ХАЈДЕМО, БЕОГРАЂАНИНЕ МОЈ!


   На позорници Југословенског драмског позоришта, у једној представи Шекспировог „Краља Лира”, играла се завршна сцена са два лудака.
   Полудели краљ Лир (Миливоје Живановић) узима за руку, подигавши је високо, лудог Тома (Бранко Плеша) и треба да каже:
   „Хајдемо, Атињанине мој!”
   Али, Миливоје, сасвим неочекивано, говори:
   – Хајдемо, Београђанине мој!

ПРЕВИШЕ СИМБОЛИЧАН КОМАД



   Познатом глумцу Чичи Илији Станојевићу (1859–1930) једном се на улици стидљиво обратиo неки младић:
   – Извините, господине, хтео сам да Вас питам шта мислите о мојој драми „Тамница” коју сам понудио позоришту.
   – Знате, она није за нас. Исувише је симболична – одговорио је глумац.
   – Како то мислите? – збуниo се млади писац.
   – Ево како. Кад нам је била читана, сви смо се некако осетили као да смо у правој правцатој тамници. Па, као сви прави робијаши, тако смо и ми пожелели да побегнемо. На треће читање дошао је само редитељ.

СНОМ ДО ЛЕПОТЕ

   Изрека „сном се стиже до лепоте” позната је од давнина и најчешће су је кћерима упућивале мајке. Али, да ли је реч о миту или у томе има истине одлучили су да испитају шведски научник Џон Акселсон и његове колеге с Института „Каролинска” спроводећи огледе на 23 испитаника од 18 до 31 године.



   Особе оба пола, били су подвргнути свакодневном фотографисању, чак неколико пута у току дана, да би се овековечио израз и изглед њихових лица. Сваки испитаник давао је изјаву да ли је ноћ провео у дубоком и мирном сну, или у кратком сну и дремежу или, пак, у несаници. После вишемесечног истраживања и упоређивања снимака, научници су установили да се на фотографијама јасно види да људи који су мало или нимало спавали изгледају уморно, нездраво, непривлачно и безвољно. А када су били наспавани, били су лепи, весели и здрави.

(НЕ) ВИДИМ ТЕ!



    На први поглед изгледа као обична улична тезга на којој је наслагано разно воће и поврће. А онда, кад се човек сасвим приближи, ако унапред није спреман на оно што га чека, може силно да се уплаши. Наиме, међу воћем и поврћем прикривена је особа чији су сви делови тела прекривени одговарајућом бојом која чини да се особа уклопи и стопи с оним што је окружује на тезги. Заслужна за ову „превару” је Каролин Ропер, британска уметница, коју су позвали с телевизије „Really” да оваквим необичним скулптурама, широм Лондона, рекламира једну емисију на њиховом програму. То је само једна од прилика које је Каролин Ропер вешто искористила да створи необична жива уметничка дела.



   Да ли на тезги можете да откријете особу коју лежи или испред таксија човека који се наслонио на возило?

AВИОН ОД ПАПИРА

   Можда нисте знали, тек постоји и надметање у летењу авиона од хартије. Није реч о моделима летелица, већ о обичној, вешто исавијаном папиру. Иако све подсећа на дечју игру, надметању се приступа веома озбиљно, како и доликује одраслим такмичарима, а постижу се и невероватни резултати у дужини лета. Ове године победио је авион Американца Џона Колинса, направљен од папира А4 формата, а уједно је оборен и светски рекорд у дужини лета од 81 метар и 33 центиметара.


 
   За овакав успех заслужна је вештина у вишедеценијском савијању папира и стручност у бацању. Наиме, летелица је плод Колинсовог четрдесетогодишњег рада на прављењу авиона од хартије, чиме је почео да се бави још као десетогодишњи дечак, и сигурне, увежбане руке Џоа Ајуба, квотербека америчког фудбалског тима „Central Valley Coyotes”.

ХУМОРИСТА НА ЛЕЧЕЊУ

    Аустријски хумористички писац Александер Рода Рода (1872–1945) боравио је у лечилишту где га је лечио доктор Талер. Када се лето примицало крају, писац је замолио лекара да му напише рачун. Доктор  Талер му је на то рекао:
    – Ја сам Вас лечио, а Ви сте ме забављали. Један другом смо показали своју уметност и тако смо квит.
    Писац се, међутим, са њим није сагласио и то је овако образложио:
    – Ваша одлука ми се никако не допада. Дугујем Вам, најмање, 50 марака. Ја сам се Вашем лечењу много више смејао него Ви мојим шалама.

МАРКЕ  И  ПОЗДРАВИ

   Директор једног позоришта желео је да за наступ у некој комичној опери ангажује познатог аустријског тенора чешког порекла Леа Слезака (1873–1946).
   Овај га је у писму питао колико намерава да му плати за једно вече. Директор му је телеграфски одговорио:
    – Сто марака, хиљаду поздрава!
    Слезак му је, такође телеграфски,
одговорио:
    – Хиљаду марака, сто поздрава!

Ове године у свету се обележава двестота годишњица рођења славног немачког композитора Рихарда Вагнера. Писао је драмске поеме користећи сва средства оркестарског звука и људског гласа, како би постигао највећи степен уверљивости и снаге у изразу и стварајући нови музички облик који је сам назвао музичком драмом. Своју замисао опере изградио је у романтичној трилогији „Холанђанин луталица”, „Танхојзер” и „Лоенгрин”, а образложио у теоријском спису „Опера у драми”. Најпознатије дело, поред „Тристана и Изолде” и „Мајстора певача”, јесте четвороделни оперски опус „Прстен Нибелунга”.
Вагнерове музичке драме почивају на митолошком садржају а, осим по обиму, посебне су и по честој употреби лајтмотива и по томе што је оркестар носилац драмске радње. У Бајројту је 1876. године изграђено посебно позориште у коме се на Вагнеровом фестивалу изводе његова дела.
Рођен је у Лајпцигу 1813. године, а умро је у Венецији, 1883.

НИ ЗА ПЕТ ПАРА

   „Знак је плитке музичке културе вишег сталежа што његови припадници касне на Вагнеровог ’Лоенгрина’ само зато јер почиње у осам часова, а не пола часа касније. Друштво које није спремно да жртвује свој сир и слаткиш да би чуло уводну музику за ’Лоенгрина’, прво Вагнерово дело које је заиста освојило свет и изменило лице музике, можда је отмено друштво за игранку, али је белај у музици.
   Г-ђица Нордика је Елзу из Барбанта претворила у Елзу из Бонд стрита, појављујући се у корсету. Она тако вешто емитује свој глас да су његова безбојност и њена неспособност да изражајном радњом испуни дуге периоде које је Вагнер зато и оставио, били утолико више за жаљење. Г-ђа Фриш-Мади имала је тешке нападе грчевитог напрезања и посртала је у емоционалним кризама своје деонице.(...) Негодујем што се чланови хора деру, уместо да певају. Истина, то је напредак у односу на некадашње чланове хора који нису ни могли да се деру, али дерање не сме да буде домет амбиција чак ни оперског хора. И желео бих да даме из хора, за које се г. Херис постарао да добију пажеве и раскошне хаљине, науче да ходају на прави начин великих дама, а не да својим држањем направе смешном свадбену поворку. И волео бих више прецизности и финоће у оркестру. И, начелно говорећи, не мислим да су у Ковент гардену способни да направе ’Лоенгрина’ који вреди пет пара. И то је све.”
   (Музичка критика Џорџа Бернарда Шоа у листу „The Star”, 31. маја 1889. године)

КОМПЛИМЕНТИ

   Иако је био протестантске вере, Рихарду Вагнеру била су блиска будистичка уверења. Додуше и анархистичка. Упамћен је и као антисемита због есеја „Јеврејство у музици” који је под псеудонимом објавио 1850. године. Када би писао музику, увек је то чинио у свиленим кућним огртачима (којих је имао бар двадесет пет), окружен миомирисом егзотичних свећа и штапића. Док је писао „Парсифала”, купао се неколико часова дневно у млеку с додатком мириса етарског уља ириса.
   Требало би имати на уму да нису баш сва Вагнерова дела одмах била прихваћена с једнаким одушевљењем. На изведби „Танхојзера” 1861. године, пред Наполеоном III у Париској опери (и то после 164 пробе!), 1861. године, публика је извиждала дело.
   Амерички писац Марк Твен, чувши Вагнерову оперу, рекао је у шали:  „Вагнерова музика је боља него што звучи!”
   А Ђоакино Росини је приметио: „Вагнер има дивне тренутке, али ужасне четврти часова”.