatoj pesnikinji u istoriji grčke i svetske poezije (iz 7.-6.v. p.n.e.). Muze, dakle, nisu bile zaštitnice svih umetničkih vrsta, ali su bile zaštitnice dvaju područja nauke. Grci su, naime, a nakon njih i Rimljani, astronomiju i istoriju ubrajali među umetnosti, dok su vajarstvo i slikarstvo označavali u širem smislu rečju "tékhne", umećem, tj. rukotvornom ili proizvodnom delatnošću (za rad Fidijin ili Apelov nisu imali drugog izraza osim onoga koji su upotrebljavali za rad kovača). Iako su pojedini umetnici poštovali pre svega muze svoje struke, iskazivali su poštovanje i prema "svih devet", a uz njih su ih poštovali i ostali ljudi. Bez dela umetnika, koji su bili štićenici muza, život baš ne bi bio nešto posebno vredan.

Grci i Rimljani prikazivali su muze kao lepe žene, ravne i najlepšim boginjama. Pripisivali su im sklonost pevanju i plesu, čime su uveseljavale i bogove i same sebe. Voditelj muza bio je bog Apolon. Živele su na Olimpu, ali su se rado zadržavale i kod izvora Hipokrene na šumovitom Helikonu (u Beotiji), ili kod Kastalijskog izvora na Parnasu (u Fokidi). Prema ljudima su bile ljubazne i susretljive, naročito prema svojim miljenicima pesnicima, dramatičarima, pevačima i glumcima. Za nanesenu uvredu i one su se, svakako, svetile. Tako su na primer oduzele glas, sluh i vid tračkom pevaču Tamiru jer se hvalisao da ih je pobedio u nekom takmičenju. Uživale su zaštitu svih bogova, uz izuzetak boga Aresa. Zevs je tako usmrtio tračkog kralja Pireneja kad je hteo da ih nasiljem natera da mu služe. "Srećan na svetu je onaj koga muze vole", kaze se u tzv. Homerskim himnama.