ХОТЕЛ ЗА КОКИЦЕ

Дејвид Робертс, тридесетдвогодишњи столар из Корнвола у Енглеској, одлучио се да отвори хотел. И то јединствен хотел у свету. Хотел за кокошке! Има све што и хотел за људе, само што је намењен кокицама.
Дејвида су у почетку сви исмевали и покушавали да одговоре од необичне намере. Међутим, он није одустајао. Врло брзо испоставило се да је био у праву и да је његова замисао постала уносан посао. Јер, многим Енглезима смучио се брз живот испуњен радним обавезама од јутра до мрака. Зато се одлучују да купе викендице и баве се узгајањем кокошака, вртларством, повртарством... Али, шта да раде са кокама када дође недеља вече или понедељак ујутру, време када се враћају уобичајеним градским обавезама? Тада на сцену ступа Chicken Hotel или Хотел за кокошке. Дејвид их угошћује у „апартманима”. У један стаје осам кокица. Дневни пансион кошта два евра. Сваки „апартман” има и комадић дворишта. Током недеље хотел је препун, док газде не дођу и преузму кокице.
Хотел Дејвида Робертса један је од многобројних доказа да најлуђе идеје понекад доживе велики успех.

МЛАДЕНЦИ ТРАЖЕ СПОНЗОРА

Млади и заљубљени. Њихова једина мисао јесте да живе заједно. Да ступе у брак. Али, авај! Посла нема, криза је. О стану и да не говоримо. Али, Аурора Карачоло и Тере Пинчела, младић и девојка пореклом са Сицилије са сталним боравком у Модени, одлучили су се да се путем интернета обрате за помоћ. Нису видели другог излаза пошто је њихово (ванбрачно) дете напунило скоро две године. Било је крајње време да се венчају...
У отвореном писму упутили су позив спонзорима да уложе новац у свадбу, односно будући живот младенаца. Заузврат су понудили рекламе које би биле објављене на њиховим „Фејсбук” страницама. Сваки спонзор имао је одређени задатак који је требало да обави. Од бурми, преко венчанице, закупа ресторана. Није било лако сакупити сав новац, међутим, успели су. Уз спонзоре је све лакше!

И КЊИГА И ВОЗАЧКИ

Извесна госпођица Мери Стокл, осамдесетогодишња житељка Лосенстона, града на острву Тасманија у Аустралији, одлучила је да научи да вози кола. Силно се изненадила када је, обишавши више ауто-школа у граду, добила одговор да је превише стара да би савладала и положила захтевну обуку управљања возилом.
Међутим, дама није хтела да одустане. Села је за рачунар и срочила образложење због чега јој је неопходна возачка дозвола и послала га на неколико адреса – градоначелнику, министарству саобраћаја и кабинету министарства културе. Наиме, госпођица Стокл је две године пре тога објавила три књиге које су добиле изузетно добре критике градских познавалаца књижевности. Али, изузев у Лосенстону, слабо су се продавале на острву, па је Мери Стокл, како је навела у образложењу, желела да их понуди књижарама у осталим местима, разносећи их колима.
Убрзо је ова бивша просветна радница без породице, целог живота посвећена подучавању, добила одговор и адресу ауто-школе којој може да се обрати за обуку уз жеље одговорних лица да и за воланом буде тако вешта као с речима .

КАД БИБЕР ЗАДИМИ

Недавно се на једном скупу европских војних аналитичара, одржаном у Мадриду, расправљало о значајним историјским изумима ратовања, првенствено заштитним средствима. Тако се зашло у доба великих географских открића у 15. и 16. веку, али и освајачких ратова у којима су земља домаћин, Шпанија, и суседна Португалија имале великих успеха.
Говорници су изнели податке да је у борбама Шпанаца и Португалаца за обалу Индије дошло до употребе гасова који гуше. Наиме, да би се одбранили од непожељних дошљака, домороци су палили траву и лишће бибера који је стварао љути дим који је „палио” слузокожу носа и уста. Да би се заштитили, шпански и португалски војници везивали су на лице крпе и завоје натопљене сирћетом чиме је дејство дима било онемогућено. То су биле прве гас-маске у историји ратовања .

МУКЕ ПО ЛАВИРИНТУ

Двојица психолога с Универзитета Стенфорд у Калифорнији извела су веома занимљив оглед. Направили су велики лавиринт с безброј ходника, кривина и ћорсокака. Пустили су у њега 27 заморчића да нађу пут до хране која их је као награда чекала на изласку. Потом је уведено 38 студената, деветнаест девојака и деветнаест младића, који су повезаних очију и испружених руку такође требало да нађу излаз.
Показало се да је сваки заморац нашао и научио пут много брже него иједан студент. Када је требало трипут узастопно проћи кроз лавиринт, опет су заморчићи били бољи. Студентима је остало једино да се теше чињеницом што су се приликом понављања огледа месец дана касније нешто боље сећали тог пута него глодари .

КАКО УХВАТИТИ САН

Помоћу једног веома осетљивог уређаја може да се одреди да ли неко за време спавања сања или не. Испитивање се састоји у томе да се контролишу покрети очију лица које спава. Као што је у току већег броја огледа утврђено, сан се „одаје” на тај начин што се очне јабучице покрећу јаче или слабије, и то по правилу усправно, горе и доле, а сасвим ретко водоравно, односно у правцу слепоочница .

ФБИ ТРАЖИ ПОМОЋ

Звучи невероватно, тек ФБИ, Федерални истражни биро Сједињених Америчких Држава, 29. марта 2011. године званично је путем Интернета затражио помоћ јавности у решавању једног случаја, старог дванаест година.
Реч је о лешу тамнопутог Американца Рикија Мекормика, старог четрдесет једну годину, несталног места пребивалишта у савезним државама Мисури у Илиноис, чије тело је откривено у пољу кукуруза у Сент Луису у Мисурију 30. јуна 1999. године. Да је у питању та особа полиција је сазнала на основу отисака прстију и здравствених картона. Месној полицији био је познат тек као ситан преступник, беспосличар, а социјалним службама као плућни и срчани болесник, и отац више незаконите деце. Дакле, речено говором криминалаца, Рики Мекормик био је далеко од било какве зверке.
Његов нестанак нико није пријавио, није било никаквих показатеља да је над њим извршена насилна смрт, разлога за тако нешто такође није било јер Мекормик није имао ни готовине ни било какве имовине.
Ипак, случај није затворен нити проглашен нерешеним јер су у џеповима Мекормикових панталона нађене шифроване белешке писане у два различита рукописа. Наравно, необичне белешке дате су на криптоанализу или, боље рећи, бројна испитивања која нису дала никакве резултате. Ни служба ФБИ није успела да их одгонетне, па су на своју интернет адресу ставили молбу да, ако неко уме, белешке нађене у Мекормиковим џеповима дешифрује.
Могућа решења и даље стижу .

ДА СЕ „СМРЗНЕШ ОД СТРАХА”   

Дизајнери задужени за уређење објеката из ланца јапанских ресторана „Georgia Max” не само да су врхунски стручњаци већ су и веома маштовити уметници. У стању су да сваки простор у који уђу напросто преобрате и претворе у чудесну визију.
Тако су у једном од ресторана средили тоалет. Мали простор претворили су у тродимензионални доживљај скијашке скакаонице с WC шољом на врху. Ко год је ушао у тоалет, кажу, „смрзнуо се од страха” јер је имао утисак да је закорачио на неку од двестаметарских белих стартних капија с којих се суновраћује до доскочишта.
Међу гостима, вероватно, поносно изјављују дизајнери, није било правих скакача .

КАКО СЕ ЈА ОНО ЗОВЕМ?

Путујућа позоришна трупа „Синђелић” из Ниша гостовала је почетком прошлог века у Крагујевцу са представом Игоове „Лукреције Борџије”. Тумачење лика Петруча у том комаду била је једна од првих улога касније славног глумца, Добрица Милутиновић (1880-1956).
На представу су дошли Добричини родитељи и његови другови - ученици.
На сцени с Добрицом био је Брана Цветковић, комичар, „велики зафркант”. Добрица је требало да каже:
„Ја сам Асканио Петручи”. Али, он се збуни, и није знао како се зове у комаду, па упита Брану шапатом:
„Брано, како се ја оно зовем?”
Брана то једва дочека, и шапне му: „Добрица Милутиновић”.
Добрица се још више збуни, а шаптач почне да се кикоће. Добрицу то сасвим порази. Није знао где је, и у памети му се све побрка од треме. У једном тренутку шаптач се смири и поче му да му довикује: „Добрице, кажи: Аксанио Петручи”.
Добрица најзад то чује и дрекне:
„Добрице, кажи: Асканио Петручи!” .

УДРУЖЕНА ПАМЕТ

Догодило се случајно. Елизабет Литон бициклом се возила Америком и случајно прошла кроз Боринг. Тад јој је синула идеја да би било занимљиво кад би се овај град у Орегону побратимио с местом у коме она живи у Шкотској. Боринг на енглеском значи „досадан”, а Елизабет Литон живи у селу по имену Дал („dull” је на енглеском „глуп”). Чим се вратила у Енглеску, Елизабет је као једна од чланица Читалачког клуба покренула преговоре с Борингом. Наравно, замисао се свима учинила изузетно занимљивом, али и веома корисном. Иако Боринг има дванаест хиљада становника, а Дал је само невелико село, удружена памет може им довести туристе и донети привлачност на интернету и друштвеним мрежама, што се и догодило. Сад већ увелико многи траже да купе саобраћајне знаке с исписаним именима ова два места, ускоро следе и други сувенири. Кад склопе савез досада и глупост, некад од тога може да испадне и нешто веома паметно .