XXI
Odjednom mi se ucinilo da me iz Mlecnog puta
odande, gde zvezde tonu u prastaru buducnost,
izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
posmatra neka iznurena svetlost: nesto okruglo crno.
Da, neko me je gledao.
Nesto je necim motrilo to sto cinim.
Odjednom, nisam znao sta sam:
cim upotrebim sebe, vidim - za dah pre toga,
vec ono tamo crno mene je upotrebilo.
Jesam li konacno bio pred licem pravca
koji od mene bezi prema - ovamo?

XXII
U dramaturgiji toga sto u neznanju zovemo haos
to tamo crno oko sigurno mora znati:
sta sam bio pre mene,
sta sam sad dok sam ja,
i sta cu biti kad ne budem.
Mora znati i to: otkud meni dar
da cinim zive stvari.
Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog?
Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo
mnogo prostranije unutra?

XXIII
Da bih opisao to nesto crno sto me posmatra
sa neporubljenih nebesa juznog avgusta,
bilo bi potrebno mnogo rechi,
- toliko je to crno usisalo govora
u svoje cutanje.
Da bih ga sagledao u celini,
oko bih morao da izokrenem naopako,
- toliko je to crno vezalo mnogobojnog
u svoj cvor.
Da bih ga obuhvatio,
morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati,
- toliko je to crno bilo unutrasnja umetnost
okrenuta ka spolja.
Jesam li bio pred duhom neke drukcije prirode?
Jesam li bio ovde ili sam bio jos negde?
Jesam li sada pre ili sam sada vec i posle?
Kako se postize nase istinsko stanje:
prisustvom ili neprisustvom?

XXIV
Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio.
Moja je dusa, rekoh, raskoracena i razroka,
a jedino mi cvrsto tle: neravnoteza u glavi.
Zemlja je princip materinstva.
Ko ce, ako ne moja mati, da mi objasni
o koji smisao da se oduprem?
Da se ne ponasam kao potok
koji ima uzasan strah od potopa.
Da se ne ponasam kao busen
koji ima uzasan strah da ce ga zakopati u zemlju.
Da se ne ponasam kao plamicak svecce
koji ima uzasan strah od pozhara.
Mogu li od vas da naucim kako se menja ritam pameti?
Nedostaje mi, vidim, nekakva vasa vrsta boga.

XXV
Kad dodirujem prstima ukus talasa,
u komesanju vode osecam poljubac svetlosti.
Kad dodirujem prstima ukus belutka,
u belom srcu vulkana osecam poljubac sazvezdja.
Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,
u dahu osecam poljubac neprolaznog.
Sta je sa oblikom svetlosti kad udje u oblik tame?
Ima li licnu ili bezlicnu svest?
Sta je sa prirodom svetlosti kad udje u prirodu tame?
Ima li licnu ili bezlicnu sadrzinu?
Kako da utvrdim sta sam:
jednina ili mnozina?

XXVI
Nase ucenje nije sistem, rekose oni.
Ali moze postati znanost,
ako ne bude bezglavo prihvaceno,
vec stalno opovrgavano sa mnogo ostroumlja.
I tada oni, koji su njim nadahnuti,
dokazujuci u odbrani nepogresivost svoje vere,
morace da se uspnu do takvih domasaja
koji se zovu i: razumevanje.
Nase ucenje nije nikakva gotova nauka.
Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti
koja uspesnije zavarava i opsenjuje istinom.
Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.
Dokaz je u vestini upotrebljavanja istine.

XXVII
Ucili su me zatim kako da mislim i kazujem.
Ne doticati oblik sljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadrzini kamena.
Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadrzini bilja.
Ne osluskivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadrzini vazduha.
Ne sagledavati sjaj mesecine,
nego blistavost svoga oka u sadrzini svetlosti.
Ne kusati ukus kise,
nego ukus svog daha u sadrzini vodenog.
Premnogo rechi utroseno je da se objasni
sta je sve potrebno cutanju.

XXVIII
Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekose,
i tezhe nam je da pronadjemo pitanje nego odgovor.
I mi se grcimo u strahu i prevelikom neznanju
pred onim crnim gore sto usisava svetlost.
Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas,
to umnozavanje iskusnih nagona,
ta krda istovetnog, taj stampedo zivota,
to nelogicno: logiku prirode.
Pupoljci svih boja i oblika izlecu iz svoje duse
odmah u nepogrsivom pravcu - prema suncu.
Svaka nova kap izvora zna da sidje ka reci
kao da tuda prolazi ko zna po koji put.
I mi i vi preskocili smo prvu rech.
Sve oko nas je druga rech, kao i ptica koju drzite.

XXIX
Kako objasniti, rekose, to sto je zelatin ikre
vichan plivanju cim se izmresti?
Kako objasniti to, sto sve, bez ikakvog cudjenja,
ima vec gotove navike?
Svi pocinju da zive tako zapanjujuce sigurno
kao da ih je neko pre toga dugo dresirao.
Mozda je proslost samo zanemarena sadasnjost?
Mozda je sadasnjost samo zanemarena buducnost?
Mozda je nepoznato samo zanemareno poznato?
Idite, rekose, i zavrsite svoje delo.

U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovica, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas yovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.
Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskij vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voz zađe za okuku , a on kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.
Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjij klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad kod neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druže sa đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadali su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.
Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke... i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti.
Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz meke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohano što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.
Jednog dana mi je rekao svoju tajnu: loš je đak zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je došao rat. Došlo je strašno čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete:to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna još ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje.
Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.
U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. "Čohano jede sveće", govorili su, "Palite zato jednu na drugu da produži svetlost".
Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju "Princ Eugen". Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub.

"Cega se to vas dvojica igrate?"
"Ničega", rekao sam. "On se boji, a ja mu čuvam strah"
" A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?"
"Brat", rekao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste.
"A koga se to bojiš?" upitao je Mileta.
Mile je ćutao i gledao u zemlju.
"Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče", kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti.
Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
"A ti se ne bojiš?"
" Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati", rekao sam.
"A gde je tvoj stariji brat?"
"Nemam ga , gospodine vojniče", kazao sam. "Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem."
Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekovao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.
Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. "Iz poštovanja", kaže mi basista Steva iz Silbaša. "Žao nam kad plačete". Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas".
I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i :ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano.
Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je toliko mnogo želeo.

(Miroslav Antić)

EPILOG

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gosdpođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,
ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas - mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.

Uspavanka

Svet ovaj, u stvari,
i nije tako rđav i zao,
mada poneko plače
i samuje
i brine.

Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.

Možda bi i noć da svane,
možda bi i noć da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato
da čovek lakše diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš gorko,
i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je ovo,
važnije od najprečeg:

kad se toliko lepote
u sebi čuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadić tog nečeg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoće,
i plača,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

ličiće jutro na tebe
više nego na druge.

Drhtava pesma

Osećam: nešto u meni raste
pomalo bolno - pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestižu.
Nešto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta ću,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Osećam: nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i neće pod čelom da se smiri.
Tu oblog ne pomaže.
Duša se kikoće i krvari.
Nešto me muči,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda - kao dve tople tačke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.
A sve je ipak luđe i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.
Plačem od sreće,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Prirodo, čuj me:
laganja nema!
Ti bujaj - ja ću od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružičast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
k'o i ja balava za divne stvari.

Kad sam bio veliki

Kad sam ja bio veliki,
baš sam pravio mnoga čuda!
Peo sam se,
na primer,
na razna brdovita brda
i - svuda!

Istukao sam jednog divljeg lava
- bez pruta.
Bio sam na Mesecu dva puta,
a možda i tri puta.

Posle sam i na južni pol plovio.
Tu sam durbinom kita primetio.
Nije ni trepnuo
- a već sam ga ulovio!
Ostalim sam kitovima zapretio.

Kad sam ja bio veliki,
tata je morao svaki dan da se umiva.
Pobedio sam jednog gusara.
Pobedio sam jednog diva!
Pobedio sam... još jednog diva!
I svaki div je plak'o.
I sve tako...

Kad sam ja bio veliki,
mogao sam celu ulicu da istučem.
Mogao sam sa kuće krov da skinem.
Mogao sam svakog kera za uho da povučem.
Mogao sam slona za surlu da uštinem.
A možda: i dva slona da uštinem!

Kad sam ja bio veliki,
niko nije smeo da me po mleko šalje!
Kad sam ja bio veliki...
Kad sam ja bio veliki...
E - ne znam dalje.

Najmanja pesma

Evo najmanje pesme.
Manja je od zrna maka.

U njoj je jedan osmeh
i pismo za jednog dečaka.

Ako znaš ko ga šalje
- šta da ti pričam dalje.

Ako ne znaš ko šalje
- šta te se tiče dalje.

Posle ljubavi

Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.
Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera,
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog
čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.