Erida

(Grč. Eris, lat. Discordia - kći boginje noći Nikte, boginja svađe)

Mrzeli su je i bogovi i ljudi, osim boga rata Aresa i kera, boginja nasilne smrti. U mitovima Erida ima važnu ulogu. Osvećujući se zato što je bogovi nisu pozvali na svadbu ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide, bacila je među prisutne boginje Heru, Atenu i Afroditu zlatu jabuku sa stabla Hesperida, na kojoj je napisala "Najlepšoj!". Sve tri boginje odmah su posegnule za jabukom i svaka je želela da je ima za sebe. Iz toga se izrodila svađa, koja je dovela do trojanskog rata. Inače za Eridu je poznato da je s boginjom ratnog ubijanja Enijom pratila u bitkama boga rata Aresa. Imala je običaj da juri ispred njegovih kola i seje kavgu među borcima.

Kći Eride bila je boginja obmane i zaslepljenosti, Ata. Otac joj je, prema Homeru, bio najviši bog Zevs. Njenim kćerima smatrane su i boginje Lite, otelovljenja molbe.

Erinije

(Grč. Erinyes, lat. Furiae - boginje osvete i prokletstva, službenice boga podzemnog sveta Hada i njegove žene Persefone)



Njihovo poreklo nije sasvim razjašnjeno. Homer o njemu ne kaže ništa. Rodile su se iz prvog krvnog delikta na svetu, iz kapi krvi boga neba Urana, koga je ranio njegov sin Kron. Te kapi krvi su pale na boginju zemlje Geju i tako je oplodile. Ishil ih naziva kćerima tamne noći Nikte. Sofoklo kćerima boga tmine Skotosa i boginje zemlje Geje. Stariji pesnici ne navode ni njihov broj ni imena. Homer na jednom mestu spominje samo jednu Eriniju, a drugde nekoliko njih. Takođe i Euripid piše da ih je bilo tri, a kasniji autori navode i njihova imena: Alekta, Tizifona i Megera.

Glavni zadatak Erinija bio je da progone počinioce zločina u kojima je pala krv, kao i one koji su nasilno prekršili neotuđiva čovekova prava. Progonile su, dakle, ubice, provalnike, krivokletnike, buntovnike i one koji su razarali porodične veze. Kažnjavale su nepravde, štitile siromašne, nezaštićene ljude, posebno strance bez otadžbine, i siročad. Na zemlju su dolazile iz podzemnog sveta, zaogrnute gustom maglom, koja ih je činila nevidljivima. Obilazile su sela i puste krajeve tragajući za krivcima, a kad bi ih našle, nemilosrdno su ih mučile. Pred njima se nije moglo uteći, pa čak ni u podzemni svet, jer su i tamo imale jednaku moć kao na zemlji. Pred njima je bila nemoćna i kraljevska, sveštenička i svaka druga vlast. Čak i sami bogovi su morali da budu na oprezu pred njima.

Zanimljivo je da su Erinije mrzeli i bogovi i ljudi, iako pravedni nisu morali da ih se boje. Možda je koren toga u činjenici da niko na svetu ne može čiste savesti reći da se nikada ni o šta nije ogrešio. Ili jednostavno zato što su Erinije progonile i one koji su zločin počinili nesvesno, ili čak i protiv svoje volje. Prema nekim autorima, na zločin su i same navodile. Te njihove negativne osobine očigledno su prevladavale pozitivne, slično kao što ljudi grižu savesti ne mogu da umire iako učine i poneko dobro delo.

Osim tih strašnih i nepomirljivih Erinija grčki mitovi i legende poznavali su i pomirljive Erinije, koje su se nazivale Eumenidama, tj. "Dobrohotnima". Čini se da je to u vezi s dvostrukom naravi tih boginja kao utelovljenja griže savesti, ali je jednako moguće da su Erinije u davno doba imale prijatniju, blažu ćud. Pesnici klasičnog doba objašnjavaju tu dvostruku narav Erinija njihovom sposobnošću da menjaju obličje. Eshil, na primer, time što ih je udobrovoljila boginja Atena, koja je štitila progonjenog Oresta. Uprkos tome, u grčkim mitovima i kultu kasnijih vremena prevladalo je prvo poimanje Erinija, onih pogubnih razaralačkih i nepomirljivih boginja. I zločinačke žene i one iz sveta legendi i iz stvarnog sveta, takođe su nazivane Erinijama, na primer Klitemnestra, Medeja i druge. Uostalom, njihovim latinskim imenom Furije i danas se označavaju jarosne i agresivne žene.

Eros

(Grč. Eros, lat. Amor ili Cupido - bog ljubavi i sama ljubav. Prema starijim mitovima otelovljenje životne snage koja se rodila iz prvobitnog Haosa. Prema mlađim mitovima, sin boga rata Aresa i boginje ljubavi i lepote Afrodite)



Šta zaista znamo o poreklu ljubavi? Je li stvarno tako stara kao svet? Upravo to tvrdi Hesiod: Eros se rodio istovremeno sa boginjom zemlje Gejom. Da li je istinita tvrdnja da bez ljubavi ne bi bilo života na zemlji? Prema Hesiodu, upravo je Eros spojio raspršene začetke stvari iz kojih su ponikla sva živa bića, bogovi, ljudi i životinje. Zar se ljubavi zaista ne može odoleti, iako donosi i radost i tugu? Ona je upravo onakva kakav je Afroditin sin Eros koji vlada nad svima i svuda: uzleće na zlatnim krilima naoružan lukom i strelama, bira sebi žrtve, a koga pogodi svojom strelom, taj podlegne ljubavi koja mu donosi radost, patnju, ili oboje. Iskustvo u ljubavi objašnjava zašto ljudi za njim čeznu, o njemu pevaju i zašto ga proklinju.

Najviši bog Zevs dobro je znao šta će sve svetu doneti ljubav, kao i to da Erosovim strelama ni sam neće odoleti. Zato je odlučio da ga ubije čim se rodio. Ali Afrodita je malog Erosa sakrila u duboku šumu gde Zevsovo oko nije pronilko i poverila ga brizi divljih lavica. Kad je odrastao, vratio se Zevsu na Olimp i svi bogovi su mu poželeli dobrodošlicu zbog njegove dobre ćudi i lepote. Postao je Afroditin pomoćnik. Imao je posla preko glave, a umešao se u život gotovo svakog boga i svakog čoveka. Prema mlađim mitovima, mora je sebi da pronađe pomoćnike: erose ili amore. Bila su to, navodno, njegova braća. Brat mu je, prema mlađim mitovima bio i Anteros ("Protivljubav").

Ali protiv ljubavi, bez Anterosove pomoći, bio je nemoćan i sam Eros. Zna se za nekoliko njegovih ljubavnih zgoda. Najlepša je, kao i kod ljudi, priča o njegovoj prvoj ljubavi. Zaljubio se protiv svoje volje svoje majke u prelepu devojku Psihu, koja je bila obična smrtnica. Iz toga su nastale razne komplikacije i oboje su puno pretrpeli, ali se na kraju ipak sve dobro završilo jer je najviši bog Zevs primio Psihu na Olimp među bogove i time je potvrdio kao Erosovu zakonitu ženu.

Faeton

(Grč. Phaethon, lat. Phaethon - sin boga sunca Heliosa i njegove ljubavnice Klimene)



Zračio je lepotom poput sunca i bio ponosit kao bog. To se nimalo nije sviđalo Zevsovom sinu Epafu, zato ga je u svađi, koja se među njima zametnula, nazvao potomkom ništavnog smrtnika. Faetona su te reči duboko uvredile, ali sigurnost kojom je to Epaf izjavio pobudila je u Faetonu sumnju. Njegova ga je majka, međutim, uveravala u njegovo božansko poreklo, a ako ne veruje, neka ode Heliosu, koji sigurno neće poreći da je njegov otac.

Faeton je otišao u Heliosovu palatu gde ga je bog sunca ljubazno primio i javno potvrdio da mu je otac. Ali ni ta izjava nije umirila Faetona. Tražio je dokaz. Helios je na to ustao i kraj svetih voda reke Stiksa zakleo se najsvetijom zakletvom da će mu ispuniti svaku želju. Faeton je na trenutak razmišljao, a zatim izrekao neverovatnu želju: da mu Helios na jedan dan pozajmi sunčana kola u kojima se vozi nebeskim svodom. Helios se zaprepastio, odvraćao ga od toga i uveravao sina da neće moći da vlada krilatim konjima ni da savlada strah koji će ga obuzeti kad pogleda s nebeskog svoda. Faeton je, međutim, ustrajao u svojoj želji, a kad nije hteo da prihvati nijedan od ponudjenih očevih dokaza, Helios mu je želju ispunio. Faetonova vožnja završila je upravo onako kako je prorekao Helios: kratko se radovao tome što osvetljava Zemlju. Krilati su konji osetili da njima ne upravlja čvrsta ruka i skrenuli sa svoje uobičajene staze kojom su svakodnevno prolazili. Uzleteli su visoko prema sasvežđima Škorpiona i Bika, a kad su se našli pred Kentaurom, prestrašili su se od njegovog nategnutog luka i sleteli sasvim nisko ka zemlji. Od žara sunčanih kola uzavreli su Eufrat i Oront, Ister i Tibar. Nil je pobegao na kraj sveta i sakrio svoj izvor tako da ga niko (sve do prošlog veka) nije uspeo da nađe. Oganj Heliosovih kola koja su se obrušvala spržio je plodne ravnice Arabije, Nubije i Sahare i pretvorio ih u peščane pustinje. Stanovnicima Afrike opržio je kožu tako da su zauvek ostali crni. No katastrofa time jos nije bila završena: od sunčane jare počelo je sahnuti more, zemlja je popucala i otvorilo se Hadovo podzemno carstvo. Tada se podigla gnevna majka zemlje Geja i preteći pozvala najvišeg boga Zevsa da svemu tome učini kraj, inače će izgoreti svet, srušiti se nebesa i sve će se sunovratiti u prvobitni haos. Najviši bog poslušao je Geju: munjom je oborio Faetona u bezdan. Njegove sestre Helijade, ožalošćene njegovom smrću, pretvorile su se u topole. Od njihovih suza koje su padale u hladne vode reke Eridana, pored koje je Faeton našao svoj grob, nastao je, kažu, ćilibar.

Faeton je umro da na zemlji ne bi izumro život. S obzirom na sudbinu čovecanstva, to je, nema sumnje, bilo spasonosno. Međutim, Faetonovoj hrabrosti divili su se mnogi. Nimfe, koje su našle njegovo sprženo telo pokraj reke Eridana, postavile su natpis nad njegovom grobnom humkom, stihove kakve nalazimo na spomenicima junaka: "Pao je, ali na velikom, hrabrom delu".

Fedra

(Grč. Phaidra, Phaidre, lat. Phaedra - kći kritskog kralja Minosa i njegove žene Pasifaje)



Fedra se udala za atinskog kralja Tezeja koji je pre toga nameravao da se oženi njenom sestrom Arijadnom, pa nije bilo razloga da njime bude nezadovoljna: bio je lep, hrabar, plemenit, moćan i bogat, junak nad junacima. Uprkos tome, usplamtela je ljubavlju za mladog Hipolita, Tezejevog sina iz prvog braka i ta je ljubav završila tragično: Hipolitovom smrću i Fedrinim samoubistvom.

Kako je do toga došlo, razni obrađivači mita daju različita objašnjenja. Prema jednoj verziji, Fedra se opirala ljubavi prema svom pastorku, a kad više nije mogla da je obuzda, oduzela je sebi život da spasi čast, svoju i svog muža. Prema drugoj verziji, naprotiv, sama je zavodila Hipolita, a kad ju je odbio, optužila ga je iz povređene sujete pred svojim mužem da je pokušao da je zavede, i time izazvala Hipolitovu propast. Ali istina je izašla na videlo i Fedra je, bojeći se kazne, izvršila samoubistvo. Prema još jednoj verziji, sama je priznala Tezeju da je lažno optužila Hipolita, a postoji i verzija da Hipolita nije okrivila sama, već je to učinila njena dadilja Enona. Ma koliko se mitovi njihove obrade razlikovali, jedno je sigurno: sve te razlike su izraz stare istine da su mnoga i često suprotna objašnjenja razloga i uzroka bračne tragedije obrnuto srazmerna istini poznatoj (ako je uopšte poznata) jedino samim supružnicima.

Feniks

(Grč. Phoiniks, lat. Phoenix - ime dvojice junaka i jedne ptice iz grčkih mitova)



Prvi od tih junaka bio je sin sidonskog kralja Agenora, koji se sa svojom braćom Kadmom i Kilikom zaputio u potragu za svojom nestalom sestrom Europom, ali ga je to zamorilo pa se nastanio u zemlji na istočnim obalama Sredozemnog mora, koja je po njemu dobila ime Fenikija. Po nekim mitovima, Feniks je Ageronov otac.

Drugi Feniks bio je sin kralja Amintora iz beotijskog grada Eleona. U mitovima se s njim susrećemo kao sa starim, iskusnim i mudrim čovekom. U mladosti je napustio svoju otadžbinu da ne bi ubio oca koji je hteo da mu otme verenicu. Utočište je našao kod ftijskog kralja Peleja i posle postao vaspitač njegovog sina Ahila, najvećeg junaka u ahejskoj vojsci pod Trojom. Bio je i član izaslanstva koje je dobilo zadatak da pomiri Ahila sa vrhovnim zapovednikom ahejske vojske Agamemnonom. Među Ahilom i Agamemnonom je izbio spor oko zarobljene Briseide, zbog čega je Ahil odbio da učestvuje u borbama. Doduše, Ahil je izaslanstvo primio dostojno i s poštovanjem, ali nije udovoljio njegovoj molbi.

Ptica Feniks dospela je u grčke i rimske mitove iz Egipta. Tamo se zvala "boinu" (čaplja), a kako je boravila uz močvare, stari Egipćani su smatrali da je rođena iz vode, na koju su gledali kao na prapočetni element, i to sama od sebe, slično kao što se samo od sebe, prema njihovim shvatanjima, rodilo i sunce. Povezivanjem tih elemenata nastalo je verovanje da je ta ptica jedno od otelotvorenja sunca koje nakon vladanja svetom umire i uvek se iznova rađa, pojavljujući se u blještavoj svetlosti zore. U složenim egipatskim shvatanjima vlast sunca (a tako i kralja, čak i umrlog) obnavljala se u tridesetogodišnjim ciklusima, koji su simbolizovali ljudski vek. Iz boinua razvio se Feniks Grka i Rimljana. Smatrali su ga pticom koja je imala čudesnu moć da se svakih pet stotina godina u svom gnezdu spali, a iz pepela ustaje podmlađena za novi život. Tako je postala simbol uskrsnuća, koje su preuzeli hrišćani.

Geja

(Grč. Gaia, lat. Tellus ili Terra - boginja zemlje i sama Zemlja, nastala iz prvobitnog Haosa)



Bila je mati svega što je na zemlji živelo i raslo. Najpre je, sama od sebe, rodila zvezdano nebo Urana, zatim visoke planine, a najzad duboko i široko more, Ponta. Kad je Uran zavladao svetom, postala mu je žena i rodila dvanaest potomaka. Bili su to titani Okean, Kej, Krije, Hiperion, Japet, Kron i titanke Tija, Reja, Mnemosina, Feba, Temida i Tetija. Zatim mu je rodila tri jednooka diva, kiklope Bronta, Steropa i Arga, i tri pedesetoglava i storuka gorostasa, Hekatonhire (Kota, Brijareja i Gija ili Giga).

Svoje potomke je Geja volela iskrenom ljubavlju. Uran nije delio njena osećanja. Hekatonhire nije mogao ni da vidi. Da bi ih se oslobodio, bacio ih je u zemljinu utrobu i zabranio im izlazak na svetlost dana. Majka Geja je zbog toga patila i nagovarala svoje sinove titane da kazne Urana i svrgnu ga s vlasti. Na to se odlučio najmlađi sin Kron, koji je lukavstvom Uranu oduzeo muškost i moć i proglasio se vladarom sveta.

Iz krvi osakaćenog Urana, koja je pala na zemlju, rodila je Geja novo pokoljenje divova sličnih titanima, moćne gigante. Kada je posle toga Kronov sin Zevs svrgnuo svog oca s vlasti, Geja je pozvala gigante da se pobune protiv njega. Osim podsticaja za borbu dala im je i čarobnu biljku, koja ih je činila neranjivim za oružja bogova. Zevs je pozvao u pomoć svog ovozemaljskog sina Herkula, od čijeg oružja ni Gejina biljka nije mogla da zaštiti gigante, i on ih je nadvladao posle iscrpljujuće bitke, uz pomoć drugih bogova. Zevs je kaznio gigante, bacivši ih u večni mrak Tartara. Geja se zatim udružila s bogom Tartarom i rodila Tifona, strašno čudovište, sa stotinu zmajskih glava, i podstakla ga da ubije Zevsa, ali Zevs je i njega savladao i bacio u Tartar.

Prema nekim mitovima, Geja je rodila, oplođena krvlju osakaćenog Urana, boginje osvete Erinije, a prema drugim ih je imala s bogom večne tame Erebom ili Skotom (prema nekim, manje proširenim verzijama mita, Erinije su bile kćeri boginje noći Nikte). Geja nije imala potomke samo sa Uranom i Erebom. Bogu morskih dubina Pontu rodila je sinove Nereja, Taumanta i Forkiju, a i kćeri Ketu i Euribiju.

Giganti

(Grč. Gigantes, lat. Gigantes - nakazni dugokosi divovi, sinovi boginje zemlje Geje, rođeni iz kapljica krvi boga Urana)



Budući da su bili potomci bogova starijih od olimpskih i budući da su bili neizmerno jaki, nisu priznavali vlast najvišeg boga Zevsa, iako je za svet bila bolja njegova nego Kronova vlast. Boginja zemlje Geja, koja nije mogla da oprosti Zevsu što je svrgnuo njenog sina Krona s prestola, nagovorila je gigante na pobunu. Njih nije trebalo posebno nagovarati, a kad su od Geje dobili čarobnu biljku koja ih je činila neranjivima od oružja bogova, digli su se iz rodne Palene (na poluostrvu Halkidikiju) i napali Olimp. Rasplamsala se žestoka borba i bogovi su se našli u škripcu. Najviši bog Zevs obratio se za pomoć ljudima: poslao je boginju Atenu da dovede njegovog ovozemaljskog sina Herkula. Kad je Geja za to doznala, nastojala je da svojim sinovima nabavi biljku koja bi ih štitila i od oružja ljudi, ali nije uspela da je pronađe, jer je Zevs zabranio bogu sunca Heliosu, pa čak i boginji meseca Seleni, da na svet prospu svoje svetlo, a sam je lično počupao i uništio svaku takvu biljku. Herkulov dolazak zapečatio je sudbinu giganata. Međutim oni se nisu predavali i, umesto da mole za milost, izabrali su smrt u borbi. Prvi je poginuo Alkionej, najjači gigant. Herkul ga je ranio otrovnom strelom, a zatim u dvoboju izbacio preko granice Palene, jer je znao da je u rodnoj zemlji Alkionej besmrtan. Herkulov uspeh je dao bogovima novu snagu. Hefest je na giganta Klitija bacio planinu užarenog gvožđa, a Atena na ošamućenog Enkelada ostrvo Siciliju; Posejdon je komadom zemlje koji je otrgnuo od ostrva Kosa oborio u more giganta Polibota i tako je nastalo ostrvo Nisir. Ostale gigante Zevs je s Olimpa oborio munjama, a zatim ih je Herkul ošamućene pobio.

Greje

(Grč. Graiai, lat. Graiae - kćeri morskog boga Forkija i njegove žene Kete)



Bilo ih je tri i zvale su se Pefreda, Enija i Dina. Živele su na dalekom zapadu blizu staništa boginje noći Nikte. Rodile su se već stare i sede i sve tri zajedno imale su samo jedno oko i jedan zub. Kad je jedna od njih nosila to njihovo jedino zajedničko oko, morala je da vodi druge dve jer su tada bile slepe, a kad je jedna od njih imala zub, druge dve nisu mogle da jedu pa su gladovale. Za to oko i za taj zub uvek su se svađale i zagorčavala jedna drugoj već dovoljno neveseo život. Njihove sestre bile su nakazne Gorgone, a brat im je bio zmaj Ladon, koji je čuvao stablo sa zlatnim jabukama u vrtu Hesperida. Sa Grejama se susreo i Persej kada je krenuo da ubije Gorgonu Meduzu. On je čekao trenutak kada su oko predavale jedna drugoj, kad nijedna nije videla, oduzeo im ga i, zapretivši da ga neće vratiti, prisilio ih da mu pokažu put do Gorgona.

Grifon

(Grč. Gryps, lat. Griphus - mitsko čudovište, nastao od lava i orla)



U Grčku a otuda u Rim, grifoni su dospeli sa Istoka, gde su nastali mnogo pre "klasičnog starog veka", kao vrsta fantastičnih bića kojima su tamošnji narodi nastanili svet svoje fantazije. Najstarija od tih stvorenja poznata su nam iz Egipta. To su u najčešće kombinacije lava i ptice i lava i čoveka, od kojih je najpoznatija Sfinga. Iz Mesopotamije dolazi mešanac lava ili bika i čoveka, i lava i ptice grabljivice, škorpiona i čoveka, raznih zmajeva i sl. Najpoznatiji njihovi predstavnici bili su siruši ("vavilonski zmajevi") i kerubini, krilati bikovi-stražari s ljudskom glavom. Kako su se od tih bića razvili grifoni, nije pouzdano utvrđeno. Može se reći da je u Egiptu prevladao tzv. ptičji tip, a u Mesopotamiji i Persiji lavlji tip. Na grčkom tlu se susrećemo s grifonima najpre na umetničkim predmetima sa Krita (iz 17-16. veka p.n.e.) a zatim iz Sparte (8-7. vek p.n.e.)

Ta bića se u književnosti prvi put pominju kod Hesioda, ali taj podatak potiče od starovekovnog komentatora njegovog dela. Prvi ih u prvoj polovini 5. veka p.n.e. spominje Herodot. Piše da su to čudovišta s lavljim telom, orlovskim krilima i kandžama, koja žive negde daleko na severu Azije, čuvajući tamo od jednookih Arismapana bogata ležišta zlata. Eshil ih naziva "Zevsovim psima s ptičjim kljunom koji ne laju". Kasniji autori su doznali nešto više o njima. Grifoni su, navodno, bili jači od bilo koje druge životinje, sa izuzetkom lava i slona. Čovek je mogao da ih se domogne samo neposredno što su se izlegli, a živeli su u Indiji ili Baktriji. U Indiji su progonili kopače zlata, ali ne zbog zlata, već zbog straha za svoju mladunčad. U Baktriji su kandžama sami grebali i iskapali zlato i od njega gradili svoja gnezda, a ljudi su u svojoj pohlepi za zlatom skupljali otpatke od njihovih gnezda. Grifoni nisu došli u neposredan dodir sa junacima grčkih mitova. Od bogova je vezu s njim, još uvek nejasnu, imao jedino bog Apolon.