КО БРИНЕ, СКРАЋУЈЕ СЕБИ ЖИВОТ

   Стално бринути могло би да буде и опасно, премда је потпуно разумљиво и оправдано. Никоме бриге не могу да се забране, па свако има право да брине колико год хоће. Међутим, ново истраживање енглеских научника показује нешто занимљиво... Наиме, током (просечног) живота особе које су обузете бригом проведу под стресом, односно бринући – бар пет година! У просеку, брину бар два сата дневно. Неки и ноћу. У ствари, тада највише!

                 

   Које су последице претеране бриге? Лош успех у школи, односно на послу, лош сан, свадљивост. Занимљиво је да чак четрдесет пет одсто брижних у Британији брине о сопственом, као и здрављу најближих. Тридесет два одсто не може ни да објасни зашто их обузима осећање страха и језе од живота. Занимљиво је такође да су новчане недаће већа брига од љубавних јада. Ипак, закључак истраживања показује о чему је реч. Највећи број брижних брине јер нема блиског пријатеља. Некога с ким би бриге могле да се поделе.

ПРИЧАЈ БРЗО КАО РЕПЕР

   Према једном недавно спроведеном испитивању о брзини говора, утврђено је да су најбржи говорници на свету репери, музичари који говорећи у слоговима прате ритам. Није реч о музичком укусу, већ о ораторској вештини да се све изговорено и разуме. Испитивање је показало да се по тој способности истакао шпански репер Чођин, што му је донело и место у „Гинисовој књизи рекорда”. Он је човек који најбрже и најразумљивије може да изговори 15,4 слогова у секунди. На другом месту је још један музичар, амерички хип-хопер Рики Браун, који може да изговори 14,1 слогова у секунди.
   Оба рекорда налазе се испод саме теоријске границе изводљивости, кажу научници, која износи могућих шеснаест слогова у секунди. Наш мозак, у центру где се обликују слогови, нормално произведе пет слогова у секунди. Учесталим изговарањем истих или сличних слогова повећа се и брзина њиховог обликовања, па се уобичајеним начином говора постиже и до девет слогова у секунди. А када се неки текст научи напамет, када га мозак безрезервно препозна као познат, преко усана може да пређе и дванаест слогова у секунди.

ЦИПЕЛЕ У СРЦУ

   Истраживање спроведено у Великој Британији, а о чијем исходу је писао и дневни лист „Дејли мејл”, показује оно о чему се до сада само говоркало. Жене више воле ципеле од својих (мушких) изабраника! Испоставило се да је деведесет два одсто испитаница (од хиљаду) било у стању да се сети које су ципеле платиле првим зарађеним новцем. Тек шездесет одсто успело је некако да се присети свог првог пољупца, с првим момком!

                 

   Као да то није било довољно! Чак деведесет шест одсто Енглескиња које су учествовале у овом истраживању признало је да се и данас кају што су бациле (пре времена) ципеле за које су веровале да су изашле из моде, а једва петнаест одсто осећа грижу савести што су раскинуле љубавну везу.
  Глендон Лојд, предузетник који је наручио поменуто истраживање, изјавио је овим поводом:
  „Верује се да жене чувају љубавна писма у кутијама за ципеле. Изгледа да су у тим кутијама ипак сачуване само – ципеле”.

КРОКОДИЛ УМЕСТО МУЖА!

   Када је превалила педесету годину, Аустралијанка Вики Лоуинг стављена је пред избор: кога више воли – крокодила или мужа? То је за њу било врло тешко питање. И још тежа одлука. Наиме, њен муж био је веома бесан што она слободно време посвећује крокодилу, кућном љубимцу. Њему се то чинило врло, врло чудно. Осим тога, плашио се љубимца великих чељусти.

                 

   И? Шта се десило?
   Вики је изабрала крокодила! Развела се. Овако је објаснила свој избор:
   „Мужеви могу да се брину сами о себи, а мој крокодилчић не би умео себи да припреми оброк!”
   Педесетдвогодишња Вики, по занимању медицинска сестра, рекла је да је вољени гмизавац по имену Џони, дугачак метар и по, за њу као син. У ствари, од када је муж отишао, она спава у соби са тринаестогодишњим сином Ендруом (правим примерком људског рода) и Џонијем.
   А када је пукла вест да је жена изабрала крокодила уместо мужа, за случај су се заинтересовали и ветеринари. Дошли су да виде Џонија.  Испоставило се да је Џони заправо женка.
   „Још боље!”, обрадовала се Вики. „Одувек сам желела да имам кћерку”.

ДУГ, ДУЖИ, ЈОШ ДУЖИ

   Велики кинески зид и даље је загонетка за научнике. Никако да му одреде праву дужину. Протеже се од степа средње Азије до Жутог мора. Веровало се да је дугачак 8.851,8 километара, висок од 10 до 16 и широк осам метара. Тако су барем показала истраживања из 2007. године.



   Међутим, после двогодишњег премеравања, установљено је да је дужи за чак 2000 километара, објавила је Кинеска државна управа за културно наслеђе. Толика разлика нагнала је научнике да се поново прихвате премеравања. Када су 2012. године обрађени сви подаци, постао је још дужи. По њима, Велики зид, који пролази кроз петнаест покрајина, дугачак је невероватних 21.196 километара. Поред зида, у прорачуне су укључени и ровови и природни заклони који су служили за одбрану.
   Ипак, ни ово се не узима као коначно. Научници верују да их чека још изненађења на грађевини којој су темељи ударени пре више од 2200 година и дограђиваној све до 17. века.

НА ЛЕЂИМА МАЈКЕ

    Многе животиње дуго брину о младунцима, па их чак носе у наручју, око паса, на леђима. Али, пужеви то не чине, ниједна од 45.000 врста овог мекушца. Тако се барем веровало све док фотографски апарат Уда Дени из Западне Суматре, на индонежанском острву Батам није забележио призор који то оповргава. Лепо се види како мајка на својој кућици носи младунца.

РАЧИЋИ У ДНЕВНОЈ СОБИ

    У Хонгконгу недавно је одржан сајам кућних љубимаца. Испоставило се да је ова приредба занимљивија него што су посетиоци очекивали. На видело су изашле разне „моде” када је реч о кућним љубимцима. Као прво, један од најуочљивијих података био је да су рачићи постали врло тражени. Ствар угледа! Наиме, онај ко држи рачиће у дневној соби веома је отмен! А потребно је променити слатку воду у акваријуму само једном недељно. Опрема за и даље најомиљеније маце и куце говори о томе како они данас живе по кућама и становима.

             

   Власници су се грабили за нешкодљиве и васпитне играчке, урне за пепео љубимаца, средства за прање и бељење зуба мачака... Креатори одела за псе већ су стекли углед и више није свеједно да ли пси носе одело с потписом уметника или тек неко обично.

ИЧНА КАРТА ЗА БЛАГИ ПОВЕТАРАЦ

    После дуге борбе на суду, петнаестогодишња Исланђанка по имену Блаер добила је недавно право да задржи необично име које су јој родитељи дали. Претходна пресуда налагала је девојци да промени име (које иначе значи „благи поветарац”) будући да јасно не одређује ког је пола особа. Међутим, одлука је промењена после жалбе младе Блаер. Дозвољено јој је да се зове Благи Поветарац. Сада је у прилици да добије документа – личну карту и пасош – и то на своје име.

ТРАГОМ ФАРАОНА

    Најближи су већ били ту, остала родбина полако је почела да се окупља. Сви су били неми од бола. Како је могуће да се Хамди Хафез ал-Нуби, до јуче чио и весео, преселио на онај свет?



   Овај двадесетосмогодишњи Египћанин из Луксора наизглед је био сасвим здрав. Због тога и јесте било изненађење кад се у једном луксорском хотелу, у коме је запослен као келнер, ухватио за груди, пао на земљу и убрзо издахнуо, наочиглед запањених колега. Кад су утврдили да заиста не даје знаке живота, пребацили су га кући.  Наравно, чекао се лекар да и званично изда смртовницу.
   Међутим, пре него што се доктор појавио, Ал-Нуби је одједном устао и почео да се осврће око себе. Не зна се ко је био више збуњен, младић или присутни. Убрзо су се сви повратили из шока и повратак међу живе прослављали до дубоко у ноћ.

ПАУК ОСВОЈИО ХАВАНУ



    Ален Робер с разлогом поново гостује у „Забавнику”. Овај педесетогодишњи Француз, у свету чувен као Спајдермен, недавно је напречац освојио и срца житеља Хаване. Робер се до сада, баш као прави Човек паук, попео на многа чувена здања широм света: куле Сирс у Чикагу, њујоршки Емпајер стејт билдинг, мост Голден гејт у Сан Франциску, вишеспратницу Бурџ Калифа. У главном граду Кубе, пузећи фасадом, савладао је познати хотел „Habana Libre” који се уздиже на двадесет седам спратова. За Робера то наизглед и не би био претерано велики изазов, али суочио се с непредвидивим тешкоћама. Здање је веома старо и трошно, а он је морао строго да води рачуна да се не одвали неки део зида и одвуче га у смрт. Наравно, на радост мноштва окупљених Кубанаца, све се окончало добро, Ален Робер још једном је доказао да има неустрашиво срце.