U savremenim psihijatrijskim klasifikacijama (poput klasifikacije Svetske Zdravstvene Organizacije, ili Američke Psihijatrijske Asocijacije), više se ne može sresti izraz 'histerija', već konverzivni poremećaj. Takođe, više nisu klasifikovane kao neuroze, odnosno anksiozni poremećaji, već zauzimaju posebnu kategoriju poremećaja. Od anksioznih se razlikuju u tome što su u tim poremećajima znaci anksioznosti očigledni, dok u konverzivnim (koje delimo na somatoformne i disocijativne) znaci anksioznosti nisu vidiljivi.

Ovisni poremećaj ličnosti

Ovisni poremećaj osobnosti, prije poznat i kao astenički poremaćaj ličnosti karakterizira pervazivna psihološka ovisnost o drugim osobama.
Razlika između «ovisne ličnosti» i «ovisnog poremećaja ličnosti» je na određeni način i subjektivna te na postavljanje njezine dijagnoze djeluju na primjer i kulturološki utjecaji određenog područja.

Osnovna obilježja toga poremećaja su:
- nesposobnost donošenja važnijih životnih ali i svakodnevnih odluka bez prethodnog savjetovanja s drugom osobom
- izbjegavanje osobne odgovornosti i poslova koji zahtijevaju neovisno funkcioniranje,
- izražen osjećaj napuštenosti, beznadežnosti i bespomoćnosti nakon završetka emotivne veze; često ulaženje u nove emotivne veze neposredno    nakon završetka prethodne,
- preosjetljivost na kritiku,
- pesimizam i pomanjkanje samopouzdanja, uključujući i vjerovanje da su nesposobni brinuti se sami o sebi,
- izbjegavanje sukoba s ostalima zbog straha da će izgubiti potporu i biti izloženi kritici,
- nesposobnost samostalnog početka zadataka,
- teško podnošenje samoće,
- stavljanja potreba drugih osoba, posebice onih o kojima ovise, ispred vlastitih
- sklonost maštanju, fantaziranju, ostavljanju dojma naivne osobe.

Simptomatika primarnog poremećaja često može biti zamaskirana depresivnim ili anksioznim elementima.
Poremećaj najčešće počinje u ranoj odrasloj dobi i ima najčešće kroničan tijek. Češći je u žena i ima ga oko 0,5 % opće populacije.
Ovisni obrazac ponašanja je veoma čest u djetinjstvu, no većina adolescenata, možemo to jednostavno reći, preraste takvo ponašanje.

Nažalost, u određenog broja osoba takvo «ovisničko ponašanja» se zadrži i dodatno pojačava u odrasloj dob i u skladu s time postavlja im se dijagnoza ovisnog poremećaja ličnosti.

Uzrok toga poremećaja nije poznat, no nagađa se da se javlja kao posljedica međudjelovanja bioloških i razvojnih čimbenika. Prema mišljenju nekih istraživača autoritativan i prezaštitnički roditeljski odgoj može određenu osobu predodrediti  za razvoj ovisnog poremećaja ličnosti.

Osobe kojima je postavljena dijagnoza ovisnog poremećaja ličnosti imaju također veći rizik oboljeti od depresije, zloporabe psihoaktivnih sredstava (najčešće alkohola ili opijata), fizičkog, emotivnog ili seksualnog zlostavljanja. Najčešće izbjegavaju zahtjevnija radna mjesta obilježena visokom razinom odgovornosti, te su istaknuto nervozni i napeti u situacijama kada moraju sami donijeti neku važniju odluku. Socijalne relacije su izrazito reducirane, i svedene samo na one osobe o kojim su ovisni.

Kao i kod ostalih poremećaja ličnosti, osobe koje imaju ovisni poremećaj ličnosti najčešće ne odlaze same potražiti liječničku pomoć. Psihoterapija je glavna metoda liječenja. Svrha je pomoći osobi da postane aktivnija i neovisnija, i da nauči prihvatiti nove, zdravije načine stvaranja socijalnih odnosa.

Naglasak se stavlja na kratkotrajnu terapiju budući da dugotrajnije liječenje može dovesti do razvijanja ovisnosti o samom terapeutu. Jedna od specifičnih strategija koje se primjenjuju je asertivni trening kako bi se pomoglo u razvijanju samopouzdanja. Terapija lijekovima koristi se samo u slučaju istodobnog postojanja prije navedene depresivne i anksiozne simptomatike, pri čemu treba biti oprezan jer takvi bolesnici imaju veći rizik razvoja ovisnosti ili zloporabe lijekova.

 

Davor Bodor, dr.med, specijalizant psihijatrije
Moj doktor

Opsesivno-kompulzivni poremećaj osobnosti

Nakon shizoidnog i shizotipnog poremećaja osobnosti, krenuli bismo s poremećajima koje svrstavamo u takozvanu skupinu C, koju zovemo još i tjeskobna skupina, a u nju spadaju inhibirani, ovisni i opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti.

Osobe poizolacijagođene ovim poremećajem pokazuju obrambene mehanizme poput izolacije, pasivne agresije i hipohondrije, te ćemo najpijre pojasniti značenje ovih terminam i malo se probati pobliže upoznati s prisilno obuzetim poremećajem ličnosti.

Izolacija se javlja kada je neki neočekivan osjećaj, djelo ili ideja odijeljena od emocije koja je normalno s tim povezana. Bolesnici su sređeni, kontrolirani i mogu govoriti o događajima iz svog života bez osjećaja, odnosno u stanju su govoriti o teškim, traumatičnim događajima ili o nečem lijepom odnosno ugodnom što im se dogodilo, o stvarima koje bi u većine nas izmamile ili osmijeh ili bar tužan pogled, no njihovo je lice poput maske, imamo osjećaj da su hladni i nezaniteresirani, kao da su emocije skrivene skrivene negdje duboko u njima.

Pasivna agresija događa se kada je otpor neizravan i često okrenut protiv osobe same. Stoga su namjerno padanje ispita i klaunsko ponašanje oblici pasivno - agresivnog ponašanja.

Hipohondrijaza često je prisutna kod osoba s poremećajem ličnosti, posebno kod ovisnih i pasivno-agresivnih osoba, njezino ćemo pobliže značenje sukladno tomu objasniti u sklopu ovisnog poremećaja ličnosti. Za sada ćemo samo utpotrijebiti u narodu uvriježen naziv umišljenih bolesnika, no pravu psihološku podlogu stanja ćemo kao što sam rekao pojasniti kasnije.

 Opsesivno - kompulzivni poremećaj ličnosti.



Siguran sam da svatko od nas ima bar jednog prijatelja ili poznanika koji često zbilja zna iritirati svojom marljivošću, preciznošću, točnošću, netko kojem je spontanost nepoznata riječ, netko kome je sve unaprijed zacrtano, svaka, čak naoko bezazlena zadaća, ima detaljno razrađen plan.

Pogođene osobe su perfekcionisti, neprilagodljivi, te nisu sposobni izraziti prijazne, nježne osjećaje. Preokupirani su beznačajnim detaljima i pravilima i nimalo im se ne sviđa promjena u nekoj rutini ili navici.


Osobe s ovim poremećajem ličnosti iskazuju preokupiranost s redom, urednošću, kontrolom nad okolinom i međuljudskim osjećajima, po cijenu prilagodljivosti, otvorenosti i učinkovitosti. Ovakvo ponašanje se javlja u ranoj odrasloj dobi, a može se očitovati na nekoliko različitih načina.

Najčešći znakovi ovakvog ponašanja su:

-preokupacija detaljima, pravilima, redom, organizacijom ili rasporedima što može biti toliko izraženo da osoba postaje manje učinkovita na određenim drigim životnim područjima, radnom, obiteljskom ili nekom trećem

- perfekcionizam koji ometa završetak započetog zadatka, sve mora biti detaljno i precizno razrađenio, ništa se ne prepušta slučaju, razrada do najsitnijeg detalja ide unedogled odgađajući time sam početakl zadatka

- izrazita posvećenost poslu i radnim zadaćama do stupnja koji isključuje odmor, opuštanje ili bilo kakvo opuštanje i uživanje



- pretjerano izražen osjećaj savjesti, skrupuloznosti i nefleksibilnost po pitanjima morala, etike ili životnih vrijednosti (tu ne spadaju spomenute pojave koje ima izvor u kulturološkom, socijalnom ili političkom nasljeđu), zato jer savršenstvo mora biti prisutno i na radnom, ali i na duhovnom planu, svaka pogreška, posebice ona na moralno-etičkom planu je nedopustiva

- nesposobnost odbacivanja potrošenih ili istrošenih stvari čak i kada takvi predmeti nemaju nikakvih sentimentalnih vrijednosti

-odbijanje rada ili suradnje s drugim ljudima osim ako svi ne radi baš "po njegovom", jer nitko ne zna to tako dobro uraditi

-škrtost i štednja novaca i sredstava na sebi, ali i na drugima jer se novac gleda kao vrijednost koju treba čuvati za buduće crne dane ili neku veliku katastrofu.

Za razliku od drugih poremećaja ličnost, kod ovog poremećaja osobe znaju da imaju problem kojim sami sebe koče i ne dopuštaju sami sebi da se dobro osjećaju.

Poremećaj se liječi uglavnom psihoterapijom, bilo individualnom ili grupnom.

Davor Bodor, dr.med. specijalizant psihijatrije
Moj doktor

Из угла психолога
Кад душа пати, тело боли

Све болести требало би посматрати у повезаности психичких и органских чинилаца, будући да трећина болесника одлази лекару због органских симптома изазваних емоционалним поремећајем


Прим. др сц. мед. Војислав Ћурчић, неуропсихијатар-психоаналитичар

Од античких времена се сматрало да је човек јединствено психофизичко биће и да постоји нераскидива повезаност тела и душе, али је тек у прошлом веку медицински прихваћено да снажни емоционални доживљаји имају велики утицај на здравље. Супротно схватању да је узрок болести искључиво органске природе, савремена неурофизиолошка, психолошка и социолошка истраживања су потврдила да је болест увек и психичке и физичке природе, будући да телесна болест мења психу болесника, а да неповољни психички доживљаји могу утицати на здравље и ток болести.

Најновија медицинска сазнања указују да започињање и ток многих поремећаја, од кардиоваскуларних до аутоимуних, могу бити изазвани запаљењским супстанцама (цитокинима) и да је њихово стварање под директним утицајем негативних емоција и стресних искустава. Успех у лечењу је много већи када се у терапији психосоматских реакција и болести примењују искуства клиничке и психосоматске медицине. За овај приступ лечењу залаже се и наш истакнути психијатар прим. др сц. мед. Војислав Ћурчић, директор Болнице за психијатрију Клиничко-болничког центра „Др Драгиша Мишовић“, који је недавно организовао симпозијум „Соматоморфни поремећаји и соматизација“. На овом скупу стручњаци из земље и иностранства изложили су најновија сазнања о сложеном односу душе и тела и њиховом међусобном утицају на све болести.

Када тело „проговори”

Како емоције налазе пут до разних органа и када настају психосоматске болести ?


Поделите бригу са пријатељима

– Патолошка веза душа–тело ствара се соматизацијом, односно када оптерећујући и стресни доживљаји не могу да се „прораде” и разреше психичким апаратом, већ се узнемиреност „празни“ преко вегетативног нервног система у ткива и органе. Овакав начин комуникације психе и тела у почетку изазива само поремећај функција: убрзава се рад срца, повећава крвни притисак, мења се ритам дисања.

Да ли ће емоције оставити последице на организам, то се не може лако предвидети, јер њихово деловање зависи од више чинилаца, првенствено од наслеђем предодређеног реаговања, врсте осећања, важности која им се придаје, образаца формираних ранијим искуствима и научених модела понашања, као и од начина живота, социјалне средине и претходних болести – наводи др Ћурчић.

У дуготрајно неповољнимемоционалним стањима стварају се биохемијске супстанце које не морају одмах да буду штетне. Организам од њих може да се ослободи радом мишића током ходања, трчања, или неке друге физичке активности. Нажалост, на послу или неком другом месту где се од нас очекује уздржаност, принуђени смо да мирујемо и да отрпимо терет непријатних осећања. Управо у таквим ситуацијама, у којима психички терет не можемо да смањимо ни разговором, стварају се услови за настанак психосоматске болести.

Од нашег саговорника сазнајемо такође да патолошка веза душа–тело не настаје само у стресним ситуацијама.Непријатна осећања (психичка траума) настала чак и у заборављеним догађајима могу да имају исти неповољни учинак када их оживе слична или нека друга актуелназбивања која поново активирају потиснута осећања и реакције. На тај начин се овај стари образац реаговања готово аутоматски понавља.

Заташкавање осећања

Према париској психосоматској школи, најзначајнији узрок у настанку психосоматских болести је специфичан начин менталног функционисања, који би се могао назвати „претерана адаптација“. Речје о особама које су током раног живота научиле да делују без много имагинације и размишљања, конкретно и практично. И касније у животу друштвена правила налажу да будемо рационални, ефикасни и успешни, размишљамо „како треба“.

– Прихватањем оперативног (прагматичног, прецизног, репродуктивног) модела мишљења као животног стила и таквом рационализацијом живота губе се машта и креативност на којима се заснивају поједини механизми психичке одбране, као што су фантазија, хумор и емоционална реакција и пражњење. Заташкавање и занемаривање сопствених осећања имају за последицу и такозвани емоционални заборав који се испољава недостатком речи за осећања и немогућношћуда се емоционални доживљаји изразе и опишу (алекситимија) – каже др Ћурчић.

Ко су кандидати за психосоматске болести? То су добро прилагођене особе са великом способношћу савладавања које у тренуцима адаптационог исцрпљивања и попуштања психолошке одбране испољавају телесне реакције. Ове особе су склоне да „прогутају“ и занемаре свој немир, љутњу, бес, тугу, агресију, или нека друга оптерећујућа осећања. Тешко прихватају промене и проблеме у односима с другима, не подносе конфликтне ситуације или немају капацитет да их разреше, нису склоне креативним и компромисним решењима. Имају изражену потребу за редом, радом и тачношћу. Прагматичне су у решавању сопствених и туђих емоционалних тешкоћа, а своја незадовољства не изражавају, већ су њихова понашања увек у друштвено дозвољеним границама. Преосетљиве су и на бол.

Своје тело као туђе

– Психолошки профил особе која је склона психосоматским обољењима обележава недостатак контакта са својим осећањима и немогућност њиховог препознавања. Те особе своје тело доживљавају као да је туђе и дафункционише независно од њихове психе. Склоне су да осећања замењују сталним акцијама и да разна дешавања у себи и око себе схватају крајње практично и отуђено. Савет „ради нешто да не мислиш“ може бити од користи, понекад је и спасоносан, али само и искључиво привремен. Стално затрпавање активностима није добро, јер је то облик бекства од суочавања са собом и оним што нас заиста оптерећује – примећује наш саговорник.


Лекови не решавају психичке тешкоће

Сви људи, ма колико били снажни, могу у ванредним и стресним околностима да реагују телесним симптомима, објашњава др Ћурчић, али захваљујући добрим психичким механизмима и тешке животне ситуације остају само пролазне животне епизоде и не изазивају трајније телесне поремећаје. Када,међутим, стресори превладавају наше психичке снаге ремети се и психичко и телесно функционисање.

Како можемо себи да помогнемо?Многи се заваравају мислећи да себи могу помоћи исправљањем последица или симптома. Увек је потребно пронаћи узрок психосоматских реакција, чак и када се користе медикаменти. Страхови, лупање срца, претерано знојење, немир ногу, несаница могу се медикаментима или неким другим процедурама само ублажити, али не и излечити.

Према речима др Ћурчића, увек сетребазапитати шта је то што изазива у нама немир, нервозу, љутњу или тугу, како стресна ситуација делује на нас и како можемо да је разрешимо. Ако нам та размишљања не помогну, требало би их поделити с пријатељима или отићи лекару. Уколико се медицинским лечењем, пре свега лековима, не постигну резултати, или се симптоми понављају без постојања органске болести и када животне недаће утичу на одржавање или даље погоршање болести – требало би отићи психијатру или психологу. Он ће различитим психотерапијским моделима помоћи да се психичка стања и телесне сметње повежу, разреше узроци трпљења и тиме помогне психолошки и телесни опоравак.

Вера Бошковић

Izvor: Politika

Paranoidni poremećaj osobnosti
Autor Davor Bodor, dr.med. specijalizant psihijatrije
      
      
Prema DSM-IV klasifikaciji ovaj je poremećaj osobnosti obilježen trajnim nepovjerenjem i sumnjičavošću prema drugima u smislu da su njihovi motivi nedobronamjerni. Počinje u ranoj odrasloj dobi i očituje se u raznim situacijama.

Prema ovoj klasifikaciji koja se koristi za dijgnosticiranje psihičkih poremećaja u psihijatriji, ukoliko su kod neke osobe zadovoljena 4 od 7 ,dolje navedenih kriterija, govorimo o paranoidnom poremećaju osobnosti:

a) Sumnje bez adekvatne podloge da ih drugi iskorištavaju, žele im nauditi ili obmanuti;
b) Preokupiranost neopravdanim sumnjama u lojalnost i povjerljivost svojih prijatelja i suradnika;
c) Nesklonost povjeravanju drugima zbog straha da se ta informacija ne iskoristi protiv njega/nje;
d) U dobronamjernim primjedbama ili događajima traže ponižavajuća ili prijeteća skrivena značenja;
e) Stalno nekome nešto zamjeraju, tj. ne žele oprostiti uvrede, prezir ili štete za koje smatraju da su im nanesene;
f) Primijećuju napade na svoju ličnost ili ugled koji drugima nisu uočljivi i brzo i bijesno reagiraju ili prelaze u protunapad;
g) Često sumnjaju, bezrazložno, u vjernost bračnog ili seksualnog partnera.

Jedno od osnovnih obilježja paranoidnog poremećaja osobnosti jest promjena u načinu razmišljanja koje je obilježeno neumoljivim traženjem skrivenog značenja i tragova kako bi se razotkrila „istina“ iza situacije koja je predočena. Njihova beskrajna potraga uključuje intenzivnu pobuđenost pažnje i neprestano pozorno monitoriranje okoline i svega što nije uobičajeno, a takav način razmišljanja uzima visoku cijenu u smislu psihičke i emocionalne tenzije. Oni se jednostavno ne mogu opustiti.

Paranoidno razmišljanje je obilježeno i nedostatkom fleksibilnosti. Ni najuvjerljiviji argumenti nemaju utjecaja na rigidnost njihova vjerovanja, a osoba koja se upusti u raspravu s njima postat će meta njihove sumnjičavosti.

Osobe s ovim poremećajem imaju izraženu potrebu kontrolirati druge što odražava nisko samopoštovanje a to je srž paranoje. Duboko u sebi osjećaju se slabi, inferiorni i bezuspješni. Stoga se grandioznost i osjećaj posebnosti koji često prezentiraju može razumijeti kao kompenzatorni mehanizam osjećaja inferiornosti. U odnos s drugima ulaze s uvjerenjem da će ta osoba sve uprskati, izlanuti se i na taj način pokazati njegova/njena vjerovanja ( i sumnjičavosti) utemeljenim.

Osobe s ovim poremećajem rijetko kada traže psihijatrijsku pomoć. Kod psihijatra ih dovodi netko iz njihove okoline koji su zasićeni bolesnikovim optužbama, ili dolaze pod pritiskom poslodavca odnosno bračenog druga. Kada i dragovoljno pristanu na proces liječenja uvjereni su da nisu oni ti koji imaju psihičke poteškoće, već da su krivo tretirani i iznevjereni od drugih.

Zbog bolesnikove sumnjičavosti grupna terapija ne bi bila metoda izbora. Liječenje bi se moralo bazirati na individualnom pristupu unatoč golemom izazovu koji se time nameće psihoterapeutu. Kako je glavna početna prepreka izrazito nepovjerenje, prvi korak u liječenju bilo bi uspostavljanje terapijskog saveza s bolesnikom.

Terapeut mora zauzeti stav koji je drugačiji od dotadašnjeg bolesnikoog okruženja, odnosno mora izbjegavati obrambeni stav. Kada se bolesnik malo više otvori terapeut može početi imenovati bolesnikove osjećaje i na taj način mu pomoći napraviti razliku između osjećaja i stvarnosti. Može mu pomoći premostiti pukotine u svom znanju.

U najboljem slučaju ti bolesnici mogu otkriti svoju žudnju da budu prihvaćeni, voljeni i bliski što je povezano s njihovim frustracijama i razočarenjima s ranim figurama iz njihova života.

Večernji

Bes može prouzrokovati brojna oboljenja

Bes je izvor energije i neophodno je pretvoriti ga u zdravu životnu energiju. Osećanja treba uvek podeliti sa nekim i treba zbijati šale na temu besa svakog pojedinca, jer kada čovek počne da se smeje, prolazi i bes.   


Izneverena očekivanja stvaraju ljutnju, a kada je čovek besan, on izbacuje hormone stresa koji ga čine agresivnim.

Kada ljudi godinama u sebi sakupljaju bes i mržnju i ne daju sebi oduška, može doći do depresije ili destruktivnog ponašanja, a u najgorem slučaju i do ludila.

Bes predstavlja ogroman izvor energije koja mora da se pretvori u zdravu životnu energiju.

Da bi se oslobodili srdžbe, ljudi sa Istoka odskora koriste vazu za urlanje, izurlaju se na jedan kraj dok drugi blokira jake tonove da ne bi smetali njihovim komšijama, a taj "obrnuti megafon" im dođe umesto vreće za udaranje.

Postoje ljudi koji jače naginju besu, koji nastaje usled povređenih očekivanja.

Međutim, bes je jedan od psiholoških riziko-faktora za teška oboljenja srca i zato ga treba kontrolisati da ne bi bes kontrolisao bilo kog pojedinca, savetuje bečki psiholog Julija Umek.

Ona smatra da je, upravo zato što i ljutnja čini život, potrebno razviti odgovarajuće strategije protiv besa.

Stručnjaci ukazuju da treba razmisliti ko može da posluži kao primer i koja strategija za savladavanje besa može najviše pojedincu da pomogne.

Tako je, na primer, čuveni kompozitor Betoven energiju besa pretvorio u divnu muziku.

Mehanizmi potiskivanja mogu da blokiraju čoveka, tako da je korisno duboko udahnuti vazduh, izdahnuti ga, protresti ruke i pomisliti na nešto lepo jer radovanje unapred pomaže duši da savlada nepodnošljiv osećaj besa.

Psiholozi smatraju da svako svoja osećanja treba da podeli sa nekim i, takođe, preporučuju da se zbijaju šale na temu besa svakog pojedinca, jer kada čovek počne da se smeje, prolazi i bes.

U savladavanju besa, takođe, može pomoći ako se zamisli da je prošla decenija i da se sagleda šta je uzrokovalo bes jer se sa te vremenske distance najčešće ispostavi da je bes bio nebitan u odnosu na njegove posledice.

Aleksandra Milovanović, Tanjug.

Izvor: B92

Živjeli živci!



Duboko udahnite. Ozbiljne mentalne bolesti i poremećaji, poput depresije i anksioznosti, mogu dovesti do razvoja karcinoma, srčanih bolesti, artritisa... Niste znali? Sretan vam dan mentalnog zdravlja.

U povodu 10. listopada Svjetskog dana mentalnog zdravlja, stručnjaci naglašavaju povezanost dobrog mentalnog s dobrim fizičkim zdravljem u svakoj životnoj dobi te upozoravaju da narušeno tjelesno zdravlje može utjecati na emocionalno a ozbiljne mentalne bolesti i poremećaji, poput depresije i anksioznosti, mogu dovesti do razvoja karcinoma, srčanih bolesti, artritisa...

Cilj Svjetskog dana mentalnog zdravlja je potaknuti svijest i razumijevanje da su dobro tjelesno i mentalno zdravlje vrlo značajni za uspješan rast i razvoj u svakom životnom razdoblju.

Voditeljica Ureda Svjetske zdravstvene organizacije (WHO) u Hrvatskoj prof. Antoinnete Kaić Rak ističe kako je većina europskih zemalja neuropsihijatrijske poremećaje prepoznala kao prioritetni javno-zdravstveni problem.

Ipak, istraživanje u 42 europske zemlje pokazalo je da u značajnom broju zemalja, posebice jugoistočnih, nema dovoljno psihijatara, da postoje velike razlike u kvaliteti organizacije i broju posjeta u centrima za mentalno zdravlje, kao i u propisivanju lijekova antidepresiva.

Među poremećajima najčešća je depresija, a na promicanje i prevenciju duševnih bolesti i poremećaja troši se svega oko jedan posto sredstava namijenjenih za mentalno zdravlje.

U povodu Dana mentalnog zdravlja u Centru za mentalno zdravlje Grada Zagreba, koji se nalazi u Domu zdravlja Zapad, organiziran je "Dan otvorenih vrata" posvećen Savjetovalištu za ranu interakciju koje je namijenjeno djeci do tri godine starosti.

U tom je savjetovalištu tijekom dvije godine pomoć i savjet dobilo tristotinjak najmlađe djece sa smetnjama u razvoju i njihovi roditelji, ali i roditelji zdrave djece koji se u određenom trenutku nađu pred problemom koji ne znaju riješiti, ističe voditeljica Centra dr. Elizabeta Radonić.

Pročelnik Gradskog ureda za zdravstvo, rad i socijalnu politiku Zvonimir Šostar kaže da je taj Centar zasad jedini u Hrvatskoj a kroz njega je u dvije godine prošao velik broj djece i odraslih s duševnim smetnjama.

Izvor: NetPortal

Duševni poremećaji i suvremeni način života 1/2

Suvremeni način života sa sobom nosi puno jurnjave, brige i stresa, a premalo vremena za razbibrigu i opuštanje. Prevagom jurnjave, brige i stresa u našem organizmu dolazi do neravnoteže, koja se najčešće prvo očituje kao blaži psihički poremećaj, a kasnije (ovisno o duljini i intenzitetu disbalansa) kao teži psihički, ali i somatski poremećaji. Oni mogu ozbiljno narušiti život osobe, a često ostaju nedovoljno prepoznati i liječeni. 


Anksiozni poremećaji

Anksioznost možemo opisati kao osjećaj straha koji se javlja u trenucima opasnosti, nelagodne i nepoželjne situacije, a nestaje ubrzo po prestanku podražaja. Taj osjećaj je normalan i poželjan jer povećava budnost i spremnost na reakciju i obranu. Međutim, kad je taj osjećaj straha, strepnje, ustrašenog iščekivanja i pretjerane brige prisutan u svim životnim situacijama i kad traje dulje od 6 mjeseci, govorimo o anksioznosti kao psihičkom poremećaju koji se može - i treba liječiti.

Generalizirani anksiozni poremećaj (GAP)

Generalizirani anksiozni poremećaj karakteriziran je tzv. slobodno-lebdećim strahom. Očituje se doživljavanjem neodređenog straha kojem se ne zna podrijetlo i razlog i koji u potpunosti obuzima osobu tako da se osjeća kao da lebdi u njemu. Taj strah je iracionalan i neproporcionalan sa stvarnim životnim prilikama i situacijama u kojima se osoba nalazi te onemogućuje normalno svakodnevno funkcioniranje. Stalno je prisutno strašljivo iščekivanje nekog strašnog događaja. To iščekivanje posljedično izaziva opći sveprožimajući strah koji osobu paralizira i budi u njoj osjećaj nesigurnosti i bespomoćnosti te stvara karakterističan obrazac opreznog i sumnjičavog ponašanja.

Generalizirani anksiozni poremećaj ima svoje psihičke i tjelesne manifestacije.

Psihički simptomi GAP-a:

osjećaj ustrašenosti
osjećaj nestvarnosti
osjećaj ugroženosti
poremećaj usmjeravanja pažnje
smetnje koncentracije
prisilne misli
poremećaji spavanja

Tjelesni simptomi GAP-a:


"knedla u grlu i nervoza u želucu"
drhtanje, grčenje i osjećaj treperenja i napetosti u mišićima
bol u leđima
glavobolja
kratki dah, otežano disanje, stezanje u prsima
znojenje, bljedilo, hladne ruke, suha usta
ubrzano lupanje srca
česti proljevi i mokrenje

Osobe koje pate od GAP-a nisu zbog stalnog straha, brige i strepnje u mogućnosti obavljati svakodnevne stvari. Pretjerano se brinu oko situacije na poslu, obiteljskih, novčanih i ostalih problema. Ta briga razvija se do tolikih razmjera da i sama pomisao na predstojeći dan i obveze izaziva u osobi anksiozne osjećaje sa svim psihičkim i tjelesnim simptomima koji na kraju mogu rezultirati i povremenim napadajima panike. S vremenom se osoba počinje povlačiti u sebe, izbjegava socijalne kontakte, što na kraju često rezultira razvojem socijalne fobije.

Panični poremećaji

Panični poremećaj karakteriziran je učestalim napadajima panike, intenzivnog straha i prestravljenosti. Tijekom napadaja osoba osjeća kao da gubi kontrolu nad sobom, kao da živi u potpunoj nestvarnosti i razvija strah od vječne patnje i nesreće. Panični napadaji se javljaju nenadano, osoba ih ne može predvidjeti. U prosjeku traju oko deset minuta, ali mogu i dulje. Između napadaja osobe i dalje žive u strahu od sljedećeg napadaja i pretjeranoj brizi oko svakodnevnih stvari. Tjelesni simptomi, snažno lupanje srca, preznojavanje, bol u prsima, gušenje, vrtoglavica i naleti crvenila su izuzetno jako izraženi. Oni su toliko intenzivni da pogođene osobe misle da razvijaju srčani infarkt što ih dodatno straši i pogoršava njihovo psihičko stanje. Osjećaju se kao da gube razum i da su na rubu smrti.

Vrlo često te osobe krivo povezuju mjesto i situacije u kojima im počinje napadaj sa stvarnim uzrokom. Zato izbjegavaju te prostore ili prostorije. S vremenom se sve više zatvaraju u kuću i ne izlaze van te razvijaju agorafobiju, strah od otvorenog prostora.

Panični poremećaj je jedan od najmanje dijagnosticiranih stanja. Iako osoba koja doživljava takav jedan napadaj traži pomoć liječnika jer je u strahu za svoj život, liječnici najčešće ne prepoznaju o čemu se radi iz razloga što izraženi tjelesni simptomi zaista mogu biti uzrokovani nekim ozbiljnim tjelesnim poremećajem.
 
Fobični anksiozni poremećaji
Agorafobija

Agorafobija je strah od otvorenih prostora i javnih mjesta na kojima je prisutno mnogo ljudi. Ta mjesta u osobama bude osjećaje ugroženosti jer iz njih ne mogu brzo pobjeći u sigurnost svog doma. Osoba osjeća izrazit strah kada se nalazi izvan svoje kuće. Osjeća se nezaštićeno, bespomoćno, ugroženo i u opasnosti. Strah i stres izazivaju nastanak tjelesnih simptoma. Lupanje srca, naleti vrućine, preznojavanje i crvenilo dodatno uznemiruju osobu jer bude u njoj osjećaj gubitka kontrole, što dodatno pogoršava psihičko stanje osobe. S vremenom se bolest razvije do toga da osoba osjeća paralizirajući strah pri samoj pomisli na izlazak iz kuće te inzistira da uvijek bude u društvu članova obitelji ili partnera.

Socijalne fobije

Socijalna fobija je strah od ljudi i situacija u kojima se osoba mora susretati s većim brojem ljudi. To može biti strah od javnih nastupa, govora pred mnoštvom ljudi, jedenja i pijenja pred drugima, strah da će drugi pomisliti da je osoba glupa, neznalica, manje vrijedna, strah od suprotnog spola, rukovanja, pisanja pred drugima, strah od ispita, strah od gubitka kontrole nad svojim tjelesnim funkcijama i slično.

Osobe su anksiozne i pretjerano razmišljaju o svojem ponašanju prilikom komuniciranja s drugima. Osjećaju intenzivan i stalan strah od drugih. Boje se da ih oni gledaju i osuđuju. Skloni su se bojati danima prije nekog potencijalno 'opasnog' događaja, za vrijeme čega proživljavaju brojne tjelesne simptome kao što su crvenilo, preznojavanje, lupanje srca, teško disanje i osjećaj gušenja. Nakon tog događaja još danima analiziraju svaku minutu i sve svoje postupke i rečenice. Taj pretjerani strah od socijalnih kontakata osobu psihički i fizički onemogućava u obavljanju obveza na poslu, u školi, u odlascima na društvena događanja i druženju s prijateljima. Osoba se povlači u sigurnost svog doma i pomalo postaje žrtva svojih strahova.

Duševni poremećaji i suvremeni način života 2/2

Suvremeni način života prepun brige i stresa može u našem organizmu dovesti do razvoja blažih i težih psihičkih, kao i somatskih poremećaja. Osim raznih oblika anksioznih poremećaja i fobija, često se susrećemo sa sindromom kroničnog umora, opsesivno-kompulzivnim poremećajem te raznim somatoformnim poremećajima. 

Sindrom kroničnog umora

 Dijagnoza sindroma kroničnog umora teško se postavlja budući da se manifestira nespecifičnim tegobama nalik brojnim bolestima, a liječenje je isključivo simptomatsko.
 
 
Sindrom kroničnog umora je poremećaj karakteriziran pojavom umora kojem se ne može odrediti točan tjelesni uzrok. Većina današnjih teorija o nastanku tog sindroma zastupa mišljenje da su u podlozi blaži tjelesni i psihički poremećaji (npr. blaža virusna infekcija, blaži anksiozno-depresivni poremećaj) koji dovode do pojave psihofizičkih simptoma. Simptomi nastupaju naglo, najčešće u prethodno zdrave osobe. Osoba se žali na osjećaj teškog umora, bolove u mišićima i zglobovima, a uz to ima povišenu tjelesnu temperaturu i povećane limfne čvorove. Bolest može proći vrlo brzo, bez posljedica i potrebe liječenja, međutim može biti dugotrajna i toliko izražena da onesposobljava oboljelog u obavljanju svakodnevnih aktivnosti.

Dijagnosticirati sindrom kroničnog umora vrlo je teško budući da se manifestira nespecifičnim tegobama koje nalikuju brojnim bolestima. Iz tog razloga liječenje je isključivo simptomatsko; antipiretici za snižavanje povišene tjelesne temperature i analgetici za bolove u mišićima i zglobovima. Vitaminski dodaci, pravilna prehrana te umjerena tjelovježba pomoći će u podizanju imunološkog statusa cijelog organizma te na taj način smanjiti osjećaj umora i tjelesne simptome. U težim i dugotrajnijim slučajevima potrebna je pomoć psihologa i psihijatra.

Opsesivno-kompulzivni poremećaj

Osobe oboljele od opsesivno-kompulzivnog poremećaja imaju neželjene misli koje im se neprestano nameću te ritualne radnje, odnosno kompulzije, kojima odvraćaju pažnju s tih misli. Primjerice, osoba može biti opsjednuta mislima o bacilima, stoga počinje konstantno prati ruke kako bi misli dovela pod kontrolu. Osoba također može biti opsjednuta mislima o provali u svoj dom te zbog toga stalno provjerava jesu li vrata zaključana, neprestano zaključavajući i otključavajući bravu nebrojeno puta.

Opsesivne misli u osobi bude osjećaje anksioznosti jer su neželjene i ona ih hoće odagnati pod svaku cijenu. Zato razvija kompulzivne radnje kojima pokušava dokazati neistinitost i neutemeljenost svojih misli. To znači da je osoba u potpunosti svjesna nestvarnosti svojih misli, međutim ne nalazi nikakvo drugo rješenje za njih osim obavljanja ritualnih radnji koje je umiruju. Kompulzivne radnje osobu rješavaju opsesivnih misli, ali je s druge strane onemogućavaju u obavljanju bilo čega osim njih jer će se u protivnom misli vratiti. Tako oboljele osobe upadaju u začarani krug iz kojeg ih može izvući jedino primjerena psihoterapija, a ponekad i liječenje lijekovima.

Somatoformni poremećaji
Somatoformi poremećaji su poremećaji u kojima osoba doživljava i razvija tjelesne simptome bolesti za koje se ne može dokazati organski uzrok, a istovremeno one odbijaju prihvatiti da oni imaju psihogeni uzrok te inzistiraju na daljnjim ispitivanjima i pregledima.

Multipli somatizacijski poremećaj

Histerija, Briguetov sindrom ili multipli somatizacijski poremećaj karakteriziraju brojni, raznorazni ponavljajući tjelesni simptomi koji se najčešće javljaju u osoba prije tridesete godine života, a znaju trajati godinama. Tjelesnih simptoma ima nebrojeno mnogo:


povraćanje, bol u trbuhu, mučnina, nadutost, proljev
poteškoće mokrenja, bol pri mokrenju
bolovi u udovima, križobolja, glavobolja
plitko i ubrzano disanje, bol u prsima, lupanje srca
poteškoće gutanja, zamućen vid, dvoslike, gubitak glasa
seksualna nezainteresiranost, bol pri spolnom odnosu, impotencija
bolne menstruacije, neredoviti ciklusi, obilna menstrualna krvarenja

Stalan somatoformni bolni poremećaj

Stalan somatoformni bolni poremećaj karakterizira trajna prisutnost boli koje se ne može objasniti organskim procesima i tjelesnim poremećajima. Bol je neodređene lokacije, a oboljeli često uzimaju analgetike koji im ne pomažu. Smatra se da poremećaj nastaje kao pokušaj regresije pojedinca i pronalaženja načina da se izuzme iz obavljanja svakodnevnih obveza za koje osjeća da ih nije više u mogućnosti izvršavati; stoga se traži legitiman izgovor.

Hipohondrijski poremećaj

Hipohondrijski poremećaj karakterizira stalna preokupacija osobe da boluje od kakve somatske bolesti i pri tom stalno navodi nove simptome. Osoba normalne tjelesne pojave tumači kao abnormalne i nemoguće ju je uvjeriti u suprotno. Zato osoba konstantno traži nove preglede i testiranja, iako su ona prethodna pokazala normalan nalaz.

Mogućnosti liječenja duševnih poremećaja izazvanih suvremenim načinom života

Psihoterapija i liječenje lijekovima osnova su liječenja duševnih poremećaja izazvanih suvremenim načinom života. Psihoterapija može biti individualna, obiteljska ili grupna, ovisno o potrebama i stupnju poremećaja oboljelog. Razgovor sa psihijatrom ključan je u liječenju fobija i paničnih napadaja jer je to jedini način da se osoba pod stručnim vodstvom suoči sa svojim strahovima kako bi ih uspješno prevladala. Liječenje lijekovima temelji se na davanju anksiolitika i benzodiazepina koji djeluju izravno na neurokemijske procese u središnjem živčanom sustavu. Terapija lijekovima najčešće je dovoljna u liječenju blažih anksioznih poremećaja. U teškim slučajevima ovih duševnih poremećaja potrebna je kombinirana terapija te bolničko liječenje.

Problem ovih duševnih poremećaja leži u činjenici da ih je iznimno teško prepoznati i razlučiti od svakodnevnih psihičkih posrtaja koji su normalan dio funkcioniranja u suvremenom svijetu. Iz tog razloga bi trebalo uložiti više snage i sredstava u senzibilizaciji liječnika i pacijenata za te probleme jer je liječenje psihoterapijom i/ili lijekovima izuzetno učinkovito i omogućava osobi daljnje normalno funkcioniranje.


Izvor: Pliva Zdravlje

Umišljeni nos


Čuli ste za Freudovog čovjeka vuka? Iskrivljeni, preuveličani doživljaju zapravo minimalnog i beznačajnog tjelesnog defekta, što uništava radost života u mnogim glavama prebiva i danas. Kako se vi vidite?

Tjelesni dismorfni poremećaj podrazumijeva zaokupljenost umišljenom manom tjelesnog izgleda ili pretjeranu iskrivljenost u doživljaju minimalnog i beznačajnog tjelesnog defekta.

Ako ovakav doživljaj vlastitog tijela osobi uzrokuje bitne teškoće, te ako je povezan sa oštećenjem u socijalnom, radnom i drugim oblicima funkcioniranja, ima kakarkteristike duševnog poremećaja.

Poremećaj je prvi put spomenuo talijanski liječnik Morselli, 1886., pod nazivom dismorfofobija. 1980. je pod tim nazivom po prvi put registriran u američkom priručniku za duševne poremećaje, DSM-III. U sljedećim je izdanjima, DSM-III-R i DSM-IV, preimenovan u tjelesni dismorfni poremećaj.

Sigmund Freud je također opisivao svog pacijenta kojeg je nazvao "čovjek vuk", a koji je imao klasične simptome tjelesnog dismorfnog poremećaja. Bio je uvjeren da je njegov nos toliko ružan da je izbjegavao bilo kakav posao i društveni život.

Izvor: NetPortal