КОЛИКО ПАРА ТОЛИКО СЛИКАЊА

Чувеног енглеског сликара Вилијама Хогарта (1697–1764) једном је неки богат, а веома шкрт племић замолио да му за свечану дворану нове палате наслика огромну фреску преласка Јевреја преко Црвеног мора. Сликар је за рад затражио сто златника, а племић му је понудио само двадесет. Тада му је сликар рекао:
„Пошто сам у неприлици, преузећу посао и за тај новац, ако ми платите унапред.”
Примивши новац и кључ од дворане, отишао је и нашао молера. И пре него што је племић идућег јутра устао, читав зид дворане био је премазан црвеном бојом. Тада је Хогарт позвао газду и рекао му:
„Посао је обављен.”
„Шта је обављено? Шта ово представља?”
„Црвено море.”
„Црвено море? А где је онда фараон са својом војском?”
„Удавио се”, узврати му сликар.
„А деца Израела?”, пребледе племић.
„Они су већ на другој страни и немогуће их је видети”, спремно му је одговорио сликар.

ШАПТАЧ СТЕВА

Познати глумац Добрица Милутиновић (1880–1956) је у мају 1951. године гостовао у Новом Саду. На сцени Српског народног позоришта играо је Шајлока у представи Шекспировог „Млетачког трговца”. Младом глумцу и Добричином пријатељу, Славку Симићу (1924–2007), пало је у част да организује то гостовање, Па је замолио шаптача Стеву Радиновића, великог мајстора свог заната, да припази на Добрицу који ову улогу дуго није тумачио.
За време извођења чувеног комада сала је била пуна као кошница, а на крају представе глумци су добили велики аплауз. Чим је завеса спуштена, Добрица је пришао шаптачу Стеви Радиновићу, пружио му руку и рекао:
– Стево, честитам! Био си одличан Шајлок.

ГЛЕ МАЛЕ ИДЕ!

Љубинка Бобић (1897–1978) играла је у представи „Дорћолска посла” свог колеге Илије Станојевића Чиче (1859-1930). Била је то мала улога у четвртом чину, девојчице фотографа Иде. Глумци су увек тај чин почињали реченицом:
– Гле мале Иде!
               
Уочи једне представе Љубинка се разболела и није дошла. Глумци су се, ипак, досетили како да реше тај проблем па су, видевши да је нема, овако почели четврти чин:
– Гле мале Иде, а учинило нам се!

КАД СЕ БОЕМ НАМРШТИ

Велики песник и боем Тин Ујевић (1891–1955) једном је, за опкладу, везаних очију пробао разна вина и по укусу погађао које је које.
– Црно, преклањска берба. Донели сте га од „Гинића” – спремно је одговорио песник после прве пробе.
– Сићевачко! Лањско. Троше га код „Трандафиловића” и „Три сељака” – био је још прецизнији.
– Смедеревка, овогодишње, није најбоље. Виноград окренут југозападу... – рекао је песник након треће пробе.
После тога донели су му чашу обичне воде. Ујевић је и то испробао, намрштио се, попио још неколико гутљаја па, скидајући повез са очију, поражено изговорио:
– Ово никад нисам пио.

КАКВА НЕСРЕЋА!

Радоје Домановић (1873–1908) седео је, по обичају, са друштвом у кафани. У једном тренутку њиховом столу се прикључио неки непознат чиновник. Намрштени Радоје је, слушајући дошљакова дуга наклапања о свему и свачему, упорно ћутао. Али, када је чиновнику пало на ум да у разговору напомене како се родио истог дана када је умро песник Ђура Јакшић, мајстор сатире огласио се овом бритком опаском:
– Их, побогу! Две несреће за српски народ у један те исти дан!

УВИШАН ПОСАО                

Пролазећи једном крај неког гробља, Марк Твен је угледао раднике који су подизали зид. На његово питање, шта раде, радници су му дали очекиван одговор, а славни хумориста је тада духовито приметио:
– Мислим да вам је то сувишан посао. Они који су унутра неће изаћи, а они који су напољу немају намеру да уђу.

ВОДА ОДНЕЛА ПЛАНИНУ

Зна се да реке и потоци односе у мора камење, песак и земљу, али колико тога вода спере изгледа да никога није посебно занимало, осим научника из Сједињених Америчких Држава. Они су дошли до веома занимљивих података. Утврђено ја да реке и потоци у САД сваке године у море однесу око 783 милиона тона тла. Према научним прорачунима, то значи да је од 1776. године, када је потписана Декларација о независности, ова земља тако изгубила тла у количини која одговара једној планини, у основи широкој око једанаест километара и високој око 1500 метара.

ЛОНДОН, 20 МЕТАРА ПОД МОРЕМ

Још средином прошлог века геолози су установили да Велика Британија тоне. Тло престоног Лондона и његових предграђа спушта се 22 центиметра у току сто година. Сондирањем корита реке Темзе утврђено је да се тло, у поређењу с оним на коме су живели и радили људи у каменом добу, налази на двадесет метара испод површине мора.