***

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reći rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudely
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća se žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.
Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba zbog
svega što smo najlepše hteli.

Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

Žmurke

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se
čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva
groznica uobrazilje. Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.
Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam
žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj
obilje neobičnih stvari.
I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram
ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta
može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim
stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad
otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a
tuđe kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni
boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe
orijaška sunca.
Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot
sa svog još uvek pitomog i detinjastog
srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog života, mi u tom srcu
nosimo sve ono što postoji i što će tek
postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo
čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime
se boji i čime sanja.
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih
potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i
ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš
žmurke.
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko
otkotrljati.
Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš
li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri
u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

                      **************

Ako odes,siroko sivo stopalo gradkog neba zgazice moju trsavu glavu i razliti plocnicima.Razbicu celo o bandere i sva cu pluca izjecati i izjaukati.Pokidacu kosulju i kozu sa grudi noktima,koji su sada crni i zapusteni kao lisce koje po ivicama polako pocinje da truli.

Jer sve na tebe lici.Ukus tvoje krvi prodavace decaci,sa kupinama,pred mrak,po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezace u cvorove sestre u bolnici.Dezinfikovace smisao tvoga osmeha na casi iz koje si pila lekove.Obrisace novinama reci koje si mi govorila kroz prozorsko staklo.I sve ce svesti na brutalno.

Ako odes,poneces i mene,a sebe ces ostaviti u oblicima mog sna i jave,koje ce sazaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve cu kuce ocrniti katranom i tuci one koji ne umeju da naricu kada se spomene tvoje ime.Jer laz su price o novim sastancima,laz sve uspomene i posete rodbine nedeljom popodne.Nikad se vise necemo naci.

Ostacu sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje ce mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak.I sve lepo ce s tobom umreti.

I svakog ce proleca krovovi dugo plakati suzama okopnelog snega…

MIT O PTICI



PRVI DEO
I
Ko u ramenima oseca zemljinu tezhu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih sto su u drevna vremena
znali za vestinu lebdenja:
onoj potpuno drukcijoj vrsti nasih predaka,
ne ovih sto nas dosezu krvlju iznutra,
vec nekih prozracnih sto nas doticu samo spolja
usnama zlatnim kao vecnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlecivo muchenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu sto ne sabira
i ne odasilje utiske,
nego je chulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

II
Tesko je danas i opisati te nase cudnovate pretke
obrasle vetrom i svetloscu.
Jedino nas jos zagrljaji pomalo podsecaju
na njihov nacin letenja.
Ili to, kad neocekivano otkrijemo u sebi
mogucnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslusne -
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporista i temelji, vec katapulti.
U prevelikoj strasti da prevazidju sve sto tone
ispisivali su pesme u prostoru pomocu takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.
Vec tada bili su: sutra. Vec tada bili su: mi.

III
U znak secanja na te predivne, jake ljude,
pokusao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uoblicim nesto potpuno neograniceno.
Da smislim takvu vrstu strogosti i cistote
koja bi od fantasticnog stvorila uverljiv gest.
Pokusao sam da naucim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.
Usudio sam se da nadjem odgonetku
da li smo oblikovanjem necega oduzeti od sebe
ili smo sebi vraceni.

IV
Ali pre same odluke da pridjem samom cinu stvaranja
valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,
suprotno klube svesti.
Bio sam duzan da ispitam da li rodjenje nije
ili rodjenje jeste
obicna senzacija premotavanja zivog.
Morao sam da oljustim prethodnu opnu sebe.
Trebalo je da odlozim sva druga vec izucena ucenja
i budem spreman da razjasnim da li je stvarno pocetak
bas tako - na pocetku.

V
Bio sam na putu da otkrijem
poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak izmedju pripadanja i pripadanja,
izmedju izdvajanja-od i izdvajanja-u.
Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da vise ne cinim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na nesto drugo no sto oduvek jesu,
prevazici cu pravljenje i razumeti stvaranje.
Prevazici cu umetnost. Imacu zivi dokaz
gde je pocetak i kraj kugle.

VI
Zatim sam oprao tabane, chelo i ochi u reci.
Moja vecernja molitva bila je sva od sumnje.
Zar izucavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima sto i ne znaju za protoplazmu,
a ipak zive i ipak su od necega?
Mozda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
jer iz njih dopire nesto sto nazivamo: prazno?
Mozda smo mi njima: nista.
Mozda smo mi njima: prazno?
Koliko puta su prosli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo prosli kroz njih,
a i ne znaju nasu nameru?
Da li je oblik oblik, ili je nesto drugo oblik?

MIT O PTICI



PRVI DEO
I
Ko u ramenima oseca zemljinu tezhu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih sto su u drevna vremena
znali za vestinu lebdenja:
onoj potpuno drukcijoj vrsti nasih predaka,
ne ovih sto nas dosezu krvlju iznutra,
vec nekih prozracnih sto nas doticu samo spolja
usnama zlatnim kao vecnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlecivo muchenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu sto ne sabira
i ne odasilje utiske,
nego je chulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

II
Tesko je danas i opisati te nase cudnovate pretke
obrasle vetrom i svetloscu.
Jedino nas jos zagrljaji pomalo podsecaju
na njihov nacin letenja.
Ili to, kad neocekivano otkrijemo u sebi
mogucnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslusne -
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporista i temelji, vec katapulti.
U prevelikoj strasti da prevazidju sve sto tone
ispisivali su pesme u prostoru pomocu takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.
Vec tada bili su: sutra. Vec tada bili su: mi.

III
U znak secanja na te predivne, jake ljude,
pokusao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uoblicim nesto potpuno neograniceno.
Da smislim takvu vrstu strogosti i cistote
koja bi od fantasticnog stvorila uverljiv gest.
Pokusao sam da naucim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.
Usudio sam se da nadjem odgonetku
da li smo oblikovanjem necega oduzeti od sebe
ili smo sebi vraceni.

IV
Ali pre same odluke da pridjem samom cinu stvaranja
valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,
suprotno klube svesti.
Bio sam duzan da ispitam da li rodjenje nije
ili rodjenje jeste
obicna senzacija premotavanja zivog.
Morao sam da oljustim prethodnu opnu sebe.
Trebalo je da odlozim sva druga vec izucena ucenja
i budem spreman da razjasnim da li je stvarno pocetak
bas tako - na pocetku.

V
Bio sam na putu da otkrijem
poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak izmedju pripadanja i pripadanja,
izmedju izdvajanja-od i izdvajanja-u.
Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da vise ne cinim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na nesto drugo no sto oduvek jesu,
prevazici cu pravljenje i razumeti stvaranje.
Prevazici cu umetnost. Imacu zivi dokaz
gde je pocetak i kraj kugle.

VI
Zatim sam oprao tabane, chelo i ochi u reci.
Moja vecernja molitva bila je sva od sumnje.
Zar izucavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima sto i ne znaju za protoplazmu,
a ipak zive i ipak su od necega?
Mozda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
jer iz njih dopire nesto sto nazivamo: prazno?
Mozda smo mi njima: nista.
Mozda smo mi njima: prazno?
Koliko puta su prosli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo prosli kroz njih,
a i ne znaju nasu nameru?
Da li je oblik oblik, ili je nesto drugo oblik?

VII
Poklonio mi se vatar. Poklonila se tisina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reci:
Kako da nadjete granice i procitate krajeve,
ako ih uporno trazite na mestu gde ih nema?
Svako je dno - svemir necemu ispod njega.
Svako je nebo - pliccak necemu iznad njega.
Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.
Ko hoce da opipa rubove neka ne isteze ruke.
Treba presaviti um.
Mozda vi i znate da letite,
ali jos niste probali na sve moguce nacine.

VIII
Poklonio sam se vetru. Poklonio se tisini.
Mislim da sam razumeo.
Citava stvar je, znaci, u vatrometu hitrine
kojom se emituje i prima um u povratku.
Zato se kaze da dosezanje nije nista drugo
do - prepoznavanje sopstvene poruke.
Zato se kaze da je prostor: iskustvo
kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
kad nam se vratio iz buducnosti.
Mozda me je to sunce pozlatilo na zalasku:
bio sam cudno smiren, sa ridjim oreolom kose.
Bio sam spreman za stvaranje.

IX
Celog zivota opsedala me je zhelja
da stvorim sebi zivu pticu.
Pticu koja je samo jednom.
Mozda je trebalo da to pokusam ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogresivo,
dospevao sam do svega u sta umem da poverujem.
Oblikujuci bezoblicja, uzimao sam shaku nicega.
I nista nisam dodavao. I nista nisma oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nesto novo.
Kakva magicnost materijala!
Kakva cudesna linija!
Kakva raskos boja i povrsina, senki i svetlosti!
Celog zivota opsedala me je zhelja
da stvorim pticu drukciju od svih ostalih.

X
Napustajuci detinjstvo, sve vise sam se hvatao
za sadrzine koje se mogu zarobiti
i sacuvati kao dokaz.
Nekad mi je bilo vazno da sebi pokazem sebe.
Docniije mi je sve to postalo nedovoljno.
Pred kraj decackog doba vec sam umeo da se ponasam
namerno, kao izlozba.
Nekad su me privlacile samo tajansvene nauke.
Sada sam stojao opcinjen pred carolijom obicnog.
Kako nisam imao niceg sem peska,
ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,
jer odjednom sam shvatio da umem takve stvari.
Zinuo sam, isukao sam mach iz svoje kichme:
udahnuo sam mojoj ptici chelichno secivo umesto krila.

XI
Sve sam to cinio necujno, sporo i neprimetno.
Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio ochi:
razmisljao sam o pesku sto se talasa i prosipa,
a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost,
jer niko ga nije uhvatio da zhuri.
Naidju nepogode.
I on ih utisa svojom tezinom.
Prolaze stoleca.
I on ih nadzivi i zatrpa.
Nichu i sahnu civilizacije.
I on im poravna tragove.
Sta posle vredi najveca bina vekova,
ako okolo nema gledalista?
Smrt nije zavrsetak predstave,
vec nedostatak publike.

XII
Eto zasto se neke stvari umeju polako, kao pesak,
dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe
i osluskuje zvuk koji nas cini drukcijima od ostalih.
Samo onaj, ko nije uhvacen da zhuri,
moze se uzvisiti nad pocetkom i krajem,
i biti vladar jednog predela,
istrazivac lepote ili ruznoce stvari oko sebe
i vojskovodja sna.
Ko zhuri - zakasnice. Shiroko zacudjenih zenica
ostace zauvek pobedjen. Zauvek samo podanik.

XIII
Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuvise oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
koji se izluche jednom, pa bezbroj puta umnoze,
zove se: mogucnost moguceg.
Tako ti dokazhu sve, a zataskaju objasnjenje
kako nastaje licnost.
U mnostvu istih klikera dete ce svaki razlikovati.
Ne zna da kaze po cemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
jer im pripada.
Budi oprezan da se ne svrstas u ono
sto ne zasluzuje cak ni da bude opovrgnuto.

XIV
Iz daleka, zvezde se cuju kao vasiona.
Iz daleka, ptice se cuju kao jato.
Iz daleka, ljudi se cuju kao covecanstvo.
Nije dovoljno samo cuti.
Treba se setiti ushima.
Treba imati smisla za beskonacnost blizine.
Ko nema takvo uho - nema sluha.
Ko nema sluha - nisam siguran da je ziveo.

XV
I rekao sam sebi jos i ovo:
naucio si napamet kako se dogadjaju razlike
izmedju tkiva leoparda i tkiva ananasa,
i sta je ono zbog cega belutak nije pahuljica
niti ameba - medved.
Odbaci sva druga ucenja i odluci da dokucis
zasto je licnost - licnost.
U prevelikoj zabludi da stalno otkrivas tajne,
promaklo ti je da odgonetnes javnost oko sebe.
Naucio si napamet samo otkrica mudrih,
umesto da si ucio sta to mudri prikrivaju.
Sad, rekoh sebi, budi oprezan.
Ne odgonetaj tajnu, nego chin odgonetanja.

XVI
Dan, isuvise pognut, zalazio je za brda
natovaren obiljem ljubicastog i sivog.
Kakvo neverovatno slepilo, razmisljao sam
posmatrajuci odlazak boja.
Nesto mi je govorilo da sam uspeo
da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.
Ne znam kako drukcije da nazovem taj zagrljaj
sto se prostire iz unutrasnjosti u svim pravcima.
Nesto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa
i da polako pocinjem da razumem vajarstvo.

XVII
Postoje stvaraoci koji gospodare snovima.
Ne znam kako to chine, ali zaista sanjaju
to sto su sebi odredili.
Meni nedostaje stanje razumne umetnosti.
Ja nikada unapred ne znam sta cu uistinu usniti.
I uvek kad zaklopim ochi - tonem u nered i haos.
U unutrasnjost sna.
Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen,
odjednom sam se sreo sa pocetkom zivota,
na pocetku svog velikog i najcudesnijeg sna.
To je strasna samoca.
Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje.
Poznanstvo sa sopstvenim delom.
Prvi put bio sam istinski preplasen.

XVIII
Postoje stvaraoci ciji se vid zadrzava
kao brid dlana karateiste, zaustavljen i ukrocen
tacno na onoj skrami gde prebiva charolija.
Ja vidim ispod kozhe cvrstih i tamnih predmeta.
Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena.
Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezoblicje.
Ne primecujem vidljivo bez njegovog nevidljivog.
Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji.
I ono koje sam prevazisao. I ono koje tek prevazilazim.
Ko pristane na stvaranje, pristao je na cudjenje.

XIX
I mora pristati i na strah.
Odjednom, usred charolije, pokosila me je slutnja:
sta sam ja tome cudu sto mi na dlanu pulsira?
Tvorac?
Ili tek chuvar smisla?
Sta je to, sto celijama tog bicca kaze: dosta je?
Jesam li ja odlucio da se dalje ne razlazu?
Jesam li ja odluchio dokle mogu da rastu?
Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku
neciji krajnji cilj?
Sta gospodari mojom mudroscu? Mojim umecem?
I slobodom?
Nije li moja sloboda - sloboda da budem usmeren?
Nisu li moje delo i moj zivot - tudj zadatak?

XX
Cija je ovo ptica?
Sta ja to prenosim? Ciju poruku?
Sta je to sto mojoj ruci kaze: dosta je?
Jesam li ja odlucio da vise nista ne doticem
i da je oblik zavrsen?
Zasto sam odjednom prestao da zgrcem pesak i vodu
i dodajem zivotu jos zivota?
Zasto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli?
Cijih misli?
Ko je to vec usavrsio sva moja savrsenstva?