Deo po deo

Kad je u pomorskoj bici izgubio desno oko, proslavljeni britanski admiral Nelson (1758-1805) pokušao je da od mornarice dobije novčanu nadoknadu za povredu. Rečeno mu je da ne može da primi novac ukoliko lekar ne napiše kako je zapravo izgubio oko. Posle nekoliko godina peripetija, Nelson je dobio sasvim malu svotu. U međuvremenu je izgubio i desnu ruku. Morao je ponovo da čeka da mu isplate nadoknadu, ali ovoga puta još duže...
- Valjda ću se obogatiti kad budem izgubio nogu budući da je veća i od oka i od ruke - ljutito je rekao, prinuđen da se ponižava pred lekarima.
Nelson, međutim, nije izgubio nogu. Poginuo je u bici kod Trafalgara 1805. godine. U oporuci je naglasio kako ne želi da bude sahranjen u Vestminsterskoj opatiji uz druge britanske velikane jer je načuo da je opatija podignuta na klizištu i da će svi pokojnici skliznuti u Temzu.

Slani san

Američki milioner Kornelijus Vanderbilt (1794-1877), graditelj železnica, patio je od nesanice. Budući da je bio sujeveran, pa čak i sklon okultizmu, naposletku je smislio način kako da brzo i mirno zaspi... Nije pristajao da legne u krevet pre nego što bi svaka noga njegovog kreveta bila umočena u veliku posudu punu soli! So je trebalo daleko od Kornelijusa da otera zle duhove.

Univerzitet za spomen

Posle smrti jednog studenta Harvarda 1884. godine, u posetu Čarlsu Eliotu, predsedniku Univerziteta, došli su ucveljeni mladićevi roditelji. Eliot je primio unesrećeni bračni par i izjavio im najdublje saučešće. Roditelji pokojnog studenta izrazili su želju da osnuju neku vrstu fonda u spomen na prerano izgubljenog sina.
- Pretpostavljam da imate u vidu godišnju stipendiju za najmarljivijeg studenta? - upitao je Čarls Eliot.
- Pa, mislili smo na nešto korisnije od toga. Bilo bi bolje da to bude neka zgrada... - rekli su nesrećni roditelji.
Gospodin Eliot odbio je ljubaznu ponudu uveravajući ih da je to korisno, ali preskupo ulaganje... Jecajući, roditelji su izašli iz njegove kancelarije. Predsedniku Harvarda bilo je neugodno. Ali, nelagodnost je trajala kratko - na račun Harvarda stigao je ček od dvadeset šest miliona dolara u znak sećanja na Lilenda Stenforda Mlađeg. Tako je osnovan slavni Univerzitet Stenford.

Želim krila

Rej Miland (1907-1986), britanski glumac koji se proslavio u Holivudu (igrao je u Hičkokovom filmu „Pozovi M radi ubistva”), za vreme snimanja filma „Želim krila” (1941), pošao je sa pilotom na probnu vožnju avionom. Inače, Miland je bio neustrašivi padobranac. Stoga je poneo i odgovarajuću opremu, rešen da u određenom trenutku iskoči iz aviona. Budući da je avion odjednom počeo da gubi gorivo, pilot je zamolio Milanda da ne skače, već su se smesta spustili.
Kada se glumac kasnije požalio kolegama da nije imao prilike da se iskaže kao padobranac, kostimograf se umalo nije onesvestio. Jer, padobranska oprema bila je namenjena samo za potrebe snimanja, odnosno umesto padobrana u rancu su bile - novine.

Tehnika zavođenja

Među filmskim rediteljima Aleksandar Korda (1893-1956) bio je poznat kao nenadmašni zavodnik. Jednom prilikom objasnio je svoju „tehniku zavođenja” koju je smatrao delotvornom i nepogrešivom. Kako je Korda zavodio i najslavnije glumice? Lako. Najpre bi ih pozvao na piće da bi se dogovorili o nekoj ulozi. Zatim bi im otvorio srce ispričavši tužnu priču o tome kako su žene, iz nepoznatih razloga, prestale da ga privlače. Bio je to uvek neodoljiv izazov jer dame su se potrudile da ga vrate „na pravi put”. I svakoj je to pošlo za rukom.

Plaćanje

Frederika Šopena (1810-1849) bogati Parižani često su pozivali na večere i prijeme. Svima je bilo jasno da su ga zvali u goste samo da bi na kraju večere svirao. Jednom prilikom, bogata domaćica nije okolišila: zamolila je Šopena da odmah sedne za klavir... Nemajući kud, on je svirao pre večere. Kada je potom večera završena, nestrpljiva domaćica ponovo je prišla pijanisti i zamolila ga da održi još jedan koncert!
- Ali, madam - rekao je iznureni Šopen - nisam u stanju opet da sviram! Pa ja sam tako malo jeo.

Zvezdani sjaj

Za vreme jednog koncerta u domu uglednog umetnika, pevačica koja je pevala neku ariju, odjednom je zaćutala. Leptirica koja je letela oko nje, zamalo joj nije uletela pravo u usta. Kada je pevačica zaćutala, zaćutala je i publika.
Posle kraće stanke oglasio se Džems Džojs (1882-1941), slavni irski pisac, inače i sam odličan pevač:
- Vidite koliko je snažna i neodoljiva želja leptirice da dođe do svetlosti, do pravog zvezdanog sjaja.

Radno vreme

Američki filmski producent Džek Vorner nije dozvoljavao nikome iz filmske ekipe da ni na tren napusti snimanje, koje je uvek trajalo od devet do pet. „Od devet do pet vi ste moje vlasništvo i nema mrdanja!” često je napominjao Džek Vorner.
Za vreme snimanja filma „Princeza O'Rork” sa Olivijom de Hevilend u glavnoj ulozi, Vorner je bio nestrpljiv što se ne nazire kakav će biti kraj filma. Zato se obratio piscu scenarija Normanu Krasnom da mu ispriča kakav će zapravo biti kraj.
- Nažalost, ne mogu da ti kažem - odgovorio je Krasna. - Smislio sam ga oko pola šest posle podne, što znači posle radnog vremena. Ti, dakle, nisi vlasnik te priče.

Mozak nalevo

Prema saznanjima do kojih su došli neurolozi, osobe koje govore dva ili više jezika imaju veći broj moždanih ćelija i veću moždanu masu u levoj polovini mozga od osoba koje znaju samo jedan jezik.

Zabavljač

Proslavljenog američkog violinistu Frica Krajslera (1875-1962) jednom prilikom upitala je neka bogata Amerikanka da li bi svirao na njenoj zabavi. Za novac, podrazumeva se. Virtuoz je pristao.
- Kolika je, dakle, vaša cena da održite kraći koncert na mojoj zabavi? - upitala je bogatašica.
- Pet hiljada dolara - odgovorio je Krajsler.
- Odlično! - prihvatila je domaćica. - Ali, da znate, ne očekujem od vas da posle koncerta pričate s mojim gostima i zabavljate ih.
- Još bolje! - uzvratio je Krajsler. - U tom slučaju moj honorar iznosi svega dve hiljade dolara.