DUGA IMENA KUĆA

     Kuće devet dolinskih gradova često su imale prilično duga imena, koja sam ja ponekad u prevodu skraćivala, iz kukavičluka. Plašila sam se da će ta duga imena - Kuća Kiše Pravo Nadole Padajuće, Kuća Ovde Leđima Vinogradu Okrenuta, Kuća Stoput Sunce Odigrala - zazvučati arhaično, možda čak i 'primitivno'. Plašila sam se da ljude koji žive u zgradama sa takvim imenima neće moći ozbiljno shvatiti ljudi koji žive na mestima sa imenima kao što su Čelzi Menors Istejt, Zajednica odraslih, ili Istočni hektari jezera Loma - planska rekreativna zona. Mada jedna čuvena poslovica kaže da 'dobra upoznatost vodi ka preziru', istina može udariti i u suprotnom smeru - naime, ljudi mogu prezirati i ono što im nije blisko niti dobro poznato.
     Dužina tih imena mogla bi takođe učiniti da ona izgledaju neuverljivo; pa, zar bi iko stvarno rekao "Hej, svratite kod nas u posetu, mi živimo u kući Devet Lešinara Iznad Planine u Kastoha-nai!" U stvarnosti, oni to verovatno i ne bi rekli, jer je gotovo sigurno da bi njihovo mesto stanovanja bilo poznato svakom sa kim bi razgovarali. U retkom slučaju da pozivaju kući neznance, pomenuli bi mesto kuće, ili njen izgled - 'u jugoistočnoj ruci, sa crvenim vratima na tremovima' - i to bi poslužilo kao adresa, kao što mi možda kažemo "Garden Kort Drajv 2116 1/2, iziđete drugom San Mateo silaznicom ka severu, pa skrenete desno kod trećeg semafora i idete dva bloka napred."
     U svakom slučaju, Dolincima duga imena nisu smetala. Voleli su ih. Možda su uživali u okolnosti da imaju dovoljno vremena da ih izgovore. Nisu se stideli da imaju vremena. Njima je nedostajao zamah, ona silna želja, koja nas pokreće, da se stvari obave, želja koja nas goni napred, uvek napred, sve brže, tako da se ime San Francisko, koje su smislili spori naseljenici, redukuje na Frisko, Čikago 'gde su naseljenici zapravo bili još sporiji' na Či, a grad Pohoda Naše Gospe od Anđela svodi se na Los Anđeles, ali i to je predugo pa postaje L.A, ali mlaznjaci idu brže od nas, pa mi grabimo njihov jezik i već kažemo Laks, zato što želimo da brzo, brzo krenemo dalje, da jurnemo, da smo već završili, da je sve već gotovo, sve iza nas. To mi želimo, da sve ostavimo iza sebe. Ali ljudi koji su živeli u Dolini i davali beskrajno duga imena svojim kućama nisu žurili.
     Nama je teško da zamislimo, a još teže da sa odobravanjem prihvatimo, da neka ozbiljna odrasla osoba nije u žurbi. Ne hitati, to je za bebe, za ljude starije od osamdeset godina, za propalice i za Treći Svet. Hitnja je suština grada, sama duša njegova. Nema civilizacije bez žurbe, bez napora da se u trci prednjači. Žurba može biti pritajena i nevidljiva, osporena tromim držanjem čoveka koji sedi pored šanka ili lenjim hodom nekoga u hotelskom hodniku, ali ona je ipak tu, u strahovitim motorčinama aviona TWA ili supersoničnog Konkorda, kojim je ona doletela iz Rija ili on iz Rima, ovde u NY, NY na IGPSA konferenciju o primeni GEPS-a, u motorčinama koje će te ljude već sutra poneti i sa njima zaglavinjati nazad, žurno, preko sveta gradova u kome ne postoji nijedno vreme osim sadašnjeg, u kome se meri svaka sekunda i desetinka sekunde i milisekunda i nanosekunda, gde časovnički displej stalno pomalo ubrzava i gde nota A postaje sve viša. Mocartovo A bilo je sto četrdeset ciklusa u sekundi i zato Mocartov klavir ne može da se uklopi ni sa jednim našim orkestrom niti pevačem. Naše A je sto šezdeset, zato što instrumenti zvuče brilijantnije kad se naštimuju ka većoj napetosti, mi ih tako štimujemo i oni se svi zaošijavaju ka konačnom vrisku. Ali kod ove Doline ništa, baš ništa se ne može učiniti. Nema načina da povisimo tonove dolinskih instrumenata; nema načina da svedemo njihove institucije, imena i adrese na skraćenice; nemoguće je naterati Dolince da se pokrenu napred.
     Kao što su njihova imena imala težnju da se šire i da uzimaju dosta vremena kad ih treba izgovoriti ili napisati, tako su i same njihove kuće pokazivele sklonost da zahvataju prostor i da se razvijaju ka većoj složenosti: tamo se dogradi trem, onamo čitavo krilo, tako da je neki u osnovi jednostavan plan zgrade mogao, sporim proticanjem godina, da se nadima, razrasta, razlistava, kao stari hrast silno kvrgav i prostran. Plan temelja zgrade obično je bio u obliku pravougaonika ili nekog romboida bliskog pravougaoniku; temelj je bio od poljskog kamena, ukopanog do pola u tlo; na njemu su dizana dva sprata od kamena, nepečene cigle, odnosno tugle, ili drveta. U podrumu su bile prostorije za pranje, za rad i za smeštaj zaliha. Prvi i drugi sprat - brojali su ih od krova nadole - bili su deljeni na ognjišne sobe, kuhinje, spavaće sobe i tremove; bilo je po pet-šest soba na jednom spratu u malim kućama, a dvanaest do petnaest u velikim. Takva kuća mogla bi sadržati u sebi jedno mnogoljudno domaćinstvo, ili čak i do pet zaasebnih domaćinstava; najčešće su po dva ili tri domaćinstva delila jednu kuću, a podela je često važila pokolenjima. Svaka porodica imala je bar po jedan privatan ulaz, tako da je moglo biti i po nekoliko spoljašnjih stepeništa do gornjih i donjih tremova i balkona. Glavnina kućnog života upravo se na tim tremovima odvijala, osim po hladnom vremenu.
     Mnoge kuće nisu imale prednju i zadnju stranu; prednja strana gornjeg sprata mogla bi biti zadnja strana sa stanovišta ljudi u nižem, dakle prizemnom, spratu, ili bi mogla biti bočna strana mogućem trećem domaćinstvu u toj zgradi - u zavisnosti od toga gde su kome ulazna vrata. Taj prizemni sprat često je planiran tako da njegova severozapadna strana bude osunčana, a jugoistočna da bude zavučena pod neki deo gornjeg sprata i pod balkone, da bi leti bio u senci; ovo je davalo čitavoj kući zateturan izgled, ali to su bile, uistinu, vrlo stameno projektovane i građene kuće i često su stajale vekovima.
     Kuća je bila orijentisana prema okolnom terenu i prema pravcima odakle je dopirala svetlost - dakle, prema tome na kojoj je strani brega, kako stoje druge kuće, gde je drveće, gde su potoci, kako se tokom dana kreću svetlost sunca i senka; od drugostepene važnosti za orijentaciju bio je kompas, koji je korišćen tako što su četiri ugla kuće bila okrenuta ka S, J, I, Z, da bi zidovi bili okrenuti ka omiljenim polupravcima.
     Mesto na kome će se podići kuća određivano je prema idealnom planu grada - obliku hejija-if. Svaka kuća činila je po jedan deo tog obrasca, element Leve Ruke 'to jest Levog Kraka' koja se povija da bi se susrela sa petohejimskom Desnom Rukom; mesto njihovog susreta bila je Šarka 'Zglob' grada, a tu je uvek bila ili neka tekuća voda ili bunar. Taj obrazac nikad nije bio ostvaren tačno niti uredno 'kao ni sam grad'; ništa nije bilo u redovima; ipak, oblik je bio prisutan i osetan - međusobno zakačene krivine koje izlaze iz središta i vraćaju se u njega. U Kastoha-nai i Telina-nai bilo je po nekoliko Levih Ruku, jer kad bi se tako mnogo kuća sazidalo u jednoj jedinoj krivini, one bi morale biti ili zbijene jedna uz drugu, ili razvučene na nepogodan način.
     Prostor unutar te labave krivine kuća, sa ponekim zasađenim drvetom i možda nekoliko nadstrešnica ili kioska, ali pretežno prazan i otvoren i uglavnom ili blatnjav ili prašnjav, zvao se zborište ili 'zajedničko mesto' grada. Odgovarajući prazni prostor u krivini pet hejima u Desnoj Ruci grada zvao se plesalište ili 'mesto plesanja'. Ali oba ta mesta bila su zajednička i na oba se plesalo.
     Jedan od devet gradova nije sasvim odgovarao ovom opisu. Tahas Tuhas bio je na 'zlu' glasu kao naselje 'spolja doseljenih' - sa severozapada, bar po preovlađujućem narodnom verovanju. Arhitekrura tog sela svakako je imala određenu sličnost sa stilovima gradova daleko na severu od Doline, u zemljama crvenog drveća i reka koje teku ka zapadu. Kuće Tahas Tuhasa bile su sve od drveta, i to crvenog ili kedrovog, sa plitkim podrumima, bez upotrebe nepečene cigle. Bile su tako blizu jedna drugoj da su imale zajedničke oluke za kišnicu, stajale su u zbijenoj krivini i sve okrenute ka unutra. Kao Šarka grada služio je jedan živahan vodopad na potoku Šasaš, a Desna Ruka bila je raspoređena i izgrađena konvencionalno. Ali krug tamnih, visokih, strmokrovnih kuća pod strminom Gore Koštane, crnozelenom od borova, bio je sumorno upečatljiv i sasvim različit od svih ostalih dolinskih gradova. Neodobravanje zbog 'stegnutosti' grada često je izražavano izvan njega; ali u samom Tahas Tuhasu građani su kuće obnavljali, kad je zbog proticanja vekova bilo potrebno da se neka kuća sruši i ponovo nazida, na svoj isti, stari i neobični način; taj stil gradnje možda i jeste izražavao ili podsticao neku 'stegnutost', nadmenost, okrenutost ka sebi, u karakteru i načinima ophođenja Tuhašana.
     Izuzetna je bila i Vakvaha, grad na drugom kraju dolinskog sveta; pošto je Dolincima značila Benares, Rim ili Meku, oni su je mnogo posećivali, dolazeći iz svih ostalih gradova, pa je zato u njenoj Levoj Ruci postojalo pet izduženih, jednospratnih konaka, održavanih od strane Pet Kuća, gde su posetioci mogli da održavaju svoje sopstveno domaćinstvo nekoliko dana, ili mesecima; a Desna Ruka zauzimala je više prostora nego Leva, zato što je sadržala ne samo pet velikih hejima, nego i dvadesetak drugih svetih i javnih zgrada, kao što su Arhivi, Muzička škola i Pozorište. Šarka Vakvahe bio je jedan od visokih izvora reke Na, divan, postojan izvor koji je izbijao iz vulkanskih stena pri vrhu jedne duboke jaruge na Planini. Nije bilo lako podići grad znatne veličine na takvom terenu, ali strmine i neravnine prostranih planinskih obronaka i kanjonskih zidova iznad i ispod grada davale su Vakvahi veličanstvenost i ljupkost. Neke od zgrada u Vakvahi bile su veoma stare, izgrađene od kamena koji je sačinjavao i tle ispod njih, tako da se dobijao utisak da su iz njega izrasle; madronsko drveće koje je davalo senku njihovim krovovima i ozidanim dvorištima bilo je ogromno, ali ti zidovi nastali su znatno ranije od njega. Imale su stara, duga imena, te kuće. Uzdignuta Sa Mesta Gde Se Svađa Završila, zvala se jedna od njih. Drugu su zvali Kuća Jazbine Babe Poljskog Zeca. Ali neke jednako stare kuće imale su vrlo kratka imena; jednu su zvali Vetar, jednu Visoča. A druge su imale imena koja su tokom godina izgubila značenje, odneto promenama u jeziku - Kuća Angrauad, Kuća Oufehohe.
     Može se desiti da ljudi u maloj društvenoj zajednici pričaju sporo, ali svi su izgledi da će se njihov jezik menjati brzo; čak i ako se zapisuje, nastavlja da teče, tako da stari načini pisanja i tumačenja reči ostaju nasukani, a voda ode negde drugde. Tako su i nazivi dolinskih gradova, veoma stari, ostali bez značenja i ne mogu se prevesti, sa izuzetkom Vakvahe, to jest Vakvaha-nae, grada na svetom izvoru reke Na 'mada bi to ime moglo značiti i način kako pleše reka Na'. Prvobitno značenje imena Čukulmas verovatno je bilo Kuća Živohrasta, a -mal- u Unmalinu je breg ili brežuljak. Tuhašani su uporno tvrdili, ne nudeći nikakve dokaze, da ime njihovog grada znači, na njihovom zaboravljenom severnom jeziku, Gde Je Medved Seo. Ali zašto su grad Sinšan i njegova planina Sinšan tako nazvani i šta znači Kastoha i zašto se izgovor tog imena promenio 'izgleda da je nekad glasio Hastoha' i zašto se najstarija kuća u Madidinuu zove Madidinu Animun, to niko nije znao. Svakako je bilo moguće ući u trag etimološkom poreklu tih reči, na osnovu podataka iz Memorije Grada Uma, ako bi čovek uložio nekoliko nedelja ili meseci rada na Berzi. Ali zašto to i čemu? Zar mora svaka reč da se prevede? Moguće je da neprevedena reč ponekad posluži da nas podseti da jezik nije značenje, da je razumljivost samo jedan sastojak jezika, jedna njegova funkcija. Neprevedena reč nije funkcionalna. Narosto, sedi tu gde jeste. Napisana, ona je red slova, koja se mogu glasno pročitati uz vrlo nesigurno nagađanje kako bi trebalo da zvuče; tako se dobija niz fonema, zvuk manje ili više muzikalan i zanimljiv, dobija se nekoliko trenutaka buke, dobija se stvar. Neprevedena reč ili ime je kao kamen, kao parče drveta. Njena upotreba, njena značenjska sadržina, nije racionalna, određena i ograničena, nego je konkretna, potencijalna i beskonačna. Pre svega, sve reči koje izgovaramo su neprevedene.

I. ŽIVOTINJE OPSIDIJANA

     Za sve domaće životinje smatralo se da žive u Prvoj Kući, Opsidijanu.

     OVCE
     Sve sorte dolinskih ovaca, a bilo ih je nekoliko, dobijene su ukrštanjem 'inostranih' sorti, dobavljenih trgovinom ili krađom iz stada susednih naroda, sa sortom 'odoun' iz Gornje Doline: to je mala, zdepasta životinja sa rastresitom, finom vunom, tamnim nogama i tamnom njuškom, sa dva ili četiri kratka roga i sa izraženim rimskim nosem. Jagnjad su se rađala mrka, a u odraslom dobu približno polovina ovih ovaca imala je vunu mrke ili pomešane boje. Svaki grad je čuvao ovce; pojedinci i domaćinstva mogli su imati po jednu ili nekoliko ovaca u gradskom stadu, a čuvanje i negovanje tog stada bili su povereni Tkačkoj Umetnosti. Gradovi Čumo i Telina-na slali su velika stada na ispašu na Ovču Goru i u dolinu Odoun, severoistočno od Čumoa. Da bi se pašnjaci i tlo mogli oporaviti i da bi se ovce utovile na slanoj travi, stada su vođena i do Reke, na poplavne ravni u delti Nae, sredinom kišne sezone, a vraćana u brda tek kad zavladaju žege, između plesova Meseca i Leta. Ovčetina i jagnjetina bili su svetkovinska mesa Doline, a predmeti od ovčije kože i od vune svih vrsta i kakvoća bili su veoma često korišćeni. Ovca Dolincima nije bila, kao nama, simbol pasivne gluposti i slepe poslušnosti 'dolinske ovce bile su zapravo i snažne i plahe', nego je posmatrana sa nekom vrstom naklonosti uz strahopoštovanje, kao biće u suštini tajanstveno. Jagnje je bilo znak i simbol Lože Krvi i Prve Kuće, a ovce su nazivane Decom Meseca.

     KOZE
     Koze su držane za mleko i kao družbenice, u gradovima Gornje Doline; a u Madidinuu, Sinšanu, Unmalinu i Tahas Tuhasu gajene su zarad mesa, kože i dlake. Iako su koze u gornjedolinskim gradovima bile omiljene zbog svoje nestašne bistrine, ljudi ih tamo ipak nisu hteli da drže u većem broju. Govorili su: "Jedna koza nadmašuje svojom brojnošću troje ljudi, tri koze nadmašuju tridesetoro ljudi." Pošto se prilikom odgajanja koza težilo ka različitim estetskim i praktičnim svrhama, nastala je velika raznovrsnost neobičnih sorti i tipova, uključujući i nekoliko sorti vrlo malih, debelih, crnih ili crno-mrkih 'koza kraćara', zatim unmalinsku 'milh' sortu sa klempavim ušima i dugačkim krznom krem boje i ratobornu i zgodnu 'planinčicu' koja je išla sa ovcama po Ovčoj Gori.

     GOVEDA
     Dolinska goveda bila su većinom tamnomrke, krem, prošarane mrke i tamnožute, ili srneće bledomrke boje; bila su sitnog rasta, sa osrednje pogrbljenim leđima, vitkim nogama, rogovima osrednje dužine povijenim ka unutra, tanjirastim čelom i krupnim, ovalnim očima. U Telina-nai goveda su bila nešto krupnija, često potpuno bele boje, visoko cenjena kao vučna. Krda su pretežno bila sastavljena od mlečnih grla, ali dobar deo oranja i teške vuče obavljali su volovi. Oni nisu gajeni za govedinu, a ako su uopšte klani, bilo je to u njihovoj prvoj godini, za teletinu. Po pravilu, svako domaćinstvo imalo je kravu, ili krave, u gradskom krdu, koje je bilo pod nadzorom Štavilačke Umetnosti; za teranje, hranjenje i mužu mogla se postarati i sama porodica, ili je to prepuštala, dogovorom, Umetnosti. Čest je slučaj bio da neko domaćinstvo, odlazeći u brda do svoga letnjikovca u vreme vrućina, povede i jednu svoju kravu. Većina krava i volova shvatani su kao družbenici, imali su imena i ubrajani su u članove porodice. Veliki deo pesništva bio je upućen kravama; neke od pesama ukazivale su na to koliko je lakše slagati se sa kravama nego sa ljudskim bićima. Krave te preovlađujuće sorte imale su blagu i dobru narav, dosta lukavstva i zasluživale su takve pohvale; bikovi su, međutim, imali nepouzdanu narav, pa su obično bili u zajedničkom vlasništvu grada ili Umetnosti. Držani su zatvoreni u ogradi na livadi za koju je važio naziv Kurčeva livada.

     KONJI, MAGARCI, MULE I MAZGE
     Dolinci većinom nisu bili putnici, a ako su i polazili negde, išli su uglavnom pešice; dugačkih drumova nije bilo; zato konji nisu držani da bi služili za putovanja. I oni su bili članovi porodičnih domaćinstava, mada prilično neobični. Jahanje je bilo sport, a ne način da se nekud stigne; konji su retko upotrebljavani za vuču ili drugi rad. U Dolini ih nije bilo mnogo, a težih sorti nije bilo uopšte; prilikom odabiranja konja težilo se manje ka snazi i strpljenju, a više ka 'pameti i lepoti'. U Letnjim igrama uvek su bile zastupljene i konjske trke i jahačka nadmetanja; sa time se išlo iz grada u grad, po celoj Dolini, oko dva meseca. Postojala je svojevrsna mistika konja; naročito se pastuv smatrao bićem koje je sveto, natprirodno, ili obožavanja dostojno. Ajgir je bio kultni simbol muškaraca Opsidijana, ali su konje najčešće gajili i uvežbavali Serpentinci, kao Kuća Leta. U Letnjim igrama muškarci su jahali kobile, a žene su jahale ždrepce; na trkama, jahači su bili omladinci oba pola. Beli, crni i šareni pastuvi bili su sveti Opsidijanu, ali najcenjenije boje bile su boja jelenske kože i crvenomrka. Visina dolinskog konja retko je nadmašivala petnaest šaka; bile su to životinje finih kostiju, kratkih prsa, brze na kratkim stazama, sklone gojenju. Neželjena ždrebad nisu ubijana, nego su vođena niz reku i puštana da se pridruže divljim krdima na ravninama pod običnom i slanom travom zapadno od višestrukog ušća reke Na. Ta krda su lutala obalama Okeana, ali i Unutrašnjeg mora. Konji u njima bili su većinom žgoljavi; ipak, dešavalo se da grupa Opsidijanaca ili momaka iz Lože Zalivskog Lovora preduzme putovanje, pustolovno, prijatno i sveto, do zemlje divljih konja, sa namerom da uhvati jednu ili dve takve životinje radi osvežavanja dolinskih gajenih sorti. Jedino veliko krdo konja u dolini držali su Serpentinci Čukulmasa. Nižedolinski gradovi po pravilu nisu uopšte gajili konje. U svim gradovima gajeni su magarci. Kao i konji, bili su to članovi domaćinstva. Radili su zajedno sa ljudima u vuči i nošenju tereta, oranju i svim 'magarećim poslovima'. Bogalji su se kretali po gradu u kolicima sa magarećom vučom. Magareća ždrebad kaskala je po gradu sasvim slobodno, sa mačkama, psima i decom. Dolinski magarac bio je tipični mali buro-magarac, finih nogu, sa crnim krstom na mišje-sivim leđima i sa groznim glasom. Magarci pastuvi, poznati po svojoj sklonosti da se razbesne, držani su na ispaši na Kurčevim livadama zajedno sa bikovima.

     *Portret Mibi

     Mule i mazge su, kao i konji, gajene pretežno u Čukulmasu. Mazga - dakle neplodna životinja čiji je otac konj, a majka magarica - ponekad je korišćena za jahanje i za igru vetulu, jednu vrstu poloa; mule, kojima je otac magarac, a majka kobila, radile su u zaprezi i na njivama. Voz su vukle pretežno mule. Poštovane su zbog svoje bistrine i pouzdanosti, bile su zgodna stvorenja, ali pošto je muli potrebno gotovo isto onoliko prostora i hrane kao i konju, magarac je ostajao glavni radnik i družbenik u većini gradova.

     SVINJE
     Svinje nisu gajene u Dolini, možda zbog kulturnog podvajanja u odnosu na narod Teudem ili Svinjski Narod. Taj se sastojao od šest ili sedam malih nomadskih plemena čija je teritorija uključivala oba planinska lanca oko Doline, kao i prostore dolina Odoun i Janjan. Keši su pristajali da se trampe sa Teudemcima da bi dobili svinjsku kožu, ali su ocećali, punom snagom, predrasudu kućevlasnika protiv nomada, a osim toga smatrali su da je Svinjski narod predaleko otišao kad je sebe nazvao Nakotom Velike Krmače.

     PSI
     Dolinski psi bili su šareno društvo. U gradovima nije bilo mnogo posla za njih, a postojalo je i jako osećanje da im se ne sme dozvoliti da se slobodno razmnožavaju, zato što štenad moraju biti ili pripitomljena ili ubijena da se ne bi pridružila čoporima divljih pasa. Većina muške štenadi je štrojena, a glavni posao pitomog psa bio je da čuva ljude od nailaska divljih pasa; ironična i nesrećna uloga, ali psi, srećom, nemaju mnogo osećanja za ironiju. Divlji psi bili su stvarna opasnost za ljude i domaće životinje u šumi i polju; jurili su ili u porodičnim čoporima sa dvoje do šestoro članova, ili u samo muškim 'odmetnutim' čoporima od petnaest do dvadeset pripadnika i mogli su da obore svako stvorenje na koje bi krenuli u napad. Deci koja su išla za stokom ili u sakupljanje plodova govoreno je da se odmah popnu na najbliže drvo ako čuju ili vide divlje pse, a kad god je bilo moguće išla su na te poslove u pratnji domaćeg psa - često, štaviše, u pratnji čitavog korteša pasa zaštitnika, pratilaca i njuškala sa strane.
     Divlji psi bili su veliki i dugonogi; pripitomljeni psi bili su, po pravilu, manji, ali snažni i zbijeno građeni. Nije bilo čistih pasmina, ali najčešći tipovi bili su hehi, čvrst, krznat pas-čuvar nalik na kinesku sortu čau, veoma bistar i ozbiljan, šiljatih ušiju, žbunastog repa, boje obično mrke ili crvenkaste; dui, dugonogi pas kovrdžave sive ili crne dlake, vrlo koristan kao ovčar, po prirodi ozbiljan i osećajan; i u ili lovački pas, kratkodlak, klempavih ušiju, društven, lenj, oštrouman i sklon komedijašenju. Lovačkim psima dopuštano je da jure u čoporima po lovnoj strani grada, ali su lovci oštro motrili na njih da oni ne bi počeli da se zbližavaju sa divljim psima. Korišćeni su samo za lov na divlje jelene i sitnu divljač; kad je bilo potrebno da se love divlji psi, upotrebljavani su hehiji. Psi su bili voljeni družbenici, ali su retko puštani u prostorije; a ako su se vrzmali između gradskih kuća, deca su ih isterivala odatle, jer od dece se očekivalo da paze da psi u gradu ne dospevaju u nevolje, baš kao što se od pasa očekivalo da paze da deca u šumi ne dospevaju u nevolje. Svojevrsno pod-selo sačinjeno od kućica za pse obično je bilo postavljeno duž prilaza Levoj Ruci grada; tu su deca i štenad mogla da se igraju slobodno.

     MAČKE
     Pošto ne mačke zagađuju staze kojima se kreću, bilo im je dozvoljeno da u gradovima borave gde god žele. Domaćoj mački obično je dopuštano da živi u prostorijama, kao mišolovilica i družbenica. Većina dolinskih mačaka bila je kratkodlaka, svih zamislivih boja i šara, mada su crne i tigraste bile najomiljenije. Pošto su bile glavne saveznice protiv miševa i pacova u kući, ambaru i polju, dopuštano im je da se razmnožavaju slobodno; a ako bi se pojavio problem prekobrojnih mačića, rešavan je tako što su ih odnosili na lovnu stranu i tamo ostavljali da se snađu kako znaju i umeju. Zato je u šumama bilo mnogo mačaka-grabljivica, a i dolinskih divljih mačaka 'dvaput ili triput većih' i sve su se one takmičile sa lisicama i kojotima u lovu na šumske pacove i bezbrojne voluharice i belonoge miševe. Priče o divovskim divljim mačkama koje bi nastale ukrštanjem sa drugim vrstama - o risovima čađasto crne boje, o ogromnim tigrastim mačkama i tako dalje - ponavljane su sa iskrenim uverenjem da su istinite, ali se nikad nije pojavio nijedan očevidac. Uvek je u pričama isticano da je neko drugi, u nekom drugom gradu, video takvo stvorenje da se šunja blizu kokošinjaca.

     PTICE I SITNE ŽIVOTINJE
     Kokoši su uvek držane zarad jaja, mesa i druženja; u manjim gradovima kokošinjci i ograđena dvorišta za kokoši bili su tu i tamo između kuća, dok su veliki gradovi nastojali da taj miris i ta gužva ostanu izvan, bliže ambarima, ali ipak je u svakom delu svakog grada najčešće bila na vidiku bar po jedna kokoš. Svaki grad imao je svoju sortu kokoši i tvrdio da je bolja od svih drugih. U Sinšanu i Madidinuu ljudi su gajili himpije, životinjice nalik na kuniće sa šarenim krznom, radi mesa; na drugim mestima himpiji su gajeni samo kao kućni ljubimci, što je dovodilo Sinšan i Madidinu u donekle nepovoljan moralni položaj. Žbunski zečevi ponekad su čuvani, gajeni i hranjeni određenim travama da bi se dobilo meso finije nego kod divljih zečeva, ali zec je smatran životinjom koju treba loviti, pa se na uzgajanje zečeva gledalo sa izvesnim prezirom, kao na svojevrsno varanje. Izgleda da su u izvesnim razdobljima držana velika jata golubova, gusaka i pataka, dok je u drugim vremenima takva praksa bila retkost; ponekad su, dakle, takve ptice živele u Prvoj Kući kao domaće životinje, a ponekad u Drugoj Kući kao divljač. Ali, istovremeno, pošto većinu golubova, pataka i gusaka niko nije ni lovio ni pripitomljavao, pošto su ogromna jata tih ptica delila šume i vode Doline sa ljudskim stanovnicima i pošto to nisu ptice koje žive na tlu, smatralo se da ne pripadaju nijednoj od Pet Kuća, nego Nebu i Divljini. Upravo zbog ovakvih prebacivanja i nedostataka, divlja guska i sivi golub bili su najomiljeniji likovni simboli duše koja ide iz jedne Kuće u drugu, od Zemlje do Neba, od jave do sna ili vizije, od života do smrti i nazad. Ogromne seobe gusaka, tokom kojih je Reka postajala 'reka krila i senki krila', a nebo bilo po čitav dan prošarano geometrijski raspoređenim jatima ptica, bile su voljeni simbol prolaženja i obnavljanja života. U obliku hejija-ifa crtane su divlje guske, divlje patke i divlji labudovi, pojedinačno, ali su i čitava jata tih ptica crtana kao da lete raspoređena u hejija-if. Zvuci međusobnog dozivanja gusaka u letu, njihovo gakanje i kričanje preko vetra korišćeni su u muzici.

     KUĆNI LJUBIMCI
     Koristili smo reč družbenik da bismo izbegli omalovažavajuće, patronizirajuće prizvuke reči kućni ljubimac, a i zato što je ona bolji prevod dolinske reči, koja označava pripadnike nekih naroda koji žive zajedno.
     Prema merilima postupanja industrije koja se u našem društvu bavi uzgajanjem i ubijanjem životinja, sve domaće životinje u Dolini bile su 'kućni mezimci', ali ta merila mogu se u svakom pogledu dovesti u pitanje. U svakom slučaju, deca i mnogi odrasli su 'živeli zajedno' i sa raznim životinjama koje nisu korisni domaći družbenici - sa miševima, šumskim pacovima, mesoždernim hrčkovima 'koji čine štetu na žitnim poljima', sa cvrčcima, jelencima, sa vodenim i suvozemnim žabama i tako dalje. Čuvali su i jednu vrstu zmije, takozvanu kraljevsku zmiju, doduše ne u kući nego ispod kuće ili ambara, i veoma su je cenili i poštovali zato što je rasterivala zvečarke. Jedna retka životinja zvana 'rudarska mačka', koja se lako pripitomljavala, ponekad je čuvana kao izuzetno vredan i svet stanovnik hejima Plave Gline. Mladunci krupnijih divljih životinja, divljač, većina divljih ptica i ribe nikad nisu čuvani u kući niti se prema njima postupalo kao prema kućnim ljubimcima. Lovac koji greškom ubije košutu sa mladuncima koja još doji ubijao je potom i njih, a onda u Lovačkoj Loži prolazio kroz svetkovinu očišćenja od krivice. Jelen je mogao pristati da bude ubijen i pojeden, ali ne i da bude pripitomljen. Jeleni su sa ljudskim bićima delili Drugu Kuću Života - ne Prvu, u kojoj su bile domaće životinje. Primamljivati ih ili prisiljavati da žive u kući koja nije njihova bilo bi nedolično ili izopačeno.

     KUĆA OPSIDIJANA
     Po shvatanju Keša, domaće životinje pristale su da žive i umiru sa ljudskim bićima u Prvoj Kući Života. Tajne ljudsko-životinjske međuzavisnosti i tajne žrtvovanja bile su središnje mesto životinjskih obreda u Kući Opsidijana. Ti obredi i učenja bili su u vezi sa sličnima u Loži Krvi. Ta loža, u koju su sve devojčice primane u pubertetu i kojoj su pripadale sve žene, bila je pod opsidijanskim pokroviteljstvom: 'Sve žene žive u Prvoj Kući.' Poistovećenje žene i životinje bilo je duboko rašireno kroz sva seksualna i intelektualna poučavanja u Loži Krvi 'u našoj kulturi, koja je pod muškom prevlašću, takvo poistovećenje koristi se za obezvređivanje žene, ali ne smemo pretpostaviti da je i kod Keša bilo tako: pre će biti suprotno'. Obredi i učenja Lože Krvi prenošeni su dahom, nisu zapisivani; ali iz tog upražnjavanja izraslo je mnogo ženskih pesama za plesove Meseca i Trave, kao i obilje mistične, satirične i erotične poezije - koja je na nesreću, kao i glavnina metafizičke poezije, vrlo teška za prevođenje - u kojoj se kao simboli i teme koriste: jagnje, mleko, prinošenje krvi na žrtvu, orgazam kao samrtni grč, oplođenje kao novo rođenje i tajna pristajanja.

II. ŽIVOTINJE PLAVE GLINE

     Prema dolinskom gledanju na svet, sve divlje životinje jesu Narod Neba, koji živi u Četiri Kuće - Smrti, Sna, Divljine i Večnosti; ali one životinje koje su pristale da budu lovljene, koje su se odazvale na lovčevo pevanje i došle na susret sa strelom ili ušle u klopku, dobrovoljno prelaze u Drugu Kuću Zemlje, Plavu Glinu, sa namerom da umru. Njihov pristanak na smrt je žrtvenske i sakramentalne prirode.
     Svojom smrtnošću, pojedinačni jelen stupa u fizičku, materijalnu vezu sa ljudskim bićima i sa svim drugim bićima na Zemlji; međutim 'jelenstvo' ili Baš-Jelen je u metafizičkoj vezi sa ljudskom dušom i sa večitom vasionom bivanja. Ovo razlikovanje između jedinke i tipa bilo je od temeljnog značaja u dolinskoj misli, pa čak i u sintaksi keškog jezika.
     Većina divljih životinja ostajala je skoro uvek u Divljini; prizemna veverica, šumski pacov, jazavac, poljski zec, divlja mačka, ptica pevačica, ptica lešinar, žaba krastača, buba, muva i sve ostale, ma koliko dobro poznate, voljene ili štetne, nisu prelazile u Kuću Života, kod ljudskih bića. Tu postoji odnos zasnovan u osnovi na pitanju ko jede koga. Oni koje mi ne jedemo, ili oni koji jedu nas, nisu s nama u srodstvu na onaj isti način kao oni koje jedemo.
     Na severozapadnom zidu plavoglinskih hejima slikali su lik jelena, na jugozapadnom poljskog zeca, a na tavanici blizu merdevinskog ulaza prepelicu. Te tri slike predstavljale su Održavaoce te Kuće.
     Odrasli ljudi redovno su lovili samo jelena, poljskog zeca i divlju svinju, radi hrane, krzna i kože, kao i da bi ograničili njihovo množenje. Sve te tri vrste bile su u Dolini i okolnim zemljama veoma namnožene, a u vršnim godinama predstavljale su veliku nevolju za ratare, vrtlare i vinare. Svinje su bile naročito žestok i uporan takmac u borbi za žir, cenjeni sakupljački plod. Bile su i opasne, pa se smatralo da je u redu loviti ih u ma koje doba.
     Osim te tri, postojala je samo još jedna stvarno lovljena vrsta životinja. To su bila divlja goveda. Njihova krda ponekad su putovala travnatim padinama zapadno od Unutrašnjeg mora, a lovci su kretali za njima pretežno iz želje za pustolovinom ili sportom, jer se Dolincima govedina nije mnogo sviđala. Sa tim mesom se postupalo kao sa jelenskim; najvećim delom je rezano u tanke dugačke komade koji su sušeni tako da su se dobijali takozvani džerki-štapići.
     Čopori divljih pasa bili su izuzetno opasni za ljude i domaće životinje. Čim bi bilo primećeno da takav čopor ulazi u planinske lance oko doline, ljudi su kretali u lov sa naumom da ga potpuno unište. Obično je za to upućivana grupa iz Lovačke Lože, ali ti mesožderni psi nisu smatrani lovinom u sportskom smislu reči. Nisu ni medvedi. Medved uopšte, Plesač Kiše, Brat Smrti, bio je Održavalac svoje sopstvene Kuće, Šeste Kuće. Ali kad je neki pojedinačni medved počinjao da se ponaša 'izgubljeno' ili 'ludo', da se vrzma oko pašnjaka i polja u blizini nekog grada, ili da plaši ljude u letnjikovcima u brdima i da krade hranu od njih, govorilo se da je 'ušao u Kuću Plave Gline', što je značilo da može biti lovljen i ulovljen, a njegovo meso jedeno.
     Što se tiče ptica, prepelica je uvek nazivana lovnom divljači i bila je omiljen lik u plavoglinskoj metaforici i pesništvu, ali u stvarnosti kao da su samo mala deca, pa i ona retko, išla u lov na prepelice; neki ljudi su, opet, držali prepelice u zatvorenim ptičarnicima i tovili ih da bi ih jeli, ili su jeli njihova jaja. Prepelica crvenih nogu 'zvana čukar' i fazan bili su naročito cenjeni zbog perja. Divlja patka, givlja guska i nekoliko vrsta golubova živeli su u Najskoj dolini i išli u seobu kroz nju, naročito u močvarama u donjem toku reke, u ogromnom broju. Te ptice lovljene su i hvatane zamkama, radi hrane, ali su i gajene kao domaće 'vidi odeljak 'Životinje Opsidijana''.
     Slatkovodne ribe u reci Na i u potocima bile su male i grube, ali pošto su, kao i slatkovodni rakovi i žabe, bile cenjena hrana, smatralo se da žive u Drugoj Kući. Okeanske ribe uglavnom su dobavljane trampom, a ne hvatane, zato što je malo koji Dolinac želeo da ima ikakve veze sa čamcima i dubokom vodom. Postojale su Ribarske Lože u gradovima Donje, ili Niže, Doline; one su ponekad sakupljale školjke po morskim plažama, ali korišćenje tih školjki za ishranu bilo je opasno zbog 'crvenih plima' na Pacifiku i zbog zaostale zagađenosti okeana.
     Smatrano je da ribe imaju neku predrasudu protiv muškaraca: "Za nju se dižem, za njega se krijem". Veliki deo ribolova na reci Na i na njenim pritokama obavljale su, udicama i ručnim mrežama, stare žene.
     Pravila o lovačkom oružju bila su u Lovačkoj Loži stroga: puške su se mogle upotrebljavati za lov na medvede, divlje pse i divlje svinje; u svim ostalim slučajevima, alati tog zanata bili su luk i strela, zamka i praćka. Govorilo se da je lov 'umetnost tišine'.
     Lov radi hrane i kože bio je prvenstveno dečji posao. Svoj maloj deci i dečacima u mladalačkom dobu u Loži Zalivskog Lovora, bilo je dozvoljeno da love zečeve, oposume, veverice sa drveća, divlje himpije i drugu sitnu divljač i jelene; za uspehe u lovu dobijali su pohvale. Bilo im je zabranjeno da love prizemnu vevericu 'koja je još bila prenosilac crne kuge', a samo stariji dečaci mogli su dobiti puške i pridružiti se istrebljivačkom lovu na divlje pse ili divlje svinje. Devojčice su, ulaskom u devojaštvo i u Ložu Krvi, prestajale da love. Žene koje su živele u izdvojenim letnjikovcima i šumske usamljenice, takozvane 'šumkinje', mogle su puškom ili zamkom hvatati zečeve i jelene radi hrane, ali one su bile izuzeci od pravila. Ako je neki odrasli muškarac, dakle onaj koji je prerastao Ložu Lovora i dospeo u godine za ženidbu, ipak nastavljao mnogo da se bavi lovom, držalo se da je detinjast ili da ne ume da se snađe. Lov se, uopšteno govoreći, nije smatrao prikladnim ponašanjem za odraslu osobu.
     Svi lovci imali su odgovornost pred Lovačkom Ložom i bili su podvrgnuti oštrom i stalnom nadzoru. Ako neki lovac - dete ili odrastao muškarac - ne bi propisno odrao i očistio svoj ulov, raspodelio meso, kožu i tako dalje, kako dolikuje, i uklonio otpatke, držali bi mu pridike ili bi ga ismejavali kao nesposobnog. Ako bi lovac ubijao preterano, ili bez veoma dobrog objašnjenja šta će mu toliko hrane, kože, ili krzna, izložio bi se opasnosti da izbije na zao glas kao psihotik, 'ludi' čovek, 'izgubljen', poput opasnog medveda. Lovačka Loža vršila je jak društveni pritisak na pojedince koji su prekoračivali ta etička ograničenja.
     U isto vreme, pošto je lov od strane odraslih ljudi bio smatran donekle sramotnim, lovac je dobijao nagradu u vidu stvarnog razumevanja i divljenja samo unutar Lovačke Lože i, ako je bio Plavoglinac, u svojim hejimama. Jer tu veza Kuće sa lovcem i lovljenim nije bila stidna, nego sveta.
     Prepelica i jelen nebrojeno puta su slavljeni u pesništvu, plesu i likovnoj umetnosti hejima Plave Gline; poistovećenje sa njima bilo je daleko bliže nego sa ostalim životinjama, one su bile voljene na jedan način kako to ni domaće životinje nisu. Bila je to prisnost druge vrste. Lovna divljač bila je spoj između Divljine i ljudske duše; a lovac je bio, baš zato što se smatralo da nije baš u potpunosti ljudsko biće, i saučesnik i žrtva u jednom zaista misterijskom činu, zajedno sa životinjom koju je ubio. Smisao svetog kao opasnog, svetinje kao prekršaja, podrazumevao se u plavoglinskim životinjskim plesovima i lovačkim pesmama. Navodimo tri odlomka takvih pesama.

     Aoj zide naše Kuće prvi
     mi smo tebe pravili od krvi.
     Lepili smo od blata i gline
     i od krvi kad jelenu line.

     Crven izvor, brzo lije,
     putnik žedan s njega pije.
     Jelen-ženo, jesi znala,
     košuta je onde pala.

     Ja ti dajem ruku, pamet, moju strelu tvome telu,
     ti mi daješ krv i meso, tvoju kožu mome nožu.
     Ti si meni život, ja sam tebi mrenje.
     Na istom izvoru naše je ispunjenje.

     'Drugi primeri lovačkih i ribarskih pesama nalaze se u odeljku 'Kako umreti u Dolini'.'

RODBINA

     U Dolini su postojale četiri vrste rodbine:
     Ljudi koji žive u tvojoj Kući; reč je o podeli svih ljudskih i drugih bića u Dolini u pet velikih grupa, to jest u pet Kuća, naime Opsidijan, Plavu Glinu, Serpentinu, Crvenu Tuglu i Žutu Tuglu. Taj rodbinski odnos zvao se maan.
     Ljudi koji su u krvnom srodstvu 'konsangvini' - čan
     Ljudi koji su se putem braka orodili 'afini' - đamoudan
     Ljudi koji su odabrani da budu srodnici - goestun
     Međuodnosi te četiri vrste srodstva mogli su, očevidno, postati vrlo zamršeni; ali nije nedostajalo ni vremena ni zainteresovanih ljudi da se sve dobro sagleda i održi u redu.

     SRODSTVO PO KUĆI
     Rodbina u okviru iste Kuće uključivala je i stvorenja koja nisu ljudi. Najvažnija takva bića bila su, u Opsidijanu, domaće životinje i Mesec; u Plavoj Glini, lovna divljač i svi izvori i vodotokovi; u Serpentini, stene i mnoge divlje biljke; u Tuglama, Zemlja i sve gajene biljke. Nazvati stablo masline babom, ili ovcu sestrom, obratiti se njivi od pola hektara uzoranoj za kukuruz i reći joj "brate moj", ponašanje je koje se lako može odbaciti kao primitivno, ili simbolično. Po uverenju Keša, osoba koja ne može da shvati ili prihvati takve odnose jeste osoba čija je pamet na primitivnom nivou, a razmišljanje nerealistično.
     Ljudske grupe u Pet Kuća bile su, antropološkim žargonom rečeno, matrilinearne i egzogamne, što će reći: linije srodstva računale su se po majci, a brak je uvek morao biti sa osobom iz neke druge Kuće, ne iz tvoje.
     Tablice na str. 428# i 429# prikazuju ponešto od složenih preplitanja srodstva po Kući i srodstva po krvi. Na primer, majka tvoje majke uvek je član tvoje Kuće, a to bi mogla biti i majka tvog oca, ali tvoj otac, njegova majka i otac tvoje majke nikako to ne mogu biti. Kad se to sagleda kroz pokolenja, može se zapaziti da muškarac biva odsečen od srodstva po Kući sa svojom sopstvenom decom. Ženina deca su u njenoj Kući, ali muškarčeva nisu, nisu ni njegovi unuci po kćeri 'deca njegove kćeri', ali bi njegovi unuci po sinu ipak mogli biti. Ta dva obrasca su se preplitala, ne toliko u međusobnom sukobljavanju koliko u usložnjavanju i obogaćivanju.

     KONSANGVINO SRODSTVO
     Domaćinstvo se zvalo marai. Obično se sastojalo od majke, njene kćeri 'ili njenih kćeri', njihovih muževa i dece i neoženjenih sinova ili drugih srodnika majke; svi oni su živeli zajedno u nekoliko soba, koje su činile funkcionalnu celinu, a domaćinstvo je bilo ekonomska jedinica.
     Kad bi u nekom domaćinstvu nastala prevelika gužva, jedna kćer se odseljavala, sa svojim mužem i njihovom decom, u neku drugu grupu soba i time je nastajalo novo domaćinstvo; posle toga najvažniji oblik srodstva između ta dva domaćinstva bio je po Kući. Ipak se i krvno srodstvo dobro pamtilo, a obaveze proistekle iz njega ozbiljno su shvatane. Na majčinoj strani to je obezbeđivalo dvostruku vezu; na očevoj strani lako se moglo pretvoriti u njegovu dvostruku vezanost.
     Krvno srodstvo računalo se manje-više kao u engleskom jeziku, ali uz prisustvo izvesnih finijih razlikovanja. Ovo su najčešći keški izrazi o krvnom srodstvu:
     majka: mamou
     otac: bata, ta, tat
     baba: homa
     majčina majka: ama
     majčin otac: vamatat
     deda: hotat
     očeva majka: tatvama
     očev otac: tativtat
     kćer: sou
     sin: duha
     unuče 'muško ili žensko': šepin
     brat ili sestra: koš
     sestra: kekoš 'dakle, kćer moje majke, ili kćer oba moja roditelja'
     brat: takoš 'sin moje majke, ili sin oboje mojih roditelja'
     polusestra: hvikkoš 'kćer samo mog oca, ali ne i moje majke'
     polubrat: hvikkoša 'sin moga oca ali ne i moje majke'
     tetka 'sestra moje majke': madi ili amasou
     tetka 'sestra mog oca': takekoš
     ujak 'brat moje majke': matai
     ujak 'brat mog oca': tatakoš
     'Za sestru babe, i tako dalje, dodavala se reč "star-", ho-, tim rečima, npr. homadi.'
     nećaka 'kćer majčine sestre': madisou
     nećaka 'kćer majčinog brata ili očeve sestre ili očevog brata': ketro
     nećak 'sin majčine sestre': madidu
     nećak 'sin majčinog brata ili očeve sestre ili očevog brata': ketra
     rođak 'po majčinskoj liniji, ili po Kući': mahedi
     rođak 'po očinskoj liniji, ili pripadnik neke druge Kuće': houd
     Postoje i drugi nazivi, različiti u Donjoj i Gornjoj Dolini, za složene odnose koji su nastajali zbog drugog ili trećeg braka. Nazivi za srodstvo samo po Kući, dakle primenljivi na osobu koja može, ali ne mora biti i u krvnom srodstvu, dobijani su dodavanjem predloška 'ma' 'i prisvojnog prideva' osnovnom terminu: marivduha, sin moje Kuće; makekoš, sestra po Kući i tako dalje. Nazivi za srodstvo i po krvi i po Kući 'dakle, dvostruko' stalno su se koristili kao pozdravi i kao izrazi od milošte.

     SRODSTVO ZASNOVANO BRAKOM
     Keši su bili matrilokalni: od mladenaca se očekivalo da posle venčanja stanuju bar neko vreme u domaćinstvu nevestine majke 'zbog čega je moglo biti neophodno iseljenje nekih drugih rođaka'. Ovaj običaj nije bio krut, pa su mladi ljudi vrlo često zasnivali svoje sopstveno domaćinstvo u istoj zgradi ili u nekoj drugoj, ili čak u drugom gradu, ako ih je posao tamo vodio. Keši su zamišljali da su ukorenjeni čvrsto kao drveće i brda, ali ja sam zapazila da su se, zapravo, mnogi od njih po više puta u toku svog odraslog života selili iz grada u grad.
     Po okončanju braka, žena je mogla ostati u domaćinstvu svoje majke, ili se u njega vratiti, ali ovo nije bilo čvrsto pravilo. Razvedeni muškarac gotovo uvek se vraćao u domaćinstvo svoje majke da tamo živi u statusu 'kao-sin', handuha. Deca razvedenih roditelja obično su ostajala sa majkom, ali ako je otac više nego majka želeo da ostane s njima, nastavljao je da stanuje u domaćinstvu majke majke svoje dece 'to jest, u domaćinstvu svoje tašte' i da ih odgaja u toj Kući.
     Reči đamoud, osoba u braku; đoudo, supruga; i đouda, muž, bile su rezervisane za one koji su javno stupili u brak na Svetkovini Venčanja na godišnjem Plesu Sveta. Za ljude koji bez venčanja žive zajedno, zgodno je služio izraz hai, sada: haibi, 'dragi-sada' ili 'draga-sada' jeste privremeni muž ili žena; duhahai, 'sin-sada' bio je privremeni zet i tako dalje. Homoseksualni brak bio je priznat, a homoseksualni bračni drugovi su označavani, kad je to bilo potrebno, izrazima hanaše i hankeše, dakle 'ona koja živi kao muškarac, muško-živeća žena', i 'onaj koji živi kao žena, žensko-živeći muškarac'. Nisu postojale nikakve posebne reči za bivšeg muža ili bivšu suprugu, niti ikakvi odgovarajući nazivi za 'usedelica' i 'usedelac'. Nazivi za bračne odnose često su, kao i oni za srodnost po Kući ili po krvi, korišćeni u razgovoru; čovek je nekom srodniku mogao da se obrati, na primer, rečima "Hej, mužu moje tetke" 'madiv đouda', ili "brate moje supruge" 'takošiv đoudo', ili jednostavno, svima sa đamoudan, rodbino.

     SRODSTVO PO SLOBODNOM OPREDELJENJU: GOESTUN
     Dvoje ljudi su se mogli saglasiti da prihvate prava i obaveze međusobnog srodstva koje će biti bliže od onog koje imaju na osnovu Kuće i porekla. Često je to bilo jednostavno usvajanje: dete koje ostane bez roditelja odmah je postajalo nečije goestun-dete, usvojenče, ali unutar iste Kuće. Bebu, naravno, nisu pitali da li pristaje ili ne, ali starije dete je ponekad moglo i da bira; dešavalo se, štaviše, da i dete koje nije ostalo bez roditelja odluči da postane goestun-dete u nekom drugom domaćinstvu 'opet, uz uslov da je to domaćinstvo u istoj Kući'. Postojali su i goestun pobratimi ili posestrime; bile su to obično osobe istog pola koje su želele da iskažu i trajno vežu svoje prijateljstvo, da se, otprilike, 'krvlju zakunu da su odsad braća' 'ili sestre'. Bivalo je slučajeva i da dve osobe suprotnog pola, ali iz dve različite Kuće, postanu goestun-brat i goestun-sestra, iskazujući naklonost ali pojačavajući rodoskrvnu zabranu. Goestunske veze shvatane su veoma ozbiljno; njihovo kršenje smatrano je najbednijom izdajom.
     U Kamengatalicinoj priči, čovek za koga ona kaže da je bio njen po-deda, amhotat, zapravo je bio magoestun ili vršilac dužnosti dede. Kuća je takve vršioce dužnosti naimenovala da postanu rođaci osobama koje ih nemaju - u ovom slučaju, Kamengatalica nije imala nijednog muškog rođaka u sopstvenoj Kući, zato što nije imala nijednog ujaka po majčinoj liniji i nikakve srodnike po očevoj liniji, pa je jedan stariji čovek iz Plave Gline zatražio da preuzme tu odgovornost.

     INCESTNE ZABRANE
     Seksualni odnosi sa ma kojim od sledećih članova zajednice smatrani su rodoskrvnimincestnim i bili zabranjeni:
     Sa ma kojim članom iste Kuće;
     Sa ma kim ko je trenutno u bračnoj vezi sa nekim tvojim srodnikom po krvi;
     Sa ma kojim goestun-srodnikom;
     I sa sledećim krvnim srodnicima: roditelj/dete; baba ili deda ' unuk ili unuka; brat/sestra; tetka i teča 'to jest, ujak ili ujna'; nećak i nećaka; roditelji tetke i teče; deca nećaka ili nećake. Mogao si da se oženiš detetom tvog daljeg teče ili dalje tetke po očevoj strani, ali ako se taj dalji teča po očevoj strani oženio nekom ženom iz tvoje Kuće, onda je i njegovo dete iz tvoje Kuće, pa braka ne može biti. Deca moje tetke po majci moja su Kuća, naravno; deca mog ujaka po majci nisu, ali brak sa tim srodnicima bio bi neuobičajen - 'previše je blizu majkama'. Brak sa rođacima udaljenijim od toga bio je ograničen jedino u slučaju da ste iz iste Kuće. Za ove rodoskrbne zabrane Keši nisu davali nikakvo obrazloženje, ni versko, ni genetsko, ni društveno, ni etičko. Govorili su: "Takvi su ljudi: tako se ljudski narod ponaša."

     TABLICE RODBINSKIH VEZA
     'MAJKE'
     BABA PO MAJCI deda po majci baba po ocu deda po ocu
     TETKA PO MAJCI TEČA PO MAJCI tetka po ocu teča po ocu
     dalji teča dalja tetka dalji teča dalja tetka
     ROĐACI rođaci rođaci rođaci
     MAJKA otac
     (dete te majke ili te majke i tog oca) (dete samo tog oca)
     MUŠKARAC
     BRAT SESTRA polusestra polubrat
     tetka teča polusestrin muž polubratova žena
     nećake, nećaci NEĆAKE, NEĆACI
     zet kćer sin snaja
     unuka po kćeri unuk po kćeri unuka po sinu unuk po sinu
     praunučad praunučad praunučad praunučad
     Glavne rodbinske veze muškarca po Kući, krvnom srodstvu i bračnim vezama
     Veza koja mora ostati unutar Kuće tog muškarca napisana je VELIKIM SLOVIMA; veza koja ne sme biti u njegovoj Kući je dvostruko podvučena. Ostale veze mogu, ali ne moraju biti u njegovoj Kući.
     'MAJKE'
     BABA PO MAJCI deda po majci baba po ocu deda po ocu
     TETKA PO MAJCI TEČA PO MAJCI tetka po ocu teča po ocu
     dalji teča dalja tetka dalji teča dalja tetka
     ROĐACI rođaci rođaci rođaci
     MAJKA otac
     (dete te majke ili te majke i tog oca) (dete samo tog oca)
     BRAT SESTRA ŽENA polusestra polubrat
     tetka teča polubratova žena polusestrin muž
     nećake, nećaci NEĆAKE, NEĆACI
     zet KĆER SIN snaja
     UNUKA PO KĆERI UNUK PO KĆERI unuka po sinu unuk po sinu
     PRAUNUČAD praunučad praunučad praunučad
     Glavne rodbinske veze žene po Kući, krvnom srodstvu i bračnim vezama
     Veza koja mora ostati unutar Kuće te žene napisana je VELIKIM SLOVIMA; veza koja ne sme biti u njenoj kući dvostruko je podvučena. Ostale veze mogu ali ne moraju biti u njenoj Kući.

LOŽE, DRUŠTVA, UMETNOSTI

     Po objašnjenjima koja je davala Trnica od Sinšana odgovarajući na Pandorina pitanja.

     PANDORA: Nije mi baš jasno kad kažeš da je neka Loža u jednoj od Pet Kuća.
     TRNICA: Pa, to samo znači da su sastanci te Lože u hejimama te Kuće, eto, na primer, Sadilačka se uvek sastaje u hejimama jedne ili druge Tugle. Ili znači da kad ljudima te Lože nešto zatreba, oni to od te Kuće traže, recimo doktori koriste serpentinske pesme.
     PANDORA: Dakle, ne mora čovek, da bi se učlanio u jednu Ložu, da bude rođen u toj Kući?
     TRNICA: Ma, ne. Pa, sve žene se učlanjuju u Ložu Krvi, je l' tako, bez obzira na to da li su Opsidijanke ili nisu. A mnogi muškarci koji nisu Plavoglinci stupe u Lovačku. A Sadilačkoj Loži pripada praktično svako. Mada pretežno Tuglaši plešu sadilačke plesove. Koliko ja znam, postoji samo jedna Loža koja je isključivo za ljude jedne Kuće, a to je Loža Soli. To su ti samo Plavoglinci. A ona radi samo jedan posao - popravlja te solane kod najskog ušća i ide na Put Soli jednom godišnje i uči te pesme. Jesi videla solane? Nove su blistavo crvene od slanovodnih račića, stare su tirkizno plave od algi, pa se ja uvek pitam kako so ispadne onako čisto bela.
     PANDORA: Nadam se da ću uskoro poći tamo dole. Kako Loža dospe pod pokroviteljstvo neke od Kuća Neba? Ne može se sastajati u njihovim hejimama, jer Kuće Neba nemaju hejime.
     TRNICA: Ta Loža se sastaje u svom sopstvenom mestu, to je onda zgrada koja se zove loža. Madrona ima jednu arhivsku zgradu, znaš, biblioteku, a Crna Tugla uvek ima jednu zgradu-ložu na lovnoj strani grada. E, pa, nju mogu da koriste i Nalazioci, a i momci Zalivskog Lovora se tamo sastaju kad pada kiša. Trebalo bi da se sastaju na otvorenom prostoru na lovnoj strani, al' kad počne da pljušti oni se uvek zavuku u zemljanu ložu Crne Tugle.
     PANDORA: Jesu li Društva isto što i Lože?
     TRNICA: Pa i nisu. Kao prvo, Društva su manja. A za govornike obično uzimaju ljude iz one Kuće sa kojom su povezana. Ali u Društva mogu da stupaju i ljudi iz drugih Kuća. Izuzev muških Klovnova. Klovn Krvi, znaš, može biti ženska iz ma koje Kuće, ne samo Opsidijanka. Ali Beli Klovnovi su muškarci Opsidijanci, a Zeleni Klovnovi su muškarci Tuglaši.
     PANDORA: Kako čovek postane Klovn?
     TRNICA: Pa, naučiš. Od onih koji su već Klovnovi, u tajnosti. Može to dugo da potraje.
     PANDORA: Šta rade Društva?
     TRNICA: Ljudi u Društvima pevaju i uče. Svako Društvo ima svoje pesme, svoje načine bivanja, svoje darove.
     PANDORA: Oni... uče jedni sa drugima? 'Da sam to govorila na engleskom, pitanje bi glasilo: Jesu li to škole?'
     TRNICA: U nekim od njih poučava se o tajnama. A Društvo Hrasta se razlikuje od ostalih, u njemu je mnogo ljudi, ono sarađuje sa Knjiškom Umetnošću i sa Ložom Madrone i sa bibliotekama u svim hejimama. Hrastovo je stvarno više kao Umetnost nego kao Društvo - tu se uči čitanje i pisanje i pravljenje knjiga i mastila i prepisivanje i štampanje i sve te veštine u vezi sa pisanim rečima.
     PANDORA: A Umetnosti, koliko su blisko one povezane sa Pet Kuća?
     TRNICA: U stvari, ja baš ne znam tačno kako bi to trebalo da bude. Ovde u Sinšanu žena će najverovatnije stupiti u neku od Umetnosti koje pripadaju njenoj Kući, ali muški neće. A u velikim gradovima neće ni žene, primetila sam to. Umetnost se obično ne sastaje u hejimama svoje Kuće, nego u radionici. Ali ako nešto pođe kako ne treba, znaš, ako se nešto ne uradi ili se uradi loše, onda je ta Kuća obavezna da sve dovede u red. A osoba koja radi u jednoj Umetnosti može da ode u Kuću te Umetnosti i da zatraži pomoć, ako je iskrsla neka nevolja. Jedan od razloga što je opasno biti Mlinar sastoji se u tome što Mlinarska Umetnost nema nijednu Kuću Zemlje - oni su pod Nebom. Znači, ako Mlinarka nešto zabrlja, svi se ljute na nju, a ona, kao što narod kaže, nema krov nad glavom.

     TABLICA LOŽA, DRUŠTAVA I UMETNOSTI
     PET KUĆA ZEMLJE ČETIRI KUĆE NEBA
     Prva Druga Treća Četvrta Peta Šesta Sedma Osma Deveta OPSIDIJAN PLAVA GLINA SERPENTINA ŽUTA TUGLA CRVENA TUGLA KIŠA OBLAK VETAR VAZDUH
     Loža Krvi Lovačka Loža Lekarska Loža Loža Crne Tugle
     'obredna i Ribarska Loža medicina i Sadilačka Loža 'Zgrada-loža od zemlje, izvan grada. Pogrebi i pogrebni obredi.'
     socijalna Loža Soli obred' 'poljoprivreda i obred' Loža Madrone
     'arhivi, zapisi, istorija'
     Društvo Klovnova Društvo Hrasta Društvo Zelenih Klovnova Društvo Društvo
     Krvi 'pisanje, Društvo Masline Tojon Krtice
     knjige' 'kult' 'kult' 'kult'
     Društvo Belih
     Klovnova
     Društvo Jagnjeta
     'kult'
     Plesači Unutrašnjeg Sunca
     Staklarska Umetnost: Lončarska Umetnost: Knjiška Umetnost: Drvodeljska Umetnost: Vinarska Umetnost:
     prozori, keramičke utenzilije, hartija, mastilo, obrada drveta, vinogradarstvo
     posude, pločice i cevi knjigovezački rad, boje arhitektura i vinarstvo
     instrumenti
     Umetnost Vode: Bubnjarska Umetnost: Kovačka Umetnost:
     Štavilačka Umetnost: bunari, vodovodi, muzički rudarstvo, Mlinarska Umetnost:
     kasapski posao, navodnjavanje, kanalizacija, instrumenti topioničarstvo, vetrenjače, vodenice, turbine, sprave za proizvodnju električne energije,
     pravljenje predmeta čuvanje zaliha vode metalurgija, elektromotori, solarni kolektori, osvetljenje, grejanje, hlađenje
     od štavljene kože alati, žice
     Tkačka Umetnost:
     predenje vlakna, tkanje,
     bojenje tkanine,
     pletenje
     Lože koje su u svih Pet Kuća:
     Loža Zalivskog Lovora
     'omladinci: izviđački zadaci, atletska dostignuća, čuvanje granice, lov, obred
     i izvesne druge društvene uloge'
     Nalaziteljska Loža
     'istraživačka putovanja i trgovina izvan Doline'

U ŠTA SU SE OBLAČILI U DOLINI

     U prostorijama, beba je nosila portiklu ili pelene; pod vedrim nebom, u suvoj sezoni, ništa. Mala deca nosila su odeću samo da bi se zaštitila od sunca ili hladnoće, ili kao ukras; ta njihova odeća bila je ovlaš sastavljena, obično sečenjem i prekrajanjem odeće neke druge osobe ili sečenjem stare posteljine ili već kakvogod tekstila.
     Postajući starija, zalazeći u svoje godine 'bistre vode' ili 'pupljenja i ispružanja grana', deca su, gotovo sva, počinjala da nose nešto da ne bi bilo sramota zbog golotinje - nekakvu suknjicu ili mušku kilt-suknjicu. Tada su deca počinjala da čeznu za onom vrstom odeće koja je bila za odrasle, ali ako bi je prerano obukli, dočekao bi ih podsmeh njihovih vršnjaka i grdnje u njihovim domaćinstvima i hejimama.
     Na početku puberteta, mladom Dolincu priređivana je svetkovina u hejimama, a kod kuće zabava; dobijao 'dobijala' je potpuno novu odeću posebne vrste. Momci su dobijali tešku mušku kilt-suknju do kolena, od bele, jelenske kože ili belog pamuka ili mrke vune i belu pamučnu košulju 'krojenu u stilu takozvane kurta-košulje; ponekad sa okovratnikom i manžetnama na rukavima'. Po hladnom vremenu uglavnom su nosili čarape i sandale, a na grubom terenu kožne cipele. Devojke su dobijale suknju sličnu kiltu, ili suknju prikupljenu u mnogo nabora, do ispod kolena, ali iznad zglavaka stopala, od nebojene vune krem boje, sive, ili mrke; imale su i jelek ili košulju od belog pamuka i čarape i sandale ili cipele kao momci. Tesni jelek ili prsluk mogli su nositi i momci i devojke jednako. Kaputi, šalovi i pleteni džemperi za hladno vreme nisu bili ni u kakvom propisanom stilu, ali nikada nisu bojeni. Nikakva boja za vlakna i tkanine nije korišćena ni za jedan od tih odevnih predmeta za ljude koji 'žive na Obali'. Ta odeća pravljena je pažljivo, od dobrih materijala, često ju je pravila ona osoba koja će je i nositi; mnogo truda je ulagano da na toj odeći bude sve tačno kako treba. Nedostatak boje davao joj je svojevrsnu asketsku eleganciju; mladi ljudi koji su živeli na Obali bili su jasno primetni u svakoj dolinskoj gomili.
     Kad bi otpočeli seksualni život sa nekim partnerom - 'učinili zalaženje dublje u kopno' - devojke i mladići često su nastavljali da nose tu istu odeću, ali obojenu, ili samo da nose poneki obojeni odevni predmet uz nju.
     Što se tiče 'urođeničkog kostima' Dolinaca, njega je prilično teško opisati, zato što je toliko varirao u zavisnosti od vremena, mesta i nosioca. Sasvim je sigurno da su postojali stilovi i mode; na zidnim slikama mogli ste videti prilike u odeći koja se krojem sasvim razlikovala od ma koje prisutne u Dolini. I muškarcima i ženama bili su na raspolaganju, između ostalog, košulje, prsluci sa punim izrezom, ogrtači nalik na toge sa i bez opasača, kiltovi i prilično labave pantalone; žene su tome ponekad dodavale i veoma naboranu suknju. Donji veš nošen je radi toplote. Nije bilo uobičajeno da odrasli šetaju nagi po gradu, izuzev muškaraca u vreme Plesa Meseca, ali je u bazenima sa rezervom vode za navodnjavanje svako plivao nag, a u domaćinstvu i u letnjikovcu stariji ljudi često su išli nagi. Za hladno vreme postojali su dugački kožusi - kaputi od ovčije kože zajedno sa runom i kaputi od jakog ciradnog platna; ali ljudi koji su u vreme kiše radili napolju bili su skloni pre da se svlače, nego da se dodatno oblače - teorija na koju su se oslanjali glasila je 'Koža se brzo suši'. Plesni kostimi, nošeni na vakvama, bili su naravno konzervativni po stilu, često veoma lepi. Osobeni svetkovinski odevni predmet bio je jelek ili prsluk bez rukava. Kad su silazili u hejime radi pevanja, nastave, druženja, ili ma čega drugog, ljudi su obično imali na sebi kratak, nezakopčan prsluk fine izrade i lepo ukrašen, koji je za te svrhe čuvan kod kuće i u hejimama; a muškarci koji su plesali Mesec, kao i plesači, i muški i ženski, na Letu, Vinu i Travi nosili su veličanstveno kitnjaste ogrtače, od kojih su neki bili mnogo pokolenja stari.
     Glavni odevni materijali bili su vuna, pamuk, lan i štavljena koža.
     Vuna se u celosti dobijala od dolinskih ovaca. Najcenjenija je bila vuna od čumovskih stada, upredena u Čumou ili Telina-nai.
     Pamuk se gajio tu i tamo u Dolini, ali glavnina je dobavljana sa južnih obala Unutrašnjeg mora. Jednom godišnje ukrcavali su vino u Voz i slali ga do luke Sed da se brodovima odveze tamo, u zamenu za pamuk koji im je slat sa juga 'vidi pripovetku 'Nevolja sa Pamučnim Narodom''.
     Lan je gajen u Dolini, ali još više severno od Planine, u oblasti Bistrog jezera. Da bi ga dobili, trampili su za njega vino, masline, maslinovo ulje, limun i staklariju; sve su to prevozili preko Planine ili Vozom ili zaprežnim kolima koja su železničku prugu 'zvanu Linija ili Pruga' koristila kao drum.
     Štavljena koža pravljena je u Dolini; upotrebljavane su kože krava, konja, ovaca, koza, jelena, zečeva, krtica, himpija i drugih malih životinja. Ptičje kože štavljene su da bi se nosile na svečanostima, a perjane odežde i ogrtači pravljeni su kao veliki pokloni hejimama. Tehnologija kožarstva bila je visoko razvijena, pa je široki izbor štavljenih koža bio na raspolaganju za odeću, obuću i druge svrhe.
     Sirova vlakna uglavnom su obrađivana u gradskoj radionici ili manufakturi, pod nadzorom Tkačke Umetnosti. Pojedinac je mogao doneti vunu od porodične ovce ili izvesnu količinu lana ili pamuka odgajenog na obližnjim poljima i to predati radionici da se očisti, izgrebena, to jest iščešlja, i oboji; ponekad je dolazila grupa ljudi, da sve to zajednički obavi; ili su ljudi dolazili, pojedinačno i u grupama, i davali runa i bale Tkačkoj Umetnosti na pripremu. Mnogo se predenja obavljalo na mašinama sa električnim pogonom, u radionicama, a tkanje velikih količina tkanine i širokih tkanina obavljali su profesionalci Tkačke Umetnosti na velikim razbojima sa električnim pogonom, ali većina finih ili svetkovinskih tkanina nastajala je tako što su ljudi kod kuće, pomoću točka ili preslice, ručno pravili pređu, a kod kuće i tkali. Vuna je bila glavni svetkovinski materijal; ona je davala divne ćilime Čumoa i Čukulmasa, tkali su je kod kuće i muškarci i žene da bi imali šaleve, čarape i tako dalje. Mešavina poznata na engleskom kao linzi-vulzi 'pola lan, pola vuna' bila je najomiljeniji materijal za suknje, kiltove i pantalone. Takođe su mešani pamuk i lan za letnje tkanine i pletiva. Najcenjeniji materijal za svakodnevno nošenje bio je pamuk, za čiju je obradu postojala divno istančana tehnologija: rađene su najrazličitije vrste pamučnih tkanina, počev od teškog, debelog, ciradnog platna, preko teških, ali mekanih tkanina, pa sve do vazdušastih velova tako finih da je kroz njih 'prolazila mesečina'.
     Štavilačka Umetnost bavila se klanjem životinja i kožarskim tehnologijama za štavljenje i bojenje kože za izradu amova, cipela, kožnih delova nameštaja, kožne odeće i tako dalje, dok je Tkačka Umetnost obrađivala sirova vlakna, što je uključivalo njihovo čišćenje, grebenanje, bojenje i upredanje, zatim tehnologije izrade tkanina, uključujući tu mašinsko tkanje i štrikanje, kao i masovnu proizvodnju nekih artikala - čarapa, čaršava, ćebadi, tepiha - koji su potom slagani u magacine i čuvani. Te dve umetnosti bile su važni sastojci ukupne dolinske ekonomije i blisko su sarađivale. Klanica i kožara uvek su bile izvan grada, ali je dovršena štavljena koža donošena u radionice Tkačke Umetnosti na preradu u cipele i odeću. Kožari i tekstilci po pravilu su bili postojani, imućni, ugledni ljudi, koji su pokolenjima živeli u istoj kući i smatrali sebe, samozadovoljno, stubovima društva.

     *Vez

ŠTA SU JELI

     Na engleskom jeziku postoji reč za masovno gladovanje, za katastrofalnu nestašicu hrane koja zahvati čitav narod: famine. Na keškom jeziku takve reči nema.
     Smatra se da je lovačko-skupljačko privređivanje, kao način da se dođe bar do minimuma hrane, nespojivo sa zemljoradnjom; naime, pravilo glasi da narod, kad nauči da čuva stoku i obrađuje zemlju, prestaje da lovi i da sakuplja plodove iz prirode. Keši to pravilo nisu poštovali.
     Njihov lov imao je vrlo malo stvarnog značaja za njihovo snabdevanje hranom; uglavnom su deca lovila i jela plen. 'Može se postaviti pitanje koliki je ikada bio značaj lova kao bitnog izvora ljudske hrane, osim u slučajevima kad baš nikakvog drugog izvora belančevina nije bilo; izrazita simbolička vrednost lova, naročito važna muškarcima, prikrila je praktičnu beznačajnost ulova, tako da 'Muškarac Lovac' romantično preovlađuje, a o ženama koje stvarno nabavljaju i pripremaju hranu od koje on živi uopšte se i ne govori.' Kao i nama, Kešima je lov bio mešavina sporta, religije, samodiscipline i ispunjavanja vlastitih ćefova. Sakupljanje je, međutim, bilo jedan od bitnih izvora hrane. Sakupljali su ono što divlje izraste - žir, razne vrste zelja, korenja, trava, bobica i semena; za dobavljanje i obradu nekih od tih proizvoda trebalo je mnogo strpljenja, pa zato Keši tim stvarima nisu pristupali kako bilo, nego su radili metodično, odlazili su svake godine u pravo vreme do porodičnih stabala ili semenskih livada ili do livada mačje trave. Pitanju 'Zašto?' mogli bismo, po mome utisku, pošteno protivstaviti pitanje 'A zašto ne?' Ovi prirodni izvori hrane bili su veoma bogati, a Keši su voleli ukus i kvalitet takve hrane; pošto je društvena zajednica gledala sa neodobravanjem na porodice sa mnogo dece, na velike privatne zalihe hrane i na takmački stav, nije bilo ni potrebe ni pobuda da se odustane od sakupljanja i pređe na poljoprivrednu proizvodnju velikog obima. Ovde su bitni činioci, bez obzira na to da li ćemo ih smatrati uzrokom ili posledicom, veličina i priraštaj populacije. Grad - kao 'suprotnost' poljoprivrednom imanju - ne može nastati dok ne počne teško poljoprivredno iskorišćavanje zemljišta i ne može se bez njega održati. Populaciona eksplozija ma koje žive vrste zasniva se na višku hrane; brazda se završava tamo gde ulica počinje. Keši su stanovali napola u gradu, napola u divljini. Nijednu ulicu nisu imali, a njihove farme bile su, po našim merilima, bašte.
     To nisu bile osobito uredne bašte, zato što je u njima radilo mnogo različitih ljudi, uz pomoć životinja, a ne mašina, i zato što su veličinom i oblikom bile 'sa izuzetkom velikih vinograda na dolinskom dnu' malene i raznovrsne. Uistinu je i hrana koju su gajili i pripremali bila raznovrsna - iznenađujuće raznovrsna za jednu naciju čiji su mnogi kulturni stilovi bili ograničeni, otporni na tuđe uticaje i 'čisti'. Na primer, kukuruz im je bio glavna žitarica, ali su takođe sakupljali žir, gajili pšenicu, ječam i ovas i nabavljali pirinač posredstvom trampe. Pirinač i ječam uglavnom su ljuštili i kuvali ceo; druge žitarice češće su mlevene, da bi se dobile razne vrste prekrupe, proje, brašna, griza, i to se kuvalo, pravljena su testa sa i kvascom bez njega, koja su pečena i tako dalje - tako da su dobijana mnoga jela i kaše od žitarica i mnoge vrste hleba.
     Sve u svemu, Keši su uzimali, tražili, ili uzgajali hranu gde god im je bilo zgodno, pa su je pripremali i jeli sa zanimanjem, poštovanjem i zadovoljstvom. Nisu bili narod mršavih; bili su to ljudi malih kostiju, sitni i više skloni da budu zaokrugljeni nego uglasti, radije prijatno popunjeni nego vitki.
     Hrana nije podesna tema za apstraktne rasprave; čini se da je razumnije navesti nekoliko recepata.

     LIRIV METADI, ILI DOLINSKI SUKOTAŠ sukotaš je indijanska gusta čorba od kukuruza i pasulja - prim. prev.
     Operi otprilike dve pune šolje sitnog crvenog pasulja 'dolinski metadi vrlo je sličan meksičkom friholeu' i kuvaj ga dok se ne raskuva 'dva sata' sa pola glavice crnog luka, tri ili četiri komada belog luka i jednim listom zalivskog lovora.
     Na tihoj vatri kuvaj otprilike šolju i po suvog kukuruza dok se sasvim ne raskuva, pa ga ocedi 'ili u sezoni upotrebi mlad kukuruz sveže okrunjen sa klipa, nekuvan'.
     Na tihoj vatri kuvaj punu šaku sušenih crnih pečuraka oko pola sata i ostavi ih u čorbi u kojoj su se kuvale.
     Kad su svi ti sastojci spremni, kombinuj ih i dodaj:
     - sok i pulpu jednog limuna, ili izvesnu količinu sačuvane pulpe tamarinda;
     - jednu glavicu crnog luka, iseckanu i proprženu na ulju sa izvesnom količinom sitno seckanog belog luka i supenom kašikom kima;
     - jednu veliku mahunu blagog zelenog čili-bibera, ili malu mahunu veomag zelenog bibera 'ali ne takozvanog bel-pepera', sa izvađenim semenom, sitno iseckanu;
     - tri ili četiri paradajza, oljuštena i krupno iseckana;
     - kao dodatak, ili začin, oregano, zimski čubar i još limuna, prema ukusu;
     - ako se želi ljutina, dobiberiti sušenim crvenim čili-biberom.
     Ko je hteo da zagusti ovu čorbu, dodavao je loptu sušene paste od paradajza; kod nas bi ovo bile bi dve ili tri kašike guste paradajz-paste. 'Ako nije sezona svežih paradajza, treba udvostručiti ili utrostručiti količinu paradajz-paste.'
     Zatim se sve to zajedno kuva na tihoj vatri oko jedan sat.
     Poslužiti garnirano seckanim sirovim crnim lukom i priložiti kiseli sos ili ljutu turšiju od zelenih paradajza ili paradajzića, 'tomatiloa', sa začinom od svežeg ili sušenog korijanderovog lista.
     Pošto je ovo jelo bilo 'previše teško za pirinač', uz njega se jeo kukuruzni hleb tipa tortilje, ili proja.

     HOTUKO, 'MATORA KOKA', JELO OD PIRINČA I PILETINE, 'PILAV'
     Kuvaj na tihoj vatri veliku, tvrdu, staru kokošku sa lišćem lovora i ruzmarina i sa dodatkom izvesne količine vina, dok se sasvim ne raskuva. 'Pošto malo ko od nas može da nabavi velike, stare, tvrde kokoši, kuvaj malu, mladu, tvrdu.' Ohladi meso i skini ga sa kostiju.
     Vodu koja je ostala od kuvanja podeli, u jednu posudu izdvoj dovoljnu količinu da u njoj skuvaš pirinač, a ostatak kuvaj još, da se zgusne 'ako je redak' i onda u njemu prokuvaj, samo pet do petneast minuta, tako da je samo malo kuvano, nešto ili sve od sledećeg:
     - punu šaku oljuštenih celih badema;
     - seckane komade celera, mrkve, rotkvica, žute ili zelene bundeve, crnog luka i tako dalje;
     - nekoliko listova spanaća, kineskog kupusa ili nekog drugog zelja;
     - cele pečurke, sveže ili sušene.
     Dodaj to pileće meso, seckano, i izvesnu količinu seckanog peršuna, seckanog svežeg ili suvog korijanderovog lista i seckanog mladog crnog luka; začini semenom kima, semenom korijandera, malom količinom mlevenog crvenog bibera i solju ili limunom. Ostavi da to miruje ceo dan ili celu noć da se 'ukusi naviknu jedan na drugi'.
     Blago podgrej i posluži sa pirinčem skuvanim u vodi ranije izdvojenoj.
     Kao dopunu možeš poslužiti nešto ili sve od sledećeg:
     - seckana tvrdo kuvana jaja;
     - ovlaš pečeno seme katran-korova ili čie;
     - seckane listove koriandera;
     - zeleni biber;
     - sos od zelenog paradajza ili tomatila, ili kisele krastavčiće;
     - turšiju sa ljutim crvenim biberom ili krastavčićima;
     - žele od ribizli;
     - sušene ribizle ili seckano suvo grožđe.
     Ti dodaci bi se nalazili u zdelicama raspoređenim oko glavnog jela.
     Glavnina pirinča koji je dospevao u Dolinu bila je proizvedena oko reke Močvarice, zrna su bila kratka, a posle kuvanja takav pirinač bio je prilično lepljiv. Dolinci su cenili pirinač jedne ređe vrste, 'sasi', koji je imao izduženija zrna i veoma fini ukus; gajen je na udaljenijim južnim i istočnim obalama Unutrašnjeg mora, a Dolinci su za njega bili voljni da daju svoja najbolja vina.

     PRAGASIV FAS - LETNJA SUPA
     Jede se kad je veoma toplo vreme, posle gozbe sa jagnjetinom.
     Uzmi parče maslaca veliko približno kao žumance i u njemu prokuvaj otprilike polovinu te količine kukuruznog brašna i jedno žumance, sa blagim mešanjem, tako da dobiješ gustu pastu zvanu ru. Ohladi je, pa je razmuti u otprilike jednoj šolji jogurta i otprilike dve šolje hladne jagnjeće čorbe 'napravljene kuvanjem samo kostiju, bez imalo masnoće'. Začiniti po ukusu, limunovim sokom i/ili suvim belim vinom. Posluži posuto iseckanim lišćem nane 'metvice, minta'.
     Ako hoćeš da ova letnja supa bude vruća, dodaj kuvani ječam i podgrevaj blago, a umesto nane upotrebi peršun ili krbuljicu.

     DUR M DREVI, 'CRVENO I ZELENO',
     VEČERA OD POVRĆA
     Oljušti jedan veliki plavi patlidžan, ili nekoliko malih, i iseci na kriške debele 'otprilike kao moj prst'. Poprskaj kriške limunovim sokom i krupnozrnom solju i pusti da tako stoje dok spremaš za kuvanje ostale sastojke:
     - kriške od dve oveće tikvice 'neljuštene' isečene na isti način i takođe poprskane limunovim sokom;
     - punu šaku peršuna, ali bez stabljika;
     - dva-tri češnja belog luka, sitno iseckana;
     - dve pune šake pečuraka 'ma koje delikatne vrste', svežih.
     Napravi sos od dva češnja belog luka temeljito izgnječena u stupi ili presi, otprilike dve supene kašike dobrog maslinovog ulja i male količine 'između dva prsta' mlevenog crvenog bibera, što treba razmutiti u dve šolje jogurta i mešati dok ne bude sasvim glatko i nalik na krem.
     Proprži tikvice ovlašno i brzo u vrlo vrućem lakom ulju, u gvozdenom tiganju, tako da samo ivice potamne; nagomilaj ih na jedan kraj tanjira. Upotrebljavajući manju količinu ulja, proprži i plavi patlidžan na isti način, da dobije živu crvenosmeđu boju; nagomilaj ga na drugi kraj tanjira. Proprži ovlašno, uz mešanje, gljive, beli luk i peršun, samo dok se peršun ne sparuši, i nagomilaj to na sredinu tanjira. Izneti da se jede odmah, sa krompirima kuvanim u ljusci. Sos od jogurta je dopuna i uz krompire i uz povrće, sipa se odozgo ili se u njega umače.
     Uz ovo jelo dobro idu kriške paradajza i crne masline.

     HVOV-VON, 'HRASTOVA JAJA'
     Zanimljivo je uporediti brašno od žira sa brašnom od kukuruza ili pšenice. Pre kuvanja, u kukuruzu i pšenici ima, u proseku, 1% do 2% masnoće, 10% belančevina i 75% ugljenih hidrata. U brašnu od žira ima 21% masnoće, 5% belančevina i 60% ugljenih hidrata. Brašno od žira bilo je, naravno, jedna od glavnih namirnica prvobitnih ljudskih stanovnika u ovom delu sveta, ali su kasnije od njegove upotrebe odustali narodi koji su žir davali samo svinjama.
     Keši su sadili hrastove u svojim gradovima i oko njih i negovali 'sakupljačka stabla' to jest ona sa kojih će sakupljati plodove, u šumama i poljima. Ta oblast bila je vrlo bogata i vrstama i brojem hrastova, pa je svake normalne godine bilo neuporedivo više žireva na raspolaganju nego što su ljudi mogli upotrebiti. Keši su najviše voleli žireve od hrasta dolinca i od 'tanin- hrasta'. Rad na sakupljanju i obradi žira bio je zajednički, ali pod nadzorom Serpentine, mada je, naravno, porodica koja je želela više za sebe mogla da ode i sakupi koliko god hoće. Posle sortiranja i ljuštenja, mleli su žir; za ovo su Mlinari imali posebne mlinske kamenove - 'žir kamenove'. Višak ulja čuvan je, za mnogo različitih svrha. Brašno, krupno ili sitno, izbeljivano je utapanjem u hladnu ili vruću vodu, od nekoliko sati do nekoliko dana, u zavisnosti od količine taninske kiseline u njemu i željenog ukusa. Tako dobijena proja ili brašno sušeni su ili blago pečeni pre skladištenja, ili neposredno pre upotrebe, da bi postali 'slađi' i da bi se pojačao ukus sličan orahu.
     Čorba od žir-brašna, gusta, različito začinjena, bila je svakodnevna zimska hrana u mnogim domaćinstvima. Oni su za nju imali naziv doumfas, mrka supa; bila je to često prva hrana novorođenčeta posle, ili umesto, majčinog mleka. Grublje žir-brašno je kuvano, pa se jelo kao griz, palenta, kaša, ili spremljeno kao da je pirinač, ili pečeno tako da se dobije teški, suvi, bogati hleb. Žir-brašno se mešalo sa medom, prepečenim semenjem i pšeničnim brašnom, mesilo i peklo i na taj način su nastajali slatki kolači i slatke oblande. Pošto je uljasto, njegov ukus se u spremištu postepeno kvari; one količine koje posle šest meseci u magacinu još nisu potrošene davane su, po pravilu, životinjama.

     TIS: MED
     Keši su voleli slatkiše; imali su polja šećerne repe ispod Unmalina, ali su smatrali da je njeno gajenje i prerađivanje mukotrpno, pa su za zaslađivanje uglavnom koristili med. Smatralo se da su pčele, kao i lovna divljač, posetioci iz Kuća Neba koji su pristali da dođu u Kuće Zemlje i čak da stanuju u malenim kućama koje su im na Zemlji ponuđene. Pčelari su većinom bili Crvenotuglaši; ta Kuća nadzirala je dobijanje, čuvanje i raspodelu meda. 'Pčelogradovi', grupe košnica, bili su postavljeni na mnogo mesta sa sadne strane svakog ljudograda. Košnice su bile napravljene od drveta, a pčelari su nameštali, za saće, pokretne drvene ramove, tako da je bilo moguće izvući saće, a da roj ne bude uništen - čak ni uznemiren. Toliko se meda proizvodilo u gornjedolinskim gradovima da su ga Dolinci i koristili u trgovini sa narodima u severnim i istočnim zemljama, koji su, izgleda, bili manje metodični u pčelarenju.
     FATFAT - 'KLOVN-KLOVN', VRSTA DESERTA
     Očisti otprilike četvrt kilograma ogrozdovih bobica, crvene ribizle, ili severnoameričke 'haklberi' borovnice, sa dodatkom bobica jove, madrone ili manzanite po želji - ili ma kojih drugih zrelih jestivih bobica oštrijeg ukusa - i kuvaj na blagoj vatri. Zamešaj u to med, koliko god voliš. Začini limunovom korom ili, ako želiš, seckanim kumkvatom. Ohladi.
     Popari u vrlo vrućoj vodi pola litra ili litar vrlo gustog šlaga i mlati ga dok se ne ohladi i ne zgusne. Pomešaj ga sa tim voćem.
     Šlag pravljen na vrućoj vodi ima bogatu gustinu veoma različitu od našeg potpuno ulupanog šlaga; ali da bi se dobio, mora se početi od težeg šlaga nego što ga mi, u većini slučajeva, možemo nabaviti.

     LUTE: AMOLE
     Čumovci su kuvali amole, to jest 'sapun-koren' 'Chlorogalum pomeridianum', mešali ga sa malo meda i jeli kao delikates. Ljudi u ostalih osdam gradova koristili su taj koren kao šampon. Keška verzija poslovice De gustibus non disputandum glasila je: 'On pere kosu njenom večerom'.

     NAČIN OPHOĐENJA ZA STOLOM
     Na sto su stavljali poslužavnike, tanjire sa jelom, činije, šolje, čaše i drugo posuđe, često izrazite lepote i raznovrsnosti, ali ne mnogobrojno, jer posuđe se, ipak, mora i prati. Za supe i 'neuredna' jela imali su kašike od porculana, drveta, roga i metala; sve ostalo jeli su prstima. Ni leva ni desna ruka nisu smatrane baksuznom, to jest 'levom' u pogrdnom smislu 'a to je značenje engleske i latinske reči sinister'; pretpostavljalo se da ćeš za sto doći čistih ruku, a onda možeš da jedeš i levom i desnom rukom, ili sa obe - uredno. Hleb 'koga je bilo raznih vrsta' služio je da se hrana stavlja u njega ili na njega ili da se namakanjem upija u njega. Meso je pre posluženja sečeno na komade ili na kriške, sa živine su otkidani bataci. Površina stola mogla je biti gola, ili pokrivena stolnjakom, ili je posuđe stavljano na podmetače od tkanine ili upletene trske, bambusa, mačje trave ili druge trave; na stolu se mogla nalaziti jedna ili dve zdele sa vodom za pranje prstiju, a čest je slučaj bio da na kraju obroka ljudi jedan drugome dodaju, oko stola, veliku salvetu od tkanine.
     Pošto su Keši retko koristili stolice, stolovi su bili niski. Ljudi su sedeli na podu, noge su ispružali pravo pred sebe, ili povijali u jednu stranu, ili prekršrtali na krojački način, ili su sedeli na niskoj, dugačkoj škrinji-klupi koja je u većini keških soba postojala duž dva ili tri zida, a pred sebe su dovlačili tronožni ili četvoronožni stočić-stolicu bez naslona i sa njega jeli.
     Imali su u vidu tri dnevna obroka: doručak, koji se često sastojao od mleka, hleba ili popare, svežeg ili suvog voća; ručak, od hrane koja je preostala od ranije, ili od nekuvane hrane; i večeru, koja je obično bila posle zalaska sunca, pa prema tome zimi rano, a leti veoma kasno. Bili su, međutim, skloni da jedu pomalo, kad ogladne, a ne da se natrpaju velikim količinama hrane u tačno zakazano vreme. Ovo možda zbog toga što je hrana bila uvek pri ruci i što su je imali u izobilju; i zbog toga što nijedna osoba nije imala posebnu povlasticu/obavezu da priprema, deli, ili uskraćuje hranu; i najzad zbog toga što se smatralo da je nedolična stvar jesti veoma mnogo i da je prežderavanje sramota, ali je svako svoju oblapornost mogao da zadovolji manje-više nevidljivo, uzgrednim ali upornim uzimanjem užine. Kao što rekoh, Keši nisu bili mršavci.

KEŠKI MUZIČKI INSTRUMENTI

     Svi instrumenti o kojima se ovde govori čuju se i na tonskoj kaseti koja ide uz ovu knjigu.
     Instrumente profesionalnog kvaliteta, ili za svetkovinsku upotrebu, pravili su članovi Bubnjarske Umetnosti, pod pokroviteljstvom Kuće Žute Tugle.

     HOUMBUTA
     Houmbuta ili veliki rog sviran je u pozorišnoj i sakralnoj muzici. Sa najpomnijom pažnjom odabirano je madronsko drvo za sedam stopa dugačko, kupasto telo instrumenta; svaka pojedinost prepariranja, oblikovanja i rezbarenja bila je od bitnog značaja za sposobnost tog drveta da prikuplja, uobličava i dovodi u žižu zvuk daha. Onaj kraj u koji se duva 'dulac, usnik' bio je kupastog oblika, napravljen od jelenskog roga i očekivalo se da bude 'kao ljiljan koji prima tople zrake sunca'; iako dugačak samo pet palaca, svojim proporcijama bio je tačan odraz tela i šireg kraja houmbute. Telo je bilo načinjeno od devet uzanih komada madronskog drveta, zalepljenih katranom i obmotanih vlaknima. Zvonasti širi kraj houmbute, gotovo dve stope dugačak, bio je napravljen od legure srebra i zlata, a za drveno telo bio je pričvršćen katranom i omotačem od vlakana.

     DOUBURE BINGA
     Ovaj naziv - 'mnogo vibracija' - opisivao je komplet od devet mesinganih činija, čuvanih u kutiji koja se mogla rasklopiti tako da sačini platformu po kojoj ih je svirač raspoređivao u obrascu hejija-if, pet levo od sebe i četiri desno. Prečnikom su ove zdele bile od četiri do jedanaest palaca, a njihove tonske visine pokrivale su raspon durske devete oktave. Kvalitet tona zavisio je od vrste udaraljke - bilo ih je od tvrdog drveta, mekog drveta i pokrivenih tkaninom - zatim od mesta na činiji gde se udara i od jačine udarca. Retko korišćen kao solistički, ovaj instrument davao je ritmični, svetlucavi tok zvukova koje je jedan muzičar opisao kao 'svetlucanje sunca na tekućoj vodi koja odlazi ali se i vraća...'

     JOJIDE
     Ovaj jednožični instrument bio je dugačak oko četiri stope, a sa prednje strane izgledao je kao krivudava suzna kap. Gudalo, divno savijeno na jednu, pa na drugu stranu, bilo je oko dve stope dugačko, a strune na njemu bile su kombinacija konjskih dlaka i ljudske kose; verovalo se da ta mešavina daje ovom instrumentu njegov jedinstveno osećajni ton.

     VEOSAI MEDOUD TEJAHI
     Svako keško dete umelo je da napravi frulu. Činilo se da u Dolini postoji bezbroj vrsta ovakvih svirala, sa uzdužnim ili poprečnim duvanjem, sa piskovima ili bez njih, od drveta, metala, kosti i kamena slaninca. Jedna od najčudnijih bila je svirala od kosti sa piskom: bila je dugačka pet do šest palaca, napravljena od butne kosti jelena ili jagnjeta. Šupljina za prolaz vazduha bila je izbušena tako da je polazila od užeg kraja kosti, silazila do šireg, a onda se vraćala gore do držača za pisak koji je bio od mačje trave stegnute komadima vrbovog drveta. Zvuk je izlazio u slobodni prostor kroz jedan otvor bočno probušen u kosti. Tanano menjajući pritisak na taj držač piska, svirač je mogao proizvesti zapanjujuće mikrotonske prelive, a zatvarajući i otvarajući prstima pet rupa na svirali mogao je proizvesti čudne, prodorne, žalostivne, pticolike tonove. Tabit, član Madronske Lože i Žute Tugle u Vakvahi, koji nam je prikazao ovaj instrument, rekao je da mora da ga sklanja od mačke, koja 'neprestano pokušava da izvuče pticu iz njega'.

     VRBE
     PREPEL PESMA

     TOVANDOU
     Ova devetožična čekićasta harfa bila je zapravo spoj dva instrumenta. Veći od njih, u obliku polumeseca, dugačak oko pet stopa imao je pet žica; manji, sa četiri žice, bio je postavljen naspram njega. Zajednička im je bila rezonantna ploča od trešnjevog drveta. Telo instrumenta, u obliku kanua, bilo je od fino izrezbarenog i uglačanog drveta mirte 'to jest, zalivskog lovora'. Najveća žica većeg dela, 'šarka- žica', odnosno 'zglob-žica', bila je bez mosta, a ostale četiri bile su poduprte mostom od lešnikovog drveta u obliku blage hejija-if krivine. Tovandou se mnogo koristio kao deo muzičke pratnje uz plesove i pozorišne komade; njegov zvuk značio je u Dolini svetkovinu. Najfinije primerke držale su hejime Žute Tugle u svakom gradu; putujući glumci i slične grupe koristili su te najbolje, ili su nosili manje, prenosive verzije ovog instrumenta.

     BOUD
     Svako je u Dolini svirao na nekom bubnju - obično je to bio mali bubanj sa glavom, odnosno gornjom stranom od drveta ili razapete štavljene kože, po kome se blago lupalo prstima ili celom šakom ili štapom umotanim u sirovu kožu. Taj bubanj bio je pratnja uz pevanje, ples, meditaciju i razmišljanje. Svirano je na mnogo takvih bubnjeva odjednom, ili na samo jednom. Kešima je ovaj bubanj bio 'drugo srce'.
     Bubnjevi profesionalnih muzičara bili su često veliki, složene izrade. Vehosoboud, drveni bubanj, mogao je imati i do devet jezika ili šipki raznih tonova urezanih u gornju stranu i niz od dvanaest različitih parova štapova i udaraljki nalik na drvene maljeve; takav bubanj bio je melodijski instrument izuzetne izražajnosti. Među bubnjevima sa razapetom kožom, najupečatljiviji je bio svetkovinski bubanj: sastojao se od dva velika bubnja u obliku kotla za kuvanje. Jedan je imao oko četiri, a drugi oko pet stopa u prečniku, u međusobnoj srazmeri četiri prema pet; bili su povezani na takav način da je udarac po jednome ili po drugome dovodio do obrtanja oba oko jednog središnjeg stuba, o koji su bili okačeni oko tri stope iznad tla. Ovo veličanstveno okretanje uslovljavalo je i moguću brzinu udaranja po njima. Ovi instrumenti, od kojih su neki bili veoma stari, nikad nisu vađeni iz hejima; ali čak i u neformalnom, nadzemnom stvaranju muzike bilo je moguće osetiti njihovu duboku rezonanciju i njihov tempo.

     DARBAGATUŠ
     Ova 'rukoudaraljka' bila je za uzgredbu upotrebu, kao ritmička pratnja uz pesmu i ples. Zasnivala se na težnji kore nekih vrsta eukaliptusovih stabala da se ljušti u listovima ili trakama, a zatim, tokom sušenja, uvija, odnosno ukovrčuje u obliku cevi. Odabirali su nekoliko 'pet do devet' ovih komada prijatnog mirisa, dugačkih oko dve stope, i vezivali ih na jednom kraju strukovima trave; takav svežanj držali su jednom šakom i njime lupkali po dlanu druge, dobijajući prijatni, zveketavi udar. Ako se pevalo ili plesalo pokraj vatre, na otvorenom prostoru ili u zatvorenom, običaj je bio da se darbagatuš spali kad muzika bude dovršena.

     *Darbagatuš

ZEMLJOPISNE KARTE

     Dolinci su crtali karte - uglavnom Doline. Očigledno im je prijalo da na papir stavljaju, a zatim razgledaju prostorne odnose mesta i objekata koji su im bili dobro poznati. I što su im bolje bili poznati, utoliko su ih radije crtali i kartografisali.
     Deca su često crtala karte polja i brda oko svog rodnog grada, uglavnom neverovatno podrobne - tačkica za svaku stenu, oznaka za svako drvo.
     Male, shematske, simbolske karte Doline ili nekog njenog dela često su nosili ljudi koji su išli niz Reku do okeana ili uz Reku do Vakvahe. Pošto je većina ljudi znala svaku crtu predela, od planina do krtičnjaka, u krugu od pet-šest kilometara oko svoje kuće, a kako je ukupna dužina Doline bila manje od pedeset kilometara, te karte bile su više talismani nego vodiči.
     Tačnost većih karta moramo smatrati za izuzetno visoku, ako imamo u vidu da je njihova funkcija bila pretežno estetska ili pesnička; ali, tačnost je zapravo smatrana jednom od bitnih odlika dobrog pesništva. Karte Doline uvek su crtane kao karte reke Na i njenih pritoka, a u kartama raznih oblasti unutar Doline osovinu je predstavljao, uvek, najvažniji tamošnji potok ili sistem potoka. Izvor potoka dolazi na vrh karte. Strane sveta su mogle biti naznačene, ali karta je bila orijentisana prema toku vode, a mesto gde se voda najviše 'slila dole' bilo je dno stranice. U crtanju brda i planina često je postojao element perspektive, ali ne i skraćivanja zbog udaljenosti. Gradovi i druge ljudske tvorevine obično su označavani 'gradovi hejija-ifom'; čini se da ovi kartografi nisu voleli da pišu po kartama, jer na nekima ne postoji nijedno slovo, a na drugima samo početno slovo ili neki veoma kriptični i zgrčeni nagoveštaj naziva grada, potoka, planine i tako dalje. Pošto je praktično svaki iole važni element krajolika imao ime, kartografi su možda iz praktičnih razloga odustali od pokušaja da sva imena utrpaju u kartu.

     *'Neke od staza oko potoka Sinšan'
     Ovu kešku kartu sliva Sinšan Potoka dala je priređivačici Mala Medvedica od Sinšana.
     Nazivima su označene samo Gora Sinšanija, Plava Stena, izvor Sinšan Potoka i još nekoliko potoka i brda.
     Beleška u donjem desnom delu karte glasi: 'Severozapadno petnaest ispod tojon-stene. Pre Trave.' Mala Medvedica nije imala nikakvu predstavu na šta bi se to moglo odnositi; ali je rekla da se ta karta 'već odavno povlači po kući'.

     *Sliv Sinšan Potoka
     Ova karta je zasnovana na prethodnoj, dobijenoj od Male Medvedica i razrađena podrobnije: vide se područja gradova Sinšan i Madidinu, prikazano je manje staza, ali je dato više toponima.

     Loža Nalazitelja pravila je i koristila karte predela oko planinskih lanaca kojima je Dolina bila uokvirena; takođe predela do nekoliko stotina kilometara okolo. Ove karte su ažurirane radom istraživačkih pohoda koje su Nalazitelji slali, ali i poređenjem sa kartama koje su kompjuteri Berze, na osnovu snimanja iz vazduha, uvek iznova davali.
     Karte celog kontinenta, kao i svetskih mora i okeana i ostalih kontinenata, korišćene su u Madronskoj Loži kao nastavna sredstva. U svakom gradu bilo je bar nekoliko tih karti sveta. One su, nesumnjivo, prvobitno dobijene od Berze, a mogućnost da se pribave nove, ažurirane, uvek je postojala - trebalo ih je samo zatražiti; ali Keši su to retko činili, ako je bar suditi po činjenici da su karte izložene i složene na police u Madronskim Ložama, divno crtane i maštovito ukrašene, bile većinom 'časne starine', veoma krte. Ostatak sveta nije osobito žarko zanimao Dolince, ili bar ne većinu njih. Zadovoljavali su se saznanjem da on postoji. Većina njih imala je neku mutno predstavu o geografiji Zemlje; ali njihove predstave o globalnim i kontinentalnim daljinama bile su i netačne i preterane. Za većinu Dolinaca 'ne za sve' pravi zemljopis obuhvatao je vulkanske zemlje na severu i puste planine na jugu; Tihi okean bio je zapad; na istoku su bili Unutrašnje more sa svojim obalama, zatim Planinski Lanac Svetlosti, Omornsko more i jedan udaljeni planinski lanac nazvan Lanac Neba ili Lanac Stena. Iza tih planinskih lanaca "nastavljaju se zemlje, mnoge zemlje, pa se onda opet stigne do mora, znaš... i tako dalje, u krug i na kraju opet stigneš u Dolinu".

PLES SVETA

     Plesom Sveta slavljeno je ljudsko učešće u pravljenju i rasturanju, obnavljanju i nastavljanju sveta.
     Dok su narodi Doline plesali Ples Neba za sve narode i sva bića Zemlje, narodi Neba učestvovali su u toj svečanosti plešući Ples Zemlje. Mrtvi i nerođeni plesali su na vetru i u moru, ptice u vazduhu, a divlje životinje na tajnim mestima u divljini. ''Životinjsko plesanje nije kao naše. Mi njihove svečanosti ne znamo. Oni plešu svoje živote.'' Spojene zavojnice ta dva kosmička plesa tvore svetu sliku, hejija-if.
     Svet je plesan u vreme mraka Meseca posle prolećne ravnodnevice. Te svečanosti trajale su tri dana; trećeg dana uveče ukazao bi se, pri zalasku sunca, sasvim mlad Mesec. Ovim plesom upravljale su dve lože, Madrona i Crna Tugla.

     PRVI DAN SVETA
     Zemaljsko izvođenje Plesa Sveta počinjalo je u cik zore, ispod zemlje, u zgradama-ložama Crne Tugle. Bile su to podzemne odaje, uvek izvan grada, na lovnoj strani. Nisu bile onako velike kao hejime Pet Kuća, pa su plesači najčešće ulazili u smenama i posle nekoliko sati izlazili da bi napravili mesta za druge. Svi plesači Prvog Dana Sveta bili su stariji ljudi, 'oni čija deca imaju decu'.
     Kao i kod mnogih drugih svetkovina koje su nazivane plesovima, bilo je dugih razdoblja u kojima se zapravo nije plesalo; to u podzemnoj zgradi-loži bilo je dugopevanje, koje su predvodili uvežbani pevači Crne Tugle i Madrone. Duboki, svečani, podzemni bubanj udarao je ritmom srca neprekidno od zore do zalaska sunca. Stari ljudi grada čekali su blizu te lože-zgrade, ćuteći, ili su se sa pevanja vraćali kući takođe bez ijedne reči; deca su upozoravana da ne razgovaraju sa svojim dedama i babama jer oni neće odgovoriti. Stari plesači postili su čitav dan. Vezivali su ptičja pera u kosu, ili nosili ogrtač od tanke, tamne vune na koji su prišivali pera; ne pera skinuta sa gajenih ili ulovljenih ptica, nego nađena.
     Nijedna reč pesama Prvog Dana nije zapisivana.
     Po zalasku sunca, to postojano bubnjanje je prestajalo. Narod se počinjao okupljati na plesalištu, otvorenom prostoru unutar krivine pet hejima. Donosili su drva za loženje, naročito jabukovo drvo, koje je čuvano za ovu priliku: jabuka je bila drvo povezano sa smrću.
     U prvi mrak plesači su izlazili iz lože Crne Tugle na plesalište. Oni koji su plesali ovaj deo svetkovine bili su posebno osposobljeni za to i prikladno odeveni u crne trikoe privezane uz zglobove šaka i stopala, a po licu, kosi, šakama i stopalima namazani belim i sivim pepelom. Bili su to članovi Crnotuglene i Madronske Lože, kao i svi drugi građani koji su zatražili da se u te dve lože obučavaju za ovaj ples. Stizali su u povorci po jedan, pevajući. Reči su bile arhaične, a pesme su, složene i sumorne, sa vrlo dugim intervalima, imale avetinjski i potištujući zvuk.
     Plesači su nosili buktinje od jabukovog drveta, neupaljene, držane vrhom nadole. Kad bi svi plesači stigli na plesalište, Govornik Madrone dolazio je sa zapada sa upaljenom buktinjom; plesači su na njoj palili svoje buktinje, a onda, plešući, njima potpaljivali drvo za vatru već nagomilano na plesalištu. 'Ako je padala kiša, pobadali su visoke motke i preko njih razapinjali platneni svod; u svim hejimama čuvana je takva oprema za svetkovine u kišnoj sezoni.' Ta vatra nije bila razbuktala lomača, nastojali su da ostane malena, ali jarka. Plesači su kružili oko nje, vukući noge, u jednoj vrsti polučučnja, kolena povijenih, a ruku dignutih i povijenih; šakama su tresli ispred lica. Svi drugi prisutni stajali su ili čučali u prstenu oko plesača. Prisustvovala je većina stanovnika grada 'ili većina stanovnika te ruke velikog grada'; prisustvovao je bez izuzetka svako kome je smrt odnela prijatelja ili rođaka tokom godinu dana proteklih od prethodnog Plesa Sveta do sad.
     Tu igru drhtanja Mrtvi Pevači su nastavljali, kao i svoje ritmično pevanje, ali su postepeno pojačavali tempo i povišavali ton glasa; najzad bi, iznenada, jedan od tihih posmatrača sa strane kriknuo ime jedne od osoba umrlih protekle godine. Drugi su onda prihvatali da to ime ponavljaju u ritmu napevanja. Prihvatali su ga, potom, i plesači. To ime ponavljali su mnogo puta, zatim su na isti način ponavljana i sva druga imena te iste preminule osobe, sve do trenutka kad bi se Mrtvi Pevači naglo skupili oko vatre, napevajući jakim glasom i brzo i njišući povijenim rukama kao da nešto bacaju ili guraju u plamen: istom takvom iznenadnošću prestajali su da pevaju i prelazili u potpuni čučanj, saginjući glave ka zemlji i drhteći telom. Svi žalioci činili su isto. Onda je polako i blago nastavljan uporni ritam plesa, prvo ga je nastavljao jedan glas, pa drugi, pa sledeći i tako redom; plesači su ustajali, ples se nastavljao, pevanje je opet dobijalo na tempu i visini, sve dok ne bi 'bacili u vatru' sledeće ime.
     U malim donjedolinskim gradovima bilo je godina u kojima nije umro niko, tako da se nije imalo koje ime baciti na vatru. Ipak je držana svečanost ožaljivanja, ali su u njoj učestvovali samo uvežbani plesači; ostali su sedeli u obruču oko njih, ćuteći, a ukupno trajanje ove svetkovine bilo je, tada, najviše dva sata. U velikim gradovima uvek je bilo smrti za ožaljivanje, a svetkovina je postajala, što duže je trajala, sa sve više učesnika i sve osećajnije obojena. Obično su u vatru prvo bacana imena starijih ljudi; pozno u svetkovini govorena su imena mrtve dece i mrtvorođene dece koja su sva pri sahrani dobijala ime da bi se ono moglo ožaliti na ovom Ožaljivanju. Svetkovina se onda nastavljala, ljudi iz spoljašnjeg kruga pridruživali su se njišućem plesu, napevali su, imena mrtvih su ponovo govorena, a žalioci su to pratili kricima, pozivali su mrtve, glasno plakali i kukali. Svi su se njihali, svi su pevali, svi su ridali zajedno i zajedno tonuli u tišinu jada i opet bivali potreseni sve jačim ritmom i glasovima koji su dozivali umrle. Tu su padale sve prepreke stida i uzdržavanja, tu su strah, gnev i osećanje gubitka bili iznošeni celome svetu na videlo, taj tihi narod glasno je vrištao, priznajući svoj bol.
     Kad je i poslednje ime otišlo u vatru, voditelji plesa počinjali su da usporavaju i stišavaju tempo, a karakter napeva se menjao, starinskim rečima se pričalo o mestima u Četiri Kuće gde bi duše mrtvih mogle otići; malo po malo prelazilo se u pesmu kiše. Vatra je ostavljana da se ugasi. Na kraju bi Govornik rekao: "Imena su kazana." Plesači su iz plavoglinskih hejima donosili vodu i sipali je na vatru, onda opet stajali u povorku po jedan i vraćali se, ćuteći, u mraku, u zgradu-ložu Crne Tugle. Žalioci su obeležavali svoja lica mokrim pepelom te mrtve vatre, a onda odlazili kući. Pre odlaska na počinak, ili ujutro, jeli su tradicionalni doručak od mleka, kukuruznog hleba i prolećnog zeleniša. Sutra su plesači ovog obreda rasipali pepeo sa te vatre-ožalnice po oranicama.

     DRUGI DAN SVETA
     Izgledi su bili da se narod iscrpeo u napetoj, strasnoj svetkovini prethodne noći; ništa novo nije se otpočinjalo do odmaklih popodnevnih časova Drugog Dana. Svih pet hejima - dakle, sve Kuće Zemlje - bile su nadležne da upravljaju svečanostima zahvalnosti, koje su obavljane po podne Drugog Dana. Sad su se procesije, to jest povorke, sastojale od ljudi između približno sedamnaest i pedeset ili šezdeset godina starosti, a voditelji su često bili stariji omladinci i mlađi odrasli koji još 'žive na obali' - to jest, poštuju razdoblje seksualnog uzdržavanja koje se smatralo prikladnim za njihovo životno doba. Koliko će se ljudi uključiti u ovu svetkovinu i koliko će kitnjasta ona biti, zavisilo je u znatnoj meri od tih mladih predvodnika i menjalo se od godine do godine i od grada do grada; sada ćemo dati opis idealne svetkovine Drugog Dana, iako, po svemu sudeći, nijedna nije nikad izvedena baš u svim tim pojedinostima savršeno.
     Očekivalo se da ljudi iz Prve Kuće, Opsidijana, odu do pašnjaka, ambara i živinarnika, pevajući o domaćim životinjama i za njih. To su mogle biti tradicionalne pesme te vrste, ili nove koje je sastavio neki pesnik-svirač, ili improvizovane tog trenutka, ili mešavina svega toga; bile su to pesme jednostavnog opisivanja ili hvaljenja, bez traženja da se životinje množe i bez ikakvih drugih zahteva. Često i nije bilo mnogo pevanja, izuzev nekoliko tradicionalnih horskih pesama kao što je 'Bičja', koja spada u kategoriju takozvanih 'pohotljivih narodnih':

     Bik je kravu zajašio, zajašio, zajašio,
     bik je kravu zajašio, ona ga nosi.
     Kako se zaglavio, zaglavio, zaglavio,
     kako se zaglavio, može da se ponosi.

     Ovan ovcu opasao, opasao, opasao,
     ovan ovcu opasao, ona ga nosi.
     Taj je mužjak stasao, stasao, stasao,
     taj je mužjak stasao, može da se ponosi.

     Taj procesioni obilazak staja i pašnjaka često se pretvarao u priredbu sa jahanjem na leđima goveda, sa prikazivanjem veština ovčarskih pasa, sa magarećim trkama, ili sa improvizovanom paradom najboljih konja. Deca su spremala okovratne vence, ispletene od trave i od biljke buhače za svoje najomiljenije životinje; životinjama je zadevana grančica buhače u povodac, grivu ili vunu, ili su im ukrašavane stajske pregrade, ili su ih ljudi častili, dajući im po jednu dodatnu šaku ovsa; živina i himpiji dobijali su po jedan ceo dodatni obrok.
     Druga Kuća, Plava Glina, slala je ljude da idu duž potoka na lovnoj strani grada i da pevaju lovnoj divljači. Bile su to stare, dobro znane pesme, a kad je o toj procesiji reč, čini se da nikad nisu zabušavali: uvek je neko išao da 'peva jelenima'.
     Treća Kuća, Serpentina, slala je ljude u šume i brda na razna sakupljališta plodova i na livade koje je keška društvena zajednica koristila. Očekivalo se od Govornika ove Kuće da predvodi jedan dugi napev u kome će se nabrojati svi nesađeni usevi, sve lekovite trave, semenje, korenje, voćke, sve vrste kore sa stabala, orasi i lišće koje su ljudi sakupljali za hranu, lečenje ili za druge potrebe.
     Ljudi iz Četvrte i Pete Kuće, Tuglaši, odlazili su u voćnjake sa sličnom ritmičnom pesmom-pohvalnicom namenjenom voćkama, zatim na oranice da imenuju i hvale ono što grad sadi.
     Sve te grupe vraćale su se u grad rano uveče i narod se pripremao za svečanost Druge Noći: za Venčanje.
     Kao i Ožaljivanje, ovo je bilo zajedničko obeležavanje jednog ličnog čina. Parovi koji su tokom protekle godine počeli da žive zajedno nisu smatrani venčanim sve dok ne bi otplesali Noć Venčanja. Mogao je, po želji, učestvovati i svaki već venčani par i time potvrditi svoju vezu.
     U ovoj svetkovini nije bilo mnogo formalnosti. Svi koji su plesali Venčanje sretali su se na plesalištu, a tu su svi pevači svih hejima pevali Venčanu pesmu - jednu vrlo staru, prilično kratku, veselu, horsku pesmu koja nikad nije reprodukovana niti igde pevana, osim te noći na tom mestu - a ako je vreme bilo lepo, a muzičari voljni, mogla je posle toga biti i igranka; Venčani ples bio je veseo, u tričetvrtinskom ritmu, parovi su plešući prolazili kroz tunel od podignutih ruku drugih parova, kao na starim anglosaksonskim igrankama tipa 'linija i kvadrat'. Posle toga svi su išli kući na Venčanu večeru, na kojoj su vruće vino i nepristojne šale bili tradicionalni.
     U dva grada ova jednostavna svetkovina bila je nešto razrađenija. U Čukulmasu, mladoženje su dobijale smirenu, svečanu večeru u svojim hejimama, a onda su pevanjem ispraćani do kuća svojih nevesta, gde će odsad živeti i tek tad im je pevana Venčana. U Vakvahi su, posle opšte Venčane pesme, dve tuglene Kuće izvodile svetu pozorišnu predstavu, 'Venčanje Avara i Bulekve'; osim te drame, bilo je i muzike, plesa i raznih romantičnih, erotskih ili mističkih predstava. Govorilo se: 'Nije stvarno venčan ko se nije u Vakvahi venčao', a parovi koji su želeli, ili slavili, dugotrajni brak često su odlazili da plešu Svet tamo.

     TREĆI DAN SVETA
     Pre zore, u mraku, mlađi omladinci - cure i momci do petnaest ili šesnaest godina starosti - budili su malu decu i izvodili ih na balkone gornjih spratova ili na krov kuće ili na ma koje dostupno visoko mesto. Tu su plesali u mestu, bez pevanja, a za održavanje ritma koristili su zvečke sa semenjem ili od jelenskih papaka. Stariji braća i sestre ili rođaci nosili su bebe koje još nisu prohodale i poučavali manju decu jednostavnom tapkanju u mestu koje je sačinjavalo ovaj ples. Licem su svi bili okrenuti ka jugoistoku; kad sunce iziđe, pozdravljali su ga šaputavim napevom, hejom četiri-sa-četiri. Kad se sunce vine iznad brda, silazili su i rastrčavali se po gradu i po baštama, mlađa deca uz pomoć starije, i niko se nije vraćao dok ne nađe ili dok mu ne daju jedno pero i jedan kamičak.
     Svako dete držalo je kamičak u desnoj, a pero u levoj ruci - to je bilo ukrštanje ili 'brak' uobičajenog obrednog položaja, te dve duboko svete stvari, pera iz desnih Kuća i kamenovi iz levih Kuća - pa su svi dolazili na plesalište grada i onda se upućivali na Šarku 'Zglob' grada, između plesališta i zborišta. Tamo su se zaustavljali, a jedno dete odabirano je da produži napred, ka zborištu, i da viče: 'Puštajte decu unutra!'
     Tada su odrasli, koji su čekali u svojim kućama, na kojima su vrata do tog trenutka morala biti zatvorena, mogli otvoriti vrata i dočekati decu dobrodošlicom.
     Doručak koji je zatim nastajao u svakom domaćinstvu sa decom bio je praznični; ostatak tog dana, Poslednjeg Dana Sveta, bio je posvećen deci. Reverzioni elementi imali su svojstvo igre: odrastao čovek, govoreći detetu, morao je da se klanja ili da ide na sve četiri, a ako to nije hteo, moglo ga je svako dete koje se zateklo u blizini udarati jelovom grančicom po turu. Pojavljivali su se Zeleni Klovnovi, izvodili trikove i žongleraje. U nižedolinskim gradovima priređivani su tobožnji ratovi, u kojima su municija bili žirevi i loptice od blata; takvi ratovi mogli su se preneti na ugarene 'nesađene, neorane, korovu i prirodi privremeno prepuštene' njive i na lovnu stranu i mogli su potrajati celo popodne, a njihova česta posledica bile su modrice, tamnoplavi uboji ispod oka, ili manje ogrebotine. Jednu posebnu vrstu marcipana, napravljenu od mlevenih badema zaslađenih medom, pa obojenih i oblikovanih u životinje, ptice, cveće i lica, delilo je, to jest poklanjalo svako domaćinstvo koje je držalo do sebe. Taj dan, često nazivan i Meden-dan, završavan je tako što su vrlo mala deca igrala Igricu Pčelicu i Ples Mraves. Ovo se moralo završiti pre zalaska sunca. Čim se sunce spustilo blizu planinskog lanca na zapadu, omladinci, koji su se u međuvremenu vratili na balkone i krovove, počinjali su da viču: heja, heja.
     Tada im se pridruživala i većina odraslih, mada su mnogi odlazili na obližnji breg; neki od starijih omladinaca i odraslih provodili su čitav taj dan penjući se po najbližoj planini. U Vakvahi, mnogi su tog dana išli na vrhove planine Ama Kulkun. Tamo su čekali da se pojavi mladi mesec, koji je kretao za suncem, ka zapadu. Oblaci i kiša su, naravno, često skrivali i mesec i sunce u to doba godine; ali oblaci i kiša su narodi neba, prema tome nije važno šta se vidi, važno je da budeš na visini i da gledaš uvis, ka nebesima.
     Po zalasku i sunca i meseca Govornik Kuće Opsidijana zahtevao je od Meseca da ponese blagoslove Zemlje i zemaljskih naroda kroz Kuće Neba. Taj glas, samo jedan, značio je da su okončana tri dana Plesa Sveta. Možda su ljudi još neko vreme, u tišini, u sve gušćem mraku, 'čekali narod duge' koji se otiskuje sa planinskih strana u vazduh i hoda putevima vetra; ali pre potpunog mraka silazili su, odlazili kući i šaputali heja-napev, ulazeći kroz vrata svoga doma.

     DAN POSLE SVETA
     Tri dana Plesa Sveta sadrže jednu vrstu preokretanja vremena: ples ide od posmrtne tuge, kroz rad i brak, do detinjstva i novorođenosti. Danom Posle Sveta ovo kretanje odlazi jedan korak dalje.
     Ko god želi da pleše taj dan, odlazi rano ujutro do podzemne zgrade-lože Crne Tugle, gde su tri dana pre toga svetkovine počele. Onda članovi te Lože - obično malobrojni - povedu tu grupu do izvesnih mesta u pobočnim dolinama ili kanjonima, blizu nekog izvora ili kakve vode. To su sasvim neobeležena mesta na zemljištu, često samo nekoliko koraka u prečniku, ali ona predstavljaju 'ili odražavaju' pojedina mesta u Četiri Kuće, u Svetu Desne Strane - i to mesta koja su reverzna u odnosu na groblja: mesta porađanja, gde nerođeni čekaju da se rode.
     Položaj i značaj ovih 'porođajnih terena', to jest rađališta, bili su deo nastavnog gradiva u Loži Crne Tugle.
     Na jednom od rađališta članovi Lože pevali su i učili ostale slavitelje da pevaju, 'Sijanje sunca', pesmu koja je i rečima i melodijom povezana sa pesmom 'Odlaženje na zapad ka izlasku sunca' koja se peva umirućima i tek umrlim. 'Matrica' te pesme je reč hvavgepragu, sijanje sunca; od ostalih reči obično su pevane samo neke, ali retko sve, mada smo ih mi ovde sve naveli 'dobili smo ih napisane od Aldera iz Crne Tugle Sinšana'.

     Čekamo sunčanu dragu,
     hvavgepragu.
     Ona je na zračnom tragu,
     hvavgepragu.
     Lako dođe svakom gradu,
     hvavgepragu.
     Čekamo svetlanu mladu,
     hvavgepragu.

     Smatralo se da su svi okeani i sve morske plaže rađališta i da bi nerođeni lako mogli biti tamo. Zato su uvek zbijane šale kad su mlade žene silazile na Najska Ušća - 'Šta je, sa čime si se ovog puta vratila?'
     Sledeći odlomak deo je nastavnog gradiva u Ložama Crne Tugle i predaje se tokom Dana Posle Sveta.

     Pesak svih plaža na svim obalama, zrna peska na svim žalima svih obala sveta, životi nerođenih jesu, životi onih koji još postali nisu, životi koje rođenje tek čeka. Talasi mora i talasi okeana, mehurići pene na svim obalama, svi drhtaji i treptaji svetla, svetlucaji na svim valima svih mora, svaki sunčev zrak sa njih odbijen, sve su to životi iz Devet Kuća Života, koji preskaču od nestanka do nestanka bez prestanka.

     Pesma 'Unutrašnje more' na str. 390# takođe je u vezi sa ovim nastavnim gradivom.