Sibila

(Grč. Sibylla - proročica boga Apolona, odnosno proročica i stara žena inače)



Iz dela autora zna se za niz ovakvih proročica. Platon pominje samo jednu Sibilu, Aristotel više njih. Varon navodi desetak. Prema Eustatiju, prva Sibila, po kojoj su sve ostale dobije svoje ime, je bila kćerka kralja Dardana i nimfe Nese. Prema Plutarhu, prva Sibila je bila na Delfima i zvala se Libisa, a bila je kćerka Zevsa i najade Lamije. Inače, Sibile su se nazivale prema proročištima gde su delovale (na primer Kumska, Eritrejska, Libijska, Trojanska, Delska), pa su prema tome imale i lična imena. Veću ulogu nego u grčkim, Sibile su, prema pisanim izvorima, imale u rimskim mitovima.

Najslavnija među njima bila je Sibila Kumska, koja je poticala iz Eritre u Maloj Aziji, a preselila se u jonsku naseobinu Kimu u Italiji, kasnije rimsku Kumu (Cumae, kraj Napulja). Prema Vergiliju, Kumsku Sibilu Dejfobu je posetio Eneja da mu objavi gde da, prema volji bogova, po dolasku u Italiju, utemelji grad. Sibila mu je posredovala i sastanak s ocem Anhisom na ulazu u podzemni svet. Od Kumske Sibile potiču Herofile, prema predaji, proročke knjige koje su u Rimu bile na velikoj ceni. Prema rimskoj tradiciji, dospele su tamo za vreme vladavine Tarkvinija Superba, krajem 6. veka p.n.e. U prvo vreme su se nalazile u Jupiterovom hramu na Kapitolu, a zatim je car Avgust naredio da se prenesu u novi Apolonov hram na Palatinu. Prvobitno ih je bilo devet i Sibila ih je ponudila kralju Tarkviniju po nečuveno visokoj ceni. Kad je kralj ismejao, bacila je tri knjige u vatru, a za ostale zatražila istu cenu. Nisu se sporazumeli, pa je spalila još tri, a tada je Tarkvinije prestao da se smeje. Platio je za knjige onoliko koliko je Sibila tražila za prvih devet i odneo ih u Jupiterov hram na Kapitolu. Ma kakvo da im je poreklo, tamo su zaista i pronađene i ostale su tamo sve do požara 83. godine p.n.e. koji ih je većim delom uništio. Posle toga su bile opet sastavljene iz različitih izvora, a car Avgust je naredio da se prenesu u novi Apolonov hram na Palatinu. Čuvao ih je zbor sveštenika (najpre dvojica, zatim desetorica), koji je ujedno imao zadatak da službeno tumači njihova proročanstva. Rimski senat, a zatim i car obraćali su im se samo u izuzetnim prilikama. O definitivnom nestanku Sibilinih knjiga bolje se zna nego o njihovom nastanku i prenošenju u Rim. Oko 400. godine n.e. njihovo uništenje naredio je Vandal Stiliho, vojskovođa cara Honorija.

Sizif

(Grč. Sisyphos, lat. Sisyphus - sin Eola, praoca Eoljana, i njegove žene Enarete, osnivač grada Korinta i njegov prvi kralj, najmudriji i najlukaviji od svih ljudi)



O njegovom životu znamo relativno malo, ali zato znamo pojedinosti o njegovoj smrti. Nije, doduše bio pandan vavilonskom junaku Gilgamešu koji je čeznuo za besmrtnošću, ali ipak - nije hteo da umre. Imao je za to i razlog više jer je njegova smrt trebalo da bude kazna zato što je video najvišeg boga Zevsa u trenutku kad je rečnom bogu Azopu krao kćer Eginu i što o tome nije ćutao. Kad je po njega došao crni bog smrti Tanatos, spretno mu je izmakao iz ruku, vezao ga i zatvorio u gvozdenu bačvu (prema drugoj verziji - u podrum). To je imalo dalekosežne posledice: ljudi su prestali da umiru i da prinose bogovima žrtve, što je bilo razumljivo - prestali su da ih se boje. Time je u samim temeljima bio uzdrman poredak na kom je počivala postojanost bogova. Zbog toga je Zevs poslao na svet boga rata Aresa da oslobodi Tanatosa. Tanatos je na to zgrabio Sizifovu dušu i odmah je odneo u podzemni svet.

Sizif je znao da se snađe u svakoj prilici i na sve je mislio unapred. Unapred je naložio svojoj ženi Meropi da, u slučaju njegove smrti, ne prinese bogovima žrtvu. Vladar podzemnog sveta Had i njegova žena uzalud su čekali darove koji su im po pravilu pripadali, pa kad ih nisu dočekali, naredili su da Sizif bude doveden pred njih. Sizif im je predložio da će sve urediti samo neka ga nakratko puste nazad na svet. Otići će svojoj ženi, ozbiljno je podsetiti na njene dužnosti, jer njihovo neizvršavanje vređa bogove. Sizifova rečitost postigla je cilj. Had se dao nagovoriti, a Sizif je izgubio i poslednje ostatke strahopoštovanja pred božanskom mudrošću i vidovitošću. Vratio se kući u Korint i nastavio da uživa u životu kako je najbolje znao i umeo. Rasrđen, Had je ponovo za njim poslao Tanatosa. Bog smrti pričekao je dok je, za vreme jedne pijanke, vino oslabilo Sizifovu moć rasuđivanja, pa mu je nemilosrdno ugrabio dušu. Ovaj put Sizif nije više izašao iz podzemnog sveta.

Budući da je pretila opasnost da bi Sizif moga da posluži ljudima kao primer kako se izvlači korist iz sumnje u sveznanje i autoritet bogova, Had ga je primerno kaznio: da neprekidno valja ogroman kamen na visok breg. Kamen mu na vrhu uvek izmakne iz ruku i čitav posao Sizif mora da započne iznova. To je ne samo težak i besmislen, nego i zaglupljujući posao. Svest da mu pritom neće pomoći nikakvo lukavstvo mučila je Sizifa jednako kao i bezizglednost uzaludnog posla.

Tanatos

(Grč. Thanatos, lat. Mors - bog smrti i sama smrt, sin boginje noći Nikte i Tartara, boga večne tame)



Imao je gvozdeno srce i crna ledena krila. Za sažaljenje ili milosrđe nije znao. Koga bi ščepao, bio je zauvek izgubljen. Širio je stravu ne samo među ljudima već i među besmrtnim bogovima. Uprkos tome, imao je tako reći samo izvršnu vlast, ali odluke su se donosile drugde. Dan smrti bio je određen sudbinom. Tanatos ga je samo, tako reći, za svakog čoveka evidentirao. Kad bi taj dan svanuo, Tanatos bi doleteo, ugrabio čoveku dušu, odneo je u podzemni svet i predao mračnom Hadu.

Samo dva puta pošlo je smrtnim ljudima za rukom da izigraju Tanatosa: jednom prilikom ga je savladao Herkul i oteo mu dušu Alkestide, žene kralja Admeta, a drugi put nadmudrio ga je najveći lukavac među ljudima, korintski kralj Sizif.

Tantal

Grč. Tantalos, lat. Tantalus - sin Zevsa i okeanide Plute (ili kraljice Omfale), kralj Sipila u Lidiji.



Dugo je uživao u sreći kojoj se jedan smrtnik uopšte može i ponadati. Njegov otac ga je od svih svojih ovozemaljskih sinova najviše voleo, okružio ga je bogatstvom i blagostanjem, otklonio od njega sve nesreće i brige, lično ga, i u društvu s ostalim bogovima, posećivao i pozivao na Olimp da prisustvuje gozbama i sastancima bogova. Zevsova naklonost udarila je Tantalu u glavu. Počeo je da se smatra ne samo nadčovekom već i bogom jednakim Zevsu. To što je sa stola bogova odnosio hranu koja je osiguravala večni život i večnu mladost, i razdavao je prijateljima, Zevs mu je oprostio. Iz ljubavi prema njemu oprostio mu je i to što je izdavao tajne sa savetovanja bogova, za koje ljudi nije trebalo da znaju. Zevs ga nije kaznio čak ni kada je bahato odbio njegov predlog da mu ispuni svaku želju: "Šta je meni potrebno od bogova", rekao je. "Usud koji mi je odredila sudbina bolji je od usuda bogova!" Čim je Tantal prekoračio granicu i počeo da laže bogove, Zevsa je napustilo strpljenje. Prvi put to se dogodilo kad se Tantal pred bogom Hermesom lažno zakleo da u svojoj palati ne krije zlatnog psa kojeg mu je doveo miletski kralj Pandarej. (Taj pas bio je čuvar koze Amalteje, koja je svojim mlekom dojila Zevsa, ali ga je Pandarej ukrao. Kada se uplašio da će ga bogovi kod njega naći, dao je psa Tantalu. Prema drugoj verziji, psa je ukrao sam Tantal.) Ipak, ni sada ga Zevs nije kaznio, već mu je samo zapretio. Ali drugi put svoju pretnju je ispunio.

Tantal je dirnuo u nešto na šta su bogovi izuzetno osetljivi: doveo je u sumnju njihovo sveznanje. Namerio je da iskuša to svojstvo bogova. To bi, po svoj prilici, još i ostalo bez posledica da ispit koji je u tu svrhu zamislio nije bio tako grozan. Ubio je svog sina Pelopa, rasekao ga na komade i ukusno priređenog ponudio bogovima kao jelo na gozbi. Bogovi su, naravno, taj ispit položili i jelo ni su ni dotakli. Jedino je boginja Demetra pojela komadić ramena, i to samo zbog toga to je bila pometena i skrhana bolom zbog otmice svoje kćeri Persefone, koju je bio oteo bog Had i odneo u svoj podzemni svet. Ogorčeni i uvređeni, bogovi su ustali sa stola, raskomadanog Pelopa stavili u kotao i nad vatrom spojili delove njegovog tela, a bog Hermes ga je po Zevsovoj zapovesti oživeo. Komad ramena koji je pojela Demetra nadoknaio je bog Hefest verno prilagođenim komadom slonovače. Zevs je zatim izrekao svoju presudu: Tantal će biti bačen u carstvo tame boga podzemnog sveta Hada. Tamo će biti mučen najtežim mukama: stajaće u bistroj vodi, ali žeđ neće moći da ugasi. Kad god se sagne da dohvati vodu i napije se, voda će mu nestati pod nogama i pojaviće se suva zemlja. Nad glavom mu će se nadvijati grane stabala sočnih pomorandži, smokava, krušaka, jabuka i gržđa, ali čim Tantal posegne rukom da ih ubere, vetar će ih podići tako da neće moći da ih dosegne. Osim žeđi i gladi, Tantala će mučiti i večiti strah. Iznad njega će biti obešen ogroman kamen koji svakog časa može da padne, što će uvećati Tantalove muke, kojih se nikada neće osloboditi.

Tako je rekao Zevs, a tako je i bilo: bahatost sama priprema svoj pad, a oholost ne može ostati nekažnjena. Iako su Zevsove reči već odavno razneli vetrovi, Tantalova muka je do danas ostala simbol najtežih patnji koje mogu snaći čoveka.

Tetida

(grč. Thetis, kći morskog boga Nereja i Doride, majka junaka Ahila)



Bila je lepa, dobroćudna i ljubazna, ali sreća joj nije bila naklonjena. To se događa i smrtnim ženama sličnih osobina. Poželeli su je istovremeno i bog mora Posejdon i najviši bog Zevs. Ali kad se otkrilo proročanstvo da će Tetidin sin nadmašiti svog oca, Zevs ju je u svom interesu prisilio da se uda za smrtnika i odabrao joj je za muža ftijskog kralja Peleja. Kralj je, inače, bio čovek odvažan i pun vrlina, ali ne bi se moglo reći da ga je volela. Naprotiv, nisu se razumeli.

Rodila mu je sina Ahila, koga je kao malog uronila u vode Stiksa, reke podzemnog sveta, tako da mu je celo telo, osim pete za koju ga je držala, pokrio nevidljiv oklop. Međutim, ubrzo je napustila i Peleja i sina. Pelej ju je, naime, zatekao kako kali sina nad vatrom da bi postao neranjiv i, misleći da hoće da ga ubije, potegao je na nju mač. Prestrašena Tetida je pobegla, ne objasnivši šta radi i nikad se više nije vratila. Nije je radovala ni slava zato što je majka najvećeg junaka među sto hiljada ahejskih vojnika pod Trojom. Znala je za proročanstvo da će Ahil, izabere li slavu ratnika umesto duge i spokojne vladavine u Ftiji, poginuti u cvetu mladosti. Kao majka želela je, svakako, da njeno dete živi, ali Ahil je odabrao slavu. Tetida je preduzimala sve što je bilo u njenoj moći da mu spasi život, čak ga je i sakrila od kralja Agamemnona koji ga je kao vrhovni zapovednik ahejske vojske pozvao u rat protiv Troje, a kad je u bojevima pod Trojom Ahil ostao bez oružja, zamolila je boga Hefesta da mu izradi novo. Međutim, protiv sudbine nemoćni su i bogovi.

U burne događaje sveta mitova Tetida je često znala da se umeša, i to uvek onako kako je nalagala njena plaha i dobra ćud. Spasila je Hefesta, kad ga je njegova majka zbog telesne mane bacila s Olimpa. Sakrila je u svojoj podmorskoj pećini boga Dionisa, kad ga je progonio kralj Likurg. Pomogla je čak i Zevsu, kad su se protiv njega pobunili olimpski bogovi i privezali ga uz presto tako da nije mogao da se pomeri: pozvala je storukog diva Brijareja da ga oslobodi. Na Tetidinoj svadbi s kraljem Pelejem došlo je do čuvenog spora oko zlatne jabuke, spora koji je svojim posledicama doveo do trojanskog rata i Ahilove smrti.

Tezej

(Grč Theseus, lat. Theseus - sin atinskog kralja Egeja, ili boga mora Posejdona, i trezenske princeze Atre, atinski junak i kralj)



Tezej je jedan od najvećih junaka grčkih mitova i s pravom se svrstava odmah uz Herkula. Proslavio se mnoštvom sličnih dela, bio mu je ravan hrabrošću i junaštvom i njegov verni prijatelj. Često je ratovao na njegovoj strani protiv zajedničkog neprijatelja. Kao Jonjanin svojim prijateljstvom s Doraninom Herkulom simbolizovao je jedinstvo Grka, i grčki umetnici su to rado napominjali svojim zemljacima, posebno političarima iz gradova-država koje su postale jedne drugima neprijatelji. Od brojnih primera dovoljno je pomenuti samo Fidijin reljef s prizorima iz Tezejeve i Herkulove zajedničke borbe protiv Amazonki, koji je krasio presto Zevsovog kipa u Olimpiji, četvrtog od sedam čuda sveta.

Tezejevim ocem smatrao se atinski kralj Egej, potomak Kekropa, utemeljitelja Atine. Manje zvanično, ali češće, smatran mu je ocem i bog mora Posejdon. Njegova majka Etra bila je, prema nekim autorima, Egejeva žena, a prema drugim samo njegova ljubavnica. Po ocu, trezenskom kralju Piteju poticala je od osvajača Peloponeza Pelopa. Nije, dakle, imao tako uzvišeno poreklo kao Herkul, koji je bio smatran Zevsovim sinom, ali za njegovu, unapred određenu, istaknutu ulogu u svetu mitova i to je bilo dovoljno.

Rodio se u Trezenu, na severozapadnoj obali Argolide, gde je proveo i mladost. Egej mu je, pre svog povratka u Atinu, gde su ga zvale vladarske dužnosti, ostavio samo mač i sandale, na koje je navalio ogroman kamen, jer Tezej će, kad odraste, morati da ima dovoljno snage da taj kamen sam ukloni. Tako se i dogodilo. Nakon šesnaest godina Tezej se razvio u snažnog mladića koji je sve svoje vršnjake nadmašivao snagom, odvažnošću, lepotom i kraljevskim držanjem.

Prvo putovanje mladog Tezeja je bilo u Atinu. Trebalo je da po zakonu postane u budućnosti tamo kralj. Iako je morem bilo jedva pola dana plovidbe, odabrao je duži i opasniji put kopnom. Hteo je da malo razgleda svet, a da po mogućnosti učini i neko junačko delo da Egeju ne dođe bez slave. Prilika da se istakne pružila mu se odmah na granici Trezena i Epidaura. Tu je živeo hromi div Perifet, koji je putnike ubijao gvozdenom batinom. Tezej mu je tu zabavu prekratio. Vešto mu je izbio batinu iz ruku i tako ga njom udario da Perifet više nije ustao. Na Istmu je Tezej naišao na razbojnika Sinisa, koji je hvatao putnike i vezivao ih za vrhove dvaju borova, a njih bi prethodno savio do zemlje. Kad bi borove oslobodio, snažnim bi se trzajem ispravili i rastrgnuli privezanog nesrećnika. Nakon teške borbe Tezej je savladao Sinisa i učinio s njim isto što je on radio s putnicima. U spomen na ovu pobedu osnovao je Istmijske igre. U Kromionu je ubio, na molbu seljaka, divovsku sivu svinju koja je unistavala letinu. Bila je to više neman nego svinja jer joj je otac bio stoglavi div Tifon, a majka čudovišna Ehidna. Zatim je Tezej oslobodio megarski kraj od razbojnika Skirona, koji je vrebao na putnike ispod stene nadvijene nad more, prisiljavao ih da odlože svoje stvari i da mu operu noge u potoku na steni. Kad bi to učinili, Skiron bi ih snažnim udarcem noge bacao u more. Tezej je spremno udovoljio razbojniku, a kad mu je Skiron pružio noge, čvrsto ga je za njih zgrabio i u velikom luku bacio razbojnika u more. Kod Eleuzine, gde je stigao posle toga, Tezej je morao da se upusti u dvoboj sličan onom koji je Herkul vodio s divom Antejem. U tom kraju je živeo razbojnik Kerkion, koji je svakog ko bi došao u njegovu blizinu prisiljavao da se s njim bori na život i smrt. Tezej je prihvatio izazov i Kerkion više nikad nije imao prilike da ga ponovi: dvoboj s Tezejem nije preživeo.

Sva ta dela bila su dovoljna da šesnaestogodišnji mladić stekne zahvalnost svih žitelja oslobođenih kraljeva i glas junaka. Tezej je zatim s radošću pohitao u Atinu. Ali u samoj Atici, kod reke Kefisa, put mu je preprečio razbojnik Damast, poznatiji pod imenom Prokrust ili Rastezač. To ime dobio je zbog toga što je pozivao putnike u svoju kuću i tamo ih prisiljavao da legnu u njegov krevet. Ali ne zato da se odmore: kad bi im noge bile duže, Prokrust bi ih odsecao, a kad su bile kraće, rastezao bi ih tako dugo dok udove nesrećnika ne bi rastegnuo do ruba postelje. Tezej, međutim, nije legao na taj ležaj nego je na njega pustio Prokrusta. Budući da je razbojnik bio za glavu duži od kreveta, Tezej mu je bez oklevanja odsekao glavu. Tezejev običaj kažnjavanja zločinaca na isti način na koji su oni činili zlodela odjeknuo je nadaleko i postao zastrašujući primer za sve razbojnike. Od tog vremena put između Peloponeza i Atike bio je ne samo slobodan nego i ugodan putnicima i trgovcima.

Tezej je posle toga bez prepreka stigao u Atinu i potražio Egejevu palatu. Stari kralj ga u prvi čas nije prepoznao. Ali prepoznala ga je čarobnica Medeja, koja je stekla Egejevu naklonost obećanjem da će mu, ako se njom oženi, svojim čarolijama vratiti mladost. Medeja je odmah naslutila da bi mogla da izgubi svoj položaj, pa je nagovorila Egeja da otruje Tezeja. Ali tokom gozbe Egej je slučajno bacio pogled na Tezejev mač prepoznavši u njemu svoj dar, a kad je uočio i njegove sandale odmah je prevrnuo čašu s otrovanim vinom. Zagrlivši Tezeja, predstavio ga je narodu kao svog naslednika, a Medeju prokleo i prognao.

Radost u Egejevoj palati nije dugo trajala. Pod zidine grada došli su sinovi Egejevog brata Palanta, kojima je Tezej dolaskom u Atinu pokvario planove da posle Egejeve smrti zavladaju gradom. Bilo ih je pedeset, a pratila ih je velika vojska. Tezej je odlučno stao na čelo odreda branitelja, uočio raspored neprijateljskih snaga i snažnim noćnim napadom uništio uporišta neprijatelja. Gotovo polovina Palantida je poginula, a ostali su se dali u beg. Kad je svojom pobedom osigurao Atini vladavinu zakonitog kralja, Tezej je krenuo za novim junačkim delima, za dobro svog naroda i za svoju slavu. Atika je tada trpela zbog ogromnog bika koji je ubijao ljude i uništavao žetvu. Doveo ga je Herkul s Krita jer mu je tako naredio mikenski kralj Euristej, kojeg je, po odluci bogova, Herkul morao da sluša u svemu. Euristej je hteo da zadrži tog bika, ali kad je video jarost životinje, pustio je bika na slobodu na užas cele Grčke. Tezej je pošao bikovim tragom i u ravnici kod Maratona stao mu na put. Nakon duge i teške borbe uspeo je da ubije bika. Radosno se vratio u Atinu, ali ga niko nije dočekao niti pozdravio. Grad je bio u dubokoj žalosti.

Po treci put doplovili su u Atinu izaslanici kritskoga kralja Minosa po strašan danak koji je Egej morao da plaća svake devete godine zato što je ubio Minosovog sina Androgeja. Nije, naime, mogao da podnese to što je Androgej na Atinskim igrama porazio sve domaće učesnike. Taj danak u krvi činilo je sedam mladića i sedam djevojaka, koje je Minos bacao nemani Minotauru, čoveku s glavom bika, kojeg je držao zatvorenog u knososkom Lavirintu. Bilo je opšte poznato da je od tog sramnog danka Atinu je mogla da oslobodi sarno Minotaurova smrt. Tezej se nije dugo kolebao. Svestan svoje dužnosti odlučio je da ubije čudoviste. Dobrovoljno se javio među mladiće koje je trebalo žrtvovati. Kralj Egej nije hteo da mu to dopusti, ali je Tezej ostao pri svome. Na odlasku se s Egejem dogovorio da će se vratiti odmah posle pobede, ako uspe da pobedi, i da će na povratku cma žalosna jedra svoje lađe zameniti belim, kako bi već izdaleka najavio srećan ishod svog pohoda.

Kad je lađa pristala na Kritu, kralj Minos je među mladićima uočio Tezeja i zapitao ga ko mu je otac. Tezej je odgovorio da je upravo onako kao što je Minos sin olimpskog Zevsa on sin Zevsovog brata Posejdona. Na to je Minos skinuo svoj zlatni prsten i bacio ga u more. Ako je istina to što Tezej govori, neka ga uz Posejdonovu pomoć pronađe i vrati mu ga. Tezej je položio ispit. Posejdonova zena Amfitrita vratila mu je prsten i Minos ga je, na svoje čuđenje, opet dobio.

Taj je ispit bilo beznačajan prema zadatku koji je očekivao Tezeja, ali uskoro se potvrdilo da je sreća sklona hrabrima. Tezej je dobio neočekivanu pomoć. U njega se na prvi pogled zaljubila Minosova kći Arijadna i potajno mu donela dva dara: mač za borbu s Minotaurom i klupko konca, koje je po ulasku u Lavirint morao da odmotava kako bi mogao da se vrati.

Kad su Tezeja, s ostalim atinskim mladićima i djevojkama, doveli u Lavirint, naredio im je da se sakriju kod ulaza, a sam je kroz brojne i spletene hodnike Lavirinta krenuo u samo središte građevine, u kojoj je živeo Minotaur. Čim ga je neman ugledala, bacila se na njega da ga probode ogromnim rogovima. Tezej je spretno odskočio u stranu i nasrnuo na Minotaura mačem. Razvila se divovska borba. Minotaur je rikao i udarao kopitima da se tresla zemlja. Tezej je svojom spretnošću i oštroumnošću nadvladao njegovu sirovu snagu. Na kraju je iskoristio trenutak kad je mogao da uhvati bika za rogove (baš onako kao što se danas kaže u poslovici) i svom snagom zabio mu mač u grudi. Kad se uverio da je Minotaur zaista mrtav, vratio se, prateći odmotanu nit, i iz Lavirinta izveo mladiće i devojke. Na izlazu ga je čekala Arijadna. Požurili su u luku što su brže mogli.

Ono što je sledilo odigralo se u nekoliko trenutaka. Tezej je naredio da se njegova lađa porine u more, dok su njegovi drugovi postavljali vesla, probio je dna kritskih lađa usidrenih u luci, skočio zatim na palubu svoje lađe i naredio da se isplovi. Izvan luke naredio je da se podignu jedra. Kad su Krićani otkrili njihov beg, Tezejeva je lađa već bila na širokom moru, a kad su uspeli da poprave svoje lađe i krenu u poteru, tamo je već s Arijadnom i sa spasenim Atinjanima nestao iza modrog horizonta. Nakon uspešnog bega Tezej je punim jedrima zaplovio na sever. Zaustavio se samo kod ostrva Naksa da dopuni zalihe vode i da se okrepi kratkim snom. U zoru je nastavio plovidbu, ali bez Arijadne. Njoj se, naime, u snu javio bog Dionis i naredio joj da ostane na ostrvu jer namerava da je uzme za ženu. Prema drugoj verziji, Tezej je nju u žurbi zaboravio. (Prema idućoj verziji, hteo je da se oslobodi Arijadne kako ne bi morao da se njome oženi, a i zbog toga što mu se svidela njena sestra Fedra, koja mu, doduše, nije pomogla, ali je bila nekoliko godina mlađa. Bilo kako bilo, Arijadna je zaista postala žena boga Dionisa, a Tezej se oženio Fedrom.) Kad je otplovio s Naksa, Tezej je usmerio lađu pravo na sever, prema Atini. U neprekidnoj žurbi i strahu od kritskih brodova (prema nekim autorima i zbog toga što ga je mučila savest zbog Arijadne) zaboravio je da zameni crna jedra na jarbolu svoje lađe belim. Kad je kralj Egej s visoke stenovite obale ugledao lađu, pomislio je da je Tezej poginuo i u očajanju bacio se s visoke litice u more, koje je po njemu dobilo ime Egejsko.

Nakon Egejeve smrti Tezej je postao atinski kralj. Vladao je mudro i pravedno, ali nije živeo zadovoljno i spokojno. Čeznuo je za novim pustolovinama i junačkim delima i nije propustio ni jednu priliku da se odlikuje. S junakom Jasonom pošao je da traži zlatno runo u Kolhidu (prema nekim autorima, u tom je pohodu učestvovao mnogo pre), s junakom Meleagrom učestvovao je u lovu na opasnog kalidonskog vepra, a s Herkulom u ratu protiv Amazonki. Sa svih pohoda vratio se ovenčan slavom, a s poslednjeg i sa ženom. Oženio se Antiopom, lepom i hrabrom predvodnicom Amazonki, koju je dobio od Herkula prilikom podele plena. Antiopa se u njega zaljubila i kad su njene bivše drugarice u ratnom pohodu došle pod Atinu da je oslobode, stavila se na Tezejevu stranu i u borbi poginula. Tugu zbog ženine smrti Tezej je nastojao da prevlada radom: ojačao je Atinu bedemima, ukrasio je novim građevinama, dao atinskom narodu zakone u njegovom vlastitom interesu i vodio ga do toga da može sam sobom vladati. Nastojao je da svom gradu sačuva mir i nije želeo da učestvuje u osvajačkim ratovima. Kad je lapitski kralj Piritoj namerno isprovocirao sukob, bez kolebanja mu se suprotstavio i izazvao ga na dvoboj. Shvativši da su podjednako jaki, predložio mu je da obojica povuku svoje vojske, zaključe mir i sklope ugovor o prijateljstvu. Tako se i zbilo jer ravnoteža snaga ne vodi ratu, nego osigurava mir. Za Atinu taj je ugovor bio povoljan, ali Tezej je, kako se posle pokazalo, skupo platio prijateljstvo s Piritojem.

Nedugo nakon zaključenja ugovora s Tezejem, Piritoj se oženio Hipodamijom, kćerkom kralja Buta, i na svadbu pozvao sve slavne junake Grčke. Među njima i Herkula, a svakako i Tezeja. Da bi svečanost bila zanimljivija, pozvao je i susede kentaure, pola ljude - pola konje. Bila je to velika greška. Čovek treba da zove uljudne ljude u goste, a ne poluživotinje. Za vreme gozbe kentauri su se opili i kad je svečanost bila na vrhuncu, vođa kentaura, Eurition, napao je Hipodamiju. Ostali su se poveli za njegovim primerom i bacili se na Lapićanke da ih otmu. Piritoj, Herkul i Tezej, na čelu ostalih Grka, skočili su u odbranu lapitskih žena. Rasplamsala se nemilosrdna borba i to u okolnostima nepovoljnim za Grke: u gostinsku dvoranu nisu poneli oružje. Zato su na kentaure bacali teške pehare, udarali ih nogama razbijenih stolova i tukli se s njima golim rukama. Kentauri su se branili oružjem i kopitima, ali su na kraju podlegli i većina ih je izginula.

Vrativši se u Atinu, Tezej je odlučio da se opet oženi i izabrao je za ženu Arijadninu sestru Fedru. Nije sigumo da li je do tog braka došlo prekasno, ali izvori se slažu u jednom: njihov brak nije bio srećan. Fedra se zaljubila u Tezejevog i Antiopinog sina Hipolita. Sve to se završilo Hipolitovom smrću i Fedrinim samoubistvom. U to vreme postao je udovac i Piritoj. Posjetio je Tezeja i predložio mu da zajedno potraže žene. Obojica su poželeli lepu Helenu iz Sparte (istu onu zbog koje je posle izbio trojanski rat) i oteli je. Budući da se pravi prijatelji ne svađaju zbog žene, sporazumeli su se da za nju bace kocku i onaj kome Helena pripadne pomoći će drugome da nađe sebi ženu koju poželi.

Tezeju je kocka bila sklona, dobio je i odveo Helenu u Atinu. Piritoj ga je na to zamolio da mu pomogne da za ženu dobije Persefonu, ženu vladara podzemnog sveta, Hada. Uzalud ga je Tezej odvraćao od drske namere. Piritoj je ostao pri svome i tako je Tezej zbog datog obećanja pošao s njim po Persefonu. Bog Had ih je, začudo, primio ljubazno, a kad je Piritoj izneo svoju molbu, odgovorio je da će razmisliti o tome, a da oni u međuvremenu sednu na kamene klupe u predvorju i pričekaju na njegovu odluku. Čim su Piritoj i Tezej seli klupe, ukočili su se i ostali uz njih prikovani kao da su za njih prirasli. Piritoj sa svog kamenog prestola nikad više nije ni ustao, a Tezeja je posle mnogo godina oslobodio Herkul. Helenu su u međuvremenu iz Atine odvela njena braća Kastor i Polideuk. I ne sarno to: za kaznu srušili su atinske bedeme, a vladavinu nad gradom predali Tezejevom najljućem neprijatelju, Menesteju.

Vrativši se iz podzemnog sveta, najveći atinski junak postao je ubogi prognanik. Budući da nije smeo da se vrati u Atinu, otišao je na ostvo Eubeju gde je imao imanje. Nadao se da će tamo naći svoje sinove Demofonta i Akamanta i da će uz njihovu pomoć opet doći na atinski presto. Sreća mu, posle uvrede nanesene bratu najvišeg boga Zevsa, nije više bila sklona. Ništa mu nije koristila ni njegova hrabrost, a ni snaga. Ostalo mu je jedino da se rastane od sveta.

Poginuo je neslavno: skirski kralj Likomed počeo je da polaže pravo na Tezejeva imanja na Eubeji i pozvao je Tezeja na Skir da reše spor. Tamo ga je poveo u šetnju na visoku stenu i u času Tezejeve nepažnje survao ga u more. Tako je Tezej našao smrt u morskim talasima i ništa mu nije pomoglo što je bio sin boga mora.

Uran

(Grč. Uranos, lat. Caelus- bog neba i nebo samo, prvi vladar sveta nakon prvobitnog Haosa)

Rodio se bez oca od majke zemlje Geje, a kad je zvladao svetom, tad se njom i oženio. Prvi njegovi potomci bili su dvanaestoro titana: sinovi Okean, Kej, Krije, Hiperion, Japet i Kron i kćeri Tija, Reja, Mnemosina, Feba, Temida i Tetija. Rodila su im se još i tri jednooka diva, kiklopa, i tri pedesetoglava i storuka diva, Hekatonhira. Uran nije voleo svoju decu, a divovoe Hekatonhire naprosto je mrzeo. Zbog njihove nakaznosti i buntovnosti zatvorio ih je u unutrašnjost zemlje i zabranio im da izlaze na svetlost dana. Majku Geju to je toliko rastuživalo i ljutilo da je na kraju odlučila da nagovori titane da Urana svrgnu s vlasti. Stariji titani nisu hteli da dignu ruku na oca. Odlučio se na to najmlađi među njima, Kron. Uz majčinu pomoć iznenada je napao Urana, srpom mu oduzeo muškost i snagu, svrgnuo ga s prestola i proglasio se vladarom celog sveta. Iz krvi osakaćenog Urana, koja je kapala na zemlju, rodila je Geja gigante i (prema starijim mitovima) boginje osvete Erinije. Poslednji Uranov potomak bila je boginja ljubavi i lepote, Afrodita, koja se rodila iz krvi koja je iz Uranovog tela kapnula u more, i izašla iz morske pene na obalu Kipra. (Tako tvrdi Hesiod i brojni drugi autori. Prema Homeru, Afrodita je, međutim bila kći Zevsa i Dione).

Rimski bog Celus nije sasvim podudaran s Uranom. Smatrali su ga sinom večnog svetla, Etera, a osim potomaka pripisivanih Uranu imao je i sinove Vulkana i Merkura. Bio je smatran i ocem boginje ljubavi Venere, izjednačene s grčkom Afroditom.

Uran je predstavnik tzv. prve generacije grčkih bogova koji su bili svrgnuti pobunom. Njihov naslednik i pobednik nad njima takođe je izgubio vladavinu u ustanku koji je protiv njega podigao njegov najmlađi sin Zevs, potonji vladar svemira, gospodar bogova i ljudi.

Uran se na nebo vratio tek u XIX veku, kad je njegovim imenom E. Bode nazvao planetu koju je 1781. godine otkrio W. Herchel. Postojanje te planete astronomi su već ranije bili izračunali, slično kao što su hemičari proračunom otkrili postojanje radioaktivnog elementa urana.

Venera

(Lat. Venus, grč. Aphrodite - rimska boginja ljepote i ljubavi, podudarna s grčkom Afroditom)

Prvobitno je bila boginja proleća i probuđene prirode. Iz te staroitalske boginje pretvorila se, verovatno pod uticajem grčkog kulta Afrodite u južnoj ltaliji i na Siciliji, u boginju ljubavi i ljepote. Kako je došlo do te promene, nije više bilo jasno ni samim Rimljanima. Za razliku od Afrodite, kod koje, s obzirom na roditelje, grčki mitovi nisu bili sasvim jednoznacni, Venerinim ocem je bio smatran bog neba Celus.

Posebno poštovanje je Venera uživala za vreme vladavine Cezara i Avgusta jer je rod Julijevaca, od kog je poticao Cezar, vukao od nje svoje poreklo. Prema konstrukciji koja se oslanja na grčke mitove, osnivač tog roda Jul (Iulus, grč. Askanios) bio je sin vođe trojanskih doseljenika u Italiju, Eneje, i unuk Venere i dardanskog kralja Anhiza.

U Rimu je Veneri u čast bio podignut raskošan hram na Julijevom forumu. Posvetio joj ga je Cezar kao Veneri Roditeljki, nakon bitke kod Farsala, 48. god. pre n. e. i od njega se sačuvalo nekoliko stubova. S boginjom Romom imala je zajednički hram nedaleko od Koloseuma. Bio je to zapravo dvostruki hram pod jednim krovom, najveći hram antičkog Rima, površine 110 x 53 m. Podigao ga je car Hadrijan i lično ga posvetio 121. god. n. e. U njegovim ostacima je delimično sagrađen hram Santa Francesca Romana, sa čuvenim zvonikom iz XII veka.

Vulkan

(Lat. Vulcanus, grč. Hephaistos - rimski bog vatre, njene razorne snage)

Na njegovu prvobitnu funkciju Rimljani nisu sasvim zaboravili ni kad su ga gotovo izjednačili s grčkim bogom Hefestom. Njegovim ocem obično su smatrali boga neba Celusa, grčkog Urana. Prema tim novijim predstavljanjima bio je, kao i Hefest, kovač i oružar. Pri poslu su mu pomagali jednooki divovi, kiklopi. U toj novoj funkciji su ga nazivali Malciber, ťRazmekšivač (metala)Ť, ili ťKrotitelj (ognja)Ť, a poštovali su ga i kao zaštitnika od požara. Njegova sedišta uglavnom su smeštali pod vulkan Etnu na Siciliji, ili na Liparska ostrva. Jedno od njih, ťkum svih vulkanaŤ, i danas se zove Vulcano.

Vulkanov kult u Rimu bio je drevan. Na kraju Foruma, pod Kapitolom imao je žrtvenik isklesan u steni, tzv. Vulkanal, pored kog se okupljala skupština već u vreme kraljevstva. Obično su mu žrtvovane ribe, otelovljenje elementa neprijateljskog vatri. Posebno su ga poštovali kovači, koji su ga smatrali zaštitnikom svog zanata.

Ostaci Vulkanala vidljivi su i danas na Forumu. Za Vulkanov hram na Marsovom polju se zna samo na osnovu antičkih izvora. Njegove ruševine nisu pronađene, ali je sačuvan veliki broj slika s njegovim likom kao i manjih kipova od metala. Njihovu izradu su naručivali uglavnom ljudi koji su preživeli udar groma. Njegovo ime je još od starog veka sinonim za vulkan.

Zevs

(Sin titana Kronosa i njegove žene Reje, najviši bog starih Grka)



Zevs nije uvek bio najviši bog i nije vladao od pamtiveka. Vladavine nad bogovima i ljudima domogao se pobedničkim ustankom protiv svog oca Kronosa, koji je opet svrgnuo s prestola svog oca Urana, prvog vladara sveta nakon prvobitnog Haosa. Zevs nije bio oduvek a ni zauvek, nije bio nepromenljiv, niti je predstavljao otelovljenje najviših vrlina. Grci su ga stvorili prema slici ljudi i prema likovima zemaljskih vladara onog doba. Imao je, dakle, ljudske osobine i ljudske karakterne crte, iako, razume se, uveličane, kako je i dolikovalo onome koji vlada nad vladarima smrtnika i nad besmrtnim bogovima.

Zevs se rodio u pećini gore Dikte na ostrvu Kritu, a njegova majka Reja rodila ga je u tajnosti da bi ga spasila od Kronosa, koji joj je svu decu, čim bi se rodila, gutao u strahu od moguće pobune. Kronosu je Reja, umesto deteta, predala kamen umotan u pelene i Zevs je tako umakao sudbini svoje starije braće Hestije, Demetre, Here, Hada i Posejdona. Budući da Reja nije mogla da se posveti malom Zevsu, poverila ga je nimfama Adrastiji i Idaji. One su ga hranile mlekom božanske koze Amalteje i pčelinjim medom. Opasnost da ga Kronos otkrije otklanjali su gorski demoni Kureti. Kad bi se rasplakao, udarali su mačevima po štitovima i plesali uz zaglušujuću buku i divlje krike tako da ga Kronos nije čuo. Na gori Dikti i na još višoj planini Idi Zevs je stasao do mladićkog doba. Odlučio je tada da podigne ustanak protiv Kronosa i svrgne ga s vlasti.

Ustanak protiv Kronosa Zevs je započeo oslobađanjem svoje braće koja su živela u Kronosovoj utrobi, jer su kao božanska bića bili besmrtni. Prisilio je Kronosa da ih povrati. Sestre Hestiju, Demetru i Heru poslao je na kraj sveta, a braću Hada i Posejdona pozvao da mu se pridruže. Oni su ga bez oklevanja poslušali i udruženi napali Kronosa. Kronos je pozvao u pomoć svoju braću titane i, iako se svi nisu odazvali, uspeo je da odbije Zevsov napad, a zatim da ga i potisne na sam vrh Olimpa. Kada se našao u ozbiljnom škripcu, Zevsu su pritekli u pomoć divovski jednooki kiklopi. Iskovali su mu gromove i munje i njima je Zevs uspeo da zaustavi Kronosovu navalu i da pređe u protivnapad. Time su se Zevsovi izgledi znatno poboljšali, a kada je među titanima došlo do spora, Okean, Stiks i Prometej, kao i neki drugi, nezadovoljni Kronosovom vlašću, prešli su na Zevsovu stranu. Uprkos tome, borba se vodila deset godina. Zevs je zato odlučio da iz unutrašnjosti zemlje pusti strašne storuke divove Hekatonhire, koje je tamo zarobio njihov otac, njegov deda, Uran. Uz pomoć svojih novih saveznika Zevs je na kraju odneo pobedu. Kronosa i ostale titane, svoje neprijatelje, sunovratio je u večnu tamu Tartara i proglasio se vladarom svega što postoji i što bi trebalo da postoji.

Proglasiti se vladarom i postati vladar nije isto i Zevs se u to brzo uverio. Tu su, pre svega, bila njegova braća Had i Posejdon, ali do brobe za vlast među njima nije došlo jer se pojavio zajednički neprijatelj. Boginja Geja razbesnela se na Zevsa zbog okrutnog kažnjavanja titana, udružila se s bogom bezdane tame, Tartarom, i dovela na svet stoglavog nakaznog diva Tifona da ubije Zevsa. Tifon je bio tako velik da se pod njim, kad je koračao, ulegala zemlja, urlao je životinjskim glasovima i iz svojih zmajskih čeljusti bljuvao uništavajući oganj. Zevs ga je svojim gromovima i munjama nadjačao i nakon teške borbe sunovratio u Tartar. Zatim je predložio braći da vlast razdele kockom. Kad su na to pristali, Zevs se pobrinuo da za sebe izvuče najbolji deo. Posejdonu je pripalo more, Hadu podzemni svet, a Zevsu nebo i zemlja.

U početku je Zevs vladao kao tiranin i dva puta pokušao da uništi ljudski rod. Prvi put je hteo da to uradi zbog toga što su mu se ljudi učinili sasvim ništavnim. Uništenje čovečanstva sprečio je titan Prometej, stvoritelj ljudi, koji im je doneo vatru i naučio ih raznim veštinama. Drugi put Zevs je hteo da uništi ljude zato što su mu se učinili suviše moćnim, i to mu je skoro i pošlo za rukom. Poslao je na svet potop, ali Prometej je omogućio svom sinu Deukalionu i njegovoj ženi Piri da se spasu i nasele svet ljudima. Kad je Zevs učvrstio svoju moć tako da je ništa nije moglo ugroziti, popustio je uzde svoje vlasti i pustio na slobodu nekadašnje neprijatelje. Ostao je, svakako, i dalje apsolutni vladar ne samo kao vođa pobedonosne pobune i izbora kockom nego i zbog svoje snage. Bogovi su je i te kako bili svesni i zato su mu se pokoravali. Ponekad su to, doduše, činili i nevoljno, a događalo se da su se protiv njega i pobunili. Jednom prilikom su hteli i da ga svrgnu s prestola, ali se on odbranio uz pomoć storukog diva Brijareja. Za vreme čitave Zevsove vladavine izbila je samo jedna pobuna koja ga je ozbiljno ugrozila. Bila je to pobuna čudovišnih dugokosih giganata, ali ih je Zevs uz pomoć ostalih bogova i svog ovozemaljskog sina Herkula porazio u bespoštednoj borbi. Inače, bogovi su mahom bili mišljenja da je s najvišim bogom dobro biti dobar. To je, uostalom, govorila i većina ljudi. U herojsko doba Zevs je već bio vladar koji nije zloupotrebljavao svoju vlast. Iako je imao mnoge ljudske nedostatke, ipak je bio najbolji od svih poznatih vladara bogova i ljudi.

Uprkos tome što je zevs bio apsolutni vladar, njegova vlast se nije protezala bezgranično. Ostali bogovi, a i ljudi, imali su svoju volju i slobodu. Nad svim bogovima i ljudima, pa i nad samim Zevsom, vladalo je nešto više, nedokučivo i nepromenljivo: sudbina. Govorilo se, doduše, da Zevs vlada i sudbinom, ali to je bila samo metafora. Sudbinom je Zevs, baš kao bilo koji drugi bog ili čovek, vladao samo toliko koliko je shvatao nužne veze uzroka i posledica i delovao u skladu s tim spoznajama. Protiv sudbine Zevs je bio nemoćan, ma šta radio. Nije bio vladar sudbine, nego samo njen čuvar i izvršilac.

Kao najviši vladar bogova i ljudi, Zevs je bio utemeljitelj i zaštitnik božanskih i ljudskih zakona.

Davao je moć kraljevima, štitio narodne skupštine, učvršćivao poredak i pravo, bio svedok i čuvar zakletvi, kažnjavao nepravde i nepoštovanje pravednosti, bio zaštitnik svih onih koji su od njega tražili pomoć (iako pritom ne posebno dosledan). Zevs je sve video, sve čuo i sve znao (ako ne odmah, doznao bi o svemu naknadno). Znao je takođe i budućnost i ponekad objavljivao buduće raznim znamenjima, uglavnom prirodnim pojavama, snovima i proročanstvima (posebno ako su ga ljudi za to molili i prineli mu odgovarajuće žrtve). Delio je ljudima i dobro i zlo. Svoje darove je birao, prema sopstvenom nahođenju, iz dveju velikih posuda koje je imao u svojoj palati. Zevsovo najmoćnije oružje bile su munje i gromovi, a njegov štit (egida) bio je neprobojan.

Glavno Zevsovo sedište bio je vrh planine Olimpa u Tesaliji, koji se gubio u oblacima i dopirao do neba. Tamo je stajala i njegova veličanstvena palata, koju mu je od zlata sagradio bog Hefest. Rado se zadržavao i na kritskoj gori Idi, u Troadi, na Parnasu u Fokidi, na Kiteronu u Beotiji i na drugim gorama. Kad je pod imenom Jupiter postao i bog Rimljana, boravio je i na rimskom Kapitolu. Kad mu se prohtelo, odlazio je s Olimpa vozeći se u zlatnim kolima. Inače, praktično je bio sveprisutan i čovek je moga da ga zamoli za pomoć ne samo u njegovom hramu nego i na bilo kom drugom mestu. Ponekad bi silazio na svet u promenjenom obliku. Poprimati lik bilo kog čoveka, životinje ili prirodne pojave bila je povlastica svakog boga.

Upravljanje svetom bogova i ljudi Zevsa je nije preterano opterećivalo. Većinu vremena provodio je u društvu s ostalim bogovima, na sjajnim gozbama u olimpskim palatama, gde se služila ambrozija kao glavno jelo, a nektar kao napitak. To jelo i piće osiguravalo je bogovima besmrtnost i večnu mladost. Na gozbama, koje su ujedno bile i savetovanja bogova, Zevs je sedeo na zlatnom prestolu, dvorio ga je vinotoča Ganimed i boginja mladosti Heba, plesom su ga zabavljale boginje ljupkosti, Hariteje, i boginje lepih umetnosti, muze. Pri obavljanju vladarskih dužnosti pratili su ga bogovi i boginje Kratos, Zel, Bija i Nika kao otelovljenja moći, revnosti, snage i pobede. Pri vršenju dužnosti vrhovnog sudije stajale su pored njegovog prestola boginja zakonitog poretka Temida i boginja pravednosti Dika. Pri osiguravanju poretka u prirodi pomagale su mu boginje godišnjih doba, Hore. Nerazdvojne Zevsove pratilje bile su i boginja sretnog slučaja Tiha, boginja mira Ejrena i boginja duge Irida, ili Iris, koja je uz boga Hermesa bila i njegova glasnica.

Zevsova žena bila je njegova sestra, prelepa i dostojanstvena boginja Hera. S njom je imao troje dece: boga rata Aresa, kovača i oružara bogova Hefesta i boginju večne mladosti Hebu. Heri je iskazivao sve počasti i visoko je cenio. To mu, naravno, nije smetalo da s vremena na vreme pogleda neku drugu ženu koja mu se svidela. Zevs je u stvari bio veliki ženskaroš i birao je ljubavnice s jednakim žarom među boginjama kao i među ženama iz roda smrtnika. S boginjom Demetrom imao je kćer Persefonu, s Mnemosinom muze, s Eurinomom Harite, s Tetidom Hore, Mojre i Diku, s Dionom Afroditu, s Majom Hermesa, s Letom blizance Apolona i Artemidu. Nije s njima uvek lako izlazio na kraj. Štaviše, ni mnoge smrtne žene nisu baš za njim čeznule. Ali on bi bez kolebanja pribegavao lukavstvima i pretvarao se u njihove muževe, u bika, labuda, kišu ili u bilo šta drugo, samo da se s njima sjedini. Broj njegovih potomaka s ovozemaljskim ženama bio je vredan poštovanja: s Alkmenom imao je sina Herkula, sa Semelom Dionisa, s Danajom Perseja, s Europom Minosa, Sarpedona i Radamanta, sa Antiopom blizance Amfiona i Zeta, s Ledom sina Polideuka i kćer Helenu. Kod brojnih njegovih sinova i kćeri tačno se i ne zna koju im je besmrtnu ili smrtnu ženu izabrao za majku. Mnoge su se žene, međutim samo izgovarale da je on otac njihovih potomaka, ili su se time hvalile. Ali svoju najdražu kćer Atenu nije imao ni sa jednom ženom - rodio ju je sam iz svoje glave, odakle je iskočila pod punim naoružanjem. Za svu svoju decu, Zevs se brinuo kao brižan otac, i to u većini slučajeva bolje nego za svoje ljubavnice i sva su njegova deca imala značajne uloge u svetu mitova.

Hera je, prirodno, zbog njegovih bračnih nevera bila silno ljubomorna. Progonila je njegove ljubavnice i njihovu decu i priređivala Zevsu scene da se tresao Olimp, a na zemlji besnele oluje. Zevs ju je uvek znao nekako da umiri. Bio je na kraju krajeva ne samo muž nego i bog. Zbog svoje slabosti prema ženama imao i je i drugih nedostataka. Bio je sklon zaslepljenosti, katkad bi ga nadvladala boginja prevare Ata, a ponekad je njegovu uvek budnu pažnju umeo da nadvlada i bog sna Hipnos. Osim toga, iako mu to uopšte nije bilo potrebno, voleo je da se hvali. Ostali bogovi su poznavali Zevsove slabosti, njegovu ljubaznost i nesklonost svađama i vešto su to iskorišćavali a najviše i najuspešnije njegova žena Hera.

Uprkos tome, Zevs je bio najmoćniji i najuzvišeniji bog. Pripadali su mu naslovi i epiteti: svevladajući, sveznajući, vladar oluja, gospodar munja, gromovnik, presjajni. Najčešće su ga ljudi zvali "Olimpskim" ili "Najvišim", a ponekad, u svečanim prilikama, "Ocem bogova i kraljeva". Njegovi simboli bili su gromovi i munje, od ptica orao, a od drveća hrast. Grci i Rimljani su ga zamišljali kao muškarca s bradom, spokojnog pogleda, s čijeg lica zrači ponosna svest vrhovne i nepokolebljive moći najvišeg vladara.