IZGUBLJENI

     Živela je davno u Prvoj Kući, priča se. Domaćinstvo njene majke bilo je u jednoj kući zvanoj Crveni Balkoni koja se nekad u Čukulmasu nalazila, nedaleko od Šarke grada. Ona se pridružila Nalaziteljskoj Loži čim joj je došlo njeno srednje ime, Mudrica i, ni pet ni šest, odmah je zatražila da pođe sa njima na putovanje koje su oni spremali, preko Zelen-Peska do one obale koja je unutar kontinenta. Ljudi u toj loži rekoše: "Nisi ti još dovoljno obrazovanja stekla. U ovoj loži se prvo ide na kratka putovanja, a na duga tek kad se više nauči." Ona nije slušala, samo je navaljivala da ide. Oni rekoše: "Ne daješ nam dobar razlog da promenimo svoj uobičajeni način postupanja." Jednoga jutra, početkom leta, grupa Nalazitelja krenula je put Zelen Peska. Nikakve novake nisu poveli, jer su hteli da putuju brzo i da savladaju velike daljine.
     Uveče tog dana u Mudricinom domaćinstvu videli su da nje nema. Ljudi iz Crvenih Balkona počeli su da je traže, posle zalaska sunca i da se raspituju o njoj. Jedan mladi čovek, koji je u Loži Nalazitelja bio nov, reče im: "Možda je krenula za njima jutros." Njena porodica reče: "Zar je ona luda, zar da učini tako nešto?" Ali ujutro, pošto ona kući nije došla, rekoše: "Pa možda i jeste pošla za njima."
     Neki ljudi iz njene porodice i njene Kuće odlučili su da pođu na tu stranu i da je potraže. Jedan stari član Lože Nalazitelja pošao je sa njima da im pokaže kojim putem bi ta grupa najverovatnije krenula ka Zelen Pesku. Onaj mladić je iz njene Kuće bio, zato pođe i on. Kad su počeli da se penju u brda iznad Crvenotravnog Potoka blizu severoistočnog planinskog lanca, njega je obuzelo nestrpljenje, jer je mislio da ih starac vodi suviše sporo. On je već ranije bio u tim brdima; sad reče: "Znam put. Pogledaću napred." Stari Nalazitelj mu reče: "Ostani sa grupom." Ali momak nije slušao. Prednjačio je sve više i više.
     Mudrica je bila krenula za onima što su pošli ka Zelen Pesku, sat ili dva iza njih. Išla je njihovom stazom uz Antilopinu Planinu. Tamo gde su oni skrenuli niz potok Garnet da bi iskoristili niski prevoj južno od Gogmesa, ona je pogrešno ocenila stazu, pa je produžila levo, uzbrdo, u planinu, putem kojim oni nisu išli.
     Mislila je: ako ih sustigne u Dolini ili u obližnjim brdima oni će biti ljuti na nju i poslaće je nazad; a ako ih sustigne tek kad sasvim iziđu iz Doline, biće još više ljuti, ali će morati da je povedu sa sobom na obale Unutarkontinentalnog mora, tako da će joj se ostvariti to putovanje koje je želela. Zato je išla stazom uz planinu Antilopinu i prešla na Petoplamenu Planinu, ne idući vrlo brzo; a kad je došla noć, legla je da spava uz stazu. Ujutro je izišla na visoko sedlo na Petoplamenoj i stala tamo. Iza nje, reke su tekle ka Reci; ispred nje, nisu. Pomislila je: 'Možda bi sad trebalo da se vratim.'
     Dok je tu stajala, učinilo joj se da čuje glasove ispred sebe, daleko dole, ispod tog prevoja, pa je pomislila: 'Već sam ih maltene sustigla. Sad samo treba da idem za njima.' Čekala je još neko vreme a onda je pošla dole, niz prevoj.
     Nedugo potom, nastupi račvanje staze. Ona pođe istočnim krakom. Silazila je još dugo, onda se staza opet račvala. Ovog puta ona pođe severozapadnim krakom, govoreći sebi da tu vidi tragove svog naroda. Stazom tamo, stazom ovamo, tragovima jelena, uokolo po čaparel-žbuništima i po obroncima sa čamizom. Počinjala je da shvata šta čini, pa je i pokušala da se vrati. Kud god je pogledala, bile su staze i putanje, a na njima ljudski tragovi usmereni uzbrdo i nizbrdo, ka jugoistoku i severozapadu. I kako je kuda pogled bacila, tako joj se pričinjavalo da su baš tamo otišli ljudi za kojima se bila zaputila. Umesto da se vrati uzbrdo ka prevoju da bi je zemlja mogla odvesti natrag u Dolinu, otišla je za jelenima uzbrdo na planinu Ijo i produžila dalje, ne znajući kuda.
     Onaj mladić, Žad, naučio je da prati tragove dok je bio u Hrastovoj i u Nalaziteljskoj Loži, pa kad je stigao do Garnet potoka, osmotrio je staze i zaključio da je grupa za Zelen Pesak otišla niz potok, a Mudrica gore u planinu. Kad su drugi Opsidijanci i stari nalazitelj došli do tog mesta, videli su da tragovi vode niz potok, pa su tamo i otišli.
     Žad se držao staze preko Petoplamene dogod je jasna i bez račvanja bila. Na prvom račvanju krenuo je severnim krakom.
     '... Ovde sledi pasus sa podrobnim opisom staza kojima je Žad išao i oblasti koje je pretražio, što pojačava uverljivost priče kad je čita neko iz Doline, ali je zamorno strancu koji tog znanja nema.' Pozno drugog jutra njegove potrage video je mesto gde je ona pokraj staze ostavila koštice suvih kajsija i šljiva. Uskoro potom, čuo je neki zvuk daleko dole u kanjonu, kretanje neke velike životinje; izviknuo je Mudricino ime. Zvuk je prestao, ali odgovor nije stigao.
     U suton je izišao u dolinu Huringu. Nije znao ništa o narodu Huringa, pa je zato nastojao da se drži podalje od njihovih staza i kuća. Na jednom ogoljenom prostoru, tu u dolini, video je jednu osobu kako trči uz jedan veliki breg, prema drveću, ali u sumraku nije mogao videti jasno, pa se nije usudio da viče. Kad je stigao na drugi kraj doline, zašao je u gusto žbunje pa je morao da legne i da provede vreme mraka spavajući. Ujutro je poželeo da krene kući, jer sa sobom nije bio poneo nimalo hrane, tako da dva dana nije ništa jeo; ali ugleda neke dobre pečurke i dok ih je jeo začuo je zvuke kao da se neka osoba gura kroz žbunjak navrh tog grebena. Pošao je opet u potragu, preko tog grebena, jelenskim stazama.
     Sad su bili u divljini između Huringe i Unutarašnjeg mora. Sad su bili oboje izgubljeni.
     Ona je mislila da se kreće nazad ka Najskoj Dolini, ali išla je ka severu, pa severoistoku, pa istoku, pa opet ka severu. On je nastavljao da je prati, jer ju je sad povremeno i čuo kako govori, daleko napred; ali kad ju je pozivao, nije odgovarala. Bila je podivljala. Povremeno se skrivala u žbunju, onda nastavljala tiho napred.
     Uveče četvrtog dana prolazio je između dve velike stene od kamena plavca na jednoj čistini navrh nekog grebena i pomislio: 'Ovo bi bilo dobro mesto za spavanje.' Prišao je tim stenama i video da Mudrica leži, usnula, između njih.
     Seo je nadomak nje i počeo da govori blago, izgovarajući opsidijansku heju, da se ona ne uplaši kad se probudi.
     Probudila se i sela, između stena. On je sedeo naslonjen leđima na jednu. Bili su pod zvezdom večernjačom. Ona reče: "Došao si po mene!"
     On reče: "Jest. Pratio sam te."
     Neprestano ga je gledala samo iz ugla očiju; onda je pokušala da mu pobegne, ali se spotakla i on ju je uhvatio. Stalno je govorila: "O, molim te, nemoj me ubiti, o, molim te, nemoj me raniti!"
     On je rekao: "Zar me ne znaš? Ja sam tvoj brat Žad, iz Kuće Rezbarenih Grana." Ona nije slušala. Mislila je da je on medved. A kad je progovorio, mislila je da je Medvedonja, pa je počela da plače i da ga moli za hranu.
     On reče: "Nemam hrane uopšte", ali to govoreći, vide drvo koje je raslo između stena. To je bila trešnja, a plodovi na njoj zreli. Njih dvoje su onda sakupljali trešnje i jeli ih. Toliko su ih jeli, da su na kraju oboje bili pijani od jela posle posta. Onda su legli zajedno između stena. Činilo im se da ih stene guraju jedno na drugo. Ležali su zajedno sve dok se ona nije probudila pod zvezdom zornjačom. Pogledala ga je i videla da to nije Medvedonja već brat njen. Ustala je i pobegla, ostavljajući ga usnulog između stena.
     Bio je to jedan stenoviti greben, po kome su jelenje staze vodile tamo i amo ka otvorenom čaparelu i ka divljim ljiljanima. Ona je išla nemajući nikakav pravac, samo je hodala i trčala. Zaobišavši jednu veliku gomilu mrkih stena, našla se lice u lice sa medvedom. Reče mu: "Došao si po mene!" Medved se uplaši, udari je kandžama preko lica da bi se oslobodio i pobeže.
     Kad se Žad probudio i video da Mudrice tu nema, uplašio se onoga što su uradili. Nije Mudricu ni zvao, ni čekao, ni tražio, nego je krenuo niz greben, ka zapadu. Nije znao gde se nalazi, ali se domogao jednog mesta odakle je mogao videti Goru Ama-Kulkunsku; upravljao se po tome i dva dana kasnije sišao niz potok Čumo do grada Čumo, a onda Dolinom do Čukulmasa.
     Ljudima tamo je rekao: "Nisam našao Mudricu. Sigurno je izgubljena." Ispričao im je da je išao istočno od Huringe i severno od Totsama i da nikakvog traga od Mudrice nije našao. Oni Opsidijanci koji su bili krenuli u potragu za njom vratili su se dva dana pre njega. Nisu uspeli sustići grupu koja se uputila ka Zelen Pesku. Onda su njeni ljudi sledećih mesec dana čekali povratak te grupe sa Zelen Peska. Kad su se Nalazioci vratili bez nje, ne znajući ništa o njoj, njena majka je rekla da pesme Odlaženja na zapad ka zalasku sunca treba da se pevaju za nju; ali njen otac je rekao: "Ne verujem da je mrtva. Čekaj neko vreme." I tako su čekali. Nalazioci su krenuli u Huringu i u Totsam i molili Svinjski Narod i druge koji tamo love da obrate pažnju ako se pojavi jedna izgubljena devojka; ali ni reči o njoj nisu čuli.
     U poznu jesen, blizu vremena Trave, kad je Loža Reunije već bila podignuta, jedne večeri, kroz kišu, uđe jedna osoba u Čukulmas, hodajući između kuća. Bilo je to stvorenje kao sasušeni leš, nago i mrko, sa kosom iza, ali sa lobanjom napred i sa polovinom lica. Stvorenje je prišlo opsidijanskim hejimama, popelo se na krov i viknulo dole, u ulaz: "Medvede! Izlazi."
     Izišli su svi iz hejima. Žad takođe. Kad je video devojku sa pola lica počeo je da vrišti i tako, sa kricima, pao. Neko reče: "To je Mudrica!" Ljudi se dadoše u trk da dovedu njenu porodicu iz Lože Reunije, gde su već bili počeli da pevaju za nju; a Mudricu odvedoše kući, u Crvene Balkone.
     U prvo vreme bila je luda, ali posle mesec dana provedenih kod kuće mogla je govoriti i ponašati se odgovorno. Rekla je da ne pamti šta se dešavalo, ali jednom joj se omače: "Kad me je Žad našao." Pitali su je šta je time htela reći, no ona nije odgovorila. Ali Žad je to dočuo, pa je otišao u hejime i tamo razgovarao sa narodom i rekao celu istinu. Posle je otišao iz Čukulmasa, popeo se uz Planinu do Izvora, a posle se nastanio u Nižoj Dolini. Živeo je u blizini Tahas Tuhasa kao šumac. Nije plesao, niti je ulazio u svoje hejime. U vreme Plesa Meseca uvek je išao u jugozapadne planinske lance. Jednom se nije vratio. Mudrica je živela u Čukulmasu sve do starosti. Van kuće je masku nosila, da joj deca ne gledaju lice.

     BELEŠKA: Iako je ovo tipična upozoravajuća priča, postoje izvesni dokazi da se zaista dogodila; detalji o okolnostima su neuobičajeno precizni, a ljudi Opsidijana u Čukulmasu tvrde da su potomci Mudricine porodice i Žadove.

HRABRI ČOVEK

     Bio jednom jedan izuzetno hrabar čovek. Taj je išao opasnosti ususret. Kad je bio dečak i živeo u Kastoha-nai, otišao je sa još jednim detetom da bere borovnice i to drugo dete, koje je išlo napred, naišlo je rukom na zmiju zvečarku i ostalo ukočeno od straha. A ovaj dečak je, bez ikakvog alata ili oruđa, dohvatio zmiju iza glave tako da se nije mogla okrenuti da ga ujede, pa je onda zamahao njome ukrug i hitnuo je preko žbunja, u daljinu.
     Kad je još nosio nebojenu odeću, divlje svinje su sišle iz severoistočnih zemalja u ogromnim čoporima; jele su sav žir za sakupljanje. Zbog njih je ljudskom narodu zalaženje u šume i brda postalo vrlo opasno. Taj mladi čovek je odlazio sam da lovi divlje svinje, bez pasa, i to upotrebljavajući luk i strele, a ne pušku. Ubio ih je grdno mnoštvo, toliko mnogo da je narod morao da ide da mu pomaže u donošenju koža za štavljenje. Kad je bio u Loži Lovora, popeo se na Palisadne, pa čak i na Nadneti Vrh bez konopca; jedno godišnje doba proveo je sa narodom Falares, ploveći malim brodovima po dubokom moru.
     Postao je član Lože Nalazitelja, pa je putovao daleko i široko, video mnogo naroda i prošao mnogo mesta, preko Unutrašnjeg mora i preko Svetlosnog planinskog lanca. Tri godine proveo je na obalama Omornskog mora, jer je preplovio Raselinu ili Moreuz i stigao u pustinje, velike kanjone i planine Nebeskog planinskog lanca. U mestima velike pustoši, gde su oni oko njega bili brižni i uznemireni, on nije osećao ni brigu ni strah. Dešavalo se da legne i nasloni glavu na kamen ispod koga je škorpion i da obojica spavaju. Zalazio je dobrovoljno, sam, u otrovane oblasti, ali, pošto nije bio zbunjen brigom, niti je strahom bio nateran na brzanje, nijednom nije načinio štetu ni sebi ni drugima. Koristeći karte i upućivače koje mu je davala Berza i oslanjajući se na svoja tačna i neustrašiva istraživanja, pronašao je ležišta kalaja, bakra i drugih vrednih minerala. Od tad je njegovo ime bilo Zvono, zato što su pohodi u kojima je on učestvovao donosili tolike količine metala da je Kovačka Umetnost mogla da pravi mnogo bronze i od nje da izliva zvona za ovce, goveda i muzičare. Zvona izlivena od bronze daju najslađe i najsloženije tonove i zato su ga ljudi zvali tum imenom, poklon-imenom.
     Posle nekoliko velikih putovanja bio je spreman da se malo skrasi i ubrzo se oženio jednom ženom iz Pete Kuće, pošto je on sam bio iz Četvrte. Živeli su zajedno u njenoj kući, zadovoljni; on je izučavao sa Nalaziteljima i u Berzi u Vakvahi, a ona je bila majstor-vinar u Vinarskoj Umetnosti. A onda je ona zatrudnela i trudnoća je pošla na zlo. U petom mesecu je pobacila, a posle pobačaja se nije oporavila. Krvarila je, mršavila je, vrlo malo je jela i spavala. Lekari nisu našli razlog za hirurški zahvat, a lekovi nisu pomagali. Održano je dovođenje-unutra, ali ona nije mogla da peva. Jednog dana Zvono uđe u kuću i nađe je gde leži sama, nejaka i uplakana. Ona reče: "Zvono, umreću."
     On reče: "Ne, nije tako. Nećeš."
     Ona reče: "Bojim se."
     On reče: "Strah je beskoristan. Nemaš se čega bojati."
     "Zar se ne treba bojati smrti?" reče ona.
     "Smrti se ne treba bojati", reče on.
     Ona se okrete od njega i nastavi da plače tiho.
     Nekoliko dana kasnije, on opet dođe, a ona vrlo slaba; ne može ruku da podigne.
     On reče: "Čuj, ženo moja: ako se ti plašiš da umreš, učiniću to ja za tebe."
     Te reči je navedoše da se osmehne. Ona reče: "Nerazumniče hrabri!"
     On reče: "Umreću za tebe, ženo moja."
     "To niko ne može", reče ona.
     "Sa tvojim pristankom, ja to mogu", reče on.
     Ona pomisli da on još ne shvata da ona umire. Izgledao joj je kao dete. Ona reče: "Imaš moj pristanak."
     On je čučao pored kreveta; sad ustane. Protegne se tako da su mu i ruke i noge postale opružene, a lice okrenuto gore. Onda glasno poviče nagore: "Dođi, majko! Dođi, oče! Dođite iz te Kuće, dođite meni ovamo iz te padajuće Kuće!"
     Onda spusti pogled ka svojoj ženi, pa veli: "Molim te, ne zovi me više onim imenom kojim sam bio zvan; sa tvojom saglasnošću, dao sam ga i ono je otišlo. Jedino ime koje sada imam jeste Medved."
     Onda raširi posteljinu u toj sobi, u kutu i leže.
     Te noći je počela kiša. Velika oluja je došla sa severozapada, munje su tukle po šumi i gradu, grmljavina se valjala od jednog do drugog planinskog lanca, a kiša je padala tako da između njenih kapi vazduha nije ni bilo. Rušila je ptice iz gnezda i davila veverice u njihovim jazbinama, te noći.
     Pri svakom udaru groma, čovek koji je rekao da se zove Medved jauknuo je po jednom. Pri svakom sevu munje skrivao je lice, ječeći. Njegova žena se toliko zabrinula zbog njegovog ponašanja, da je zamolila svoju sestru da joj pomogne da premeste njenu krevetninu do njegove; držala ga je za ruku, ali nije uspevala da ga umiri. Poslala je sestru da dovede njegovu majku. Majka dođe iz svog domaćinstva i upita ga: "Šta ti je, Zvono? Šta nije u redu sa tobom?"
     Nije im odgovarao, ležao je drhteći i skrivajući se. Najzad se njegova žena doseti da je on rekao da ga treba zvati imenom Medved. Reče: "Medvede! Zašto činiš tako?"
     Onda on reče: "Plašim se."
     "Čega se plašiš?"
     "Mreti moram."
     Njegova majka reče njegovoj supruzi: "Zašto on to kaže?"
     Ona odgovori: "Rekao je da će umreti za mene. Pristala sam."
     Majka i sestra rekoše: "To niko ne može."
     Supruga mu reče: "Slušaj. Ne pristajem! Ako sam dala saglasnost, povlačim je!"
     Ali on je ne ču. Zatutnjala je grmljavina, a kiša je grunula po krovu i prozorima.
     Padala je kiša celu noć i ceo sledeći dan i sledeće noći i dan posle toga. Dno Doline bilo je poplavljeno i voda je bila visoka kao čovek, od Unmalina do Kastoha-nae.
     Čovek koji je rekao da se zove Medved ležao je dok je padala, drhtao je i skrivao se, nije jeo niti je spavao. Njegova supruga je ostajala uz njega, trudeći se da ga neguje i smiruje. Ljudi iz Lekarske Lože su dolazili, ali on nije hteo da razgovara sa njima niti da čuje njihovu pesmu; pokrivao je šakama uši, ječeći.
     U varoši ljudi počeše govoriti: "Taj hrabri čovek umire za svoju ženu, on umesto nje umire." Izgledalo je da se upravo to i dešava, ali niko nije znao da li se to može uraditi i da li treba tako nešto raditi.
     Dolazili su ljudi iz Lože Madrone i sedeli uz njegovu postelju, zajedno sa njegovom suprugom. Razgovarali su sa njim, govorili su: "Slušaj. Predaleko ideš. Trebalo je da se plašiš takvog poduhvata."
     On je plakao glasno. Rekao je: "Sad je prekasno. Sad se plašim!"
     Oni rekoše: "Možeš se vratiti."
     On je opet plakao i rekao: "Nikad nisam poznavao medveda. Sad sam ja medved."
     Najzad prestade kiša, vode se vratiše u reku i vremenske prilike se nastaviše kao što je uobičajeno. Ali taj čovek nikada više nije ustao. Samo je ležao drhteći, a jeo nije ništa. Najzad mu creva popustiše i on poče krvariti iz čmara i osećati bolove. Jaukao je i vrištao. Tako je snažan i zdrav bio, da mu je dugo trebalo da umre. Posle četrnaest dana izgubio je sposobnost govora, a četiri dana potom počeli su da pevaju pesme Odlaženja na zapad ka izlasku sunca, u njegovoj sobi, ali on je ipak živeo još devet dana, slep, cvileći, pre nego što je umro sasvim.
     Posle njegove smrti njegova žena je pokušala da promeni ime, nazivala je sebe imenom Kukavica, ali većina ljudi odbijala je da je zove tako. Vratilo joj se prilično dobro zdravlje i doživela je starost. Svake godine na svečanosti Ožaljivanja na Svetskom Plesu bacala je njegova imena na vatru, njegova prva imena, pa ime Zvono i najzad ime Medved; iako se imena spaljuju samo jednom, nju niko nije sprečavao da ovo čini, zbog tog imena i zbog onoga što je on njoj učinio. Dugo je to tako trajalo, pa se zato i priča pamtila dugo, čak se pamti, evo, i sad, iako je mnogo vremena prošlo od kad je umrla i ona.

NA IZVORIMA ORLUA

     Nosila je nebojenu odeću već pet godina. Zvala se Adsevin. Pošla je iz svoje kuće u Čukulmasu da zahvati vode iz orluskih izvora za Ples Vode.
     Ona je i ranije išla uz planinu do tih izvora, sa ljudima iz svojih hejima, ali nikad sama. Sad, prelazeći greben na gornjem kraju tog kanjona, Adsevin je osluškivala, u želji da čuje tok vode. Tamo su skrab-hrast i trnje izdžikljali gusto, nikakve ljudske staze nije bilo. Saginjala se, išla jelenjim stazama i izišla na jednu veliku crvenu stenu koja je stršala iz zida kanjona kao trem kuće. Odatle je pogledala nadole ka izvoru. Videla je jednog jelena, koji je pio vodu i jednog čoveka, koji je pio vodu. On je čučao i pio sa površine, na mestu gde je voda navirala sa ruba izvora. Nije imao na sebi nikakvu odeću, a njegova kosa i koža bili su jelenske boje. On nju nije ni video ni čuo kad je izlazila na tu stenu. Kad se napio, digao je glavu i obratio se izvoru. Videla je da njegove usne obrazuju reči heja vakvana, iako mu nije čula glas. Onda je on digao pogled i video devojku na steni na zidu kanjona. Pogledali su se preko izvora, kroz vazduh. Čovekove oči bile su oči jelena. Nije progovarao, a ni Adsevin nije ništa govorila. Spustio je pogled, uzmakao od izvora, okrenuo se i zašao u gusto žbunje na obali potoka Orlu. Velike jove koje tamo rastu sakrile su ga istog trena. Nije čula ni najmanji zvuk njegovog odlaženja.
     Dugo je sedela na rubu te stene, posmatrajući kako voda izvire. U vrelini poznog leta nijedna ptica nije govorila. Sišla je, pevala izvoru, zahvatila njegovu vodu ćupom od plave gline, stavila ćup u korpu-uprtaču, okačila je o rame i krenula nazad istim putem kojim je i došla, pentrajući se uz strmi kanjonski zid. Kad je bila na onoj velikoj steni iznad izvora, okrenula se i progovorila: "Plešemo Vodu u Čukulmasu sutra." Onda je produžila onim jelenjim stazama uzbrdo, pa preko grebena.
     Kad je donela vodu sa Orlua u hejime za sutrašnju vakvu, otišla je kući do svog ognjišta u Kući Mačijih Brkova. Tamo je zapitala brata svoje majke, ženo-živućeg čoveka, učitelja Plave Gline: "Da li sam videla osobu iz Druge Kuće ili iz Osme Kuće, na izvorima Orlua?"
     On zapita: "Kako je ta osoba izgledala?"
     "Kao jelen, kao muškarac."
     Njen ujak reče: "Pa, možda si videla osobu Neba. Ovo je sveto vreme, a ti si činila sveto delo. Kako je ta osoba govorila?"
     "Govorio je vodi kad se nje napio."
     "Da li je govorio tebi?"
     "Ne. Ja sam se obratila njemu. Rekla sam mu da plešemo Vodu."
     "Možda će ta osoba doći na ples", reče njen ujak.
     Adsevin je gledala ka lovnoj strani, prema stazama sa severa, tokom čitavog vremena plesanja na plesalištu, sledećeg dana; ali nije videla onog čoveka sa vrela Orlua.
     On je bio došao, ali se plašio da uđe u grad, na plesalište. Previše vremena je prošlo otkad je bio u društvu ljudskog naroda. Nije znao kako da uđe među njih. Uplašen, sakrio se pod obalu potoka i posmatrao plesanje. Naišli su psi, počeli su da laju i reže na njega, pa je on pobegao uz potok, u brda.
     Posle plesa vrućina je postala još jača i u Čukulmasu se celo popodne nije micalo ništa osim lešinara iznad Lešinarskog Brda. Po takvom danu Adsevin se vratila uz gudure i grebene do izvora Orlua. Našla je jelenske staze koje su vodile do one velike stene i izišla na nju. Izvor je bio presušio. Nikog nije bilo. Na steni su ležala četiri zelena žira sa živohrasta. Tu ih je mogla ostaviti veverica, ili neka druga osoba. Adsevin ih je uzela, a na njihovo mesto stavila ono što je sa sobom donela: štap od maslinovog drveta izrezbaren zavojito i uglačan da bude kao hehole-no. Ne govoreći naročito glasno i ne gledajući dole u kanjon, ona reče: "Ja ću na Put Soli. Posle toga se vraćam." Onda je otišla kući u Čukulmas.
     Posle Puta Soli, a pre Vina, došla je na tu stenu u kanjonu Orlua. Hehole-no je bio uklonjen; ničeg na tom mestu nije bilo. Koja god stvorenja da su bila tamo, veverice, čavke, šumski pacovi, mogla su ga premestiti ili uzeti. U zemljištu kanjonskog zida našla je odlomljeni komadić opsidijana i njime je napisala znak Plave Gline, urezujući ga u kožu te crvene stene. To završivši, rekla je: "Uskoro će se u našem gradu plesati Vino."
     Čovek koji je izgubio svoje ime slušao je to, dole u kanjonu, pod suvom obalom potoka. On je uvek slušao.
     Kad se Adsevin vratila kući to veče, njen ujak joj kaza: "Čuj, Adsevin. Razgovarao sam sa nekim lovcima koji zalaze u kanjone tamo, iznad okamenjene šume i preko Jastrebovog grebena. Oni znaju za tog jelen-čoveka. On je napustio ovdašnju Kuću Četrdeset Pet Crvenih Stabala, odavno, da živi u šumi. Nekada je bio čovek Serpentine, ali je posle istupio iz svih Kuća, kažu. Izgubio se. Izgubljenici su opasni; oni čine stvari bez značenja. Verovatno bi bilo bolje da se ti više ne vraćaš u kanjon Orlua. Možda ga tvoji odlasci plaše."
     Ona reče: "Znaju li lovci gde on, u brdima, živi?"
     "On nema baš nikakvu kuću", reče joj ujak.
     Adsevin nije želela da brine svog ujaka, ali se nije ni plašila čoveka u Orluskom kanjonu, niti joj je bilo jasno kako bi to ona mogla njega uplašiti; zato je sačekala da joj ujak bude zauzet oko žetve, a onda se opet vratila na severne staze.
     Kiše još nisu bile počele, ali je drveće već ispuštalo vodu zadržavanu u deblima i korenju, pa se i u izvoru našlo nešto vode, koja je ležala duboko unutra, među stenama. Tle oko izvora bilo je blatno, jelenskim nogama ugaženo. Na koži crvene stene bio je, pored znaka Plave Gline koji je ona urezala, nacrtan još jedan znak. Bilo je to kojotsko oko Osme Kuće. Videći ga, ona reče: "Heja, heja, Kojote! Znači, ti si tu, Boravioče u Divljoj Kući! Ovaj poklon je za ma koga iz te Kuće kome bi se mogao dopasti." Ostavila je ono što je donela, a to je bilo lišće vinove loze punjeno ječmom koji je bio vodom natopljen, kao i suvim grožđem i korijanderom. Onda je otišla istim putem kojim je i došla.
     Posle nekog vremena, rad je bio završen, pa su ona i njen ujak bili zajedno. Ona reče: "Mataikebi! 'Ujače po majčinoj strani koji si drag ženama.' Onaj čovek kaže da stanuje u Kući Divljine. Mislim da nije potrebno da ga se plašiš, ni da se plašiš za mene, ako budem išla tamo."
     "A šta ako ja odem tamo da omirišem vazduh?" reče njen ujak.
     Adsevin reče: "Vrata te kuće se ne zatvaraju."
     I tako njen ujak ode u kanjon Orlua. Vide oznake na onoj steni, a pored njih jedan komad kamena hematita iz korita potoka, uglačan, crven, divan. Ne uze ga. Sede na tu stenu i ostade dugo, razmišljajući i slušajući. Nije ni video ni čuo izgubljenog čoveka, ali je verovao da se taj nalazi tu negde, blizu jova s one strane izvora. Otpevao je heju vakvanu i vratio se u Čukulmas. Svojoj nećaki je rekao: "Mislim da je vazduh tamo dobar. Potok počinje da teče. Jedan kamen iz potoka je tamo."
     Kad je Adsevin opet otišla, uzela je kamen, a ostavila vrećicu od kanapa, koju je bila izatkala. Rekla je: "Plesaće se Trava u našem gradu uskoro. U tom plesu svi narodi Divljine su dobrodošli."
     Onda ga je videla kako gleda ka njoj, kako je sluša. Bio je iza jednog madronskog drveta koje se sastojalo od šest spojenih stabala, s druge strane kanjona; videla je njegovo rame, kosu i oči. Kad je pomislio da ga je videla, čučnuo je. Ona je prestala da gleda tamo; okrenula se na drugu stranu i otišla natrag, uz greben.
     I tako je ona od vakve do vakve, od jednog do drugog doba godine, odlazila povremeno do izvora potoka Orlu, sa po nekim malim darom. Prilikom tih odlazaka govorila je, javljala je izgubljenom čoveku o plesovima u Čukulmasu; kad god je na crvenoj steni našla njegov poklon, uzela ga je; ponekad je uspevala i da vidi jelen-čoveka. On je nju video svaki put.
     Kad je umirala jedna baba Serpentinka iz Kuće Četrdeset Pet Crvenih Stabala, Adsevin je otišla do Orlua i govorila o tome, misleći da je ta žena mogla biti neki rod izgubljenom čoveku i da bi on možda hteo da peva zapadno-odlazeće pesme za nju, ako ih nije zaboravio.
     Kad je bio Prvi Dan Svetskog plesa, ona je došla kroz jaku kišu u kanjon Orlua. Potok je kuljao kao bujica, zapenjen i žut, a ptice tog kanjona tražile su zaklone i čučale u svakom žbunu i drvetu. Nije bilo lako sići niz kanjonski zid do crvene stene, blato je isklizavalo ispod nogu. Kroz buku stvorenu padanjem kiše i sudaranjem kamenja u potoku, ona reče: "Plešemo Svet u našem gradu, a narod ga pleše i u Divljini. Sutra je Noć venčanja. Tad ćemo se venčati jedan čovek iz Prve Kuće i ja."
     U hučanju kiše nije znala da li je on prisutan i da li ju je čuo.
     Te godine Adsevin nije htela da pleše Mesec, zato što se nedavno udala. Ona i njen muž otišli su iz grada, u brda i napravili sebi letnju kuću sa devet stubova na grebenu iznad kanjona Šolio. Jednog dana ona je potegla odatle do Orlua. Greben je prešla na jednom mestu koje se našlo raskrčeno, zato što je jedan diger-bor tu pao; odatle je pogledala niz kanjon, do izvora i do crvene stene iznad njega. Ugledala je izgubljenog čoveka kako spava na toj steni. Ležao je potrbuške, a jedan obraz je položio preko znakova urezanih u stenu. Adsevin je stajala dugo, nepomična, a onda je otišla, ne budeći ga.
     Kad se vratila u letnjikovac, mladi muž ju je pitao: "Gde si bila?"
     "Išla sam do izvora Orlua", reče ona.
     On je svojevremeno čuo, u Loži Zalivskog Lovora, priče o podivljalom šumcu koji se viđa u kanjonu Orlua. "Nikad ne idi tamo", reče on.
     "Da, ići ću tamo", reče ona.
     "Zašto?" reče on.
     Ona reče: "Pitaj mog ujaka zašto idem do Orlua. Možda ti on može reći. Ja ne mogu."
     Mladi čovek reče: "Ako ćeš ti opet tamo, ići ću i ja."
     Ona reče: "Molim te, pusti me da idem sama. Nema razloga za strah."
     Posle toga, njen muž se osećao nelagodno, živeći tako visoko u brdima. Rekao je: "Hajde da se preselimo dole, u letnju kuću tvoje porodice", i ona se saglasila. Dok su boravili tamo, u Belopepelnim Obalama, muž je popričao sa njenim ujakom, a i sa nekim lovcima koji su često zalazili u te kanjone. Nije mu se dopalo ono što je od njih čuo o izgubljeniku; rekli su da je on, kad god su otišli do Orlua, uvek bio tamo, blizu izvora. Ali ujak je rekao: "Mislim da tu nije ništa loše."
     Adsevin je sišla u Čukulmas da otpleše Vodu; prethodno je i donela vodu za taj ples, sa izvora Orlua. Posle toga je opet išla sama do Orlua, pre velikih svetkovina. Ponekad je odnosila hranu. Njen muž je ovo gledao ćutke, ali je u sebi govorio ono što je od njenog ujaka čuo.
     Jedan dečak je načinio Adsevin i njenog muža svojim roditeljima, približno u vreme Vode; a kad je prošlo nekoliko meseci njegovog života, u vreme nove trave, Adsevin ga je ponela u nosiljci i krenula severnim stazama. Svom mužu ni reč nije rekla. On je video da ona odlazi sa bebom, pa je bio uzbunjen i ljut. Pratio ju je na izvesnom udaljenju, peo se za njom u brda, uz kanjone, preko visokog grebena, do Orlua. Na grebenu je izgubio njenu stazu; nikakve staze nije ni bilo. Nije mogao videti kuda je otišla, niti je čuo ijedan zvuk njenog kretanja. Bojao se da načini, tragajući za Adsevin, ma i najmanju buku i zato je stajao nepomično i osluškivao.
     Čuo je njen glas dole, iz kanjona, nad koritom potoka. Govorila je: "Ovo je moj sin. Dala sam mu ime Ide Za Kojotom." Onda neko vreme nije govorila ništa. Potom je opet začuo njen glas: "Jesi li ti otišao, Kojote?" Zatim je još neko vreme ćutala, a onda je njen glas kriknuo jako, bez reči.
     Mladi čovek se bacio napred, kršeći i razgrćući žbunje ispred sebe, pohitao je niz kanjonski zid, ka mestu odakle se njen glas prolomio. Sedela je na rubu one crvene stene, držeći bebu u naručju i plačući. Prilazeći tom mestu, njen muž je namirisao smrt. A kad je stao uz Adsevin, ona je pokazala prstom dole, ka izvoru. Izgubljenik je bio umro, pod velikim jovama, s druge strane potoka, odmah ispod izvora. I već se delom u zemlju pretvorio.

PESME

     Drugi deo

     Pesme u ovoj grupi jesu ponude, govorne ili pisane, koje autor donosi svojim hejimama ili svojoj loži.
     Keški pojam vlasništva toliko se razlikovao od našeg, da svako njegovo pominjanje zahteva objašnjenja. Ono što je čovek napravio, stekao, ili posedovao u Dolini bilo je njegova svojina; ali čovek je pripadao svojoj Kući, svojoj kući, svom gradu i narodu. Bogatstvo se nije sastojalo od stvari nego od činjenja: naime, od davanja.
     Pesnik je bio vlasnik pesme koju je načinio, ali pesma nije stvarno ni postojala dok nije bila data nekome, deljena sa nekim, izvedena pred nekim. Ova istovetnost davanja i imanja može se, možda, lakše sagledati kad je reč o pesmama, muzičkim tvorevinama ili o nekoj molitvi. Keši su, međutim, smatrali da ta istovetnost važi, u jednakoj meri, za svu imovinu.

     PESMA PLAVE STENE

     Iz Serpentine Vakvahe; nepotpisana.

     Ja sam celovito biće, tajanstveno i stameno.
     Sedim na zemlji, na suncu, između živih hrastova.
     Jednom bejah sunce, opet biću mrak.
     Sad sam, privremeno, između tih velikih stvari,
     sa ostalim narodom, ovde u Dolini.

     MEDITACIJA U OSMOJ KUĆI U RANO PROLEĆE

     Ispevala Ira Sinšanka.

     Oblaci plavičasti, razređeni, lagano, u visini,
     ka severoistoku blude. Kišni deo godine.
     Ti, vetre što sa jugoistoka stiže,
     za izlečenje ove duše nešto učini!

     U jednom palom boru, odmah ispod kore
     Izdubili su svoje lavirinte crvi.
     Kuća im je tanana, krhka, lako se mrvi.
     Pravioci lavirinata, pomozite ovoj duši da umre.

     Plavičastu stenu mnogo puta je spirala kiša
     i pokazala u njoj žile, čitava ih mreža ima.
     Vi, kiše mnogih vetrovitih zima,
     pomozite da se okrene ova duša.

     Mrtvih grana sen, u tebi, divljino.
     I mnogo mrtvih bića. I blistanje sunca.
     Notom svojom oglašava se jedna ptica
     u sunčanom vetru, daleko.

     Pokazalo se
     da je stena mekša od kiše,
     i da je drvo slabije od crva.
     Tu pomoći nema.
     Zato, dušo,
     i ti slaba budi,
     bitku izgubi,
     otplovi vetrom oduvana,
     kroz mreže i lavirinte, i otpevaj
     jednu notu, samo jednom, u divljini.

     *Hehole-no

     UMIRANJE

     Nepotpisani lični prilog dat hejimama Crvene Tugle u Madidinuu. Bio je u obliku koji se zove 'Četvorni sa odjekom'.

     Da umre samo jedan,
     to ne možeš ti,
     to ne mogu ja,
     to umiremo svi;
     deli.

     Umreš ti, tad i ja;
     umrem ja, tad i ti.
     Spasti me ne možeš,
     spasti te ne mogu.
     Jedan je plač,
     plačemo ga svi;
     podnesi.

     USPENJE

     Dala Loži Crne Tugle autorica, Agejt.

     Biva da se penasta duša digne, mehur mali,
     i zaplovi na mentalnom vetru
     uz Reku. Uz Dolinu krene,
     ka Planini, da se rodi za mrenje.
     Sa jugoistoka vetar se diže.
     U muškom smrtnom mesu ta šuplja duša
     uzlazi, bori se i jauče,
     dom od kostiju njoj je robija;
     izlaz hoće, bekstvo, sloboda je vuče.
     Vetar i dalje duva sa istoka i juga.
     Majke kapija, očevi loza,
     pustite tog sina da ode, tog rođenog iz pene,
     ratnika, putnika, izgnanika,
     ili će on kuću i vinograd da zapali.
     Na istočnom vetru miris paljevine stiže.
     On je razaranje, on triput rođen,
     on, u vodenom toku mlaz pepela.
     Crno polje leži iza njega. Pustite ga da ide,
     pustite ga uz Planinu da se probija.
     Iskre uzleću i u južnom vetru se gase.

     NIKAD NIJE BILO ZAISTA DRUGAČIJE

     Devetvrh od Čumoa dao Crvenoj Tugli Vakvahe.

     Nikad nije bilo zaista drugačije.
     Možda je trebalo više uređivati,
     možda je početak bio onda
     kad je više stvari bilo potrebno.
     Ali ko zna, možda je pre početka
     neka žena pljesnula muvu
     izraslu iz crvića
     u mišjoj džigerici koju je neka lisica ostavila
     pored potoka, pod žbunjem?
     Kako možeš reći da nije?
     Kako možeš reći da neće?
     Da li je more
     zbog talasa drugačije?
     Kad lupim po bubnju ovako,
     mislim da je taj zvuk
     bio prisutan pre početka
     i onda je sve poslužilo, sve,
     samo da bi on nastao.
     E, posle njega je
     sve drugačije.

     *Jezični bubanj

     SUNCE JUGU IDE

     Hejimama Crvene Tugle u Čukulmasu ponudila Smeštena. U pesmi je bila upotrebljena silabična metrika zvana 'deveterac' često korišćena za elegije i za meditacije o smrtnosti.

     U smiraj dana nemirna sam.
     Šetam brižna kroz jesenji sjaj.
     Previše smrti videla sam,
     rastanke, promene, nagli kraj.

     Vrata što otvorena behu
     neko je sada zatvorio.
     Stabla nebo podupirahu;
     neko ih, redom, oborio.

     Mnogo stvari koje su prošle
     sada još pamtim jedina ja!
     Mom potoku suše su došle,
     livada ova suva je sva.

     Pijte tu vodu, mrtve duše!
     Zovem vas tužna i nemirna.
     Suve me uspomene guše.
     Vi znate gde mi je uteha.

     PRE MESECA

     Opsidijanu Čumoa dao Som.

     Ispod zemlje,
     pod mesecom,
     vetar duva,
     idu senke, preko tla,
     eukaliptusa.
     Lišće poleće
     vetar gura senke
     eukaliptusa
     ispred meseca.

     MOLJCI I LEPTIRI

     'Stara pesma' koju je govorio Ovan od Madidinua, u Loži Madrone.

     Leptir, izlazeći iz tajne,
     ulazi.
     Ozbiljni plesaču!
     Duša te oponaša.
     U svim Kućama obitavaš,
     samo nakratko slećeš.
     Moljac, izlazeći iz tajne,
     ulazi.
     Menjaču oblika!
     Poučavaš medveda.

     ČETVORO-PETINSKE

     'Stare pesme', govorio ih je Kemel od Unmalina, u Loži Madrone.

     Duše naše su stare,
     često upotrebljavane ranije.
     Nož potraje duže
     nego ruka koja ga drži.

     Brda postaju doline:
     gle, izvor i dalje navire.

     Dok ja starim
     moja duša postaje sve mlađa.
     Ja ka moru težim:
     ona putuje uzvodno.

     Slušaj ti, reko:
     ja nisam moja duša!

     DODOLA

     "Ovu pesmu sastavih da se peva kad suva sezona potraje predugo, pa počnu šumski požari, ili kad um poželi kišu." Srna, iz Plave Gline u Vakvani

     Prazni su vetri, severac, jugo.
     Prazno je nebo, prazno već dugo.
     Ono što želimo, što nam je nada,
     u more beži, pod talasom leži.
     Neznanci bez sna! Voda vas zna!
     Pokretni, pokretni budite sada,
     dajte da vetar vama ovlada.
     Severac, jugo, istok i zapad,
     nek nam donesu oblaka napad.
     Narode oblaka, narode neba,
     ovoj dolini oblaka treba.
     Ej, pusto more, pusti da pođu
     i u Dolinu našu da dođu.
     Kiša će pasti, potoci rasti,
     u Reku sići, u more ići.
     Ej, pusti vali, jeste li znali:
     more se vraća izvoru svome.
     More se vraća izvoru svome.

     STARA ŽENA PEVA

     Svojim hejimama dala Cvetana od Sinšana. Stopa je bila 'četverac'.

     Bila šljiva,
     sad sam suva.
     I koštica.
     Pojedi me!
     Pljuni kosku!
     Biću drvo,
     svo u cvatu.

     POD KAIBIJEM

     Napisala Ira kao pratnju uz jednu zidnu sliku u hejimama Plave Gline u Sinšanu.

     Vodeni namotaji spori, spori,
     u njih vlaga kaplje,
     močvara, blato, maglene ravni.
     Vidici mokri i tavni.
     Čujem da dugim krilima neko govori,
     i znam da su to čaplje.

     PREPELICE SE DIŽU IZ VISOKE TRAVE

     Spevala Kulkuna od Čukulmasa i dala hejimama Plave Gline.

     Razlepetale, krilomlatale, vi ispoljavate
     mnogoprepeličje, zemljo-gnezdo-mnoštvo,
     uzlet, prh, prah, ne daleko,
     krilogrmite po čaparelu.

     Ne oku, ispod vida ispoljavate,
     ispod razuma, duboko dole,
     samo uhu i unutra-okrenutosti,
     iznenadnu leprš-zemljo-perjanu divotu.

     OVAJ KAMEN

     Iz serpentinskih hejima u Telina-nai; napisala Govoreka.

     išao je tražeći drum
     koji ne vodi smrti
     išao je tražeći taj drum
     i našao ga je
     kamen drum

     išao je tim drumom
     koji ne vodi smrti
     išao išao neko vreme
     pa stao jer se
     okamenio

     sad stoji na tom drumu
     koji ne vodi u smrt
     stoji ne ide nikud
     ne pleše, a iz očiju mu
     kamenje pada

     narod duge prolazi kraj njega
     nogama dugim svetlosnim
     iz četiri kuće na ples u pet kuća
     pa u prolazu i pokupi
     suze njegove

     ovaj kamen evo baš ovaj
     iz njegovog oka evo baš ovaj ovde
     dade mi na planini neko
     ko pre mog rođenja umre
     ovaj kamen

ČETIRI POVESTI

MRŽNJA STARIH ŽENA

     Glasno pričala Trnica iz Kuće Visokog Trema u Sinšanu.

     Na mestu gde Kuća Visokog Trema sada stoji u Sinšanu, u davna vremena bila je kuća koju su zvali Kuća Posle Zemljotresa. Stajala je na tom mestu dugo, predugo. Od trenja su se već bili izdubili i kameni pragovi i podne pločice. Vrata su u ragastovima visila ukrivo. Daske su se odvajale i visile zasebno. Zidovi su bili puni miševa, a tavan je bio pun puncat ptičjih i osinjih gnezda i šišmišjeg izmeta. Toliko je stara ta kuća bila da se, kao prvo, niko nije ni sećao koja ju je porodica podigla. Niko nije hteo ni da je opravlja ni čisti. Ta kuća je bila kao neki mator, mator pas koji ne mari ni za koga i za koga ne mari niko i koji živi prljav i ćutljiv i češe se od buva. Zacelo je tada narod u Sinšanu bio nepažljiv, čim je dao da se jedna kuća toliko prepusti prljavštini i starosti; bolje je bilo da su je porušili, rastavili deo po deo i upotrebili dobre daske i kamenove; trebalo ju je razgraditi i novu kuću sagraditi. Ali ljudi ponekad ne rade ono što je bolje, niti ono što je dobro. Stvari se uhodaju, sve su onakve kakve su i ko će to promeniti? Šta će točak nego da se okreće. Nije lako voditi sve stvari umno. A nije ni lako umešati se u komšijska posla.
     Dakle, bila su dva domaćinstva u toj staroj Kući Posle Zemljotresa: jedno crvenotugleno, jedno opsidijansko. Oba su imala po jednu babu. Te dve babe su ceo život provele u toj kući, mrzeći jedna drugu. Nisu se mogle složiti. Nisu govorile jedna s drugom. Kako je to počelo? I šta su htele? Ne znam. A nije znao ni ma ko drugi ko je ovu priču govorio. Mržnja počne, pa ide u krug, pa postaje sve starija i čvršće steže i još starija i još čvršće steže i najzad drži neku osobu u sebi kao što pesnica drži štap. Elem, stanovale su one tu, žena iz Crvene Tugle na prvom spratu, znači odmah ispod tavana, a žena iz Opsidijana na drugom spratu, nižem, znači odmah iznad podruma; stanovale i mrzele se. Baba tuglana imala je običaj da kaže: "Pomiriši, kako smrdi ono što kuvaju dole! Ovamo, na gore, ide smrad! Reci toj osobi da prastane kuću da zasmrđuje!" Onda bi njen zet sišao niz stepenice i rekao to babi opsidani. A ona njemu ne bi ništa odgovorila, nego bi rekla svome zetu: "Kakva je galama to tamo? Pseto neko kevće li? Klozet se neki provalio? Gadna neka galama u ovoj kući. Po spratu gaze neki ljudi, neke budale, i gluposti lupetaju. Reci ti njima da prestanu toliko buke da prave."
     U tuglenom domaćinstvu bile su dve kćeri i jedna od njih je imala dve kćeri i sve su udate bile, znači četiri zeta su imali i nekoliko mlađe dece, veliko domaćinstvo i svi su živeli u tim prljavim, starim sobama pod krovom. A krov popravljali nisu. Pa, kad procuri, oni izbuše rupicu na podu, negde pored zida i puste da to tako curi na glavu onima dole. Baba tuglana je govorila: "Uvek na dole ide curenje." A dole je baba opsidana živela sa svoje dve kćeri: jedna se nije udala, a druga je imala muža i jednu kćerku. Znači, u tom domaćinstvu nije bilo mnogo ljudi, pa su bili nevelikodušni, ćutljivi i stalno su se nešto izdvajali, a na svečanostima nisu plesali. Niko drugi u njihove sobe nije zalazio i narod je zborio ovako: "Sigurno nagomilavaju neku imovinu, u tom domaćinstvu. Sigurno imaju neke stvari, sigurno neke stvari čuvaju unutra."
     Drugi su, opet, ovako uzvraćali: "A što vi to pričate? To domaćinstvo nikad ništa ne pravi. Imaju par ovaca koje idu sa gradskim stadom, krava im crkla, obrađuju malo zemljice dole kod Zvečarkinog proplanka, al' ništa sem kukuruza ne uzgajaju; ne sakupljaju ništa - samo pečurke; nikad ništa nisu napravili, pa dali; odelo im je staro, ćupovi i košare su im stari i prljavi - šta vas navodi da kažete da su oni nešto mnogo zgrnuli?"
     Narod je video jedan gvozdeni tiganj koji je jedna od opsidijanskih žena bacila u kantu za smeće; bio je od silnog grebanja i nagorevanja probušen na sredini, ali videlo se da je ona u tom tiganju dugo pržila hranu iako je imao rupu, pržila je svud oko rupe. Ali neki opet rekoše da je to dokaz da oni unutra prave zalihu nekih stvari, čim su tolike cicije da nastavljaju da prže i u progorenom tiganju.
     A ni porodica na prvom, gornjem spratu nikad nije davala ništa osim hrane, pa ipak niko nije govorio da je ta porodica bogata. Jer kod njih su sva vrata uvek bila otvorena i svako je mogao da vidi šta imaju i kakva je prljavština. Svi zetovi su lovili, pa su, ako ništa drugo, imali jelenskog mesa u izobilju; a kćeri su pravile sir. U to doba to su bile jedine osobe u Sinšanu koje su pravile sir u većim količinama. Ko je hteo sir, donosio im je mleko, a to domaćinstvo je imalo i nekoliko mlečnih koza, a i svoje ovce je muzlo. Sir im je dozrevao u prizemnom spratu kuće, koji je bio napola ukopan u zemlju - dobri su podrumi to bili za sir ili za vino. Sadašnji podrumi ispod Kuće Visokog Trema u stvari su, jednim delom, ti stari podrumi. Niko od njih nikad se nije bavio ratarstvom, iako su bili narod Crvene Tugle. Muškarci su povazdan bili na lovnoj strani, peli su se u Goru Sinšaniju i u Goru Stražarku, pa sve do Jelove Gore. Baba nije ništa osim jelenskog mesa volela da jede. Svoj ulov su davali narodu širokogrudo, a i sir su davali ljudima koji su im zauzvrat davali razne stvari, njima potrebne; ali bili su od one vrste ljudi koji nešto uzmu, pa izgube, polome, pa ne poprave. Nedosledni su bili, nepromućurni, sitne duše. Ni o kome od njih ne bi vredelo pričati ma kakvu priču, jedino vredi o mržnji dveju baba. Ta mržnja imala je veličinu: bila je to mržnja velika, a sva u jednoj kući, sva između tih zidova.

     *'Reke koje se ulivaju u Unutarašnje more' Ovu zidnu sliku u Loži Nalazitelja u Vakvahi prekopirala je za nas Jasna, arhivistkinja te Lože.

     Iz godine u godinu su one to tako, pa im je zato i kuća bila prljava i curila i bila puna muva i buva, zato su ljudi u njoj bili zli, neizdašni i tupi: svi su oni bili gorivo, gorivo za tu bapsku mržnju. Ako bi divljači ponestalo, opsidijanska porodica se radovala što su oni gore došli kući bez jelena. Ako bi nastala suša, tuglenska porodica se radovala što će oni dole slab rod kukuruza dobiti. Kad sir ispadne gorak ili suv, baba tuglana kaže da je baba opsidana sigurno sipala pesak ili živu sodu u čabrove. Ako se neko od opsidijanske porodice oklizne na pragu, odmah kažu da je to zato što su oni gore pustili da jelenska mast procuri na prag. Žice su virile ludo, zidovi se rascepljivali, a balkoni i stepenici su visili, ali ni jedno ni drugo domaćinstvo nije htelo da preduzme opravku, svako je govorio da je za kvarove kriva ona druga strana. Kad god je ma šta pošlo kako ne valja i ne treba, babe su govorile: "Kriva je ona, zbog one tamo je to! Zbog one!"
     Najstariji zet tuglenske porodice peo se njihovim stepeništem, pa se ono ispod njega provalilo, on je pao, pokušao je da se uhvati za neki oslonac, pao je na rđav način i slomio kičmu. Ali nije umro odmah, nego je umiranje potrajalo. Došli su ljudi iz Lekarske Lože i iz Lože Crne Tugle da mu pomognu da umre, a kad su pevali s njim pesme Odlaženja na zapad ka izlasku sunca, majka njegove supruge počela je da priča i da viče: "Kriva je ona! Ona žena! Ona je stepenik razlabavila, ona je klinove izvadila, ona!"
     Baba opsidanka je sedela dole u svojoj sobi, njihala se napred-nazad, slušala otvorenih usta i smejala se. Govorila je svojoj porodici: "Slušajte onu gore. Tako ona peva kad neko umire. Ček' samo dok ona bude umirala, ima ona da čuje kako ću tad ja da pevam!"
     Ali njen zet, koji nikad nije govorio i koji je uvek radio sve kako su mu žene tog domaćinstva govorile, sad poče da govori ovako: "Desiće se neko zlo. Ja nisam povadio klinove. Nisam ja rasklimatao taj stepenik. Ooo, desiće se zlo neko. Umreću!" Onda poče da peva zapadno-odlazeće pesme, glasno, i to ne bdelačke, nego mrelačke.
     Ta baba je bila sujeverna. Mislila je, ko zapeva te pesme, umreće. Ona poče da vriska: "Ućutkajte ovoga! Šta on to pokušava da nam uradi! Niko u ovom domaćinstvu ne umire! Samo oni gore, samo oni gore nek pocrkaju, samo oni!"

     *Kuća četiri Madrone u Sinšanu

     Zato su kćeri ućutkale tog čoveka. A ljudi na spratu iznad su to slušali, zato što su čuli viku. U toj kući mogao si da čuješ sve. Oni su, godinama, i daske izmicali iz ležišta i rupe pravili, samo da bi jedni druge prisluškivali i svoju mržnju hranili. Tako nastade tišina i potraja neko vreme. Onda umirući čovek poče da krklja i ropće u grlu. Oni oko njega zapevaše treću pesmu. A baba dole je samo sedela i slušala.
     Njen zet je posle toga bio lud. Sedeo je u kući i nikad nije izlazio napolje. Ništa nije radio, samo je sedeo po ćoškovima i čačkao sebi ruke i noge, raščačkavao je kraste i buvlje ujede.
     Oni iz Crne Tugle koji su prisustvovali pevanju za tog umirućeg došli su kasnije da razgovaraju sa obe stare žene, zato što su one noći videli koliko ti ljudi mrze jedni druge. Dotad je sve bilo zatvoreno u tu kuću, a ostali narod o toj mržnji nije razmišljao. Crnotuglaši rekoše: "Ne valja vam posao. Nanosite zlo i sebi i nama ostalima u ovom gradu. Ako nećete da prestanete da mrzite jedna drugu, možda bi trebalo da jedna porodica ode iz Kuće Posle Zemljotresa."
     To je slušala starica iz Crvene Tugle, pa je rekla: "Njih dole ima samo petoro, a imaju stvari, svakojake stvari. Kuća je puna miševa i raznih stvorova što se množe u žitu koje su oni zgrnuli, kuća je puna moljaca što se množe u odeći koju oni sakrivaju. Imaju ukrase, imaju kostime za vakvu, imaju perje, gvožđe i bakar u kutijama ispod dasaka poda. Nikad ne dele ništa sa drugima, nikad ništa ne daju, imaju svakojake stvari. Nek oni sebi novu kuću dižu!"
     Staramajka Opsidijanka reče: "Neka to gore, što se nakotilo k'o zečevi, ode nekud, nek idu na lovnu stranu ako im je volja. Ovo je moja kuća."
     Zato su ljudi Crne Tugle počeli da razgovaraju sa drugim ljudima u gradu, o ta dva domaćinstva; hteli su da vide da li postoji nešto što bi trebalo uraditi. Dok su se oni time bavili, starija kćer u porodici na nižem spratu obolela je naglo. Spopali su je grčevi, onda je pala u komu. Njen ludi muž nije obraćao pažnju na to, nastavio je da kopka po svojim ranicama, u jednom kutu sobe. Baba posla sestru da otrči do Lekarske Lože i da viče: "Otrovana je! Stavili su otrovne pečurke među naše pečurke!"
     Doktori su rekli da jeste trovanje pečurkama, ali su i pokazali toj sestri da je među pečurkama koje je ona, zajedno sa umirućom ženom, nabrala, nekoliko feitulija, a od jedne feitulije, ili samo od pola feitulije, se umire. Ali ona je vikala da one nikad nijednu takvu nisu ubrale, već da je to neko drugi ubacio među njihove pečurke. To je ponavljala, a na svoju umiruću sestru nije obraćala pažnju uopšte. A tad se digne baba, s mukom, pa stane na trem, na početak stepenica koje su vodile gore ka balkonu; i tako stojeći počne da viče na porodicu gore: "Mislite da možete da mi ubijete kćerku? Mislite da to možete? Otkud vam misao da to možete? Niko meni kćerku ne može da ubije!" Ovo je čuo svako u Sinšanu i svi su videli kako ona, stojeći tu, izmahuje pesnicama, mlatara rukama i urla.
     A baba tuglana iziđe na balkon, gore. Pa kaže: "Kakva je to galama? Je l' crkava neki ker negde?"
     Počne Opsidijanka da vrišti bez reči i navali uz stepenice, ali već se bilo okupilo dosta sveta, pa je ljudi zaustaviše i uhvatiše za ruke i odvedoše natrag u njeno domaćinstvo. Tamo su je, onda, držali ljudi iz Lekarske Lože i iz Lože Crne Tugle, a i njena unuka ju je držala, pa su je smirili; ćutala je dok joj je kćer umirala i dok su sve pesme otpevane.
     A sa gornjeg sprata je druga stara žena doviknula, samo jedanput: "Nešto bazdi, negde je krepala neka džukela." Posle toga su je njene kćeri i njeni zetovi naterali da miruje.
     Bilo im je već i previše. Postideli su se zbog tolike mržnje koju je sad video i čuo ceo grad.
     Posle spaljivanja tela, ljudi iz porodice na gornjem spratu otišli su u Ložu Crne Tugle na razgovor. Rekli su: "Smučila nam se ova omraza između naše majke i te druge žene koja je na nižem spratu. One su stare i mi ne možemo da ih promenimo, ali nećemo da nastavljamo tako. Recite nam šta bi bilo dobro uraditi, poslušaćemo vas."
     Međutim, dok su tako, u toj loži, na Velikoj Glavi, govorili, dotrča neko dete, vičući: "Požar! Vatra u gradu!"
     Svi su otrčali nazad, u Sinšan, a kad tamo, pumpe sručuju vodu kroz veliko crevo u Kuću Posle Zemljotresa, a u visinu poleću, vrteći se, vatrene pahulje i grudve ognja, sa zapaljenog krova.
     Kad je njena porodica pošla iz zgrade, stara žena Crvene Tugle ostala je na svom spratu, gornjem, sama i šta je uradila, sipala je ulje kroz rupe u podu i zapalila ga da bi oni dole izgoreli. Krenuo je dim toliko gust, da ju je zbunio, pa nije uspela da iziđe, ako je uopšte i pokušala da iziđe. Ugušila se sama tamo gore u svojim sobama.
     Stara žena iz Opsidijana i ostali njeni istrčali su čim su namirisali vatru i videli da im niz zidove curi, unutra, zapaljeno ulje. Svoga zeta su morali izvući. Opsidijanka je stajala pred kućom plačući i pevajući pesme za umiruće ljude, a drugi su je morali držati da ne bi krenula u kuću, u vatru.
     Kad su ljudi izvukli napolje babu tuglanu i kad se videlo da je mrtva, rekli su: "Nek ta kuća nastavi da gori. Nek izgori do temelja!"
     Počeše, tada, kvasiti vodom krovove i zidove okolnih kuća; zemlja je već bila mokra, jer bila je kišna sezona; dopustiše da ta kuća uništi sama sebe.
     Narod iz svih hejima je dao obema porodicama ono što im je trebalo za osnivanje novih domaćinstava. Opsidijanska porodica otišla je u prizemlje Stare Crvene Kuće, a porodica Tugle se podelila, neki su otišli da stanuju neko vreme u lovačkom logoru na Gori Sinšaniji, drugi su otišli u Bubanj Kuću, gde su imali neke srodnike svoje Kuće.
     Kažu da se u pepelu te kuće nije našlo ništa što bi zasluživalo da se nosi do kante za smeće: nijedna daska, nijedno mineralno zrno, nijedna šarka za vrata, ništa, samo pepeo, šljaka i đubre.
     Nekoliko godišnjih doba kasnije ljudi Plave Gline počeli su da zidaju na tim starim temeljima; malo su ih produžili na jugozapadnoj strani i malo su im povećali visinu; tako sad tu stoji Kuća Visokog Trema. Priča se da ponekad možeš da čuješ u starim delovima njenih podruma nešto nalik na šaputanje nekih baba; ali, ja, evo, stanujem u njoj, pa nisam nikad ništa tako čula.
     NAPOMENA:
     Str. #123 '...niko nije govorio da je ta porodica bogata.' Na keškom jeziku pridev 'bogat' glasi weambad, što je izvedeno iz reči ambad, koja kao glagol znači davati ili biti velikodušan, a kao imenica znači bogatstvo ili širokogrudost. Međutim Trnica je, govoreći ovu povest, upotrebila pridev wetotop. On je izveden iz reči top, koja kao glagol znači imati, posedovati, čuvati, a kao imenica znači imovinu, ili stvari koje neko upotrebljava; u svom udvojenom obliku totop ta reč znači zgrtati samo za sebe, bogatiti se, imati, nagomilavati posede koji su sakriveni ili se ne upotrebljavaju. A pridevski oblik wetotop opisuje škrticu, grabljivca. U tom smislu, čovek koji ne poseduje mnogo zato što drugim ljudima mnogo daje jeste bogat čovek; nasuprot tome, onaj ko malo daje, pa u njegovom vlasništvu ostaje mnogo, siromah je. Da bi se pripovetka mogla razumeti, ja sam morala da prevodim 'siromašan' svaki put našom rečju 'bogat' - ali na engleskom jeziku međuodnos reči miser 'cicija, škrtac' i misery, miserable 'jad i beda; ubog, jadan, bedan' pokazuje da keški pogled na svet nije uvek bio stran narodima engleskog govornog područja.

RAT SA SVINJSKIM NARODOM

     Napisao Jaki iz Žute Tugle u Tahas Tuhasu i dao biblioteci tamošnjih hejima.

     Svinjski Narod bio je s one druge, spoljne strane Gore Lešinarske, u šumarcima živohrastova. Bilo je više pripadnika tog naroda nego što je uobičajeno, a i zadržali su se duže. I kad smo mi otplesali Svet, oni su još bili tamo. Njihove svinje razmilele su se po čitavoj lovnoj strani. Ljudi iz Lože Lovora počeli su odlaziti tamo, da motre na njih. Pročešljali su ceo taj kraj. Govornik te Lože bio je Orao Sna. On je razgovarao sa ljudima u Pet Kuća, a onda je otišao na ono mesto na Lešinarskom potoku gde su se Svinjovci bili ulogorili. Prišao im je učtivo i zatražio da govori. Oni mu rekoše: "Govori."
     On reče: "Naši lovci će pogrešiti, pa će misliti od vaših svinja da su jeleni, ako pustite da one jurcaju po našim lovnim šumama."
     Jedna Svinjovka progovorila je u njihovo ime. Bilo joj je oko sedamnaest godina. Rekla je: "Zar vaši lovci ne mogu razlikovati svinju od jelena?"
     On reče: "Ne mogu uvek."
     Ona reče: "Evo kako se razlika može videti: jeleni beže, svinje ne."
     On reče: "Kazaću mojim lovcima to."
     Kad se Orao Sna vratio kući i kad je ispričao šta je bilo, naljutili su se i ljudi iz Lože Lovorove i drugi koji su lovili. Uveče smo se sastali na zborištu i dogovorili se da povedemo rat protiv Svinjskog naroda, posle Meseca. Niko nije progovorio protiv toga.
     Orao Sna se vratio sa mnom i sa Šumarom u logor Svinjonaroda, da im saopšti odluku. Ušli smo učtivo i jeli smo sa njima. Bilo je u logoru, tada, oko šezdesetoro ljudi, a ostali su bili napolju, sakupljali su plodove ili su išli za krdima svinja. Taj narod ne lovi mnogo i nikad ne obrađuje zemlju. Dobru večeru su nam dali, svinjetinu i raznovrsnu salatu sa borovim oraščićima. Svinja je bilo posvuda, a deca i prasići su zajedno jurcali unaokolo i zajedno cičali. Bio je tu i jedan ogroman crveni vepar na dugačkom kaišu. Pre nego što jedeš, morao si otići i staviti deo svoje hrane u jedan udubljeni, izrezbareni blok lovorovog drveta, za njega. I odeća i šatori Svinjonaroda bili su od štavljene svinjske kože, ali na različite načine štavljene, nekiput sa dlakom neskinutom, a neki put sa takvom finoćom da je koža bila poput mekog pamučnog platna. S njihove strane ponajviše je govorila ta žena, koja je znala naš jezik. Kad su svi jeli, sedeli smo još neko vreme u krugu i držali se učtivo, a onda je Orao Sna izvukao lulu i duvan, pa rekao: "Hoćete li pušiti sa nama?"
     Jedan Svinjovac reče: "Da, ja hoću", na njihovom svinjovačkom jeziku, a to rekoše i ostali. Sve u svemu, trideset jedan Svinjovac je prišao da puši sa nama, sve muškarci, nijedna žena. Pušili smo tu lulu i mi, a onda smo imenovali i druge sa kojima smo je ranije pušili, uz svaki dim po jedno ime, tako da ukupno nabrojismo četiri žene i trinaest muškaraca. Toliki je bio ukupan broj onih koji su pristali da ratuju.
     Orao Sna je razgovarao sa prvim od svinjovskih pušača lule, posredstvom te žene koja je govorila i našim jezikom, pa su se dogovorili da rat počne o mladom mesecu posle Plesa Meseca i to u Dolini Trule Stene. Na ovo smo morali pristati, a svaki Svinjovac je potezao po jedan dim, pa nam vraćao lulu, svaki put. Samo trojica nas bilo je za toliko mnoštvo dimova. Ja sam bio pijan kad sam ustao, a na povratku kući nekoliko puta sam povraćao. Šumar isto tako. Orao Sna je pušio i ranije.
     Pre Meseca pripremili smo oružje i municiju, a ljudi koji su ranije vodili ratove razgovarali su sa nama i obučavali nas. Dok se u Tahas Tuhasu plesao Mesec, mi smo podigli ratnu kolibu na proplanku Kehek, na pola puta uz Goru Lešinarsku; tamo smo se nastanili, postili smo, pušili, vežbali i pevali pesme koje samo ratnici mogu pevati. Za sve to vreme, nikome nije bilo dopušteno da ide u Dolinu Trule Stene. Ljudi iz naših domaćinstava donosili su nam hranu gore, do Keheka, ali mi smo postili sve više. Posle četiri dana živeli smo od dima i vode. Posle devet dana živeli smo od vatre.
     Ovo su imena ratnika koji su se borili u ratu sa Svinjonarodom u Dolini Trule Stene, na početku suve sezone:

     Orao Sna, govornik za Ložu Lovorovu.
     Šumar.
     Jaki.
     Zviždač.
     Tojona.
     Sin Sunca. To šestoro, iz Kuće Žute Tugle.
     Planine Sna.
     Zvečar. Ta dvojica iz Crvene Tugle.
     Srećnoruki.
     Oliv, bibliotekar hejima Plave Gline.
     Sin Dajke Roze.
     Sin Dajke Pumoigračice. Ta četvorica iz Kuće Plave Gline.
     Crna.
     Gleda Zvezde.
     Zvezda Krvi. To troje iz Opsidijana.
     Zahvalna.
     Kedar.
     Kamenples, čovek star sedamdeset šest godina.
     Tišina, čovek šumac.
     Dobrobirac. To petoro iz Treće Kuće.

     Trideset jedan Svinjovac je pušio sa nama i svi su bili muškarci. Ne znam ime nijednoga.
     Krenuli smo ka Dolini Trule Stene kasno jednog popodneva, kad je došao onaj pravi dan. Kad smo došli do drveća na grebenu koji se diže iznad te doline, mladi mesec je zalazio, a mi smo naložili vatru i počeli pevati. Svinjski narod bio je na drugom grebenu, s druge strane te doline i založio je vatre tamo. Oni su stvarali zvuke kao kad svinje ciče. Mi smo pušili, pevali i vikali na njih, da bi oni cele noći bili budni. Govorili smo im kako ćemo ih ubiti. Oni nisu pevali, samo su groktali i cičali, a nas je to ljutilo.
     U zoru, čim je postalo vidno, Orao Sna je povikao: "Evo, dolazim!" On je bio ratni poglavica, pa nam je mogao govoriti šta treba, a šta ne treba da činimo. Kazao nam je da ga ne sledimo dok nas ne pozove, a onda je sišao u tu dolinu sam. Bila je neka izmaglica oko Trulostenskog potoka, a i skrab-vrbe su ga sakrivale, zato se on popeo na veliku, rascepljenu, crvenu stenu zvanu Gau, da bi bio sasvim vidljiv. Tamo je stao, bez puške, i počeo vikati na Svinjovce da siđu i da se bore.
     Jedan Svinjovac potrčao je sa grebena gde su oni bili, kroz rascvetane šamize. Na njemu je bila kožna odeća koja mu je štitila čitavo telo i ruke i noge, a lice mu je bilo obojeno crvenom i smeđom bojom, tako da je ličilo na svinjsko. Nikakvo oružje nije nosio. Orao Sna se bacio sa stene na njega i oborio ga na leđa. Počeli su se rvati. Bilo je teško videti ih sa mesta gde smo mi bili. Orao Sna je udario glavom toga čoveka o jednu stenu. Svinjovci su počeli pucati na nas sa svog grebena, ostajući skriveni u žbunju i među drvećem. Mi nismo bili sigurni da li nas je Orao Sna već pozvao, jer su pucnji i odjeci stvarali toliku buku, pa smo odlučili da se podelimo kao što smo se prethodno bili dogovorili - naime, neki od nas da zađu, kroz žbunje, iza tog grebena, a neki da potrče u tu dolinu da se bore sasvim na vidiku.
     Većina Svinjovaca ostala je visoko u žbunju, pucajući odatle. Ja mislim da su svi oni imali puške, ali ne svi dobre. Mi smo imali tri veoma dobre puške koje je napravio Himpi Puškar i osam dobrih. Ostali pripadnici naše vojske opredelili su se za borbu noževima ili golim rukama.
     Jedan Svinjovac je opalio sa jednog mesta u šamizu, otprilike na pola puta niz njihov greben, i pogodio Orla Sna kad je ovaj, završivši rvanje, ustao. Metak je ušao kroz levo oko i ubio ga. Ostali Svinjovci su povikali prema tom jednom koji je ubio Orla Sna, onda su neki od njih pojurili niz greben, do njega, tamo su vikali, onda su neki od njih sišli sasvim na dno te doline i ostavili puške na stene tamo, pa došli da se bore noževima sa nama.
     Onaj koji je napao mene, imao je taj teški oklop od štavljene kože, ali ja sam ga prvim zamahom noža posekao preko lica. On se dao u bekstvo, krv je letela za njim, a ja sam ga jurio uzbrdo sve do staze Ritre. Bežao je i dalje, zato sam se vratio u Dolinu Trule Stene i pojurio na jednog Svinjovca tamo. Bilo je vrlo teško proseći nožem kroz tu njihovu kožnu odeću. Dvaput me je porezao po levoj ruci pre nego što sam bacio nož, sasvim izbliza, pravo njemu u usta. Pao je, gušeći se u krvi i umirući. Njegovim nožem sam mu odsekao glavu, pa sam je hitnuo na drugog Svinjovca, koji je trčao ka meni. Ja se ne sećam da sam to uradio, ali drugi su me videli i ispričali mi. Svinjovac je pobegao. Ja sam morao da se vratim gore, uz naš greben, zato što sam silno krvario iz posekotina na ruci, a Kedar mi je pomogao da zavojima pritegnem rane. Video sam još neke događaje o kojima ću pričati, a za još neke sam čuo kasnije.
     Sin Sunca se borio noževima, u dolini, sa jednim vrlo visokim čovekom koji je neprestano groktao kao svinja. Sin Sunca je njega zasekao mnogo puta, ali ovaj ga je najzad dohvatio za kosu, zabacio mu glavu unazad i presekao mu grlo. Onda je Tišina ubio tog čoveka s leđa, iz puške, da vrati za Orla Sna.
     Sin Dajke Pumoigračice borio se na vidiku prvo sa jednim pa sa drugim Svinjovcem i ranio je obojicu, ali i on je bio ranjen, pa se morao vratiti uz naš greben, jer je mnogo krvario, kao i ja.
     U vrbama, prelazeći Trulostenski potok, Crna je pogođena puščanim metkom u glavu. Tu je skončala. Tako reći na istom mestu Srećnoruki je pogođen u trbuh.
     U onoj grupi koja je pokušala da kroz žbunje zaobiđe drugi greben pogođeni su i ranjeni Zvezda Krvi, Sin Dajke Roze, Gleda Zvezde i Tojona. Članovi te grupe pucali su na Svinjovce, ali nisu bili sigurni da li su ijednome naneli kakvu ozledu.
     Tišina se sakrio na jedno mesto tačno iza ugašenih logorskih vatri Svinjovaca, pa je otuda pucao i ubio još tri čoveka, posle onog visokog koji je ubio Sina Sunca.
     Zvečar i Planine Sna bili su dva rođena brata. Držali su se zajedno, zašli su kroz žbunje Svinjovcima za leđa, pucali su i ranili dvojicu, a ta dvojica su pobegla u svinjovački logor. Zvečar i Planine Sna išli su gotovo celim putem za njima, izvikujući uvrede i nazivajući ih kukavicama. Imali su četrnaest i petnaest godina.
     Dobrobircu se puška zaglavila posle prvog hica, pa se on sakrio u čestar skrab-hrasta. Posle nekog vremena primetio je da se tu skriva i jedan Svinjovac, tako reći nadohvat ruke. Taj Svinjovac nije bio video Dobrobirca. Dobrobirac ga je pokušao udariti kundakom s leđa, ali je Svinjovac čuo taj pokret i dao se u bekstvo, a tada je Dobrobirac potrčao ka nama.
     Kad je Tišina ubio i onog visokog i onu trojicu, ranio je sledećega, jednog koji je počeo da ciči kao svinja dok je kolju. Dok je taj cičao, drugi Svinjovac je sišao u dolinu, stao uspravno pokraj stene Gau i raširio ruke, sa ispruženim prstima, kao kondor.
     Tišina je pucao i na njega, ali je promašio. Bio je vrlo ljut zbog Orla Sna. Zato je pucao. Naši su počeli da mu dovikuju da ne puca. Taj Svinjovac se popeo na Gau i tamo je držao ruke stalno tako raširene za mir, a ljudi su počeli da viču: "Gotovo je, gotovo je" onima gore, u šumi, koji ga nisu mogli videti. U to vreme bilo je prošlo otprilike pola popodneva.
     Ostali smo oko našeg ložišta na grebenu sve dok Svinjovci nisu pokupili svoje mrtve i ranjene. Onda smo sišli u dolinu. Oliv se nije vratio niti je bio donet do mesta naše logorske vatre, pa smo ga tražili dugo. Bio je ranjen metkom, zavukao se u jedno skrovište blizu stena, između nekih otrovnih hrastova, i tamo je umro, ali kad smo ga nosili natrag na greben on se vratio u život.
     Napravili smo nosila za naše mrtve i za one ranjene koji nisu mogli da hodaju, pa smo ih proneli pored Tahas Tuhasa do ratne kolibe, to jest ratne lože, na proplanku Kehek. Iz grada su se popeli ljudi iz Lekarske Lože. Napravili su jedan zaklon pored naše ratne kolibe i tu su se starali o ranjenima. Najteže je bio ranjen Srećnoruki. On je umro posle pet dana. Mi smo čitavo to vreme pevali zapadno-odlazeće pesme za njega i za ostalo četvoro ubijenih, a to su bili Orao Sna, Sin Sunca, Crna i Oliv, koji je umro ponovo. Svi mi koji smo preživeli prošli smo, posle, kroz obrede očišćenja. Zvezda Krvi dobila je očišćenje kao muškarac. Tišina je ostao u ratnoj kolibi samo tih devet dana vakve, a onda se opet vratio u Goru Mračanicu. Mi ostali zadržali smo se još dvadeset sedam dana u ratnoj loži, ne izlazeći ljudima na oči i ne silazeći u grad. Posle toga smo otišli kućama. Približno u vreme plesanja Leta Svinjski Narod napustio je Goru Lešinarku i otišao na severozapad, ka obali. Ti Svinjovci su u tom ratu bili pravi, hrabri ratnici.

     KOMENTAR O RATU SA SVINJSKIM NARODOM

     Napisala Jasna iz Žute Tugle Tahas Tuhasa i dala biblioteci tamošnjih hejima.

     Stidim se što je šestoro odraslih ljudi iz mog grada učestvovalo u tom ratu. A i neki drugi, osim tih šestoro, bili su dovoljno stari da se ponašaju kao odrasli.
     Sad se širom Doline priča da su muškarci i žene iz Tahas Tuhasa skloni ratovanju. Kažu da Tahastuhašani ubijaju ljude zbog žireva. Kažu da čak sa Ama Kulkune vide kako se iz Tahas Tuhasa diže dim. Smeju nam se. Ja se stidim.
     U redu je da se deca biju, jer deca još nisu naučila umnost, a nisu još ni jaka. To je deo njihove igre.
     U redu je da mlađarija, oni koji stoje između detinjstva i zrelosti, odluče, umno, da oprobaju svoju snagu u nekoj rizičnoj igri, a oni, uostalom, mogu i da se opredele da odbace svoj život, ako nisu voljni da ga nastave i da ispunjavaju do starosti sve životne obaveze. Njihovo je da u tom pogledu odaberu. Osoba koja prihvati da odživi čitav život učinila je onaj drugi izbor. Lišila se svih mladalačkih povlastica. Opet posezati za njima, kao zreo čovek, neumno je, nejako i sramotno.
     Ljutim se na Orla Sna, na Oliva i na Crnu, koji su mrtvi, i na Zvezdu Krvi, Kamenplesa i Tišinu, koji su živi. Rekla sam zašto. Ako su oni ljuti na mene što ovako govorim, neka oni to kažu ili napišu, a oni koji su mrtvi neka puste, ako žele, da njihov narod govori.

GRAD ČUMO

     Usmena istorija, koju je pričao Strpljenje iz Kuće Četrdeset Pet Jelena u Telina-nai.

     U stara vremena Čumo nije postojao. Na unutrašnjoj strani severoistočnih brda, istočnije od Čumoa, bio je neki grad po imenu Vared ili Bered. Bilo je to negde na obroncima onih suvih brda tamo, a oko plesališta tog grada bili su vreli izvori i to četiri stalna i jedan povremen. Tu svetu vodu narod je koristio za hejime i za grejanje, ali se voda za kuće, ambare i njive morala dovoditi kroz cevi sa Velikozvečarskog potoka. Imali su bazene za čuvanje zaliha vode, imali su rezervoare i akvadukte i pumpe. Narod priča da i sad možeš naći duž celog Malozvečarskog potoka i pravcem uzbrdo do Jezikprevoja obrađene komade kamena, ostatke njihovih akvadukata. Grad im je uništen u požaru koji se iz doline Šai proširio veoma brzo preko severoistočnog planinskog lanca, spaljujući i šumu i travu. U bibliotekama postoje istorije i lamenti o propasti tog grada u ognju i o divljim i domaćim narodima koji su, zahvaćeni požarom, izgoreli. Većina ljudskog naroda upozorena je pravovremeno, pre nego što je vatra prešla preko planinskog lanca. Požar se širio tako brzo, gonjen žestokim severoistočnim vetrom, da mu ni ptice nisu mogle pobeći. Padale su zapaljene iz vazduha.
     Kad su tamo opet počele da rastu biljke i kad su se vratili mišji narod i drugi mali narodi, ljudski narod je opet počeo da zida svoj grad na istom mestu. Neki su rekli da je to loš plan, zato što više nema šume i zato što je vraćanje nazad loš početak, ali drugi rekoše: "Naši izvori su tu, zato i grad treba opet tu da počne." Iskopavali su ostatke serpentinskih hejima, izvlačili su napolje krovne grede i krov koji se bio srušio unutra, a onda je počeo zemljotres, na mestu i u vremenu gde su bili. Široko se zemlja raspukla duž linije vrućih izvora, a onda se opet zatvorila, progutavši izvore. Ta voda više nikada nije izišla na svetlost dana. Dvoje ljudi koji su dole, unutra, u hejimama, radili na iskopavanju, pogiboše od rušenja greda i zemlje na njih.
     Posle toga je ljudski narod prepustio taj grad divljim narodima i ostao u letnjim kućama, ili pravio male kuće na drugim mestima, ili otišao u druge gradove, pa se činilo da u ovim nezgodnim brdima više neće postojati grad. Ali desilo se da je neka žena čuvala stado ovaca na jednoj livadi zvanoj Čumo i da je videla kako mnoštvo starih ljudi, onih koji su u Beredu odživeli svoje živote i umrli, sad pleše na toj livadi. Oni su dolazili i plesali u rano jutro, pre izlaska sunca. Kazala je drugima o ovome i oni su se dogovorili, svi zajedno, da tu naprave svoj grad. Mesto je bilo pogodno, jer su već pre toga počeli da čuvaju svoje ovce na Ovči Gori. I tako su oni tu napravili plesalište i plesali na njemu, pa iskopali i izgradili hejime, a onda su ukrstili šarku na Čumo Potoku i napravili sebi grad na tom mestu. Imali su tamo jedan veoma slavan Ples Sunca, prve zime grada Čumoa. Na taj ples su, kažu, došli i svi oni stari, bivši stanovnici Bereda, sad narod Neba, pa su plesali zajedno sa narodom Zemlje, u Čumou i čak se, kažu, između pevanja Čumovaca moglo čuti i pevanje onih ranijih.
     Mnogi Čumovci ne stanuju stvarno u tom gradu. Za takve gradove kaže se da su dugoruki. Jer, neke kuće su veoma udaljene od zborišta, raspoređene su duž Čumo potoka, a neke sežu čak do samog Zvečarskog potoka, na domak mesta gde je, pre požara, bio stari grad.

NEVOLJA SA PAMUKAŠIMA

     Napisao Sivi Bik od Opsidijana u Telina-nai, kao deo priloga svojim hejimama.

     Kad sam ja bio mlad momak, dogodila se nevolja sa onim narodom koji nama šalje pamuk sa juga u zamenu za naša vina. Mi smo svakog proleća i svake jeseni stavljali u voz i slali u Sed dobra vina, bistro 'Ganais', tamno 'Berenis', pa vino 'Mes' iz Unmalina i 'Slatki Betebes' koji se njima sviđa. Sve su to dobra vina, odabrana zato što dobro podnose putovanje, šalju se u najboljim hrastovim bačvama. Ali oni su počeli da nam šalju kratkovlaknasti pamuk, pun semenja, i to ne samo pamučnog nego i semenja raznih korova; pa još i u balama smanjene težine. Onda jedne godine poslaše samo polovinu u balama, a drugu polovinu u vidu već izatkanog platna - koje je jednim delom bilo dobro i dobre težine, ali drugim delom aljkavo urađeno, pa i gore nego aljkavo.
     Te godine sam prvi put išao u Sed, sa mojom učiteljicom Tkačke umetnosti, Visokoletećom iz Opsidijana u Kastoha-nai. Putovali smo dole sa vinom, odseli u onoj krčmi u Sedu, gde imaju divnu morsku hranu i gde je baš udobno. Ona i vinari su se upustili u raspravu sa strancima, ali nisu ništa postigli, jer oni koji su takav pamuk doneli u Sed izjavili su da su samo posrednici - oni nisu poslali rđav pamuk, oni su ga samo utovarili i istovarili i preneli brodovima, istim onim brodovima kojima su vino odnosili na jug. U celom Sedu postoji, rekoše, samo jedna jedina osoba koja stvarno pripada Pamučnom Narodu, a to je jedan čovek koji ne ume da govori nijednim jezikom koji je ikom drugom poznat. Visokoletaća je dovukla tog čoveka u Berzu informacija u Sedu, ali on se ponašao kao da nikad nije čuo za TOK; a kad je pokušala da prenese poruku kroz Berzu do mesta odakle je pamuk došao, niko joj nije odgovorio.
     Ljudima iz Vinarske umetnosti bilo je drago što je ona došla, jer da nije, oni bi prihvatili rđav pamuk bez protivljenja i otpremili, zauzvrat, celu onu količinu dobrog vina. Ona im je dala uputstvo da otpreme samo dve trećine uobičajene količine, a 'Slatkog Betebesa' nimalo, a ostatak da vrate kući i da onda sačekaju da se Pamukaši jave. Odbila je da ukrca rđavo platno u voz, pa ga oni vratiše u lađe. Lađari su izjavili da je njima to svejedno, ako će dobiti od nas uobičajeni deo vina kao naknadu za prevozničku uslugu. Visokoleteća je htela da smanji i to, da bi navela Lađarski Narod da ubuduće pripazi na kakvoću robe koju ukrcava; ali drugi trgovci iz Doline rekoše da to nije pošteno ili nije mudro; zato smo dali ploviocima pola vagona vina, kao i obično - i to isključivo 'Slatki Betebes'.
     Kad se kući vratismo, počeše rasprave između Tkačke i Vinarske umetnosti, Nalaziteljske Lože, gradskih saveta i zainteresovanih ljudi nekoliko gradova, pa neki od nas rekoše: "Niko iz Doline nije bio na tom mestu odakle pamuk dolazi, već četrdeset ili pedeset godina. Možda bi trebalo da neki ljudi odavde pođu tamo i da razgovaraju sa tim narodom." Ovo je prihvaćeno od strane svih ostalih.
     I tako smo pričekali neko vreme da vidimo hoće li Pamukaši poslati kakvu poruku preko Berze kad vide da im je vraćen njihov loš pamuk i da im je poslato manje vina nego obično; onda smo pošli na put, nas četvoro: ja, zato što sam želeo da idem i zato što sam znao ponešto o pamuku i tkaninama; i trojica iz Lože Nalazitelja i to dvojica koji su mnogo trgovali i koji su više puta prešli Unutarašnje more i jedan koji je hteo da osavremeni nalaziteljske karte tih predela ka kojima smo pošli. Imena su im bila Strpljenje, Peregrin i Zlato. Bili smo svi muškarci i svi mladi. Ja sam bio najmlađi. Ja sam prethodne godine učinio zalaženje u kopno sa jednom devojkom iz Plave Gline, ali kad sam rekao da ću putovati na kraj Unutrašnjeg mora, ona je rekla da sam lud i neodgovoran i iznela moje knjige i moju posteljinu na odmorište stepeništa. Zato sam krenuo iz kuće moje majke.
     Bio sam veoma zauzet učenjem Tkalaštva, pa nisam mnogo razmišljao o mogućnosti da pristupim Nalaziteljima, ali put u Sed me je naveo da poželim da putujem više; osim toga, znao sam da imam dara za trgovački posao. Nisam video nikakav razlog da se toga stidim. Nikad nisam mnogo mario šta ljudi pričaju. I zato sam sad pošao kao novak u toj Loži, sa ulogom i putničkom i trgovačkom.
     U knjigama koje sam čitao i u pričama koje sam kao dečak čuo, Nalazitelji su uvek bili putnici, nikad trgovci, i najčešće su bili na snežnim vrhuncima u planinama Svetlosnog Lanca gde su pevali medvedima, ili gubili nožne prste usled smrzavanja, ili spasavali jedni druge iz provalija. Ovi Nalazitelji sa kojima sam krenuo nisu bili, činilo se, nimalo naklonjeni tom stilu putovanja. Vozili smo se u spavaćem vagonu amarantskog voza, sve do Seda, onda smo se opet smestili u tamošnju gostionicu, a jeli smo kao patke u leji sa crvima; tako stanujući, raspitivali smo se o brodovima i čamcima.
     Niko nije plovio na jug. Mogli smo dobiti brod za prelazak na Istočnu obalu, do Rekvita, kasnije tog meseca; ili smo mogli dobiti, odmah, čamac koji bi nas prevezao preko Kapije do ostrvlja Falares. Iz Rekvita, ili sa Falaresa, mogli smo pokušati da nađemo neki obalski brod koji bi išao ka jugu, a mogli smo i krenuti pešice, unutrašnjim stranama planina. Nalazitelji su zaključili da su bolji izgledi na zapadnoj strani i da treba da pređemo Kapiju.
     Zažalio sam kad sam video čamac.
     Bio je dugačak nekih pet metara, a imao je nekakav prdeći motorčić i jedno jedro. Za plimne struje kod Kapije kaže se da su brže nego konj u galopu, a o tamošnjim vetrovima se priča slično.
     Čamdžije su bili neki mršuljavi belci sa ribljim očima: ostrvljani sa Falaresa. Govorili su TOK u dovoljnoj meri da se sporazumemo. U Sed su bili došli da trampe ribu za žito i rakiju. Oni su tim čamčićima isplovljavali i daleko na zapad od Kapije, na otvoreni okean, u ribolov. Večito su govorili: "Ho, ha, ide napolje, na veliki talasi, ha, da?" dok sam ja povraćao preko ruba čamca.
     Počinjao je neki severac i dok smo mi stigli na sredinu vode u Kapiji, talasi su postali vrlo strmi i jaki, stizali su kao blistave, male litice. Čamac se propinjao uz njih, padao niz njih, trzao se i pljuskao o površinu mora. Onda se razišla niska magla, koja je dotle ležala nad Unutar-kontinentalnim morem, magla za koju sam ja mislio da je neka daleka zemlja; vetar ju je razneo za nekoliko trenutaka i mi smo ugledali vrhove Svetlosnog Lanca, sto šezdeset kilometara udaljene od nas, videli smo daleko svetlucanje njihovih snežnih kapa.
     Strpljenje mi je rekao da se tu, ispod mesta na kome se čamac tada nalazio, dno mora sastoji sve od samih građevina. U davnim vremenima, izvan našeg sveta, Kapija je bila dalje na zapadu i bila je uža, a sve njene obale i sve zemlje dublje u kopnu koje su od tih obala počinjale bile su prekrivene kućama. Kasnije sam čuo iste podatke i u Loži Madrone, a postoji i ona pesma o starim dušama. I nema sumnje da su ti podaci istiniti, ali ja tog dana nisam imao nimalo želje da zaronim i proverim ih, mada se činilo, kako je vetar duvao sve jače i jače, da nam predstoji da učinimo tačno to. Bio sam, međutim, odveć zbunjen da bih se stvarno plašio. Nigde nikakvo tlo nismo mogli videti, osim tih majušnih, belih, testerastih zubića, napola skrivenih zaobljenošću sveta, a svud okolo - jarko, bleštavo sunce, vetar i voda; smatrao sam da je to već u znatnoj meri nalik na smrt.
     Kad smo se, sledećeg dana, konačno iskrcali na kopno, na jednom od Falareskih ostrva, moje prvo osećanje bilo je: telesna pohota. Ne da mi se digao, nego mi se ogromno digao i izdužio; ni na šta drugo nisam mogao da mislim. Sve Falareskinje su mi izgledale kao lepotice, a moje želje su bile toliko neumne da sam se ozbiljno zabrinuo. Postigao sam da budem sam, što baš i nije bilo lako, pa sam masturbirao, ali to nije pomoglo. Najzad sam ispričao Peregrinu šta je i kako je, a on je bio dovoljno pristojan da se ne smeje. Rekao je da je to zbog mora. Mi govorimo o življenju na obali - kad neko nema seksualne odnose - i o zalaženju u kopno - kad ih počne imati - a to nam je, možda, reverzni jezik. Seks uvek okreće i preokreće stvari. Strpljenje je rekao da ne zna zašto boravak na moru i pristizanje na obalu imaju baš takvo dejstvo, ali da ga je i na sebi zapazio. Rekao sam da se osećam kao da sam se vratio u život i još postao mnogo življi nego obično. U svakom slučaju, posle dva-tri dana jedenja falareske hrane izlečio sam se. Sve žene počeše da mi izgledaju kao morska travuljina; imao sam samo jednu želju, a to je da otputujem odatle, pa makar i čamcem.
     Oni u to doba godine uopšte nisu plovili duž unutarnje obale, nego su svi hrlili na okean da hvataju krupnu ribu. Ali to je bio širokogrud narod, pa neki rekoše da će nas povesti na plovidbu duž unutarnje obale, sve do mesta koje se, po njima, zvalo Tuburhuni, gde je stanovala porodica jednoga od njih. Pošto smo morali nekako da pođemo sa tog ostrvlja, prihvatili smo ovo, iako nismo bili sigurni gde je taj Tuburhuni. Falarci prave karte mora, ali ne i kopna, a nijedan od naših naziva za kopnena mesta nije se podudario sa njihovim. Međutim, ma koje mesto na Južnom Poluostrvu nama je odgovaralo.
     Kad smo zaplovili na jug, vreme je bilo tiho, a talasi niski. Magla se nikako nije dizala. Nekoliko grebena i ostrva mimoiđosmo, a negde oko podne prošli smo pored jednog dugačkog, niskog ostrva za koje Falarci počeše da govore: "Siti. Grad. Siti." Kroz maglu ga nismo mogli dobro videti; činilo se da je od golih stena, na kojima je raslo malo jerba-bueno trave i plažne trave, ali smo videli i dve visoke, vitke kule, ili katarke, podržane kablovina iz raznih pravaca. Falarci su se mnogo razgalamili opisujući ih: "Ti pipne, ti umre!" Glumili su za nas pogibiju od električne struje i gušenje i pogibiju od munje. Ja nikad dotad nisam čuo da se o Gradovima pričaju takve stvari, ali nikad nisam ni video neki Grad, ni pre ni posle te plovidbe. Ne znam da li su govorili istinu, ili su izvodili jednu od svojih malih šala sa nama, ili su ispoljavali neko svoje sujeverje. Nema sumnje da su Falarci prilično slabo obrazovani i da nisu u dodiru sa stvarima, jer žive na tom svom ostrvlju u magli; oni se Berzom informacija u Sedu ne služe nikad, kao da je i ona opasna po život. Bojažljiv je to narod, osim na vodi.
     Pokazalo se da je Tuburhuni mesto koje na našim kartama nosi naziv Gohop; to je gradić malo južno od severnog vrha poluostrva, sa unutarnje strane. Bio je zaklonjen od večite magle Kapije. Svud po gradu rasli su avokadoi i upravo su dozrevali kad smo stigli tamo. Kako ti ljudi uspevaju da ostanu mršavi, ja ne znam, ali mršavi su bili i bledunjavi, kao Falarci; ali nisu bili baš toliko udaljeni od događaja. Rado su pričali sa putnicima, a Zlatu su pomogli da isplanira, na svojim kartama, naše dalje putovanje. Nijedan njihov čamac nije polazio ka ma kojem udaljenijem mestu, štaviše rekli su da niko ne doplovljuje redovno u njihovu malu luku, pa smo pošli pešice ka jugu.
     Poluostrvski Planinski Lanac leži između Okeana i Unutrašnjeg mora; zemljotresima i sleganjima tla toliko je razbijen i raselinama i pukotinama toliko izbrazdan, da je pešačenje duž njega kao da prolaziš kroz šumu, penjući se redom na svako drvo koje ti se nađe na putu i onda silazeći niz to drvo s druge strane. Zaobilaženje je najčešće bilo nemoguće. Ponekad smo mogli ići duž plaža, ali na mnogim mestima nije ih bilo - nego su se planine okomljavale strmo u more. Tada smo mukotrpno išli uzbrdo i još uzbrdo, sve do planinskih vrhova; onda nam se ukazivao, sa naše desne strane, okean, a sa leve strane more, a ispred i iza nas kopno koje se spušta u naborima sve nižim i nižim, bez kraja. Što smo južnije odmicali, sve više je bilo dugačkih, uzanih rtova i zaliva duž obale, pa je bilo teško znati da li se još krećemo duž poluostrva samog, ili smo skrenuli nekim rtom koji se pruža daleko u more; u ovom drugom slučaju našli bismo se, naposletku, na samom vršku rta i videli da je ispred nas samo more, pa bismo se morali vraćati petnaest ili dvadeset kilometara i nastavljati tamo gde se skretanje dogodilo. Niko nije znao koliko su stare te karte; dobijene su bile od Berze informacija, ali - kad? Videlo se da su zastarele. Najčešće nije bilo ni mogućnosti da o daljem putu pitamo ikoga osim ovaca. Ljudski narod je živeo dole, u kanjonima, sa vodom i drvećem. Ti ljudi nisu bili naviknuti na neznance, a mi smo dobro pazili da im ne stvaramo strah.
     U tom delu sveta mladi muškarci, u poznom mladalačkom dobu ili stariji od toga, često stvaraju grupe koje odlaze da žive na lovački način, kao naši u Loži Zalivskog Lovora, ali manje odgovorno. Tim bandama je dopušteno i da se tuku između sebe, pa i da izvode pljačkaške napade jedni na druge ili na ma koji grad osim onog iz koga je sama banda pošla; otimaju alatke, hranu, životinje, ili šta god drugo im se dopadne. Zbog tih pljački događala su se ponekad, jasno, i ubistva; neki od tih ljudi nikad se ne vrate smirenom životu, nego ostaju u brdima kao šumci; a neki od njih su ludi i ubijaju radi ubijanja. Stanovnici gradova se mnogo nerviraju zbog tih svojih divljaka i žive u strahu od njih; zato smo nas četvorica, mladi muškarci, stranci, morali da se ponašamo na primetno pristojan i učtiv način čak i kad smo bili daleko, da neko ne pomisli da smo razbojnici ili ubice.
     Delimični prikaz naroda i mesta poznatih Kešima
     Ova mapa je zasnovana na 'Rekama koje teku u Unutrašnje more', ali Jasnina mapa je orijentisana prema toku glavnih reka, dok je vrh ove mape okrenut ka severu, u skladu sa našim konvencijama. Imena naroda ili kulturnih grupa su podvučena.
     Kad bi ti građani uvideli da smo bezopasni, postajali su širokogrudi i pričljivi i davali su nam sve što su mislili da nam je potrebno. Njihovi gradovi većinom su bili mali, prijatni, sa kućama od greda i nepečene cigle, premazanim gipsanim malterom, u senci stabala avokada. U gradovima se živelo tokom cele godine, jer porodica u letnjikovcu ne bi bila bezbedna, zbog omladinskih bandi; međutim, govorili su da se u letnjikovce nekada išlo i da su mladi postali neodgovorni tek u poslednjih nekoliko pokolenja. Meni se činilo da je nerazumno dozvoljavati da se jedna takva neravnoteža dogodi i da se nastavlja, ali oni su, možda, imali neke svoje razloge za to. U tim mnogobrojnim klisurinama narodi su bili različiti i govorili su nekoliko raznih jezika, ali gradovi i način života bili su kod svih njih manje-više isti. Uvek se u gradu našao i poneko sposoban da govori TOK-om, pa smo se mogli sporazumevati. Iz jedne od njihovih Berza poslali smo poruku Berzi u Vakvahi da treba javiti Nalaziteljima i našim domaćinstvima da je s nama sve, zasad, dobro.
     Blizu korena Poluostrva, sa unutarnje strane, grebeni postaju niži i prelaze u vruće, peskovito zemljište gde ne stanuje ljudski narod; dva puna dana mora se pešačiti preko tog terena, dok se ne stigne do jugozapadne obale Unutrašnjeg mora. Tu su plaže široke i niske, tu se morske močvare, dine i slankasta zamočvarena jezera protežu kilometrima u kopno; a južno odatle pružaju se, pravcem istok-zapad, strme, puste planine. Unutrašnje more je duž te obale veoma plitko, prepuno ostrva i peščanih sprudova; e, na tim ostrvima se gaji pamuk.
     Pamučni Narod naziva sebe imenom Usudegd. Ima ih poprilično, čak nekoliko hiljada; žive na tim ostrvima i na onim mestima duž obale gde se planinske reke ulivaju u more - taj narod ima slane vode koliko hoćeš, ali u slatkoj oskudeva. More im je mlako, topla je cela ta zemlja, ali ni približno onako vruća kao što je, pričaju, zemlja na drugoj strani tih pustih planina, na obalama Omornskog mora. U njihovoj zemlji ima nekoliko oblasti koje su veoma zatrovane, ali pošto su padavine tako oskudne, otrov ostaje na svom mestu u tlu, a narod zna gde ne treba ići.
     Pamukaši vide kako se, sa druge strane Unutrašnjeg mora, na severoistoku, uzdiže ka visinama onaj vrhunac Lanca Svetlosti koji je, za nas, Južna Gora, a za njih Stara Lavlja Planina. Zapravo, čovek najčešće može videti samo tminu koja sipa iz nekolicine vulkana što su južno od nje. U njihovim razmišljanjima, Južna Gora je važna, ali oni na nju ne idu nikada. Kažu da je sveta i da njenim stazama ne treba gaziti. Ali šta je sa narodom Gongon, koji živi svud uokolo Južne Gore? Ta vrsta pomisli osobena je za te Pamukaše. O nekim stvarima oni ne umeju da misle razumno.
     Po mom uverenju, kad neki narodi imaju previše veze sa morem i kad se mnogo koriste čamcima i brodovima, to se nepovoljno odražava na njihov razum.
     Bilo kako bilo, njihovi gradovi se razlikuju od gradova onih naroda na Poluostrvu. Pamukaši se ukopavaju, zidaju ispod nivoa tla, ostavljajući da samo oko pola metra zida viri iznad, da bi tu bili prozori; to njihovo liči na hejime. Krov je niska kupola pokrivena busenjem trave, tako da onaj ko gleda sa iole većeg udaljenja ne vidi grad, nego mnoštvo humki. Između krovova je obilje žbunja, drveća i puzavica, od onih vrsta koje tu rastu: a to su, od drveća: palme, avokado, velika stabla pomorandže, limuna i grejpfruta, rogač, urma, zatim eukaliptusi istih vrsta kao kod nas, ali i nekih vrsta koje nisam nikad ranije video. Puzavice im cvetaju predivno. Drveće daje senku iznad tla, a kuće ostaju prohladne, ispod tla; takvo uređenje izgleda čudno, ali je razumno. Nemaju problema sa drenažom tih kuća, kao mi sa hejimama, zato što je tamo veoma sušno; ali pričaju da kod njih kiše, kad počnu, umeju da budu žestoke i da se ponekad dogodi da narod, zbog poplavljenosti kuća, mora da beži napolje.
     Njihova svetilišta su u blizini gradova; to su veštačke planine - brežuljci, naime, višestruko obavijeni obrednim stazama, sa divnim, majušnim kućama ili drugim zatvorenim zdanjima na samom vrhu. Mi smo se držali podalje od njih. Strpljenje je rekao da je najbolje ne ići na sveta mesta stranaca, sve dok te stranci ne pozovu tamo. Jedan od razloga što se njemu sviđa amarantinski narod, kod koga je boravio nekoliko puta - rekao nam je Strpljenje - sastoji se u tome, što Amarantinci uopšte nemaju svetilišta. Ljudi su skloni da reaguju nervozno kad su u pitanju njihova sveta mesta.
     Međutim, Pamukaši su i bez toga već bili nervozni. Nisu odgovorili na onu poruku, niti su sami poslali ikakvu poruku preko Berze, ali su bili ljuti što smo im vratili loše platno i što nismo poslali uobičajenu količinu vina; iz tog razloga, nas četvorica smo se odmah našli u nevolji. Dovoljno je bilo da kažemo da smo iz Najske Doline i osinjak je počeo da zuji.
     Morali smo ući u jedan od njihovih čamaca, plitkih, ravnih tvorevina koje su davale osećaj velike nesigurnosti, i preći na najvažnije ostrvo. Čim smo se našli na vodi, iako je bila sasvim mirna i ravna, meni je opet pripala muka. Imam vrlo osetljivo čulo za ravnotežu; nepostojanost čamaca i brodova utiče na moje unutrašnje uho. Pamukaši nisu imali nimalo razumevanja za to. Za razliku od ostrvljana Falaresa, koji su, ranije, zbijali šale, ovi Pamukaši su reagovali prezrivo i uvredljivo.
     Prošli smo pored mnogih velikih ostrva, a Pamukaši su neprestano pokazivali prstom i govorili: "Pamuk, pamuk. Vidite pamuk? Svako zna da mi gajimo najbolji pamuk. Čak i daleko na severu, čak kod Kraterskog jezera, to svi znaju! Pogledajte samo taj pamuk!" i tako dalje. Pamučna polja nisu izgledala osobito upečatljivo u to doba godine, ali mi smo klimali glavama, osmehivali se i ponašali se sa divljenjem i doličnošću; saglašavali smo se sa svim što su rekli.
     Zaplovili smo pored jednog ravnog ostrva dugačkog kilometrima, a onda smo skrenuli ka severoistoku i iskrcali se na neko malo ostrvo sa koga se pružao dobar pogled na planine; odatle si mogao da vidiš čitav južni deo Lanca Svetlosti i goli, pusti Havilski Lanac na jugu. Celo to ostrvo bilo je grad, bilo je tu na stotine krovnih humki, s tim što su neke bile obrasle travom, a druge pokrivene golim peskom; između humki je drveće i žbunje bilo zasađeno u određenim obrascima, cvetne leje takođe su bile raspoređene u obrasce, a sve to je bilo promreženo stazicama. Staze su im jaka strana, tamo dole, ali morate znati po kojim stazama se sme hodati.
     Mi smo proveli na putu ceo taj dan i trideset dana pre toga i kad smo se iskrcali na to ostrvo sunce je već bilo na zalasku, pa ipak, dali su nam samo malo vremena da večeramo i zatim su nas poveli pravo na sastanak gradskog saveta. A tamo, jedva da su rekli išta učtivo i pristojno o činjenici da smo mi toliki put prevalili radi razgovora s njima; maltene prve njihove reči bile su: "Kamo ga 'Slatki Betebes'?" i "Što nam vratiste robu? Zar nemamo sporazum načinjen još pre šezdeset godina? Od tad je svake godine poštovan i obnovljen, do ove godine! Što prekršiste svoju reč vi iz Du-line?" Dobro su vladali TOK-om, ali su uvek govorili 'Du-lina' umesto 'Dolina' i 'hvino' umesto 'vino'.
     Strpljenje je znao šta čini kad je birao to svoje srednje ime. Slušao ih je i slušao, beskrajno i ostajao usredsređen, ali se nijednog trena nije namrštio, niti je klimnuo glavom, niti odmahnuo glavom. Peregrin, Zlato i ja smo ga oponašali što smo bolje umeli.
     Pošto je veoma mnogo njih reklo šta je ko imao reći, ustala je jedna malena žena, a uz nju i jedan muškarac, takođe sitnog rasta. Oboje su bili iskrivljenog tela i grbavi i oboje su imali izgled jednovremeno i mladosti i starosti. Jedno od njih dvoje reče: "Dajmo da sad i naši gosti govore", a drugo reče: "Neka sad Hvinari govore." Imali su autoritet, to dvoje sitnih, starmladih blizanaca. Ostali svi zatvoriše usta čvrsto kao ostrige kad se sklope.
     Strpljenje je pustio da neko vreme bude tišina pre nego što je progovorio, a kad je počeo, njegov glas bio je ozbiljan i blag, tako da su morali da budu neprekidno tihi da bi ga uopšte čuli. Obazriv je bio i učtiv. Puno je govorio o prikladnosti tog sporazuma i o njegovoj poštovanja dostojnoj starosti i povoljnosti i o nenadmašenom kvalitetu usudegskog pamuka, koji je poznat kao najbolji pamuk od Kraterskog jezera do Omornskog Prekida i od obale Okeana do Nebeskog Planinskog Lanca - tu je postao baš rećit - zatim se opet smirio i progovorio pomalo tužno o tome da Vreme istupi i najoštriji nož i izmeni značenje reči i misli u ljudskim glavama, tako da se na kraju i najčvršći čvor mora zavezati iznova, a isto tako i najiskrenija reč kazati još jednom. Posle ovoga, opet je seo.
     Vladala je tišina. Ja sam mislio da je Strpljenje probudio razum u njima i da će se oni odmah složiti. Bio sam veoma mlad. Ona ista žena, koja je ranije najviše zasipala rečima, sad ustade pa reče: "A što vi niste poslali četrdeset burića 'Slatkog Betebesa' kao uvek dosad?"
     Uvideo sam da teški deo tek počinje. Strpljenje je morao da odgovori na to pitanje i takođe na pitanje zašto smo im vratili deo tkanina. On još dugo nije ni na jedno od ta dva odgovorio. Pričao je neprestano u metaforama i slikama, zaobilazio je stvarne teme; posle nekog vremena, mali, izvitopereni blizanci počeli su da mu uzvraćaju istim načinom. A onda, pre nego što je rečeno išta što bi imalo neki veliki konkretan sadržaj, oni prekidoše sednicu zato što je već bilo veoma kasno, pa nas odvedoše, najzad, u jednu praznu kuću gde smo mogli malo otpočinuti. Nikakvog grejanja nije bilo, a od svetla, samo jedna malena električna sijalica. Kreveti su imali noge i na njima stajali i bili su džombasti.
     To se tako nastavilo još tri dana. Čak je i Strpljenje rekao da nije očekivao da će oni produžavati sa svađom i da je razlog što su toliko svadljivi verovatno u tome što se nečega stide. A ako je tako, mi smo dužni da se potrudimo da ih ne postiđujemo još više. I zato nismo mogli da kažemo ni jednu jedinu reč o lošoj kakvoći njihovog sirovog pamuka u poslednjih nekoliko godina, pa čak ni o lošem platnu koje su pokušali da nam uvale. Samo smo ostajali smireni i setni i ponavljali da stvarno žalimo što nismo otpremili slatko vino koje uzgajamo naročito za njih; a nijedne reči o razlogu neotpremanja. I, jasna stvar, malo pomalo izišla je na videlo istina da se njima mnogo što-šta loše dogodilo u proteklih pet godina: pojavila se jedna mutacija virusa pamukovog lista, koju je bilo teško suzbiti; tri godine za redom bila je suša; niz neobično jakih zemljotresa doveo je do stvaranja velikih talasa koji su preplavili neka od njihovih ostrva i do tolikog povećanja slanosti vode na drugim ostrvima da to ni njihov inače otporni pamuk nije mogao podneti. Oni su, izgleda, smatrali da su za sve te stvari sami krivi i da zato treba da se stide. "Koračali smo pogrešnim stazama!" ponavljali su neprestano.
     Strpljenje i Peregrin, koji je takođe govorio u naše ime, nijednom nisu rekli ni reč o tim njihovim nevoljama, ali su počeli da pričaju o našim mukama i nevoljama u Dolini. Morali su dobrano i da preteruju, jer u Dolini je već godinama sve išlo baš odlično za vinare, a četvrta i peta godina pre toga donele su izuzetno kvalitetnu proizvodnju i 'Ganaisa' i 'Fetalija'; ali u svakoj vrsti poljoprivredne proizvodnje uvek ima problema toliko da se može o njima pričati. Što su više njih dvojica pričala ili fantazirala o mrazevima u nedoba i o propalim vrenjima, to su više pamukaši pričali o svojim teškoćama, tako da su na kraju rekli sve. Onda kao da im je laknulo; dadoše nam da boravimo u mnogo lepšoj kući, dobro osvetljenoj i toploj, na čijem je krovu bilo mnogo stazica obeleženih belim školjkama i fumo-lopticama. I konačno počeše pregovore o novoj sadržini sporazuma. Strpljenju je bilo potrebno sedam dana da ih dovede do te tačke. A kad smo najzad prešli na stvar, pokazalo se da je sve vrlo jednostavno. Uslovi su bili manje-više isti kao i pre, ali je predviđeno više prostora za novo pregovaranje svake godine kroz Berzu. Ni jednom rečju nije pomenuto pitanje zašto nisu ranije koristili Berzu da objasne svoje ponašanje. Pamukaši su i dalje bili preosetljivi i nerazumni ako im kažeš nešto pogrešno. Mi smo rekli da ćemo primati pamuk sa kratkim vlaknima dok oni opet ne budu imali dovoljne količine onog sa dugačkim vlaknima i da ćemo u prolećnoj pošiljci otpremiti dvostruku količinu 'Slatkog Betebesa'; međutim, ugovoreno je da će nedovoljno teške bale biti odbijane, a za tkanine smo rekli da ih nećemo, zato što više volimo da sami tkamo. Oko ovog poslednjeg nastao je problem. Ona ženska koja je bila mnogo drčna na 'Slatki Betebes' počela je stvarno da sipa otrov u vezi s tim - govorila je satima i satima o kvalitetu i lepoti tkanina iz Usudegda. Međutim, Strpljenje je sa malim uvrnutim blizancima sad već bio prijatelj po srcu; konačno je iskazan ugovor da pamuk bude samo u balama, a da tkanina ne bude uopšte.
     Kad je ugovor bio iskazan, ostali smo još devet dana, iz učtivosti, a i zato što su Strpljenje i to dvoje blizanaca pili zajedno. Zlato je bio zauzet oko svojih karti i beležaka, dok je Peregrin, čovek koji se dopadao svima i svugde, povazdan pričao sa građanima ili se vozio čamcima s njima do drugih ostrva. Ti čamci bili su praktično samo svežnjevi tula-trske. Ja sam se najčešće vrzmao unaokolo sa nekim mladim ženskama koje su tu radile kao tkalje. Imale su fine mehaničke razboje na sunčev pogon, o kojima sam napravio beleške za moju nastavnicu Visokoleteću; bile su i ljubazne i prijateljski nastrojene. Strpljenje me je upozorio da je bolje nemati seksualne veze sa osobama u stranim zemljama dok nisi siguran kakvi su njihovi običaji i zahtevi u pogledu stvaranja veza i u pogledu braka, sprečavanja začeća, tehnika i tako dalje. Zato sam se ja ograničio na malo flerta i ljubljenja. Pamučarke su se ljubile otvorenih usta, što te iznenadi ako ne očekuješ, i mnogo, premnogo vlažno, ali i vrlo slasno; a mene je to, u onim okolnostima, bacalo na velika iskušenja.
     Peregrin se jednog dana sa jednog od tih ostrva vratio sa čudnim izrazom na licu. I rekao: "Strpljenje, zeznuli su nas!"
     Strpljenje je, kao i obično, samo čekao.
     Peregrin je objasnio: sreo je, u jednom gradu na jednom od najsevernijih ostrva, neke od mornara sa onih lađa koje dopremaju pamuk u Sed, a vraćaju se sa našim vinom - iste one ljude koji su rekli da su samo mornari i da ne znaju ništa o pamuku i da čak i ne govore pamučarskim jezikom. A zapravo su bili stanovnici tog pamučarskog grada i govorili su tim jezikom jednako dobro kao i meštani, zato što su stvarno i bili meštani. Po zanimanju, to jest po umetnosti, bili su mornari, pa nisu želeli da se upuštaju u raspre sa nama o robi ili o ugovoru. A nisu ni kazali ikome, osim ljudima sa svog sopstvenog ostrva, o onoj količini 'Slatkog Betebesa' koja je data samo njima. Smejali su se, zbog toga, kao ludi, kad su ga videli, reče nam Peregrin. Priznali su mu i ovo: onaj čovek za koga su bili rekli da je jedini Pamučar među njima, u stvari jedini nije bio Pamučar; bio je to neki jadni maloumnik koji je dolutao iz pustinje i koji nije umeo mnogo da kaže ni na jednom jeziku.
     Strpljenje je ćutao toliko dugo, da sam poverovao da je ljut, a onda je počeo da se smeje; svi smo se smejali. Rekao je: "Idi i vidi da li bi ta posada htela da nas poveze kući, na sever, morem!"
     Ja sam, međutim, predložio da kopnom krenemo kući.
     Nekoliko dana kasnije otišli smo. Dva meseca nam je bilo potrebno da dopešačimo istočnom obalom Unutrašnjeg mora do Rekvita; od Rekvita smo preplovili do Taceloca po velikoj oluji, ali čitavo to putešestvije je priča za sebe. Mogao bih je ispričati, neki drugi put.
     Od kad smo nas četvorica otišli tamo dole, nikakvih daljih nevolja nije bilo sa tim narodom vate; uvek su nam slali i još šalju, dobar, dugovlaknast pamuk. Nisu oni nerazuman narod, osim što prave te svoje stazice svuda i što se stide da priznaju da su imali nevolje.

     BELEŠKE:

     str. 137# Peregrin.
     Na keškom Jestik, peregrinski soko ili soko lutalac, putnik, tuđin; često ime u Loži Nalazitelja.

     str. 145# fumo loptice.
     Reč fumo označava komadiće ugrušanog materijala, obično beličaste ili žućkaste; taj materijal je pradavnog industrijskog porekla, a specifična težina mu je približno jednaka specifičnoj težini leda. U izvesnim delovima okeana ima fumo loptica, a neke plaže se gotovo u celosti sastoje od trunčica fumoa.

PANDORA SE ZABRINUTO PITA ŠTA OVO ČINI: UZNEMIRENO SE OBRAĆA ČITATELJU

     Jesam li spalila sve biblioteke vavilonske?
     Jesam li ih ja spalila, ili neko drugi?
     Ako bukte, biće da smo ih zapalili svi mi. Ali sada, dok pišem ovo, nisu spaljene; knjige su na policama, a elektronski mozgovi su puni su pamćenja. Ništa izgubljeno, ništa zaboravljeno, sve u sitnim delovima.
     Ali, znate, čak i ako mi ovo ne spalimo, svejedno ga ne možemo sa sobom poneti. Jeste da nas je mnogo, ali ipak ima previše za nošenje. Strava koliko je teško. Čak i ako budemo nastavili da kotimo po deset beba svake sekunde da bi one nosile teret Civilizacije dalje u budućnost, neće nam uspeti, one to neće moći. Slabe su, neprestano umiru od gladi, tropskih boleština i očajanja; kopilad jadna mala. Zato sam ih sve pomorila. Možda niste primetili da je prava razlika između nas i Doline, ona velika razlika, zapravo jedna malena stvar: njih nema previše.
     Jesam li ja poubijala bebe?
     Slušajte, pokušala sam samo da im dam vremena, to je sve, časti mi. Istoriju im ne mogu dati. Ne znam kako se to radi. Ali vremena im mogu dati - to je urođeni dar. Ja sam samo otvorila kutiju koju mi je Prometej ostavio. Znala sam šta će iz nje izići! Znam za ono kad Danajci darove daju! Znam za rat, epidemiju, masovnu glad i za holokaust, zaista znam. Nisam li ja kćer naroda koji je porobljavao i istrebljivao narode na tri kontinenta? Nisam li sestra Adolfa Hitlera i Ane Frank? Nisam li građanka države koja je vodila prvi nuklearni rat? Nisam li jela, pila i udisala otrov celog života, kao onaj crv koji živi i razmnožava se u govnima? Šta, smatraš li da sam nekakvo nevinašce, ti, saučesniče potajni, Čitaoče? Znala sam ja šta je u toj kutiji koju mi je zet ostavio ovde. Ali, pamti, udata sam za njegovog brata koji se zove Naknadno Uviđanje i imam svoje sopstvene zamisli o onome što se nalazi u toj kutiji, ispod rata, epidemije, masovne gladi, holokausta i fimbulske zime. Nalazi se ono što je Prometej, zvani Predviđanje, Prometej Davalac Vatre, Veliki Civilizator, nazvao nadom. I, stvarno, ja se nadam da je bio u pravu. Ali neće mi smetati ako kutija bude prazna - ako u njoj samo bude izvesna količina prostora i izvesna količina vremena. Vremena svakako dovoljno da je moguće pogledati, sa radosnim iščekivanjem, napred; i pogledati iza sebe, isto tako; a prostora, prostora toliko da je moguće pogledati uokolo.
     Ooo, imati dovoljno mesta! Mesta toliko, da u njega stanu životinje, ptice, ribe, bube, drveće, stene, oblaci, vetar, grom. Da to bude mesto za život.
     Uzmite vi sebi, evo, vremena koliko vam je god potrebno.
     Nego, hej, gde je ta vatra? Gospodine policajče, moja žena se porađa na zadnjem sedištu! Ne, nikako, nećemo to sad. Nema frke. Vreme vam je na raspolaganju. Ma, evo, uzmite ga, molim vas. Ja vam ga dajem, vaše je.