БОНТОН НА АРГЕНТИНСКИ НАЧИН

У Аргентини живи 33 милиона становника. Велику већину чине Шпанци, Италијани, Немци и руски Јевреји, док су у мањини, свега 15 одсто, Индиоси и црнци. Тај чудновати конгломерат наметнуо је мешавину обичаја, културног наслеђа, али и начина понашања. Мушкарци и жене беле пути никада не носе одећу која се сматра делом домородачког фолклора. Тапшање по рамену знак је пријатељства, стављање руке на уста приликом зевања или кашљања гест је пристојности, а стављање ногу на намештај је непристојност. Личне ствари никада се не поклањају у пословном свету, а руковање се сматра обавезним. О политици и вери некултурно је разговарати, а пожељне теме су култура, кућа и породица. Очево презиме користи се када се некоме обраћате, док старије људе увек ословљавајте звањем, а, уколико га немају, употребићете изразе „господин и госпођа”.

ЧЕШЉАЊЕ НА 28 НАЧИНА

Иако је режим у Пјонгјангу један од најизолованијих на свету, постоје и врло ретки подаци који упућују на супротно. Веровали или не, има оних који беже у Северну Кореју. Један од најпознатијих је Џејмс Џозеф Дреснок, амерички војник који је на тле ове затворене државе доспео право преко минског поља, давне 1962. године. Он углавном глуми Американце у севернокорејским филмовима, углавном пропагандне намене. Да ли сте знали да грађани ове земље могу сасвим легално да уживају марихуану, али им је дозвољено да се чешљају на само 28 прописаних начина.



Аутомобиле могу да имају само припадници војске и владе. Струја се у домаћинствима углавном гаси током ноћи, интернет није доступан, али чак 99 одсто севернокорејског становништва је писмено. Тамошња војска једна је од најбројнијих на свету, а просечна зарада је око 700 евра годишње по глави становника. И то није све. Севернокорејске власти су се извештиле у кривотворењу америчке валуте, па се апоени од 50 и 100 долара „извозе”, а тешко их је открити и попу жаргону их зову супердолари.

ЗАГРЉАЈ ЗЛАТА ВРЕДАН

Искрени загрљај може да има лековито дејство на организам, показала су истраживања спроведена на Универзитету у Северној Каролини. Попут смеха, научници су открили да и загрљај има магична својства. Отклања извесне физичке, али И психичке тегобе, попут уплашености, депресије и стреса. Повећава ниво окситоцина, хормона „везивања”, смањује ризик од кардиоваскуларних обољења и снижава крвни притисак. Ипак, пријатељски загрљај нема тако благотворно дејство као љубавни, али није за занемаривање. Психолог Ентони Грант, са Сиднејског универзитета тврди да додир приликом загрљаја има веома важан утицај на душевно здравље људи и да појачава имунолошку отпорност организма. Грљење опушта мишиће и ублажава бол, а пошто су људи друштвена бића, искрен загрљај им много значи. Дакле, грлите се, бесплатно је, али и здраво.

ПОЗНАЋЕШ МЕ ПО... МИРИСУ

Фотографије, отисци прстију или биометријско скенирање дужице ока, по свему судећи, одлазе у заборав, баш као и личне карте, возачке дозволе и пасоши! Службена лица ће моћи да утврде ко смо искључиво по мирису тела. Звучи невероватно, али тако тврде истраживачи са Политехничког универзитета у Мадриду који су, проучивши чуло мириса, развили читав систем мирисних сензора на основу кога ће се људи препознавати само на основу зноја


Сваки човек на планети лучи другачији, посебан мирис, тако да би смештање свих мириса у јединствену базу могло знатно да олакша посао државним службама широм света. Ова испитивања су показала да је мирис у 85 одсто случајева права замена за садашње, прилично нападне методе идентификације. Стручњаци сматрају да је ово откриће право олакшање, јер нам се свима понекад деси да заборавимо личну карту, возачку дозволу, или пасош. Посао ће бити олакшан и запосленима на међународним аеродромима и граничним прелазима, а пси трагачи би могли да оду у историју.

НЕ ЖЕЛЕ КОСЕ ОЧИ

Док припаднице лепшег пола беле пути желе да, уз помоћ пластичне хирургије, што више искосе очи, Азијаткиње се труде да баш то промене на лицу. Становнице Јужне Кореје, Тајвана, Јапана, Сингапура и других азијских земаља све чешће се одлучују за овај захват, који се у жаргону зове „операција двоструких очних капака”.



Ова мода је последица претераног утицаја америчких медија, који диктирају другачија мерила лепоте. Скоро све јавне личности су „исправиле” очи, а како се млади угледају на њих, то све више постаје уобичајен захват. Родитељи често, као поклон за пунолетство, деци дарују управо ову операцију. Девојке са Далеког истока које краси природан изглед сматрају да нису довољно лепе и привлачне. Већина Азијата рађа се са косим очима и истакнутим јагодицама. Операцијом се уклања вишак коже на капцима, па очи делују крупније и истакнутије.

ПАЗИ СЕ ЈЕДНООКОГ ГУСАРА

Путовање бродом некада је било неизбежно и представљало једини начин преласка с једне обале на другу. Бродови су превозили људе, али и робу, златнике и драгуље, па су због тога на отвореном мору били честа мета гусара од којих су сви страховали. Да не постану лак плен гусара старала се оружана пратња која је ишла уз сваки брод. Прва помисао на гусара наводи нас на слику морнара са повезом преко ока. Веровало се да су се морски разбојници стално борили, па су у тучама и биткама губили очи и због тога носили повез, да се не би гледало тако наружено лице. Ипак, недавно је откривен прави узрок гусарске моде ношења повеза. Пошто су често силазили с палубе у унутрашњост брода, дневну светлост су непрестано мењали за таму потпалубља.



Познат нам је свима непријатан осећај кад изненада ноћу укључимо светло, или нагло уђемо у мркли мрак. Оку је потребно чак 20 минута да се прилагоди околини. Гусари су морали да буду окретни и брѕи, тако да нису имали времена да чекају да им се очи навикавају на новостворене околности, па им је било лакше да одреде које ће око да им служи за светло, а које за таму. Повез су стављали на једно, или друго око, у зависности од тога где се налазе на броду, горе, или доле. Тако су успевали да избегну навикавање ока на наглу промену светлости, јер је затворено око одморно и није му потребно прилагођавање.

ПАЗИ МЕ, НЕ РАЗБИЈ МЕ

Ономе ко поломи огледало следи седам несрећних година! Ово празноверје распрострањено је широм света, а потиче из давних времена, када је огледало било редак и скупоцен предмет. Наиме, огледала која данас користимо праве се на сасвим дугачији начин. У далекој прошлости није било лако направити огледало. За рад су се користили ретки материјали, попут вулканског стакла. Начин израде држан је у строгој тајности и чуван далеко од очију јавности.



Најпознатији су били венецијански мајстори, па се ова италијанска држава, у 15. и 16. веку, прославила по занатлијама који су извозили огледала широм Европе. Красила су богаташке палате, док су сиромашни могли да посматрају свој одраз само у реци. Стари Римљани су веровали да огледало „хвата” човекову душу, јер у њему видимо своје лице. Када би се огледало разбило мислили су да је међу стаклићима остао заробљен и део душе онога ко га је поломио. Проклетство је трајало седам година, јер се за то време, према веровању старих Римљана, обнављала људска душа. Заробљена душа могла је да се ослободи и пре тог времена, разбијањем крхотина стакла у прах, или закопавањем делића огледала испод дрвета, у време пуног Месеца. Отуда празноверица да ће онога ко разбије огледало пратити недаће пуних седам година.

РОПСТВО КАО НАЧИН ЖИВОТА

Они који не одлучују о властитој судбини и чији је живот у рукама других зову се робови. Тако је од памтивека, јер ропство постоји од када и човечанство. Поједини народи су обично падали у дуго, чак и вековно ропство, а у неким земљама су и званично постојали закони према којима је родитељима било дозвољено да децу продају у робље! У старом Риму робови су чинили четвртину укупног становништа, а роб је могао да постане било ко, независно од боје коже, вере или народности. Робовима се трговало на пијацама, посебно уређеним за те потребе. Веровање да су друшву потребни робови пољуљано је ширењем хришћанства, али и развојем образовања.



Ипак, појава колонијалних сила враћа старе обичаје. Средином 15. и 16. века тадашње поморске силе, попут Енглеске, Шпаније, Португалије, Француске и Холандије, почеле су масовно одвођење робова са афричког тла на плантаже широм света, где су несрећни људи радили даноноћно, у најсуровијим условима. У Америку су довођени затворени у потпалубље бродова и уз мало воде, хране и ваздуха, те је слабо ко од њих поново угледао светлост дана. Османско царство је такође било стециште робова и робиња. Дечаци хришћани узимани су у јаничарску војску, а хришћанке су обично красиле султанов харем. Званични закон о укидању ропства на подручју Британије и њених колонија донесен је 1883. године, док је ропство под Османлијама полако узмицало, ратовима за ослобођење од Турака. Ипак, страшна навика није до краја искорењена. У Мауританији ропство незванично и даље постоји, па је око 20 осто тамошњег становништва и данас у том положају.

РИЂИ НЕ НЕСТАЈУ

Можда сте и знали да свега један до два одсто људи има црвену, односно риђу косу, али вам вероватно није познато генетско порекло ове боје власи. Научници су тек 1997. године открили да ретка мутација MC1R протеина доводи до црвене обојености длаке. Риђокоси имају изузетно светао тен, пеге, светле очи и осетљивији су на Сунчеву светлост. Према историјским подацима, људи црвене косе, насељавали су неке крајеве Балкана и било их је пуно међу Грцима, Трачанима и Словенима. То се променило после векова турске владавине, тако да риђе данас можемо да сретнемо у Ирској, Шкотској, или Енглеској. И док су црвенокоси робови у Римском царству били цењенији од осталих, у средњем веку су, због боје косе, оптуживани за вештичарење и врачање, па су прогањани и мучени на разне начине.



Родитељи риђег детета не морају да буду риђи, довољна је одговарајућа комбинација гена. С времена на време, произвођачи фарбе за косу обнародују да природно црвенокоси полако нестају, што не одговара истини. Тачно је да их је све мање, да поседују урођену преосетљивост на бол, али не и да нестају.

РУСИЈА У СРЦУ ЕВРОПЕ

Да ли сте чули за Калињинградску област која се на северу граничи с Литванијом, на југу с Пољском, а Балтичко море запљускује је са западне стране? Некадашњи део Источне Прусије данас је руско тле. Припадало је Немачкој све до Другог светског рата, када постаје део Совјетског Савеза. Данас, отаџбину Имануела Канта (1724–1804) насељавају углавном Руси и има их готово милион. Универзитет у престоници, Калињинграду, носи име чувеног немачког филозофа.



Подручје је постало занимљиво после распада Совјетског Савеза, јер је остало усамљено, физички изоловано од Русије и окружено земљама Европске уније. Већ скоро годину дана житељи Калињинграда имају право да без визе уђу у Пољску и тако се домогну Русије. Ипак, омогућено им је да друмују само на 50 километара територије земаља чланица уније.