ЗМИЈА КУЋУ ЧУВА

Испод кућног прага или огњишта вреба змија чуваркућа. Тако су, барем, веровали стари Словени. Сваки дом имао је своју змију заштитницу која је представљала отелотворење душа умрлих предака. Када би се у породици десило нешто ружно, укућани би на вечеру симболично позивали чуваркућу, покушавајући да је одобровоље и отерају невољу.



Према старословенском веровању, преци су имали велики утицај на живот ближњих. Могли су да им помогну или одмогну, уколико су потомци непослушни. Болести, недостатак порода, умирање људи и животиња, били су повод за призивање чуваркуће. Ипак, појава змије у кући или дворишту најављивала је невољу и упозоравала на неку непријатност. Веровало се да права несрећа тек долази, уколико би се неко одважио да убије змију и увреди душе предака. Као митско биће, змија је поседовала све људске особине, па је могла да буде и добра и лоша, а понекад чак и сујетна.

НА КАВКАЗУ 60 ПАДЕЖА

Једна од особина која човека издваја од других живих бића, свакако је говор, скуп гласова, речи и знакова. Данас се у свету користи између пет и седам хиљада језика. Многи одумиру, неки спадају у дијалекте, па је тешко рећи колико језика има. Поједини имају падеже, поједини не. Српски језик има седам падежа, енглески ниједан.



Финци користе 14 до 15 падежа, Мађари 18, а поједини кавкаски народи и преко 60. Срби и остали словенски народи познају три граматичка рода: мушки, женски и средњи. Турски, кинески и јапански језик немају род, док је енглески некада имао, али се кроз векове изгубио. Неки афрички и језици америчких Индијанаца имају више од три рода. По свему судећи, језици се међусобно разликују по броју речи, падежа, граматичкој структури, акценту, али не постоји реч, мисао или осећање које не може да се преведе на било који језик. Поготову, оно искрено.

МЕДУЗЕ КАО ЕКОЛОЗИ БУДУЋНОСТИ

Тројица кинеских дизајнера – Хао Тијан, Хуанг Хаијанг И Ши Јианвеи – представили су се јавности веома необичним пројектом. Осмислили су уређај у облику медуза које лебде изнад града, а чији је задатак да чисте ваздух од штетних твари и загађења. И то није све! Кроз низ поступака „лебдеће медузе” претварале би пречишћен ваздух у питку воду. Чудесна справа лебдела би на висини од 200 или 300 метара, сакупљала отпад, а затим га неутралисала и претварала у воду за пиће.



Смишљајући овај амбициозни пројекат, дизајнери су имали на уму кинески град Чонгкинг у коме често падају такозване киселе кише. Град је опасан брдима и затрпан индустријским гасовима, па би ефекат „лебдеће медузе” требало испитати баш изнад њега. Оно што је посебно занимљиво јесте што би медузе могле да путују од града до града и, барем, на одређено време помогну стварање здравије животне средине.

БЕЗИМЕНЕ УЛИЦЕ У ЈАПАНУ

Замислите да се налазите у неком непознатом граду, а да при том нису назначена имена улица. И сама помисао на тако нешто уноси немир. Начин именовања улица, углавном је исти свуда у свету. Адреса обично садржи назив улице и број, уз помоћ којег долазимо до циља. У Јапану ствари не стоје тако. Тамо су улице немају имена, изузев неколико највећих. Јапански градови подељени су на четврти, па је неопходно знати у којој се налази зграда коју тражите. Четврти нису поређане по неком реду, што додатно отежава сналажење.



Ипак, прецизни Јапанци су на свакој раскрсници поставили детаљне мапе, тако да туристи немају проблема с орјентацијом. Када стигну до жељеног кварта, на мапи нађу објекат који траже и који увек има број. Занимљиво је да се бројеви зградама додељују онда када су сазидане, тако да ни они не иду редом. Можда вам све ово делује компликовано, али се до сада нико није пожалио, бар не званично.

КАКО ЈЕ НАСТАЛА „НОВИНАРСКА ПАТКА”

У некадашњој штампи се, на крају сумњивих и непроверених текстова, додавала ознака n.t, према латинском изразу „non testatum” или „непроверено”. Уредник немачког листа „Келнише цајтунг”, сараднику је у перо диктирао текст и на послетку му рекао да га обележи са „ен-те”, мислећи на латинску напомену.

           

Он је дословно и написао „енте”, што на немачком језику значи „патка”. Пошто се испоставило да је вест била нетачна, прозвана је „енте” или патка. Отуда и устаљени израз који се користи за новинарско претеривање или пренаглашену машту.

ЗАШТО СПАВАМО У МРАКУ


Да ли сте знали зашто нам је најпријатније када спавамо у мраку? Људи су вековима ишли на спавање с првим мраком и устајали у зору. Поред Сунца и Месеца, ватра је била једини извор светлости, јер вештачка није постојала. Тако се и људски организам привикао на спавање у мраку. Научници су дошли до закључка да спавање уз било какав трачак светла доводи до умањеног лучења, нама неопходних, хормона. Један од њих је мелатонин, неопходан за здравље. Он јача имунитет, одличан је оксиданс, успорава старење, али и предупређује аутизам код деце. Код особа које спавају уз светлост, лучење мелатонина слабије је за 50 одсто, а модерне спаваће собе често су пуне електронских апарата који светле у мраку и ометају сан. Зато, пре одласка у кревет, искључите све што може да поремети миран сан.

ПОЗНАЈЕМ ТЕ ПО ОТИСКУ

Осим за теорију еволуције, Чарлс Дарвин је, у неку руку, заслужан и за то што данашња полиција користи отисак прста као главни начин распознавања. Наиме, шкотски хирург, Хенри Фолдс запослен у болници у Токију, запазио је отиске прстију на старој јапанској грнчарији. Почео је да проучава јагодице прстију људи, а потом и мајмуна и увидео да је могућност да две особе имају истоветан отисак прста 1:64.000.000.000.           

Када се, након шест година, вратио у Лондон, тамошњој полицији предочио је своје откриће и претпоставку да би оно помогло лакшем хватању преступника. Ипак, није наишао на разумевање, па је одлучио да напише писмо Дарвину. Већ стар и болестан, он је Фолдсово писмо проследио свом рођаку, антропологу Френсису Галтону, који је 1892. године објавио књигу „Отисци прстију” и тако ушао у историју.

ВРЕДАН КАО МРАВ

Фосил прачовека стар је око два милиона година, а мрава 92! Научници су доказали да су први мрави еволуирали још пре 130 милиона година и размилели се дуж читаве земаљске кугле. Ови ситни инсекти изузетно су прилагодљиви, а постоји 22.000 различитих врста мрава. Оно што их чини посебнима јесте њихов колективни разум. Колонија мрава преживљава као један организам, уз краљицу, мужјаке, радилице и војнике и унутар ње влада строга организација. Међусобно успостављају везу феромонима или антенама. Имају посебну грађу тела и мишиће уз помоћ којих лако подигну товар, и педесет пута већи од њих самих.

МЛАДИ РАЗВУЧЕНИ ПЛЕС

На помен сиртакија одмах помислимо на Грчку, њена острва, море и маслињаке. Овај плес неизоставни је детаљ свих туристичких понуда ове земље, а многи ни не сањају да је стар тек пола века. Славни грчки композитор Микис Теодоракис, 1964. године, компоновао је музику за филм „Грк Зорба” и назвао је „сиртаки”.



У сценарију је било предвиђено да Ентони Квин, који је носилац главне улоге, игра традиционални грчки плес, али њему то није полазило за руком. Теодоракис је био принуђен да осмисли знатно лакше кораке, а да музика ипак задржи грчки печат. И тако је настао сиртаки. Име је добио од речи „сиртос хорос”, што, дословно, значи развучени плес.

ЗАШТО СЕ СЛАВИ НОЋ ВЕШТИЦА

Ноћ вештица вуче порекло из Ирске. Келти, који су некад насељавали тле те земље, сматрали су да Нова година почиње 1. новембра, а ноћ пре славили су „Самхаин”, празник повратка духова на земљу. Људи, огрнути кожом и крзном, окупљали су се око огромне ломаче, на којој су горели усеви и животиње, жртвоване у част келтских божанстава.



Ирски досељеници су, у 19. веку, у Северну Америку пренели те обичаје, који су временом бледели, а заменили су их нови. У САД, земљама Западне Европе, у Аустралији, па чак и у Јапану, данас се обележава Ноћ вештица. И док деца иду од врата, до врата, тражећи слаткише, уз светлост лампи од бундева, гледају се језиви филмови и читају страшне приче.