21. 


Mulj Čoko, Turčin iz Plava, iša je u planinu, u Bogićevicu, četiri sata od Dečana. Ima je dvije žene, jednu dobru a jednu rđavu. Rđava je bila doma, u Plav, a dobra u planinu. On je krenuo da ide iz Plava u planinu. Kad je doša na Savino Kamenje, dva sata od Dečana, tu je sio da počine. Četa arnaucka, koja ga je čekala da ga ubije, ne smjedne udarit, jer su znali da je junak i da se od njega mora ginut, stoga ga propuštiše zdravo te prođe i stoja na svoj katun nekoliko dana. Arnaucki četnici prekoriše se đe ne smješe udarit toliko ljuđi na jednoga. I učinješe da ga čekaju i dako mu smjednu udarit kad se vrne. On, pošto je stoja nekoliko dana, vrnu se kudijen je i doša. Arnauti ga viđeše. Ne vide u njega onoga turskoga junaka kojega su prijed viđeli, no sad bjeu sagnuli glavu nisko konj i junak, o kome oruže višaše ka da bješe o mrtvome drvetu obješeno. Konj je kraka stopu po stopu, polako, ka da je i njega zla misa spopala. Kad dođe na Savino Kamenje, počinuo je, oslabio svom snagom. Četa ga ufati, bez muke, živa. Trgoše oruže da ga ubiju. On je stajet mirno ka da se to njega ne tiče. Arnaucki ajduci, kad viđeše kako oće mirno da gine, niti se brani, niti se straši, gledajući ga, smrznu im gvožđa u ruke, puške zapete a noževi istrgnuti; nit je koji manuo nožem po njemu, niti omaka pušku u njega, nepomično su za nekoliko gledali, oni njega i on nji.
Poslije su ga pitali:
»Oli ni kazat što ti je i da ti oprostimo život?«
On reče:
»Imam dvije žene, jednu u planinu, dobru, a u Plav zlu. Pa kad sam odio kod one dobre, bio sam veseo; da ste mi udarili, sve bi ve rašćera na moga Đogata. A sad idem doma, đe ću nać rđavu ženu, od koje sam izgubio pamet i snagu, ka što vidite, te evo pogibo, a vas nijednoga ne ubi.«
Arnauti mu reku:
»To je viša sramota od pogibije; evo ti život oprostismo zašto si ni pravo kaza. Ali konja i oruže ti ne oprašćamo, no ako ćeš ni dat vjeru da ćeš puštit ženu kad dođeš doma, poklonićemo ti i konja i oruže!«
Na to im je Čoko veselo prista, pa uzjaa na svoga Đogata, od kojega drktaše dolina; ka prijed ide, blagodareći ajducima, koji mu dva života pokloniše! Ženu izagna kako doma dođe.

      22.


Risto Božinin, Vasojević, ubi Leka Ivana iz Zatrijepča, misleć da će uzet pare s njega. Ubi ga puškom ozad u glavu. Risto je mljava da je Leko umro, i oskube nešto s njega, pa ojde svojijem putem. No Leko ne umrije. Vasojevići drugi kad nađoše Leku pitaše ga:
»Ko te ubi?«
On kaza ko ga je ubio, i oni ga ufatiše i predaše sudu, koji ga osudi vječitu tamnicu da ostoji. Leko, pošto se pridiga, otiša je u sud, i molio se sudu da mu pokloni i pušti krvnika iz tamnice. Sud nije Leku odobrava da se pušti i takvo zločinstvo da mu se oprosti. Sud, nabrajajući Ristove nečovječne pogrješke, govorio je Leku:
»Oko ti je izbio, te ga nemaš, a ti za njega moliš i oprašćaš mu!«
Leko je govorio sudu:
»Višu je učinio sam sebe sramotu no mene štetu. Pa kad je on sam sebe toliku krivicu učinjeo, zašto ne bi mu ja moju oprostio.«
Poslije Leko je mlogo govorio i molio, no mu knjaz reče:
»Zaludu moliš, nećemo ti ga puštit, niti je pravo!«
Leko reče:
»Ako nije pravo, i ono je bolje da se pušti; od dobra činjet nitko se kajat neće. A i ovo treba, gospodaru, da znaš, e ja treba da sam mudriji od njega, a ti mudriji od oba nas! Zašto on nema do osamnaes godina, a ja imam šezdeset, a ti trista godina!«
Knjaz reče:
»Ja nemam trista godina.«
Leko:
»Ako nemaš godina, a ono treba da pamet imaš ka da imaš trista godina, pošto si gospodar! A ja neću da me svetiš s onom neznalicom, koji nije umo čuvat sebe čast, a ne da čuva moj život, nu mi treba njega da žalimo, a sebe da čuvamo.«
Takvijem govorom pušti svoga ubicu Rista! I tako, Leko bez oka, Risto bez časti, ojdoše doma!

      23. 


Krco Lazarev, Kuč s Bioča, idući u četu s družinom oko Turaka i Arbanasa, bi pretečen od Turaka na most od Cijevne i sa društvom rašćeran poljem. Krca odvojiše od družine, da ne može bježat ka Kučima, no da mora bježat u Podgoricu među Turke, đe ga grozna pogibija čekala. On uoči najprvu kuću tursku koja ga srete, jer blizu su za njim istrgnutijem noževima trčali. Rosa, Lekina kćer, čuvši puške đe puču u zoru blizu njine kuće, iskoči da vidi što je i brzo se vrati opet u kuću govoreći:
»Evo ljuđi đe ćeraju čoeka!
Jedan što mu najbliže viče:
,Stan, moj si'!«
Leka iz postelje reče đevojci:
»Otvori vrata tome što bježi, a zatvori tome sto ćera!« — pa se diže iz postelje.
Uto Krco ulježe u kuću, a đevojka zatvori vrata. Oni što ćeraju lupiše u vrata govoreći:
»Otvorite vrata da ubijemo krvnika koji je ubio našega brata!«
Leka im reče:
»A nijeste imali đe da ga ubijete i brata osvetite, no ste došli na moje ognjište da ga ubijete!
Natrag, e ćete svi sad da ginete!« — pa vikne brata i sina, koji su bili već na nogama, gotovi s oružem u ruke. Sva trojica ufatili su svoja mjesta. Leka je čeka na vrata od kuće, a brat i sin na dvije listre, kako bi višinu ubili, kad te zaždit kuću vr nji, jer sva se Podgorica naoružana svikala govoreći:
»Daj ajduka, jer ćemo zaždit kuću sa svom familijom da izgorite!«
Stara Lekina majka trčkarala je proz kuću, od jednoga do drugoga, klikujući dva sina i unuka, bojeći se da ne oslabe i pušte Krca Turcima. Bojala se da joj se sinovi ne osramote, a nije se bojala da
joj ne poginu! Majka je govorila sinovima držeći se objema rukama za svoje prsi:
»Udrite, sinovi, tako ve ne gubalo mlijeko s kojim ste se odavlen odranili! Ne dajte svoga prijatelja, kojega vi je boža sudbina poslala, da se vaš oganj utuli s njegovom i vašom krvi zajedno pomiješanom, a ne njegovom samom! Udrite, đeco, bog je zar reka da mi nemamo više vijeka, no se svršava naša, teke da Bog s obrazom!«
Turci, pošto viđeše što baba čini, nijesu nagli da se vrata otvore; a viđeći da se mora ginut, ojdoše da kažu pašama, koji te poslat nizame da ginu i ajduka ugrabe. Bile su dvije paše nizamske, koji kad čuše za to, odma poslaše vojsku da maknu vojsku od Lekine kuće, govoreći:
»Leka je mudar čoek, on će nama predat toga ajduka, jer Leka ije carevi ljeb, pa će ajduka i predat carskome sudu a ne Podgoričanima!«
Paše opraviše zaptije da im Leka dadne ajduka, ali Leka ga ne dadne, no reče:
»Kad mene kod nji vide, ta' ma te i ajduka, a vama ga ne dam!«
Zaptije kad kazaše šta je Leka reka, onda paše okrenuše vojsku na kuću Lekinu.
Leka je znava što će bit, pa je prijekim putem, s bratom, sinom i prijateljem uteka i sretno ižljega iz Podgorice, kako se nije nada. A na kuću dođe vojska i opkoli ju. Nizam zvaše Leku da izlazi na vjeru carsku. Čujući majka Lekina, reče iz kuće:
»Nema Leke ovđen!«
Turci:
»Kamo ga?«
Majka:
»Eto ga u šeer!«
Turci:
»Što čini tamo?«
Majka:
»Zatvorio se u jednu kuću da bije iz nje Turke i tu junački da pogine, da svak zna kako Lek Ivan gine braneči svoj ar!«
Turci:
»Ajde pred nama da kažeš đe je ta kuća?«
Baba krenu pred njima, vortala i po varoši da i zagovori, jer se bojala da ne okrenu Turci za njima, pa da i pofataju prijed no su se udaljili. Pošto se uvjerila da su odmakli iz Podgorice, rekla je:
»Ajte, Turci, doma, da ve ne varam više, pošto je Leka s družinom u Kuče!«
Turci je povedu pred pašama, tako i ženu Lekinu s đecom, i svu familiju. Narediše da ćeraju u Carigrad, da se osvete Leki. No tu se nagna Lek Šaban, poglavica grudski, i reče pašama:
»Žene i đeca ne smiju se ćerat u surgun, jer bi se sva Arbanija za takvo što digla na oruže; no treba ljuđe ufatit da plate, a žene neka na mir sjede!«
I tako su oni ljuđe ćerali, a nijesu i ufatili, a žene ostavili na mir.
Ali kako mu drago, no oni Krca zdravo doma opraviše i sebi dičnu pobjedu među Arbanase dobiše, jer ne žališe glave ni imaće, tek da izbave život onome što je njina vrata uočio! I Lekinoj majci su čestitali Arbanasi junačko pregnuće, koja iz dubine đuše oćaše sve svoje dat tek da sačuva čast, s kojom se Arbanasi toliko ponose i diče!

       24. 


Božina Stojanov i Lazo Novakov bjeu Bezijovci. Božina je bio od najbolje, a Lazo od najgore sume ljudi njinoga vremena. Lazu je nepravo bilo što je Božina onoliko dobar bio, a on ovoliko nedobar, stoga opali puškom u Božinu. Puška ne probi, no se ustavi neđe u aljine. Seljani skočiše da ubiju Laza, no ne dade Božina veleći:
»Lazu možete aljinu svuć da mu je ubijete, ka što je on moje aljine ubio! A pošto nije on mene ni drugoga krvavio, ne treba ni njegovu krv prosut!«
U to vrijeme bio je zakon da kad neko nekoga kamenom ili drvetom udari, zato da mu izgore kuću i sav mal da mu propane. A puškom kad gađe, i malom i glavom pogine, jer takve rabote su se vojskom sudile, a ne pojedini glavari da presude. I po presudi krivac plati. Tako oćaše i Lazo platit, da mu se ne zna kućnika, da bješe gađa rđavoga, no gađa dobroga, koji ga odbrani i nekće osvete, no s tijem pakaza da je velikodušan, ka što je junak.
Velikodušnost junaštvu priliči! Lazu život pokloni, a sebe čast prinese, s kojom posvjedoči svoje čojstvo i junaštvo. da mu svako reče:
»Dobro učinje, pomoga mu bog!«
A Lazo ostade pri prvome s onoliko junaštva koliko ga ima, a ljubavi još manje među braćom, jer svi su ga mrzjeli, koji kće da ošteti onakvoga jimaka kojega su svi ljubili! Božina je bio pobratim Marka Đeljoševa, kojega smo prije na Korita viđeli krvava od štrugle s kojom ga bješe ubio Poj Ulja u glavu. Pa Marko ne dađe da ga ubiju, ka što je prije rečeno. O Marku Đeljoševu i Božini Stojanovu ima dosta priča na naški i arbanaški jezik.

       25. 


Pobratimstvo je u to vrijeme dosta usluge u ovi besudni kraj učinjelo. Bratimili su se dobri ljuđi. S tijem su se približavali i snažili jedan drugoga, te su pomoču pobratimstva lakše mogli zlu na put stajat, a dobru na pomoć bit. Pobratimstvo se u to vrijeme mlogo cijenilo i ljuđe zbližavalo. Arbanasi i sad drže đa je bliže pobratim no brat, jer brat je po ocu i majci, a pobratim je po bogu i božjoj ljubavi, i tako oni bi prijed dignuli oruže na osvetu za pobratima no za brata.
Pošto je riječ o pobratimstvu, za dva pobratima da kažem neke riječi iako sam na drugo mjesto o njima opširno govorio. Ta dva pobratima o kojima mislim jesu Petar Bošković, Bjelopavlić i Novo Popović s Meduna, Kuč. 0 njima ima dosta priča i pjesama. Na sve strane, na mloga zločinstva Petrova Turci su se tuželi; no najteže im je bilo što je pokrstio bulu, za koju, kad ga je pita paša, narodna pjesma ovako kaže:
»Je l istina, Petre Boškoviću,
Da si tursku bulu pokrstio?« —
»Istina je, pašo, gospodare.
Al se uzdam i u boga nadam
da me nećeš za to kriva naći,
majka joj je rišćanica bila....«
Ali neka narodne, no da vidimo kako pobratim zatraži Petra. Vezir skadarski domami ga u Spuž, okuje u gvožđe i bači u tamnicu Osmanagića u Podgoricu. Petar nije ima nada ni na koga već na Nova pobratima, te mu pošlje po varoškoj đevojci aber da je u tamnicu. Novo je taj čas otiša u Podgoricu kod bega Osmanagića, ištući pobratima da mu pušti, Osmanagić mu se izgovara da ne smije od vezira, jer je Turke Petar mlogo uvrijedio, »pa bi, reče, ja za njega poginuo kad ti ga bi puštio! A vezir će sjutra poslat za Petra da ga na Skadar vode«.
Poslije ovoga govora beg mu toliko dopušti da povede Petra u meanu da ga vinom po rišćanskome adetu pričesti i da se oproste, pa da ga opet dovede u tamnicu.
Sad evo pobratimi u meanu.
Novo govori:
»Da bježimo, pobratime.«
Petar mu začuđeno odgovara:
»A kudijen da bježimo između ovoliko Turaka?«
Novo:
»Do Ribnice dako živi dođemo, tu dako nađemo Kuče da ni pomognu! E ako poginemo, i to je bolje no da te vode na Skadar, pa ti na muke turske da umreš, a ja živ i sramotan da ostanem!«
Pošto je Novo Petra uvjerio da ga neće u tamnicu ostavit živa, onda je Petar prista na ovo: da bježi Novo na konja, a Petar na noge za njim proz Podgoricu, do kuće Eleza Koskića, koji je bio pobratim Petrov.
»Ako dođemo do pobratimove kuće, ja neću poginut, a ako pogibosmo bježeći preko Podgorice, i to neće grđe bit, jer smo poginuli jednako!«
I tako krenu jedan za drugim sokakom vičući ka maniti proz pazar:
»Bjež s puta narode!«
I tako dođoše do Elezove kuće, nit je ko na njih puca, niti oni na koga. Petar ulježe u kuću, a Novo produži bježanje preko varoši k Ribnici. Turci za njim pucajući ne stigoše nit ga ubiše. U prvi mrak vrnuše se i jurišaše na Petra u kulu Elezovu; no tu nije bio Elez, no dvije bule Elezove i majka, koje su dale Petru pušku i fišeka, te se bio.
Narodna pjesma ovako govori o bulama:
Kad zovaše beg-Osmanagiću
O, vi, kučke, bule Elezove,
Otvorte mi vrata bjele kule,
E tako mi dina i amana,
Ognjem ću vi zapaliti kulu,
A vas bule u arar staviti
I bačiti u vodu Ribnicu.« —
No govore bule Elezove:
»Udri, Petre, Turke oko kule,
Brani sebe i bijelu kulu,
A ne slušaj beg-Osmanagića.
Ne smije ni dvore zapaliti,
Ni nas bule u arar turiti,
Nit ne bačit u vodu Ribnicu,
Doklen Elez u vezira dvori.« —
Puče puška Petra Boškovića,
Puni puške Elezova majka
Da bi Petru što u pomoć bila...
Oko kule pogiboše Turci
Šest ranio, sedam umrtvio,
I od kule Turke udaljio ...
Ovo narodna pjesma kaže, a koliko i je ubio ne zna se; tek se zna da su ga bule, u neko doba noći, kradom izvele do vode Morače. Tu je prepliva i zdravo doma uteka. Još su mu bule dale dvije male puške Elezove, koje je sveza navr glave kad je pliva da mu ne pokisnu, no da se može branit ako mu do nevolje dođe.
Evo sam o Novu opširno pisa, ka što je i prijed rečeno, ali to je u istoriju i narodne pjesme zapisano, đe su mlogi od svake vrste i roda ljuđi zapisani. A u ovo pišem pobožni i velikodušni rad, pa mi bi ža da se Novovo i u ovo ne nađe, jer za dobro čoek vazda želi lijepo pričat ali ga čut.

       26. 


Evo još jedan događaj o Novu. Rašo Popov, brat Novov, ima je kćer Maru koja se udala bez pitanja i bez blagoslova za Elezom Brunčevićem, Turčinom u Dinošu. Poslije sedam godina otišla su joj braća kod nje. Elez i Mara obradovali su se i dočekali i raširenijem rukama. Tu su stajali za nekoliko dana, no su se morali krit, jer su Kuči s Turcima bili u rat. Turci opaze da su tu. Paša Sokolović ponudi Eleza da izda prijatelje. Elez uze pare iz paše, dvije zlatne kumbure i pašin biniš. (Elez je bio kod paše više dana, koji je gradio most i mlin Sokolovića.) Elez je svaku noć iskraj paše porano kući svojoj dolazio. A ovu noć kad primi dar uzeo je iskraj paše stotinu Turaka i pripoznio, jer mu je trebalo prijatelje dati po neviđelici. Mara je posumnjala na ta' njegov noćni dolazak, a kad je doša i viđela mu pašine kumbure i biniš na ramena, već se je uvjerila što je. Ižlježe pred vrata. Viđe Turke kako je Elez razredio kako mu je trebalo. Povrnu se u kuću, zatvori vrata i dobro utvrdi. Dođe na ognjište govoreći po običaju:
»Daj da ti ostavim oruže!«
On joj dade dvije puške iza pasa, ona opali s objema njemu u prsa. Elez pade mrtav, a ona viknu:
»Udrite, braćo, evo Turci!«
Mara s braćom iznutra na vrata, a Turci odizvan, ali jako zatvorena vrata nijesu mogli otvorit. Goga i Ilija pobiše neke ispred vrata i oko kule. Sjutradan paša Sokolović i Turci udare jakom vojskom na nji. No oni pobiše Turke za čudo. Paša dade naredbu da se odmakne vojska i da ne ginu Turci; govorio je:
»Naši su, uteć ni ne mogu, no ćemo i polako namorit i pofatat.«
— Kako su se bili i pjevali, Mara kako je oganj tulila kad su vr nji kuću zažižali, Turke proz prozor bila, pašu pozdravljala — sve je to u narodne pjesme; a ja ovđe itam da se Novu primaknem.
Oni su se iz kule bili, netko veli četiri, a netko pet dana. Kuči su došli povr Dinoše. Nijesu im mogli pomoć, samo što su gledali ispod sebe kako im Turci lome kamenjima tigle na kuću vr nji. Turska je vojska velja bila, koja je prijetila Kučima da i otolen proćera k Fundini. Peti ili šesti dan dođe Novo Popov s planine Širokara među Kučima više Dinoše. Kad je doša i vidio što se čini, reka je:
»Ne možemo ono gledat kako i muče i kamenjem tuku, pa da ćemo polovina Kuča poginut!«
Kuči njemu reku:
»I svi da ćemo poginut, pomoć im ne možemo!« Novo reče:
»Da provamo ovako: ja ojdo ispod kuće Jusuf-Đokića, pa od Ćemovskoga polja Turcima ozad, pašinom šatoru, te tu zađest boj, zbunit i, i oni te okrenut oči na mene, a vi jurišite više no ste ikad jurišavali u vaš život; a nemote gledat što će se od mene činjet, jer tu nećete moć mene pomoć!«
Novo krenu, a svi se s njim oprostiše. Otiša je kudijen je i reka. Turci ga propuštiše. Kako im je ozad doša, nijesu znali ko je. Kad je doša pred šator, ubi pašu Sokolovića (ne zna se u šator ili pred šator), pa okrenu da bježi na konju, ne od kud je doša ka Kučima, no na protivnu stranu, k Turcima. Doklen je proz tursku vojsku bježa nije nijedna puška na njega pttcala, jer kako su mu Turci bili i s te i s te strane, biše jedan drugoga ubili, stoga ga nijesu ni gađali doklen nije između nji iskočio. A ta' ma su gađali i ne ubili. Turska se vojska zbuni i začudi, ka da grom u nju puče; u to Kuči juriši na kuću Brunčevića i lakše do nje dođu no su ikad mogli mislit! Jedan dio Turaka ćera je Nova, a drugi od Kuča bježa; tek tako svi Turci obrnuše pleći Kučima. A Kuči za njima, bili su i i sjekli do pašina šatora i Cijevne. Kuči još Dinošu opališe i plijeniše; Maru s braćom izbaviše. Tako Turci pogiboše od neprijatelja kojega malo prijed s prezrenjem gledau. A Kuči se s noćem jedanak vrnuše na kulu Rašovu, ali svak neveseo i u brigu za Novom. Ostavili su ga na dno Dečića, đe se gore dofatio, đe ga i noć našla. Oko ponoći, preko Grudske Gore, doša je na kulu Rašovu. Sad koje je veselje bilo nećemo nabrajat, tek ta' ma su Kuči cijeli viđeli kako im je Bog pomaga i što su dobili!

       27. 


U jedan dan kćer vojvode Radonje ovako se prosila: ko ju na mejdan dobije, tome žena da bidne! I tako se prijave četiri mejdandžije kod vode Morače na Bioče. Mejdandžije su bile: iz plemena Kuča Batrić Perov sa sela Bezijova, iz plemena Bratonožića Đuro Jovanov Klopoćanin, iz plemena Pipera Nikola Bracanov Petrović, i kapetan Mećikukić iz Spuža. Ovi mejdandžije imali su svoje vojske. Piperi i Spužani načiniše oko na selo Mrke; Kuči i Bratonožići na Bioče; svi jedan prema drugoga.
Kuči reku Piperima:
»Oćete li puštit da mi najprijed podijelimio mejdan s Mećikukićem, pa ćete vi poslije?«
Piperi pristadoše; no pobrka druga, i to Batrić Perov mejdandžija rekav Đuru Jovanovu podrugljivo:
»Pa i ti, jare bratonoško, oćeš da dobiješ kćer vojvodinu na mejdan!?«
Za tu riječ ubi Đuro Batrića, te se pobiše Kuči i Bratonožići. Bratonožići utekoše uz Pločice, do sela Podkrša. Posjekoše im Kuči šesnaes glava. Bratonožići Kuča dosta ubiše, ali se mejdan broji onoga koji siječe, jer oni koji ne siječe bježi, pa iako se od njega gine. Mećikukić, kad viđe da oni bojem ojdoše u Bratonožiće, otvori mu se put, te s vojskom preko Bioča na Kosor. Uze đevojku, pa se ne vrnu kudijen je doša, no preko Kupusaca, kudijen mu je najbliže k Podgorici. Novu Popovu dođe glas da povede kapetan đevojku. Novo iskoči među dvije vojske koje se krvnički kolju, te viknu iz glasa:
»Ko je Kuč i Bratonožić, povede ni Turčin đevojku, no prekidajte boj, pa za mnom na staroga krvnika!«
Tek vojske čuše, prekidoše boj. Pomiješaše se. Ostaviše mrtve i ranjene da i nose žene, pa krenuše s družinom. Novo pred njima u prijetok niz Moraču, nadajući se da te i do Podgorice ili Spuža stignut.
Kad su došli na potok zlatički, Turci ne bjeu prošli, no je teško bilo bezputice proć, stoga su morali trajat, te su i ovi pretekli. Kad dođoše Kuči navr Kunja, viđeše svoju pogibiju, ali, uzdajući se u svoje junaštvo, odili su naprijed zorno, ka da im nikoga na put nije, dok je Novo reka:
»Stoj, vojsko, tu đe si, a ti, vojskovođo, ajde na mejdan!«
Oće Turčin bez riječi.
Sretoše se mejdandžije među dvije vojske; prosiječe ga Novo. Kad Turci viđeše da im pogibe buljukbaša, izgubiše junaštvo ka i svaka vojska u takve prilike. Kuči i Bratonožići udare na tursku vojsku, koja okrene u bježanje nadesno, niza strmen, krajem pećine Braljuše k Morači. Nešto Turaka oćaše uteć pod pećinu, no Piperi bjeu došli s one strane Morače da gledaju što će bit, te one Turke što utekoše pri vodi prema sebe pobiše do đavoljega! Tako, što uteče Kučima i Bratonožićima ne uteče Piperima, no sva ta vojska tu pogibe, osim jednoga koji uteče.
Kad su ga pitali u Spuž:
»Kamo ti đružina?« on je reka:
»Ostaše svi u jedan tamnik!«
Po tome se to mjesto i sad zove Tamnik, a neko kaže i po dubini vode.
No bilo kako mu drago, Kuči i Bratonožići nauzeše se glava turskije i oruža svakojakoga, atova i paripa i sve što su Turci sobom nosili za mejdan i za svatove! Pobodoše kilan Mećikukiću, po običaju, đe je poginuo nadno Kunja Zlatičkoga, đe se i sad zove »Kilan« ili »Kami Mećikukića«, pa ojdoše s đevojkom svi na kuću vojvode Radonje, đe su tri dana stajali.
Pomirili se među sobom Kuči i Bratonožići — kamenom u vodu. Sve mrtve i ranjene jedan drugom oprostiše, a kćer vojvodinu daše bratu Batrićevu, kojega je ubio Bratonožić. Treći dan krenuše doma zafaljujući bogu za dobivenu bitku nad Turcima, a vojvodi na gostoprimstvu i očinskom i miroljubivom savjetu, a on njima blagodari na junački mejdan, kojega dobiše nad opštim krvnikom.

      28. 


U vrijeme Usejina Ota i Čubra Petrova udare Kuči na Smudirogu, planinu otsku, Usejin-Otovu stoku plijene, čobane posijeku i katun poaraju. Zato se Kučima zatvore pazari, a pošto im godina ne rodi, dođe narod do grdne muke od gladi. Čubro, kao vojvoda, mora je vodit brigu o narodu, a nije se ima nikud obrnut da im pomože, pa namisli da pane krvniku u ruke. Tako i učinje. Uze Nova Mušikina, pa s njiin ponoći ajde preko Turske u kuću Usejin-Otovu. Usejin, kad viđe svoga krvnika, začudi se, ama ne reče: »Što si doša, krvniče?« — no reče:
»Dobro doša, prijatelju!« — To je arbanaški običaj.
Čubro mu reče:
»Doša sam da mi učiniš dževap kučkomu narodu, koji će da umre od gladi!«
Usejin reče:
»A čim mu ja mogu pomoć?«
Čubro reče:
»Da ideš kod vezira i dako mi mogneš učinjet Kučima da se otvore pazari s Turskom. Tijem ćeš učinjet da ti blagodarni budu!«
Usejin Ot smijući se:
»Imam ja za čem blagodarit Kučima! Zaklali su mi dva sina i plijenili sve što sam ima na planinu!«
Čubro:
»Ne mogu se mrtvi povratit, no pornozi živijema! Sad je sva muka kučka pala na Usejin--Ota, a ne na Čubra!«
Usejin je bio na misli: oće li kod vezira moć pazara otvorit kučkome narodu? Oni su nekoliko dana sjeđeli i pogonili se među sobom. Govorio rau je Usejin:
»Znam te ja! Ti si Čubro Korda!«
A Čubro njemu:
»Ja sam Čubro Petrov, Petra Pejova. No si ti sin Cucan-Perin, koji je ćera drva na magare da prođe na pazar skadarsi!«
Pošto se biše izdavijali, izmire se, daju duvana jedan drugome da puše, smijući se u šalu pretresaju što je koji kome reka i koji je praviju riječ reka! Pa onda se opet metni u misli što te za narod.
Ovo je Novo Mušikin priča, koji je tu bio.
No bi kako bi. Oni pođoše na Skadar kod vezira i pazari se otvoriše narodu, te neka je narodu življenje, a njima blagodarnost, i poštenje.

       29. 


Mark Vuksan, Klimenta iz Selca, bio je od najboljije arbanaškije junaka njegovoga doba. U njegovo selo bili su dva brata od slabe vrste ljudi. Jedan dan poriječaju se s Markom, ka što se to obično mogu seljani poriječati oko male stvari. Marko to nije uzima u što krupno, no je kod njega bilo i prošlo, a dva slaba brata naume da ga za to ubiju, pa mu zapadoše đe su znali e će doć. On, kad je doša podaleko, vidio je u busiju đe ga čekaju, ali nije brka, no je odio k njima, noseći na rame zavežljaj bukovije prutova. Kad je doša pred dvije puške, jedan brat omače u njega. Puška ne uždi, no fršte, a Marko, idući naprijed, učini; pi!
I drugome bratu fršte puška, on i ovome učini: pi!
Marko dvaš pljunu, našto se svrši boj.
A da vidimo kako će sud suditi na tu krivicu koja se bez krvi zasluži. Selčani, kad čuše za to, ufatiše ta dva brata, povedoše i na zborno mjesto pred crkvom, đe se krvnicima sudilo. Zakon arbanaški ovako je sudio dosad za takve događaje: kad ga namrtvo ubije, cijelu krv plaća, a kad ga rani, plati po krvi; a kad mu frsne puška na koga, cijelu krv plati, nalazeći to za pravo, jer nijedan ne gađa da rani, no da ubije. Tako bi i slabi dva brata Selčanina morali da plate krv da i ne izbavi riječ jednoga sudije, koji reče:
»Nećemo tako sudit, no je pravo da plati Mark Vuksan dvije krvi, koji nekće da i ubije namrtvo puškom, ka što je i druge bio, no pljunu na nji, te tijem ubi dva Selčanina naživo i njine dva obraza, i učini da se stidi svaki koji u nji dio ima!«
Na ovo se presuda svrši. Slaba braća ništa ne plaitiše.

      30. 


Turčin neki iz Stare Srbije, iz varoši Gilana blizu Kosova, ima je sina i kćer. Sin je dorasta za nizame carske, i došli su da sa vode ka i druge. Majka i otac, nemajući do njega, da se pomame od žalosti. Đevojka je tješila roditelje govoreći:
»Ne bojte se, neću ja vas ostavit bez sina!«
Oni su je začuđeno gledali i njene riječi za prazne držali. No đevojka ode na stranu, Obuče muške aljine, pripasa oruže i ode kod onije što nizame kupe. Oni ju primiše u nizame kao muško, ne znajući da je žensko.
Kako pričaju da je front učila, u bojeve odila i za drugi vojnički rad sposobna bila, to neću da pričam ovden. Samo ovoliko: pošto se svrši rat, nju je neko u kupalište opazio i kaza paši da je žensko. Paša ju pita, a ona kaza da je majci i ocu ostavila sina, svoga brata, a namjesto njega ona u vojsku pošla. Paša je posla u Carigrad, i car joj da nišan-zvijezdu i odredi joj penziju da može živjet u Carigradu. Ona nije kćela, no je pošla doma kod oca i majke, i tu ostade noseći oruže i muške aljine. Zavještala se da i nosi dok je živa. To je bilo ovoga najpotonjega rata turskoga i slovenskoga.
Ovo mi je priča Barjam Pećanin, zabit od zaptija, koji zna đevojku, oca i majku joj.