Pesma

Kad raširim ruke
u žutom lišću, što zasipa jauke,
sine neka strašna, mutna moć.
I plane i drhti cela
oko moga zavičaja nevesela
u slasti ludoj, puna zvezda, noć.

I kad me se sete
šume radosno, stidno zarumene.
A ikone stare zasjaje u mutnom zlatu
kad vide mene.

Pružim li ruke, raspašu se žene,
padaju na kolena, i plačem porodilja
klanjaju se meni pune tužnog milja
i kliču, da ih ja hagrlim prvi, prvi:
jer moje su ruke mokre
od krvi, krvi.

Moja pesma

Duša je moja bogat seljak,
pijan veseljak,
u zavičaju.
Miluje golu ženu što spava,
tvrdo, ko pleća gojnih krava,
u žitu, kud noći pune crnih vrana,
padaju.

Svet je prošla samohrana,
u krvavom plaštu šarežana,
ko ubica.
Stajaše tužna, zavejana,
na straži, u kapijama,
brkata, blago nasmejana.

Kraj crkve tuđe i nepoznate,
zapaljene,
u duge, jasne, tople noći,
kad krekeću žabe barske,
grlila je razne žene.
A danju je čuvala dvore carske
i korakom brojala sate.

Na javi je duša moja bogat seljak,
veseljak.

Samo u snu, ko Mesec bleda
i tako ko on nevesela,
po svetu bludi.
Gondola jedna ćutke je skrije
u besdane vode Venecije,
sanu, umornu, razočaranu,
na karnevalu.

I kad tu njen gitar zazvoni,
od pesme što plače i voli,
svu vodu, zvona, i maske, tamo,
noć toliko zaboli:
da ućute i pitaju tiho,
"Kakav je to Slaven bio,
na Rivi dei Skjavoni?"

Garnizon u Komoranu, 1918.

Srp na nebu

Ti nezaboravljena moja
na rodnom polju iznenadna ženka,
ostaj mi senka, senka.

Ko redovi zarđalih kosa
kukuruz je na suncu zreo.
Teška si bila, vrela i bosa
kao snop žita kad se razgrne.
Oči ti behu male al crne
kao rupice na fruli.
Kad mi na tebi svaki zglavak vreo
od slasti poče da trne
raširila si se, i uzdrhtala,
ko zemlja ispod grana trulih.

U crnom dugom svilenom plaštu
po svetu bludim.
I svud gde stignem šapatom budim
bolan osmeh, suze i maštu.

Sviram smrt,
al mi gudalo rasipa nehotične zvuke.
A zidove mrtve i oblake što plove
blago mi miluju ruke.
Jednako ćarlija kao dalek vrt
tragom mojim senka moja,
puna žita i neba vedra,
vrela kao jedra nedra tvoja.

I dom mi se noću prepliću na ruci
gole žene, i zvuci
grvavih nakita strašnih,
teške svile i listovi prašni,
čim pred zoru svane,
nebo mi je rosno ko ravne poljane,
a Mesec se nad njima sja
kao srp.

Garnizon u Komoranu, 1918.

Narodni vez

Krv mi veze vez po duši,
strašću me životinja guši,
i tka mi u život tlo:
zavičaj moj, ravnicu što zre

gde pijan raspasan seljak mre,
u krvi što je svo dobro, ne zlo.

Zato mi nebo svo
mirno u osmehu izumre.
Tih mi je plač a grohotan smeh,
kad se u zoru probudim prvi
ništa mi nije zabran, ni greh.
Ceo je svet za mene vez
pun šara moje krvi.

Šara bez smisla, broja i reda,
tankih ko izoran crv.
Beskrajan kao nebo nadamnom
ne marim šta će sa mnom,
pun smeha, smrti, stoke i greha,
na meni sudbinom tamnom
vez veze moja krv.

Ljubavnici

Niko nas neće podeliti više,
na dobre i grešne.
Tajni smo kao grane snežne,
a sve što je staro u ljubavi,
plače sve tiše.

Još malo samo, pa ćemo sumorni,
sa osmehom tužnim,
u strastima ružnim,
stati,
bolni, bledi, umorni.

U bilju, ili nečem drugom, moćnom,
nad proplankom jedne šume mlade,
naći ćemo opet svoje nade.
U mirisnom nebu noćnom.
Nade svih koji se bolno smeše.

I, kad, opet, kao večni cvet,
nad telima umornim,
nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,
nećemo znati koji greh to beše,
među gresima što ko oblaci plove,
što nam ta tela i duše dade
divne i nove.

Ja, ti, i svi savremeni parovi

Ceo nam je dan dug, i dosadan.
Do večeri, kad se, krišom, sastajemo.
Poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.
Da odemo u noć, kao da smo krivi.
Lako, kao tica, koja kratko živi.

Naš viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Nego osmeh lak, što cveta u mrak,
na usnicama sa dve-tri kapi krvi.
Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od žudi, straha i sažaljenja!

Ah, nije taj strah samo naš uzdah,
kad vidimo šumu, kako lako cveta.
Nego je to plah, isprekidan dah,
kojim bi nekud dalje, sa ovoga sveta.
U Slobodu, kud, nad nama, grane jezde.
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde!

Uzeše nam čast, ali svetli slast,
nebesna, kao ponos, na našem licu!
Naša je strast gurnula u propast:
laži, zakone, novac, i porodicu.
Od poniženja nam je klonula glava,
al nam se, u telu, proleće spasava!

Naš tužan osmeh blagosilja greh;
žig onih koji ljube, na svetu celom.
Ceo nam je dan dug, i dosadan,
i prolazi u ćutanju neveselom.
Teku uveče, slobodan ko u travi cvet,
ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.

Beogradski univerzitet, 1919.

Molitva

Oče naš
senko sveta seda pogurena
na drvenoj ragi.
Sa loncem razbijenim na glavi
i očima punim vetrenjača plavih.

Oče naš
sin je tvoj bedniji od bilja,
strasniji nego cvet,
nestalniji nego vetar zore,
sumorniji nego more,
i sam, sasvim sam.

Oče naš
sin tvoj je bolji nego anđeli
ali nikom pomoći ne može.
LJubi krpe kao zlatnu krunu,
a u osmehu krije toliku zabunu
koliko je nema u proleće i majci.

Oče naš
ali sin tvoj nema više moći,
da se u štalama na putu u noći
ičem od smrti nada.

Epilog

Da li da pevam profesorima
što su kritici vični,
što ištu, ištu optimizam,
pod papučom, revmatični?

Ili našim gospođama,
što vole božićne priče,
što se plaše roda nad nama,
i ne trpe da prosjak viče.

Ili ću velikim patriotama,
što govore samo o seljaku,
što ne se mirisat na balegu,
nego na mesečinu mlaku?

Ili ću tamo, gde grde
samoubice, i tvrde:
da je to pariski uticaj?

Ne, tom je kraj!
Na Itaki će da se udari
u sasvim druge žice.
Svejedno da li ja
ili ko drugi.

1919.

Sumatra

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

Beograd, Braće Nedića 29, 1920.

Stenje

Danas sam bio tako veseo!
A sad? Gle, jedva dišem,
sa osmehom mutnim, umorno.

Daleko, negde, iza škotskih obala,
diže se, iz mora, modro stenje,
tako grdno, tako pusto, sumorno.

Ja ga se setih! Ja ga vidim!
NJegova modrina mrsi mi dušu,
i mene obuzima grozna jeza,
i neka, beskrajna, žalost.

Predosećano, u Beogradu, 1920.