Gospođi X

Ne pomaže ni muž, ni dete, ni glasovir.
Za vas je u grehu mir.
biti nesretan malo više ili manje
sve je jedno.
Kriti u srcu za sve gnušanje
o kako je bedno.

Vi niste krivi znamo
za ono što će biti,
nesreća je baš čast.
Dužnost je laž iz prikrajka
za nas što bolno gledamo.
Ne čini ništa ako ste majka
od tog je lepša slast.

O samo je tužan čovek čist,
slobodan, nežan i drag,
ko zvono u polju, i blag
ko cvrkut tica,
i uveo list.

Dižite oči mračne,
ko buntovne buktinje zračne
pobodene u duboke
crne kolutove.

Vi ste moja buna.
Znam da vas dragan zove,
za ništa vas ne pitam.
Ako vas život boli,
ako vas neko voli,
ja vam čestitam.

Kuga
Niki Vartuloviću

Svejedno rodiš li sina ili kćer
u slavu pokolenja.
Ukus se menja, ukus se menja:
ne menja se čovek i ker.

I nama je dosadno, zar ne,
i Kosovo, i jauk, itd., sve?
Ta to je bila samo šala.
Treba već nešto novo,
ko bi još spominjo ovo,
krv i sram i rat.
Večna su samo tamnica i vešala,
njih će ti rado nuditi i brat.

Što ti je žao našeg pokolenja?
Zar to nije vesela maskarada:
danas je ukus car, a sutra barikada,
Hristos, pa Neron, pa Lenjin.
Ukus se menja, ukus se menja:
samo su hulje sve isti.
Hiljade godina vuku nas za nos,
pesnici, mesije, carevi i komunisti.

Šta ti je žao našeg pokolenja
ukus se menja, ukus se menja.
Svejedno rodiš li sina ili kćer:
večno su isti čovek i ker.

Njegoš u Veneciji

Nasmešio se poslednji put.
U prozoru se sjaše kao zapeti luk,
kao Mesec u vodi, mlad i žut.
Rialto.

Mirisaše bolan svoje bele ruže
i gledaše kako galebovi kruže,
tužni i beli, ko misli na Lovćen,
i smrt.

Dok noć pljuštaše, čitaše Omira,
crn i težak, ko Ahilov,
što samo kraj mora nađe mira,
grob.

Bogovi, na plećima sa oblacima tamnim,
bolovi i mora sa valima pomamnim,
pređoše po njegovom bledom licu bez traga.

Ali, kad čitaše o Brizeji, što se budi,
i otvara oči, pune tame, u zori,
bol neizmeran pade mu na grudi.

Jer svemu na svetu beše utehe.
Svim mislima, za sve junake, i grehe.
Ali držeći glavu rukama obema,
suzno, umirući, pomisli, bolno,
da za oči neveste utehe nema.

Tada zaplaka u vodi i zvono
Svetog Marka.

Bolnica u Opatiji, 1916.

Reljef sa likom Danta
Anici Savićevoj

Kentavrima besnim malje u nosu
zatreptaše žudno, kopita im rosu
u mračne šume kad jurnuše dalje
ludim trkom sa viših pleća na kobile
prosu, po travi bludno.

Tvrđava zlatna gorela je i urlala.
Na žaru lomača jadra su buktala,
ropska vam mirisna tela
bludnim su vriskom nudeći se gola
pala, vijajući se oko mača.

Mostovi tanki zlatili se i sjali,
ko meseci na reci sa neba pali.
A kad ste prošle u svili,
narod je klečo, i prašinom se
vitlali stegovi i sveci.

Monasi strasni goli se sekli,
kraj buktinja strašni, i klekli
u ćilim vaših tela što krv i miro proli
na oštar šljunak, kojim su boli
i pekli rane kolena prašnih.

Mudraci su nagnuti vam u pleći
crtali čudne brojke, otkrivali sveći
u odećama crnim tajne, koje sluti
samo kamen drag, i vaš cvet
crveneći kao alem pakla sa dojke.

Tad se rodi jedan koji vam telo
žalio istom žalošću neveselo
kao duh, on ga diže u prah medan,
providan, jutarnji, što bez traga

celo nebo rađa jezom čistom.

Ljubav

Već prvi put kad si zbacila odelo
smešan mi beše tvoj pogled ohol.
Već prvi put mi ljubav beše samo bol.

Već prvi put mesto da slušah
u zori kako se topiš kao sneg,
ja jurnuh u šume gde upada breg,
i grane što pokraj jecahu
kao moja duša.

U njih sam krio obraze moje
tople od tvojih grudi.
Nežnije no ruke tvoje
biljke sam pozno po stisku.

Strasnjie nego na tvoje grudi
pao sam na njih,
u bludnom, bezumnom vrisku.

Oči

O koliko puta kad pred tobom
osetim: da želim
da ostavim za sobom
moje tužne misli
u očima ti bistrim, neveselim...

O koliko puta
kad nam nad posteljom sat ućuti,
i na tvom pobledelom licu
od milja
primetim dosadu lutalicu...

O koliko puta tad ustajem sam,
poguren i crn pa se zagledam
kroz mutan prozor u proplanke daleke.

I osetim da mi nije dosta ljubav nevesela.
Razočaran od tvog umornog tela,
radoznalo milujem bludne i meke
velike oči bilja.

Vetri

Ne grli cvetne poljane moje glas.
Nikad me nisi čula još da ječim,
nikad me nisi videla da klečim,
nikad u mojim očima pljusnuo nije
begunac talas.

Daleko je ono, daleko,
što moje zdravlje pije.
Često zazvoni u noći, mirisno i meko.
Često je kao sunčana morska stena,
na kojoj sja jedini kamen koji cveta: mir.

Smrt moja zavisi od pevanja tica,
a nemam ja doma, ni imena.
Daleko negde stoje vite jele, snežna lica,
radi njih mi je drago da si poštena.

Moje vruće usne ne žude više
živa devojačka prebela tela.
Noću kad lutam u senci grada,
kraj raspeća, baština i groblja,
ne žudim za sinom,
ne planem za roblja.

Vetrii će mesto mene kličući da jezde.
U vrtlogu kamenja i neba pašće, krikom,
u zavejane, mlade jele, i posuće im krila,
dahom našim, što će se slediti u zvezde,
negde... gde nisam bio... i gde nisi bila.

Pod nebom, u ledu rumenom, gde zora spi,
disaće jele što disasmo mi
i stišaće zvezde osmehom i snagom,
što ih je vetrova talas,
odneo sa nas, odneo sa nas.

Bolnica u Opatiji, 1916.

Eterizam
Drugu Ivi Andriću

Moja je bajka:
da se u snu dok se spava
dobra čine, i da ništa
nije java.
Nismo znali a imali smo
čedo u daljini.

Rekao sam ti cvet jedan lak
ispuniće tvoje misli.
Sve osmehe koji su od bola svisli,
sačuvaće zrak
negde u daljini.

O ničeg nek te nije žao.
Zato sam ti tu misao dao
tužnoj goloj i beloj,
neveseloj.
Gledaj u jesen mirno,
kako se gubi dan
i ljubi.
Blago kao jedno zvono
da zazvoni u daljini
mišlju tom sam te dodirno.

Karikatura

O da si samo jednom
pao po ženskom telu mednom
umirao bi rado.

Šareni prosjaci pdo tvojom nogom
rikali bi uzalud za Bogom.
Osmeh bi ti razočaran i blag
padao sa krsta, kao golub
beo i drag.

A da nebo zagrmi
i raspe kamenje sa puteva strmi
u deveti čas.

Oči tvoje ne bi dizo krikom.
Zaogrnut modrim olujnim vidikom
umirao bi mirno posle slasti.
Mutnim bi okom gledao po nebu,
kako tama i užas rastu.
A iz žila plavih, nabreklih od hoda

kapala bi krv i voda,
na klečeći ženski stas.

Bolesni pesnik

Nisam čovek, krv mi je mlaka
samo rosa
dalekih rumenih oblaka.

Razvratan kolut pod očima mojim
pečat je šuma,
sa bolom svojim.

Drveće puno pupova i zvezda
mesto mene živi.
Sve što sam ja reko
šaputaće vam meko
dalje noći.

One vas vode u moje
osmehe i grehe,
za mnom daleko.