Protestna pesma

Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo - sebe ne razumem.
Ja, čuvao, ljudi ovce
tamo negde na kraj sveta,
mojoj deci kajmak smeta,
luk im smeta...
Sve im smeta.
Ja do škole pešačio
i po kiši i po snegu,
moje kćeri k'o knjeginje,
k'o da se u svili legu:
jednom šmrknu,
dvaput kinu
i beže u limuzinu.

Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo - sebe ne razumem.
Ja krčio s ocem šumu.
Plik do plika dlan mi ospe.
Mome sinu - gospodinu
teško i da đubre prospe.
Kad mu mati nešto reži
mislim: žensko pa nek' reži.
A on: odmah kupi stvari
i od kuće u svet beži.

Još mi žvrlja neka pisma
oproštajna,
puna bola.
Ispadnemo pred njim krivi
mi i škola.
Traži novac, kuka, moli
- nema čime stan da plati,
a ja šašav
pa ga pustim
da se mirno kući vrati.

I sve divno, divno umem
samo - sebe ne razumem.
Sve sam ovo za njih stek'o.
Niko hvala nije rek'o.
K'o da moram da se zboram
i da leđa večno krivim
zbog prinčeva i princeza.

K'o da samo zato živim.
A ja živim jer se nadam
da me i sad negde čeka
jedna šuma iz detinjstva
i vedrica vrućeg mleka,
i tišina ispod brega,
i plav lepet ptičjih krila,
i ogromne žute zvezde
kao što je moja bila.
Al' putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su zatrpane
moje bose dečje stope.

Išao sam i ja u svet
bez režanja,
bez bežanja.
Išao sam da odrastem.
Sad sve mogu.
Sad sve umem.
Ali šta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.

Šta se tu može

Mama mi kaže: luckasto moje,
šta se to zbiva u tvojoj glavi?
U njoj dečaci,
kažem,
postoje,
dečaci smeđi, crni i plavi.

Mama mi kaže: luckasto moje,
zar mogu tamo svi da se slože?
Ja kažem mami: kad već postoje,
nek' tu i stoje - šta se može!

Mama mi kaže: pusti priče
- zbijeni tako
na šta liče?

Ja rukom mahnem i - uzdahnem.

Svi oni liče,
svi mnogo liče,
na nešto lepo kao iz priče
- na sve što želim
- na sve što hoću...
Liče na nemir i na samoću.

Mama se smeška: luckasto moje,
pa oni,
znači,
ne postoje.

Postoje,
kažem,
kao na javi,
dečaci crni, smeđi i plavi.

Šta da se radi? - mama veli.
Ja kažem:
ništa,
već - da se želi
da nikad čekanje ne izbledi.

Mama mi kaže: da li to vredi?
A ja se smeškam:
videćeš - vredi.

Živorad

Što kod krojača
u izlog
visu odela?

Što kod vulkanizera
pred kuću
visu gume?

Kad je reklama,
neka bude reklama.

Zašto, onda, pred školu
da ne visu učitelji?

Kad je, braćo, reklama,
treba da je reklama!

Pesma za nas dvoje

Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajući prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.

Zadihana pesma

Devojcica mnogo znam.
Ako neka bude htela,
ceo svet cu da joj dam,
i dalje do kraja sveta
na pedeset puskometa:
bar jos dva-tri sela.


Kupicu joj sal od svile
da ga vetar zatalasa.
Slomicu je kroz aprile
rukom oko pasa.


Ja sam vasar.Eto sta !
Ja sam tristo cuda.
Muzika sam. Guzva. Smeh.
Vrteska. I luda.


Sve cu zbog nje da procerdam.
Sto ce meni svet na dar.
Kupicu joj jeftin djerdan
i mindjusa par.


Bice jutra mokra,rosna,
opecena od proleca.
Na dlan njiva zut i pljosnat
prosuce se sreca.


Pa cu tako lud da gorim,
da se pesmom niz drum javljam,
da se nikad ne umorim
od neba i zdravlja.

             Bosonoga pesma   
                   
                      1.
          Ovo je pesma
           za tvoja usta od visanja
           i pogled crn.
           Zavoli me,
           kad jesen duva u pijane mehove.

           Ja umem u svakom novembru
           da napravim jun.
           I nemam obicne srece.
           I nemam obicne grehove.

           Moja je sreca srneca,
           a gresno mi je smesno
           Ako me neko cacne
           u ove oci placne,
           nije to neutesno:

           ja umem od suza da pravim
           klikere lepe,prozracne.


                     2.

           Podelicu sa tobom
           sva moja sasava zdravlja.
           Zavoli moju senku
           sto se klati niz dan.

           Sutra nas mogu sresti
           ponori ili uzglavlja.
           Ludo moja,zar ne znas:
           divno je nemati plan.

           Izidji iz tog detinjstva
           kao iz starih patika.
           Zavoli moj osmeh,dubok
           kao jezerske vode.

           Evo,i ja sam se izuo.
           Pod vrelim tabanima
           rastapa mi se asfalt.

           Budi uz mene kad odem.

          Čarolija

           Nekom zabranjuju zvezde.
           Nekome krila.
           I laste

           Ja ne zabranjujem ništa.
           Sme se sve što se ne sme.
           Samo jedno te molim:
           pokušaj da ne rasteš
           ni mrvu svima za inat,
           do kraja ove pesme.
           U toj se pesmi živi
           slobodno,
           lepo
           i ludo.
           Možes da izmišljaš.
           Maštas,
           Da radiš sve naopako.

           U njoj i najveće čudo
           prestaje da bude čudo,
           jer sve što poželiš
           kad zažmuriš
           - ostaje zauvek tako.

           Isturi hrabro i divno
           prkose detinjaste
           i laži i sebe samog.
           Sme se sve što se ne sme.

           I sme se više od svega!

           Jedini: nemoj da rasteš
           za inat i tebi i meni
           do kraja ove pesme.

           I svaki put kad te slome,
           pa moraš nov san da stvaraš,
           ne sanjaj ga u mraku
           Dotrči bliže zori.
           Na pragu ove pesme
           tako se divno bori
           i kad namigneš samo
           i osmehneš se polako

           Izbroj u sebi do deset
           i to u večnost pretvori.
           I sve što žmureći smisliš
           ostaće zauvek tako.

            (Za D.J. Silnog)

Nosač

I
Oduvek sam se divila onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog.
Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili.
Učitelj obično kaže: "Ako želis da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak da odem sam sa sobom. Prohodao sam na rukama.

III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?

IV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.

Dogovor

Od dva tereta, prvo prenosi tezi,
pa ce ti drugo tesko biti lakse
za jedan vec savladani napor.

Odlucuj se za putovanja kad je nepogoda
i kad su zametnuti tragovi.

Biraj neshvatljivu nauku.
Ne pocinji vec zapocete stvari.

Tebe ne interesuju pitanja.
Tebe interesuje samo poslednje pitanje.