Nova serenata

Draga, tenorita vše nema.
Na mesecu ne drema
don Huan više.
Na glavi mi nije perjanica crna,
ni ruka puna bisernih zrna,
a noć ne miriše.

Na mrtvima sam proveo mladost,
tvoj mladež na dojci nije radost,
koja je nekad bila.

Pa i na tebi nije više svila,
sa ljudima radiš ceo dan,
za ljubav ne čekaš da cveta jorgovan,
ne gledaš sa tornja za mnom.

Al nikad nisam zbog tebe plako,
niti sam našao u ljubavi pako,
ko otrov u cvetu tamnom.

Glava ti je bleda i čista,
niko ne zna kako tužno beše,
kad si mi došla, bleda i strasna,
vita kao dete, i prečista.
U mraku samo kad mi ideš,
a oči ti se bolno smeše,
čini mi se da ide mi krasna
prosta sirota mati božja.

Moja ravanica

Bludno gledam tvoju bogorodicu svetu,
što miriše ko grobovi u cvetu
pa me je stid da živim.

Nadamnom miriše u oblacima sivim
šuma tvoja fruška,
od tamjana kadionica srebrnih.

I dok zvezde gasi vetar lica
ja se smrti divim.
Ona mi se čini jedina čista
i ponosna sudbina muška.

A ikona se blista.
I ko rumene oči,
vino što bela ruka toči,
zadiru mi u grudi dojke bele,
sa ranama sred vrha naga
Bogorodice tvoje.

Jedine drage pred kojom klečim,
jer na njoj ne mogu ni moje
bludne gorke oči nevesele
da ostave traga.

Mizera

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?

O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Beč. U revoluciji. 1918.
Za studentesu, Idu Lotringer

Šala

Još sam ja veseo
mada se nećeš udati za mene.
Ta mladići su samo sene,
ne kupe novac, već uspomene.

Bićeš gospa gojna,
udata često malo,
a serenata nedostojna.

Ali će na dnu čestite duše
i građanskih žila,
kao gudalo iz daleka,
kao moja nevidljiva ruka,
svirati svaki leptir beo,
i svaki jastuk vreo.

Prijatelj moj mesec neveseo,
u strasne noći majske,
golicave bestidne rajske
pesmice, jer si ma časak samo
draga jednog popca bila
u travi.
I kad tada ostanete nasamo
imaće tvoj mužić
grdnih muka.

Dosada

O, kako ti je ime gadno,
al divna sudba, drago moje jadno.
Plači samo od tuge i milja
i ostani uvek draga nerodilja.

Nek pljušti kiša besa i srama,
niko neće ostat za nama.
Nek se oni vrte kao šaren vrt,
ko će nam zabranit da volimo smrt.

Ulice su nam deca i druzi,
neće naš stid u čedu da puzi.
Nije za život tvoj pogled ohol,
nego za slast i san i bol.

Ne daj da naše duše padnu
i nastave ljubav našu jadnu,
naš gorak nesretan zagrljaj,
nek bude svemu u tebi i meni
grob i kraj.

Pod Krkom

Ležim pod jarbolom belim.
I plovim po zrcalu srebrnom
beskrajnom.

Predamnom na otoku tamnom i crnom,
sa jednim manastirom neveselim,
kao tajnom.

I mislim: i da ga ima tamo gore,
ako me vidi pod jedrom sanog,
u kom se zraci plode.

More, i ja ostajem tužan
ipak svake zore.
I ostavlja me zagledanog
u bezdane vode.

Na ulici

Kad svetiljke sinu
i ulice pođu u visinu,
u tami stojim ja.
Na svemu što prođe
moj osmeh zasija.

Nestanu boli, okovi i laž,
od mog pogleda zavisi sva draž,
svega što prođe.
Žene prolaze i oblik gube,
smeše se, pa mi priđu da me ljube,
i ja im novu senku dam.

I dok tiho zamagli noć,
ulice pune seni,
ja imam neba bezgraničnu moć,
svi boli sveta skupe se u meni.

Ko cvetići beli sa Meseca
rađaju se po ulici deca.
Od smeha mog umire dan,
a svakoga kog pogledam,
stiže moja sudba, sreća i san.

Kad mahnem rukom, nehotice,
nove zvezde sinu.
Tad sjajan, tužan, ceo grad,
liči na moje lice.

A da me vide, svi u nebo idu,
po ulici zvezda i srebra.
Ja stojim raspet sam na zidu,
a Mesec mi blago probada rebra.

Trag

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...

puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.

Bolnica u Salcburgu, 1917.

Smiraj

Setim se, kako su, u ljubavi,
dragi, prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oči slede,
preletajući one kutove blede,
oko usana...

Što drhte, protkani,
mutnom tišinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomešani
nesigurno i tamno.

Klatno zvona
teško i tmurno
u grudi udari me.

Tad se dižem,
i, u mutna okna prozora,
puna sitnih glasova večeri,
šapućem, nesigurno,
i moje ime.

Bolnica u Salcburgu, 1917.

Pesmica

Reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led.

Kad bih još jednom
mogao da volim...

Da li bi mi tad bilo dobro svud,
i život bio manje lud?

Ili bih i tad kao sad
morao da se smešim i razbolim,
i da umrem?

Kad bih još jednom
osetio da volim, volim?