51. 


U pazar podgorički nekom Crnogorcu sa sela Komana omakne se puška i ubije pet Turaka jednoga proz drugoga. Od ubijenih Turaka tri su ranjena, a dva mrtvi pala. Mrtvi su po imenu bila: Jusuf Vranić i barjaktar Draguša. Turci su kćeli ubit Crnogorca, no Jakup Vranić, brat ubijenoga Jusufa, ufati bratova ubicu govoreći:
»Ne udri Crnogorca ko je Turčin, e ja danas ginem za njega i oprašćam mu svojega brata kojega mi je nekteći ubio. Tako tražim i vi da mu nekteće zločinstvo oprostite. Znadite ja ginem za njega, a i vi ćete neki od moje puške poginut, jer smatram za dužnost branit pravoga, a svi znate da je prav, pa ne mogu dopuštit da se moj brat pravijem sveća i mrtav ogriješi i osramoti!«
Ozloijeđeni Turci dignu oruže na Jakupa i Crnogorca da i ubiju, no jedan dio dobrodušnije Turaka priskoči u pomoć Jakupu i Crnogorcu, uzeše i među sobom i odbraniše od pogibije. Crnogorca povedoše kod zabita Ali-spaije Lekića, koji ga zdravo duima opravi, a Jakup Vranić dobi aferim od sviju Srba i dobrije Turaka.

       52. 


I za malo lijepo ljudi sa zadovoljstvom zbore kako junak ne prima tuđe poštenje. U jedan boj, kad su se bili Kuči i Piperi, neki Turčin pa-ne od puške kučke. U to vojnici zavikaše:
»A, ne bilo urok, ubi ga Ivo Jokov, vazda mu pucala!«
Ivo reče:
»Ne ubi Ivo Jokov ovoga, bogami, no Perovan Lacov i njemu čestitate pušku, a meni ćete za drugim ako ga ubijem!«
Za ovu su riječ više o Ivu lijepo govorili no da bješe deset Turaka, ubio.

      53. 


Tako se i Minjo Ađžijin u narod pomenuje da nije stio pristat da je najbolji junak, ka što su mu govorili. U jedan boj Kuča i Pipera s Turcima, pošto se boj razdvojio, govorilo se ka obično:
»Koji bi danas najbolji u ovi boj?«
Svi rekoše:
»Najbolji Minjo Adžijin, Piper!«
On, kad ču što zbore, stade među vojskom i reče:
»Nijesam ja danas bio najbolji!«
Pitali su ga:
»A da ko, Minjo?«
»Jedan Kuč bio je bolji od mene!«
Pitali su ga:
»Koji je to Kuč?«
Minjo:
»Ne znam ja, teke mu visaše o pasu ćesa duvanska od zelene svite!«
Družina:
»Poznaješ ga ti, prijatelj ti je, pa oćeš da mu junaštvo digneš, a sebe se ne bojiš no znaš da si najbolji!«
Minjo:
»Ne poznajem ga koji je, a poznajem da je bolji od mene. A što kažete da mu dajem junaštvo, bogami sam se vazdan mučio da mu ga oduzmem i mene dadnem, ali ne dade on, no ja dva kroka pred njim, dako bidnem bolji, no on opet preda mnom i četiri kroka! Ovako je bilo cio dan, dok je boj traja, on vazda bješe bliže Turcima od mene!«
Vojnici:
»Svijeta ti obraz, Minjo, junak i junački govoriš!«
Minjo:
»Nema tu junaštva, no istina! Kad mu ga nijesam moga ugrabit đe se mejdan dijelio, neću ni sad da mi ga dajete!«
Vojnici piperski svi na njega:
»Zašto dade, Minjo, Kučima poštenje, a moga si ga u Pipere donijet?«
Minjo:
»Muč, beštijo, na ta' način ja bi sramotu u Pipere donio, a ne poštenje! Za svakojega čojka ljepše je u srednju ili zadnju družinu vojevat no u prve se na oruže drugoga nadat! Tako sam ja na moj nad i moga oruža poštenje tražio, a ne da mi ga Kuč dadne njegovijem oružem!«
Poslije, kad su tražili koji je to Kuč pred Minjom bio, našli su da je Veco Muškov s Meduna, Laković.

       54. 


Kad je poginuo delibaša s vojskom na Moraču, Turci od njegove vojske, koji su utekli i došli doma, čuše da je poginuo i Mrkoje, serdar iz Pješivaca, koji je odio Moračanima u pomoć. Turci, kad čuše da su takvoga junaka srpskoga ubili, oveseliše se ka da su bitku dobili. Uto poitaše da kažu svome starešini Osmanu Mušoviću, kapetanu grada nikšićkoga, da od njega bakšiš i aferim prime. No Osman kapetan, kad ču za pogibiju Mrkojevu, reče:
»A nije poginuo serdar Mrkoje, ni-da-bog.«
Onda Turci:
»Jest, bogu šućur, sad smo veseli, ka da nijesmo onoliko brata ostavili na Moraču!«
Osman kapetan:
»Jazuk je doboga izgubit onakvoga čojka i komšiju!«
Turci:
»Izgubili smo krvnika, te smo braću osvetili!« Kapetan:
»Istina, bio je krvnik turski, ali je bio svijetli obraz sebe i nama. Od onakvoga komšije moglo je biti Turcima štete, a nikad sramote, koja je gora! Sjutra kad dođe vakat da se mirimo, kome ćete poslat građane da vi na stanak dođe, s kim ćete mir činjet i narodne poslove svršavat? Sve će vi biti tanko i mršavo bez Mrkoja serdara. Tako i rat kad bidne, onakvijema treba prvo objavit, sa onakvijem se mili bit, miriti«
Turcima je najprijed teško bilo na kapetana što žali serdara, ali pošto je kapetan izgovorio i Mrkoja žalio, Turci rekoše:
»Ti govoriš, kapetane, što pristaje tebe, dobri dobroga da žališ, no mi drugi ne možemo tako, no kad kukamo mi Turci, bogu šućur e kukaju i Pješivci!«
Tako i ostade svak pri svome; ne moga kapetan Turke ožalostit, a oni njega još manje oveselit s pogibijom Mrkoja serdara!

       55. 


Ostala je riječ: poklaše se ka Kuči i Klimenti! Evo sa česa se kolju ova dva plemena. U ljeto izdižu na svoje planine jedni prema drugije. Svakojega ljeta sastaju se da vide je li se što zlo dogodilo i da pomire plemena. Glavari su vazda mirili s obje strane, a kad i nijesu mogli pomirit, ondar su se bili i druga zla činjeli, koliko je ko moga.
Tako i nekom prilikom kćeše da učine. Sastaše se Kuči i Klimenti u Jarčicu, đe su se često stajali, ali na sastancima vazda su se obje strane pokolju nadale, pa su se vazda i spremne držale obje strane, jer mučno da bi dobila ona strana koja ne ugrabi prva! Istina, tu kami bi svako dobio, teke moraju obje strane ginut, ali od koje strane više pogine, ta je izgubila, makar da joj jedan više pogine! Ali ovi dan nije bilo prilike za boj, no tek se vojske sastaše, umiješaše se i počeše zajedno bjelegu po običaju gađat, a glavari koji presuđuju sjeli su po običaju na onu malu dolinicu, đe su mogli prekrstit po turski noge ka oko trpeze. Glavari su raspravljali što im trebuje, a vojnici pucali na bjelegu, natječući se ko će bolje ubit. Uto jedan Kuč i jedan Klimenta reku jedan drugome rđave riječi i dofate se za oruže. Oko te male stvari polučiše se, Kuč na svoju a Klimenta na svoju stranu, te jedno drugomu okrenulo pušku u prsi. Sjedeći glavari, kad viđeše, i oni se digoše i uteče svaki na svoju stranu. No Vukić Popov, Kuč i Prel Đeloš, Klimenta ne digoše se, no su mirno sjeđeli među vojskom, koja je čekala zapetijem puškama da se oni dva dignu, pa da prospu oganj jedan u drugoga. Ali Prela i Vukić ne kćeše se dić, no sjede ka da je sve mirno oko nji, i prekoriše glavare koji ostaviše svoja mjesta, govoreći:
»O, vi ste došli da mirite i sudite zločincima, a sad opet pošli ste i sami zlo da činite!«
Glavari se postiđeše i dođoše opet na svoja mjesta i produžiše svoj rad, a vojska, ka kvasna, svak pušku o ramenu, bez ćefa, nijesu ni na bjelegu više pucali, no im oštetiše namjeru Vukić i Prel, a oćau učinjet da se priča za njin krvavi sastanak

      56. 


Petar Zogović, Kuč, Krivodoljanin, otide u Pecku naiju od siromaštine, ka što su mlogi iz Kuča tamo odili i ljeb tražili, a neki i ginuli od Turaka i Turci od nji. Ali neka drugi, no da vidimo za Petra, đe smo ga ostavili u Pecku naiju i đe je ljeba naša da se prezimi, pa kad dođe proljeće i ozeleni gora i dolina da se doma vrne. Petar pogibe, evo kako:
Dođoše u Dečane dva bega Sokolovića iz Skadra a s njima trideset Skadrana, koji su došli da opljačkaju namastir, pa ako im se ne bi šićar dosta učinio, mogu priuzet u naroda rišćanskoga. Turci su iskali pare kaluđeru da i bez boljoglave da. Kaluđer ne dade. Turci ga svezaše. Kaluđer ne kće dat ni svezan. Turci počeše kaluđeru udarat muke. Glas se čuo u Staru Srbiju da su Skadrani u Dečane. Narod srpski nije ima kad žalit kaluđera ni crkovne pare, jer su se Turcima na kuću nadali. No Petar ne čeka Turke na kuću, no ojde k njima u Dečane; nađe begove u kaluđerovu kamaru đe pretresaju kovčege i drugo, a kaluđer svezan među njima. Je li Petar što govorio Turcima ali kaluđeru kad je uljega u kamaru, ne zna se, tek zna se da je ubio obadva bega iz dvije male puške. Turci, kad pogiboše begovi, počeše bježat iz namastira. Petar prepuni puške male, pa velijama udri na druge Turke. Turci izbježaše iz avlije. Ne govori se je li poslije kojega Turčina ubio ali ne, teke Turčin koji je potlašnji iz avlije uteka ubio je Petra. Petar pade mrtav, a Turci koji ne pogiboše bez obzira utekoše. I ostade riječ da Turci ništa crkveno ne oštetile do igumanove brade. Petar je ukopan u crkvu, đe su mu i sad kosti.
Kaluđeri su okrivjavali Petra što juriša u Turke ka pomaman, a moga je Turke pobit i živ ostat.
Boj Petrov s begovima opjeva je u narodne pjesme naš narod uz gusle, a arbanaški iz glasa!

      57. 


U drugo sam kaza kako se blizakaju i traže jedan drugoga plemena u Staru Srbiju i Brda i Crnu Goru. Tako se diči svoj sa svojijem, ne gledajući što su im vjere razdvojene, te više paze prevjerena braća u Staru Srbiju nas u Brda i Crnu Goru no mi nji u Staru Srbiju; prijed bi oni rizikali da učine što za nas no mi za nji. Oni se čak mogu i svadit pregoneći se čija je bolja svojta.
Evo primjer jedan kako se svojta pazi:
Turčin neki u Staru Srbiju ubio je i posjeka Kuča, pa je priča društvu kako je ubio Kuča i posjeka. Ondar Murat-aga Galić, podrijetlom Kuč, pripita ga:
»A, bogati, kad ga posiječe, reče li ti što taj Kuč?«
Turčin odgovori ladno:
»Reče mi samo jednu riječ!«
Murat--aga:
»A koja je to riječ!«
Turčin:
»Reče mi:
,Ne posijeci me, ja sam Kuč, imam braće Kuča, - koji te me osvetit'!«
Murat-aga reče:
»Pa nije te laža, ja sam mu brat«, pa uzdi kumburom nasred prsi.
Turčin pade mrtav, a Murat-aga uteče u goru, te je mlogo strada od suda turskoga. Ali on se dičio doklen je gođ živ bio što je osvetio Kuča kojemu nije ni imena zna, samo je zna da je Kuč! Murat-aga bio je zabit poslije u Berane i Bijelo Polje. Doskora je živio.
Tako se po cijela plemena oko svojte mogu svadit, ka beruško pleme oko Kuča koje živi u Đakovicu, Prizren i Peć; gaško oko Bjelopavlića; kastrinicko oko Vasojevića itd.

      58. 


Vučina Ačin iz Kuča, Vujošević, sa sela Momča, četova je oko Turaka ka i drugi Kuči, Turke ubiva i plenjiva koliko je moga. Najzad ubiše Turci njega, slomiše mu nogu, ufatiše ga i ponesoše ranjena u Gusinje Đulj-begu Šabanoviću, koji je bio tu zabit. Kad viđe Vučinu, reče mu:
»Oli se poturčit, pa da ti sva zla oprostim koja si Turcima učinio, pa da te ne posiječem, no da te izvidam i zdrava doma vratim?«
Pošto Đulj-beg viđe da se Vučina ne okreće na te riječi ni na muke koje te mu dušu izvadit, no reče Đulj-begu i Turcima koji su s njim bili:
»Nije mene spasenije u tursku vjeru, no u tursku sablju i rišćansku vjeru.«
Đulj-beg mu reče:
»Aferim, kaurine! Alal ti vjera! Izvida ga s najvišom pažnjom; u kretanje darova mu konja i opravi ga zdravo doma.

       59. 


U jedan boj Bjelopavlića i Turaka spuškije u Malu Glavicu rani se Ajdar Cukić, Turčin iz Spuža. Iako se je govorilo da ga je ubio Stano Ružin — bjelopavlićki junak, koji je druge Turke bio i sjeka, te mu stoga i poslije njegove smrti živi ime medu srpskijem i turskijem narodom — ali iako je vojska govorila da ga je Stano ranio, budući da su mloge puške pucale, ka obično u boj, te stoga se ne može pravo znat je li ga Stano ranio, teke se zna da je Stano otiša da ga vidi i da mu po običaju rane čestita.
A to je bilo ovako. Pošto se boj razdvoji, pošli su Turci i Bjelopavlići svatko doma. No Stano, kad ču da mu je prijatelj Ajdar ranjen, nije ima mira da počine od boja umoran kod svoje kuće, no uze jednoga ovna na rame i preko Bjelopavlića dođe u Spuž, između turskije kuća i straža u varoš, na vrata Ajdarova zakuca; a kad se otvoriše, Stano nazva:
»Dobro veče!«
Ajdar nema kad već ka druga čeljad da odgovori: »Dobra ti sreća!« no ležeći reče:
»A što si doša, Stano maniti, od boga jakoga naša!«
Stano reče:
»Doša sam da ti rane čestitam i da vidim oli umrijet od rane? Pa, kad se govori da sam te ja ubio, oću da te ja vidam i moga ovna oderem i u njegovu ti kožu rane obložim.«
Reče Ajdar:
»Ej, Stano maniti, ne znaš da ćeš mi rane otrovat i čast obrljat ako te Turci ubiju idući k meni? Tijem ubijaš čast moju i moga svakoga! A što si me danas ubio, to da ti je prosto pred bogom i ljudima, a evo čim me ubijaš danas ako pogmeš, to ti neprosto, već prokleto pred bogom i ljudima i aram ti ljeb prijateljski koji smo zajedno izjeli! Ti znaš, Stano, što si Turcima zla učinio? Bi te radije Turci ubili no dvadeset drugije Brđana, a sad si donio glavu da ti ju lasno uzmu i pobiju na spuški grad, ka što su željni to viđet!«
Stano:
»Ne boj se, Turčine, nije mene lasno ufatit. Ako mi preteku put kudijem sam doša, ja ću skočit u vodu Zetu, preplivat i uteć.«
Pa nije Stana sve brkalo, no zakla i odrije ovna i obloži rane Ajdarove u kožu, pa reče:
»Zbogom, Ajdare, i da si prost, i ti mene oprosti ako me Turci noćas ubiju; ako me ne ubiju, a ti ozdraviš, viđećemo se onadar; no sad zbogom!«
I Stano zapetom puškom iskoči iz kuće, proz varoš i turski narod, ponoći, neviđelicom. Kako je proz Turke proša, on zna, a da je doma zdravo doša, to i drugi znaju.

       60. 


Vojvoda Novak Begov, Bjelopavlić, sa sela Viša, imaše zlu snau, ženu svojega sina. Ova je žena rđava vladanja prema svakoga, ka i prema svojega vojvode svekra, kojemu su se čudili seljani i govorili kako može trpjet takvo zlo u svoju kuću ka vojvoda, kojemu bi trebalo da i drugu kuću plemensku odbrani od takvoga zla, a ne sebe i svoju! I njegova žena, stara vojvodinica, govoraše:
»Kako ćeš ti ka vojvoda u pleme dobro činjet i od zla branit ovoliki narod, koji se nada dobru od tebe, a ti ne moš pomoć sam sebe i svojoj kući od svoje nesretne snae!?«
Vojvoda jednom reče svijema koji ga korješe za snaino nevaljalstvo, reče im da su neznalice grješne, koji zloćom ote da zlo utamane, ne obzirući se na boga i njegov zakon!
»No mislite da bi trebalo da sam ja mojoj snasi ka ona mene, i da njeno usvajam, a ne ono što mi je bogu blagodarit i snau žalit, e joj pomoć ne mogu od njenoga zla, s kojijem više zla čini sebe no drugijema! Stoga žalim e ne mogu učinjet da manje ona samu sebe svojijem zlom muči, s kojijem ne da sebe mira. A što druge muči, to svi šaleći se i prezirući ju mogu podnijet!«
Ovakvijem riječima učinio je vojvoda te je svatko manje za uvrijedu prima nevaljalstvo njegove snae, da višina imaju sažaljenje prema nje radi nje, no radi sebe, e dosađuje drugijema!