КЛАВИРСКА ПРАТЊА



На некој седељци нашег великог комедиографа Бранислава Нушића (1864–1938) неко је питао да ли је музикалан. Нушић је одговорио да не зна, али да му је једном клавир спасао главу. Присутни никако нису хтели да га пусте а да не сазнају како, па су добили одговор:
– Кад сам био мали, у месту где смо живели била је велика поплава. Вода је продрла у кућу, мој отац је седео на орману који је пловио и тако се спасао.
– А ви?
– Ја сам га пратио на клавиру.

ЦЕНА ДВЕ РЕЧИ



Славни енглески књижевник Радјард Киплинг (1865–1936) добио је Нобелову награду 1907. године. Недуго затим добио је и писмо са петнаест шилинга и листом хартије.
У писму је стајало: „Ја сам сакупљач аутограма славних људи и добитника награде. Молим Вас да ми се потпишете на хартији. У прилогу шаљем петнаест шилинга, мислим да је доста за две речи.”
Било је довољно. Киплинг је поштом вратио цедуљицу на којој су стајале две речи: „Примио–хвала” .

МАСТ С ПАДЕЖИ



Српски књижевник Матија Бан (1818–1903) имао је обичај да ручава по кафанама и ашчиницама. Ове друге су у Београду углавном држали досељеници из јужне Србије. Тако је једном, на питање шта данас има за ручак, добио одговор:
– Има, молим господине професоре, има чорбалук од пилећину, говеђину, свињетину...
– Аман, зашто стално употребљавате акузатив?
Ашчија му је на то одговорио:
– Извињавајте, ми то не употребљавамо. Код мене се кува сас чисту мас`.

ГЛУМАЦ ЗА ЈЕДНОКРАТНУ УПОТРЕБУ



Приликом снимања неког каубојског филма режисер Џон Форд (1894–1973), иначе познат као прзница и баксуз, расправљао је с глумцем Ричардом Видмарком (1914–2008) о новим кадровима. Глумац је по књизи снимања требало да скочи у реку, која је због пролећног отапања снега била набујала и јако брза. Видмарк је замишљено гледао у реку, па питао:
– Све је то лепо, само ме занима како ћу да изађем из реке?
Форд је само одмахнуо руком и одговори:
– Немој за то уопште да се бринеш, твоја улога се ионако ту завршава.

ШТА ЈЕ НАЈЛЕПШЕ?



Неки вајар је вечерао с француским писцем Анријем Барбијем (1873–1935). Повела се прича око примењене уметности, вајар се питао да ли постоји нешто лепше од грчке амфоре
или етрурске вазе. Барби, познати боем, само је кратко одговорио:
– Има, како да нема.
Литрењак вина, на пример.

КАД БУЛДОЖЕР ПОГРЕШИ



Социјални радник у Форт Ворту, у Тексасу у јулу прошле године давао је изјаву за локалну телевизију. Нагласио је да ради са јако сиромашним људима, и да нико не може да схвати како је то када се нема кућа, него се живи у картонској кутији испод моста. Није ни био свестан колико брзо ће и сам то да увиди.
Када се после напорног радног дана враћао кући, као и увек, скренуо је у своју улицу и споро возио. Одмах му је нешто било чудно, али није могао да одреди тачно шта. Видео је неку гужву, раднике који нешто руше, грађевинске машине. Сетио се да је комшија продао кућу, а нови власници су хтели да је сруше и на плацу граде од почетка.
Када се примакао, схватио је да су радници малкице погрешили, па уместо комшијске равнају управо његову, са све намештајем и свим стварима унутра. Док је истрчао из кола, све је већ било готово, па је од куће која је у породици била генерацијама остала само бетонска плоча. Предузеће које је послало раднике правдало се лоше написаним бројевима, али су се обавезали да саграде још лепшу и старију кућу. А социјални радник је на личном примеру могао да се увери како се осећају његови штићеници.

РОДА ИЗА РЕШЕТАКА



Родине дугачке ноге никако јој нису помогле да избегне дугачку руку закона. У близини града Асуана, у Египту, у малу полицијску станицу мештани су донели роду. Дежурни их је прво запрепашћено гледао, а када су му објаснили, сви заједно су били сигурни у родину противдржавну делатност. Из станице је, са све оптуженом птицом, кренула комисија на виши ниво, у команду у Асуану. Кључни доказ била је нека електронска справица закачена на родина леђа. У светлу скорашњег политичког и државног хаоса у Египту, није тешко претпоставити да су прво будни грађани, а потом и локални полицајци, посумњали да се ради о некој шпијунској справи или, барем, нечему што упућује на могући терористички напад.
У Асуану су успели да их разувере, и да објасне да је справа у ствари електронски одашиљач којим научници прате сеобе птица. Сирота рода ослобођена је притвора и оптужби за шпијунажу, па је могла да настави лет.

ЈАБУКА ЈЕ ЈАБУКА



Двадесетогодишњакиња из Бризбејна у Аустралији је по интернету трагала за добром понудом за Епл Ајфоне. Успела је да нађе два нова апарата, бар је тако стајало у огласу, за само 1500 долара. Одлична понуда, ако се зна да је један нов телефон тада коштао исто толико. Брзо је све договорила са продавцем и нашли су се.
Појавио се елегантно обучен човек, рекао да ради у Еплу, и да су то њихови примерци за промоцију, али је он принуђен да их прода. Све је било оригинално, кеса, кутије су изгледале неотваране. Новац и телефони брзо су променили руке.
Када је девојка сва срећна због одличне куповине код куће отворила кутије, имала је шта и да види. У кутијама су се налазиле јабуке. Али не Епл (енгл. јабука) телефони, него праве јабуке. Скупо плаћене, али јабуке.
Полицајац који је преузео случај преваре изјавио је да када је нешто превише добро да би било истинито вероватно и није.

ЛАВ ИЛИ ПАС, ПИТАЊЕ ЈЕ САД?



Зоолошки врт у Луоху у Кини нашао се на мети критика када су посетиоци схватили да се у кавезу уместо афричког лава налази пас.
У питању је био пас расе тибетански мастиф, који јесте велики и чупав, али баш и не личи претерано на лава. Нејасно је како су посетиоци месецима гледали у пса као у лава, можда зато што је управа врта у кавез наместила звучнике са којих се повремено чула лавља рика. Како је на табли испред кавеза писало да је унутра лав, и то право из Африке, биће да су посетиоци више веровали натпису него својим очима. Управник врта је покушавао да објасни да они стварно, „мајке ми”, имају лава, који само тренутно није у кавезу, али није успео да објасни оне звучнике с којих се орила рика.

ТИ ЋЕШ МЕНЕ ДА ПРОСИШ?



Просидбе на јавним местима веома су омиљене последњих година. Обично будући ђувегија све организује да буде „спонтано”, на неком месту значајном за њихову везу, ту се „случајно” нађу и пријатељи, познаници, фамилија, пада се на колена и вади кутијица са прстеном, будућа млада обавезно не може да сакрије одушевљење, са све руком преко уста и исколаченим очима, суза сузу стиже.
Мора да је све то на уму имао и млади Американац кад је планирао да проси своју девојку у тржном центру у Дубаију. Забога, па на том месту су се упознали цела три месеца пре тога. Пао је на колена, почео да рецитује прилично лошу поезију, док је шокирана девојка све време понављала да одмах прекине, брука их, њу је срамота од толике патетике. Момак није схватио поруку, па је несуђена млада дограбила укулеле (мала хавајска гитара) која се незнано како нашла у рукама неког у близини, и из све снаге по глави распалила несуђеног младожење у поетском заносу. Треба ли рећи да му је тиме из главе избила сваку идеју о просидби, а вероватно и о браку, на дуже време?