31. 


Kad se naša i turska vojska bila, naši izgoreše kuće Omerbožovića, rašćeraše tursku vojsku Ćemovskijem Poljem do Dinoše, bijući i sijekući. U to se naš vojnik Rade Stojanov Vujošević ranio nekako skraja, da ga naši nijesu viđeli, no se vratili, boj razdvojili. Grudi su došli po razboju, kupili svoje mrtve i ranjene, u koje nađoše i našega Rada ranjenoga, na kojega se trgoše noževi i natekoše momci, koji će prvi glavu posjeć, da svojega brata ili rođaka osvete. Na njega je doša prvi Uljo Askov i dofatio ga jednom rukom a u drugu nož govoreći:
»Nemoj mi ga koji tać, jer ovi danas ne gine prije mene!«
Vojnici iza one pogibije jurišaše da oba ubiju. No Laka Šabov, kad viđe e će da mu poginu brat i krvnik (a sad ga zove prijateljem, pošto je Ulju u ruke doša), priskočio je i, istrgnutijem nožem, pleći uz pleći s Uljom sta, a Rada zakloniše među sobom. Vojnici, kađ viđeše ova dva junaka đe ote da ginu i da biju svoju braću doklen mogu maat, stegnu svoju jarost. I tako, za tanku dlaku svi ovi tri ostaše. Rada ponesoše u Podgoricu kod turskoga paše, Ali Saif--paše, koji ga nekoliko vida i poslije mi ga zdravo na Medun posla. Za ovo i naši i turski vojnici više poštuju no druge koji su više ordena dobili. Poštuju i i oni koji su kćeli sve tri da ubiju u onu jarost!

       32. 


Moračani Drljevići ubiše bratanića Veka Ilinčića. Veko je bio junak i čoek od najboljije u njegovo vrijeme; takvi je bio i Peruta Drljević.
Zato je tražio Veko da ubije najboljega Drljevića, Perutu, jer ne bi se osvetom moga pofalit bez njega. Takvi je običaj bio i slabog svoga
s najboljijem da sveti, jer ako bi rđavoga ubio za osvetu, rugali bi mu se govoreći mu:
»Vidi se da se nije uzda u sebe da će ubit dobroga, pa je uita na štogođ, da se u posa nađe, tek čapru za čapru da ošteti!«
A dobri pomišlja: »Bolje je nikad se ne osvetit no rđavoga za osvetu ubit!«
Stoga je Veko zaminova druge, a tražio Perutu. I tako mu zapade jednom. Peruta dođe s nekoliko družine đe ga Veko čeka. Veko osijeri puškom u njega, gledajući ga preko puške. Dođe mu druga misa, pa okrenu puškom s Perute na drugoga Drljevića, i ubi ga. Kad su Veka korili što ne ubi Perutu — ka što su svuđ mislili e će se osvetit ka njega što priliči, a sad to se svak ruga — Veko reče:
»Osvetio sam se baš ka što treba: ubio sam onakvoga ka što je moj bio, a
Perutu sam ostavio da kukaju bule i Turci kolašinski od njega još, a pleme moračko da se diči njim!<

       33. 


Pop Đuro s Ljubotina, Kusovac, bio je oglašeni junak, ali mu neću junaštva ovđen nabrajat, no samo ovoliko: bilo je prijed kapetan svoga plemena, a poslije vojvoda i senat i šef garde sve Crne Gore. O njemu je bio glas da je bio više malodušan no velikodušan, ali zaista ne bješe surov, bez srca blagorodnog. Još kad je kapetan bio i nješto jednom sudio u pleme sa svojijem drugovima, sjeđeli su pri jednome radu. No jedan dosta nevaljali vojnik ljubotinski svr zida udari ga kamenom u glavu tako žestoko da mu je umalo mozak prosuo. Družina su kćeli da ga ubiju namrtvo, a neki su kćeli da ga izbiju samo tojagama, ali pop Đuro nije da ni jedno ni drugo, no je reka družini:
»Molim ve, nemo'te ga, jer nije, zna, budala nevaljala; i ja mu oprašćam.«
I tako nevaljalcu bi oprošćeno!
Ovi je primjer kako pop Đuro može da se ne sveti za uvredu; a drugi je prdmjer kako pop Đuro ne može trpjet za opštu uvredu.

      34. 


Pop Đuro nađe jedno jutro knjaza Danila đe sjedi s gospodom pod brijest, pred dvor.
Reče mu:
»Dobro jutro, gospodaru!«
Knjaz:
»Dobra ti sreća, pope Đuro!«
Pop Đuro knjazu:
»Ka da si nešto ijedak?«
Knjaz:
»Jesam, izgoreli su Turci onu crkvu u Zetu!«
Pop Đuro:
»Osvetiću ju ja, izgoreću im džamiju u Golubovce, koju im je car načinio!«
Crnogorci oko knjaza rekoše:
»Duboko su Golubovci, pope Đuro!«
Pop Đuro:
»Imam ja Ljubotinjana, a osobito Ceklinjana kojima ne bi daleko bilo otić na onu bandu Skadra da učine zlo Turcima, ka što ga čine danom i noćem!«
I više pop Đuro ne zbori, no ostavi Cetinje i dođe u Ljubotin. Uze popa Joka od Ceklinjana serdara Sava Jovićevića i Filipa Ivanova i još deset Ceklinjana, i šezdeset oka praa. Neću nabrajat kudijen su se preko turske zemlje u lađe vozili, nit kudijen sa odili, tek džamija ojde sva u gomilu, a pop Đuro s družinom vratiše se u Crnu Goru. Sad pop Đuro ne činjaše se narodu malodušan, no velikodušan, kontajući kako pop mogaše gledat svoju krv iz glave, koju mu slabi Ljubotinjanin razbi, a nemaše snage da pretrpi u Zetu džamiju Turci da u nju klanjaju, a Srbi se nemaju đe krstit; a sad im je poravnjeno da obojica stoje i pod vedrim nebom bogu se mole!

       35.


I ovi, je događaj u Ljubotin bio. Jovo Banović, oficijer prekornički, jedan dan učio je u front svoju stotinu. U to jedan vojnik skoči ozad na oficijera, ufati ga za vrat i udari njim o zemlju i bači pod sobom. Četa se prospe; dva brastva se razdvoje svak na svoju stranu, obrnuše puške jedan u drugoga, jer je bila jedna krv među njima od starine pa su stoga gotovi bili da se pokolju. Ukoliko su vojnici fišeke u pušku metnuli, utoliko se oficijer diga. Vojnici su mislili da će oficijer komandovat da izvrše osudu na prestupnika, a drugi su čekali za staru osvetu da ubije drugoga, a drugi trećega, a onadar ko koga mogne. No oficijer ne okrenu se na krivca, no komandova četi: mirno! I tako je ubrzo ugrabio, prijed no se izdiga sa zemlje; tijem preteče te ne puče nijedna, a da je jedna prijed komande pukla, poslije ne bi komanda pomogla, no bi svršili da se priča za njinu pogibiju!
Na ovoliku zaborav na sebe i svoju čast pod noge zgaženu, mlogi mu Crnogorci govorili bi:
»Bolje bi bilo, gospodin oficijeru, da si s mane svoje namrtvo poginuo no što pogibe naživo da primiš ovoliku sramotu!«
Ovo su mu obje strane govorile, neprijatelji uživajući a prijatelji bolujući. No oficijer je zadovoljan bio sa svojom mirnoćom, jer je zna da je dobro učinio, pa je okretao svoje vojnike u front cio dan, ka da nije ništa ni bilo. A prestupnik je sjutradan platio svoju kaznu po zakonu. A poslije svi su oficijeru priznali i blagodarili, i oni koji su ga najviše korili i osvetu željeli i svoj stotini pogibiju kovali, te bi sva poginula; pa i koji ne bi ubijen bio od vojnika, ili vojnik od njega, ali nijedan ne bi osta što ne bi vojničku kaznu podnio, teke su se onako namakli i jedan u drugoga puške okrenuli; no ti Jovova pobožna mirnoća ugrabi svaku kaznu i malu i višu.

       36.


Dosta je za osvetu poginulo ljuđi na ove strane, a dosta su dobri ljuđi smeli bestiluku ljuckome da ne izginu na takvu rabotu!
I ovo je kćelo na Ljubotin da budne, evo kako: Začir i Dubova, dva sela ljubotinska, koja su imala međusobnije svađa kao druga plemena, ali otkad je jači sud ne smiju se bit među sobom za stare osvete kao prijed. Tako Dubovljani tražili su sebi oduška za jednu osvetu. Jedan Začiranin ubije Dubovljanina još u doba sv. Petra, te se krv umirila i to vrijeme zaboravilo, kao mlogo drugo. No Dubovljani, što se ne smiju osvetit Začiranima, jer knjaz Danilo sad sudi žešće no su drugi sudili, snađu ovako i narede da se pobiju. Dubovljani smisle kako i sud neće više krive nać: narede jednoga vojnika te vikne iz glasa:
»Ko je vojnik, evo vukovi u Struge!«
Struge su jedna gora pod selo Dubovo. Začirani dotrče na poklič, ali ovamo nema vukova, no Dubovljani naoružani čekaju da se kolju. No po običaju trebalo im se najprijed opsovat i dosta ružnije riječi jedan drugome izgovorit, pa se poslije bit, kako će bajagi boj bit zbog psovke i današnje zađevice, a ne za staru osvetu. Već poče psovka i ružne riječi. Serdar Škrnjo i kapetan Tomo, oba Kusovci, Začirani, uskočiše među njima da brane i prijeteći sudom, no se vojnici usplamili, okrenuli puške jedan u drugoga, samo čekaju koji će prijed počet. Serdar i kapetan, kad viđeše e im ne mogu zabranit pokolj, svaki od nji vikne svoje bliže bratstvo i pred njima ojdoše. Začirani moraše pristat i po njinijem mislima višu sramatu ponijet, no da su polovina pred Dubovljanima poginuli, jer nije mala sramota okrenut pleća neprijatelju koji i na mejdan onako doziva. No svu začirsku sramotu ponijeli su kapetan i serdar koji i nagnaše da bježe. Ali pošto su se otrijeznili, svi su im umjeli blagodarit.

      37. 


Bivalo je pojedince ljuđi, ili po cijelo brastvo, koji su tražili boj i kad nijesu imali koga svetit, n'o oće da pokaže svoje junaštvo, e nije grđi od drugoga. Tako je u Bjelopavliće jedno brastvo kćelo da se pobije s Boškovićima, i da im pokažu e nijesu od nji grđi. U to se Bjelopavlići skupe na zbor pred crkvom Svetom Ćeklom. Risto Simonov Bošković na skupštinu počeo je govor ka i vazda što je činio i narodne poslove raspravlja, a drugi mu pomagali. No danas bjeu drukčije uredili. Turo Vujošev Kuković ufati Rista ozad za perčin, povuče i previje mu vrat. Tako je naređeno bilo Turu da učini, misleći e će ga Risto ispresijecat nožem kad ga za perčin dofati, pa onadar da se brastvo Ristovo i Turovo iskolju među sobom da vide koji su bolji. Tako su se brastva razdvojiila i okrenula puške jedno drugome, pa čekaju kad će Turo poginut, pa onadar svi da poginu. No Risto ni ubi ni posječe Tura, samo što mu je govorio kad ga je drža za perčin:
»Pušti, bruko«, a po kojom dodadni:
»Pušti, bruko, da te Bog ubije!«
Čudeći se Ristu što čini od njega Turo, Boškovići su se na Rista ijedili, stiđeli se i govorili:
»Udri, đe ti okide nos!«
No Risto nije se na to okrenuo. Jedva u neko doba pušti ga Turo.
Risto, ne okrećući se na njega, reče Bjelopavlićima:
»Zar ovakva nevaljalica da ve može naćerat da koljete drug druga?«
Vojnici, ka vodom opareni, digoše puške na ramena; skupe se oko Rista, koji je produžio svoj rad koji bješe prijed počeo.

       38. 


U plemenu Ljubotin je selo Začir, koje se dijeli na četiri brastva, ova: Kusovce, Kaluđeroviće, Đuroviće, Markoviće. Ova su se brastva bila među sobom devet godina. U tome selu Začiru bješe Mićko Jovanović Kusovac, na kojega nijedan vojnik u to vrijeme pokolja pušku nije okrenuo, no kad su se bili govorili su jedan drugame:
»Nemo` koji Mićka ubit!«
Tako su ga čuvali, a on je doživio da i pomiri. Svak je prista kako je Mićko reka i nijesu se više klali.
Mićko je i sabljom zastupa pleme ljubotinsko i njom smeta neka puta. Evo kako: pleme Ljubotinjani, Građani i Dobrljani klali su se s Riječkom naijom za sedam godina bez prekida. U to vrijeme palo je mrtvije i ranjenije od obje strane sto sedamdeset ljuđi. Ceklinjana je više bilo od svojije protivnika, pa im je krivo bilo da se ponapoli biju, te su tražili kako te kazat da su bolji.
I ovako snađu: izaberu se jedanaest Ceklinjana koji te na mejdan izleć Ljubotinjanima i Dobrljanima. Ceklinjani vojskom dođoše na glavicu Milićevića. Mejdandžije nošau mačeve i jedanaest jabuka, po običaju da i šilju svaki svome mejdandžiji. U te valjalo je brojit Mićka Kusovca, jer su znali: Mićko će im doć teke se pozovu. Stoga im trebovaše objeležit koji će na Mićka Kusovca. No pošto kazaše da neće nijedan Mićku na mejdan, a znajući da će sam doć, nije druge bilo no da svako doma ojde bez mejdana!

       39. 


Posilije ovoga Mićkovo junaštvo učini da se krv bratska ne prospe. Evo kako: u jedan boj ova dva plemena ubi puška Mićka, slomi mu ruku. Glas dopade u Ceklin da je ubijen Mićko Jovanov. Opet se krenu mejdandžija dvanaes. Skupi se vojska đe i prijed, na glavicu Milićevića, otolen đa šalju mejdane. No prijed svega valjalo je znat je li Mićko dobro ubijen, imaju li se što bojat od njega, pa pošlju Maru Đurovu, koja je bila udata na Ceklin, a rodom sa Začira:
»Ona, ka u svoj rod, može dobro Mićka viđet i pravo ni kazat, da se nitko ne sjeti.«
Ona je došla kod Mićka, našla ga đe načinje melem od voska i šila da previje sam sebe. Kažu, Mara kad ga viđela, počela je plakat, govoreći:
»Striko Mićko, jesi li poginuo?«
Mićko:
»Ne laži, more, s tvojijem plačem, znam ja što su te spravili Ceklinjani, da vidiš kako su me darovali! No im kaži:
,Slomiste mu desnu ruku, no će lijevom doć na mejdan, đe mu gođ pošljete, daje vi poštenu riječ'!«
Mara, kad dođe kod Ceklinjana na skup, na pitanje kako je Mićko, odgovori:
»Ka zlo! Desna mu ruka slomljena bješe, no je reka da će vi doć na mejdan s lijevom rukom đe ga gođ pozovete!«
Bilo bi ljuđi koji bi rekli:
»Ne bojim se ja od lijeve ruke«, ali se raznio glas da je on ljevač bio, i da mu je vazda lijeva ruka mjesto desne služila.
Tako Mićkova sablja zatvori u korice iz dva puta dvadeset i četiri mača s jedne, a toliko ih s druge strane, osim pogibija te bi se poslije brojile!

      40. 


Serdar Škrnjo Kusovac ima je sina Nika i kćer Janicu, mlađu od Nika. A i Niko je mlad, nije još u bojeve odio, pa je sestra sujmala o bratovu junaštvu. Kad potlašnjega rata krenu ljubotinski batalijon na vojsku ka i drugi, svaka je majka molila boga za sina a sestra za brata. Svaki boga mole da joj zdravo dođe, a osobito kad je jedinac. Može se vjerovat da je i Janica željela da joj jedinac brat zdravo dođe, ali se ne ču drugoga blagoslova od nje, no pri kretanju donese mu vode da se umije govoreći:
»Nemo' ti, brato, bit strašljiv, da ti se ljuđi ne rugaju!«
Niko je gleda Janicu i reče joj:
»Ja sam mislio e si u brigu kako ćeš bez mene ako poginem, a nijesam znava e se bojiš e ne valjam!«
Ona mu reče:
»Bidni ti dobar, brato, pa za pogibuju kako bog dadne!«
Kad se čulo da se Niko ranio u boj pod Rogame, Janica je sretna i vesela bila govoreći:
»Sad imam brata junaka!« Majka ju je plačući gledala, ona reče majci:
»Zašto plačeš, a znala si e je zato i otiša da i bije i da ga biju!?«