61.


Kaza sam prijed kako Turci podgorički mudro pretrpješe nekoliko događaja koji se u pazar dogodiše, da ne učine osvetu, npr. kad se kome omakne puška nekteći u pazar, đe je mnogo naroda, pa ona puška ubije ljudi koliko može olovo probijat. Toga se je događalo često u podgorički pazar da po nekoliko ljudi ubije jedna puška. Ali nije se našlo Turčina podgoričkog da osveti brata, ili sina, ali drugu svojtu od onoga što mu je svojtu ubio namrtvo ili ga ranio; svaki je od svojte oprošćen bio, a neki je sam sebe oprostio, koji je moga izgovorit prijed no je umro.
Kako je ko oprašća prijed je kazano, a sad da kažem za jednoga koji nije pretrpio ni oprostio, no se je osvetio i sam sebe među Turcima podgo-ričkijema ime nadio. Ovako je to bilo. Dva Turčina iz Podgorice, Krnjić jedan, a Romadanović drugi, i dva kalajdžije, krenuše da idu u Skadar, no u put omakne se puška kalajdžije, te ubi Romadanovića. Krnjić sveza kalajdžiju koji nekteći ubi Romadanovića, s tom namjerom da će ga Romadanovića braća prijed i lakše oprostit kad svezana kalajdžiju nađu, kao što su drugi Podgoričani oprostili svojega takvoga. No Romadanovići ne održaše običaj podgorički, no ubiše kalajdžiju i osvetiše svoga brata.
Turci podgorički nijesu i po zakonu mogli okrivit za osvetu; teke i obličiše za takvu osvetu i prozvaše »Pogančevići«.
To je ime ostalo njinome potomstvu, te se i sad lako zovu. Podgorički Turčin i sad jedan drugome reče:
»Đe si to kupio!« reći će mu:
»Na doganju Pogančevića!«
Od ovakije riječi to se brastvo stidi. To može vjerovati oni koji sad to zna, kad se o tome govori, kako se Vranići i Lekići s družinom diče, kojijema su stari takve izgube oprašćali govoreći:
»Ako su naši stari braću gubili, oni se nijesu osvetom osramotili, no su obraz sačuvali, a jedni Romadanovici izgubiše oboje!«
Ovakve su primjere mlogima potomcima stari ostavili, da im se njina brastva jedni diče, jedni se stide proklinjaju, ili se diče vladanjem svojine predaka koji su davali primjer prostome narodu, kojijem ne upravlja vlast ni vladalac. No je s ovijem ovakvijem primjerom sam sebe narod osnažio da čestito nagradi, a nečestito nagrdi! Za ovo i ovakvo posnaživali su pojedini ljudi narodnu ćud, te su dobročinstva u narod sjala, a nevaljalstva su alametom proćerana više od prostoga naroda, i da ju je teže ponijet, no đe bi vlast i vladalac nevaljalstvo progonili, jer narod ne progoni za plaću ni drugu sebičnost i veličinu, no se tu daje bez pridavka svoje ime, kako će ga sebe ko nađenut, zlo ili dobro!
Narod prati riječi jednije ljuđi, pa ne gledaju jesu li to male riječi, no koliko su blizu istini i kakvijem duom mirišu. Iz tije riječi vade primjer s obadvije strane, da se jednoj bliže a jednoj dalje.

       62. 


Pita knjaz Šuta:
»Ali si bolji ti al' Božina Radovanov, Šuto?«
»Bolji Božina, gospodaru.«
»Ada jesi li bolji ti ali Savo Perovanov?«
»Bolji Savo, gospodaru.«
»Ada jesi li bolji ti ali Madžo Lazarev?«
»Što veliš, gospodaru!?
Bolji sam ja no stotina onakvije ka Madžo.«
»Ti si, Šuto, dobar bio dok bješe mlad.«
»Nijesam, duše mi, no su bolji drugi Kuči bili od mene!«
»A koji, Šuto?«
»Pop Đoko Milačić i Aso Marašev Ulić. Kad gođ sam se s njima sastavio, bon sam se razdvojio.« — »A zašto, Šuto?«
»Zato što se sve više uvjerava da su bolji od mene! Ali od popa Đoka oćaše mi po malo obladit da mamim nadu sam sebe, e ga je knjiga i nauka pomogla; a da nije učio, može bit da ne bi od mene bolji bio; ali za Asa Maraševa, koji ne bješe učio koliko ni ja, vide da ga nije ništa pomoglo, do samo rođenje bolji no ja da je.«

      63. 


Na sjednik Medunjani razgovarau se kakav je ko i ko je bolji od koga. U to reče Tomo Petrov:
»Od svije ljudi što sam dosad gleda bi rad bio da sam bolji i ljepši bez od Božine Stojanova, a od njega ne, tek da sam taman ka on.«
Jedni mu rekoše:
»Ti si, Tomo, ljepši i bolji od Božine.«
Tomo reče:
»Ne, bogme, no bolji Božina, no je Bezijovac, od nejačega brastva, a da je Popović ka ja, ondar ti bi vidio ko je bolji, ja ali Božina!«

      64.


Đaka, žena vojvode Čubra na Medun, nosila je burilo vode s Kofe. U selo, na kraj ulice, srete Đura Martinova. Po običaju toga vremena žene su zvale bliziku svojega muža »đevere« ili »brale«, ako je postariji godinama, zvan ga »striko«.
Kad je Đaka rekla:
»Dobro jutro!« ne znam ali »brale« ali »striko Đuro«, on joj reče:
»Dobra ti sreća!«
»A što iješ?«
»Ovo jedan klas pečeni.«
»Pa što ga kriješ pod strukom od mene?«
»Ja teke mučno mi je da me gledaš idući đe ijem.«
»A ja mislim e ti je ža da mi daš, pa ga stoga kriješ.«
»Nije, duše mi, no ću ti dat ako ćeš.«
Slomi od klasa, dade joj i reče:
»Sjedimo dok pozobjemo ova zrna, e oću da te nešto pitam i da mi pravo kažeš. Kad si se udavala na Stijenu Pipersku, đe se govori da su najbolji ljudi u našu zemlju, a sad si udata u Popoviće, a i nama govore da smo dobri, ti znaš nas i nji! Sad oću da mi pravo kažeš: ali smo bolji mi Popovići, ali Božovići?«
Reče Đaka:
»Ža će ti bit da ti pravo kažem, Đuro.«
»Neće, duše mi, pa i da će, ti za to ne mari; no ko ne može podnijeti da mu se pravo kazuje, on neka crkne! No mi pravo kaži, obraza ti!«
»Oću, obraza mi, a to mi je lasno umjet da ti kažem! Vi ste Popovići i bolji i gori od Božovića.«
»Ma kako može bit to da smo mi i to i to, bolji i gori!?«
»Evo ovako: u vas ima dobrije, kod cara da ga metneš i da te ne boli zašto si ga metnuo na mjesto koje ne zaslužuje; a imate i da ga metneš kod najgorega Ciganina i da ne boli duša e mu nijesi naša mjesto za njega dostojno. A u Božoviće nema ka kod vas za cara ni Ciganina, no su oni u skup da ne znaš koji je od koga bolji, e oni nikome ne priliču do sami sebe! Eto, to je što ste vi bolji i gori.«

       65.


Krko Kasomov iz Fundine, Rašović, bio je narodni ljekar, odio je po narodu da vida ...
Jednom kad je odio preko sela Vuksanlekića u Ote, iska je ženama vode i one mu dale. On, pošto je pio, reka je:
»Ova vi je voda vruća.«
Žene mu posmijevajući se rekoše:
»Ako tražiš studenu vodu i vruće olovo, ajde u Fundinu, tamo ćeš nać oboje, a u nas nema toga.«
On se je činio ka i da ne zna đe je to Fundina, jer ne bi dobro proša kad bi se znalo oklen je, pa je na drugo skrenuo govor i pita žene:
»Đe su vi ljudi?«
Žene mu rekoše:
»Eto i na Medun u Popoviće, ako pitaš za ljuđe (junake); (u arbanaškom jeziku kaže se za svaku mušku prispjelu čeljad, »trima«, tj. junaci). A ako pitaš za neku mušku čeljad našu, otišli su da oru i ljebom sebe i nas rane.«
On, videći, kud su žene zabrazdile, reče im:
»Ja sam bio jednom preko Meduna i pita žene Popovića: Đe su vi ljuđi?' A one rekoše: Eto i u Vuksanlekiće! A vi kažete da su u Popoviće! Ja ne znam koga ću vjerovat!«
Žene rekoše:
»Nas vjeruj, mi ti pravo kažemo; jer to i drugi znaju i govore, a ne mi same, koje bismo rade bile da su Vuksanlekići najbolji, kad su naši, ali ne možemo lažat!«

       66. 


U prvo sam zabilježio grozno ubistvo Miloša Mićina, kojega svoji kumovi na svoju trpezu ubiše, Mišo Pešov i Šćepan Pešov, kojega su svetili Popovići od Ivanovića, i desetina izginuli od ova dva brastva za to. Ali nijesam pomenuo jednu osvetu koja je kćela da bude, i narod s nekom pobožnošću o njoj govori, a to kako su Jovan i Luka, braća ubijenoga Miloša, otišli da ubiju Miša, ubicu Miloševa. Kad su mu došli na vrata od kuće, našli su ga đe sjedi kad ognja. Oni s praga od kuće upale dvije puške u njega, koje plammuše a ne uzdiše da puknu i krvnika ubiju. Mišo, kad viđe dvije puške đe omakoše u njegove prsi, nije se ktio uklonit, no je mirno gleda i reka:
»Naredi opet pušku pa udri, Luka Mićin; dužan sam ti krv, vakat mi je da poginem i da ti platim! Neću ti kolecnut ispred puške, no udri bez brige!« Luka, kad je to čuo i vidio, reka mu je:
»Da ti je boža vjera umirismo se na te riječi; neće već moja puška tražit da puče na tebe, pa ti bogu odgovaraj što si zakla moga brata a tvoga kuma!«
Ovo se Luki i Jovanu uvelike među narodom broji stoga kad ne kće Mišo, njin krvnik, da se brani, ne kćeše ni oni njega ka svezana da ubiju, no još oprostiše brata da ga nikad za krv ne traže! U narod nije zaboravjeno ničije zlo, ni dobročinstvo, no je svatko ostavio svome tragu poslije sebe ko je što činio. Ni male maane nijesu zaboravljene.

      67. 


Dva junaka moračka Milisav Mišnić i Veko Ilinčić, nadmećući se koji je bolji junak i čija su viša junaštva, ne mogući se pogodit, potrgnu noževe da se sijeku, i to da im bude svjedodžba koji je bolji junak! Kad je došlo do udarca, reka je Veko:
»Nasladićemo Turke kolašinske, kojijema smo dosta pakosti i oba činjeli.«
Milisav reče:
»I mene nešto grize da manem po tebe ka po Turčinu, ali ne mogu trpjet kad nećeš da priznaješ e sam bolji od tebe i više zla Turcima učinio i njinije života izgubio i glava posjeka no ti.«
Onadar Veko reče:
»Da ne brojimo dosad ko je bolji bio, no da pravimo na Turke koji će po sad bolji bit, taj neka ostane da je bolji i prije bio! Ali ne ka dosad da i bijemo i sječemo, no koji od nas prvi ufati živa Turčina, bez rane, i dovede u pleme moračko, taj neka bidne prije i poslije bolji!«
Na to Milisav pristade i zafali Veku govoreći:
»Fala, Veko, brate, koji me izbavi od napasti, koja bješe sa mnom ovladala, te ne moga manut nožem po tebe, ni moga trpjet da si bolji od mene. A sad mi je lasno okušat tu sreću na krvnika, pa osta ali poginuo, neće braća na mene prijekor i proklestvo bačat zašto se s tobom posjeko i načinjesmo ćef Turcima.«
Tu se poljubiše i oprostiše, pa ojdoše u četovanje, jedan s jedne, drugi s druge strane Kolašina.
Veko dođe na kraj livade, đe bjeu Turčin i bula. Turčin pobode kolac nasred livade i o njemu objesi veliku pušku, kako može brzo doć do puške ako nevolja dođe od krvnika, a nož i malu pušku ne ostavi no s njima iza pasa poče kosit livadu; a bula čuva stražu, da vikne ako bi neprijatelj doša. Uto je oganj naložila da siguraje mužu ručak. Uto iskoči zec ispred njega, on brzo ugrabi pušku s kolca, ubi i odrije zeca, dade ženi da ga za ručak vari. Kad dođe vakat, reče bula:
»Gotov je ručak«, a Turčin ostavi kosu i sjede da ruča. Smače pleće od zeca, meso izjede a kost poče da gleda, na to streknu i reče:
»Ho! ho!«
Pita ga bula;
»Što je«
Reče joj:
»Evo su me kauri živa, bez rane, ufatili.«
Žena:
»Nijesu, ni-da-bog; neće to istina bit!«
»Oće, turske mi vjere, a to ćeš brzo znat!«
On poslije ojde da kosi. Veko s kraj livade viknu:
»Čeka Turčine!«
Turčin baci kosu, al ne ubi Veka malom puškom, ka što mogaše to učinjet, no potrča za velju pušku, no ga Veko ufati prije no dođe do nje, obali ga, uzme mu nož i pušku iza pasa. Ima je Veko neku družinu koju je namjestio ako mu drugi Turci bi udarili, ali Turaka ne bi, no ovoga povedoše u Moraču, đe se je pleme skupilo da vidi Turčina i čestita Veku. Uto je i Milisav doša i ne doveo Turčina nijednoga, no pristade i čestita Veku da je bolji od njega! A poslije vazda je Veku prvijenstvo dava, što Veko poslije nije ktio priznat da mu prima prvijenstvo, ni da je bolji od Milisava, govoreći:
»On je u inad bolji, što smo se prijed nadmetali, no inad duše nema.«
Ali oni su oba jednaki bili, koji su dosta junačkoga spomena u narod ostavili, i to ne divjega i zvjerskoga junaštva, no pitomoga, pobožnosti puna i velikodušnosti, i prema Turaka i svije neprijatelja, ka što je Veko svoga ufaćenoga Turčina, pošto ga je petnaes dana kod sebe na svoju kuću gostio, pa ga je s oružem i zdravijem životom doma opravio.
Ovi su dva moračka, a moga reć srpska junaka još na neka mjesta prema neprijatelja svoga velikodušnost pokazali, koje im nije u narod zaboravljeno, no se o njima zbori. I ja sam štogod o njima u prvo pomenuo o velikodušnome junaštvu ova dva Srbina. Iako im je u narod i maane u ovo što sad o njima zabilježi, jer među našijem narodom ne smiju se takvi junaci zauzimat koji je bolji. Oni treba da čine dobra i da ne zbore o njemu! To je narodno da o njemu govori i raspolaže, a rukočinac ne smije svoj rad uveličavat pričom, nako da ga brlja. Takvi maškara bi bio pred oči naroda koji svjedoči za sam sebe riječima da je bolji od drugoga; takvome se je govorilo u narod:
»Boluje mu mozak; nema se rašta na njega ljekar dovodit.«
Kod ovakvoga bonika koji sebe uzdiže ljudi zabavu traže, kako te se proveselit, da im lakše vrijeme prođe s njegovijem bolesnijem bestilukom; kupe se oko njega po sela, ka u bijelu neđelju, kad se ide u maškare.

       68. 


U Kuče bješe neki Mirko Markov sa Ubala, pa bi se okupili Ubijani oko njega da im priča čuda o svojoj veličini! Pa ga vješto poneki zapita:
»Ma, striko Mirko, sve ni lijepo pričaš, stoga se i kupimo u svečane dane oko tebe da ni pričaš, ka ti što umiješ! Ali jednu rabotu nijesi ni po tvojski kaza: koji je Kuč najbolji bio u tvoje vrijeme?«
On, ka s neke visine, protrijebi grlo i reče:
»Ej, dijete, mlogo je Kuča dobrije bilo u moje vrijeme, ali govorilo se je za mene i Punišu Radosavova s Meduna da smo...«, ali ne izgovori »najbolji« no pametno njegovski navede da se samo kaže ono što nije on dovrga! Drugi ga pita:
»Ada, striko Mirko, već vidimo za stare dosta si ni kaza, no za sadašnje bi li zna čiji su sinovi najbolji u Kuče?«
Mirko:
»A, bogme, dijete, veljaju ga nekoj đeci mojoj.«
Ne oće reć upravo »vele« da su moji sinovi najbolji, no toliko samo navede kako ga »veljaju«.
Ovoliko pomenu radi primjera, a neću više o njegovoj bolesti nabrajat, koju mu narod i poslije smrti nabraja — njemu i drugijema nekijema fališama, te služe narodu za smije i prijekor! A mlogijema se i za malu prigovorku reče:
»Ovi je bon od Mirko ve bolesti; počeo se je falit ka on!«
Tako se spominje u narod još koji Mirkov drug, ali ovo su sitni fališe. No se s tijem i najbolji junaci mogu natrunjit, da im narod maanu nađe, ka Veko Ilinčić i Milisav Mišnić! Takvi su ukor pretrpjeli i kajali se u što se nađoše da sami sebe ponize i da se ta riječ od nji čuje: bolji sam ja! Koji bi moga znat kako su ta dva junaka crvenjela od tije riječi, taj se bolje bi umio čuvat da ne reče u ijed tu riječ, pa i da će mu uteć da što neuljudno reče, ka što su oni jedan drugome govorili ružnoga, ali da se ne izgovori: ja sam bolji! Drugo se oćaše lakše zaboravit i s malo kajanja popravit. Zato se valja ugledat na nji i na druge koji su se u ijed uitali da se kaju, a neki i bez ijeda trune sami sebi pred oči naroda!
Uzapti jezik, ne čini da se kaješ, ne izgovara': bolji sam ja, no pusti neka istina govori; ako ima što, imaće ko to nabrajat!
Ovoliko pomenu za one koji imaju što čuvat i natrunjit od svoga rada; a onaj što nema zasluge neka se fali i sluzi kao maškara, i to je od preše jednome dijelu naroda, koji na skupštine poslije gusala i junačkije pjesama idu kod njega da produže vrijeme, i tu nađu zabave, dokle im san ali što drugo odoli.
Ka najveće poštenje narod smatra onijem ljudima koji o poštenju i dobročinstvu drugije govori a svoje zaboravlja, ka da ga ni bilo nije, iako da bi ozbiljno pitanje bilo koje treba kad ljudi traže znat čisto. Jedni ne mogu slušat ni druge da govore o njinome poštenju đe oni slušaju, koliko za što ružno da im se govori. On takvi traži da mu se napomene druga dobra da čini, a ne da mu se prva povtoravaju pričom, koja mu se ka lackava uveličavaju ka neko čudo; to je dobročincu obično, a ne čudnovato.

      *


No ja što gođ naredno pišem, sve je skučeno i ukraćeno, jer nemađa škole mladije godina, ni raspoloženja sadašnje starosti; no tek štogođ da napomenem sinovima mojije drugova, koji su po našije sela i planina, e ako bi se i s ovoliko primjera poslužio i uvjerio. Prosti narod pazi i živi dobročinstvo u njega, te mu ostaje potomstvu; a dobri će se i s ovoliko primjera i prigovora pomoć da je brži na poštenje i dobročinstvo, a dalji se od nevaljaloga, koje može mlogi i ka nekteći dobit sebe i svome potomstvu pristojit, da mu se potomstvo stidi, a njemu dušu i kosti proklinja zašto se je prevario i žureći se u nevaljalstvo upustio.
— Toga dosta!
Sad da gledamo po našije sela i plemena u Brda i Crnu Goru, tako i u Arbaniju, takvije porodica gledamo kako se o njima govori. Jedni proklinjaju i grobove đe su im kosti njinije starije, pa i koji su dobra činjeli i s nevaljalijem ga trunili, pa i nekteći da je nevaljalstvo prisvojio, mučno mu se prašta, a već koji štetu otmice čini, toga ne samo svoji bližnji potomci što ga psuju i kunu no od daljnjega i bližnjega zaslugu prima. Ali ja ću poslije za ovakvo, ako mognem, produžit; a sad malo primjera od ovoga početka da pomenem, koliko put da vi kažem o čemu bi ima da vi pišem ako mognem.

       69.


A sad imalo primjera o ženidbi nepriličnoj, koju narod nabraja, jednu vrstu žaleći, a jednu proklinjući. Evo prvi kojega narod žali, jer je kao nekteći učinjena šteta.
Božo Ilin, sin vojvode Ilije Radonjića, Petrovića s Kosora — za kojega će istorija i narodnje pjesme kazat kakav je bio i što je radio — a Božo, njegov sin oglašeni, za kojega se je govorilo arbanaškijem jezikom u pjesme njine:
»Bolji je Bož-Ilija, no cijela Skenderija«; no takvome Božu evo kakva mu se šteta dogodi.
U Skadar se oglasi ljepotom srpska đevojka i Turci, po svome običaju, kćeše da ju poturče.
Đevojka vikne:
»Ima li brata rišćanina da me odbrani?«
Božo Ilin se je namjerio u Skadar, ne znam kako je Turcima ugrabio đevojku, budući je davno bilo, teke je dovede u Kuče i vjenča ju za ženu.
Rodila mu je sina, Stefa Božova, a Stefo je rodio Božinu, koji ima sad sinove, koji njemu priliče i njegovome ocu Stefu. Njinome đedu i prađedovima Božu i Iliji nijedan ne prilica, no se uvrgoše na majku, koja je bila, po narodnoj priči, od nekakve slabe porodice, te narod i sad žali kako se promijeni i oslabi junačka krv vojvode Ilije i njegova sina Boža, na kojega se promijeni, te njegovi ne priliče njemu no drugoj porodici Petrovića evo treći pas; evo i sad to gledamo. Narod je Boža više žalio no mu maanu naodio zato što se je njegova junačka krv u slabu prelila.
Tako narod žali, a malo više kori Božova brastvenika i glasovitoga junaka Vukića Popova, koji se oženi iz sela Pavličića, od jedne slabe porodice, koja mu rodi porod po majčinoj krvi, a ne po očinoj, te se i sad može čut od unuka Vukićevije đe proklinju dušu i kosti, govoreći da je njegova krivica »što smo mi njegovi potomci ovako zli i nesretni više od naše braće!«
Zato narod o tome govori i za primjer mu služi da bolje pazi od kakve mu se krvi valja ženit. Jer, kad zbog ženidbe oslabi krv vojvode Ilije i njegovije potomaka Boža i Vukića Popova, kako neće oslabit i uprav se ničim povrć čija druga! Kad oslabi krv Petrovića, koja je manje svake slabosti imala u naše krajeve no druga krv, kao što danas narod zna i govori o Petrovićima i drugijem ko je od koga bolji i gori. Ali je sada riječ o ženidbi, za čem narod govori i razgađe, kakvo je potomstvo ostavio mlogi koji se od slabe krvi oženio, ka što je toga najviše u naše Kuče bilo, a to zbog toga što se nijesu Drekalovići ženili između sebe, te se u narod govori da im je i to veliki dio pomoglo u oni svratak svoga poštenja da panu s one visine na koju im je svatko oko nji zavidio i lakomio, ka što će se u istoriju već kazat njino za nji prvo lijepo i potlašnje ružno koje je u prvo rečeno. A sad je, ka što reko, prigovor samo o ženidbi, jer se u prvo vrijeme lakomile i udavale se i turske bule u Kuče, i Kuči se s njima ženili, kao Turo Radov s družinom.
A poslije bilo je Kuča koje narod kažuje da su se i Cigankama ženili, kao Đuro Derepić s Momča i Perko Tolev s Ubala, koje narod sve potanko izjašnjuje, kako je ta ženidba bila i kudijen se ta krv širi, ka i sve drugo što valja i ne valja »od devet đedova«, što se ono kaže.
Narod prati i nabraja što je čije, pa bilo manje ili više, koje ja ne mogu ovđe dužit. No ko želi o tome znat i radit da manje toga u narod biva, neka se okrene narodu, na svaki pepeljak će čut đe se o tome i takvome govori, netko žaleći se a netko rugajući se.

      *


Ovo se tebe poviše od drugoga tiče, mladi Kuču, koji se bidneš rodio da smiješ i umiješ istinu govorit i svoje pleme od poroka čuvat i branit!
Evo zašto se tebe više od drugoga tiče: zato što je tvoje kučko pleme s visine u nizinu palo, više no druga plemena, za koje ćeš lasno znat i u narod sve nać. A koliko ćeš mu valjat, sebe i narodu, to neka te bog nauči i pokrijepi, a ja da ti ovoliko samo preporučim, na amanet: da ne dangubiš u nadu krijevnja i tajanja maane svoga plemena, no neka si mu dobrotvor da mu želiš valjalo i nevaljalo prinijet; neka se kadi po božjoj pravdi i svojoj zasluzi na ono što je ko zaradio. Jer s tijem si učesnik u sreću i napredak svoga plemena, teke mu činiš rišćansku i čovječansku dužnost, bez koje bi narod sebe životinji približio i sebe ponizio!
Ti ćeš, mladiću, viđet koliko je nji da se na. mene žale zašto im maane ne krijem! Toga ima sad kod mene na svaku stranu koji se žale na mene, no i ja se njima žalim na mene zašto nijesam ima, prilike da prijed počnem pisat, pa da im mogu u. više i ljepše vrline i maane objavit. A zašto — to će lasno znat oni kojemu je potrebito da zna. Treba činjet što koristi narodnome napretku i božjoj, pravdi, a ne ćef neznalici, krijući mu rđu nepriličnu.
Pazite, koji budete vrli, trudoljubivi sinovi mojije drugova i bogougodni izmećari svoga od davno mučenoga naroda. Ne propustite svoju dužnost; ne učinite da ste se zaludu rodili svojemu narodu i svojoj dužnosti. Ne štedite nikome istinu; iznesite dobre i nedobre zasluge. S tijem se pomaga da se množe dobre, a umaljuju rđave. Viđite! Viđite! koliko je Kuča, mojije brata Drekalovića, kojijema je krivo od mene zašto sam učinio da se žene između sebe, ka što pravilo rišćanako zapovijeda, a nije im krivo na sebe e se žene od onije i onakvije koje smo ukratko prije kao mostru od nji viđeli, koji nete na ovoliko kaževanja ostat. No ću ja mloge valjale i nevaljale zasluge naše od zaborava izbavit i tebe ostavit, koje te poslužit onome što bidne rođeni sin mojije drugova, da i može povtoravat i umnožavat ono što će takvi viđet da valja za njega i njegov narod i čast!

    Dodatak primjerima Čojstvima i junaštvima

    1. 


Nečesov Paša od Peći doša je preko Arbanije na Korita Ocka i krenuo u Kuče. Na Korita kod njega su bili glavari kučki i arbanaški, i paša i je pita:
»Čija je žena najljepša u ovu okolinu?«
Oni su mu odgovorili:
»Najljepša je žena tvoga pobratima, Marka Đenova.«
Marko je bio iz Zatrijepča, pobratim istoga paše.
Govori se da su glavari to rekli misleći da paša neće zatraživat ženu svoga pobratima. No paša je prizva Marka i pita ga oče li mu dat ženu. Marko je reka da će prije dat glavu no ženu. Onda mu je paša saveza ruke, pa pobio nož ručicom u ledinu vr'om naviše, priveo je pobratima prstima ina vr' noža, i tako, pribijajući ga pašini ljuđi, sve ga paša pita:
»Reci da ćeš mi dat ženu.«
Marko nije stio to reć, a pašine sluge su ga pribijali tako dok mu je nož izaša proz prsi ozad među pleća, i tako izdanuo. Tada je paša posla da mu dovedu tu ženu iz Zatrijepča. Kad su ljuđi došli i kazali Marici za pogibiju njenog muža, ona je ka vesela krenula k paši. Kad je došla na Korita, rekla je glavarima kučkijema:
»Ne plačite za Marka, no kupite vojsku i udrite sjutra ujutro na Turke; a ja ojdo kod paše i noćas ću ga zaklat.«
— Ta ma je bio običaj u Arbaniju da svaka žena dobije na vjenčanje po jedan nožić mali, koji će vazda, danom i noćom, pri sebi nosit. Ta je žena s tijem istijem nožićem zaklala pašu pod šator ponoći, pa poranila prije zore i kazala straži:
»Mene je posla paša da ojdem na jedno mesto, no je reka da pazite da ga ne probudite budite dok dobro dan oskoči, jer nije spava noćas«.
Tako je pošla i ponijela pašinu glavu među Kučima. Onda su Kuči udarili na Turke u Korita i sve i pobili.