Večera za tren

Marija Haksli, supruga britanskog pisca Oldosa Hakslija (1894-1963), bila je opsednuta kuvanjem, tačnije rečeno - kalorijama i zdravom ishranom. Merila je svaki gram hrane koju je pripremala svom mužu.
Jednom prilikom Hakslijevi su pozvali prijatelje na večeru. I gosti i domaćin bili su iznenađeni kada su videli šta im je Marija iznela za večeru: nekoliko zrna obarenog, hladnog pasulja sa isto toliko kolutića isečene banane. I to je bilo sve. Oldos je tada diplomatski predložio da bi možda bilo bolje kada bi svi izašli na večeru... Istoga trena Marija je samo ljutito pogledala muža i sevnula svojim plavim očima. On je poslušno seo za sto. Večeru su pojeli za tili čas.

Čudo od deteta

Za razliku od svog oca Natanijela Hotorna (1804–1864), američkog pisca, Džulijan Hotorn obožavao je da se pojavljuje u javnosti. Čim bi neko čuo za slavno prezime, mislio je da je reč o Hotornu starijem, poznatom književniku. Tako je bilo i prilikom svečane večere kada je Džulijanu Hotornu prišla očeva obožavateljka i oduševljeno mu saopštila:
– Oh, poštovani gospodine Hotorn, pročitala sam vaše „Skarletno slovo” i mogu samo jedno da kažem: to je remek-delo!
– Mislite? – odgovorio je vickasto Džulijan. – Draga gospođo, ta knjiga je objavljena kada sam imao samo četiri godine.

Neprikladno mesto
 
Dok je jednom prilikom dirigovao orkestrom, poznati operski kompozitor Đoakino Rosini (1792–1868) primetio je da je oboista umesto note fa odsvirao fis. Shvativši šta je učinio, toliko se postideo i zbunio da je prestao da svira.
– Što se tiče onog „fis” nemojte da se uznemiravate, gospodine – rekao je Rosini smeškajući se. – Naći ćemo neko mesto gde bolje pristaje.


Srećna babica
 
Pisac Radjard Kipling (1865–1936) bio je presrećan kada se rodilo njegovo prvo dete. Nije znao kako da zahvali babici koja je pomogla da se njegova žena porodi, a potom i negovala bebu. A onda se setio...
– Molim vas da uzmete ovaj moj rukopis kao izraz zahvalnosti i odanosti – rekao je Kipling bolničarki darujući joj rukopis svog neobjavljenog dela. – Ako jednoga dana budete u nevolji i zatreba vam novac, možda ćete uspeti da ga prodate.
Nekoliko godina kasnije babica je poslušala Kiplingov savet. Prodala je rukopis i živela srećno i u izobilju do pozne starosti. Jer, Kipling joj je poklonio rukopis romana „Knjiga o džungli”.

Da ne okolišimo
 
Nemački kancelar Oto fon Bizmark (1815–1898) bio je poznat kao suzdržan čovek koji strogo vodi računa o pravilima ponašanja. Kancelar, koji je teško sklapao prijateljstva, jednom prilikom priredio je zvaničnu večeru. Pored njega za stolom sedela je izvesna Amerikanka, bučna i neposredna i, po Bizmarkovom shvatanju, gotovo nevaspitana. Doduše, na početku večere, kada je posluženo predjelo, Amerikanka se kancelaru obratila kako pravila ponašanja nalažu, oslovljavajući ga sa „Vaša visosti”. Ali, čim su doneli glavno jelo, gospođa je rekla „poštovani kancelaru”. Kada su izneli tortu, druželjubiva gospođa već se obraćala kancelaru kao starom prijatelju gurkajući ga i govoreći „Moj dragi gospodine”. Naposletku je nemački kancelar ustao, naklonio se i rekao Amerikanki:
„Pre nego što nastavite s ćaskanjem, rekao bih samo nešto. Moje ime je Oto”.

Carina

Godine 1882, kada je putovao u Sjedinjene Američke Države zbog predavanja koje je trebalo da održi, pisca Oskara Vajlda (1854–1900) zaustavili su američki carinici.
– Gospodine, imate li nešto da prijavite za carinu? – upitali su.
– Nemam ništa – odgovorio je Vajld – osim sopstvene genijalnosti!
Godinama kasnije, siromašan i napušten, našavši se u zatvoru, Oskar Vajld je razmišljao o svom raspusnom životu i ponašanju. „Bio sam raspikuća sopstvene genijalnosti”, napisao je. „Zaboravio sam da i najobičnija, svakodnevna dela grade i razgrađuju ličnost”.



Ja sam Ema Bovari!

Kada je 1857. godine objavljen roman „Gospođa Bovari”, kulturna javnost digla je glas zbog suviše slobodnog opisa ljubavnog slučaja preljubnice Eme Bovari, usamljene i nesrećne supruge jednog lekara. Mnogi su verovali da je pisac romana Gistav Flober (1821–1880) imao na umu neku određenu damu, pa su stoga želeli da saznaju ko je prava gospođa Bovari.
Ne mogavši više da se odupre navaljivanju radoznalaca, Flo-ber je naposletku na jednoj književnoj večeri izjavio:
– Gospodo, sada ću vam reći celu istinu. Gospođa Bovari, to sam – ja.

Mačji govor

Pre nekoliko meseci Vang Jing se vratila kući s posla i, kao što je uvek činila, najpre se poigrala s mačkom. Kad je upitala da li je gladna, iznenadila se začuvši jedno „ar” – glas na kineskom sličan reči „gladan”. Ova tridesetogodišnja žena iz Hongkonga počela je od tog trenutka svoju ljubimicu potpuno belog krzna da uči da govori. Sada mačka, navodno, zna mnogo toga da kaže: mama, igrati se, vruće, zadovoljna... Naravno, na mačjem dijalektu kineskog jezika.

Ko ga šiša

Nil Armstrong preti da će tužiti svog berberina. Ovaj američki astronaut, prvi čovek koji je 1969. godine stupio na Mesec, donedavno je jednom mesečno odlazio u frizerski salon Marksa Sizmora u Lebanonu, u američkoj državi Ohajo. Armstrongu nije palo na pamet da berberin uredno sakuplja njegovu odsečenu kosu i prodaje je za veliki novac. Počelo je to u maju prošle godine kad je u Sizmorov salon došao Džon Reznikof i predložio mu da sklope posao. A Reznikof se u „Ginisovoj knjizi rekorda” pominje kao čovek koji ima najveću zbirku uvojaka poznatih ličnosti.
Sizmor je uredno skupljao Armstrongovu kosu i prodavao je Reznikofu za tri hiljade dolara. Koliko je Reznikof dobijao trgujući isečenom kosom sedamdesetčetvorogodišnjeg astronauta, ne zna se. Jedno je sigurno: posle ovoga Nil Armstrong će dobro razmisliti gde će da se šiša.

Brz oporavak

Poznati britanski violinista Dejv Svarbrik bio je zapanjen kada je u listu „Dejli telegraf” pročitao vest da je – preminuo. Ali, još više se iznenadio pročitavši sutradan uredničku ispravku u istom listu.
„Dejli telegraf” je pisao: „Gospodin Svarbrik – o čijoj je smrti juče pisao naš list – izvanredno se oporavio”.

Četvoronožac u klupi

U Kerol koledžu u Heleni, u američkoj državi Montani, studenti su već navikli da, usred predavanja, neko bane na vrata i utrči u učionicu. Nije to neki od studenata koji je zakasnio na čas, već pas rase labrador po imenu Zulu. En Perkins, profesor psihologije, prihvatila je molbu udruženja iz Helene koje pse obučavaju da se nađu slepima kao i osobama vezanim za invalidska kolica. Ali, kako se pokazalo, takva obuka nije dovoljna. Dešava se da psi zaista nauče kako da čoveka koji ne vidi prate do prodavnice ili s njim pređu ulicu, ali ne znaju baš svaki put dobro da se snađu kad su okruženi mnoštvom ljudi. Zato je Zulu i „primljen” na koledž: ako izdrži i uspe da se ponaša kako treba među tolikim bučnim studentima, sigurno će biti potpuno spreman i u svakoj drugoj prilici.

Dobro pamćenje je loše

Dok su slušali oproštajni koncert slavnog poljskog pijaniste, političara i kompozitora Jana Paderevskog (1860–1941), dvojica muzičara u publici bespoštedno su ga ogovarala:
– Bože, pa ovaj se čovek ničega ne seća! Koliko je samo nota zaboravio da odsvira! – šapnuo je prvi.
– Jadnik! – dodao je drugi muzičar. – Nije toliko strašno što je neke stvari zaboravio. Mnogo je lošije izveo ono čega se još seća.