КЕЛИ И КЕЛИ, ТО СУ СРЦА ДВА

    Било јој је досадно, прошла је увелико поноћ, а Кели Хилдебранд са Флориде није могла да спава. Ушла је на Фејсбук и питала да ли је неко ко се зове исто као она тренутно на мрежи. Јавио јој се Кели Хилдебранд из Тексаса.

   Невероватна случајност, овај младић из друге америчке државе није се шалио, заиста се и зове и презива као Кели.  Било је то 2008. године. Ово двоје младих прво су једно другом почели да шаљу поруке на Фејсу, потом су разменили бројеве телефона и сатима ћаскали, напокон је Кели отишао на Флориду да се и уживо види с Кели. И? Родила се љубав, венчали су се наредне године. Вест о необичној вези препричавала се на Фејсу и другим друштвеним мрежама. Нажалост, ове године Кели и Кели објавили су да се разводе. Испоставило се, нажалост, да постоје непомирљиве разлике између девојке са Флориде и момка из Тексаса.

ГАЗДАРИЦА ИЗ ПАКЛА

    Ко год је некад у животу морао да изнајмљује собу и живи у стану с газдом или газдарицом добро зна да је то често веома непријатно искуство. Али, оно што је једна газдарица, није важно ни како се зове ни где живи, условила могућем станару, заиста показује да се станодавци некад понашају као да су изашли из пакла. Ево само дела захтева: свињско месо, ни у каквом облику, не сме да се уноси у кућу ни држи у фрижидеру. Месечно у посету могу да дођу само две особе, а то треба да се најави неколико дана унапред. Алкохол није пожељан, а ако станар баш има оправдања што га је унео у стан, пиће треба да држи искључиво у својој соби. Туширање, ујутру од шест до десет и увече од седам до једанаест, не сме да траје дуже од петнаест минута.



   Кад се користи кухиња и припрема оброк, кување сме да траје највише пола сата, а док се кува отворити широм прозоре да изађу непријатни мириси. Ко не чисти за собом, нека очекује да додатно плати за услуге чистачице. Строго је забрањено држати кућне љубимце, чак ни златне рибице у акваријуму. Остави ли станар било шта изван своје собе, то ће завршити у смећу. Не сме да се пуши у стану, једе у соби, говори гласно или слуша музика, оставља прљаво посуђе у судопери, користи дневна соба.
    На крају списка газдарица наводи да су сва правила смишљена с разлогом и додаје да јој се станар обрати ако му је нешто потребно. Шта више хоће од њега (или ње)?

БРОНТОСАУРУС НА РАЖЊУ

Читаоци часописа „Попјулар сајентист” поставили су питање: да је човек имао прилику, месо ког диносауруса би уврстио у исхрану? Палеонтолози су ово питање схватили веома озбиљно, размишљали и одговорили. Избор је пао на орнитомимосауруса, изумрлу врсту која је по грађи подсећала на ноја, с јаким задњим ногама. Месо орнитомимосауруса, верују научници, било би доста посно и суво, налик црвеном месу дивљачи. Анкилосаурус, биљојед с оклопом, који се тешко и споро кретао, користио је јак реп за одбрану. Да је могао да се сече, од овог дива добило би се квалитетно бело месо. А од бронтосауруса? Од његовог издуженог врата могло је да се добије тврдо црвено месо, тешко неколико тона.

КО ТО ВРТИ РЕПОМ?


    Напокон је неком пало на памет да смисли реп намењен људима. Шота Ишиватара, јапански изумитељ, објашњава да се не ради о шали, његов „репић” (Tailly) можда би могао да побољша међуљудске односе, зближи пријатеље, стидљивим особама омогући да лакше исказују осећања. Ради се о репу прикаченом на каиш, а у каишу су посебни сензори који реагују на откуцаје срца. Кад год је човек узбуђен и срце убрзано почне да му лупа, репић који виси у дну леђа почиње да се врти и маше лево-десно. Дакле, додаје Ишиватара, „репић” није играчка већ помагало и, посебно у овим отуђеним временима, може да подстакне познанства и пријатељства. Ако изумитељ нађе додатна средства и оконча још неке појединости на справи, овај људски реп(ић) ускоро би могао да буде доступан на тржишту, у белој, окер и ружичастој боји, по цени од око деведесет долара.

ПЛАЋЕНО ОДСУСТВО


    Ко зна, можда је могла да склопи и бољи уговор? Кад је Рејчел Бејер свом оцу Полу рекла да пристаје да шест месеци не користи Фејсбук уколико јој он за то одрицање плати, овај је оберучке прихватио. Иако свестан да је у данашње време употреба друштвених мрежа постала готово неизбежна, Пол је с кћерком разговарао о некој врсти самодисциплине: да ли би Рејчел била толико одговорна да се, ако му обећа, на једно време „скине” с Фејсбука. Четрнаестогодишњакиња је размишљала и донела одлуку да пристаје, али уз одговарајућу новчану надокнаду. Пол Бејер, иначе потпредседник једног моћног бостонског предузећа, понудио је Рејчел двеста долара и она је пристала. Касније су јој сви рекли да је требало да се цењка и извуче макар сто долара више.

РОДИЛА ЈЕ БАКА

Девојчица по имену Ел Синтија Џордан дошла је на свет почетком септембра прошле године у Чикагу, у савезној америчкој држави Илиноис. Њено рођење вероватно не би изазвало пажњу јавности да све што је везано за бебу није неуобичајено. Наиме, Синтија је зачета вантелесно, а родила ју је сурогат мајка, и то њена бака Синди Ројцел, стара 53 године.
             
Да цео случај буде сложен и тежак постарала се судбина. Емили Џордан, кћерки Синди Ројцел, установљен је рак грлића материце када је имала 29 година, што је захтевало операцију која је младу жену оставила без могућности стварања потомства. Суочена с очајем који је сломио Емили и њеног супруга Мајкла, Синди Ројцел понудила се да буде сурогат мајка свом будућем унучету. Иако је већ била превалила пету деценију, после непуне две године, уз хормонске терапије и лекарску контролу, успешно је поднела трудноћу и трећи царски рез и на свет донела лепу девојчицу, своју унуку

ЛОПОВИ У СТЕЗНИКУ

Ко би рекао да женски доњи веш може да послужи у крађи? Изгледа да може... премда није баш сигурно средство. Јер, лопови који су га користили одмах су ухваћени. Ево како се то догодило. У месту Кастел Сан Ђовани, крај Пјаченце, у Италији, двојица лопова (мушкараца) обукла су женски доњи веш. Ако је неко помислио да су били маскирани у жене, преварио се. Они су навукли стезнике испод одела и на једном месту их прорезали тако да су могли да краду ствари из самопослуге. Највише су крали алкохолна пића и козметику. Роба коју су гурали испод стезника остајала је припијена уз тело. Није могла да испадне. Кад су дошли на касу, нико ништа није приметио. Међутим, кад су покушали да прођу, огласио се аларм! Предмети су били заштићени. Испоставило се да је сваки лопов украо робу вредну око шест стотина евра

ЧУВАЈ СЕ БЕСНОГ КОМШИЈЕ



Бесни комшија срушио је два зида која су делила његову кућу од оближње, као и један сеник. То је учинио уз помоћ багера! Претходно се посвађао с комшијама... Догодило се то у римском предграђу Сан Базилио, када је седамдесетосмогодишњи пензионер, обузет срџбом, сео у багер и кренуо према комшији. Најпре је срушио зид који је делио њихове куће, а затим се обрушио на сеник. Бес није трајао кратко. Када су се појавили полицајци, времешни возач багера кренуо је и према њима с намером да им уништи возила. Зауставио се кад је испред себе видео уперене пиштоље. Ухапшен је и против њега је подигнута оптужница. Шта је тако разљутило пензионера? С комшијом се посвађао око заједничког пролаза, стазице која је водила кроз двориште! Због тога је одлучио да му сруши кућу.

ПЛОМБИРАЊЕ СТАРО 6500 ГОДИНА

Ма како се чинило невероватним, човек из каменог доба био је веома упућен у тајне медицине, поготово стоматологије. На то указују фосилни остаци горње виличне кости нађени на југозападу Словеније. Италијански стручњаци Центра за теоријску физику у Трсту снимили су рендгенским зрацима и испитали археолошке остатке људске лобање старе око 6500 година. Високом резолуцијом у 3D приказу утврдили су да на зубима има и ломова, а уочене су и пробушене шупљине у слоју зубне цаклине која продире све до дентина, које су биле испуњене пчелињим воском. Све ово упућује на уобичајен данашњи поступак чишћења каријеса и постављања пломбе.
Стручњаци кажу да су древни „стоматолози” направили прави избор када су се определили за пчелињи восак као зубну пломбу, јер, захваљујући меду и прополису који садржи, ова природна материја има антибактеријско деловање и помаже у лечењу запаљења.

ДИЈЕТАЛНА ВОДА



На светском тржишту, често преплављеном наизглед истим производима, само с потписом различитих фабрика, треба бити домишљат и изборити се за што боље место на полицама у великим самопослугама. Кад се, рецимо, ради о безалкохолним пићима, има их толико да купац мора добро да се замисли и одлучи за којим да посегне. У овом времену, кад се намеће све што (наизглед) нема калорија или их садржи веома мало, произвођачи су смислили да понуде чак и дијеталну воду. Није шала, у Јапану већ неколико година може да се купи овај за живот неопходан напитак који се рекламира да не садржи калорије. Дошло је време да човек ни воду не може да попије а да се не забрине да ли ће набацити неки грам вишка.