Stvarnost kao diskurs
Postmodernizam od Kiša do danas, Slobodanka Vladiv-Glover

Rođenjem Beograđanka, ugledni slavist iz Australije, univerzitetski profesor u Melburnu, Slobodanka Vladiv-Glover je naš autor i zato što knjizi o kojoj ide govor prethode dve, Lirska drama slovenskog modernizma (1997) i Romani Dostojevskog kao diskurs transgresije i požude (2001), kod istog izdavača ovde objavljene. Njena nova studija sastavljena je od jedanaest po predmetu manje ili više autonomnih, a tematski čvrsto objedinjenih eseja sa iscrpnom naučnom aparaturom. Svojim znatnijim delom ona obrađuje pojave i dela ovdašnje postmoderne književnosti, a obuhvatnijem razumevanju pokreta doprinose tekstovi o pojavama i delima ruske i, manjim delom, ukrajinske nove proze. Unekoliko je apartan esej o “Stomaku arhitekte” Pitera Grineveja, ali i opravdan jer film tretira kao “proširenu metaforu postmodernog modela recepcije”.

Isprva Slobodanka Vladiv-Glover objašnjava suštinu korenitih promena u percepciji objekta, naglašavajući da su književni tekstovi koje postmodernizam proizvodi u načelu saobrazni “opštem shvatanju stvarnosti kao diskursa (reči)”. A to, opet, znači da je vrednost ovih tekstova mogućno meriti isključivo spram stvarnosti odabranog diskursa. Danilo Kiš je prvi pisac čija su dela Peščanik i Enciklopedija mrtvih izložena ovakvom kritičkom pristupu. Opis načina na koje Kiš u romanu oživotvorava svoju poetiku ide od njegove dekonstrukcije modernizma, a zatim uglavnom dvama smerovima sa mnoštvom grananja. Svoje viđenje sveta on je, navodno, zasnovao na odsustvu vrednosti kao hijerarhijskog sistema – bio je nameran da izrazi “šizopsihologiju” nove realnosti koja poslediči Aušvicu. A celokupnost sveta je, saglasno svojoj poetici, Kiš sažeo u virtuelnim objektima svojih priča.
Proza Vide Ognjenović je drugo vrelo iz kog izlaze analitički tokovi ove studije. Na delu je, po mišljenju Slobodanke Vladiv-Glover, poetika gotovo podudarna Kišovoj, sa jednom izrazitom razlikom. Subjekti ove proze mogu, naime, biti definisani samo spram njihovog trenutnog govornog čina, a to će reći da “identitet subjekta sačinjava čin mišljenja eksternalizovan kroz govorni jezik”... Sasvim ukorak s vremenom, “angažman” postmoderne srpske proze nedavnim ratnim i političkim zbivanjima autorka studije ilustruje analizom dvaju oprečnih pristupa temi u tekstovima Vladana Arsenijevića i Slavena Radovanovića. Ona drži da, razlikama uprkos, nacionalni i kulturni identitet ovi pisci shvataju kao funkciju etike, a ne ideologije nacionalizma. U završni esej posvećen našim temama složeni su razlozi sa kojih roman Milisava Savića Ožiljci tišine zadovoljava uslove “postmodernog arheološkog pisanja u Fukoovom smislu”.
Četiri eseja o primerima iz nove ruske i, znatno manjim delom, ukrajinske proze upotpunjuju naša saznanja o postmodernizmu kao globalnom i, posebno, kao kulturnom fenomenu postkomunizma u zemljama Istočne Evrope. Slobodanka Vladiv-Glover smatra da se taj fenomen najvećma ispoljava u preobraćanju “homogenog sistema ideološkog mišljenja u heterogenu stvarnost jezika i mnogostrukost diskursa”. Množina, za rusku književnost novih, modela diskursa naložila je autorki studije da svojim analizama obuhvati dela povelikog broja pisaca: Bitova, Jerofejeva, Galjbiševa, Sorokina, Lj. Petruševske, T. Tolstoj, Andruhoviča i drugih. U isti mah, rečenom množinom diskursa odbranjena je teza da je na delu nova kulturna paradigma – postmodernizam saglasan zapadnoj kritičkoj teoriji.
Slobodanka Vladiv-Glover je negde pripomenula da je postmodernu poetiku nemoguće opisati sredstvima tradicionalne kritike. Dakako, ona to i ne pokušava, njen analitički postupak podrazumeva, uz ostalo, aktiviranje izrazito disciplinarnih instrumentarija novijih “škola” teorije književnosti, filozofije, estetike, psihologije, antropologije, lingvistike, sociologije i dr. S neznatnim se preterivanjem može reći da su stoga, za standardno književno-teorijski obrazovanog čitaoca, neki njeni tekstovi prijemčivi koliko i oni iz sfere nuklearne fizike. Ma kako stručno bila pisana (a jeste), ma koliko vredna bila (a jeste , u našim okolnostima pogotovu), ova studija će od prave koristi biti prevashodno posvećenicima postmodernizma. Utoliko je neophodnije istaći impozantan napor prevodilaca ovih eseja – Mirjane Milosavljević, Milisava Savića, Jelene Stakić i Petra Banjca – zaslužnih za ostvarenje jezički kvalitetnog i terminološki ujednačenog štiva.
Bogdan A. Popović

Срђан Дамњановић
Појам варвара у философији Платона и Аристотела

Објављено у оквиру "Пројекта Растко - Библиотеке српске културе на Интернету", 29. августа 2000.

Појам варвара на први поглед нема битну улогу у учењу Платона и Аристотела, а још мање у историји философије хеленског света. Међутим, у делима великих философа нема небитних тема, у сваком појму огледа се целина смисла. Појмови Хелена и варвара рељефно представљају карактер античке политичке философије, њен развој и, донекле, снажне парадигме које у одређеној мери делују и данас.

Различита су схватања о природи разлике између Хелена и варвара. Платон ту разлику одбацује, док се Аристотелово схватање политичности на тој разлици заснива. Синтезу њихових учења налазимо у делу грчког географа и философа Ератостена из Кирене (276-194. пне). Ератостен је први израчунао обим Земље, служећи се домишљатом аналогијом, и први довео у питање теоријски узрок разлике између варвара и уљуђених. Варвари, такође, могу достићи оно што се у античкој мисли подразумева под појмом уљуђености, пошто су и они способни да изграде задивљујуће државне системе. И у варварским државним системима Ератостен препознаје умственост коју је истакла хеленска етика и политика. Ератостенова мисао представља типичан израз хеленистичке синтезе, која политичким појмовима насталим у философији Платона и Аристотела даје једно шире значење, развијајући њихов садржај и смисао преко првобитних граница.

Сам настанак философије ишао је наруку успостављању разлике између оних који су баштиници меродавног знања и оних који до тог знања не достижу. Схватање философије као плода доколице, која је омогућена радом "оруђа која говоре", поробљених варвара, има и своје наличје које претпоставља неопходан однос Хелена и варвара у формирању знања. Аристотел то види на следећи начин. Пошто су пронађене вештине које се баве животним потребама и она која служе забави, засноване су науке које нису ни ради забаве ни ради животних потреба, и то прво на местима где је постојала доколица: "Због тога су математичке вештине настале прво у Египту, јер је ту свештеничком сталежу била допуштена доколица" (Аристотел, Метафизика, 981б 20). Варвари, како би то изгледало из Аристотелове перспективе, не уживају у доколици јер познају само средства за неку сврху, док умственост уљуђености познаје самосврховитост – умственој пракси добар чин је сам себи сврхом (Никомахова етика, 1139б, 1140б). Доколица, односно оно чудно у њој, јесте управо престанак важења техничког схватања света, а свет технике је исти и за Хелене и за варваре. Сфера производње, како то види Аристотел, има своју сврху ван себе, производи се ради нечега што не припада самој делатности. Где важи производња као начело живота, не важи и самосврховитост, пракса пада у технику. Пошто у варвара нема доколице (варвари наравно могу не радити, али нерад није доколица, него нешто случајно и неумно), они никада не достижу до самосврховитости људске праксе. Варварин, посматран из перспективе самосврховитости етике напросто није слободан човек, а ни човек уопште. Слободним називамо тек човека који живи ради самог себе, а не ради другог (Метафизика., 982б), што варварин није у двоструком смислу. Као "слободан" он није практично биће самосврхе доброг чина, а као поробљен, он је средство за постизање сврха другог.[1] Прича о настанку философије из доколице, чини се, није довољно промишљена из оног битног у доколици самој, што ће непосредно одредити и сам тип философије, као једног облика људског знања. Фундаментални облици "власти-знања", како би то рекао Фуко, делују у парадигматичним појмовима мере, знања и врлине, далеко снажније него што смо то сада у стању да наслутимо[2]. Варвари као такви не достижу из своје повесне супстанције до равни етичке и политичке рефлексије, а они који овладају сфером мисли, у варварима не могу пронаћи умственост која би их учинила предметом моралног процењивања. Све што је везано за варваре губи моралну супстанцију, а тиме и подложност етичком просуђивању и деловању.[3]

Настала разлика постала је далекосежна. Мишљење другог као варвара, ослобађа савест човека Запада етикополитичке одговорности, пошто варвари не постоје у сфери самосвести која се испосредовала као политичност. Непромишљање појмовног склопа варварства омогућава обострано испољавање неосвештених слојева психе путем комплекса пројекције. Човеку Запада се са друге стране цивилизацијске границе цери сопствена сенка, у којој су садржани његови неосвештени набоји, уче Сигмунд Фројд и Карл Густав Јунг, освештавајући психолошку подлогу прастарог агона. Варварима су позни хеленски песници и ретори приписивали суровост, неверство и кривоклетство "наивни у том слепилу за чињеницу да су у тим стварима поступали исто као и варвари"[4]. Пројекција, вели Јунг, преокреће околину у сопствено непознато лице. Мислећи о себи као о ономе што наше свесно биће зна, склони смо да незнање припишемо бићу другога. Глупост и незнање смештено у биће другога више говори о природи мишљења онога ко другог разумева као варвара, него о карактеру онога ко подноси именовање варварином. За разлику од становишта неосвештене психе, тему необразованости и незнања Платон сагледава у фокусу знања, док се Аристотелова философија другачије односи према појму варвара. Знатно ближи становишту хеленске обичајности, Аристотел у овом моменту не наставља стремљења свога учитеља
1.

Платоново превазилажење разлике између Хелена и варвара потиче из једне сасвим одређене сабраности људског знања, знања чију главну карактеристику чине два комплементарна типа дијалектике. Дијалектичка дијареза појмова, односно дијалектичка деоба која из нехипотетичког почетка изводи идеје, и узлазна дијалектика која од идеја доспева до Добра и Једног. У том кружењу мишљења први тип дијалектике може послужити философу при силаску у пећину, расветљавајући истином таму људског света, док други тип дијалектике из повесне супстанције расветљава моменте људског бивствовања у простору повесне одређености.

Платон принцип деобе поставља за основу логоса дијалектичког умећа, поготово онда када треба да одреди појмове из сфере етике и политике. Још у Федру налазимо поређење дијалектичара са месаром који је способан да рашчеречи човека по његовим природним састојцима (Федар, 265). Дијареза појмова, њихова распоређеност по идејним видовима (дакле дихотомијски) представља дијалектичку методу, која не залазећи у свет искуства изводи след појмова-идеја на основу њихове логичке конституисаности. Тип дијалектике која на основу деобе из нехипотетичког почетка изводи след појмова назива се силазном, иако је она у ствари неодвојива од дијалектике која се од идеја успиње до свог нехипотетичког почетка. Расподелу идеја омогућава дејство идејних начела Једног и Неодређене двојине, пошто они представљају срце дијалектике идеја, односно његову динамичку суштину.

Човек је постао умно и политичко биће тек када је успео да аргументује разлоге који га издвајају из света природе, промишљајући принципе сопственог мишљења и бивствовања. Принцип деобе по идејним начелима је дијалектичко средство путем кога Платон утемељује човекову природу у метафизичком карактеру искона идеја. Платон родове и врсте назива идејама, а путем деобе идеја настају појмови који обезбеђују човеково постојање на основу разлога ума. Метода коју заговара Платон састоји се у дијалектичком спајању и раздвајању појмова. У Државнику Платон демонстрира начин деобе, али се подједнако бави и принципима деобе саме. У наведеном дијалогу се путем низа деоба одређује државничко умеће: теоријско знање се дели на умеће просуђивања и наређивања, а затим се умеће наређивања дели на оно које се тиче живих и неживих бића. После низа подела Платон доспева до умећа гајења живих бића која немају рогове (изгледа да иронија подједнако циља и на методску ограниченост деобе и на природу политичких ствари). После, како вели Платон, вишеструког испреплитања речима или другачије речено, конституисања и промишљања појмовног сплета рода који подлеже деоби, дељењем рода двоножаца преостају људи, па се државничко умеће одређује као умеће управљања људима. Чини се да добици остварени деобом нису од посебног значаја, тим пре што је принцип деобе изведен из питагорејских начела порекла бивствујућег као бивствујућег. Али Платон овде путем Једног и Неодређене двојине демонстрира извођење (генерисање) идеја и то из логоса саме идеје која се не разлаже на супротстављена начела (као што је то код питагорејаца случај), већ на инхерентну напетост састојака идеје саме. Једно се "рачва" успостављајући низ родова-врста, где неодређено начело путем Једног постаје одређени појмовни облик-идеја. Свака деоба родова на врсте јесте истинита само по идеји у сфери идејних саједињавања: "Нека сваки део има свој властити појам-идеје" (Државник, 262а). Тако се по идеји деоба људског рода не врши на Хелене и варваре (Државник, 262а, Седмо писмо, 335д), јер само име није пресудно у генерисању рода-идеје. По природи идеје деоба мора бити извршена на основу тачне мере. Појам Хелена није самерљив са појмом варвара, јер су Хелени нешто исувише мало, дакле није успостављена сразмерна дихотомија која одражава истинитост деобе, па деоба човековог рода на Хелене и варваре није истинита, као што не постоји одвојена идеја Хелена и варвара. Људи се, сматра Платон, не могу делити на Хелене и варваре, пошто не смемо оделити мали део као целину према многим великим деловима изван његове врсте. Несразмера наравно није недостатак појмовне хармоније, већ пре знак промашаја начела деобе из природе идеје. Људи су по својој идеји једно, не постоји двојина људског рода из које би се извела подела на Хелене и варваре.

Мисао о истости Хелена и варвара за разум обичног грађанина полиса била је тешко прихватљива, али ни њено порекло није разумско, већ лежи у једном специфичном знању, дијалектичкој деоби која се темељи на мери између Једности и Неодређене двојине, која остварена и погођена може да произведе идеју. Знање захтева (уколико јесте знање мере) да мера док мери мора мерити и саму себе, да би у себи и за себе произвела смештеност у средину крајности (Државник, 284е). Истинита мера такође одражава истост или разлику предмета мерења са нормом мере, а мера саме мере одмерава разлику истости и истост разлике, што све заједно сачињава суштински принцип деобе. Знање мере по којој се врши деоба обележава позни карактер умствене разборитости и умерености (софросине), водеће, ако не за Платона и једине врлине.

Да ли Платонов појам мере потпуно одговара морфологији власти-знања, јединственом систему знања и расподели власти на основу успешне стратегије доминације? Код Платона, мера се појављује на темељу носећих односа састојака бивствовања, она није наметнута ни на основу инструменталне рационалности, а није ни дедукована из хипостазираног принципа ума, већ мера мора да се појави на темељу сагледавања састојака саме ствари, у склоповима умствености који не подлежу непосредно облицима власти-знања. Дијареза појмова се труди да наше контаминирано искуство стави у заграде, што говори о слојевитости онога што се иначе именује као политички конзервативизам Платонове мисли.

У Платоновој философији појам варвара има у себи нечега мистеријског и непојмљивог. И идејна истост Хелена и варвара, до које Платон доспева уз помоћ узоритог дијалектичког метода, у себи садржи непојмљиви остатак. Непојмљивост друге врсте постаје изразита када се суочимо са Платоновим мислима које потврђују уобичајена хеленска схватања о природи варвара.[5] Политичко умеће је предмет највише науке, која у односу на бивствовање унутар светских идеја садржи непојмљиви сувишак. Многе Платонове противречности зато остају дискурзивном мишљењу непојмљиве. Незнање у свом чистом облику, а не само у облику привида и обмане остаје присутно у самом знању. Логос дијалектике отуда прима своју снагу, пошто се знање непрестано продубљује дејством незнања. Сократову дијалектику знања као знања и незнања Платон не напушта ни у позним списима. Из тих је разлога тешко изаћи на крај са сфингом Платонове философије, па и са појмом варвара.

Хегелово тумачење улоге варвара у формирању хеленског духа заиста је импресивно, а иде и наруку Платоновом упућивању на варваре када су у питању последње тајне бивствовања.[6] Потиснута и туђа основа хеленског духа развија се у вишу супстанцијалност: "Јер за њихово духовно развиће потребно је нешто примљено, нешто туђе само као материја, као подстицај. Они су се у њему осећали као слободни људи, и тако су се понашали. Форма коју су дали туђинској подлози јесте тај властити духовни дах, – дух слободе и лепоте који, с једне стране, може да се узме као форма, а који, с друге стране, јесте управо оно што у ствари представља вишу супстанцијалност."[7] Хегел сматра да су Грци сами произвели оно што је у образованости супстанцијално, поштујући духовни препород који представља њихово властито рођење, али су такорећи незахвално заборавили своје порекло, ставили га у позадину, "можда су га покопали у мрак мистерија који су сакрили од самих себе"[8]. Сакривање свога порекла од себе имало је утицаја и на облик знања, а знање се увек ствара у комуникацији, расподели и присвајању, дакле у ширим садејствима политичких склопова.

Туђинска подлога или хеленска другост знања за Платона је плодоносни агон знања и незнања. Платон се не враћа варварима првенствено ради јединствености идеје човека, него мишљење из свог искона до те идеје једино може и допрети. Засигурно, Платон није до краја освестио моменте превазилажења разлике Хелена и варвара, али извесне идеје његове философије не припадају очекиваном развоју појмова унутар античке философије, док друге иду наруку "легитимном" развоју, чије плодове баштини Аристотелов геније.[9]
2.

Појам варвара у Аристотеловој философији знатно се разликује од Платоновог. Иако Платон на многим местима не користи философски појам варвара, него о варварима говори са висине хеленског духа, не би се могло рећи да Аристотелово потцењивање умствености варвара (које има потпуно теоријско уобличење) налази своје порекло у Платоновој философији. Тешко је замислити да би Аристотел у Платоновој Академији уопште могао да одржи предавања на основу учења које је познато преко списа Политика. Међу најближим Платоновим ученицима и пријатељима у истинствовању било је доста варвара, било из источних деспотија, било из дела разнородног корпуса хеленског етноса, који је из перспективе Атине и Спарте био близак древном "варварском" становништву балканског полуострва. Није за потцењивање ни чињеница да су Федон и Платон били бачени у ропство, а положај роба био је предодређен за варвара, а не за Грка.

Хеленска обичајност нашла је своју највишу теоријску апотеозу у Аристотеловој философији, што може и да зачуди, уколико признамо да су Аристотелове политичке наде биле везане за Александра Македонског, а он је био варварског порекла. Разлози леже другачијим начелима његове философије који непосредно одређују и виђење начина еманципације варвара. Политичка еманципација варвара више се не састоји у изграђивању једног одређеног типа знања, него у прихватању појма хеленске политичности. Уколико политичку философију Платона и Аристотела сагледавамо из перспективе појма варвара, револуционаран мислилац је Платон, и то без трунке њему често приписиваног политичког конзервативизма. Вид разлике између Хелена и варвара који се ствара на основу контекста Аристотелове философије, заснива се у односу на значај појма политичности, а сами разлози политичког леже у човеку схваћеном као бићу разума који своје крајње принципе налази у умствености мишљења. Човек је политичко биће пошто је у својој основи биће говора и мишљења. Исократово уверење да се само на Хелене могло утицати изношењем разлога, а на варваре углавном силом (Исокр. Филип. §16), има своје место и у Аристотеловој философији.

У Аристотеловој философији искристалисао се појам варвара, као појам оних који живе готово животињским животом, не достижући умствено постојање. На почетку Никомахове етике Аристотел критикује уобичајене назоре о стварима политике и конституише методу која може меродавно одговорити на постављена питања. Метода се састоји из две карактеристичне црте: Прво, "као у осталим стварима сложевину треба разделити све до несложевина (будући да су оне најмањи делићи целине), тако и о полису, разматрајући из којих је делова сложен" (Политика, 1252а 20). Друго, научно проматрање захтева сазнање ствари из њиховог почетка и развоја (Политика, 1252а 24). Разлагање сложеног на његове просте састојке представља принцип кога се, по Аристотелу, ваља држати у свим сферама сазнања философске науке. Једноставни састојци полиса нису нешто добијено разлагањем виших појмова на ниже, где би политички појмови били по свом смислу једно те исто, разликујући се само по степену општости (као што је то случај у народном схватању о господару неба, града, села и дома), него представљају резултат истраживања о елементарним начелима политичке заједнице, спрам којих су саодредиви појмови политичког бивствовања човека. Једноставни састојак или елементарни принцип политичности је за Аристотела појам полиса. По елементарним начелима политичког може се и непосредно сагледати по чему се полис разликује од других облика људског заједништва. Анализа тако није механичко разлагање делова него истраживање мишљења у коначним облицима политичке предметности спрам својих првих начела. Појмови политике имају своје "ради чега", своју сврху и у свом облику и у људској делатности која их испуњава. Појмови политике саобразни су метафизичким узроцима бивствовања. Кретање и развој појмова политике омогућено је раслојавањем бивствовања на могућност и збиљност, а природа збиљског је уједно и највиша сврха бивствовања. Преобраћање могућности у збиљност, јесте развој чији смисао философија жели да упозна. Изоштравање збиљског у својој умственој природи, може запасти у замку када се умственост политичке збиље протумачи у успешност и пробитачност доминације на основу разлога ума. На тај проблем, разуме се, указује, односно може указати тек савремена философија.

Споменута Аристотелова начела не допуштају да истраживање започне са грађанином као елементарним начелом политичког. Иако се полис састоји од мноштва грађана који могу учествовати у судској и саветодавној власти, док је држава мноштво таквих способних за самодовољан живот (Политика, 1275б 20), грађанин није основно политичко начело. Грађанин не може постојати без полиса ни домаћинства у ком је поникао. Полис је нешто суштаственије од грађанина, а из метафизичке равни полис према природи и своме појму постоји пре него домаћинство и грађанин. По Аристотелу, односи у домаћинству нису политички него деспотски, док у сфери полиса влада начело једнакости слободних грађана (Политика, 1328). У складу са постављеним начелима, заједница мушкарца и жене је оно најједноставније, а одређена је првим појмовима и начелима опстанка. Политичност тако настаје из домаћинства, али само домаћинство још не припада сфери политичког. Дакле, Аристотел за оно прво ради опстанка поставља двоје који једно без другога не могу бити, наиме мушко и женско (Политика, 1252а 25). Они постоје ради рађања и по природи су ґвладајућеґ и ґвладаноґ, ради узајамног одржавања живота и опстанка: "Јер оно биће које може умом предвиђати, по природи је владајуће и по природи је господареће; оно које може предвиђено својим телом извршити, владано је и по природи је робујуће. Због тога је господару и робу иста корист "(Политика, 1252а 35). По карактеру сврхе разликују се женско и роб, али код варвара та разлика не постоји. Код варвара, сматра Аристотел, не постоји нешто по природи владајуће, као владајуће које своју моћ црпи из разлога ума, па се заједница варвара састоји од робиње и роба. Уколико је варварин слободан он је по својој природи само роб: "Због тога кажу песници ґшто варварима Хелени владају право јеґ[10], као да је по нарави једно те исто бити варвар и роб."(Политика, 1256б 7). Живот варвара се не одвија у складу са сврхама бивствовања политичког бића, те по природи ствари може само пасивно да подлеже политичком обликовању умствености.

Чињенично стање које је вековима давало посебан тон хеленском изједначавању варвара и роба, утиче и на Аристотелова схватања:"Наиме, то да је код њих варварин био првенствено присутан као роб, и то масовно; Аристотел већ намерно не жели да прави дистинкцију између то двоје, да не би морао да одступи од свог чврстог уверења о ропству"[11]. Није погрешно ни сматрати да Аристотелова политичка философија развија посебну врсту умствености која оправдава сопствену вољу за господством. Мушкарац у домаћинству влада на основу снаге ума, а телесност жене је средство које има сврху ван себе, а тиме и нижу меру бивствовања. Господство код варвара не постоји, они по природи нису оно владајуће и ниједна умствена сврха их не води томе. Из тих разлога је заједница варвара могућа само као заједница робова.

Прво заједништво од више домова, које "није ради дневне потребе" јесте насеобина, потекла од једног дома и састављена од деце и унука (Политика, 1252б 17). Због тога се, сматра Аристотел, првобитно краљевало градовима, а још је тако у варварских народа, пошто су се сакупили они над којима се краљевало на темељу сродништва. Из више села састављено савршено заједништво је полис, и он је по Аристотелу досегао границу потпуне самодовољности. Полис постоји и ради пуког живљења, али његова је сврха далеко значајнија – полис опстојава ради "добра живљења" (Политика, 1252б 29). Прва заједница (домаћинство) је у извесном смислу претполитичка, пошто није настала првенствено ради добра и врлине. Тако су и заједнице варвара претполитичке, њих не одређује Добро као највиша сврха. Домаћинство је израз животне нужде, преживљавања појединца и продужење врсте. Насеобина од више домова има већ политичке црте. Сврха насеобине превазилази циљ дневних потреба биолошког опстанка, али је природа насеобине и даље сродничка. Полис је спој претполитичких сврха преживљавања и политичких сврха које представљају добар живот у складу са врлином. Место настанка добра и врлине је полис, а не домаћинство или насеобина. Полис представља сврху и разлог постојања првобитних заједница, домаћинства и човека уопште, јер изражава природу човека. Природа неке ствари је за Аристотела и њена сврха. Стога град бива по природи, као што по природи бивају и првобитне заједнице. Полис је њихова сврха, а природа је сврха: "Наиме, оно што је свако појединачно кад му се постанак заврши (када поједина ствар достигне ступањ потпуног развитка) то називамо природом сваке поједине ствари, као човека, коња, куће. Уз то, ґради чега је штаґ и сврха оно су најбоље. А самодовољност је и сврха и оно најбоље. Из тих је ствари дакле јасно како је град једна од природности и да је човек по природи политичка животиња"(Политика, 1253а). За Аристотела природа неке ствари представља суштину бивствујућег и узрок на основу кога он поприма свој облик и добија сврху. Сврха представља и највише добро бивствујућег, његово савршенство, али сама сврха још није стварна. На тај начин Аристотел заокружује метафизички склоп политике. Полис је саобразан дејству узрока, и то тако да се из саме сврхе изводи први узрок, као што је и први разлог сврси. Пошто полис представља природу и суштину човека, он је и првотнији од грађанина иако тек мноштво грађана чини полис. Полис је конституисан из своје метафизичке природе, која обједињава разлоге животног опстанка, али и живота у складу са врлином, најбољег и блаженог.

Брига о метафизичком темељу политичности наглашава умствену природу човековог бића. Зато ће Аристотел најпре указати на природу човека без полиса. Онај ко је по нарави без града (без политичности) пожудан је рата, "те је налик ґневезаном потезуґ у игри коцком" (Политика, 1253а 7). Понашање варварина није саобразно умственом реду ствари, штавише, он није слободан ни у смислу своје политичке слободе, а још мање слободе која му је потребна за теоријско мишљење. Да је говор варвара брбљање или неразумна вика пред убојним стрелама колонизатора, није мисао која би се могла приписати Аристотелу, пошто он у једном страном владару види могућност потпуног остварења природе хеленског бића. Са друге стране, из духа његове философије произилази да варварин није пријемчив за разлоге духа и ума. Политичност која у поретцима умствености има своје оправдање и као средство доминације над робом и варваром, није код Аристотела под знаком питања. Ради се о нечему новом. Дух хеленске обичајности, који је афирмисала Аристотелова философија, може поново постати жив заслугом једног по пореклу полу-варварског владара и његовог ратничког народа. Аристотел се није као Платон занео идејом идеалне државе, него је пред очима имао други циљ. Варвари се могу покорити умственим разлозима и тиме ослободити варварства, уколико буду поробљени од стране једне силе која је вођена разлозима ума.

Аристотел ближе одређује метафизичку природу грађана полиса, на основу мере средине која чини доступним политички живот у складу са врлином. Аристотел види врлину на следећи начин: "Врлина је стање са избором, заправо средност у односу према нама, а одређена начелом, наиме оним којим би је одредио разборит човек. Она је средина између оба порока, онога према вишку и онога према мањку; а и због тога што пороци или не достижу или премашују потребну меру у осећањима и делатностима, док врлина и налази и бира средину. Отуда, према бивству те одредби која говори шта је она у бити, врлина је средина, али према најбољем и праведном, она је крајност" (Никомахова етика, 1106б-1107а). Само Хелени делују рационално, у складу са умственим сврхама, остварујући средину која је у складу са властитом природом и умственим обликом врлине. Аристотел своје схватање поткрепљује обухватним погледом на најславније грчке државе и на целу народима настањену земљу: "Јер народи у хладним местима и у Европи пуни су срчаности, али су оскудни у разумевању и вештини, те стога задржавају више слободу, али су неприкладни за државно заједништво и нису у могућности да владају својим суседима" (Политика, 1327б 25). Превласт одважности и срчаности варваре чини кадрим да изборе и задрже слободу, али им то са друге стране, онемогућава стварање државе, те стога нису у могућности да овладају својим суседима, нити да развију умећа и одговарајуће врлине. Постоје и варвари код којих је однос њихове природе различит од првих: "Док народи у Азији поседују разумевање и душу склону умећима, али немају срчаности, те стога живе потчињени и у ропству" (Политика, 1327б 28). Хеленска раса се по својој природи налази на средини између тих народа, тако да учествује подједнако и у срчаности и разумевању. Хелени устрајавају у слободи свог државног поретка, пошто су разумевање и срчаност у природи оних које законодавац приводи ка врлини (Политика, 1327б 37). Хелени јесу Хелени по збиљности врлине. Да ли заснивање државе на разлозима ума оправдава покоравање неумних суседа? Хеленски народ, сматра Аристотел, "могао би завладати свима, да се окупи у једну државу" (Политика, 1327б 33). Тако Аристотел промишља о природи грађана у држави, изводећи из тога далекосежне последице.

Аристотел је први одредио појмовни смисао полиса, и од тада је полис темељни појам политике, као што је то за метафизику појам суштине. Полис представља заједништво сличних ради најбољег могућег живота, и то је оно што представља суштину политичког, одређену с обзиром на могућност најбољег: "И будући је блаженство оно најбоље, а оно је делатност и савршена примена врлине, док се догађа тако те једни у њој могу суделовати, други пак мало или никако, – јасно је како је то узрок што постоје многе врсте држава и више различитих државних поредака" (Политика, 1328а 40). Пошто је полис заједништво, а свако је заједништво ради неког добра (јер ради онога што им се чини добро сви чине све), јасно је да сва заједништва теже добру, а највише најпоглавитијем добру које у себи садржи сва остала. Највише добро које садржи сва остала јесте по Аристотелу држава и државно заједништво (Пол. 1252а 7). У политици различите врсте заједништва добијају сврху од заједништва које садржи највише добро. Највише добро је највиша сврха које не може бити средство за нешто друго. Праксис припада етикополитичкој сфери, пошто добро зависи од највишег добра – државног заједништва.

Услед одлучне улоге највишег добра у заснивању полиса, из политичког праксиса бивају искључени они који у свом животу не могу достићи врлину. Пошто "треба доколице и за настанак врлине и за државне делатности" (Политика, 1329а), из политике су искључени ратари, занатлије и наравно робови. Пошто "ратари морају бити робови или варвари или изоколни становници" (Политика, 1329а 26), поседи треба да припадају само грађанима полиса. Варвари уопште не могу учествовати у врлинама полиса, ни у случају када га опскрбљују пољопривредним производима, ни када као робови у радионицама великих мајстора грчке скулптуре стварају величанствена дела.
3.

Стотину година после Александрових освајања хеленску политичност остварили су управо варвари: "Ератостен је могао рећи: нису у праву они који су цели људски род поделили на Хелене и варваре: боље би било правити разлику по ваљаним и по лошим особинама, јер многи су Хелени лоши и многи варвари уљудни као Индијци и аријевци, па и Римљани и Картагињани са својим задивљујућим системом државе"[12]. Политичку умственост достигли су варвари, и то онда када је грчки полис неповратно зашао за хоризонт историје. Варвари су постали баштиници хеленске политичке умствености, избрисавши белег који им је иста умственост ударила.

Да ли крај метафизике, на коме инсистирају многе струје савремене философије, обзнањује и крај аристотеловске политике која на основу снаге ума црпи легитимитет за своје стратегије доминације? Напуштањем метафизике легализује се расцеп етике и политике, који је већ прихваћен фаворизовањем различитих елемената непосредности на рачун рефлексије. Иако је и сама етика израз воље за моћ, средства доминације се самоограничавају у облике прихватљиве мери времена, а напуштањем метафизике допушта се неограничени прагматизам и инструментализам субјективног ума, који мишљење своди на средства за сврхе (тзв. "циљ оправдава средства"). Тако слобода која стоји у основи "легитимне" доминације тзв. "цивилизованих" и неумна природа неслободних варвара, представљају елементе трагичног агона варварства варвара и варварства цивилизованих народа. Варварство варвара испушта меру слободе и меродавног политичког склопа времена, док варварство цивилизованих инструментализује и формализује достигнуту умственост, чиме она опет ишчезава. Варварство тако губи карактер непосредности, а проста разлика Хелена и варвара неповратно нестаје у сукобима неоварварства.
Напомене:

1 У Андрићевој причи Предвечерњи час, писар босанског изасланства Дражеслав, чуди се над глатком и правилном лоптом од слонове кости, питајући Дубровчанина који му је показао ту реткост: "Чему служи ова стварчица?". Презир који је осетио босански писар код свог саговорника из Дубровника, мотивисан је његовим "варварским" тражењем средства за друго у предметима који служе ради разоноде у доколици.

2 Мишел Фуко, Предавања, Братство-Јединство, Нови Сад, 1990; Мишел Фуко, "Треба бранити друштво, Светови, Нови Сад, 1998.

3 Ко прихвати улогу варвара почесто за себе тражи моралан поступак, несвестан чињенице да му улога варвара не допушта да захтева поступак који би подразумевао моралност, уколико се он претходно легитимисао као варварин. Поготово у овим за нас тешким временима није мудро пренебрегнути Хегелову мисао из Философије историје: "Ко свет гледа умно, њега и свет гледа умно, обоје су у узајамном одређивању"

4 Јакоб Буркхарт, Повест грчке културе 1, Сремски Карловци- Нови Сад, 1992. стр. 258.

5 Платон, Закони, 357а; Тимај, 34ц, др.

6 Види: Александар М. Петровић, Кратка археографија Срба, Нови Сад, 1997., стр. 22.

7 Хегел, Историја философије 1, Београд, 1983. стр. 126.

8 Исто, стр. 126.

9 Политичко изједначавање појмова Хелена и варвара није само појмовна синтеза Платоновог и Аристотеловог учења, него је плод варварског остваривања концепта политичке умствености Хелена.

10 Еурипид, Ифигенија у Аулиди, 1400.

11 Јакоб Буркхарт, Повест грчке културе, стр. 259.

12 Јакоб Буркхарт, Повест грчке културе, стр. 270.

Zvonimir Milčec - Zvižduk s Bukovca


Pisac
Zvonimir Milčec rođen je 1938. godine u Zagrebu. Po zanimanju je novinar. Dosad je objavio knjige: Piti ili ne piti, Zadnja pošta Zagreb, Pozdravi doma, U Zagrebu prije podne, Posljednji zvižduk, Priča o novinama i Zagreb je Zagreb.

Sadržaj
Knjiga Zvižduk s Bukovca govori o nemirnom djetinjstvu provedenom na tom zagrebačkom brijegu. Giza, Truli, Dugi, Bimbo, Kanta i Rolo su dječaci s Bukovca. Svi oni pohađaju peti razred.
Giza je ban, Truli nije bio dobar u sportovima, ali je umjetnik u zviždanju, Dugi je visok i mršav dječak, Bimbo je nizak i debeo, Rolo nizak i mršav dječak kao i Kanta, samo što Rolo stalno muca.
Dječaci su se uvijek sastajali kod križanja Gornjeg Bukovca. Tako im je, jednom kada su igrali nogomet, pristupio trgovac Špoljarić, debeo čovjek koji je imao trgovinu, i objašnjavao dječacima kako se puca lopta. Rekao je kako će im pokazati kako se puca lopta, uzeo je zalet i u trenutku kada je zamahnuo nogom netko je kamenčićem pogodio loptu, trgovac promašio loptu pao na pod. To je bila osveta dječaka za krađu novca u trgovini kada je on povećao račun za svoj džep. Dječaci su imali još mnoge okršaje s trgovcem.
Gizovu obitelj čine Giza, njegov otac i majka te njegove sestre Ivka i Branka. Otac i majka su se često svađali, ali je jednom svađu prekinuo trgovac koji se došao žaliti da je Giza ukrao bombone iz njegovog dućana. Otac je ispravno zaključio i rekao mu neka ide drugdje tražiti krivca jer Giza ne krade.
Giza je imao starog razrednika Vjekoslava Deščaka, koji ih je u svemu mudro poučavao i rekao je kako sve treba znati, pa tako i zviždati te je i on sam jednoga dana odvratio umjetničkim zviždukom zvižduku koji se začuo iz školskog dvorišta.

Radnja
Radnja se odvija u vrijeme kraja školske godine, poslije drugog svjetskog rata u zagrebačkoj četvrti Bukovcu.

Dojam
Knjiga je zanimljiva jer opisuje djetinjstvo jedne grupe dječaka.

August Šenoa - Zlatarevo zlato



1.
Bilješka o piscu.
August Šenoa 14. studenoga 1838. godine u Zagrbu. U roditeljsom domu u ponjemšenoj obitelji Češkoga podrijekla stekao je ljubav prema umjetnosti: Otac mu je rado polazio koncerte i kazalište, a mati je voljela književost. Poslje smrti majke 1848. god., svršivši u Zagrebu osmi razred odlazi u Pečuh k rođacima, gdje završava prvi razred gimnazije 1850. god. Vraća se u Zagreeb gdje maturira 1857. god. u gornjogradskoj gimnaziji, i upiisuje se na Pravosloovnu akademiju. Od početka listopada 1859. god. nastavlja pravni studj u Pragu. Tu ostaje do 1865. godine. Ne položivš na vrijeme odrđene spite bio je prisiljen baviti se žurnalistikom, te se vraća u Zagreb i radi u redakciji “Pozor”. 1868. godine postaje gradski bilježnik. Iste godine vjenča se sa Slavom pl. Ištvanić. Postaje ravnatelj hrvatskoga zemaljskog kazališta 1870. god. postaje dramaturg. Njegov prvi roman Zlatarovo zlato izlazi 1871.god. 1873. godine postao je gradskii senator i napušta kazalište. Od 1874. godine do smrti uređuje hrvatski književni časopis “Vijenac”. Umro je 13. prosinca 1881. godine. Ležeći bolestan diktirao je “Kletvu” i rekao je “Nedajte mi umrjeti imam juš toliko toga napisati”. Najpoznatija djela su mu: “Seljačka buna”, ”Zlatarovo zlato”, “Prosijak Luka”, “Mladi gospodin”, “Prijan Lovro”, “Dijogenes”, “Kanarinčeva ljubovca”, “Vječni Žid”i “Zagrebulje”.
   
2.   
b) Pisac govori o tome kako je slučajno došao na ideju da napiše roman "Zlatarovo zlato" i kako je našao temu ,odnosno fabulu za svoj roman.

3.   
- Zagreb u šesnaestom stoljeću kraljevine Maksa 2. i banovanje biskupa Đure Draškovića
- karakteristike zagrepčana
- opisivanje Magde, portetiranje, osobine...
- Grga Čokolin, opisivanje, karakter, karikiranje...
- Petar Krupić (plemić) život, njegovo školovanje
- Dora - opis, karakter, ljepota, život
- Grga Čokolin pokušava pridobiti Doru, ali ne uspjeva
- osveta Grge Čokolina na Magdi zbog Dore
- popodne 4. dana po svetoj trojici 1574. godine
- opis Gregorijanca
- dolazak kanonika Antuna Vramca
- dijalog između Gregerijanca i konjanika
- godina dana poslije sastanak na Medvedgradu
- opisivanje Pavla Gregorijanca
- Dora pada u nesvjest, Pavle ju spašava
- odnosi Doru kući
- opisivanje Zagreba
- prva nedjelja poslije Šimunja 1576. godine
- dva kanonika stoje pred drvenom kurijom, jedan  od njih očekuje Franju Stolinkovića
- kanonici odlaze u dvor
- opis odnosa između Stjepka i Alapića
- dolazi Stolinković, njegovo portretiranje
- Pavao odlazi kod Dore, pita je za zdravlje, govori joj koliko je voli
- 9 sati
- portretiranje Barbare, opisivanje događaja oko Grge Čokolina
- Stjepko doznaje o ljubavi između Pavla i Dore
- Pavle dolazi kod Stjepka, Stjepko je ljut i tjera Pavla kod Klare Gruberove
- u šumi Pavle susretne Miloša i daje mu zadatak da čuva Doru
- prije dolaska Pavle odlazi vidjeti Doru
- gotova je misa i Freijovka dolazi govoriti sa Magdom
- dolazi do razumijevanja između ljubavi Dore i Pavla, narod je htio objesiti Magdu
- opisivanje krajolika grada Samobora
- opisivanje sobe Klare Gruberove
- Pavao dolazi kod Klare, ona ga zavodi, Pavao se naljuti i odlazi
- u šumi Pavao susreće Jerka
- Jerko priča Pavlu o tome da su oni braća, odlaze spasiti Doru
- 11 sati ujutro
- brijač i njegovi pomoćnici pokušavaju oteti Doru
- Pavao spašava Doru
- Dorin tata doznaje cijelu istinu
- Dora se vraća doma
- 1577 godina
- Stjepko je usmrtio Pavlinu majku
- Pavle naređuje Jerku da čuva Doru
- Tri kralja 1578, zima
- Hrvatska dobiva bana 1578 godine
- Dorin tata (Petar Krupić) mora stražariti, dolazi do sukoba, on je ranjen
- narod se dogovara protiv Stjepka
- brijač obavještava Stjepka o događanjima
- Pavle dobiva zlatni lanac od cara
- dolazi do velikih sukoba u Zagrebu
- Klara zaprosi Pavla, ali on ju odbija
- Dorina smrt
- Pavle je ljut na Klaru

4.   
Bilješke o prostoru i vremenu:
- Zagreb 16 stoljeće
- popodne četvrti dan po svetoj trojici 1574. godine
- godina dana poslije sastanka na Medvedgradu
- opisivanje izgleda Zagreba
- prva nedjelja poslije Šimunja 1576. godine
- dva kanonika čekaju nekog pred drvenom kapijom
- devet sati
- opisivanje krajolika Samobora
- 11 sati
- 1577 godina
- Tri kralja 1578 godine, velika zima

Bilješke o likovima:
- karakteristike zagrepčana
- opisivanje Magde
- opisivanje Grga Čokolina, karikiranje osobina
- opisivanje Petra Krupića, školovanje
- opisivanje Dore, ljepote, duše
- opisivanje Pavla Gregorijanca
- opisivanje Stjepana Gregorijanca
- portretiranje Barbare
- opisivanje Jerka
- opisivanje Klare Gruberove

Bilješke o fabuli:
- Grga Čokolin pokušava pridobiti Doru, ali ne uspjeva
- osveta Grge Čokolina na Magdi zbog Dore
- dolazak kanonika Antuna Vramca
- dijalog između Gregorijanca i konjanika
- Dora pada u nesvjest, Pavle ju spašava
- Pavle odnosi Doru kući
- dolazi Stolinković
- Pavao odlazi kod Dore, pita je za zdravlje, govori joj koliko je voli
- Pavle dolazi kod oca, Stjepko je ljut i tjera Pavla kod Klare Gruberove
- Pavao dolazi kod Klare, ona ga zavodi, Pavao se naljuti i odlazi
- u šumi Pavao susreće Jerka
- Jerko priča Pavlu o tome da su oni braća, odlaze spasiti Doru
- brijač i španjolski konjanici pokušavaju oteti Doru
- Pavao spašava Doru
- Dorin otac doznaje cijelu istinu
- Dora se vraća kući
- Stjepko je usmrtio Pavlovu majku
- Pavle moli Jerka da čuva Doru
- Hrvatska dobiva bana 1578 godine
- Pavao Krupić mora stražariti, dolazi do sukoba, on je ranjen
- narod se dogovara protiv Stjepka Gregorijanca
- brijač obavještava Stjepka o događanjima
- Pavle dobiva zlatni lanac od cara
- dolazi do velikih sukoba u Zagrebu
- Klara zaprosi Pavla, ali on odbija
- Dorina smrt
- Pavle je ljut na Klaru
- smrt Stjepka Gregorijanca
- Pavlova smrt
- Nikina (Pavlov brat) smrt

5.   
a)
Građani  srednji stalež
Seljaci  niži stalež
Feudalci  viši stalež
Borbe s turcima  turska osvajanja
Nacjonalne prilike  sukob među klasama

b)
Roman "Zlatarovo zlato" ima takav naslov zbog toga jer je zlatar Petar Krupić imao mudru i pametnu kćerku, i ona je njemu bila vrednija od svih zalta koje je posjedovao.

6.   

a) Dora Krupići i Pavle Gregorjanac.
b) Ona pripada građanskom, a on feudalnom staležu.

7.   
Dore Krupičeve i Pavle Gregorjanca.
   
8.   
Povjesni: Kralj Maks II, Biskup Đuro Drašković, Stjepan Gregorijanac
Građani: Magda, Dora, Brijač, Starac Mio, Antun Vramec
Feudalci: Petar Krupić, Stjepko, Pavle, Marta, Klara

9.   
Lik Dore Krupićeve je idealan lik.
   
10.   
a) Oni razgovaraju vrlo nježno.
b) "... Zdrav ću biti i živ, ako od vas melema bude, jer -skoči strastveno mladić- moj život si ti, moje zdravlje si ti. Od onog dana, kadno te smrtvu iznjeh ..."

11. 
Lik Dore Krupićeve je idealan , a Grge karikiran.

12. 
Umijesto riječi "čudan svat" mogli bismo upotrijebiti riječ čudan čovijek.

13.
Deminutiv je brijačića - njegova je uloga da nam kaže da je on nitko i ništa tj. da ništa ne predstavlja.

14.
Glava: debela, obla
Obrve: guste, svedene
Oči: male, crne, bodljive
Nos: tup, širok, uzvinut, crven
Lice: okruglo
Tim pridjevima se ističu ružna obilježja.

15.
Glava: obla kao glava od kupusa
Oči: bodljive kad ih nije vinska magla zastirala
Nos: da se bojiš primaći na puščana praha

16.
Kratak sadržaj:
Radnj se odvija u 16 st. u Zagrebu. Plemić Pavao Gregorijanec spašava Doru Krupićevu prilikom jedne gužve u gradu i dovodi je zlataru Petru Krupiću. Odmah se zaljubio. Prilikom iste nevoljeu gradu smili mu se nijemi prosijak Jerko i zamoli svoje sluge da ga odnesu na njegove dvore da se izlječi. Dora je slovila kao lijepa, vrijedna, skrušena i vjerna bogu i domu, iako je rano ostala bez majke pa ju je uz oca odgajala kuma Magda. Brijač Grga Čokolin nije uspio isprositi Doru za ženu pa se zakleo da će Krupićevoj obitelji nanjeti sva zla. Pokušao je djevojku u gradu oklevetati zbog čega ju je otac otjerao kod rođaka van grada. Putem su ju presreli plaćenici Stjepka Gregorijanca s namjerom da ju otmu i osramote, ne bi li tako onemogućili da se Pavao njome vjenča. Kao što je brijač Grga bio doušnik Stjepku, tako se prosjak Jerko zajedno sa plemićem Pavlom urotio protiv Grge i oca Gregorijanca. Dodatnu nevolju čini barunica Klara koja je rano ostala Samoborska udovica i smrtno se zaljubila u ljepog Pavla. Jerko je objasno Pavlu da nije nijem, da imaju zajedničkog oca, da mu je majka bila služavka na očevom dvoru, da ju je Stjpko napastovao i kad je vidio da je trudna protjerao ju je sa dvora. Umrla je u teškoj bjedi, a on joj se zakleo da će cijeli život šutjeti, kako nitko nebi saznao ništa o njemu. Do sada mu je pomagao rođak fratar u samostanu. Kad su nastale svađe između vlastele i građana, u vrijeme kad je Petar bio na ratištu protiv Turaka, Klara je unajmila jednog zlobnika koji se pojavio u Dorinoj kući, za vrijeme dok je bila sama. Prethodno je taj zlobnik ranio Janka koji je čuvao Dorina ulazna vrata. Dori se predstavio kao čovjek koji traži zaštitu, u nevolji je i bježi. Smilio se Dori, donijela mu je vode i dok je gledala kroz prozor zlobnk joj je podmetnuo otrov. Kratko nakon što je probala navodno gorku vodu preminula je. U taj čaš došao je nesretni Pavao koji nje ništa mogao napraviti protiv toga.Idućeg dana Dora je bila sahranjena. Za vrijeme dok je ležala na odru u crkvi Pavao se sreo sa Klarom i obećao joj najljuće nevolje za sve što je učinla. Pavao je otišao na ratište sa Turcima. Vratio se tek na očevu samrt, prilikom koje ispovijeda Stjepka svećenik Jerko. Otac se na samrti ispovjeda svećeniku i kaje se za vanbrčnog sina. Svećenik otkriva da je on taj sn. Iza obitelji Gregorijanec u kojoj su bila tri sina nije ostao niti jedan nasljednik. Pavao se nije ženio i pognuo je na ratištu. Niko je mao samo jednu kćerku, a Jerko je bio svećenik.

17.
Grga Čokolin je negativan lik u romanu, njegove akcije stavraju podvale među likovima. On na loš način pokušava dobiti ono što želi. Uhoda i doušnik, osvećuje se Dori zbog neuzvraćene ljubavi. U duši je velika kukavica, što se vidi prilikom njegove pogibije.

18.
Njezina uloga je da razbija skladan i normalan tok radnje.

19.
Grga Čokolin se osvetio Magdi, Stjepko je htio oteti Doru, Klara je dala otrovati Doru.

20.
Ljubavna - Pavle je zaprosio doru
Povjesna - Njegov tata je poslao Pavla van Zagreba

Ljubavna - Pavle je spasio Doru od Grge
Povjesna - Smrt Pavloe  mame

Ljubavna - Pavle i Dora se hoće ženiti
Povjesna - Dorina smrt

21.
a) On govori o važnosti obrane palača koje čuvaju Hrvatsku
b) Želi iskazati potrebu da se te tvrđave obrane
c) Tvrđave, Hrvatska, Turci
e) Nabrajaju se gradovi gdje su tvrđave, te kolike su one važne za Hrvatsku
f)

Kamenom pojasu - nešto snažno
Hrvatska krv - život svih ljudi
Tvrdi zid - hrvati koji je brane
Poplavile bi - pokorile bi
Kao bujicu - puno njih
Polumjesec - turci

23.
Grga, Stjepko, Antun Vramec
Zato jer je latinski jezik u to vrijeme bio važan.
izreke: pro primo, bene cognita, bonum mane

24.
"Mali ljudi" govore jednostavnim jezikom: piljarice, trčuljak, daščara.

25.
U eksterjerima prevladava opis Zagreba, okoline, opisani su najvažniji djelovi Zagreba. "Sam grad bio je zidan u trokut. Južni mu zid, tj. prema lici išao do istoka..."

26.
a) U perfektu
b) Jesu
c) Veći stupanj vrenja
d) Da

27.
Pisac hoće da obratimo više pažnje tom događaju.

28.
Vrisnula - da bi bolje dočarao situaciju.

29.
a) On je to upotrebio da bi istakao snagu odnosno jačinu.
b) Taj oblik je mnogo uvjerljiviji.

30.
U jednom trenutku nastala je gužva.

31.
a) Futuriskim aoristom.
b) Razlikuju se u tome što je u futurskom aoristu izražena mogućnost, a u futuru je izražena stvarnost.

32.
Od lomače, kresnulo je gori, pao na Alapićeva konja. - ritam se uspori.

33.
Jer nije potreban, točno je predočeno ono što se dogodilo.

34.
a) Konj se oteo sa tla i pun energije skočio.
b) Prezentom.
c)

35.
Zato jer govori o istinitom događaju iz povijesti.

36.
Seljačka buna  August Šenoa
Rat i Mir  Tolstoj
Quo vadis  Henrik S. I.

37.
Quo vadis  Henrik S. I.

38.
Mogla se preuzeli ljubavna tema.

F. M. Dostojevski - Zapisi iz mrtvog mora / Zapisi iz podzemlja



 “ Zapisi iz podzemlja” samo je jedna novela iz zbirke pod nazivom “Zapisi iz mrtvog doma” - zbirke poznatog ruskog realista-F.M.Dostojevskog. Novela “ Zapisi iz podzemlja” u sebi sadrži mnoge ideje o čovjeku, njegovom životu te o individui i njezinom ponašanju i uklapanju u društvu. Individua tj. glavni lik ove novele bolje nam predočava samog sebe a ujedno preko sebe izriče pravu istinu o čovjeku. Prema njegovim riječima, čovjek je negriješeno biće, pakosno biće, nezahvalno biće, stvaralačka životinja, lakosmisleno biće,nedolično biće te biće koje u svemu ima cilj i teži ka ostvarenju tog cilja. Osim svih ovih osobina jedna se osobina posebno ističe a to je samostalnost, čiju veliku učestalost možemo vidjeti i u samom glavnom liku. Naime, glavni lik ne slaže se dobro s društvom i prezire ljude u njemu, no ipak želi ući u društvo i osjetiti tu posebnu atmosferu. Usprkos toj velikoj želji, biva odbačen i postaje željan osvete za neuspjehom. Sve mu u životu propada a nesreća mu je uvijek za petama. Prema svemu ovome možemo zaključiti i da zapravo podzemlje za glavnog lika možda i predstavlja ovaj bijedan i nesretan život, a ponajviše izolaciju od društva, od cijelog svijeta.
     Ova se novela sastoji od dva dijela, gdje bi prvi dio mogli nazvati filozofskom raspravom o čovjeku, a drugi dio dokaz za sve ono što je rečeno u prvom dijelu.Kako se prava radnja javlja tek u drugom dijelu ove novele,mogli bismo reći da radnja teče kronološki, a jedna od zanimljivosti vezana upravo za radnju je da je radnja izmišljena kao i sami zapisi.
U ovoj se noveli spominje nekoliko likova: glavni lik, njegov sluga -Apolon, Liza, Ferfičkin, Simonov i Zverkov.
     Ipak, posebnu pažnju mogli bismo dati upravo glavnom liku jer on sa svim svojim osobinama predstavlja ljude tadašnjeg vremena. O njegovoj karakterizaciji možemo ponajviše saznati u prvom dijelu ove novele, gdje odmah na samom početku možemo uočiti pakosnost, koja se uočavala i u njegovom poslu. No, pored toga što je pakostan, on je dosta i radoznao a možemo reći i da voli sanjariti, fantazirati a ponajviše filozofirati. U njegovoj filozofiji možemo kao glavnu ličnost uočiti čovjeka i njegove probleme u društvu. Sve te probleme možemo pronaći i u glavnom liku, jer je totalno izoliran od društva i velika je individua. Ipak, za razliku od drugih ljudi koji su nezadovoljni onime što imaju, on je zadovoljan svojim načinom života.Na samom kraju novele možemo uočiti da nikoga ne voli, nikoga ne poštuje, no ono što je najgore, ne voli ni samog sebe.Sve je to uzrok njegovog bijednog života, kojeg je on silno želio popraviti. No, nedovoljna upornost dovela je do toga da je uvijek bio odbačen. Glavnu je riječ u njegovom životu vodila povučenost od društva, a sudeći po svemu ovome, možemo zaključiti da on u biti i nije shvatio svijet, život, već je sve to promatrao sa svog stajališta, sa svoje strane, dok drugu stranu svijeta nikad nije uspio vidjeti ni shvatiti. Tokom cijele novele činio se nervoznim, nesigurnim, izbezumljenim, neodlučnim a pomalo i strašljivim. Neke od ovih osobina mogu se uočiti i u današnjem svijetu, u današnjem čovjeku,no ima nešto što odskače od svega, a to je nezadovoljstvo čovjeka s onim što ima, jer čovjeku uvijek treba nešto više.
     Osim glavnog lika, u radnji novele sudjeluju i ostali likovi s kojima se naš glavni lik i nije baš previše slagao. Jedan od tih likova je i lik Ferfičkina.Prema riječima glavnog lika, bio je to čovjek kojeg je glavni lik ponajviše mrzio, i za kojeg je tvrdio da je glup i velika kukavica. Veoma podao i drzak razmetljivac koji je hinio najosjetljiviju ambicioznost, budio je sve negativne osobine u očima glavnog junaka. Bio je jedan od onih ljudi koji nije podnosio glavnog lika,koji ga nije prihvaćao i niti to nije ni pokušavao. Kao i svima, najvažniji mu je bio novac te iz pojedinih njegovih situacija vidimo kako je bio uistinu velik podlac, gotovo zao čovjek koji je s zadovoljstvom zadirkivao druge i ismijavao ih. Gotovo sve možemo reći i za preostala dva neprijatelja glavnog lika-Trudoljubova i Zverkova. Pakosni, zli likovi, kojima je jedini cilj u životu bio novac, često su omaložavali glavnog lika,koji je sve to trpio i čak im se u jednom trenutku htio i ispričati. Svi oni isticali su se jednom velikom negativnom osobinom-iskorištavanjem, kojom bi samo gledali da sebi ugode, da sebi učine život boljim, ne misleći na posljedice.
     No, u cijelom društvu bila je i osoba koja je u glavnom liku pobudila posebne osjećaje.To je bila djevojka Liza, izgledom veoma lijepa i dobra u duši i srcu. U početku je upoznajemo kao povučenu, šutljivu  i zbunjenu djevojku. Ipak, bila je osoba s kojom se moglo smireno i bez diskusija popričati i izmjeniti mišljenja o životu, budućnosti i ljubavi. Za razliku od drugih likova, pakost, zlo i egoizam se u toj djevojci nije mogao uočiti već je imala sve dobre osobine. Bila je veoma draga glavnom liku koji ju je volio no ta je ljubav brzo nestala zbog nespremnosti lika na takav način života.
     Već nam je poznato da su stil i jezik Dostojevskog veoma jednostavni, gdje se autor često koristi jednostavnim i jasnim rečenicama koje nisu toliko bogate stilskim sredstvima. Kao primjer jednostavne i kratke rečenice možemo navesti jedan od brojnih dijaloga iz novele:

                                                           ”Ti si odavde?
                                                           Nisam.
                                                                     Odakle si?
                                                                     Iz Rige.
                                                                     Njemica?
                                                                     Ruskinja.
                                                                     Jesi li već dugo ovdje?
                                                                     Gdje?
                                                                     U kući. “

Često se u rečenicama pa i među rečenicama javlja kontrast, koji je u funkciji humorističnosti i originalnosti rečenica ,kao npr.”Tada sam pobijedio,ali se Zverkov,koji je doduše bio glup ali veseo i drzak, na sve samo nasmijao i to tako da zapravo i nisam sasvim pobijedio –smijeh je ostao na njegovoj strani.” ili pak “ Ta čovjek je glup, fenomenalno glup.Naime, uopće i  nije glup, ali je tako nezahvalan da nema nezahvalnijeg stvorenja od njega.”Specifičnost ove novele je i početak, gdje se također uočavaju jednostavne i humoristične rečenice:” Bolestan sam čovjek...Pakostan sam čovjek. Neprivlačan sam čovjek. Mislim da me boli jetra. Uostalom,nemam pojma o svojoj bolesti i ne znam pouzdano što me boli.”,a i cijela je novela napisana tako da autor direktno razgovara s čitateljem i daje mu poneke savjete, a sve se to izražava rečenicama poput ovih:”...Stanite! Dopustite da predahnem...”,”Pa zašto ste onda sve ovo pisali?- pitate me.
Znate šta, strpao bih ja vas na četrdeset godina u podzemlje, bez ikakva posla, pa bih nakon četrdeset godina došao k vama da se raspitam do čega ste došli.”.Osim ovih rečenica , Dostojevski se obraćao čitatelju putem zagrada “ (Slaba dosjetka, ali neću je prekrižiti. Napisao sam je,misleći da će ispasti veoma duhovito; a sada, kad sam i sam uvidio da sam se želio samo napraviti odurno važan- namjerno je neću prekrižiti!).Sam jednostavan stil govori nam kako rečenice nisu toliko bogate stilskim sredstvima, no u noveli možemo pronaći i poneku metaforu: ”Bilo je tiho, pahuljao je snijeg padajući gotovo okomito i prostirajući jastuk po pločniku i pustoj ulici.”
     Realističnost stila također ne možemo izostaviti, a ta je realističnost i specifična za razdoblje u kojem je nastalo ovo djelo. Realističnost je izražena već putem same socijalne teme koja sa sobom nosi razne probleme. Ti se problemi očituju na posebnim realističkim likovima – likovima iz svakodnevnog života koji se kreću na svakodnevnim, običnim mjestima (gostionica, malena sobica).U noveli možemo uočiti i opis interijera:” U uskoj, tijesnoj i niskoj sobi, pretrpanoj golemim ormarom za odijela i krcatoj kartonskim kutijama, krpama i kojekakvim odijevnim starudijama - bilo je posve tamno.”čija je funkcija opisivanje i predočavanje socijalnog statusa likova,dok u jednom dijelu novele možemo uočiti i pozitivizam:”Pa i uopće ,dužni smo sebi ponavljati, neumorno, da nas u tom i tom trenutku priroda nipošto u tim i tim okolnostima neće ništa pitati; da je treba prihvatiti takvom kakva jest, a ne onako kao što fantaziramo, pa ako stvarno težimo za tablicom i kalendarom,no,i...no,pa makar i za retortom,što se može, treba prihvatiti i retortu!”
     Jezik u ovoj noveli je razumljiv no ima i pokojih francuskih izraza”a l’homme de la nature et de la verite”.

     I kao i svako dijelo, i ova novela ima nekoliko ideja:
1.   Čovjek nije nikada sretan onime što ima.
2.   Svaki je čovjek kukavica.
3.   Čovjek nije savršeno biće.
4.   Društvo čini čovjeka čovjekom.



Citati: F.M. Dostojevski, Zapisi iz mrtvog doma,  Zagreb 1979

Miro Gavran - Zaljubljen do ušiju

Tema:
Ljubav jednog dječaka

Mjesto radnje:
Nova gradiška I Zagreb

Vrijeme radnje:
Oko domovinskog rata

Likovi:
•Ja ili Mario
•Oliver
•Pavao
•Lana
•Mama
•Tata
•Davorka
•Sestra Ana
•Teta Marija
•Baka
•Brat Ivica
•Ankica
•Ružica
•Grga
•Barbara
•Zlatko
•Ivan
•Prof. Filić
•Čuvar ZOO-Šapa
•Jakov
•Doktor
•Martin
•Blagajnica
•Gospodin I Gospođa u vlaku
•Mato
•Dubravka

Kratki sadržaj:
U početku knjige Mario živi mirnim životom u Novoj Gradiški i misli da se samo slabići i kukavice zaljubljuju. Pošto su mu roditelji posvađani, on ih pomiruje i oni se sele u Zagreb da počnu ispočetka. On se tamo zaljubljuje u Lanu i misli da je ona  zaljubljena u drugoga. Da bi privukao pažnju počinje namjerno dobivati jedinice. Nakon kazne on pomišlja da su svi okrenuti protiv njega i da ga nitko ne razumije.
Zato bježi baki u Novu Gradišku i ostavlja Lani oproštajno pismo u kojem joj objašnjava da je voli i govori joj gdje je otišao i zašto. Roditelji ga traže te ga nalaze pomoću njegovog pisma. Ona mu šalje pismo po ocu u kojemu govori da ga je voljela od prvoga dana otkad je došao u njen razred i da će ga opet voljeti ako ispravi sve jedinice. On se vraća s ocem u Zagreb te ispravlja sve jedinice u rekordnom roku. Nakon što je sve ispravio Lana i on odlaze poslije škole u Botanički vrt te se tamo i poljube.

Opis likova:

-Mario
Mario je pametan, bistar I mudar učenik a nije štreber jer razumije ono što uče. Dobar je pred nastavnicima ali nije ulizica. Njegov domaći rad može prepisati tko god želi , kada se piše kontrolni iz njegove klupe polaze papirići spasa. Ne raduje  se ničijoj jedinici nego suosjeća. Voli šport I bavi se rukometom. U početku je mislio da se samo slabići I kukavice zaljubljuju, a onda se I on zaljubio snažnije od života, snažnije od sreće te je zbog toga bio nesretan I neshvaćen od okoline. Začudio se kako zna lagati kada je baki govorio zašto je došao.
Na kraju knjige bio je najsretnije biće na svijetu zato jer se bio poljubio sa Lanom tj. svojom simpom.

-Lana
Mala crnokosa Zagrepčanka za Marija najljepša djevojčica na svijetu.
Ima kratku crnu kosu ispod koje se smjestio par crnih očiju I prćasti nosić.
Ona je savršena I odlična učenica a nije štreberica. Normalno se ponaša mada je bogata, lijepa I draga.
Voljela je Marija od prvog dana kada je došao u njen razred ali on to nažalost nije znao.

Moje mišljenje o djelu:
U ovoj knjizi najsmješnije mi je bilo kada je Mariova sestra Anita kuhala ručak I način na koji je to opisano.
Najtužniji dio knjige bio mi je kada je Mario napisao oproštajno pismo Lani zbog neuzvraćene ljubavi I neshvaćanja okoline.
Najdirljivije mi je bilo kada je Mario uspio pomiriti svoje roditelje, a najsretniji sam bio kada Lana u svom pismu priznaje da ga voli te kada su se poljubili u botaničkom vrtu.

Pouka:
Budi kakav jesi.
Kada si zaljubljen reci  to. !!!!           

Eugen Kumićić - Začudjeni svatovi

Beleške o piscu:
Eugen Kumičić rođen je 11. siječnja 1850. u Brseču, a umro je 13. svibnja 1904. godine u Zagrebu. Studirao je filozofiju u Beču. Godine 1883. povukao se iz službe i posvetio književnom i političkom radu. Više puta je bio zastupnik u Hrvatskom saboru. Njegovi romani dijele su u tri skupine. Prvu skupinu sačinjavaju istarsko-primorski romani (Jelkin bosiljak, Začuđeni svatovi i drugi) u kojima na romantičan način opisuje istarske ljude, u prvom redu ribare, pomorce i seljake. Drugoj skupini pripadaju gradski romani u kojima je pokušao kritički prikazati zagrebačko građansko društvo (Olga i Lina, Gospođa Sabina i drugi). Trećoj skupini pripadaju povijesni romani (Urota Zrinsko-Frankopanska i Kraljica Lepa). Ostala djela su romani i pripovijetke: Neobični ljudi, Primorci, Sirota, Preko mora, Teodora, Pobijeljeni grobovi te drame Sestre, Obiteljska tajna i Petar Zrinski.

Dojam o delu:
Djelo je zanimljivo. Iz njega se može mnogo toga naučiti o poštenju i borbi za život dostojan čovjeka..

Kompozicija:
   
Uvod:
Brodolom kod Lučice   

Zaplet:      
Alfredo Saletti i Mato Bartolić se zaljubljuju u Mariju
   
Vrhunac:   
Antonio ubija Alfreda   
   
Rasplet:   
Mato i Marija se vjenčaju      
   
Završetak:   
Antonio ubija Marina Salettija i sam umire

Sažeto prepričavanje:
Lučica je bio miran primorski gradić sve dok se nije desio brodolom u Sadrišću. Tad je udarcem u glavu ozlijeđen Mato. Odnijeli su ga u kuću ribara Šabarića. Njegova kći Marija njegovala je Matu.
Mato se oporavio i zaljubio u Mariju. Nakon nekog vremena zaprosio je Mariju, a ona je pristala. Mato nije znao da je bogatašev sin Alfredo Salleti također zaljubljen u Mariju  i da je stalno salijeće i napastuje. Nakon što je Antonio osramotio Alfreda i spasio Mariju, Alfredo naručuje njegovo ubojstvo. Antonio ubija Alfreda u samoobrani, a kasnije saznaje da su zapravo bili braća. Marijin brat Marko tajno se sastaje s Elvirom, Alfredovom sestrom. Njezin otac Marino ne zna za tu vezu.  Antonio prenosi njihova pisma. Jednom, dok je tako nosio pismo Elviri, nalazi ga njezin otac i Antonio ubija i njega u samoobrani.   
Nakon Marijinog i Matinog vjenčanja Antonio se, želeći pobjeći od samoga sebe, skriva kod groblja, gdje i umire znajući da je ubio svoga brata i oca. 

Prepričana epizoda:
Dok je trajao tajni sastanak Elvire i Marka, Antonio je čuvao stražu. Alfredo idući kući nailazi na Antonija i napada ga. Antonio ga ubija nožem i bježi.   U strahu odlazi kod prijatelja Jose i njegovog oca Martina i povjeri im što se dogodilo. Od njih saznaje da nije nahod već da mu je Alfredo Saletti brat po ocu.

Opis glavnog lika:
Antonio Marola je mladić oniska  stasa. Imao je jake ruke i široka prsa. Bio je siromašni ribar "Odijelo Antonijevo je poderano, gdjegdje krpa na krpi." Bio je veoma izdržljiv "Ljuta je zima, no on kao da je ne osjeća, jer mu jedna nogavica od hlača tija do koljena zavrnuta." Vrlo je požrtovan. Povučen je i čudan. Bilo bi dana da ništa ne kaže ili da ode i ne vrati se nekoliko dana.
Na njega je pazila obitelj Šabarić primivši ga kao člana obitelji. Najviše je volio Mariju i Marka, za njih bi skočio i u pakao. Marku je pomagao prenoseći njegova pisma Elviri. Mariju je više puta spasio od napasnika Alfreda Salletija. Alfredo ga je zbog toga mrzio. Antonio kasnije ubija Alfreda u samoobrani.
Cijela Lučica je za njega mislila da je nahod. Kasnije se saznaje da mu je otac Marino Salleti, a majka Marica Kozulić. Marino Salleti ga napada i Antonio ubija i njega. Skrivajući se na groblju umro je od hladnoće.

Opis sporednog lika:
Marija Šabarić je mlada djevojka vitkog i punog tijela. Bila je snježne puti. Njezina vrana i glatko počešljana kosa podavaše čednu i nježnu dražest smrknutom joj čelu. Duboke i crne obrve krasile su joj lice. Imala je male, bjeloputne i oble noge.
"… bijaše Marija najdivnija tačka. Njezino rascvjetano, gipko i slikovito tijelo, blijesak sreće na prekrasnom joj licu, snježna put i sjajna kosa, bujne joj grudi i sav onaj nježni sklad čarobnih uda, sve to bijaše tako milo, tako zdravo i tako puno života i tako dražesno."
Dok je Mato ležao ranjen, ona je pazila na nj. Kasnije se on zaljubio u Mariju. Alfredo je također bio zaljubljen u Mariju. Na putu do nje uvijek bi mu se ispriječio Antonio što je jednoga dana završilo Alfredovom pogibijom Antonio bi za Mariju skočio u pakao. Kad su prošle Marijine nevolje a Alfredom, ona se udala za Matu Bartolića.

Mesto radnje:
Lučica - crkva, Sadrišće, Šabarićeva kuća, načelnikova kuća,Stupovi, carska cesta, Stipina kuća, Salletijev posjed, groblje, Martinova kuća 

Vreme radnje:
Prošlost dok je Istra bila pod talijanskom vlašću.

Tema:
Sukobi između bogatih stranaca koji moralno i materijalno upropašćuju selo i siromašne istarske ribare koji se bore za svoje poštenje i opstanak.

Osnovna misao:
Djelo govori o otimanju hrvatske obale i tlačenju hrvatskog puka u prošlosti. Bogati stranci uzimali su sve siromašnim seljacima i ribarima. Na kraju oni kobno završavaju shvaćajući da nitko ne može dugo držati Hrvate u šaci. Tko pod drugim jamu kopa, sam u nju pada. Svakoj sili dođe kraj.

Problematika:
Odnos tuđinaca koji su na vlasti i domaćeg stanovništva koje je potlačeno i njihovi stalni sukobi.

Jože Horvat - Waitapu

Opći dojam
 Knjiga mi je posebno zanimljiva zbog neobičnih i nestvarnih događaja i lijepog završetka.
 
Problemske situacije
- znatiželja dječaka Itea
- otkrivanje novog i nepoznatog svijeta
- odlučnost da pobijedi sve opasnosti
 
Opis krajolika
 Iteovo selo bilo je malo ribarsko selo. Smješteno na obali oceana. Selo je imalo nekoliko koliba između zelenih kokosovih palmi. More je zapljuskivalo obalu, a jata galebova dopratila su svaki brodić u luku. Jutra u tom selu bila su vrlo lijepa, a obzorje se rumenilo. iza sela bila je gusta, nepregledana šuma puna gmazova, ptica i zvjeradi.
 
Opis likova
Iteo - živio je u malenom ribarskom mještašcu, imao je stari jedrenjak i bio je vrijedan ribar. Bio je izuzetno znatiželjan i radoznao. Želio je ostvariti sve svoje snove, otkriti nepoznate i daleke svijetove. Iako je bio razborit bio je pun strasti i želje da otkrije nepoznati slijed. Suprostavio se svim zabranama i hrabro i odvažno krenuo ispuniti svoju životnu želju.
 
Hina - bila je lijepa djevojka koja je nastala od velike biserne školjke. Koža joj je bila nježna i bijela, kosa tamna, oči plave, a usta rumena kao crveni koralj. Njezinom ljepotom bio je zaljubljen ocean i uzme ju za kćer. Hina je bila vesela, nestašna i razigrana. Voljela je slobodu i željela je upoznati cijeli svijet.
 
Poruka knjige
Svaki čovjek koji ima svojih životnih želja i snova i uspije ih ispuniti postoje potpuno zadovoljan svojim životom.

Milutin Cihlar Nehajev - Vuci

Bilješka o piscu:
Milutin Cihlar Nehajev rodio se 1880. godine u Senju, a umro 1931.g. u Zagrebu. Bio je veliki poznavatelj europske književnosti. Svoje prve uspjehe postigao je pišući drame: “Prijelom” i “Svjećica”. Kao jedna od najvažnijih i najizrazitijih ličnosti hrvatske moderne napisao je novelu “Veliki grad” . U svojim posljednjim goinama života napisao je  vrlo zapažen roman “Vuci”. To je prvi hrvatski roman koji govori o bujnoj hrvatskoj prošlosti.

Mjesto radnje: Hrvatska, Ugarska, Venecija, Njemačka

Vrijeme radnje: XVI. stoljeće

Tema: Život i smrt velikog hrvatskog domoljuba i vojskovođe,kneza Krste Frankopana.

Glavna misao: Ljubav prema rodu, i domu nema granica, za domovinu vriejdi i umrijeti

Likovi: Knez Krsto Frankopan, knez Bernardin Frankopan, kardinal Matej Lang, grofica Apolonija, knez Ivan Karlović, nadvojvoda Ferdinand, biskup Jožefić , Zuan Antonio Donaldo, ban Ivan Zapolja, grofica Katarina, Marino Lamudo, Evanjelist, ban Petar Bersilavić, kralj Ljudevit II., kraljica Marija, kancelar Salkaj, knez Burgio, Jakob Rainer, Bernardo Ričan i dr.

Sadržaj priče: Šesnaesto stoljeće bilo je vrijeme burnih povijesnih zbivanja na tlu Europe. Njemačka je ratovala s Venecijom, zbog Jadrana i pograničnog dijela između te dvije države. Ugarska i Hrvatska bile su na strani Njemačke i Karla V., njemačkog cara. Austrijski nadvojvoda, Franjo Ferdinand I. želio je Hrvatsko-ugarsku državu pripojiti Austriji i Hasburgovcima. Francuska i njen kralj Franjo I. otvoreno su poktirali s Turcima, koji su bili velika prijetnja kršćanstvu. Na čelu turske vojske bio je sultan Selim I.Zbog svih tih događaja, u Ljubljanu ej 1514.g. trebao doći cesar Maksimilijan, da obiđe svoje čete koje su se borile protiv Mlečana. Tri dana prije u Ljubljanu je došao cesarov doglavnik, kardinal Matej Lang. Za večerom je saznao da je jedan od cesarovih vojskovođa hrvatski knez Krsto Frankopan, zarobljen i odvezen u Veneciju. To mu je poslije potanko opisala njegova sestra i Frankopanova žena, grofica Apolonija. Kad je došao cesar, grofica je od njega zatražila pomoć. Za to je vrijeme knez Frankopan došao u Veneciju. Zatvoren je u Venecijanskom zatvoru Torreselli, a za čuvara mu je dodjeljen njegov rođak, Zuan Antonijo Dandalo. Torresella zapravo i nije bio zatvor. Frankopan je zatvoren s još dva sužnija, Jakobom Rainerom i Bernardom Ričanom. Otac Krste Frankopana , Bernandin, na sve ga je načine pokušao izbaviti iz zatvora , ali bezuspješno. Krsti su zatvoreničke dane nastojali olakšati i hercegovački ban Ivan Košača, kojega su Turci otjerali s ognjišta, Bernardinov pomoćnik Evanjelist i sam Dandolo . Polako je došla i godina 1516. Krsto je još bio zarobljen , a Rainer i Ričan su, uz jemčevinu, bili pušteni na uvjetnu slobodu. Bez pravog vojskovođe, cesar nije imao vojnih uspjeha,ali nije se ni potrudio izbaviti Krstu iz zatvora. Stari i lukavi Bernardin čak je i razmišljao o savezu s Venecijom da bi oslobodio sina. Venecija je željela savez s Frankopanima zbog opasnosti od Turaka , a Frankopani su očekivali od Venecije da im pomogne vratiti grad Senj, koji je bio u posjedu Frankopana, kao i drugi djelovi neosvojene Hrvatske od strane Turaka.Za to vrijeme grofica Apolonija nije znala što da učini za muža . Zato se 1517.g. plemenita grofica uputilau Veneciju. Tamo se poklonila duždu, a zatim se pridružila Krsti u tamnici. Odbijala je izaći ako ne puste Krstu. Saznavši za te događaje, Franjo I, zatražio je oslobađanje Krste . Mletačko viječe desetorice na čelu sa starim Marinom Saudom je to odbilom ali je pristalo premjestiti Krstu u francuski zatvor u Milanu. Apolonija zbog bolesti nije mogla poći s njim. Čim je došao u Milano, Krsto je dobio obavjest da je cesar Maksimilijan umro. Još dok je bio u Veneciji sklopljeno je primirje , a Maksimilijan ga nije htio izvuči. Tri mjeseca po dolasku u Milano, Krsto je pobjegao . U Oriveniku se sastao s fratrom Jožefićem i svojim ljudima. Nekoliko dana poslije za Krstom je stigao lijes s Apolonijinim posmrtnim ostacima. U međuvremenu fratar Jožefić je postao senjski biskup,  ali u Senju su vladali protivnici Frankopoana, te je Jožefić postao biskup bez biskupije.Jednog dana na Trsatu su se sastali ban Petar Berislavić, koji je došao iz Budima, knez Ivan Karlović, Ivan Kožulić, knez Bernardin i knez Ivan Mrsinjski. Njihov sastanak prekinula je vijest da je grupica Turaka, prošavši straže kod Modruša, Senja i Otočca, zapalila grad Bribir. Mjesec dana kasnije, ban Petar Berislavić poginuo je u turskoj zasjedi.U teškom položaju i opasnosti od Turaka, 1524.g. Krsto je boravio u Rimu, kod pape Hadrijana VI. Ondije je podnio izvještaj o obrani od Turaka, problemima koje ima Hrvatska i o stanju kršćanstva u Hrvatskoj. Papa je obećao da će slati vojnike i novce u Hrvatsku, jer je i njemu, kao i razumnom dijelu Europe postajalo jasno da će, ako padne Hrvatska, pasti i Europa. Zadovoljan Krsto je pošao u Hrvatsku.Godine 1524. u Križevcima je održan sabor slavonskih i hrvatskih plemića, koje je sazvao ban Ivan Karlović. Na saboru su bili svi plemići osim Ivana Tahija. Sastanku je prisustvovao i papin izaslanik barun Burgio. Papa više nije bio Hadrijan VI., koji je umro, već Klement. Burgijeva zadaća bila je pomiriti hrvatske knezove i ujediniti ih u borbi protiv Turaka, koji su sada imali novog sultana, Sulejmana II. “Veličanstvenog”. Za pomirbu se zalagao i ban Ivan Karlović, knez Krbavski. Ban je bio u teškoj situaciji. Izgubio je svoj poslijednji grad Oštrovicu. Zbog toga je Ivan Tahi tražio od ugarskog kralja  Ljudevita II. da ga imenuje hrvatskim banom. Na kraju sabora odlučeno je da Ivan Karlović ostane hrvatski ban dok to želi. Krsto Frankopan poslao je Jožefića da izvidi stanje u Budimu. U Budimu se živjelo jako rastrošno, a
kralj Ludevit II. bio je krajnje nesposoban. Pod pritiskom knezova Stjepana Vrbecija i Ivana Zapolje, imenovao je Krstu Frankopana hrvatskim banom, a Ivan Karlović je na to pristao. Krsto nije zbog toga otišao u Budim, več je otišao u Senj. Tamo je susreo Stjepana Brodarića, i na njegov zahtjev je otišao s njim u Budim , nakon što je saznao da je Jajce pod opsadom. Nekoliko dana poslije, Dandolo je u Veneciji presretan govorio Ivanu Kosači o blistavoj bitci kod Jajca. Knez Frankopan je sa šest tisuća vojnika oslobodio Jajce . Svima je postalo jasno da je ban Krsto Frankopan najveći vojskovođa svoga vremena.
Ugarska je Krsti obećala Senj ako oslobodi Jajce. No, kad je došao u Budim, Kancelar Salkaj, postolarski sin odbio mu je dati zasluženu nagradu ž. Ljut Krsto je fizički napao ugarskog kancelara i zbog toga je bio zatvoren. 
To je bila velika sramota za Ugarsku. Nakon što je oslobođen prestao je tražiti pomoć ugarske u borbi protiv Turaka i okrenuo se Veneciji, pa i Njemcima.
Stoga je otišao u Augsburg , na sastanak s austrijskim nadvojvodom Ferdinandom, bratom ugarske kraljice Marije. Na sastanku se raspravljalo o vojnoj pomoći njemačke Hrvatskoj, jer se znalo da je Sulejman II. okupljao vojsku od sto tisuća ljudi kod Beograda. Nakon toga Krsto je otišao u Zagreb i tamo poćeo okupljati vojsku. Kad ju je skupio, poveo je vojsku prema Sisku. Na putu je saznao da je Hrvatsko-ugarska vojska katastrofalno uništena na Mohačkom polju. Kralj Ludevit utopio se u rijeci, a kraljica marija pobjegla je nadvojvodi Ferdinandu. Sada je Hrvatsko-ugarska država bila bez vlasti, a Krsto je bio na čelu svoje, hrvatske i frankopanske vojske. Nakon Ljudovitove smrti u Hrvatskoj sus e stvorile dvije stranke. Jedna je bila njemačka u kojoj su bili Ivan Karlović, Petar Zrinski i mnogi drugi, koji su htijeli nadvojvodu Ferdinanda za kralja ugarske. I s druge strane, Krsto Frankopan, Ivan Banić, Ivan tahi i drugi knezovi i gospoda, željeli su češkog kralja Ivana za Hrvatsko-ugarskog kralja. Postalo je jasno da će između te dvije stranke doći do sukoba. U međuvremenu, Krsto se u Velikoj oženio za Katarinu, u koju je bio zaljubljen. Kratko su bili zajedno. Krsto je morao poći u bitku. Ferdinanove čete čekale su ga kod Varaždina.Bitka je započela jednog jutra. Krsto je imao vojsku sastavljenu od seljaka i kmetova. Junački se borio, ali nije preživio. Topovska kugla pogodila ga je u trbuh i jedan od najvećih vojskovođa koje je Hrvatska imala, knez Krsto Frankopan, poginuo je, onako kao je to želio, u boju. Knez Krsto pokopan je, ostavljen od svih, osim od Katarine u blizini Koprivnice. nakon te bitke, potučen je i Ivan Zapolja, Krstin prijatelj.
Prošle su dvije godine. Ferdinand se okrenuo Budimu i Hrvatska je pala pod vlast Hasburgovaca. Knezu Bernardinu se pomutio um. Morao je s Katarinom pobjeći iz Modruša i otići u Grobnik. Na taj način, svedena na “ostatke ostataka”, Hrvatska je nekad moćna kraljevina, pala pod vlast Habsburške Monarhije i izgubila svog velikog junaka, “strašnog” kneza Krstu Frankopana.

August Šenoa - Čuvaj se senjske ruke

O piscu:
August Šenoa rodio se 1838., a umro 1881. godine u Zagrebu. Intenzivno se bavio književnom djelatnošću. Šenoa je s najviše uspjeha obrađiva povijesne motive. Takva djela su: Zlatarevo zlato, Seljačka buna, Čuvaj se senjske ruke i dr. Velik dio svoje djelatnosti posvetio je kazalištu. Pisao je pjesme (lirske i  epske), pripovjetke iz suvremenog života (Prosjak Luka i Prijan Lovro) te kritike i rasprave. Vrijeme njegova djelovanja neki povjesničari književnosti zovu Šenoino doba.

Dojam o pročitanom delu:
Uzbudljiv povijesni roman koji govori o volji snazi našeg naroda da se brani i čuva rodnu grudu. Djelo je u meni pobudilo osjećaj ponosa. 

Kompozicija fabule:

Uvod:
Uskok Juriša Orlović spašava Dumu iz ruku Mletka Vittoria

Zaplet:
Mletački biskup de Dominis sprema propast Senju i uskocima

Vrhunac:
Uskoci vođeni Jurišom Orlovićem provaljuju u Senj i ubijaju Rabatu i Capogrossa

Rasplet:
Rabata je ubijen i Mlečani su svladani

Završetak:
Uskoci su opet slobodni, a Senjom je zavladao mir
   
Sažeto prepričavanje:
Senjski uskoci stalni su trn u oku Mlečana. Oni služe austrijskome caru i brane more od Mlečana i kopno od Turaka. Ponosni su, hrabri i odani svome gradu i kraju.
Austrijski general Rabata, koji služi i Veneciji, sprema uskocima smrt, a građanima Senja izgon. U tome mu pomaže izdajnički biskup de Dominis. Redovnik Cipriano javlja uskocima o dolazećoj nesreći, pa oni bježe na Orlovo Gnijezdo. Rabata ulazi s vojskom u grad i naređuje smaknuće kneza Posedarića. Uskoci pod vodstvom vojvode Juriše Orlovića upadaju  u grad  i oslobađaju ga.
Sluge Mletačke Republike Rabata i Antonijo Capogrosso stigla je pravedna kazna. Senjom je opet zavladao mir, a Klara Posedarić i mladi uskočki vojvoda Đure Daničić sklapaju brak. A goli kamen i senjska bura i danas nose poruku: “Čuvaj se senjske ruke!”

Prepričati jednu epizodu po izboru:
Mletački gospodin Vittorio je htio oženiti Krčanku Dumu. Ona se tomu protivi i po buri bježi. On je sa svojom četom lovi do rta. Duma skače junaku Juriši Orloviću u ruke, a on počne veslati prema pučini.
Ljutiti Vittorio počne viče za njima, ali uzalud. Duma je spašena.

Opis glavnih likova:
Carski kapetan Danilo Barbo bio je jak, žilav, “Pod kratkim čelom stajaše mu širok nos, oblo lice urešeno tankim brcima i španjolskom bradicom.”, “Duga, ne gusta kosa, razdijeljena u dvoje, padaše mu na bjeli vezeni ovratnjak.” “…bijaše odjeven zobunom od crne kože, žutih rukava…” plemić, senjski zapovjednik, prijatelj i zaštitnik uskoka, pošten i istinoljubiv.“Gledajte na mom srcu ova tri križa! To je moja majka, moja sestra i moje sestre i – vaše dijete, tri žrtve vašeg nemilosrđa. Evo ja vam poklanjam te tri žrtve, ja se odričem osvete, ali ostavite ovaj bijedni narod na miru.” – Spreman je odustati  od osvete zbog smrti svoje majke, sestre i njenog djeteta koje je skrivio Rabata, a za uzvrat traži od Rabate spas uskoka.

General Josip Rabata je visok, jak “…nisko, prignuto čelo, gusto nabrane vjeđe nad blijedim modrim očima…”, “… pod krupnim nosom stiskale se čvrsto debele usnice…”, “Rabata je izdajica svijetle krune, čovjek naprasit, krvolok, ali opet slab i kukavica; Rabata je zadužen i rastrošen.” – carev punomoćnik, zlotvor, rastrošan, živi u dugovima, zapravo je kukavica, izdajica austrijskog cara, radi za Mlečane, naređuje ubojstvo kneza Posedarića i izgon uskoka, pod vodstvom Juriše Orlovića uskoci mu spremaju pravednu presudu i ubijaju ga u kaštelu.

Knez Martin Posedarić bio je udovac, visok, "…lice mu bijaše duguljasto, blijedo, ali krasno, crno mu je oko igralo kao munja na moru, crna mu brada padala do pojasa, kosa mu bijaše kratka pristignuta." senjski plemić, "Ja sam knez, plemić, vlastelin i nijesam plaćenik, ja ostajem da čuvam stari svoj dvor i grb koji je svijetao pred svijetlom i carstvom." po naređenju Rabate odrubljena mu je glava.

Opis sporednih likova:
Uskok Juriša Orlović bio je “…visok, zoran junak, široka čela, orlova nosa, duguljasta lica.”, “Vaša duša, moja glava.” – Juriša je odan Senju i uskocima, spašava Dumu i uzima je za ženu, bježi s četom uskoka na Orlovo Gnijezdo da ne padne u mletačko ropstvo. Bori se protiv Turaka i bježi iz njihova ropstva.

Poručnik Antonio Capogrosso je sluga Mletačke Republike, desna ruka Rabate, uskoci ga ubijaju zbog svega zla što je nanio Senju.

Mesto radnje:
Vrbnik na otoku Krku – Dumina kuća, obala mora
Venecija
Senj – krčma Crnog Nike, Posedarićeva kuća, franjevački samostan, kaštel,
Orlovićeva kuća, trg pred kaštelom.
Orlovo Gnijezdo – spilja
Gradec (Grac) – dvor nadvojvode Ferdinanda

Vreme radnje:
1600 – 1601. i 1614. godine

Tema:
Borbe uskoka i Mlečana

Osnovna misao:
Treba braniti svoj zavičaj. Narod koji je mek, pokoran i poslušan čeka ropstvo i tuđinska vlast. Narod koji je ponosan, hrabar i prkosan, izborit će i dočekati svoju slobodu.

Problematika:
Povijesna zbivanja s početka 17. stoljeća kad je Senj bio pod austrijskom vladavinom. U to vrijeme uskoci su branili Jadransko more od Mlečana, dok su na kopnu branili austrijsku carevinu od Turaka. Bili su trn u oku Mlečana koji su ih pokušali na prijevaru otjerati iz grada. Šenoa veliča borbu svog naroda za slobodu. Knjiga poručuje da se od tuđinske vlasti može osloboditi samo onaj narod koji se za to sam izbori.