ТРИЈУМФ ЗБОГ ТРИЈУМФА

Кад је угледао мотоцикл, Доналд Деволт није крио сузе радоснице. Мало необично да један седамдесеттрогодишњак буде узбуђен због наизглед обичног двоточкаша. Међутим, није то обичан мотор, за Деволта има посебан значај, јер му је враћен после четрдесет шест година. Овај житељ Омахе, града у америчкој држави Небраски, заљубљеник је у моторе, у гаражи има једног „харлија” и „кавасакија”. Али, никада није прежалио „тријумфа тајгера”, мотоцикл који је купио 1967. године и возио само дванаест месеци. Добио га је натраг захваљујући полицији на аеродрому у Лос Анђелесу. Пре него што је „тријумф тајгер” требало да буде укрцан у теретни авион на путу за Јапан, полицајци су га за сваки случај проверили. Чим су открили ко је и када пријавио крађу, позвали су Доналда Деволта. Иначе, Деволт је мотор купио за триста, а он сада вреди девет хиљада долара.

ПАСТРМКА НА ПАРУ

Воз у облику рибе. Пастрмке! У ствари, вагон чија „глава” необично личи на пастрмку. Заједно су дугачки 21 метар. Да ли нешто слично може да се види на некој светској прузи? Не! Али на ликовној изложби у Пекингу – свакако. Реч је о делу Хуанг Јонг-Пинга, француског уметника (кинеског порекла), следбеника Џона Кејџа и Марсела Дишана. Он је старом вагону с почетка 20. века уместо локомотиве направио ново „лице”. Од стаклених влакана створио је вајарско дело – пастрмку. У унутрашњост вагона овај шездесетогодишњи прослављени уметник сместио је препариране животиње, као замишљене путнике необичног вагона. Чини се да је управо ово дело привукло највећи број посетилаца изложбе „Уметничка зона“ у Пекингу.

САН О БЛАГУ

Тужно с завршио сан о скривеном благу. Није пронађено! Наиме, индијски јогин, односно свами по имену Шобан Саркар недавно је уснио сан. У том сну, под тврђавом из 18. века у држави Утар Прадеш, видео је скривено благо. Јогин је био толико убедљив, да је 18. октобра кренуло истраживање тог подручја. Саркар је убедио локалног министра како му се у сну „заиста” обратио древни владар откривши му тако велику тајну. Да је ту, крај утврђења, закопано благо вредно бар педесет милијарди долара. Међутим, после три недеље ископавања, археолог Кумир Мирша објавио је престанак истраживања, уз речи да је то је пуко траћење времена и новца. Истини за вољу, влада је потрошила 1,6 милиона рупија за овај подухват – што отприлике износи 19 хиљада евра. Да ли су власти овако лако населе на причу о сну? Не. Индијски геолошки институт управо је на том месту открио трагове присуства метала на дубини од двадесет метара. Копали би свеједно. Није дакле свамијев сан био пресудан. Како год, од блага ни трага ни гласа.

СМРТ, ШТА ТО БЕШЕ?

За Навахо Индијанце, америчке староседеоце, смрт као да није постојала. У ствари, не помињу је. На пример, никада не изговарају име преминуле особе. Такви су њихови обичаји. Међутим, ствари су се однедавно промениле. У једној болници у Аризони добровољци на челу са Мици Бегеј, седамдесетшестогодишњом Индијанком, разговарају са времешнијим болесницима управо о смрти. Али, као „оруђе” не користе психолошке нити религиозне теме, већ поезију. И то древну поезију Навахо Индијанаца у којој се смрт тек посредно помиње. Песме које говоре о поновном сусрету са Творцем навеле су Навахосе да проговоре о судњем дану. Сваким даном све је више оних који потписују свој „биолошки тестамент” и завештавају органе болеснима, говорећи о смрти као делу живота.

МАЛО ЧУДО


У Зоолошком врту у Сан Антонију, граду у Тексасу, недавно је на свет дошла корњача с две главе. Назвали су је Телма и Луиз по јунакињама истоименог филма. Иначе, двоглава корњача весело се креће, несметано плива, а кад се храни, како у шали кажу у Врту, очекује двоструку порцију. Телма и Луиз није једина двоглава корњача, слични случајеви већ су забележени у свету. Ветеринари кажу да је најважније да се њихова мезимица сасвим добро осећа и да нема никаквих здравствених тегоба.

САД ГА ИМА, САД ГА НЕМА


У плану је изградња још једне вишеспратнице. Овога пута солитер, који би требало да буде висок четиристо педесет метара, разликоваће се од свих постојећих јер ће бити невидљив. Наиме, посебним системом расвете ова зграда названа „Кула бескраја”, кад падне мрак, нестаће с обзорја и неће бити видљива голим оком. Већ се зна и место где ће бити подигнута, на тридесетак километара од Сеула, главног града Јужне Кореје. Основна замерка је што ће тај солитер бити у непосредној близини једног од најпрометнијих јужнокорејских аеродрома и, самим тим, можда бити „невидљив” и за авионе који узлећу и слећу с писте. Међутим, власти које су одобриле градњу тврде да су унпаред смислиле све неопходне видове заштите.

(НЕ)ПРИСТОЈНА ПОНУДА

Градске власти Јоханесбурга досетиле су се како да доскоче све већој најезди пацова. Ови непријатни глодари посебно су се намножили у четврти Александра. Свако ко улови шездесет пацова, добија на поклон мобилни телефон. Ма како можда окрутно звучало што је неком пало на памет да смисли такву врсту трампе, власти овог најмногољуднијег града Јужноафричке Републике тврде да су сви на добитку. Јоханесбург ће се растеретити пацова, а добровољци доћи до корисне справе.

ДЕВЕТ ЈЕ СРЕЋАН БРОЈ


Не зна се ко је од њих двојице био срећнији, човек или пас. Кад је 17. новембра ове године торнадо протутњао средишњим делом америчке државе Илиноис, Џејкоб Монтгомери остао је без крова над главом. Његов стан у једној троспратници у Вашингтону (истоимени град не треба бркати с америчком престоницом) био је сасвим уништен. Џејкоб се мирио с губитком имовине, али није могао да прихвати да је остао и без верног пса по имену Декстер. Свог шестомесечног куцова у рушевинама је безуспешно тражио, дозивао га, звиждао и на крају закључио да пас расе бул теријер није преживео. Срећом, на позорницу је ступило друштво за спас животиња у таквим несрећама. Декстер је откривен после девет дана, жив, здрав и весео што се вратио газди. Осим што је био жедан и изгладнео, других тегоба није имао.

ПОМОЗИ БЛИЖЊЕМ СВОМ


У групи бескућника, у њујоршком Јунион Сквер парку, протеклог новембра затекао се и један странац с којим су тешко ступили у везу, јер је натуцао тек понеку енглеску реч. Чланови групе комичара „Whatever”, заједно с Брендоном Левитаном, власником фабрике одеће, били су у уобичајеном добротворном обиласку суграђана којима је помоћ неопходна зато што живот проводе без крова над главом. Од странца су уз силне муке сазнали да је Чех и да се зове Јарослав, у САД је стигао у потрази за послом, али пошто му се срећа није осмехнула, желео је да се врати у своју земљу, само што је остао без новца. Брендон Левитан одмах је одлучио да помогне човеку у невољи. Прво му је, на неколико дана, платио хотел, обукао га и нахранио и купио му авионску карту за Праг. Лепо је кад прича има срећан крај.

МАМА СПАВА


Грегори Мичел посумњао је да нешто није у реду кад му се, трећи пут заредом, јавио Ајдан. На питање што се он јавља, а не његова мајка Анђела, четворогодишњак је понављао „Мама спава”, али је напокон изустио „Мама није добро”. Анђелин брат је на крају сео у аутомобил и закуцао на врата стана у коме Анђела Мичел живи сама са сином, у америчком граду Детроиту. Очигледно научен да странцима никако не отвара врата, Ајдан је ујака једва пустио и то тек пошто је Грегори Мичел правилно одговорио на дечакову питалицу: „Како мама тепа?” (мој анђелак). Испоставило се да је Анђела запала у дијабетички шок; да лекари из хитне помоћи нису брзо стигли и сместа је превезли у болницу, вероватно не би преживела. Сада Анђела Ајдану тепа „Анђелак, мој мили спасилац”.