2. 


Nikola Vujadinović s Momča, idući na boj na vr Doljana, kod sela Kosora naša je pri putu dvoje đece đe se zagovaraju u jednu pržinu. Po njinome izgledu vidio je da su islabila, i sjetio se da je to od gladi. Metnuo je ruku u špag da im da pečenicu mesa koju je nosio. Uto je promislio: a-da ako nužda danas dođe u boj mene ali drugu, zlo ću učinjet ako ju dam, pa prođe i ne dadne im. Uveče, kad se vrnuo iz boja, otiša je istijem putem da da đeci to meso. No kad je doša na pržinu đe i je ostavio, oboje nađe jedno do drugoga mrtvo. Cijelog života nije moga prežalit što komadom mesa, iako je onda bio skup, ne spase dva života.

      3.


Paša Alilagić pozva Drekaloviće kod sebe i reče im da se potpišu arač caru da daju, pa da im se dopušti doma da se vraćaju. Kuči odgovore da se nete potpisat da arač daju, govoreći:
»Mi smo izgoreli i poginuli za ta arač da ga ne dajemo.«
Paša im je reka:
»Ajte doma, zdogovorite se, pa sjutra dođite da 'mi kažete.«
Oni sjutradan dođoše i govore isto ka juče. Paša im reče:
»Valja davat caru carevo, druga ne može biti, no ajte i sjutra dođite da mi kažete.«
Oni dođoše sjutradan. Paša njima i oni paši sve jedan govor. Đuro Tolev, barjaktar, govorio je:
»Ne daje narod kučki arač, pa ako se nigda na svoje vraćat neće, no će opet bježat po svijetu.«
Paša sve jedno:
»Nema vi doma vraćanja, što nećete caru davat arač; uvjerite narod, pa dođite da mi kažete.« Ovaj pašin dogovor s narodom traja je pet-šest dana. Paša sve žešće arač traži, jer se nada da se tome narodu dosadilo po tuđemu svijetu skitat. No šesti dan dođoše mu svi Kuči i njine žene, koje su vikale izglasa:
»Znadi, pašo, ne damo arač, ni đevojka ako ni ostat neće. Doma se vraćat nećemo.«
Ljuđi su zborili ka i prvije dana. Paša, a tako i oni koji su s njim bili, čudili se jarosti ženskoj: ispred saraja pašina sijevaju vičući ka zvjerad, psujući Turke i svoje muževe, braću i sinove, sve što im je na um moglo doć, govoreći:
»Ginite, ne podaračite se, ili dajte puške nama ženama, puste vi ostale.«

      4. 


Pejo (Stanojev, vojvoda bratonoški), kad je bio vakat da se godišnji arač kupi po narodu, odio je na daljna mjesta sam sa svojim ljuđima i arač uzima, a stare ljuđe koji ne mogu na daleko odit slao je na bližnja mjesta sa svojim ocem Stanojem, te su arač kupili.
Tako jedne godine Stanoje s družinom kupio je po Bratonožićima. S njim je bio i njegov brat od strica, Janko Jovanov. Kad su došli u selo Klopot kod jedne stare babe, koja je rekla da im nema što za arač dat, oni su, smijejući se, tražili proz praznu kuću i za gredom. Pod tavan od kuće nađu jedan komadić začađane i zarđane male puške, kojom su, rugajući se, omicali da pukne, najprije u zemlju, a poslije jedan drugome u čelo, da provaju koji će održat da ne trepne okom kad puška u čelo vršti. I pošto se tako na promjenu obidoše, računajući ko je manje ali više trapnuo, uze provat Janko Stanoju, svome bratu od strica, oće li trepnut kad mu u čelo omakne. No puška zagrmi ka top i ubi Stanoja posred čela. Janko je znava da kod Peja molba ne pomaga, no se mora ginut. Ostavi kuću i familiju, pa uteče. Krio se proz tursku zemlju za sedam godina, bojeći se da ga Pejo i tamo ne nađe.
Takve su događaje ljudi svoji odili i mirili, ali Peju ko da smije o tome pomenut! No, kad se napuni sedam godina, Janku se učini da je bolje jednom poginut no se ovako krit i skitat, te uoči sv. Nikole dođe po noći u Bratonožiće i primače se kući Pejovoj, koja je bila puna gosti, u Peja na krsno ime. Janko iza kuće baci kamen na kuću i učinje znak da jest netko. Pejo čuje i reče ženi svojoj:
—Izlježi, eto netko, pa ga je stra ili sram, no ga dovedi u kuću, ko je da je.
Žena izlježe, nađe Janka, koji joj reče:
—Idi u kuću i ne kaži da si koga viđela.
Žena se vrnu i reče da nema nikoga. Janko opet bači kamen na kuću ka prijed. Pejo opet ženi ka prijed:
—Dovedi nepoznatoga u kuću!
Žena izlježe, a Janko joj reče:
—Idi u kuću, još jednom, pa trećom dođi.
Žena ulježe u kuću i reče:
—Nema nikoga.
Janko baci i treći kamen.
Pejo ijetko na ženu:
—Izlazi! Eto netko!
Žena reče:
—Ja ga ne naodim!
Pejo pridade riječ i reče:
— Koji si to što zoveš kamenom na kuću? Ulazi, ne boj se, da ti je božja vjera, ako si i Janko Jovanov, koji mi je oca ubio!
Onadar Pejova žena iskoči iz kuće kod Janka, te mu sveza ruke za pleća, a nož za vrat, po tadašnjem običaju, s tijem više da bi Pejovu jarost umekšala. Pa ulježe žena, a Janko za njom među goste. Svak se iznenadi, a Pejo ka pomamljen od čuda, gledajući pred sobom Janka đe je čelom na zemlju panuo pred Pejove noge, a po drugoj gleda na svoju sablju koja mu je na direku obješena stajala. Sve u kući onijemilo. Ne smije se samovoljnome Peju riječ progovorit što se bi drugome progovorila. No Pejova žena reče:
— A što razmišljaš i na sablju gledaš? Zar si prega da s krvlju rišćanskom krsno ime pro­slaviš?!
I još mu je govorila riječi koje su Peja ka' grom probijale.
I kako bi da bi...
Pejo Janka ne posječe, tek mu naredi da skupi dvadeset kmetova koji te sudit da mu oca parama miri.



(Kraj)

Увод

Обичаји арбанашки нашијема љуђима, нијесу познати, који су мало даље од њи; стога се чини једнијема да су они сурови и дивји, више од другије народа, а мене се не чини да је тако. Али ја се нећу упуштат да говорим о њиној старини, јер томе је далеко крај.То те бит' описали стари Грци и Римјани, јер је арбанашки почетак тамо неђе био; а ја да и' поменем штогој мало од садашњега обичаја, који се мене допада, ка од простога, ненаученога и бесуднога народа, да је бољи и боље одржа своје, но други народи који су такво васпитање имали и оволико вјекова туђи цареви и освајачи свијета међу њима пијавице метали, да и' обичаје промијене, и да и' распашу и по своме калапу удесе, ка друге народе који се на'оде у свјетску историју, те су се калапили и промјењивали себе и све своје. Но. Аобанас. при свему нападу сила, остаде при своме непромјенљив, ни распасан, но му, јено, стари језик и пушка с којијема се родио. Ово даје мислима да јест нешто у та' народ боље и постојаније од другога, који се не даде промијенит' онолико вјекова оноликијем силама и промјенама. Али ја, ка што реко', нећу, и не могу, стару бразду дражит'; но да и се примакнем прагу садашњега обичаја који је мали одломак, може бит, од њи'нога старога обичаја; па ако је и мали ови њи'н обичај, о којему ћу ја рећ', нека послужи примјеру њи'нога вишега обичаја.

Побратимство и пријатељство

Даклен, ја ћу сад почет' о њи'номе побратинскоме обичају. Кад се побратиме, они говоре да је побратим ближе својта него брат, јер брат је по оцу и мајци, а побратим је по Богу брат; а пошто је Бог над свијем, што је Бога ближе, то је чоека ближе. И они по томе: ако му, случајно, убије ко брата и побратима, он треба да освети побратима па тек послије брата; ако се потрефи, и други, и трећи, или колико браће да погине од крвника побратимова, ниједнога не треба светит', док се побратим [не] освети; онадар има право да бије друге за погинулу браћу.

Тако исто, и пријатеља му ваља светит ка побратима, али не само онога пријатеља којега други љуђи држе за пријатеља, но ту је пријатељ, с једном ријечју c којом ће му име поменут, а то јево како. Обично се бију и грабе љуђи у Турско, како ко може: јачи нејачега ка ђе нема стра'а од суда. Па кад иде један али вишина кудијен се боје, они именују једнога чоека којему су име чули да је добар; па ако и' се ко у пут учини, они реку: „Идемо у руке" овога или онога, којему име помену. Онадар не смије нитко убит, ни узет' што имају, но с онијем именом иду куд 'оте. Случајно, таквијема ако се што зло догоди, злочинци морају од онога што му је име поменуто и његова брацва гинут; доклен га не освете, пушка се не оставја, по за колико ће гој једни од другија гинут.

А то се на доста мјеста у Арбанију дешавало да се продужи на стотине година освета, да убијају један другога за освету редом, зашто има љуђи који 'оће да убије више но једнога за једнога свога брата, али још више за побратима али пријатеља име-поменутога. Међу њима има фамилија у коју је мањкала мушка линија пријед но се осветила. Онадар ra свети и бије за њега пријатељ или побратим; то je његов аманет. Аkо нема пријатеља или побратима, онадар се жене свећају, удовице и само'ранице, плаћају паром и чим имају, те убију крвнике, који нијесу платили од мушкије', док су живјели. Тако жене до најпотлашњега гроша дају тек дако се част осветом поправи, јер се виша жалост подноси и трпи за оно што није освећено, но за оно што му остаје пусто огњиште, те му не остаје нитко од његова трага. Ова, у велико цијењена, освета и пријатељства били су пратилац и чувар многије' живота у арнауцку бесудну земљу, јер турски суд није био пријатељ томе народу, но су проспрсте њи'на међусобна злочинства гледали и доста пропуштавали и потпиривали да и' је више, а не да и' претеку и умале. Као судије, истина, нијесу и' могли судит' по шерјату, нити је та' народ ктио суд царски слушат'. Паше турске нијесу радили овакви да се мложе, но она друга врста која зло у земју шири. А то су паше због два узрока чињели: једно, ради тога дако уморе Арбанаси сами себе међусобњом свађом, с тијем да ослабе себе; па кад и' се досади то самовољно зло, онадар да пану у руке суда прегнутијем вратом и баче оруже. Један дио паша турскије' са овијем је мамио цара да се не може посудит' Арбанија, док саму себе не умори да изнемогне. А и други је интерез пашама у бесудност и свађу арбанашку био: да више глобе узимају, па и ако не могу свуј глобу узет' ђе је свађа а на доста мјеста и могу који је за то више понешен, јер у толику просторију има доста нејачија кућа и села и племена, па нејачи суд жели и глобу даје тек дако бидне мање бјен. Но ја да зборим о њи'номе обичају, а не о суду турскоме!

 Гостопримство

Пријед сам поменуо о њи'номе побратинству и пријатељској освети, а сад да и' гостопримство видимо, које Арбанаси у велико пазе.

Ако му кућу разминеш и од трошка га штедиш, увриједио си га. Ако му у кућу дођеш, част си му принио, који си његово име и његову кућу између другије уочио: па ако је кућа сиромашна те нема у њу што за мусафира, он ће тражит' чега нема, па неће питат' пошто је ока ономе што купује, само 'оће да га има за госта, сматрајући се срећан што га наша у такву прилику, ђе му се образа тиче. Они немаду обичаја да реку ономе који му кући иде: „Не мож' у моју кућу коначит", јер немам 'љеба да ти дам", но му је кућа отворена па било ил не било што за госте, Послије ћу поменут' онога што није мога 'љеба за госте набавит; но сад за ово да продужим, зашто у млоге народе који дође на конак не бране му кућу своју, па најсиромашнија била.

Ка она арбанашка, тако и у богаташа има доста свијета који отворе оџак путницима и невољницима, гостима и пријатељима. Свако може нај 'љеба без плаће; но у Арнауте и у Румелију још више се старају за гостопримство, и друкчије но други, а то јево како. Њи'на племена која су немашнија и сиромашније живе те немају доста богатије' оџака који могу примат' све путнике, сматрају и' за своје госте и мусафире доклен гој путују преко њи'не земје и прођу на удут другије' ђе треба да се други стара о њима. Даклен, они старајући се за своје госте како и' неће никоме мањкат' кућа покривена и у њу 'љеба и воде, доклен се њи'нијем удутом иде ка што реко', ђе нема појединије' да то могу испуњат, онадар се купе села или вароши, па сви заједно граде такве куће ђе виде да је најљепше мјесто за долазеће мусафире. Ова се кућа зове одаја мусафирска у коју су камаре за чељад и штале за коње и другу животињу која ће вазда туна имат' и сијена и зоби, а чељад 'љеба и воде и огња.

А општина, која је то уредила, на ред свака се кућа промјењује те надгледа у музафирске одаје, да не би што коме мањкало трошка. Ту слободно сваки иде ка у своју кућу; пртљаг с коња, ако ra има, остави ђе му је мјесто; коња уведе у шталу на јасли, у које ако нема сијена, иде на стог који је близу куће и метне коњу у јасли, а он изљеже на одају и тражи наред од кафе, те сам варк и пије кафу, јер у дан може се потрефит' који би рано доша да му нема ко други послужит'. Јер само по ноћи не смије мањкат' они што служи, те стога се ругају којега виде е сам себе и свога коња не умије полужит' и намјестит', док му слуга дође. За таквога говоре, кад га гледају: „Ови је од некуд ђе нема мусафира ни оџака". А кад виде да се с тијем умије послужит' и узима ка од свога, не познаје му се е није ту никад долазио; којега тако гледају са задовољством они што су кућу градили, како озбиљно и својски узима и служи се од њи'нога, као да је све његово, таквога те дозват к себе да га часте у своје куће и фамилије. Ако би се који потрефио невјешт таквијема оџацима да пита: „Могу ли коначит' овђен?" увриједио и' је, и реј те му: „Сиктер! нека те ђаво носи! Не мож' наш мусафир бит', пошто нијеси чуо за наш оџак, но мислиш да је иаша кућа затворена мусафиру".

Овако ће се увријеђен нај поједини или општина, који су оџак отворили, па му га они с питањем понижаје: требао је знат за његов оџак да је отворен ко га уочи, јер се пасја кућа мусафиру затвара, а љуцка, кућа и јуначке прси свакоме су отворена ко к њима иде; па ко то не зна, но пита, томе није преша отварат' једно ни друго. Они мало лијепо и добро одвише пофаљују, а мало неваљало сургунишу, мимо другога народа.

Тако се фале и натијечу за гостопримство, не само ко више има и више даје, но који га љепше умије дат па и мање ако је. Они кој га гајретом и веселијем срцем даје од њега свако весео и угошћен иде; а ономе што и је натмурен и невесео више наио и напио, говоре му: „Добро не наједен напи, да бјесмо волови; али пошто бјесмо љуђи, немаше да ни да онога пића којијем се љуђи напијају". И заиста је Арбанаса лако дочекати' и гостит, што ћеш му гој дат', теке му га умијеша здобром вољом. Зато се они не стиде, који су сиромашни, од оније што су богати те имају и дају мусафирима више но они који мало имају, но и' говоре: „Ако имаш више да дајеш пријатељу, а оно немаш више срца ни образа за пријатеља но ја; моја је кућа отворена. а чеса немам. пријатељ ми неће ма'ану нај; мој пријатељ знат да ја за њега не би' живот заштедио, а не имаће. И, ка што је пријед речено, за мусафире највиша му је светковина трошит, а највиша рана и бол срца, ако кема чим пријатеља дочекат.

Ево један примјер од таквије' њи'није' болова да кажем.

У доба везира Бушатлије, био један Арбанас, 'ајдук из 'Ота, чинио зла свакојаква на џаду која је од Скадра преко Рапше одила. Везир је дао велико благо ко ће тога зликовца уватит. И тако, у неко доба и уфате га и поведу везиру који га пита: „Зашто си она зла чинио?" Арбанас је река: „Мило ми је било". Везир: „Ја те судим на смрт!" Арбанас: „Па ела!" и окрену к означеном мјесту, а џелат је за њим 'одио сабјом у руке да га посијече. Кад дођеш близу означенога мјеста ђе ће га посјећ', везир рече: „Врни се, Арбанасе, да те још нешто питам". Он се врну. Везир, и који су ту били и гледали га како свезаиије' руку озбиљно иде к везиру и џелату, као да се то њега не тиче, но као да за други поса иде, како стаде пред њим," рече му. „За сва зла која си чинио, јуначки си ми каза што сам те пита, па те питам и сад да ми право кажеш што ћу те питат". Арбанас: ,Да чујем које ће питање бит Везир: „Ти си многа зла чинио, која нијеси мога на доста мјеста извршит' без велике твоје муке; па јеси ли био кад на овакву муку, ка што си данас?" Арбанас рече: „Јесам дваш на вишу но данас". Везир: „Која то мука може бит вита од ове? а ето, виђи за тобом џелат који ће ти сад главу посјећ'! Но размисли добро, може ли што горе од тога 6ит па кажи право, не осрамоти себе лажом међу оволико љуђи који те гледамо. Арбанас окрену главу преко свога рамена, погледа у џелата који озад, ужњега, стајаше сабјом у руке, а не миче очи с везира, но пази на први миг ока везирова да се не опозни заповијед извршит, но једанак да тресне иза врата. Арбанас, послије мало гледања у џелата, полако ма'ну главом и уздиже' вјеђама, даде знак те се сви гледаоци мога'у сјетит' да би молио везира да га други посијече, а не они Циганин искесеније' и стиштеније' зуба, на које шкрбиће као иједак, да олакша везиру, а дига сабју више Арбанаса поносито, час пријед да види везир како ће га задовољит' једнијем ударцем. Арбанас, не уздајући се у везира, не изговори своју миса за промјену Циганина, па окрену главу к везиру, који му пофтори питање, говорећи му: „Кажуј јуначки, јеси ли био кад на овакву муку?" Арбанас: „Каза сам ти пријед да јесам дваш". Везир: „А које су то муке на тебе биле више од ове?" Арбанас рече: „Два пут су ми пријатељи дошли у кућу, кад нијесам 'љеба има да и' дам, но су ми без вечере коначили; то је обоје било теже за мене од данашњега, јер ће ово данашње прој, а оно неће никад". Говорећи ово, стресе се вас, поцрвењеше му и уши од некаквога' cтpa'a и срама; уздишући, колетну раменима и цијелијем тијелом, тобош дако, ками, сакрије своју слабост која гa бјеше најачала, која му се познаје пред везиром и свијема, који те рећ' да се препа од циганске сабје. Али гледаоци нијесу му нашли ма'ану но, гледајући га како су му и сад пријатељи без вечере тежи од погибије, па се сви у неку промјену нађоше. То је и везира потресло, те га пушти да иде здраво на своју кућу, у своје племе 'Оте.

 

Смрт поред пуне пушке

Али ови Арбанас, иако се показа слободан под сабјом на смрт, ма није пјева кад је на џелата 'одио, ка једни Арбанаси које је везир фата и под сабју џелата мета. Истина, није ови убио кога," кад су га уфатили да има чему пјеват', но су му пуне пушке узели, кад су га уфатили. А то је велика ма'ана, ако му се нађе пуна пушка, па ако је насред њега убјен, треба му, умирући, пуцат" да му ју испражњену крвници нађу. Кад на њега мртвога, али од рана изнемогла, дођу, и његов крвник се дичи, кад му пуну пушку не узме, јер то му с'једочи да је јунака убио којему из мртве руке пушка пуче, а није убио слабицу невљалу којега је ласно убит'. Но, речени 'От, иако је јунак био и млоге убио, не уби везирове љуђе, кад га уфатише, да има чему пјеват" на скадарски град кад је на џелата излазио, ка што су једни убили и послије на муке умрли. Некијема ћу од тије' послије име поменут', кад до њи' дође ријеч, јер је такве прилике који је Арбанас на џенгеле или џелата из гласа пјевајући 'одио, док му је глава пала под сабјом, таквога је народ арбанашки у своје народње пјесме опјева, с којијема се дичи арбанашко име, а не само његова кућа и његово брацво и близика, но цијело племе арбанашко, а највише његови пријатељи и побратими; јер неки млого побратима и другије' пријатеља има, ка што се разумије, који је бољи, више ји' има. А већ кад о њему пјесме народње запјевају, онадар се жели његов пријатељ назват' и њему се примаћ', ако и ничим више а - но ће рећ': „Изјели смо 'љеб и со заједно", ма на чију трпезу било. И с толико му се може неком близиком назват', ако није има среће да учини шњим више познанство и пријатељство, како би се бољему чим гођ приближио. Јер, као што пријед реко', Арбанаси и мало лијепо и добро млого фалом уздижу, а мало ружно млого понижају и кастигају, дајући о томе оваква правила својијем мислима: „Кад је почео путем малога неваљанства, он ће и до вељега стић'; а који почне мала добра чињет', тан ће и виша, колико могне његова душа и благородно срце; нете остат' дужни у колико могу, а што се не може, ни Богу није дужан".

Већ смо виђели, Арбанас који умре слободно јуначки пјевајући, он с тијем заслужи те га опјевају у пјесме на стотине њи'ниje' начина: представјају у пјесме што је чинио и говорио, како пјесмом поздравја мајку и оца, браћу и сестре, препоручује да га не плачу, кад је свијетла образа јуначки умро и није се умирући .осрамотио, и да се они плачући не осрамоте; а побратиме и пријатеље пјесмом поздравја, како и' није за собом зло име оставио, и како и' оставја своје оруже на аманет, препоручујући да чувају рз и да и они умру јуначки, кад и' вакат дозове да се сјете њега, и као његови да га у гроб не осрамоте. И свакојаквијема га пјесмама наките, како га не бише сад мајка и отац промијенили за пјесме да син дође, а пјесме у народ да нестану. Тако је арбанашки народ понешен за пјесме и спомен с којијем и' се у пјесме спјева. А већ којега везир или други суд турски уфати и на џенгеле али џелата душу извади, ка, Дед-Шабану, Ређ-Мехмеду, и Дре-Петру и Дрекал-Томи, и другијема Шаљанима који се не даше уфатит' Турцима ни постидише своје оруже да га дадну на суцко турско искање, пушке неистурене, а ножеве неистргнуте, говорећи: „Шаља не даје оруже без главе, ни главе без оружа..." И тако даше главе и оруже заједно Турцима у руке, пошто своју врелу крв, с турском помијешану, просуше, ка што и' арбанашке народње пјесме набрајају и обожавају и, као да свако арбанашко огњиште ижњи' сунце грије не бише више могли обожават' оне који овако чине. И то не да и' једни, који су паметни али годинама старији, то више цијене; но старо и младо, све кипи, весело о томе прича и пјева, не то ка други народи на скупштине и на светковине, но се на сваку страну може чут' ђе пјева.

 

Пастири

Арбанас, ако путем иде, али у баштину ради, али стоку чува, дијете које за бравима може изљећ'; кврчи не патише, појући иде, а за њим његов мал, пет или десет" коза али оваца. Кад га видиш гола и боса, пометена, а, може бит', и гладна, у оне дроњаве закрпљене 'аљинице, прос које му се на више мјеста види испуцало од студа али од сунца тијело као пепељава чапра која је мало мање мало више црна - колико и' гој оваквије' пастирчади сретеш, све му његово дивје изгледа. На доста мјеста таквога ђе сретеш, даје ти се очима да га позадуго гледаш и помислиш што си још видио да приличе њему - нешто између чељадета и ђавола којега, по чујању, познајеш како су ти га причом преставјали они који причају о ђаволу. Пануће ти на'м за њега, кад видиш овога. Још ти с овијем с'једочи да је ђаволу близика што је жесток јорган" и поносит; кад иде или стоји, све му чврсто изгледа. Да му добар дан али јутро назовеш, али га што питаш, на све ти с некијем поносом одговара. Особито ако познаје да га остро питаш, он ти још острије одговара; ако ти окренеш мало умиљатије шњим, зачудићеш се тој промјени, како му сину уљудног из онога намргођенога лица, те му се на образ чита љубав коју му душа љуби да се шњим лијепо говори. Тек сад мож' познат' да није у њега она слика ђавола, којом се пријед преставјаше, у којему доста умложава'у оној слики његово све сиромашко, а највише оне прсле дивје арбанашке 'аљине ружне, и под њима оно ружно, ђаволски окретно тијело, преко којега се стога, неки узицом, а неки ремником, мјесто паса, за којијем је задио на голи трбу' малу пушку и дрвену" арбију покрај ње, на које му десна рука стоји, не то ради [тога], е се што боји да је на „готов си," но и без потребе на њу руку држи. Али то му и за нужду служи, да му је научена рука држат' пушку за кундак, да се не одоцни, кад би му 'тање дошло. Ти би осјећа жалост према његове сиромаштине, но опет мош' виђет како се он сам себе допада да се с царом не би промијенио, ни му се с пута уклонио да га срете. Ти га залуду гледаш и по свачаму познајеш колико од сиромаштине пати, а на његово понашање ни трага од тога нема, но је од свашта задовољан, ка што пријед реко', и још ти пос'једочи своје задовољство, кад се шњим раздвојиш И он крене, а за њим оне десет коза или оваца, а он метне, по обичају прст у у'о једно, па запоје из гласа, весео, ништа мање но његов поредник који чува по пет стотина оваца, обучен у најљепше 'аљине и оруже арбанашко, сво у сребро оковано; а има га и позлаћенога да га по свему његову мо'ш познат' као међу Арбанасима да има чим бит' задовољан, и од себе и од свога мала; јер неки дио арбанашкије' пастира не би ружно било виђет' у Беч али Париз.

Али наш пријед речени голо испуцале коже, гледајући ш-његовом дружином овакве, ни на чем њи'но не завиди, нити га друго смета, е нема и не може ка он, само ако није за пушку од њега грђи, говорећи да је ласно друго имаће стећ' и растећ', но је мука стећ' оно то се оружем образу тече, а то пушком добит' и неумрли спомен заслужит', који се не може никад растећ'.

Јуначка сиромаштина

С овога Арбанаси ласно сиромаштину подносе, боље од другога. Он кад се не може богатством другоме равњат', он гледа оружем да иза њега не стане, па је друго све надокнађено. Ако није он, ни његов фис, грђи од другога да га нитко прекорит с тијем не може, другу сиромаштину сваку ласно подноси и трпи Арбанас, више но други, особито који живе у велике тврђе и кршнате сапртије, почињући од Зете и Скадра до Дечана и Пећи и Ђаковице, око Проклетија кудијен и је насељива Свети Климента, крио ји' од Турака послије Кастриотове смрти, да је тугаљиво очима гледат' како и кудијен су насељени и на чам та' народ ишви, што је она ријеч, на ништа без ништа. Кад му се ка кући стрменитијем путем иде, ризик је, ако се не чува, да се сатре. А кад му у сиромашку кућу уљежеш, у коју све жалосно видиш, али ју домаћин и његова фамилија обогате добром вољом арбанашкога гостопримства, у које заборавиш ону покислу вољу с којом си на улазак опазио оскудицу сиромашнога дома, у којега ти се за час обрете нека богата кућа, пуна весеља и неке милине Богом благосовјене, с којом је свако чељаде опивено и овеселило се гостима. Свако се стара да се покаже уљудно према гостима. Неко прима пушке а неко струке, неко намијесће оне жалосне столице и неке трупице. Ако је њи мањкало, те је више гости но столица, онадар тражи камења да сваки гост може сјест' тако; аљетно што су имали, метнули су на столице и на камење. Ако је мањкало 'аљина, онадар су донијели траве; ако нема траве но је све крш, онадар донесу листа, тек ваља свакојему госту иамечит ђе ће сјест'. Све се у кућу весело окреће. Мала ђеца која не могу ничим послужит', здрака и' се весеља чита на лице; све разгледају по гостима: какав је који, и какво је којему оруже и ођело. А све очекују који ће гост први које дијете зват к себе да га загрли и пољуби у руку. Овадар постане ћетињско весеље и пограбе се, које ће којега госта бит', говорећи: „Ја сам овогов", а друго: „оногов". Свако је изабрало по једнога госта за себе, дајући знак једно другоме, без да изговара ријеч, које је бољега и љепшега госта изабрало, па те послије изљећ' пред кућом, због [тога] да не досаде гостима, а друго због тога да се слободно могу ријечима погонит' око гости': чи' је бољи, и чије је оруже и ођело боље. Ту се отвори давија између ђеце, а може до боја се дој; а кад би боја било, умире и' мајка и отац, говорећи да су добри гости једни и други, и да је срамота за њи ако чују гости за њи'ну свађу. Онадар сва ђеца постиђена умукну да и' гости не чују за њи'ну ма'ану, а они се већ смијеју: све и' је домаћин каза о њи'ној свађи, какви су ударци били и ријечи ружне један другоме говорили у које и госту коју прислоне у ону буну, и рече му оно што је брату у ијед река. Онадар дозову ђецу к себе, па и' још грђе заваде гости; бајагли, и они се почну препират': који је бољи и љепши, и чија пушка или нож бољи. Онадар ђеца сваки своме госту у помоћ. Сад се отвори прави театар од смијешне вике како су ђеца једно другоме крвнички кидисала да брани сваки својега госта. Кад му се рече рђава ријеч, која му госту образ труњи, и кад та уфате да му се не дају бит' с онијем који његова госта ружи, он се трже из гласа лелечући и плачући, да ra нитко ућешит' не може, доклен га његов гост узме у загрљај и рече му: „Не плачи ти, бољи сам ја од њега! Ја сам убид чоека, а он није; пa и ако је он љепши и виши од мене, бада сам ја за пушку од њега." Овадар се умири дијете задовољно и побједоносно; а има ђеце која неге пристат', док исти противник не пристане и рече: „Истина је, бољи је за пушку но ја." Овакво признање извида сваку штету принесену части.

Ово за ђецу реко' сгога што би чудо било да њи'ни родитељи имају толико бистре себичности и осјећаја за оно што се части тиче, а особито што живе у неке сапрте пустиње, ђе би помислио да не виђају чељади, нити се имају од кога научит, злу ни добру, а не оноликој 'итрини која је пуна части и поштења, да је доста чуда у онакву школу с онијем васпитањем да су с онолико срца и душе. А да имају васпитање и живјење ка други сретњи народи, што би се учињело од овога народа који нити се сам може помоћ', нити га други помагају да се не може друкче судит' о њима, до сами Божи благосов да и' држи у крепост, те онакве муке подносе, сретњи и весели, ка да и' ништа не смета никаво зло, но како се колијевке отресе, трчи за некаквом славом и споменом, а друго све му је ситно?

Кратка оцјена

Али ја сам мало од њи'нога обичаја о'ђе поменуо само толико ради примјера, јер ми је чудновато у онакву оскудицу и онакву школу овакви народ да бива, које би' ја друкче и дуже каза, да сам писмен. Али ја с оволико да опоменем, ако би послужило ово онога Србина који се би желио шњима познат или у прилог српства о њима мисли водит'. Али ја ћу сад опет на прво доћ а ово нека за послије остане.

Виђели смо колико та' народ све трпи, а поштење жели, колико његова умна сила досеже. Поштује побратимство, пријатељство, гостопримство и друго ситно и крупније; што је ближе Бога и поштења, све потанко умију подијелит' и цијену му дат. Истина је да су одвише весели с малијем лијепијем, а одвише невесели с малијем ружнијем; али ја мислим да је то стога што су одвише лакоми на добро и лијепо. А има љуђи који говоре да је то све њи'на нека фантазија, ка и што може бит' јест, ка што млоги народи и поједини љуђи сами себе фантазијом чине задоваљнијема. Но, фантазија арбанашка није су'опарна, но и' служи њиноме простоме и бесудноме народу и свачему њи'номе ка нај гврђи закон изображеној држави, те и' је обогатило карактер и намамило и' на поштење, за које су кадри жртвоват' себе и своје, више од другога народа којему је наука и положај њи'номе раван. А што не умију, то и' је васпитање окљастило, у које и' помагају силе које су око њи', те ради своје паклене себичности међу њима сију сјеме, које би давно родило и пожњело се, по жељи силније' грабаџија, који су млоге народе пожњели и прекалапили по своме ћефу. Тако и Арбанасе бише, да су они други народ који се да калапит'. Али да ја не возим мојијем веслом преко дебеле пучине, но да пјешки на опанке чепухам преко уске и кратке арбанашке пољане за њи'нијем, ако и простијем, јуначкијем обичајем, којему би се чудила свака поштена праветна душа, од куд ји' дође у њину дивју и бесудну земју и памет, да онолико питомога осјећаја у своју душу топле на силу силни je' отимача, који не могаше угасит искру честитије' мисли из њи'није груди, која је у њи'ну душу усађена без никакве помоћи, којом се душа и разум и поштење љуцко помага, тек само и' је дошло и донијело и' неко Боже привиђење у мисли да су лакоми и себични на поштење колико умију, а више не могу, те га тако желе и живот за њега не жале.