УХАПШЕНИ МИКИ МАУС



На „Јутјубу” је могао да се види снимак како полиција у Русији хапси Микија Мауса, Шиљу, Пају Патка и Сунђер Боба. Односно, људе обучене у костиме тих ликова. Чиме је један Сунђер Боб заслужио лисице?
Цела прича почиње аутомобилом који јури по аутопуту, негде у унутрашњости Русије. Осим што јури, врло нервира остале возаче, очигледно намерно, пресеца им пут, нагло кочи и ради све оно што је потребно да се остали учесници у саобраћају избаце из такта. Врхунац лудовања било је нагло кочење и заустављање у месту испред другог аутомобила, тако да је други возач једва избегао судар. Том возачу је прекипело, није му падало на памет да зове полицију, већ је зауставио аутомобил и изашао насред аутопута. При том је понео овећи француски кључ, чисто да би имао боље аргументе у расправи. Онако бесан, прво је мало лупао тим кључем по крову, а када је дошао до кабине, оружје му је од изненађења испало из руку. У кабини су седели горе наведени ликови, од којих је Мики Маус снимао, док су остали умирали од смеха. Од силног смејања Шиљи је чак спала глава, то јест, маска. Касније му није било претерано смешно док су у марици возили веселу дружину у притвор. Бранили су се да су мало попили, и то им се учинило као одлична замисао. Није познато колико је и судији било смешно. Вероватно не претерано.

РЕТКО КРИЈУМЧАРЕЊЕ



Кријумчарење ретких врста животиња преко граница није никаква новост и то је нешто на шта су цариници углавном навикнути.
Животиње се углавном крију по коферима, ручном пртљагу, понеко се досети и да животињу проба да изнесе из земље као кућног љубимца.
Недавно су цариници на аеродрому у Детроиту уочили човека који се врло необично понашао. Врпољио се, чешкао по ногама, све је указивало на то да нешто крије. Од када су мере безбедности на аеродромима подигнуте на степен параноје, овакво понашање одмах изазива реакцију која се своди на то да путнику приђе полиција или аеродромско обезбеђење, одведе га у посебну просторију, и онда дотични мора потанко да објашњава своју нервозу. Тако је прошао и овај узврпољени канадски држављанин кинеског порекла Каи Ксу који је чекао лет за Кину. Није у питању било планирање било каквог терористичког напада, чега се особље аеродрома плашило, већ кријумчарење. Додуше, не оно што се виђа сваки дан, ништа дрога, ништа новац, ништа оружје. Каи Ксу имао је на себи 53 живе корњаче. У питању су биле ретке врсте корњача, неке од њих су у кинеској традиционалној медицини врло цењене, а неке су и посебни деликатеси у кухињи. Ксу је корњаче полепио лепљивом траком за бутине, док је десетак сакрио у доњи веш. И то је оно због чега се врпољио – корњаче су почеле да га грицкају. Наравно, цариници су га ослободили непријатног терета, али лет за Кину није наставио, будући да је одмах враћен у Канаду, где га је чекала кривична пријава за шверц.

У МЕХУРУ ПРЕКО АТЛАНТИКА



Разни пустолови и невољници одвајкада су покушавали да пређу преко разних великих водених површина у свему што иоле може да плута, од дрвених сплавова до старих бојлера, али се ваљда до скоро нико није досетио да у провидној лопти од неке врсте гуме, налик мехуру, пређе Атлантик. До скоро! Онда се то извесном атлетичару Рези Балучију учинило као одлична замисао. Набавио је лопту, само мало већу од оне у којој се деца и код нас забављају до изнемоглости, унутра је уградио металне шипке као ојачања, и био је спреман за пустоловину која ће га учинити славним. Пошто је Балучи професионални атлетичар, а тај мехур покреће се по начелу точка за хрчке у кавезу, односно како човек унутра трчи, лопта се креће, учинило му се да ће бити први човек који ће буквално претрчати океан. Од залиха је понео само неколико енергетских табли, и то је било за почетак, док се мало не навикне и почне да лови рибу. Како је то замислио, није баш најјасније, с обзиром да је лопта надувана само кад је затворена, што искључује пецање.
Углавном, чудо невиђено потрајало је нешто дуже од једног дана, када је америчка Обалска стража добила позив у помоћ са неидентификованог пловила. Када су га коначно лоцирали, несрећни Реза је брже боље ускочио у њихов чамац. Објаснио је да је једина (?) грешка у његовом савршеном плану била та што је заборавио да пати од морске болести. Храну и остало није помињао.

ХИГИЈЕНА ПРЕ СВЕГА



Људима који надзиру камере за контролу саобраћаја на путу М5 у Енглеској у очи је упао мотоциклиста који је брзо возио, без обавезне кациге, и при том се врло чудно понашао. Мотор је кривудао, помислили су да ја возач врло вероватно пијан, па је обавештена и патрола која је била у близини. Ови су се из заседе одмах дали у потеру. Кад су га стигли, неко време су возили упоредо с мотором, пошто никако нису могли да поверују у оно што виде. Возач је једном руком држао управљач, док му је у другој био бријач. Оно кривудање потицало је од тога што се гледао у огледало, све у циљу да се не искасапи. Када су га коначно зауставили, уследио је мало нестандардни поступак, уз стандардну проверу докумената. Прво питање било је да ли је човек нормалан, кад се брије у току вожње, на шта је он одговорио да се мало успавао, и да жури на посао, шеф уме да буде врло незгодан. Други шок за полицајце уследио је када су схватили да мотоциклиста уопште нема дозволу за вожњу мотора, коме је уз то истекла регистрација, а ни светла му баш не раде. Кацига је била најмањи проблем.
Ипак, возач је наставио пут, али у службеном аутомобилу, до дежурног судије за прекршајe.

ДА ШТИТИ И СЛУЖИ (ХРАНУ)



Достављачи хране умеју да буду униформисани, али тешко да то подразумева полицијске униформе. А у полицијском геслу „штитимо и служимо” друга реч никако се не односи на служење хране.
Управо то се десило људима који су прошлог месеца наручили пицу у Орегону. Хитајући да достави врућ оброк, достављач је доживео саобраћајну несрећу. Повредио је кичму и леђа, и то је значило да ће и пица остати негде на аутопуту. Онда је до изражаја дошла општепозната љубав америчке полиције према брзој храни. Иако у питању нису биле крофне, двојица полицајаца који су изашли на увиђај нису могли да дозволе да пица пропадне.



У међувремену, нестрпљиве и гладне муштерије звале су пицерију да се жале како им храна не стиже. У знак извињења нову пицу донео им је лично управник. Таман кад су навалили на јело, неко је зазвонио. У питању су била двојица полицајаца који су носили кутију с првом пицом. После немалог шока, питања да није у питању скривена камера, домаћин је ипак морао да фотографише необичне достављаче, пошто му другачије нико не би веровао.

ЧУДОВИШТЕ ИСПОД КРЕВЕТА



Управник сафари парка у Зимбабвеу Гај Витејл никада није веровао у дечије приче о чудовишту које се крије испод кревета. Једног јутра се пробудио, протегао, отишао до купатила да обави уобичајене радње. Оданде га је истерала вриска собарице. Када је улетео у спаваћу собу, затекао је унезверену жену која метлом покушава да отера крокодила. Тада је Витејл схватио с ким је буквално делио кревет претходне ноћи.
Животиња од око 200 килограма неопажено се увукла у собу, ушушкала испод кревета, где јој је било топло. Целе ноћи није се мрднула, што и није чудно ако се зна да су крокодили мајстори камуфлаже и да по цео дан могу да проведу у мировању, док чекају плен. Витејл је уз помоћ колега некако успео да је одвуче напоље и врати у природу, али се следио када је схватио да је по буђењу неколико минута седео на кревету, и да су његове босе ноге биле на неколико центиметара од крокодила.

ЛЕТЕЋА ПРОТЕЗА

До сада се нико није сетио да у списак ствари које је забрањено унети у авион, јер могу да послуже као убојито оружје, убаци и вештачку ногу. До сада!
Авион који је летео из Туниса у Единбург прошлог месеца морао је принудно да се спусти у Лондон. Узрок свим невољама била је жена која је напала кабинско особље.


Све је почело одмах по полетању, кад је дотична, коју сапутници описују као „искривљену од алкохола”, почела да зановета и да галами. Посада ју је некако смирила, али је она после неког времена тражила цигарете и падобран, јер нема намеру да остане у авиону. Наравно, захтев је одбијен, што је довело до излива беса. Прво је устала и ишутирала девојку која је седела до ње. Особље је покушало да је савлада, али је она онда скинула протезу, и почела да витла по кабини, све цупкајући на оној другој нози.
Док су је некако некако оборили, протеза је више пута завршила на главама што људи у околини, што стјуарда. Везали су је за седиште, и тражили хитно слетање на најближи аеродром. У Лондону је госпођа испраћена из авиона, који је наставио даље. Њу је чекало подуже трежњење у полицијској станици.

ПОШТЕНИ НАЛАЗАЧИ



Једна од забавнијих ствари недавно завршеног Октоберфеста у Минхену, поред реке пива, мушкараца и жена обучених у кожне кратке панталоне на трегере, који углавном никакве везе са Баварском немају, а упорно покушавају да јодлују или да пијани убоду макар неки тон, јесте листа ствари из канцеларије „Изгубљено-нађено”, која се објављује сваке године.
Поред уобичајених ствари за такве канцеларије и такве догађаје, као што су неких 900 пасоша свих могућих држава, од Немачке до неких држава острва из Полинезије, 530 новчаника, 330 мобилних телефона, 305 ранаца, 31 камере, 230 пари наочара, издваја се најновији „ајфон 6”, тек пуштен на тржиште.
Међу гомилом изгубљеног накита посебно место има неколико бурми. Остаје нејасно како се бурме тако лако губе. А још је већа мистерија како ће они који се врате кућама без бурме на прсту да објасне тај нестанак.
Ту су и четири карте за распродату фудбалску утакмицу између Бајерна и Хановера, али вероватно је најзанимљивија једна подсукња, незнано како изгубљена, цео сет чинела и кавез за мачке.

КОБНА ПО ПЛЕМСТВО


Пољска глумица Пола Негри (1897–1987), једна од највећих звезда немог филма и прва европска глумица која је позвана у Холивуд, била је позната по бурном животу. Поготову љубавном. У једном тренутку написала је мемоаре, за које се, још пре него што су изашли, причало да ће многе мушкарце стајати макар брака. На једном месту у прекуцаној књизи стајало је да је неки војвода покушао да изврши самоубиство због ње. Када је рађена коректура, глумица је исправила „војвода” у „надвојвода”, а уместо „покушао је да изврши” стајало је „извршио”.

НАШ БЕЗБОЖНИК



Постоји стара изрека да се књиге, пенкало и жена не позајмљују, јер се никад не враћају. Тако је и Јефта Угричић, један од првих новинара „Политике”, био познат као човек који ем узима књиге без питања, ем позајмљене књиге никада не враћа. Једном приликом, Јефта се обратио за књигу писцу Миловану Глишићу (1847–1908). Овај му је позајми, али унутра је убацио папирић на коме је писало „псалм 37, стих 21”. Када је Угричић видео поруку, потражи Свето писмо, и у њему псалм 37. У двадесетпрвом стиху пише: „Безбожник узима и не враћа.”