UVODNA BELEŠKA

     Za ljude u ovoj knjizi možda će biti istina da su živeli u jednom dobu daleke, daleke budućnosti, u Severnoj Kaliforniji.
     Glavninu ove knjige sačinjavaju njihovi glasovi koji govore sami za sebe, u pričama, autobiografijama, pozorišnim izvođenjima, poeziji i pesmama. Ako čitalac bude voljan da otrpi prisutnost nekih termina koji mu nisu poznati, svi će do kraja biti razjašnjeni. Pristupajući svom poslu kao romanopisac, zaključila sam da će biti najbolje da mnoge opisne i razjašnjujuće delove sakupim u jedan blok koji će nositi naziv 'Zaleđe knjige', da bi takve delove mogli prenebreći oni koji žele pripovedanje, ali i da bi ih mogli naći oni koji uživaju u objašnjenjima. Postoji i rečnik koji takođe može biti koristan ili zabavan.
     Teškoće prevođenja jezika koji još ne postoji jesu znatne, ali ih ne treba preuveličavati. Prošlost, uostalom, može biti jednako nesagledna kao i budućnost. Drevna kineska knjiga pod naslovom Tao teh čing prevođena je na engleski desetinama puta, štaviše i Kinezi je moraju iznova prevoditi na kineski pri svakom novom ciklusu Kitaja, a ipak nam nijedan prevod ne može dati onu knjigu koju je napisao Lao Ce 'koji možda nije ni postojao'. Imamo samo onaj Tao teh čing koji je ovde, sada. Tako je i sa prevodima književnosti iz 'jedne' budućnosti. Činjenica da ona još nije napisana, puko odsustvo teksta za prevođenje, ne čini tako veliku razliku. Ono što je bilo i ono što još može biti dva su bića koja leže, kao deca čija lica ne možemo videti, u naručju tišine. Jedino što mi ikada imamo jeste: ovde, sad.

PREPEL PESMA

     iz Letnje igre

     Pokraj reke u poljima
     pokraj reke livadama
     pokraj reke iz polja
     pokraj reke iz livada
     prepelice dve
     Trče, trče dve
     straha, straha dva
     prepale se dve
     prepel prepal stra
     na livadi dva

PRILOZI ZA JEDNU ARHEOLOGIJU BUDUĆNOSTI

     Kakvo osećanje obuzme naučnika kad bezoblične humčice i nejasni jarkovi ispod trnja i čičkova počnu da se uobličuju i razjašnjavaju: ovo je bio spoljašnji bedem - evo gde im je bila kapija - onde su slagalište žita imali! Kopaćemo ovde, i tamo, a onda ću hteti da pogledam ono neravno mesto na nizbrdici... Kako naučnici dotaknu pravu slavu kad kroz prste klizne, sa prosejavanom zemljom, tanki disk, i kad, obrisan jednim potezom palca, pokaže na sebi rogatog boga, utisnutog kalupom u krhku bronzu! Kako im zavidim na tim njihovim lopatama i sitima i trakama za merenje rastojanja, na svim njihovim alatima i na njihovim mudrim, stručnim rukama koje dotiču i drže ono što nađu! Ne za dugo; predaće taj predmet muzeju, naravno; ali jesu ga držali jedan trenutak u šakama.
     Ja sam, konačno, našla grad za kojim sam tako dugo bila u lovu. Kopala sam više od godinu dana na nekoliko različitih pogrešnih mesta, istrajavala sam u nekoliko tvrdoglavih uverenja - na primer, da su oko njega morale postojati zidine, a u zidinama kapija, samo jedna - proučila sam još jednom obrise na mojoj mapi tog područjaa, i tad mi je svanulo, isto onako sporo, ali i neumitno kao kad sunce u zoru izlazi, da je taj grad tu, da je čitavo vreme bio pod mojim stopalima. A zidine nikada nisu postojale; zašto bi njima, za ime sveta, bio potreban tvrđavski zid? Ono što sam ja smatrala kapijom, bio je most preko spoja dvaju reka. A svete zgrade i plesalište bili su ne u središtu grada, jer centar je Šarka, nego daleko odatle, u svom kraku dvostruke spirale, i to naravno u desnom kraku - onamo, na pašnjaku, niže od ambara. I tako i jeste, tako i jeste.
     Ali ja ne mogu tamo na kopanje poći i nadati se da ću pronaći povijeni odlomak nekog crepa, svetlucavo stopalo vinske čaše, keramički poklopac solarne baterije, ili zlatni novčić Kalifornije, neizmenjen, zato što zlato ne rđa, još od dana kad je odliven u Plaservilu i potrošen za kurvanje ili za kupovinu nekog imanja u Friskou i onda, možda, neko vreme nošen u obliku venčanog prstena, koji je onda sakriven u trezor dublji od rudnika iz koga je to zlato izvađeno, gde je ostao sve dok se nije pokazalo da je svaka bezbednost uvek slabo zasnovana, i najzad preoblikovan u sunce sa povijenim zracima koje je dato nekom umetniku u znak počasti; ne, ja to zlato pronaći neću. Jer ga tu nema. To zlatno sunašce ne boravi, kao što kažu, u Domovima Zemlje. Ono se u razređenosti vazduha nalazi, u divljini koja leži onostran ovog dana i ove noći: u Domovima Neba. Moje zlato je u krhotinama slomljenog ćupa na kraju duge. Tamo kopaj! Šta ćeš naći? Semenke. Seme divljeg ječma.
     Ja mogu da hodam kroz divlji ječam i čkalj, između kuća tog gradića za kojim sam tragala, gradića Sinšana. Mogu da pređem preko Šarke i iziđem na plesalište. Tamo, približno na mestu gde je sad hrast-dolinac, biće Opsidijan, na severoistoku; sasvim blizu njega biće Plava Glina, ukopana u kosinu brda, na severozapadu; bliže meni, bliže središtu, Serpentina Četvorosmernica; zatim dve Tugle na onoj krivini koja se spušta dole ka potoku, jugoistočno i jugozapadno. Oni će morati da isuše ovo polje, ako hejime budu gradili onako kako ja mislim da je njihov običaj, naime, ispod zemlje, tako da samo piramidalni krovovi u kojima su pisarnice strše iznad tla, i da ukrašeni krajevi ulaznih merdevina vire iz samog vrha. To baš dobro vidim. Svakovrsna sagledavanja duhovnim očima dopuštena su meni, ovde. U mogućnosti sam da stojim tu, na starom pašnjaku gde nema ničeg osim sunca i kiše, nemarno razasutog semena divljeg ječma, i drača, i ludih turoveti, tu gde nikakva stoka ne pase, nego samo jeleni; stojim ovde, sklapam oči i vidim: mesto plesanja, stepenasto-piramidalni krovovi, mesec od kovanog bakra na visokom drvenom stubu iznad Opsidijana. Ako oslušnem, mogu li čuti, unutrašnjim uhom, njihove glasove? Jesi li ti, Šlimane, mogao čuti glasove na ulicama Troje? Ako jesi, bio si i ti malčice lud. Pa svi Trojanci su pomrli tri hiljade godina ranije. Ko je udaljeniji od nas, dalje od domašaja, nečujniji: mrtvi, ili još nerođeni? Oni čije kosti leže pod dračom, slojevima zemljišta i nadgrobnim kamenovima Prošlosti, ili oni koji bez težine klize između molekula, u onom boravištu gde vek prođe kao dan, među lepim narodom, pod velikim, zvonasto zakrivljenim Bregom Potencijala?
     Do te parcele se ne može kopanjem stići, nikako. Oni nemaju kosti. Jedine ljudske kosti na ovom pašnjaku bile bi kosti prvodošavših, a oni ovde nisu sahranjivali i nisu ostavljali za sobom ni grobove, ni crepove, ni krhotine, ni zidove, ni metalni novac. Ako su ovde imali grad, bio im je napravljen od onog istog od čega su šume i polja; i nestao je. Čovek može slušati, ali sve reči njihovog jezika su nestale, baš sasvim nestale. Obrađivali su opsidijan, i on ostaje; onamo, dole, na rubu bogataškog aerodroma, bila je radionica, i ti možeš tamo da pokupiš obilje odlomljenih komadića, mada niko nije pronašao nijedan dovršeni šiljak već godinama. Nikakvog drugog traga o njima nema. Kao vlasnici ove Doline, držali su je ovlaš, lakom rukom. Ovde se hodalo blagim korakom. Tako će činiti i oni drugi, oni za kojima ja tragam.
     Ne mogu smisliti nikakav drugi način da ih nađem, nijedan drugi arheološki pristup koji bi mogao doneti neku korist, osim ovog: uzmi u naručje svoje dete ili unuče, i to bebu, dete mlađe od godinu dana, pa siđi među divlji ječam na poljani koja se prostire niže od ambara. Sasvim u podnožju brda je hrast, na poslednjem nagibu; tu stani, i okreni se ka potoku. Stoj mirno. Možda će beba videti nešto, ili čuti neki glas, ili se obratiti nekome tamo, nekome iz doma.

     *Mala vinarija u Sinšanu

KAMENGATALICA

     Prvi deo

     Kamengatalica, to mi je prezime. Sama sam ga izabrala, zato što imam priču o tome gde sam išla kad sam bila mlada, ali sad ne idem nikuda nego samo sedim kao kamen na ovom mestu, u ovom tlu, u ovoj Dolini. Stigla sam tamo gde sam se onda bila zaputila.
     Moja Kuća je Plava Glina, a moje domaćinstvo je Visoki Trem Sinšana.
     Moju majku su zvali Taui, Vrba i Pepela. Ime mog oca, Abhao, u dolini znači 'Ubija'.
     U Sinšanu imena beba često dolaze od ptica, jer ptice su vesnici. Onoga meseca koji je prethodio mom rođenju, jedna sova je dolazila svake noći u jednu grupu hrastova zvanu Gairga, ispred prozora Visokog Trema, sa severne strane; tu je pevala. Zato je moje prvo ime bilo Severna Sova.
     Visoki Trem je stara zgrada, dobro sagrađena, sa prostranim sobama; grede i ram su od crvenog drveta, zidovi od nepečene cigle, koju zovemo ćerpič ili tugla, i od maltera, a prozorska okna su sačinjena od malih, četvrtastih ploča bistrog stakla. Balkoni Visokog Trema su duboki i divni. Prababa moje prababe bila je prva koja je stanovala u našim sobama, na prvom spratu, pod krovom; kad je porodica bila velika, njima je bio potreban ceo sprat, ali moja baba je u svom pokolenju bila jedina, pa smo živele samo u dve zapadne sobe. Nismo mogle mnogo davati. Imale smo pravo korišćenja deset stabala divlje masline i nekoliko drugih sakupljačkih stabala na Sinšan Grebenu, i pravo korišćenja jedne sadne raskrčevine u istočnom delu Vakjahuma; sadile smo krompire, kukuruz i povrće na jednoj od parcela uz potok jugoistočno od Crepaj Brda, ali smo mnogo više kukuruza i pasulja uzimale iz slagališta nego što smo u ta ista slagališta donosile. Moja baka, Vejliant, bila je tkalja. Kad sam bila sasvim malo, ona nije imala nijednu ovcu u porodici, pa je zato glavninu onog što je tkala davala za vunu da bi mogla tkati još. Moja najranija uspomena na život bila je pokretanje prstiju moje bake preko osnove na razboju, napred i nazad; srebrnasta, polumesečasta narukvica blistala je na njenom zglavku, ispod crvenog rukava.
     Druga stvar koje se sećam jeste moj odlazak uzbrdo do izvora našeg potoka, u magli jednog ranog zimskog jutra. To je bilo prvi put da ja kao dete Plave Gline zahvatam vodu za vakvu mladog meseca. Bilo mi je toliko hladno da sam plakala. Starija deca su mi se smejala govoreći da sam pokvarila vodu time što sam u nju plakala. Ja sam im poverovala, pa sam počela da plačem na sav glas zato što sam pokvarila vodu. Službu je vršila moja baka; ona mi je rekla da je voda dobra i dopustila mi je da nosim mesečev ćup sve do grada, ali ja sam cmizdrila i šmrktala celim putem, zato što mi je bilo zima, i što sam se stidela, i što je taj ćup izvorske vode bio hladan i težak. Osećam tu hladnoću i vlagu i težinu još i sada, u starosti, i vidim mrtve ruke manzanite crne u magli, i čujem glasove koji se smeju i pričaju ispred i iza mene na strmoj stazi uz potok.

     Idem tamo, idem tamo,
     gde sam išla pre.
     Do vode uz plač.
     A i magla, a i magla
     pored vode gre.

     Plakala nisam dugo, možda ni dovoljno. Otac moje majke je rekao: "Prvo smeh, posle plač; prvo plač, posle smeh." Bio je to Serpentinac iz Čumoa, koji se bio vratio u taj grad da živi sa narodom svoje majke. Moja baka nije imala ništa protiv toga. Ona je jednom prilikom rekla: "Živeti sa mojim mužem isto je kao i jesti neizbeljene žireve." Ali silazila je ponekad da ga poseti u Čumou, a on je ponekad navraćao i stanovao neko vreme kod nas, leti, kad se Čumo pekao kao dvopek na dnu Doline. Njegova sestra Zelenbubnja bila je slavna plesačica Leta, ali njegova porodica nikad ništa nije davala. Govorio je da su siromašni zato što su njegova majka i baba prethodnih godina sve uložile u igre Leta u Čumou. Moja baka je govorila da su siromašni zato što ne vole da rade. Možda su oboje bili u pravu.
     Jedini preostali pripadnici ljudskog naroda koji su neposredno bili u mojoj porodici živeli su u Madidinuu. Sestra moje bake odselila se tamo, a njen sin se tamo oženio jednom ženom iz Crvene Tugle. Često smo se posećivali, a ja sam se igrala sa mojim rođacima u drugom kolenu, a to su bili devojčica zvana Pelikana i dečak zvani Hmelj.
     Naše porodične životinje, kad sam bila mala, bile su himpiji, živina, i jedna mačka. Naša maca bila je crna, bez ijedne bele dlake, zgodna, dobro vaspitana, i bila je veliki lovac. Njene mačiće smo trampili za himpije, tako da smo jedno vreme imali veliki obor pun himpija. Ja sam se brinula o njima i o pilićima i pazila da mačke ne ulaze u staze i obore pod donjim balkonima. Kad su počela moja stanovanja uz životinje, bila sam tako mala da me je zelenorepi petao plašio. Znao je da je tako, pa je polazio ka meni trzajući vratom i psujući, a onda sam ja navrat-nanos bežala preko ograde, u obor himpija, da bih od njega utekla. Tada su himpiji izlazili i dizali se u sedeći položaj i zviždali mi. Sa njima mi je bilo lepo, čak i lepše nego sa mačićima. Naučila sam da im ne dajem imena i da ih ne trampim žive da posluže kao hrana, nego da one koje sam trampila - brzo ubijem; to je zato što neki ljudi ubijaju životinje bez marenja i bez veštine, nanoseći im strah i bol. Naplakala sam se toliko da bi i moj deda bio zadovoljan, kad je jedne noći ovčarski pas poludeo, upao u prolaz i poklao sve himpije sem nekoliko mladunaca. Mesecima posle toga nisam mogla ni sa jednim psom da razgovaram. Ali za moju porodicu taj događaj se pokazao veoma povoljan, jer nam je narod tog ovčarskog psa dao jednu steodnu ovcu, kao nadoknadu za gubitak naših himpija. Ona je ojagnjila dva ženska jagnjeta, tako da je moja majka opet postala pastirica, a moja baka je imala porodičnu vunu koju je mogla da upreda i tka.
     Ne pamtim kako sam učila da čitam i da plešem; baka me je podučavala još pre nego što sam progovorila i prohodala. Kad sam imala pet godina, počela sam da idem u hejime zajedno sa ostalom decom Plave Gline, ujutro; kasnije sam učila sa nastavnicima u hejimama i u Loži Krvi, Loži Hrasta i Loži Krtice; naučila sam Put Soli; učila sam neko vreme sa pesnikinjom Irom, i dugo sa lončarkom Glinosunčanom. Nisam učila brzo i nikad nisam razmišljala o mogućnosti da odem u neki od velikih gradova na školovanje, iako je nekoliko dece iz Sinšana tako učinilo. Dopadalo mi se učenje u hejimama, učestvovanje u jednoj strukturi prostranijoj od mog znanja, u kojoj sam nalazila olakšanje od osećanja straha i gneva, osećanja koja, bez pomoći sa strane, ne bih mogla razumeti, niti izdržati. Ipak, nisam naučila koliko sam mogla; uvek sam sebe zadržavala, govoreći: "Ja ovo ne mogu".
     Neka deca su me, iz zle namere ili iz neznanja, zvala Hvikmas, 'polu-Kuća'. Čula sam i da se o meni u narodu govorilo: "Ona je pola osobe". To sam razumela na svoj sopstveni način, rđavo, jer mi kod kuće niko nije te reči objasnio. Nisam imala hrabrosti da u hejimama postavljam pitanja, niti da idem na mesta gde sam mogla sticati znanje o stvarima koje su se nalazile izvan našeg gradića Sinšana; a da jesam, počela bih uviđati da je Dolina takođe deo jedne celine, a ne samo celina. Pošto ni moja majka, ni njena majka nisu govorile o mom ocu, ja sam tokom prvih godina moga života znala o njemu samo to da je svojevremeno došao iz nekog mesta van Doline, a onda opet otišao. Smisao toga, za mene, sastojao se samo u činjenici da nisam imala ni očevu majku, ni očevu Kuću, što je značilo da sam polovina osobe. Nisam ni znala da postoje Kondorci. Osam godina sam živela pre nego što smo otišli do vrelih izvora u Kastoha-Nai da lečimo reumatizam moje bake, a tamo sam u zborištu videla ljude Kondora.
     Ispričaću to putovanje. Bilo je to jedno malo putovanje pre mnogo godina. To je put mirnog vazduha.
     Digli smo se po mraku, jednog jutra, oko mesec dana posle Svetskog plesa. Jedan deo ušteđenog mesa dala sam crnoj mački koja se zvala Sidi; ona je već zalazila u starost. Pomišljala sam da će biti gladna dok mi nismo tu; ta misao me je brinula danima. Majka mi reče: "To pojedi ti. Mačka će uhvatiti što je njoj potrebno!" Mama mi je bila stroga i okrenuta razmišljanju. Moja baka je onda rekla: "Dete hrani svoju dušu. Pusti."
     Ugasile smo vatru na ognjištu i ostavile vrata malo otvorena, za mačku i za vetar. Sišle smo niz stepenište pod poslednjim zvezdama; kuće su izgledale kao bregovi u tami, mračne. Kad iziđosmo na zborište, kao da postade svetlije. Prešle smo Šarku i otišle do hejima Plave Gline. Tamo nas je čekala Školjka; bila je članica Lekarske lože, već neko vreme je lečila bol moje majke, njih dve su bile stare prijateljice. Napunile su umivaonik vodom i otpevale Povratnicu zajedno. Kad smo se popele do plesališta, već se razdanjivalo. Školjka se vratila s nama preko Šarke i kroz grad, a kad smo prešle most preko Sinšan Potoka, sve tri smo čučnule tamo, ispod živih hrastova, popiškile se i rekle "U dobru idi! U dobru ostani!" - smejući se. Tako je nekad činio narod Niže Doline pri polasku na put, ali to sad pamte samo stari ljudi. Onda se Školjka vratila, a nas dve smo produžile pored tamošnjih ambara, između dva potoka, i preko Sinšan Polja. Nebo iznad brda s druge strane doline počelo je da se žuti i crveni; u sredini, gde smo nas dve bile, šume i bregovi dobiše zelenu boju; iza nas Gora Sinšanska bejaše plava i mračna. Tako smo pešačile duž ruke života. Ptice su pevale svoje različite pesme u vazduhu, u drveću i na poljima. Dolazeći na stazu Amiu, okrenule smo se ka severozapadu, ka Babi planini, a tad su jugoistočne planine dopustile ivici sunca da izviri, bela. Ja sada hodam tim putem, u toj svetlosti.
     Moja baka Vejliant osećala se dobro i lako je hodala tog jutra, pa je rekla: "Haj'mo u Madidinu, naše da vidimo." Zato smo otišle na tu stranu, ka suncu, i ušle u Madidinu duž Sinšan Potoka, na mestu gde su se divlje i domaće guske i patke hranile i pričale, mnogobrojne, u močvarama pahulj-trave. Ja sam, dabome, u Madidinu išla često, ali ovog puta grad je izgledao sasvim drugačije, zato što sam bila na putovanju koje je vodilo dalje od njega. Osećala sam se ozbiljna i važna, i nisam želela da se igram sa mojim rođacima iz Crvene Tugle, iako sam, od sve dece, baš njih najviše volela. Moja baka je provela neko vreme kod svoje snaje - njen sin je umro pre mog rođenja - i kod očuha njene unučadi, a onda smo nastavile put, prešle smo voćnjake šljiva i kajsija i izbile na Starpravi drum.
     I ranije sam ja dolazila do Starpravog druma, i prelazila ga, sa mojim madidinuskim rođacima, ali sad mi je predstojalo hodanje po njemu. Osećala sam se važno, ali me je i obuzimalo strahopoštovanje; prošaputala sam heju za prvih devet koraka. Narod je govorio da je taj drum najstarija rukotvorina u celoj Dolini i da se i ne zna od kad je tu. Drum je u nekim svojim delovima bio odista prav, ali drugi njegovi delovi zaokretali su prema reci, a onda se vraćali i pripajali pravim delovima. U prašini - otisci stopala, ovčijih papaka, magarećih kopita, psećih šapa, ljudskih stopala sa cipelama, ali i bez cipela; toliko je bilo tih tragova da sam ja pomislila da su to sigurno tragovi svih onih koji su tu prošli tokom poslednjih pedeset hiljada godina. Da bi davali senku i zaštitu od vetra stajali su, duž obe strane puta, velikodolinski hrastovi, ponegde i brestovi, ili topole, ili beli eukaliptusi, tako ogromni i kvrgavi da se činilo da su stariji i od samog druma; ali drum je bio toliko širok da čak ni jutarnje senke nisu dosezale preko njega. Pomišljala sam da je drum sigurno tako širok zato što je toliko star; ali moja majka je objasnila da je širok zato što velika stada idu njime iz Gornje Doline do slanotravnih prerija na Ušćima reke Na, posle Sveta, zatim se njime i vraćaju, posle Trave, a u tim stadima bude i po hiljadu ovaca, pa i više. Sva ta stada već su prošla, pa smo naišle samo na dvoja ili troja balegarska kola koja su išla za poslednjim stadom; uz kola je išla grupa govnastih, razgalamljenih omladinaca iz Teline, koji su lopatama skupljali i ubacivali balegu, za njive. Dobacivali su nama dvema svakojake šale, a moja mama je odgovarala smejući se, ali ja sam skrivala lice. Bilo je na tom putu i drugih putnika, a kad su nas pozdravljali, ja sam opet skrivala lice, svaki put; ali čim bi prošli, zurila sam za njima i postavljala tako mnogo pitanja - ko su? odakle su? kuda idu? - da je Vejlijant počinjala da mi se smeje i da mi odgovara šalama.

     *Himpi

     Pošto je ona bila osakaćena, napredovale smo sporo, a kako je sve to za mene bilo novo, činilo mi se da je put ogromno dug, ali već sredinom prepodneva prošle smo kroz vinograde i približile se Telina-Nai. Videla sam kako se taj grad diže pokraj reke Na: velike ambare, zidove i prozore njegovih kuća među hrastovima, krovove hejima sa njihovim visokim crvenim i žutim stepenastim zasecima, grad nalik na grozd, grad kao fazan, bogat, uklopljen od mnogo delova, zapanjujući, divan.
     Sin polusestre moje babe stanovao je u Telina-Nai, u jednom domaćinstvu Crvene Tugle, i ta porodica nam je bila poručila da ostanemo kod njih kad nas put tu dovede. Telina je bila toliko veća od Sinšana da sam mislila da joj kraja nema, a i to domaćinstvo bilo je toliko brojnije od našeg da sam mislila da njima kraja nema. A zapravo ih je bilo samo sedmoro ili osmoro i stanovali su u prizemlju Tvrdošljačne kuće, ali drugi rođaci i prijatelji neprestano su dolazili i odlazili, a radilo se i pričalo i kuvalo i donosilo toliko da sam mislila da to domaćinstvo mora biti najbogatije na svetu. Čuli su kad sam prošaputala mojoj baki: "Vidi! Imaju sedam lonaca za kuvanje!" Svi su se tome nasmejali. U prvi mah sam se stidela, ali oni su to ponavljali i tako se dobrodušno smejali da ja počeh to da ponavljam da bi se smejali još više. Posle sam rekla: "Ovo domaćinstvo je ogromno, kao planina!" na šta je Vajn, žena mog poluujaka, rekla: "Pa onda dođi i stanuj neko vreme s nama u ovoj planini, ti Severna Sovo. Lonaca imamo sedam, ali kćer nijednu. A potrebna nam jedna!" To je mislila ozbiljno; bila je središte sveg tog davanja, uzimanja i proticanja, velikodušna osoba. Ali moja majka nije dopustila da joj te reči dođu, a moja baka se osmehivala, ali nije rekla ništa.
     Te večeri moji crvenotugleni rođaci, dvojica Vajninih sinova, i još neka deca iz tog domaćinstva, preduzeše da me vode po celoj Telini. Tvrdošljačna kuća je jedna od unutrašnjih kuća uz levo zborište. U srednjem prostoru bila je u toku konjska trka, čudo za mene koja nikad nisam ni sanjala da bi srednji prostor mogao biti dovoljno veliki da se u njemu održava konjska trka. A ni konja nisam, baš, tako mnogo videla, do tada; u Sinšanu su bile trke magaraca na kravljem pašnjaku. Staza je vodila oko tog prostora u levo, pa se preokretala i vraćala desno da bi se dobio oblik hejija-if. Ljudi su bili gore, na balkonima i krovovima, sa uljanim i baterijskim svetiljkama, kladili su se i pili su i dernjali se, konji su jurili kroz senke i kroz sevanje svetlosti, zaokretali brzo kao laste, a jahači su podvikivali i podvriskivali. Na drugoj strani grada, na nekim od balkona desnog zborišta, ljudi su pevali, spremajući se za igru Leta.

     Prepale se dve
     prepel prepal stra...

     Pevalo se i na plesalištu u Serpentinskim hejimama, ali mi smo samo prošli pored njega, kad smo silazili do Reke. Dole među vrbama gde su svetlosti grada bile samo svetlucanja među senkama, bilo je parova koji su došli da uživaju u osami. Mi, deca, šunjali smo se okolo i tražili ih po gustišima vrba, pa kad bismo našli neki par, moji rođaci su vikali: "Brzo, brzo krtice, peskovite trtice!" ili stvarali nepristojne zvuke; tada bi taj par ustao psujući i pojurio nas, a mi bismo se razbežali kud koji. Ako su ti moji rođaci to radili svake tople noći, nije bilo mnogo potrebe za sredstvima protiv začeća u Telini. Kad smo se umorili, vratili smo se u kuću; jeli smo hladan pasulj, a onda polegali na spavanje po balkonima i tremovima. Cele noći smo čuli kako narod peva 'Prepel pesmu' s one strane puta.
     Sledećeg jutra nas tri smo pošle rano, ali ne pre zore niti pre dobrog doručka. Dok smo prelazile reku Na lučnim kamenim mostom, moja majka me je držala za ruku. To nije radila često. Mislila sam da to radi zato što je prelaženje Reke svetinja. Sad mislim da se plašila da će me izgubiti. Mislila je da je trebalo da mi dozvoli da ostanem u tom bogatom gradu, kod bogatih rođaka.
     Kad smo se udaljili od Telina-Nae, njena majka joj reče: "Za zimu, možda, Vrbo?"
     Moja majka ne uzvrati ništa.
     Na to nisam obratila nimalo pažnje. Bila sam srećna i pričala sam celim putem do Čumoa o divotnim stvarima koje sam videla, čula i uradila u Telina-Nai. I čitavo vreme dok sam pričala, moja majka me je držala za ruku.
     Tako reći nismo ni primetile kad smo ušle u Čumo, toliko su tamošnje kuće razmaknute jedna od druge i skrivene drvećem. Namera nam je bila da tu prenoćimo u našim hejimama, ali smo prvo otišle da posetimo mog dedu po majčinoj strani. Imao je svoju sopstvenu sobu kod nekih svojih rođaka u Žutoj Tugli, u jednospratnoj kući ispod hrastova, sa pogledom na potok; lepo mesto. Njegova soba, koja mu je bila radna soba, bila je velika i vlažna. Do tada sam svog dedu uvek znala po njegovom srednjem imenu, a ono je bilo Lončar, ali on je u međuvremenu bio uzeo drugo ime: rekao nam je da ga zovemo Trulež.
     Smatrala sam da je to blesavo ime, pa sam, malo nadmena zbog onog smeha kojim je porodica u Telini prihvatala moje šale, rekla mojoj majci, prilično glasno: "A je l' smrdi on?" To je čula moja baka i rekla: "Ćuti. Ne treba se šaliti time." Osetila sam se rđavom i glupom, ali činilo se da baka nije ljuta na mene. Kad su se ostali iz te kuće vratili u svoje sobe, ostavljajući nas tri sa mojim dedom u njegovoj sobi, ona mu reče: "Kakvo si to ime pustio da ti dođe?"
     "Istinito", reče on.
     Izgledao je drugačije nego u Sinšanu prethodnog leta. Oduvek je bio sumoran i sklon da se žali. Ništa nikad nije bilo kako treba i niko nije nikad radio kako treba, osim njega, a on se retko ikakvog posla prihvatao, zato što trenutak nije bio pravi. Sad se, međutim, zadržavajući mrzovoljnost i mračnost, ponašao važno. Rekao je Vejlianti: "Džaba ti je da ideš na vruće izvore da se lečiš. Više bi vredelo da sediš kod kuće i učiš kako treba razmišljati."
     "A kako se to uči?" upita ona.
     On reče: "Moraš naučiti da su tvoji bolovi samo greška u razmišljanju. Tvoje telo nije stvarno."
     "Ja mislim da je stvarno", reče Vejliant, smejući se i pljeskajući se po kukovima.
     "Ovako stvarno?" reče Trulež. Držao je u ruci drvenu lopaticu koja mu je služila za glačanje spoljašnje strane velikih smeštajnih ćupova koje je proizvodio. Bila je to lopatica izdeljana od drveta masline, dugačka kao moja ruka do ramena, a široka pedalj. Podigao ju je desnom rukom, primakao levu, a zatim prošao lopaticom kroz svoju levu šaku. Lopatica je išla kroz mišiće i kosti kao nož kroz vodu.
     Vejliant i Vrba su zurile u lopaticu i šaku. Pokretom im je pokazao da mu dopuste da i njima uradi isto. Nisu podigle ruke; ali ja sam bila radoznalče, a i željna da budem u središtu pažnje, pa sam podigla desnu. Trulež je pružio lopaticu i prošao njome kroz moju podlakticu, popreko. Osetila sam blago kretanje lopatice; bilo je to kao doticaj plamena sveće kad prođeš prstom kroz njega. Nasmejala sam se od iznenađenja. Deda me je pogledao i rekao: "Mogla bi ova Severna Sova u Ratnike."
     Tad sam prvi put čula tu reč.
     Vejliant reče 'meni je bilo jasno da je ljuta': "Nema izgleda. Tvoji Ratnici su svi muškarci."
     "Može da se uda za jednog", reče deda. "Kad dođe vreme može se udati za sina Mrtve Ovce."
     "Možeš ti malo da se onu-stvar sa tvojim mrtvim ovcama!" reče Vejliant, i ja se zbog toga nasmejah, ali Vrba je dotače po ruci da je umiri. Ne znam da li se moja majka bila uplašila te moći koju je njen deda pokazao, ili se uplašila da se njen otac i majka ne posvađaju; u svakom slučaju, ponovo je uspostavila mirno ponašanje između njih. Popile smo po čašu vina sa mojim dedom, a onda smo ga otpratile do plesališta Čumoa i do hejima Plave Tugle. U njima smo, u gostinskoj sobi, prenoćile, i to je prva noć koju sam ikada prespavala ispod zemlje. Sviđala mi se tišina, a i nepomičnost vazduha, ali nisam bila na tako nešto navikla, pa sam se tokom noći stalno budila i osluškivala; tek čujući majčino disanje uspevala sam da opet zaspim.
     Postojali su u Čumou još neki ljudi koje je Vejliant želela da vidi; ona je tu stanovala kad je učila tkanje tapiserija. Tek pred podne krenusmo iz grada. Išle smo severoistočno od Reke, a Dolina se sužavala; drum je zašao među maslinjake, šljivake i voćnjake nektarina, a okolni bregovi bili su terasasti, vinogradima pokriveni. Nikad nisam bila tako blizu Planine; ona sad ispuni moje oči. Osvrtala sam se, ali Sinšan Planinu nisam mogla videti: ili joj se oblik promenio, ili su je druge planine na jugozapadnoj strani sakrile. Ovo me je uznemirilo. Najzad sam o tome popričala sa mamom, a ona je razumela moj strah i utešila me govoreći da će naša planina, čim se vratimo u Sinšan, biti tačno na onom mestu gde i pripada.
     Kad smo prešle potok Veder, otvorio nam se pogled na grad Čukulmas, koji je gore u brdima, s druge strane Doline; videle smo kako tamošnji vatrogasni toranj stoji izdvojen, napravljen od kamena raznih boja, crvenog, narandžastog i žućkastobelog, raspoređenog u šare fine kao na korpi ili zmiji. Stoka je pasla u žutim pašnjačkim udubinama na donjim obroncima planine, između pruženih krakova šuma. Na suženom, ravnom dnu Doline bilo je mnogo vinarskih podruma i mnogo sušara za voće, a voćari Čukulmasa gradili su letnje kućice. Pored Nae su se, među hrastovima, tamneli mlinovi, a njihovi točkovi stvarali su zvuk koji se razlegao nadaleko. Prepelice su se oglašavale svojim dozivanjima sa tri note, ševe su uzletale iz njiva, a lešinarke su kružile u visinama. Sunčana svetlost bila je bistra, vazduh nepomičan.
     Moja majka reče: "Ovo je dan Devete Kuće."
     Moja baka samo primeti: "Biće mi drago da stignem u Kastohu." Od kad smo izišle iz Čumoa, ćutala je i išla hramljući.
     Na putu se našlo, pred nogama moje majke, jedno pero, plavo sa sivim prugama, krilno pero čavke. Bio je to odgovor na njene reči. Dohvatila ga je i ponela sa sobom. Bila je to žena sitnog rasta, lica okruglog, kose upletene u kike koje su onda bile kružno namotane; žena finih šaka i stopala, po ceo dan bosa, obučena u stare čakšire od jelenske kože i košulju bez rukava; na leđima nevelik ranac, u ruci pero. Ona tako hoda u sunčanom sjaju i mirnom vazduhu.
     Senke su nailazile preko Doline sa zapadnih brda kad smo stigle u Kastoha-nau. Vejliant je ugledala krovove iznad voćnjaka i rekla: "Aha, eno je Babina Pička!" Stari ljudi su tako nazivali Kastohu, zato što je ta varoš ležala između raširenih nogu te planine. Kad sam čula da je tako zovu, zamislila sam da je to grad u šumi četinara i crvenog drveta, i da je sav u jednoj pećini, mračnoj i tajanstvenoj, i da iz pećine juri Reka. Kad smo stigle na most preko Nae i kad sam videla da je to veliki grad, poput Teline samo još veći, sa stotinama kuća, i sa više ljudi nego što sam ja dotad znala da na svetu ima, počeh plakati. Možda sam se od stida rasplakala, zato što sam uvidela koliko je bila glupa moja pomisao da grad može biti pećina; a možda sam se uplašila ili umorila od svega što sam videla tokom tih noći i dana, na putu provedenih. Vejliant je šakama obuhvatila moju desnu podlakticu i osmotrila je. To nije uradila još od kad je Trulež tu prošao lopaticom; ništa o tome nije bilo ni rečeno, do tada. "On je jedna matora budala", reče ona sad, "a i ja sam." Skinula je narukvicu sa srebrnim polumesecom koju je uvek nosila, i namakla mi je preko šake, na desnu ruku. "Eto", reče ona. "Neće otpasti, Severna Sovo."
     Ona je bila toliko mršava, da je taj polumesec bio samo malo prevelik za moju ručicu; ali ona nije na to mislila. Prestadoh plakati. Te noći u konaku pokraj vrelih izvora spavala sam i spavajući znala, cele noći, da je taj mesec na mojoj ruci, pod mojom glavom.
     Sledećeg dana videla sam Kondora prvi put. Meni je sve u gradu Kastoha-na bilo čudno, sve novo, sve drugačije nego kod kuće; ali čim sam videla te ljude znala sam da su Sinšan i Kastoha u svakom pogledu jedno i isto, a da je ovo nešto drugo.
     Bila sam kao mačka koja je namirisala zvečarku ili pas koji vidi duha. Noge su mi se ukočile, a vazduh oko glave počela sam osećati zato što su vlasi moje kose pokušavale da se usprave. Stala sam kao ukopana i prošaputala: "Šta su ovi?"
     Moja baka reče: "Kondorci. Ljudi ni od jedne Kuće."
     Moja majka bila je pokraj mene. Krenula je napred veoma naglo i obratila se toj četvorici visokih muškaraca. Oni se okrenuše ka njoj, ukrašeni kljunovima i perima, i pogledaše je sa visine. Meni noge počeše da popuštaju, a htela sam i da piškim. Videla sam crne lešinare kako se naginju nad moju majku, istežu crvene vratove, pružaju šiljate kljunove, zure očima koje su okružene obručima bele boje. Izvlačili su neke stvari iz njenih usta i iz njenog stomaka.
     Vratila nam se, pa smo pošle ka vrućim izvorima. Ona reče: "Bio je na severu, u oblasti vulkana. Ovi ljudi kažu da se Kondori vraćaju. Znali su njegovo ime kad sam ga izgovorila, kažu da je on važna ličnost. Jeste li videle kako su slušali kad sam izgovorila njegovo ime?" Moja majka se nasmeja. Nikada je nisam čula da se smeje tako.
     Vejliant reče: "Čije ime?"
     Vrba reče: "Mog muža."
     Opet su stale, oči u oči.
     Moja baka slegnu ramenima i okrete se na drugu stranu.
     "Kažem ti, vraća se", reče moja majka.
     Videla sam bele iskre koje su se množile svuda oko njenog lica, kao svetlosne muve. Jauknula sam, onda sam počela povraćati, pa sam čučnula. Počeh ponavljati reči: "Neću da te to pojede!"
     Majka me je u naručju odnela do konaka. Neko vreme sam spavala, a po podne sam otišla sa Vejliant do vrućih izvora. Ležale smo dugo u vrućoj vodi. Bila je smeđeplava i puna blata i mirisala je na sumpor, vrlo neugodno u početku, ali kad jednom u nju uđeš, počne te obuzimati osećanje da bi želela zauvek po njoj da ploviš. Bazen je bio plitak, širok i dugačak, obložen emajliranim pločicama plavozelene boje. Nije bilo zidova, ali je postojao visoki krov od greda; mogli su se postaviti i zakloni od vetra. Divno je to mesto bilo. Svi prisutni ljudi bili su tu da bi se lečili; pričali su samo tiho, ili su ležali sami u vodi pevajući blage pesme lečenja. Plavosmeđa voda skrivala je njihova tela, tako da si, gledajući duž tog velikog bazena, mogla da vidiš samo glave kako se odmaraju na vodi, naslonjene unazad, na pločice; neke glave - sklopljenih očiju i neke koje pevaju, u izmaglici koja lebdi povrh vrelih izvora.

     Tamo ležim, tamo ležim,
     na plitkoj vodi plovim samo,
     gde ležah i pre.
     Izmaglica tu miruje
     diže se sa nje.

     Konak vruće banje Kastoha-nae bio nam je domaćinstvo mesec dana. Vejliant se kupala u toj vodi i odlazila svakodnevno u Lekarsku ložu da uči Bakarnu Zmiju. Moja majka je odlazila sama uzbrdo, u planinu, na Izvor Reke, u Vakvahu, i dalje, na vrh, tragom planinskog lava. Dete nije moglo ostati ceo dan u banji i Lekarskoj loži, ali ja sam se plašila mnogoljudnih zborišta velikoga grada, a rodbinu u ovdašnjim kućama nismo imali, pa sam zato ostajala ponajviše kod vrućih izvora i pomagala u poslu. Od kad sam saznala gde je Gejzir, često sam tamo odlazila. Jedan starac koji je tamo živeo i koji je vodio posetioce po heja-mestu i pevao pesmu o podzemnim rekama, često je razgovarao sa mnom i puštao me da mu pomažem. Naučio me je Blatnoj Vakvi; bila je to prva pesma koju sam primila za sebe samu. Čak ni tad nije bilo mnogo ljudi koji su znali tu pesmu; zacelo je veoma stara. To je pesma u jednom od starih oblika, pevač je sam i prati se drvenim bubnjem sa dve note, a većina reči je u matrici, tako da ne ih valja pisati. Unutar matrice na jednom mestu u pesmi one druge reči izlaze napolje i kažu:

     Sa rubova ka unutra do sredine
     nadole, nagore do sredine,
     svi ovi su ušli ovde,
     svi ovi sad ulaze ovde.

     Mislim da je taj stari čovek bio u pravu: to je jedna od pesama Zemlje. Bio je to moj prvi poklon, a ja sam ga dala mnogima.
     Nisam više zalazila u grad, pa nisam ni videla nijednog pripadnika Kondora; tako sam ih i zaboravila. Posle mesec dana otišle smo kući, u Sinšan, na vreme da učestvujemo u plesovima Leta; Vejliant se osećala dobro, pa smo prepešačile Dolinom sve do Telina-nae za jedno jutro i predveče stigle u Sinšan. Kad smo stigle na most preko Sinšan Potoka, počela sam sagledavati sve unatraške. Brda na severu bila su tamo gde treba da je jug, kuće sa desne strane bile su levo. Takva je bila čak i unutrašnjost naše kuće. Obišla sam sva meni poznata mesta, nalazeći da je sve preokrenuto. Bilo je to čudnovato, ali ja sam u toj čudnovatosti uživala, mada sam se nadala da ona neće ostati. Ujutru, kad sam se probudila, slušajući kako Sidi prede uz moje uvo, sve je bilo na svom mestu, sever je bio na severu a levo je bilo levo, i ja više nikad nisam videla svet naopačke, ni za tren.
     Kad je otplesan i poslednji deo Leta, otišle smo u naš letnjikovac, a tamo mi je Vejliant rekla: "Severna Sovo, kroz nekoliko godina počećeš da budeš žena, krvarićeš ženskom krvlju, a prošle godine bila si samo skakavac; ali sad si u sredini, na dobrom mestu, u svojim godinama bistre vode. Šta želiš da radiš na ovom mestu?"
     O tome sam razmišljala jedan dan, a onda sam joj rekla: "Želim da idem gore na tragove lava."
     Ona reče: "Dobro."
     Moja majka nije ni pitala, ni odgovarala na pitanja. Od kako smo se vratile iz grada Kastoha-na, stalno se držala kao da osluškuje, čekajući da se začuje neka reč, nešto iz velike daljine, i da zbog toga nastoji da bude nepomična.
     I tako me je baka spremila za polazak. Devet dana nisam jela meso, a tokom poslednja četiri od tih devet dana jela sam samo sirovu hranu, jednom na dan, u podne, i pila vodu četiri puta dnevno sa po četiri gutljaja. Onda sam se probudila rano, pre svetlosti, ustala i uzela kesu sa poklonima. Vejliant je spavala, a moja majka je, činilo mi se, ležala budna. Prošaputala sam jednu heju njima i jednu kući i izišla.
     Naša letnja kuća bila je na jednoj livadi visoko u brdima, iznad Potoka Tvrdogudurnog, milju ili više uzvodno od Sinšana. Tamo smo odlazile tokom svakoga leta u mom životu, sa jednom porodicom Opsidijanaca iz Kuće Čimbam, i tamo smo mešali naše i njihove ovce u jedno stado; ispaša je za ovce bila dobra u brdima, a potok je uspevao da opstane sve do kiša, skoro svake godine. Naziv te livade bio je Gah-heja, zbog velike, plave, serpentinske hejija-stene u severozapadnom delu njenom. Odlazeći, prošla sam pored te stene Gah-heje. Htela sam da stanem i da joj govorim, ali ona je progovorila meni; rekla je: "Nemoj stati, idi dalje, idi visoko, pre sunca." Zato sam produžila uzbrdo preko visokih brda, idući hodom dok je još bio mrak, onda trčeći kad se razdanilo, tako da sam dospela na visoki greben Gore Sinšanske kad su se krivina Zemlje i krivina Sunca rastale. Videla sam kako svetlost pada na jugoistočnu stranu svih stvari i kako se mrak okreće i odlazi preko mora.
     Tu sam otpevala Heju, a onda pošla tim grebenom planine, sa severozapada ka jugoistoku, držeći se jelenskih staza kroz trnjake, ali nalazeći sama put na mestima gde je žbunje bilo razređenije, ispod borova i jela; nisam išla brzo, nego veoma sporo, zastajkujući svaki čas i osluškujući i tražeći putokaze i znake. Ceo taj dugi dan nisam prestajala brinuti gde ću prenoćiti. Prelazila sam sad na jednu, sad na drugu stranu pojedinih grebena, uvek misleći: 'Moram da nađem dobro mesto, moram doći na dobro mesto.' Nijedno mesto nije izgledalo dobro. Rekla sam sebi: 'To treba da bude heja-mesto. Znaćeš kad do njega stigneš.' Ali ono što sam ja stvarno držala u svom umu, ne misleći o tome, bili su puma i medved, divlji psi, muškarci sa obale, neznanci iz plažne zemlje. Ja sam skrovište tražila. Zato sam pešačila celi dan i kad god sam igde zastala, tresla sam se.
     Pošto sam otišla na visinu veću od one gde su izvori, ožednela sam do mraka. Pojela sam četiri lopte semena i polena iz moje kese poklona, ali posle toga sam bila još žednija, a malčice mi je bilo i muka. Suton se popeo uz planinu pre nego što sam našla mesto koje nisam mogla naći, i zato ostadoh gde sam se zatekla, u jednoj udubini ispod nekih stabala manzanite. Ta udubina kao da me je štitila, a manzanite su čista hejija. Dugo sam tamo sedela. Pokušala sam da pevam heju, ali mi se nije dopao zvuk mog usamljenog glasa na tom mestu. Najzad sam legla. Kad god sam se makar i najmanje pomakla, suvo lišće manzanite je vikalo: "Čujte! Ona se kreće!" Pokušala sam da ležim nepomično, ali me je hladnoća navodila da se sklupčam; a studeno je bilo tamo gore, vetar je donosio morsku maglu preko planine. Magla i noć mi nisu dopuštali da vidim, iako sam stalno zurila u pomrčinu. Mogla sam da vidim samo to da je moja želja ranije bila da se popnem na planinu, a moje očekivanje da ću sve uraditi kako valja i treba, da ću hodati tragovima lava - ali da se završilo tako što nisam ništa postigla i što mi je čitav dan protekao u bežanju od lavova. To je bilo zato što se nisam popela da bih lav bila, nego da bih pokazala onoj deci koja su me zvala poluosobom da sam bolja osoba od njih, da sam hrabra i sveta osmogodišnjakinja. Počeh plakati. Pritisnula sam lice na golu zemlju, između lišća, i stala plakati u to tlo, majku mojih majki. Tako sam svojim suzama načinila malo, slano, blatno mesto tamo gore, na toj hladnoj planini. To me je navelo na razmišljanje o onoj pesmi koja je stigla do mene preko onog starog čoveka kod Gejzira, o Blatnoj Vakvi, pa sam je otpevala u sebi. Pomogla mi je unekoliko. Tako je noć nastavila da biva. Žeđ i zima nisu mi davali da spavam, a umor mi nije davao da se probudim.
     Čim je svetlost počela da dolazi, sišla sam sa tog grebena da nađem vodu; spuštala sam se kroz gusto žbunje u najuzdignutijem delu jednog kanjona. Dugo sam išla pre nego što me je jedan izvor pustio da ga nađem. Bila sam u lavirintu mnogobrojnih kanjona, okrenulo me je na drugu stranu, i kad sam se opet popela na grebene, bila sam između Gore Sinšanske i Gore Stražarke. Krenula sam dalje i popela se na jedno veliko, ćelavo brdo u podnožju Stražarke, a odatle sam, osvrnuvši se, mogla videti da je Sinšan Planina okrenuta ka meni svojom pogrešnom stranom, spoljašnjom. Bila sam izvan Doline.
     Nastavila sam da pešačim tokom celog tog dana, kao i prethodnog, polako i sa zastajkivanjem, ali moj um je bio izmenjen. Bio je bistar, iako nisam razmišljala. Sebi sam rekla samo ovo: "Pokušaj da budeš na onom putu koji ide oko ove Gore Stražarke bez velikog dizanja ili spuštanja, tako da se vratiš opet na ovo ćelavo mesto na ovom brdu." Postojalo je dobro osećanje na tom brdu, tu gde je divlji ovas bio blistavo bledožut na suncu. Mislila sam da ću ga opet naći. Išla sam, tako, dalje. Svim stvarima koje su mi dolazile obraćala sam se zovući ih imenom ili heju govoreći, drveću, jelama i diger-borovima i divljim kestenima i crvenom drvetu i manzaniti i madroni i hrastu, pticama, plavoj čavki i žbunskoj senici i detliću i febi i jastrebu, lišću šamiza i patuljastog hrasta i otrovnog hrasta i drena, travama, jelenskoj lobanji, zečjem izmetu, vetru koji je duvao sa mora.
     Na onoj drugoj, lovnoj strani, nije bilo mnogo jelena voljnih da priđu blizu ljudskom biću. Jeleni su pet puta dolazili u moj pogled, a jednom i kojotkinja. Jelenima sam govorila ovako: "Dajem vam blagoslov koliko mogu, vi Tihi; dajte mi blagoslov koliko možete!" Kojotkinji sam dala ime Pevačica. Viđala sam ja kojote kako se šunjaju naokolo u vreme ojagnjivanja, viđala sam kako kradu iz letnjikovca, viđala sam i mrtvog kojota, parče prljavog krzna, celog svog života, ali ženku kojota nikad do tad nisam videla u njenoj Kući.
     Stajala je između dva diger-bora, dvadesetak stopa daleko od mene, i pošla je napred da me bolje vidi. Sela je, obavila rep oko stopala i upiljila se. Mislim da nije mogla dokonati šta sam. Možda nikad nije videla dete. Možda je bila mlada kojotica koja nikada nije videla ljudsku osobu. Meni se dopadao njen izgled, vitak i uredan, njena boja divljeg ovsa zimi, njene svetle oči. Rekoh: "Pevačico! Tvojim ću putem!" Sedela je tamo, zurila je i kao da se osmehivala, zato što usta kojota idu u obliku osmeha; onda je ustala, protegla se malo i namah iščezla - kao senka. Nisam videla kako odlazi, pa nisam ni mogla poći njenim putem. Ali te noći ona i njena porodica pevali su kojotsku vakvu blizu mene, cele noći. Magla ne dođe, te noći; tama je ostala blaga i bistra, a zvezde su se, sve, pokazale. Imala sam osećanje lakoće dok sam ležala na rubu jednog malog proplanka pod starim lovorovim drvećem, gledajući gore, ka šarama zvezda; počela sam da lebdim, da pripadam nebu. Tako me je Kojota pustila da uđem u njenu Kuću.
     Sledećeg dana sam se vratila na ono brdo sa crnim ovsom koje mi je dozvolilo da vidim pogrešnu stranu planine Sinšan; tu sam ispraznila kesu i dala tom mestu svoje darove. Nisam prešla brdo da bih zatvorila krug, nego sam se vratila dole, u gudure između planina, sa namerom da obiđem Sinšan Planinu sa jugoistoka, i na taj način da upotpunim svoj hejija-if. U tim gudurama opet se izgubih. Jedan potok me je poveo napred zato što je kretanje duž njega bilo lako, dok su sve strane njegove gudure bile strme i gusto zarasle u otrovni hrast. Išla sam sve dalje i dalje uz taj potok i ne znam do kog sam mesta stigla. Te gudure se zovu Stari Lisičji Do, ali niko od onih koje sam kasnije pitala, a to su bili lovci i ljudi iz Lovorove Lože, nikad nije video to mesto na koje sam, idući tim potokom, došla. Bila je to jedna dugačka, mračna bara gde potok kao da više nije tekao. Oko bare je raslo drveće koje nigde drugde nisam videla, sa glatkim stablima i granama i sa trouglastim listovima u čijoj je boji bila vrlo mala primesa žutog. Voda te bare bila je sva posuta tim lišćem, koje je po njoj plovilo. Stavila sam šaku u vodu i zatražila od vode da mi kaže dalji smer. Osetila sam moć u vodi i to me je uplašilo. Voda je bila tamna i mirna. Nije to bila ona koju sam ja poznavala, niti ona koju sam htela. Bila je teška, kao krv, i crna. Nisam je pila. Čučala sam tamo, u vreloj senci ispod tog drveća pored vode, i tražila neki znak ili neku reč; trudila sam se da razumem. Nešto je došlo po vodi, ka meni: buba vodoklizač. Bila je krupna; tociljala se brzo na svojim blistavim ulegnućima u koži vode. Rekoh: "Dajem ti blagoslov koliko mogu, Tiha; daj mi blagoslov koliko možeš!" Taj insekt je ostao nepomičan izvesno vreme tu, između vazduha i vode, na njihovom mestu sastajanja, koje je njemu mesto bivanja; onda je kliznuo u senke obala. To je, tamo, bilo sve. Ustala sam, pevajući heja-na-nou, i našla jednu putanju pored otrovnih hrastova, do vrha te gudure, onda sam se vratila kroz Stari Lisičji Do i ušla u Zadnji Kanjon, i tako stigla na moju planinu, u vrelini kasnog popodneva u sredini leta; a cvrčci - razgalamili se kao hiljadu zvona; čavke, one plave i one sa crnim ćubama, viču i psuju me, kroz celu šumu. Te noći sam čvrsto spavala pod živim hrastovima na strani moje planine. Sledećeg dana, četvrtog, pravila sam perjane čarobne štapiće i to od perja koje mi je dolazilo dok sam pešačila i od štapova sa tih živih hrastova; a na jednom malenom, curećem izvoru među kamenjem i korenjem uvrh jedne gudure upotrebila sam Vakvu Izvorku, koliko god mi je znanje dopuštalo. Posle toga krenula sam kući. U Gah-heju stigoh oko zalaska sunca i priđoh letnjoj kućici sa tri zida. Vrba nije bila tu; Vejliant je radila sa preslicom, ispred kuće, pored ognjišta. "E - da!" reče ona. "Da se okupaš ti, ne bi bilo loše, možda?"
     Znala sam da joj je vrlo drago što sam bezbedno stigla kući, ali ona se smejala što sam posle pravljenja vakve, u onoj žurbi da stignem kući i jedem, bila zaboravila da se umijem. Sva sam bila znoj i blato.
     Dok sam silazila do Potoka Tvrde Gudure, osećala sam se starom, kao da je moja odsutnost potrajala duže od četiri dana, duže od jednog meseca u Kastoha-nai, duže od osam dotadašnjih godina mog života. U potoku sam se oprala i u sutonu pošla gore preko livade. Stena Gah-heja bila je tamo i ja joj priđoh, a ona reče: "Dodirni me sad." Tako sam i učinila i time se kući vratila. Znala sam da mi je došlo nešto što nisam razumela, a možda ni želela, iz onog čudnog mesta, one bare i vodoklizača; ali šarka mog hodanja bilo je ono zlatno brdo; kojotkinja mi je pevala; i dokle god su se moja šaka i ta stena uzajamno dodirivale, ja sam znala da pogrešila nisam, makar i da je to do čega sam stigla bilo ništa.

     Pošto sam u Dolini imala samo jednu babu i samo jednog dedu, jedan čovek Plave Gline zvan Devetvrh zatražio je da mi bude po-deda. Pošto se bližilo doba da napunim devet godina, on je došao iz njihovog letnjikovca u Kanjonu Medved-potoka da me uči pesmama Otaca. Ubrzo posle toga vratile smo se s njim u Sinšan da se pripremimo za plesanje Vode, a za to vreme je porodica Opsidijana u Gah-heji čuvala naše ovce. To je bio prvi moj dolazak u grad u letnje doba. Tako reći nikog nije ni bilo u njemu, osim ljudi Plave Gline. Pevajući i vršeći hejiju po ceo dugi dan u gradu koji je bio prazan i otvoren, počela sam da osećam kako se moja duša otvara i širi u okolni prostor, sa dušama drugih plesača, da ispuni prazninu. Voda se slivala iz činije od plave gline, a pesme su bile potoci i bare u velikoj vrelini leta. Druge Kuće su došle sa letovanja, pa smo plesali Vodu. Onima u Tahas Tuhasu bio je presušio potok, pa su se popeli odatle da plešu sa nama; oni koji su imali rođake, njima su i otišli, a ostali su se ulogorili u Sinšanskim Poljima ili su spavali na balkonima. Pošto je bilo prisutno toliko naroda, plesanje nikad nije prestajalo, pa je hejima Plave Gline bila tako puna pevanja i sile da je dodirivanje tog krova bilo kao da dodiruješ lava. Velika je to vakva bila. Tokom njenog trećeg i četvrtog dana ljudi iz Madidinua i Teline čuli su o Vodi u Sinšanu, pa su počeli dolaziti da se pridruže. Poslednje noći balkoni su bili puni ljudi i hejija-if je ispunio celo plesalište, a po nebu su toplinske munje plesale na jugoistoku i jugozapadu, pa nisi mogao da razlikuješ bubnjeve od grmljavine; Kišu smo otplesali nadole, sve do mora, i onda opet nagore, sve do oblaka.

     *Petostubni letnjikovac

     Između Vode i Vina jednoga dana sastala sam se sa svojim crvenotuglenim rođacima iz Madidinua da beremo kupine kod Izleg-prepel stene. Tamo su svi kupinjaci bili već brani, pa za nas nije mnogo ostalo; zato smo Pelikana i ja bili divlji psi, a Hmelj je bio lovac, pa smo lovili jedni druge po tim trnovitim stazicama između kupinovih gustiša. Sačekala sam da Hmelj naiđe pored mog skrovišta, pa sam se bacila na njega s leđa, lajući glasno, i oborila ga. Ostao je bez daha; posle se neko vreme durio, sve dok nisam počela da skičim i da mu ližem šaku. Onda smo svi troje seli i dugo pričali. On reče: "Prošli neki sa ptičjim glavama kroz naš grad juče."
     Rekla sam: "Šta, skupljači perja?"
     "Ma, ne", reče on, "ljudi sa glavama kao ptice - kao lešinari - crni i crveni."
     Pelikana se poče dernjati: "Nije ih video on, nego sam ja", ali mene počeše obuzimati strah i mučnina. Rekoh: "Moram sad kući", i pođoh. Oni se vratiše u Madidinu, a ja krenuh Poljem Sinšanskim i preko potoka Hehu; blizu vinarija sam bila, kad sam digla pogled i ugledala jednu pticu kako kruži na nebu, jugozapadno. Mislila sam - lešinarka, ali sam videla da je veća od lešinarke, da je to ona veličanstvena. Devet puta se okrenula u vazduhu iznad mog grada, a onda je, upotpunivši hejija-if, otklizila polako na severoistok, preko mene. Njena krila, od kojih je svako bilo duže nego što je čovek visok, ni pomakla se nisu; samo su se oni dugački perjani prsti na krajevima naginjali u vetru. Kad je otišla preko Brega Crvene Krave, ja sam pohitala u Sinšan. Na balkonima je bilo mnogo ljudi, a na zborištu su neki Opsidijanci bubnjali da se ohrabre. Otišla sam u Kuću Visokog Trema, u našu drugu sobu, i sakrila se u mračni ugao iza smotanih ležajeva. Verovala sam da sam ja bila ta koju je kondor tražio.
     Ušle su moja majka i moja baka, ne znajući da sam tu, i počele da pričaju. "Rekla sam ti da dolazi!" reče moja majka. "On će doći i ovde nas naći!" Govorila je ljutito i radosno, na način koji nikada ranije kod nje nisam čula.
     "Ne dogodilo se!" uzvrati moja baka, ljutita bez radosti.
     U taj mah sam izišla iz tog budžaka i pritrčala babi, uzvikujući: "Ne daj mu da dođe! Ne daj mu da dođe i da nas nađe!"
     Moja majka reče: "Hodi k meni, Kondorova Kćeri."
     Pošla sam ka njoj i stala. Stojeći između njih dve, rekla sam: "Ne zovem se tako."
     Moja majka je mirovala dva daha, a onda je rekla: "Ne boj se. Videćeš."
     Počela je da raspoređuje hranu za kuvanje večere, kao da se ništa nije dogodilo niti događalo. Vejliant je uzela svoj drveni bubanj i sišla u naše hejime. Narod je bubnjao u svim hejimama, te večeri.
     Bila je to poslednja velika vrućina te godine i ljudi su izišli na balkone radi noćne svežine. Čula sam ih kako pričaju o onom kondoru. Agejt, bibliotekar Madrone, poče da govori pesmu zvanu "Let Veličanstvenoga", koju je sam sastavio na osnovu jednog starog zapisa nekog Nalazitelja u Biblioteci; tu se govorilo o Unutrašnjem moru i o Svetlosnom planinskom lancu, o Omornskom moru i o Nebeskom planinskom lancu, o pustinjama žalfije i o prerijama trave, o Planini severa i Planini juga, a sve je to bilo prikazano onako kako bi video kondor u letu. Agejtov glas bio je divan i kad je on čitao ili govorio, čovek je slušao i ulazio u prostor i u tišinu. Želela sam da govori celu noć. Kad je kazivanje završeno, neko vreme je vladalo ćutanje; onda su ljudi počeli, opet, da govore tiho. Nisu bile prisutne ni Vejliant ni Vrba. Ljudi me nisu primećivali i zato su o Kondoru govorili na način kako ne bi u prisustvu moje porodice.
     Školjka je čekala da se moja baka vrati iz hejima. Rekla je: "Ako se ti ljudi vraćaju, ovog puta ne bi trebalo da im dozvolimo da ostanu u Dolini."
     "Već su u Dolini", reče Lovački Pas. "Neće da odu. Došli su da ratuju."
     "Koješta", reče Školjka, "nemoj pričati kao dečak, u tvojim godinama."

     Lovački Pas je, kao i Agejt, bio obrazovan čovek, koji je često putovao u Kastoha-nau i u Vakvahu da čita i da razgovara sa drugim učenim ljudima. On reče: "Ženo Plave Gline, razlog što ja to kažem sastoji se u tome što sam razgovarao sa muškarcima Lože Ratnika u Gornjoj Dolini, a šta su ratnici ako ne ljudi koji ratuju? A ovi su naš sopstveni narod, narod Pet Kuća iz Doline Nae, eto šta su ti Ratnici. Ali oni su govorili i razmišljali o narodu Kondora već deset godina, u tim gradovima."
     Stara Pećinarka, kojoj je poslednje ime došlo kad je oslepela, reče: "Lovački Psu, da li ti to hoćeš da kažeš da su ljudi Kondora bolesni, da su im glave pogrešno nameštene?"
     On reče: "Da, to mislim da kažem."
     Neko sa udaljenijeg dela tog balkona upita: "Je li tačno ono što se priča, da su svi oni muškarci?"
     Lovački Pas reče: "Svi koji ovamo dolaze su muškarci. Naoružani."
     Školjka reče: "Ali, čuj, ne mogu oni da se šetkaju pušeći duvan iz dana u dan, iz godine u godinu, to je besmislica! Ako neki muškarci u tim velikim gradovima u gornjem delu Doline žele da se ponašaju kao dečaci od petnaest godina i da jurcaju naokolo igrajući se rata, šta imamo s time mi ovde? Dovoljno je samo da kažemo tim strancima da putuju dalje."
     Mišji Ples, koji je tada bio govornik mojih hejima, reče: "Oni nam ne mogu nikakvu štetu naneti. Hodamo putanjom zaokreta."
     Lovački Pas reče: "A oni točkom - i sila se nagomilava!"
     "Držite se vi putanje zaokreta", reče Mišji Ples. Bio je to dobar, jak čovek. Želela sam da slušam njega, ne Lovačkog Psa. Sedela sam naslonjena leđima na zid kuće, zato što sam bila raspoložena da ostanem pod strehom, van domašaja pogleda sa neba. Između mojih stopala ležalo je nešto, na podu balkona; u svetlosti zvezda izgledalo je kao štapić ili parče kanapa. Uzela sam ga. Bilo je tamno, kruto, tanko i dugačko. Znala sam šta je: bila je to reč koju sam morala naučiti da govorim.
     Ustala sam, prišla Pećinarki, i gurnula joj to u ruku, govoreći: "Uzmi ovo, molim te, za tebe je", zato što sam želela da ga se otarasim i zbog toga što je Pećinarka bila vrlo stara, mudra i slaba.
     Ona ga opipa i pruži ka meni. Reče: "Severna Sovo, zadrži ga. Tebi je izgovoreno." Njene su oči gledale pravo kroz mene, u zvezdanoj svetlosti koja je njoj bila unutrašnjost pećine. Morala sam da uzmem to pero nazad.
     Onda je progovorila ljubaznije. "Ne plaši se", rekla je. "Tvoje šake su dečje šake, one su tekuća voda kroz točak. One ne drže, one puštaju, one očišćuju." Onda se počela njihati napred-nazad, sklopila je svoje slepe oči i rekla: "Heja, Kondorova Kćeri, u zemlji suvoj, misli na potoke koji teku! Heja, Kondorova Kćeri, u mračnoj kući, misli na plavu glinenu zdelu!"
     "Nisam Kondorova Kćer!" rekoh. Stara samo otvori oči, nasmeja se i reče: "Kondor kao da misli da jesi."
     Okrenula sam se da uđem u kuću, postiđena i uznemirena, a Pećinarka reče: "Čuvaj to pero, dete, do časa kad budeš u mogućnosti da ga vratiš."
     Ušla sam u naše sobe i stavila to crno pero u onu korpu sa poklopcem koju je Vrba načinila za mene da u njoj čuvam hehole i pamtim stvari. Videći ga u svetlosti svetiljke, mrtvački crno, duže od orlujskog pera, počeh da osećam ponos što je stiglo do mene. Ako treba da se razlikujem od drugih ljudi, onda bar neka moja različitost bude vredna da se zapazi, pomislila sam.
     Moja majka bila je u Loži Krvi, a baka u hejimama. Kroz jugozapadne prozore čula sam kišni zvuk bubnjeva. Kroz severoistočne, onu malu sovu kako govori u hrastovima: u-u-u-u-u-u-u. Zaspala sam sama, razmišljajući o kondoru i slušajući sovu.

     Prvog dana Vina, neki ljudi iz Madidinua dođoše pričajući da mnogo Kondoraca silazi u Dolinu preko Planine, iz pravca Bistrog Jezera. Devetvrh je polazio sa svojom porodicom na berbu u Velike Šipa vinograde na dnu Doline, a ja sam pošla da radim sa njima. Dok smo brali, naiđoše neki ljudi govoreći da Kondorci silaze Star-pravim drumom, i mi odosmo tamo da gledamo njihovo prolaženje. U mom umu je ta slika, koja mora biti uspomena, ali je kao zidna slika, sjajna, sa mnogo likova, i nepomična: crne i crvene kondorske glave u redovima, noge i kopita velikih konja, topovske cevi, točkovi. U toj mojoj duhovnoj slici točkovi se ne okreću.
     Kad smo se vratili u Sinšan, vakva je upravo počinjala i ljudi su, do zalaska sunca, već uveliko počeli da piju. Oni iz Žute Tugle smejali su se i plesali na zborištu i počinjali da izvode bičaste hejija-ifove, a narod iz drugih kuća pio je u nameri da ih sustigne. I neka deca se pridružiše tim bičevima, ali to se uskoro pretvorilo više u tumbanje nego u ples, pa je većina nas sa prvim imenima otišla gore, na balkone; odatle smo posmatrali kako se odrasli predaju raspuštenom ponašanju. S nama je došao i Dada iz Stare Crvene Kuće, koji je bio odrastao, ali nije mogao dobro da misli. Nikada pre nisam naročito dugo posmatrala Vino; plašilo me je i bivalo mi je dosadno, ranije. Sada, sa devet godina, bila sam spremna da ga gledam. Ono što videh bilo je Izokretanje. Svako koga sam poznavala postao je neko koga nisam poznavala. Zborište je bilo belo od mesečine i naloženih vatri i jakih svetiljki i prepuno ljudi koji su plesali i izvodili bičeve i klovnovali. Mnogi odrasli igrali su baci-motku, pentrali su se merdevinama i stepenicama, bili su posvuda na balkonima i krovovima i u drveću, kao senke, smejali su se i dozivali. Jedan opsidijanski lekar, Vrhunac, čovek inače stidljivog i svečanog držanja, bio je otišao do svojih hejima i uzeo jedan od onih velikih penisa koje Klovnovi Krvi koriste u plesanju Meseca, pritegao ga je kaišem na sebe, pa jurcao naokolo i ćuškao njime sve žene otpozadi. Gurnuo ga je i na Kukuruznu Kićanku, a ona je butinama stisnula penis i skočila napred: kaiš se prekinuo, Vrhunac je pao na nos, a ona je otrčala sa velikim penisom, dernjajući se: "Doktor mi dao kuru!" Videla sam kako Agejt priča veoma glasno i kako se dostojanstvena Školjka, sva prašnjava, tetura tamo-amo, pošto se otkačila sa kraja biča, i kako moja baba Vejliant pleše sa jednom bocom vina.
     Onda je prvi Dumiadu ohve izišao iz žutotuglenih hejima i prešeo preko Šarke, odmotavajući se u hodu sve više i više; najzad je njegova krilata glava bila na visini tri puta većoj od visine odrasle osobe, pa se tamo, iznad svetiljki i vatri, njihala. Svi su mirovali dok je ohve počinjao da tka obrazac, onda su počeli bubnjevi, pa su i bičevi krenuli, pevajući, za Dumiadu ohveom koji se, u svome namotavanju i odmotavanju, uputio stazama između kuća. Ja sam te večeri bila popila mnogo više vina nego ikada ranije i sad sam imala osećaj da se moram držati ograde balkona da ne bih otplovila uvis, u vazduh. Dumiadu ohve dođe, uvijajući se, od Kuće Uzbrdne, kroz drveće, sve bliže Kući Visokog Trema. Njegova žuta glava zastade kod našeg balkona i okrete se polako, pa osmotri svojim očima svakog pojedinog od nas: u velikom oku, malo, duboko, blistavo oko. Onda ohve produži svojim putem, njišući se i gibajući u ritmu bubnjeva. Dada je bio čučnuo i sakrio lice od Dumiadu ohvea. Jedan dečkić iz naše kuće, zvan Jutarnji Ševan, plakao je od straha, a ja sam ga tešila, kad jedno drugo dete reče: "Gle, ko je ono?" Neki ljudi su bili prešli most i sad su stajali blizu Gairga hrastova. Bili su obučeni u crno i stajali su tamo, visoki i nepomični, kao lešinari na drvetu, koji gledaju dole.
     Ljudi su ih pogledali, a onda su nastavili plesati Vino. Dumiadu ohve se vraćao ka plesalištu, a frulaši su na zborištu vodili topot-ples. Jedna žena iz Žute Tugle prišla je visokima i popričala sa njima, praveći pokrete šakama, a onda ih je odvela do zborišta, gde su burad sa vinom bila postavljena na testeraške nogare. Četvorica ostadoše tamo da piju; ali se peti vrati preko zborišta, mimo svetiljki, kroz ples, ka Visokom Tremu. Gledajući odozgo sa balkona videla sam kako moja majka Vrba dolazi od Šarke; u podnožju stepeništa našeg doma njih dvoje se sretoše.
     Otrčala sam u našu drugu sobu. Uskoro sam čula korake kako dolaze stepeništem i ulaze u našu ognjišnu sobu. Pozvala me je. Ušla sam u ognjišnu sobu. On je stajao tamo. Njegova crna krila visila su nadole, a crvena glava sa kljunom doticala mu je tavanicu.
     Moja majka reče: "Severna Sovo, tvoj otac je gladan. Ima li u ovoj kući išta dobro za jelo?"
     Tako smo mi u Sinšanu govorili kad ljudi dođu, a gosti su tad uzvraćali: "Samo je moje srce bilo gladno da vidi vas." Posle toga smo iznosili hranu i jeli zajedno. Ali moj otac nije znao šta treba reći. Stajao je tu, i gledao me. Majka mi reče da zagrejem kukuruz i pasulj na peći. Dok sam to radila, bacala sam poglede postrance na tog muškarca, pa sam videla da on ima ljudsko lice. Ja do tog trenutka nisam bila sigurna da li je ta kondorska glava sa kondorskim kljunom njegov ukras na glavi, ili njegova glava. A kad je skinuo taj šlem, opet sam virnula postrance. Lep je to muškarac bio, sa dugačkim nosem, širokim obrazima i dugačkim, uzanim očima. Gledao je moju majku Vrbu. Ona je palila uljanu svetiljku kojom smo se mi služile za stolom. Toliko lepote joj je došlo, da ja u tom trenu ne znadoh da svoju majku gledam, nego pomislih da je to neka neznanka, osoba iz Četvrte Kuće, koja tu stoji sa sjajem u rukama.
     Razgovarali su najbolje što su mogli. Moj otac je znao samo delove i odlomke našeg jezika. Broj ljudi koji su, tokom mog života, došli u Sinšan iz oblasti izvan Doline bio je malen, ali čula sam trgovce sa severnih obala i jednog Amarantinca sa Unutrašnjeg mora koji su govorili kao on - pokušavali, kao što se kaže, da sipaju vodu u polomljen ćup. Njegovi pokušaji da nađe potrebne delove jezika bili su smešni i ja sam videla da je on, ma koliko čudan bio, ipak ljudska osoba.
     Vrba je sipala vino za nas troje, pa smo seli zajedno. Moj otac je bio toliko veliki i dugonog da je zbog njega sto postao daleko premalen i prenizak.
     Pojeo je sav kukuruz i sav pasulj koji sam podgrejala i rekao mi: "Vrlo dobro! Dobra kuvarica!"
     "Severna Sova je dobra kuvarica, i dobar gonič stada, i dobar čitač, već je i hodala planinom, jedanput", reče moja majka. Pošto me je retko hvalila, obuzelo me je osećanje kao da sam tog časa popila ceo ćup vina. Ona je nastavila: "Ako si se dovoljno najeo za sada, mužu, iziđi napolju i pij. Svi mi plešemo Vino noćas. A ja hoću da te svi u ovom gradu vide!" Smejala se govoreći to. On ju je pogledao, možda ne razumevajući mnogo, ali sa toliko naklonosti i divljenja da se u mom srcu poče stvarati toplina prema njemu. Moja majka mu uzvrati pogled, osmehujući se, i reče: "Dok tebe nije bilo, mnogo ljudi mi je stalno govorilo da si otišao. Sad kad si ovde volela bih da im kažem da si ovde!"
     "Ovde sam", reče on.
     "Pa, onda, idemo", reče ona. "I ti, Severna Sovo."
     "Kako bebu zoveš?" upita moj otac.
     Moja majka ponovi moje ime.
     Rekoh: "Nisam beba."
     "Devojka", reče moja majka.
     "Devojka", reče on i svi se nasmejasmo.
     "Šta je sova?" upita on.
     Ja rekoh ono što mala sova kaže: u-u-u-u-u-u-u.
     "Aha!" reče on. "Sova. Hajde, Sovo." Pružio mi je ruku. Bila je to najveća šaka koju sam ikada videla ili dodirnula. Prihvatila sam je, pa smo pošli za mojom majkom, dole, u plesanje.
     Vrba je te noći bila puna lepote, puna moći. Ponosita je bila, veličanstvena. Pila je, ali njena veličina nije bila od pića, nego od moći koja je bila devet godina suzbijana, a sada oslobođena.

     Ona pleše tamo, ona tamo pleše,
     pleše gde je otišla
     smejući se, među ljude.
     Seva, nestaje,
     svetlost vatre duž vode.

     Moja baka je u pijanom stanju počela da pravi nered, a ostatak noći provela je u ambarima, kockajući se. Kad sam se popela gore, na spavanje, iznela sam svoju posteljinu na balkon, da bi otac i majka mogli imati sobe samo za sebe. Bila sam sva srećna dok sam, razmišljajući o tome, tonula u san; huka i buka u gradu nisu mi smetali nimalo. I druga deca su spavala po balkonima ili u drugim kućama kad su roditelji hteli da budu nasamo, a sada sam i ja kao ta deca. Baš kao što mače radi što i svi ostali mačići, dete želi da radi što i ostala deca, a to je želja koja nastupa sa isto toliko siline koliko i nerazmišljanja. Pošto mi, ljudska bića, moramo učiti ono što radimo, tako počinjemo, ali ljudska promišljenost počinje tamo gde želja da se bude isti prestaje.
     Godinu dana pre ovog mog sadašnjeg pisanja ove stranice, u vreme kad su ljudi iz Lože Madrone zatražili da napišem ovu pripovest o mome životu, otišla sam do kćeri Dajke Ire. Ta njena kćer bila je pisac priča; zapitala sam je da li bi me mogla naučiti kako da napišem tu priču, jer ja nisam znala kako se to radi. Dajka mi je predložila, između ostalog, da pišući priču nastojim da budem onakva kakva sam bila u doba o kome pišem. Ovo se pokazalo mnogo lakše nego što sam očekivala, sve do sad, evo do ovog mesta, gde je moj otac ušao u kuću.
     Teško je prisetiti se koliko sam malo znala. A ipak, Dajkin savet bio je dobar; jer sad, kad znam ko je moj otac bio, i zašto je bio tamo i kako je došao i ko su bili ljudi Kondora i šta su radili, sad kad sam u takvim stvarima učena, ono moje staro neznanje, samo po sebi bezvredno, postaje vredno, korisno i moćno. Moramo učiti koliko god možemo, ali i paziti da naše znanje ne zatvori krug, da ne spreči pristup praznini, jer bismo onda zaboravili da ono što ne znamo ostaje bezgranično, bez međa ili dna, i da ono što znamo možda mora deliti osobinu poznatosti sa onim što ga opovrgava. Ono što je jednim okom viđeno, nema dubinu.
     Jad života mojih roditelja sastoji se u tome što su oboje mogli da vide samo po jednim okom.
     A sve što je ojađivalo mene - činjenica da sam bila pola jedno, pola drugo, i ništa celo - bilo mi je u detinjstvu tuga, a po odrastanju snaga i korisnost života.
     Jednim okom vidim Vrbu, kći Vejliantinu, iz Plave Gline Sinšana, Vrbu koja se udala za čoveka bez Kuće i imala u porodici jednu kćer i osam ovaca i pravo plodouživanja na nekoliko stabala i na jednom prostoru za zasejavanje trave. Da su radile i jedne muške ruke, ta porodica je mogla više postići u vrtlarstvu, više praviti, onda bi možda bilo i više davanja nego uzimanja hrane i raznih stvari, a to je veliko zadovoljstvo, onda bi one živele poštovane, bez ikakvog stida.
     Drugim okom vidim Tertera Abhaoa, Pravog Kondora, Komandanta Južne vojske, koji je, sa svojim trupama, bio oslobođen dužnosti preko jeseni i zime i koji je čekao naređenja za prolećnu kampanju. Svojih trista ljudi doveo je u Najsku Dolinu zato što je znao da tamo živi bogat i predusretljiv narod, koji će njegovima dati dobru hranu i dobar smeštaj; takođe i zato što je u jednom od tamošnjih gradova imao devojku, pre devet godina, kad je bio pedesetar, na prvom istraživanju Juga, devojku koju nije zaboravio. Devet godina je dugo vreme i ona se nesumnjivo udala za nekog seljaka iz njenog plemena i narađala mu gomilu derištadi, ali, ipak, ipak, svratiće on do tog sela da nju vidi.
     I tako je došao, i našao da na njegovom ognjištu gori vatra, i da je njegova večera spremna, i da njegova žena i kćer dobrodošlicom pozdravljaju njegov povratak domu.
     To je bilo ono što on nije znao da ne zna.
     Od te prve noći Vina stanovao je u našem domaćinstvu. Većina građana gledala ga je bez zlovolje, zato što je bio Vrbin muž i što se konačno vratio, ali niko iz Kuća Zemlje nije ga primio na stanovanje. Čak i u Sinšanu je živela jedna osoba rođena izvan Doline: Pešak od Kuće Plavih Zidova došao je pre trideset godina sa severnih obala, sa trgovcima, i ostao u Dolini, i oženio se Tojonom od Žute Tugle; Serpentinske hejime su ga primile. U velikim gradovima takvih ljudi, jasna stvar, ima mnogo, a u Tahas Tuhasu pričaju da su svi zajedno došli, svojevremeno, odnekud, sa severa, pre ko zna koliko stotina godina, kao bezdomni narod. Ne znam zašto nijedna od tih Kuća nije uzela mog oca, ali pretpostavljam da su njihovi Saveti videli da to ne bi išlo. On bi morao da uči, i to stvari koje zna svako dete u hejimama, ali on to ne bi podneo, jer je bio uveren da već zna sve što treba da zna. Vrata se retko otvaraju čoveku koji ih zatvara. Možda on čak nije ni znao da vrata postoje. Bio je zauzet.
     Kroz Savete Kuća i Sadnih Loža četiri grada Niže Doline on je načinio aranžmane za svoju tristotinu. Dati su im Eukaliptusni pašnjaci za logorovanje i za napasanje konja, dole na severoistočnoj strani Reke, nizvodno od Unmalina. Ta četiri grada saglasila su se da im daju izvesne količine kukuruza, krompira i pasulja i da im dozvole lov na području od Grbina nadole, ka unutrašnjim severoistočnim bregovima, sve do Slanih močvara; takođe, ribolov na Reci ispod ušća Kimi potoka i vađenje školjki na bilo kom mestu istočno od Istočnog Ušća reke Na. Takvu pogodbu dati bilo je dobro, ali, kao što kažu, trošenje je jedino bogatstvo; iako su tri stotine ljudi morali pojesti mnogo, postojalo je razumevanje da će oni otići iz Doline posle Sunca, pre Sveta.
     Ni na kraj pameti meni nije bilo da će sa njima otići i moj otac. On je stigao kući, tu je, naša porodica je cela, sve je onako kako i treba da bude, uravnoteženo, potpuno; dakle, neće se menjati.
     Osim toga, on je bio sasvim drugačiji nego ljudi u tom logoru. Govorio je keškim jezikom, stanovao u domaćinstvu, bio je otac jedne kćeri.
     Kad me je prvi put poveo na Eukaliptusne pašnjake sa sobom, nisam bila sigurna da su ti ljudi ljudska bića. Svi su bili isto odeveni i svi isto izgledali, kao krdo životinja neke vrste, a nijednu meni poznatu reč nisu progovarali. Kad god neko priđe mome ocu, pljesne se po čelu, ili klekne pred njega kao da osmatra njegove nožne prste. Smatrala sam da su ludi, vrlo glupi, i da je moj otac jedina prava osoba među njima.
     A među Sinšancima je on ponekad izgledao poprilično glup, mada meni nije bilo drago da to priznam. Nije umeo da čita i piše, kuva, pleše, a ako je ikakve pesme znao, bile su sa rečima koje niko nije razumeo; nije radio ni u jednoj radionici niti u vinariji niti u ambarima, nikad čak nije ni kroz polja hodao; želeo je da ide sa grupama lovaca, ali njega bi samo najnemarniji lovac uzeo, jer on nije pevao jelenima niti govorio smrti. U prvi mah su smatrali da je to iz neznanja, pa su obavljali te stvari umesto njega, ali kad se nije naučio podobnom ponašanju odbili su da love s njim. Jedan jedini put bio je vidno koristan - i to kad su crvenotuglene hejime morale biti iznova kopane i građene. Njihov govornik bio je vrlo strog i nije voleo da ljudi iz drugih Kuća pomažu, ali pošto je moj otac bio beskućnik, nikakva ograničenja nisu sprečavala da svojeručno pomogne; a ruke su mu bile jake. Ipak, tim svojim trudom nije zaradio mnogo naklonosti, jer kad su ljudi videli kako on može raditi, postali su utoliko skloniji da se pitaju zašto se tako malo posvećuje radu.
     Moja baka je držala jezik za zubima, ali nije mogla prikriti svoj prezir prema muškarcu koji neće da čuva stado niti da obrađuje zemlju, pa čak ni da cepa drva. On, koji je prezirao stočare, ratare i drvoseče, našao je da je to teško podnositi. Jednog dana reče Vrbi: "Tvoja majka ima reumatizam. Ne bi trebalo da radi tamo dole, da kopa krompire, po blatu i kiši. Daj da ona sedi u kući i tka u toploti. Platiću nekom mladom čoveku da obrađuje vaše parče zemlje za vas."
     Moja majka se nasmeja. Smejala sam se i ja; bila je to smešna pomisao, reverzija.
     "Koristite vi novac na taj način, video sam ja to ovde", reče on, pokazujući punu šaku raznovrsnog, prilično jadnog novca sa obe obale.
     "Pa naravno da koristimo novac. Dajemo ga ljudima koji glume i plešu i recituju i prave se, dajemo za pravljenje, za plesanje, znaš! Šta li si ti radio da tebi daju te pare?" upita moja majka, smejući se.
     Nije znao šta da kaže.
     "Novac je znak, počast, on pokazuje da si bogat", pokuša ona da objasni, ali on nije razumeo; zato ona reče: "U svakom slučaju, kad je reč o bašti, naš deo zemljišta je odveć mali da bi vredeo da iko na njemu deli trud sa nama. Stidela bih se da zatražim."
     "Pa onda ću dovesti jednoga od mojih ljudi", reče on.
     "Da radi na našem delu zemlje?" reče moja majka. "Ali to je zemlja Plave Gline."
     Moj otac opsova. Psovanje je naučio pre nego išta drugo i psovao je valjano. "Plava glina, crvena glina, šta ima veze !" reče on. "Svaki klipan ume da kopa crno blato!"
     Moja majka je neko vreme sedela, radeći sa preslicom, a onda, napokon, reče: "To je lud govor." Opet se nasmejala. "Ako može svaki klipan, što ne možeš ti, dragi moj?"
     Moj otac kruto reče: "Nisam ćon."
     "Šta ti je to?"
     "Čovek koji kopa zemlju."
     "Ratar?"
     "Ja nisam ratar, Vrbo. Ja sam zapovednik trista ljudi, vojsku vodim, ja sam... Postoje stvari koje čovek može, i koje ne može raditi. Valjda ti je to jasno!"
     "Ma sigurno", reče moja majka, gledajući ga sa divljenjem prema njegovome dostojanstvu. I tako je to prošlo, a da ni ona ni on nisu shvatili šta druga strana govori, ali ipak bez ljutnje i povrede, jer su njihova ljubav i naklonost sprečili da se zlo nagomila, neprestano su ga ispirali, kao što voda ispira u vodeničnom kolu.
     Kad su gradili most preko reke Na, otac me je vodio svaki dan dole, na Eukaliptusne pašnjake. Njegov mrki konj-škopac bio je dvaput teži i upola viši od većine konja iz Doline. Dok sam na tom konju sedela, na sedlu sa visokim prednjim i zadnjim šiljkom, ispred velikog čoveka sa kondorskom kacigom, imala sam osećaj da nisam dete nego nešto sasvim drugo, nešto ređe od ljudskog bića. Gledala sam ga i slušala kako se obraća ljudima u bivaku Kondora: sve što im je govorio bilo je naređenje - uputstvo koje se mora poslušati bez pitanja i rasprave. Nikad oni ni o čemu nisu raspravljali. On kaže naređenje, a čovek kome se obratio pljesne se šakom iznad očiju i odjuri da učini rečeno, ma šta to bilo. Sviđalo mi se da to gledam. I dalje sam se plašila Kondoraca. Svi muškarci, svi visoki, čudnovatu odeću nose, mirišu čudno, naoružani su, ne govore mojim jezikom: kad god su mi se obraćali ili osmehivali, ja sam uzmicala i obarala pogled, a odgovarala nisam.
     Jednog dana kad su počinjali gradnju mosta, otac me je naučio jednoj reči, pjez, sada: na njegov signal trebalo je da viknem "Pjez!" što sam glasnije mogla, a tada bi radnici ispustili nabijač stubova, veliku stenu čekrkom dizanu. Slušala sam svoj visoki, tanki glas i gledala kako ga desetorica snažnih ljudi svaki put poslušaju. Zato sam u početku osećala veliku energiju one moći koja izrasta iz neravnoteže, bez obzira na to da li je posredi neravnoteža čekrka sa tegom ili neravnoteža društva. Pošto sam bila gonič, a ne stub, prijalo mi je.
     Oko tog mosta je, međutim, bilo nevolja. Od kad su se vojnici Kondora ulogorili na Eukaliptusnim Pašnjacima, grupe nekih ljudi iz gradova Gornje Doline stalno su dolazile i prolazile pešice pokraj logora, ili se vrzmale po Unmalinskim vinogradima; nisu lovili, samo su se zadržavali u okolini. Svi su oni bili članovi Lože Ratnika. Narod je u Sinšanu govorio o njima sa nelagodnošću, sa nekakvom očaranošću - kako Ratnici svakodnevno puše duvan, kako svaki od njih ima svoju sopstvenu pušku, i tako dalje. Moj rođak Hmelj, koji se bio učlanio u Zalivski Lovor, nije dozvoljavao da Pelikana i ja budemo divlji psi kad smo se igrali; trebalo je da mi budemo Kondorci, a on Ratnik. Ali ja sam rekla da Pelikana ne može biti Kondorac, jer to nije, dok ja jesam Kondorka - delimično. Ona reče da ne želi ni jedno ni drugo da bude, i da je to glupa igra, i ode kući. Hmelj i ja smo lovili jedno drugo po celom Tuglen Brdu celo to po podne, noseći štapove kao puške, uzvikujući: "Kak! Mrtav si!" kad bismo jedno drugo videli. Bila je to ista ona igra koju su muškarci dole na Eukaliptusnim Pašnjacima želeli da igraju. Hmelj i ja smo bili ludi za njom, pa smo se svaki dan toga igrali i uvlačili i drugu decu, sve dok Vejliant nije opazila šta radimo. Jako se naljutila. O igri nije rekla baš ništa, ali mi je dala da ljuštim toliko lešnika i badema da su mi ruke tako reći otpadale, a uz to mi je i govorila da ću, ako pre Trave propustim samo još jednu jedinu lekciju u hejimama, verovatno izrasti u sujevernu, zlovoljnu, nerazumnu, odvratnu, kukavičku osobu; ali, naravno, ako je to ono što ja želim, neka mi bude. Ja sam znala da se to ona ljuti zbog one igre, pa sam je prestala igrati; ali nije mi, tada, palo na um da ona takođe želi da više ne idem sa ocem na Eukaliptusne Pašnjake da gledam kako grade most.
     Sledeći put kad sam otišla s njim, vojnici nisu radili: jedna grupa Ratnika iz Čumoa i iz Kastoha-Nae bila se ulogorila tačno između pobodenih stubova, na rečnoj obali. Nekolicina Kondoraca je razgovarala sa mojim ocem, a meni je bilo jasno da su ljuti; tražili su od njega da ih pusti da silom isteraju ove Dolince odatle. On je odbio i otišao dole da razgovara sa Ratnicima. Ja sam pošla za njim. On me je poslao nazad da čekam sa njegovim konjem, tako da ne znam šta su mu Ratnici rekli, ali kad se vratio gore na Pašnjake izgledao je razljućen; posle toga je dugo razgovarao sa svojim oficirima.
     Te noći su Ratnici otišli, pa se sledeća dva-tri dana rad na mostu nastavio, u miru, tako da je otac bio voljan da me povede na Pašnjake kad sam to zatražila. Ali kad smo tamo stigli tog popodneva, jedna grupa Dolinaca čekala je pod poslednjim drvetom u velikom dvojnom redu eukaliptusa po kojima su ti pašnjaci dobili ime. Neki od Dolinaca priđoše i počeše da se raspravljaju sa mojim ocem. Rekoše da im je žao što su neki mladi ljudi bili neučtivi ili svadljivi i da se nadaju da se to neće više desiti; ali, s druge strane, da je većina onih stanovnika Doline koji su o ovom pitanju razmišljali zaključila da je greška nabacivati most Reci ako nismo prvo pitali Reku i ljude koji na njenim obalama žive.
     Moj otac reče da je njegovim ljudima potreban most da bi prenosili zalihe preko Reke.
     "Postoje mostovi u Madidinuu i Unmalinu i skele kod Plave Stene i Okruglog Hrasta", reče jedna osoba iz Doline.
     "Ne mogu da podnesu težinu naših kola."
     "Postoje kameni mostovi u Telini i Kastohi."
     "Predaleko zaobilaženje."
     "Tvoj narod može skelom da prebacuje stvari", reče Suncotkač od Kastoha-Nae.
     "Vojnici ne nose tovare na leđima", reče moj otac.
     Suncotkalja je neko vreme razmišljala o tome, a onda je rekla: "Pa, ako hoće jesti hranu, možda će i naučiti kako se hrana nosi."
     "Moji vojnici se ovde odmaraju. Kola su za nošenje. Ako naša kola ne mogu preko Reke, tvoj narod će morati da nam donosi hranu."
     "Malo sutra", reče jedan čovek iz Tahas Tuhasa.
     Suncotkač i drugi ga pogledaše. Zavlada ćutanje.
     "Mi smo na mnogo mesta podigli mostove. Ljudi Kondora nisu samo hrabri borci, nego su i odlični graditelji. Drumovi i mostovi oko Kondor Grada čudo su ovog doba."
     "Kad bi most na ovom mestu bio prikladan, već bi postojao", reče Bela Breskva iz Unmalina. Moj otac nije voleo da razgovara sa ženama u prisustvu Kondoraca i zato ništa nije rekao, pa nastade još jedna tišina ispunjena razmišljanjem.
     "Po našem rasuđivanju", reče Suncotkač veoma učtivo, "ovaj most ne bi bio na pravom mestu."
     "Vama ka jugu ništa i ne ide, osim tog vašeg voza sa šest drvenih vagona!" reče moj otac. "Most na ovom mestu otvoriće putanju pravo do..." On zastade.
     Suncotkač klimnu glavom.
     Moj otac dobro razmisli, pa reče: "Čujte. Moja vojska nije došla da nanosi Dolini ma kakvu štetu. Mi ne vodimo rat protiv vas." Dok je to govorio, bacio je pogled jednom ili dvaput ka meni, videći me samo sa pola svog uma, zato što se trudio da nađe reči koje su mu bile potrebne. "Ali morate razumeti da Kondor vlada celim Severom i da sad živite pod senkom njegovog krila. Ja vam ne donosim rat. Samo dolazim da proširim vaše drumove i da vam izgradim jedan most preko koga može proći nešto šire od debele žene! Vidite, gradim ga ovde dole, daleko od vaših gradova, gde vam neće smetati. Ali ne smete nam stajati na putu. Morate s nama."
     "Mi smo boravioci, ne putnici", reče Kopač iz Telina-Nae, govornik Plave Gline, čovek dobro poznat, tih, ali jedan od velikih govornika. "Čoveku nisu potrebni drumovi i mostovi da bi išao iz sobe u sobu u sopstvenoj kući. Ova Dolina je naša kuća, u njoj živimo. U njoj dočekujemo dobrodošlicom goste čija je kuća negde drugde i koji idu dalje svojim putem."
     Moj otac je neko vreme raspoređivao, u svom umu, reči kojima će uzvratiti, a onda je rekao jakim glasom: "Moja želja je da budem vaš gost. Znate da je ova Dolina i moja kuća, takođe! Ali Kondoru služim. On je dao naređenja. Odluku ne možemo ni vi ni ja donositi niti menjati. To morate razumeti."
     Čuvši ovo, čovek iz Tahas Tuhasa okrete glavu jako unazad, cereći se, i uzmače iz grupe, da pokaže da je po njegovom mišljenju dalji razgovor beskoristan. Još dvoje-troje drugih uradiše to isto; ali Opsidijan od Unmalina istupi napred da govori. U to doba ona je bila jedina osoba u svih devet gradova koju su zvali imenom njene Kuće; najpoznatija od svih igračica Meseca i Krvi; neudata, jednopolna, ličnost velike moći. Ona reče: "Slušaj, dete, mislim da ne znaš o čemu pričaš. Možda bi mogao početi da učiš, ako bi naučio da čitaš."
     On to nije mogao da otrpi, pred svojim ljudima. Iako većina njih nisu razumeli njene reči, razabrali su ruganje i bespogovornost u njenom glasu. On reče: "Tišina, ženo!" Onda, gledajući mimo nje, ka Suncotkaču, reče: "Narediću da se rad na mostu sad prekine, zato što ne želim nikakvo zlo. Napravićemo most od dasaka za kola i rasturićemo ga kad budemo odlazili. Ali mi ćemo se vratiti. Moguće je da će velika vojska, hiljadu ljudi, proći kroz Dolinu. Drumovi će biti proširivani, mostovi će biti građeni. Ne izazivajte gnev Kondora! Pustite ih - pustite ih da teku kroz Dolinu, kao voda kroz točak sa lopaticama u vodenici."
     Mome ocu glava nije bila nameštena unatraške na vrat. Čak i za to kratko vreme, nekoliko meseci, počeo je da shvata sliku vode. Da je samo rođen u Dolini, da je samo ostao i živeo u Dolini! Ali takva razmišljanja su, kao što se kaže, voda ispod mosta.
     Opsidijan je otišla odatle u gnevu, a za njom su pošli svi iz Unmalina izuzev Bele Breskve, koja je, ispoljavajući znatnu hrabrost, ostala čvrsto na svom mestu i progovorila: "Mislim da u tom slučaju ljudi iz gradova treba da pomognu ovim ljudima da nose hranu koju im dajemo; uslovljavanje poklona je odvratno."
     "Saglašavam se", reče Kopač; isto rekoše i nekolicina drugih iz Madidinua i jedan iz Tahas Tuhasa. Diger dodade reči iz Pesama Vode: "Most pada, reka teče..." Otvori dlanove ka mom ocu, smešeći se, i uzmače jedan korak. Ostali sa njim učiniše isto.
     "To je dobro", reče moj otac i okrete se da i on ode odatle.
     Stajala sam tu i nisam znala na koju stranu da se okrenem, da li da pođem sa mojim ocem ili sa građanima; jer znala sam da je na obe strane, i pored njihove uzdržanosti, ostao gnev, da se nisu sastavili. Slabi idu za slabošću, a ja sam dete bila; pošla sam za svojim ocem; ali sam zažmurila da me niko ne vidi.
     Tu stvar sa mostom nekako su izgladili. Vojnici su načinili drveni most dovoljan za prelazak njihovih kola, a Dolinci su donosili zalihe ne odjednom, nego malo po malo, po nekoliko vreća ili korpi, i ostavljali ih u sušari u Atsamjeu, gde su kola Kondora mogla da dolaze i preuzimaju ih. Ali Ratnici su se zadržavali u blizini; motrili su na logor Kondora; a mnogi ljudi u Unmalinu odbili su da daju išta Kondorcima, i da sa njima razgovaraju, i da ih gledaju, a istovremeno su počeli da dolaze na sastanke Lože Ratnika. Opsidijan od Opsidijana od Unmalina bila je osoba koja pamti kad joj se neko zameri.
     U Tahas Tuhasu jedna opsidijanska devojka sprijateljila se sa jednim od ljudi Kondora i poželela da otputuje u dubinu kontinenta sa njim; ali pošto je imala samo sedamnaest godina, i pošto se uplašila izvesnih stvari koje su joj ljudi govorili, zatražila je saglasnost svojih hejima - što moja majka Vrba nije učinila u svoje vreme. Opsidijan od Tahas Tuhasa posla ljude u Unmalin da o tome razgovaraju, a Opsidijan od Opsidijana reče: "Zašto su ovi Kondorci svi muškarci? Gde su Kondorke? Jesu li oni ginkoi? Nek se udaju jedni za druge, pa nek rađaju šta im volja. Neka ova kćer naše Kuće ne uzima beskućnika!"
     Čula sam o tome, ali ne znam da li se ta devojka u Tahas Tuhasu priklonila tom savetu ili se nastavila viđati sa tim mladim Kondorcem. Sigurno je da se za njega udala nije.
     Izmađu Trave i Sunca, Ratnici iz gornjih i donjih delova Doline održaše nekoliko vakvi duž Star-pravog Puta i na rečnim obalama; te vakve su nazivali Prečišćavanjima. Muškarci su se u svim gradovima pridruživali Loži Ratnika, zato što je Kondor ostajao u Dolini. Pridružili su im se i sin i unuk mog dede-po-strani Devetvrha i cela ta porodica je neko vreme bila zauzeta tkanjem posebne odeće koju su ta dvojica nosila na svojoj vakvi: to se sastojalo od tunike i ogrtača sa kapuljačom, od tamne vune, i donekle je ličilo na odeću kondorskih vojnika. Loža Ratnika nije imala klovnove. Kad su neki Klovnovi Krvi iz Madidinua došli na jedno od njihovih Pročišćenja, ratnici ih nisu ni grdili, ni prenebregavali, nego su ih počeli gurati i vući, bilo je i nešto malo tuče i mnogo rđavih osećanja. Uvek ima seksualnih nevolja i napetosti oko Ratnika. A neke od žena u Sinšanu čiji su se muževi pridružili toj loži počele su se buniti zbog ratničkih pravila o seksualnom uzdržavanju, ali su im se druge žene smejale; zimi ima toliko tih obrednih uzdržavanja za svakoga ko pleše Sunce ili Svet da još jedan niz takvih pravila nije mogao naročito mnogo uticati, mada je mogao biti, kao što kažu, ona iglica zbog koje je magarac zanjakao.
     Moja baka je plesala Unutrašnje Sunce te godine, a ja sam prvi put postila Dvadeset Jedan Dan i slušala svake noći pevanje u transu u našim hejimama. Bilo je to čudnovato Sunce. Svakoga jutra, te zime, nailazila je magla, koja se mnogih dana nije ni podizala više od brda u podnožju Gore Sinšanije, tako da smo živeli kao pod niskim krovom; sa dolaskom večeri, ta magla bi se spustila opet do samog dna Doline. Belih Klovnova je, te godine, bilo više nego ikad. Iako su neki od njih dolazili u Sinšan iz drugih gradova, bilo ih je, ipak, premnogo; sigurno su neki stigli iz Četiri Kuće, iz Kuće Lava, kroz tu vlažnu, belu maglu koja je sakrivala svet. Deca su se plašila da se od kuća udalje toliko da ih ne mogu pogledom pronaći. U suton su čak i balkoni počinjali da ulivaju strah. Čak i u ognjišnoj sobi događalo se da dete digne pogled i vidi na prozoru to belo, zureće lice i začuje to mucanje.
     Svoje sadnice sam negovala na jednom mestu u šumama, s udaljenije strane onog grebena koji je, kad se iz grada krene ka severu, drugi po redu; daleko je to bilo, zato što sam htela da sadnice budu iznenađenje kad ih predam. Nije mi bilo nimalo lako da nateram sebe da odlazim tamo sama, da bih se o njima brinula, tokom Dvadeset Jednog Dana, jer silno sam se plašila Belih Klovnova. Kad god su žbunske ptičice ili veverice ciliknule ili učinile ck! ja sam se sleđivala, misleći da je to mucanje. Kad je osvanulo jutro Sunčeve prekretnice, magla je bila tako gusta da ja ni pet koraka ispred sebe nisam mogla videti. Svako drvo u šumama bilo je Beli Klovn koji čeka i u tišini pruža ruke da me uhvati. Nije se čulo baš ništa. Ništa nije govorilo. Ništa se, osim mene, nije ni kretalo, na svim tim belim grebenima. Bilo mi je hladno do kosti i hladno do duše; bila sam ušla u Sedmu Kuću i nisam znala kako bih izišla. Ipak, išla sam dalje, iako su šume bile maglom toliko sakrivene i izmenjene da ni u jednom trenutku nisam bila sigurna gde sam; dođoh do svog malog drveća. Otpevala sam heju Sunca, ali ustima maltene zatvorenim, jer su svi zvuci bili tako grozni; iskopala sam sadnice i prebacila ih u saksije koje sam za njih ponela, ali čitavo vreme sam se tresla, radila sam žurno i nespretno; korenje sam verovatno savila. Onda je to trebalo i odneti nazad u Sinšan. Začudo, kad sam zašla među vinograde na Brdu Gornjeg Čvora i znala da sam stigla kući, to mi nije bilo baš sasvim drago. Jedan deo mene želeo je da bude u hladnoći i strahu, izgubljen u magli, jedan deo mene bio je kod svoje kuće u Sedmoj Kući, a ne u Kući Visokog Trema. I tako odoh uz stepenice i probudih svoju porodicu za Sunce. Vrbi sam dala sadnicu divljeg kestena, Vejlianti divlju ružu, a Ubijaču sadnicu hrasta dolinca. Taj hrast sada stoji tamo gde smo ga zasadili, na zapadnoj strani hrastovog šumarka Gairga, i to je drvo u širenju, lepog oblika, još ne teško po obimu. Onog divljeg kestena i one ruže nema više.
     Pre plesanja Sunca, a i posle toga, moj otac je boravio sa nama u Visokom Tremu, svake noći i svakog jutra. Vejliant je te godine plesala i Sunce i Svet; provodila je glavninu dana i po celu noć dole u hejimama. Vrba te godine nije plesala; a Ubijač, naravno, nije bio obavezan ni da posti ni da pleše. U to vreme, dok nisam ništa znala o njegovom narodu, mislila sam da on ne praznuje ništa i da nema baš nikakve vakve, što bi značilo da nije u vezi ni sa čim na svetu osim sa vojnicima kojima je davao naređenja i sa mojom majkom i sa mnom. On i Vrba su ostajali zajedno u kući kad god su mogli, te zime. Posle Sunca, te niske magle su nestale, a zamenile su ih kiše, uz hladni talas koji je na visoke delove Gore Sinšanske naneo i sneg nalik na brašneni prah na mlinarevoj kosi, a na travu, ponekog jutra, inje. Moj otac je imao neke fine ćilime od crvene vune, koje je nosio da bi njima, na maršu, oblagao svoj šator iznutra; preneo ih je kod nas, pa je od njih naša ognjišna soba bila sva bogata. Rado sam na njima ležala. Imali su miris na slatku žalfiju, ali i druge mirise za koje nisam imala nazive; ti ćilimi su mirisali na ono mesto sa koga je moj otac došao, daleko na severoistoku. Imale smo mnogo drveta za loženje, jabukovog, zato što je grad nanovo zasadio stare voćnjake. Veliki je mir vladao pokraj vatre, tokom tih dugih večeri, mir za njih i za mene. Mislim o mojoj majci: ona je pored vatre, u svojoj lepoti, na rubu godina tuge. To je kao da gledaš vatru koja gori u kiši.
     Glasnici Kondora dođoše, preko Planine, komandantu vojske Kondora.
     Ubijač reče te večeri, kad je večera bila gotova: "Mi moramo ići pre vašeg Svetskog Plesa, Vrbo."
     "Ja po ovakvom vremenu - nigde", reče moja majka.
     "Ne", reče on. "Bolje ne."
     Ćutanje. Govorio je oganj.
     "Šta bolje ne?" reče moja majka.
     "Kad mi pođemo kući - tad ja dolazim po tebe", reče on.
     Ona reče: "O čemu ti pričaš?"
     Tako su govorili unatraške neko vreme, on o vojski Kondora koja se vraća iz rata na Amarantskoj obali, a ona ne priznajući da ga je počela shvatati. Naposletku ona reče: "Da li je istina ovo: ti mi kažeš da odlaziš iz Doline?"
     "Jeste", reče on. "Na neko vreme. Protiv naroda na obali Unutarašnjeg mora. To je Kondorov plan."
     Ona ne reče ništa.
     On reče: "Na godinu dana - ne duže od godinu dana. Osim ako budem poslat u Sai. U najgorem slučaju, dve godine, nikako duže."
     Ona ne reče ništa.
     "Poveo bih te sa sobom kad bih mogao, ali to bi bilo opasno i nerazumno. Kad bih mogao ostati - ali ne mogu. No, ti ćeš me čekati ovde."
     Ustala je iz svog sedišta pokraj vatre. Mekota vatre spala je sa nje, tako da ona ostade mračna. I reče: "Ako nećeš da ostaneš, idi."
     "Čuj, Vrbo", reče on. "Čuj me! Zar je nepošteno tražiti da čekaš? Da sam pošao na lovačko putovanje, ili trgovačko, zar me ne bi čekala? Vi, Dolinci... neki od vas i izlaze iz Doline! Pa se vrate - a njihove žene ih čekaju... vratiću se. Obećavam ti. Ja sam tvoj muž, Vrbo."
     Stajala je tu, između vatre i senke, neko vreme, a onda je progovorila.
     "Jednom", rekla je.
     Nije razumeo.
     "Jednom, devet godina", reče ona. "Dvaput, ne. Moj si muž; i nisi. Moja kuća te drži; i ne drži te. Biraj."
     "Ostati ne mogu", reče on.
     Rekla je, govoreći i sada blago i jasno: "Izbor je tvoj."
     "Ja sam Komandant vojske Kondora", reče on. "Kao što naređujem, tako isto i primam naređenja. U ovoj stvari izbora nemam, Vrbo."
     Odmakla se tada od vatre, prešla preko sobe.
     "Moraš razumeti", reče on.
     "Razumem da si odabrao da ne biraš."
     "Ne, ne razumeš. Ja samo mogu da te pitam: hoćeš li me čekati?"
     Ona ne reče ništa.
     "Vratiću se, Vrbo. Moje srce je ovde, sa tobom i sa detetom, uvek!"
     Stajala je pokraj vrata druge sobe dok je on govorio. Moj krevet je bio u toj drugoj sobi, na domak vrata; videla sam ih oboje, osećala sam sile koje su vukle njeno telo na dve strane.
     "Moraš me čekati", reče on.
     "Otišao si."
     Prešla je u drugu sobu i zatvorila vrata, koja su dotle bila otvorena radi toplote. Stajala je tako u mraku. Ležala sam nepomično. On reče: "Vrbo, vrati se!" Prišao je vratima i opet izgovorio njeno ime, ljutito, u velikom bolu. Nije odgovorila. Ni ja ni ona nismo se pomicale. Dugo se nije dešavalo ništa, a onda smo ga čule kako se okreće i odlazi preko ognjišne sobe, pa niz stepenice. Majka je legla pokraj mene. Ništa nije govorila, nije se micala ni najmanje, kao ni ja. Nisam želela da razmišljam o onome što je rečeno. Pokušala sam da zaspim i u tome sam ubrzo uspela.
     Ujutro, kad sam ustala, videh da je majka savila te crvene tepihe i stavila ih, zajedno sa odećom mog oca, ispred vrata, na balkon, pokraj vrha stepeništa.
     Pred podne dođe moj otac uz stepenište, pored tih tepiha i odeće. Uđe na vrata. U sobi je bila moja majka; nije ga pogledala niti mu je odgovorila kad joj se obratio; čim se sklonio sa vrata, izišla je iz kuće i pošla u naše hejime. Krenuo je za njom. Neki iz Plave Gline izišli su istog trenutka i sprečili ga da siđe u hejime. U prvi mah se ponašao ludački, ali oni su ga utišali, a Devetvrh mu je objasnio da muškarac može da dolazi i odlazi kako mu je volja i žena može da ga primi ili ne primi nazad kako je njoj volja, ali da je kuća njena: ako ona zatvori vrata, on ih ne sme otvarati. Narod je izišao da sluša, zbog te silne vike koju je on u početku nadigao; neki su zaključili da je smešno da se takve stvari objašnjavaju odraslom čoveku. Jačina, jedna od govornica Lože Krvi, poče da mu se podsmeva. Čim je rekao "Ali ona pripada meni - to dete pripada meni", Jačina poče da izvodi krvno-klovnovsko ćuransko teturanje oko njega, vičući: "Čekić ima menstruaciju meni! Plisiraju hrabrost njoj!" i još niz takvih reverzija reči. Bilo je u gradu nekih ljudi kojima je bilo drago da vide Kondora poniženog. Ja sam to gledala sa balkona naše kuće.
     Moj otac se vratio gore, stepeništem. Ritnuo je namotaj ćilima i odeće, iz besa, kao dete, i stao na vrata. Ja sam se bila vratila do kuhinjskog stola, na kome sam do maločas mesila kukuruzni hleb. Produžila sam to da radim; i dalje sam mu bila okrenuta leđima. Nisam znala šta ću, kako ću, i mrzela sam svog oca što mi je napravio tu neizvesnost i taj jad. Bilo mi je drago što ga je Jačina ismejala, htela sam i ja da ga ismejem zato što je toliko glup.
     "Sovo", reče on. "Hoćeš li me ti čekati?"
     Ne očekujući plač uopšte, zaplakah.
     "Ako budem živ, vratiću se ovde kod tebe", reče on. Nije ušao u sobu, a ja mu nisam prišla. Okrenula sam se i klimnula glavom. Kad sam digla pogled ka njemu, već je stavljao na glavu kondorski šlem koji skriva lice. Okrenuo se i otišao.
     Vejliant je za to vreme tkala; njen razboj bio je namešten u drugoj sobi, uz prozore. Kad se majka vratila u kuću, Vejliant joj je reče: "Pa, ode on, Vrbo."
     Lice moje majke bilo je bledo i izbrazdano. Ona reče: "Otišla sam od tog imena. Vratiću se mom prvom imenu."
     "Taui", reče baka, blagim glasom, kao kad majka izgovara ime novorođenčeta. I odmahnu glavom.

     Drugi deo Kamengatalicine priče počinje na strani 173

     BELEŠKE:

     str. 8# Idem tamo...
     Ako se izuzme jedno prošlo vreme, "išla", glagoli u ovim stihovima i u drugima u istoj formi svi su u sadašnjem vremenu, i to u onom sadašnjem vremenu koji se koristi za pričanje mitova, prepričavanje snova, za govor o mrtvima, i za ceremonijalne recitacije. Ovo 'vanvremensko sadašnje vreme' može se, prilično uspešno, preneti u engleski jezik kao particip prezenta:

     Going there, going there,
     Going where I went
     Crying beside the water.
     Going there, going there
     The fog along the water.

     str. 10# Tako smo pešačile duž ruke života.
     U razjašnjavanju ove ikonografije mogao bi donekle pomoći Serpentinski kodeks. U levoj ruci hejija-ifa, koji je simbol Celine, postoje pet boja, ovim redom: crna, plava, zelena, crvena, žuta, idući prema središtu ili iz središta; desna ruka tog simbola bila je bela. Leva ruka bila je smrtnost, desna ruka večnost.

     str. l7# Bakarna Zmija... planinski lav...
     Ta Bakarna Zmija možda je bila neki obred za lečenje reumatičara. A ta Planina 'Ama Kulkun, Baba Planina', zatim Izvori reke Na i grad na tim izvorima, Vakvaha-na, bili su narodu Doline najsredišnjija sveta mesta. Popeti se na vrhove te planine 'idući po otiscima lavljih šapa', ili 'jastrebovim putem' - to je bio usamljenički duhovni izlet; preduzimala ga je, ranije ili kasnije, većina stanovnika Devet Gradova.

     str. 36# Jesu li oni ginkoi?
     Drvo ginko je seksualno dimorfno. Ženska ginko stabla obično se ne sade u blizini muških stabala, jer ako budu oplođena, nastaje voće iz koga se širi strahovit smrad. U literaturi naroda Keš drvo ginko se povezuje sa homoseksualnoću, i u satiri i u slavljenjima.

     str. 38# "Mi moramo ići pre vašeg Svetskog Plesa"
     Nesavršeno upoznat sa delikatnostima upotrebe glagola u keškom jeziku, Terter Abhao je upotrebio onu zamenicu 'mi' koja uključuje i osobu kojoj se govori; osim toga, upotrebio je i jedan oblik glagola 'ići' koji pretpostavlja da se ide na malu daljinu i da će to biti kratkotrajno; zato ga je Vrba shvatila otprilike kao da je kazao: "Mogli bismo se ti i ja malčice prošetati pre vašeg Svetskog Plesa."

     str. 40# ...takvih reverzija reči...
     U improvizacijama Klovnova jezik je namerno dislociran, da bi se dobijali subverzivni efekti 'kao u nadrealističkoj poeziji i ikonografiji'. Abhao je nehotice napravio baš takvu dislokaciju kad je rekao da njegova žena i njegovo dete 'pripadaju' njemu; u gramatici naroda Keš ne postoji način da se izraze odnosi vlasništva između živih bića. Jezik u kome je glagol 'imati' neprelazan; jezik u kome je 'biti bogat' ista reč kojom se kaže i 'davati'; to je jezik koji lako može pretvoriti stranca koji se njime služi, a i prevodioca, u klovna.

SERPENTINSKI KODEKS

     Ovaj tekst, pisan arhaičnim kaligrafskim slovima, jedini je verbalni element u jednoj knjizi u obliku harmonike, koja je ispunjena likovnim simbolima, u Biblioteci Vakvahe.

     Devet Kuća živih i mrtvih su Opsidijan, Plava Glina, Serpentina, Žuta Tugla, Crvena Tugla, Kiša, Oblak, Vetar i Mirni Vazduh. Četiri Kuće mrtvih imaju svoje boje, a to su bela i boja duge. Narodi koji žive sa ljudskim narodom žive u Kućama Zemlje; narodi divljine žive u Kućama Neba. Ptice su iz Kuća Neba, dolaze iz desne ruke, mogu govoriti za mrtve i odnositi im poruke, a njihova pera su reči koje su izgovorili mrtvi. Kad dete dođe iz Četiri Kuće da se rodi, ono dođe da živi u Kući svoje majke. Kuće Neba plešu Ples Zemlje, a Kuće Zemlje plešu Ples Neba. Kuća Plave Gline pleše Vodu, Kuća Žute Tugle pleše Vino, Kuća Serpentine pleše Leto, Kuća Crvene Tugle pleše Travu, Kuća Opsidijana pleše Mesec. Sve Kuće Zemlje i Neba plešu Sunce. Sunce sa ostalim zvezdama pleše obrazac Vraćanja. Hejija-if je obrazac tog obrasca i kuća svih Devet Kuća.

     U ovom tekstu se sažeto izlaže sastav društva, godine i Vaseljene, onako kako ga sagledava narod Doline.
     Bića ili stvorovi za koje se kaže da žive u Pet Kuća Zemlje i koji su nazvani Narodom Zemlje uključuju Zemlju samu, stene, zemljište i geološke formacije, Mesec, sve izvore, tokove i jezera neslane vode, sva ljudska bića sada živa, lovljene životinje 'lovnu divljač', pojedinačne životinje, domaće i prizemne ptice i sve biljke koje ljudi sakupljaju, seju, ili koriste.
     U narode Neba, koji se nazivaju i Narodima Četiri Kuće, Nebeskim Narodima, ili Narodima Duge, spadaju Sunce i zvezde, okeani, one divlje životinje koje nisu lovljene, sve životinje, biljke i osobe sagledane kao vrste, a ne kao jedinke, ljudska bića sagledana kao jedno pleme, jedan narod ili jedna živa vrsta, svi narodi i bića u snovima, vizijama i pričama, većina vrsta ptica, mrtvi i nerođeni.

     *Medved

     Tablica na stranama 46# i 47# prikazuje tih Devet Kuća, boje i pravce povezane sa svakom od njih, godišnju svetkovinu za koju je svaka od njih odgovorna i Lože, Društva i Veštine 'odnosno Umetnosti' povezane sa svakom. Tablica je shematska, a rasprava koja sledi je pojednostavljena. Može poslužiti kao sažeto objašnjenje izvesnih reči, fraza i neiskazanih pretpostavki na kojima su zasnovani dolinski tekstovi u ovoj knjizi i kao uvod u način razmišljanja Keša i u teme njihove umetnosti. Međutim, važno je imati na umu da ne postoji dolinski izvornik te tablice, niti ma šta slično. Iako su brojevi četiri, pet i devet, kao i prikazi Devet Kuća i njihovo raspoređivanje u hejija-if ili uzglobljenu spiralu, odnosno boje, pravci, godišnja doba i stvorenja povezana sa Kućama stalni motivi dolinske umetnosti i misli, dok su podele na Zemlju i Nebo, smrtnost i besmrtnost, povezane sa jednim temeljnim gramatičkim manevrom u tom jeziku 'zemaljski i nebeski način, ili modus, govora', pravljenje samih tablica i spiskova sa tom devetodelnom podelom i njenim različitim članovima i potpodelama delovalo bi na dolinski um kao posao donekle detinjast i - zbog fiksiranja i 'zaključavanja' informacija - rizičan i nedoličan.
     Tih Pet Kuća Zemlje jesu osnovni delovi društva, keški ekvivalent klanova ili deoba. Ne-Keši su nazivani ljudima od nijedne Kuće, beskućnicima, bezdomnima. Kuće su bile matrilinearne i egzogamne. Svi ljudski članovi iste Kuće smatrani su srodnicima prvog stepena, sa kojima je nedolično imati seksualne odnose 'vidi odeljak o 'Rodbini' na str. 424#'.
     Te Kuće nisu bile poređane ni po kakvoj hijerarhiji vlasti, vrednosti i tako dalje, niti je među njima postojalo takmaštvo radi višeg položaja; imale su nazive Prva, Druga i tako dalje Kuća, ali taj brojni redosled nije pretpostavljao baš nikakvo svrstavanje po vrednosti ili značaju. Jeste postojalo izvesno takmaštvo u vezi sa svetkovinama koje je svake godine priređivala svaka Kuća - ne toliko između Kuća, koliko unutar njih, u devet gradova. Ona reč koju ja obično prevodim kao ples - vakva 'wakwa' može takođe značiti obred, misteriju, ceremoniju, proslavu. Jedan godišnji krug vakvi sačinjava dolinsku godinu.
     U novembru, kad brda počnu da ozelenjavaju, Crveni Ćerpič 'Crvena Tugla' pleše Travu. U vreme zimske Sunčeve prekretnice svih devet kuća plešu Sunce. U vreme prolećne ravnodnevice Pet Kuća plešu Nebo, Četiri Kuće plešu Zemlju, a ceo taj ples nosi zajednički naziv Svet. Kad dođe drugi pun mesec posle toga, Opsidijan pleše Mesec. Na dan letnje Sunčeve prekretnice i u danima posle toga Serpentina pleše Leto. Početkom ili sredinom avgusta Plava Glina pleše Vodu kod izvora, bara i potoka. U vreme jesenje ravnodnevice Žuta Tugla pleše Vino ili Napijanje.
     Tih sedam velikih vakvi mogu se naći slikovno raspoređene u vidu hejija-ifa, tako što je u središtu 'ili Šarki, Zglobu' Svet, neposredno do njega su, sa leve strane, Sunce, a sa desne strane Mesec, slede Trava i Leto, a na levom i na desnom kraju crteža su Vino i Voda. Takva nesekvencijalna slika godine osobena je za hronologiju Doline. A pošto tamošnja dvosezonska klima nije bila podobna za datiranje po godišnjim dobima, u razgovorima su događaji obično datirani u odnosu na vakve: pre Trave, između Vode i Vina, posle Meseca. 'Odeljak "Vreme i Grad" na str. 149# razrađuje dolinske predstave o vremenu.'
     U svakom od tih devet gradova materijalna manifestacija svake od Pet Kuća bile su hejime. Nalazeći da svi prevodi tipa "crkva, hram, svetilište, loža" vode u pogrešnom pravcu, upotrebljavala sam u ovoj knjizi kešku reč. Ona je obrazovana od delova heya, heyiya - čije konotacije uključuju svetost, šarku, vezu, spiralu, središte, izricanje pohvala i promenu - i ma, kuća.
     Figura hejija-if, dve spirale koje se stiču ka zajedničkom 'praznom' središtu, bila je materijalno ili vizuelno tumačenje zamisli hejije. Variran i razrađivan na bezbroj načina, hejija-if bio je koreografski i gestovni element u plesanju, a oblik pozornice i kretanje po pozornici tokom drame bili su zasnovani na hejija-ifu; on je bio i organizaciono sredstvo u planiranju gradova, u grafičkim i kiparskim oblicima, u dekoraciji i u građenju muzičkih instrumenata; služio je kao tema za meditaciju i kao neiscrpna metafora. Kroz taj vizuelni oblik izražavala se jedna ideja koja je prožela dolinsku misao i kulturu.

     *Puma

KARTA DEVET KUĆA

     PET KUĆA ZEMLJE
     Prva Kuća Druga Kuća Treća Kuća Četvrta Kuća Peta Kuća
     OPSIDIJAN PLAVA GLINA SERPENTINA ŽUTA TUGLA CRVENA TUGLA
     severoistok severozapad s, i, j, z jugoistok jugozapad
     crno plavo zeleno žuto crveno
     mesec neslane vode stene tle tle
     Pravac kretanja povezan sa svih Pet Kuća Zemlje jeste ka unutra.
     ŽITELJI
     Oni koji stanuju u Pet Kuća Zemlje jesu Zemlja sama, Mesec, sve stene i svi oblici kopna, sve neslane vode, pojedinačne životinje i ljudska bića sada živa, biljke koje ljudi koriste, domaće ptice i one koje žive na tlu, lovna divljač i domaće životinje.
     Domaće životinje i ptice: ovce, goveda, konji, magarci, mazge, mačke, psi, himpiji, živina, kućni ljubimci.
     Lovna divljač i ptice koje se love: jeleni, žbunski zec, veliki zec, divlja svinja, veverica, oposum, prepelica, fazan, divlja živina; ponekad divlja stoka, slatkovodne ribe, žabe, krabe.
     Skupljačko bilje: bobičavo voće, semenske trave, korenje, lekovite trave, salate, jestive gljive, orasi, divlje voćke, stabla pogodna za drvnu građu, žiroviti i žučni hrastovi, kalifornijski rogoz, trava pahulja, divlje cveće i tako dalje.
     Domaće biljke - drvne: maslina, šljiva, breskva, nektarina, kajsija, trešnja, višnja, kruška, grožđe, badem, lešnik, pomorandža, limun, jabuka, ruža i tako dalje.
     Domaće biljke - nedrvne: pasulj, grašak, legumi, kukuruz, bundeva, krompiri, crni luk, paradajz, tomatilo, biberi, okra, beli luk, povrće iz porodice kupusa, korensko povrće, lubenice i dinje, lekovite trave; konoplja, pamuk, lan; baštensko cveće, i tako dalje.
     SVEČANOSTI
     Žitelji svih Pet Kuća Zemlje zajedno plešu Nebeske plesove svečanosti Sveta 'oko prolećne ravnodnevice' i Ples Sunca 'u vreme kratkodnevice'.
     Mesečev Ples Vodeni Ples Letnji Ples Vinski Ples Travni Ples
     LOŽE
     Loža Lovora i Loža Tragača su pod pokroviteljstvom svih Pet Kuća Zemlje.
     Loža Krvi Loža Lovaca Lekarska Loža Loža Saditelja
     Društvo Klovnova Loža Ribolovaca Društvo Hrasta Društvo Zelenog
     Krvi Loža Soli Društvo Masline
     Društvo Belih Klovnova
     Društvo Jagnjeta
     UMETNOSTI
     Staklarska umetnost Lončarska umetnost Knjiška umetnost Umetnost drveta Vinarska umetnost
     Štavilačka umetnost Umetnost vode Umetnost bubnjeva Kovačka umetnost
     Tkačka umetnost
     ČETIRI KUĆE NEBA
     Šesta Kuća Sedma Kuća Osma Kuća Deveta Kuća
     KIŠA OBLAK VETAR MIRNI VAZDUH
     Za sve Četiri Kuće Neba pravci su prema nadiru i prema zenitu.
     Boje sve Četiri Kuće Neba su dugin spektar i bela.
     medved puma kojot jastreb
     smrt san divljina večnost
     dole gore preko napolje
     ŽITELJI
     Oni koji stanuju u Četiri Kuće Neba jesu većina ptica, morske ribe, školjke, divlje životinje koje nisu lovljene radi hrane 'puma, ris, divlja mačka, kojot, divlji pas, medved, kobac, miš, voluharica, pacov, šumski pacov, veverica, zemaljska veverica, čipmank, krtica, tvor, bodljikavo prase, dabar, lija, šišmiš', reptili, vodozemci, insekti; svaka biljka ili životinja shvaćena kao vrsta, ili uopšteno; ljudska bića shvaćena kao vrsta, narod, pleme ili nacija; mrtvi; nerođeni; sva bića u pričama ili snovima; okeani, Sunce, zvezde.
     SVEČANOSTI
     Stanovnici Čertiri Kuće plešu Plesove Zemlje na Svetskoj Svečanosti, kao i Ples Sunca.
     LOŽE
     Loža Crne Tugle i Loža Madrone su pod pokroviteljstvom sve Četiri Kuće Neba.
     UMETNOSTI
     Mlinarska umetnost je pod pokroviteljstvom sve Četiri Kuće Neba.

     U dolinaškom gradu svako je imao dve kuće: kuća u kojoj stanuješ, tvoje boravište, nalazi se u Levoj Ruci grada koji ima oblik dvojne spirale; a u Desnoj Ruci je tvoja Kuća, to su tvoje hejime. U domaćinstvu živiš sa onima koji su tvoji srodnici, po krvi ili po osnovu braka; u hejimama se srećeš sa svojom širom i trajnijom porodicom. Hejime su bile središte obožavanja, poučavanja, obuke, izučavanja, bile su sastajalište, politički forum, radionica, biblioteka, arhiv, muzej, berza, sirotište, hotel, studentski dom, utočište, mesto za gazdovanje dobrima i glavno središte ekonomske kontrole i upravljanja za celu zajednicu, kako interno, tako i u pogledu trgovine sa drugim gradovima naroda Keš i sa narodima izvan Doline.
     U manjim gradovima hejime su bile velike petostrane podzemne odaje, izdeljene pregradama; iz zemlje je virio samo niski, četvorostrani, piramidni krov. Stepeništa su polazila od uglova ka vrhu, a ulaz je vodio kroz otvor na samom vrhu, pa merdevinama. U Telini i Kastohi odaje i krov bili su mnogo veći, a u Vakvahi, na Planini, hejime su bile pet velikih podzemnih kompleksa; njihove veličanstvene krovne piramide bile su okružene trgovima i pomoćnim zgradama. Javni prostor uokviren krivinom stambenih zgrada zvao se zborište ili zajedničko mesto; a prostor uokviren krivinom pet hejima zvao se plesalište. Mapa grada Sinšana na str. 178# pokazuje kakav je bio prostorni raspored keškog grada.
     Dalje razmatranje o združenosti Loža i Umetnosti sa Kućama nalazi se u odeljku 'Lože, Društva, Umetnosti' na str. 430#. Kao što tablica pokazuje, Mlinari, čija su zanimanja uključivala odgovornost za vodenice, vetrenjače, generatore, različite vrste inženjerstva, kao i za pravljenje, korišćenje i održavanje mašina, imali su cenjen ali donekle nepravilan položaj, jer nijedna Kuća među živima nije bila odgovorna za njih.
     Druge prividne nepravilnosti su posledica načina na koji je karta crtana i prevođenja. U engleskom jeziku čovek može reći da prepelica živi u Drugoj Kući, ali ako kažemo da žbunić paradajza živi u Petoj Kući, to već zvuči pomalo čudno; dok je tvrdnja da mrtvi i nerođeni stanuju u Kućama Neba veoma čudna. Keši bi mogli reći da je to zato što mi sami ne živimo u Kućama, nego ostajemo izvan.

     *Kojot

     Zgrade hejima su, ako vam je volja da tako kažete, Pet Kuća, ili materijalna ispoljavanja istih, odnosno njihovi prikazi. Kad je reč o Četiri Kuće, njihove glavna ispoljavanja su meteorološke: kiša za Šestu Kuću, oblaci, magla i izmaglica za Sedmu, vetar za Osmu, a za Devetu Kuću nepomični vazduh, razređeni vazduh, koji se i dahom naziva. Drugi veliki simboli Četiri Kuće - Medved, Puma, Kojot, Jastreb - mogu se sagledati kao mitološka sredstva, imaginativne konfiguracije, što bi značilo da ih ne treba shvatati doslovno; ipak, ne može se otpisati i doslovni vid. Ući u Kojotsku Kuću znači biti promenjen. Opet, Četiri Kuće su i i Kuće Smrti, Sna, Divljine, Večnosti. Svi ovi vidovi su međusobno povezani, tako da kiša, medved imrt mogu jedno drugo simbolisati; verbalne i ikonografske slike cvetaju u ovoj povezanosti. Čitav sistem je duboko metaforičan. Svoditi ga na ma koji drugi oblik bilo bi, po oceni naroda Doline, sujeverno.
     Iz tog razloga sistem Devet Kuća ne nazivam religijom niti hejime religijskim građevinama, uprkos očite i neprekidne povezanosti dolinskog življenja i mišljenja sa svetošću. Oni nisu imali ni boga, ni bogove, ni veru. Ono što su, čini se, imali, bila je metafora koja dejstvuje. Zamisao koja se najviše primiče središtu te vizije jeste Kuća, znak je uzglobljena spirala ili hejija-if, a reč - ona u središtu, reč hvaljenja i promene - jeste heja!

     *Jastreb

GDE JE TO

     Planine koje u dva uporedna lanca uokviruju Dolinu nisu visoke; čak i Baba, Ama Kulkun, stari vulkan u kome se ta dva lanca sastaju i čine upetljani čvor, nije mnogo viša od hiljadu dvesta metara. Dno Doline je aluvijalna ravan; iz njega se brda dižu strmo, a na oba ta planinska lanca teren je veoma neravan, duboko izbrazdan jarugama koje su izdubili potoci. Na nagibima koji su okrenuti ka istoku i zaklonjeni od morskog vetra drveće i žbunje raste gusto: diger-bor, jela, crveno drvo, madrona i manzanit; žbunje i razni hrastovi - živi, mrki, beli i crni, i veliki hrast-dolinac; američki divlji kesten, zalivski lovor, vrba, jasen i jova. Tamo gde je suvlje, čaparel: niski, gusti čestari i trnjaci, trava bak-braš ili divlji ljiljani koji pred kraj kiša cvetaju slatkom plavom i ljubičastom bojom, pa belo cvetajući šamiz, pa čaparelski grašak, jelen-drvo, tojon, kofiberi, kojotski žbun i, večito, skrab-hrast i, uvek, otrovni hrast. Duž potoka rastu slatkožbun, okeanska kapljica, žuta azaleja, divlja ruža i divlja kalifornijska puzavica; na zapadnim, vetrovitim stranama brda i na oblim bregovima od minerala serpentina rastu samo divlje trave i divlje cveće.
     Oduvek je to stroga zemlja, širokogruda u davanju, ali ne bujna, ne meka, ne blaga. Odvajkada ima samo dva godišnja doba: jedno mokro, jedno suvo. Kiše i žege umeju da budu silne, zastrašujuće. Biljke prolaze kroz svoj slatki, postojani redosled cvetanja, zrenja, odmaranja, kao i svuda, ali smenjivanje ta dva godišnja doba je više preokret nego prelaz. Nekoliko tamnosivih, pljuskovitih dana, kad izgoreli pa namočeni mrki bregovi odjednom zablistaju bolnim, ubodnim zelenilom nove trave... Nekoliko oblacima namreškanih, zračnih dana kad narandžasti makovi, plava obrnika, grahorica, detelina, divlji ljiljan, brodija, plavooka trava, bela rada, ljiljan - svi odjednom cvetaju, cele strane brda postaju bele, purpurne, plave i zlatne, ali istovremeno se trava suši, bledi, a divlji ječam je već posejao svoje seme. To su vremena promena: ozelenjavanjem se ulazi u zimu, umiranjem u leto.
     Dođe magla. Ona stiže sa ogromnih ravnih močvara, morskih močvara, i tršćaka, iz estuarija i beskrajnih tula na jugoistoku i sa morskih plaža s one strane jugozapadnog lanca. Oko Gore Sinšanke i Gore Stražarke i Gore Izvorke, tvrdih, mrkih, bezdubinskih obrisa na suvom nebu, magla nastupa, vlažeći, zamućujući i brišući stvari. Planine nestanu, sve, tiho. Pod niskim krovom brda su nejasna. Na svakom listu orošenje, kapljice. Smeđe čaparelske ptičice letucaju nesigurno i oglašavaju se zvucima cpp, tkk, negde su blizu, ali ih nikad ne vidiš. Hrast dolinac - nadneo se, ogroman, nad tebe, ne vidiš kud sežu njegove ručerde. Ako pođeš uzbrdo od Vakvahe jednog takvog jutra, negde duž puta izići ćeš iz magle: iskoračiš baš kroz taj krov, okreneš se i baciš pogled nazad, na more magle koje se u brilijantnoj tišini razbija o brda. Ono to čini odavno. Ta brda su stara, ali je magla starija.
     Zemljište u Dolini je crna ili smeđa glina podesna za pravljenje nepečene cigle - ćerpiča to jest tugle. Ima i onog crvenog tla koje nastaje raspadanjem plavo-zelene serpentinske stene, sa žilama vulkanskog pepela; nije to bogato, otvoreno, podatno zemljište, nego je škrto, zadrto, zlovoljno. Pšenicu ispljune. Seljaku tera da uzgaja vinovu lozu, maslinu, kao i ružu, limun, šljivu. Tvrde stvari, slatkomirisne, jakog ukusa, dugovečne. I kukuruz, pasulj, bundevu, lubenice, dinje, šargarepe, salate, šta ti je volja, šta god hoćeš, ako dovoljno zapneš, i ako ga kopaš kad je kao kaša sveže zamešanog cementa, a zalivaš kad je kao stvrdnut beton. Teško zemljište.
     U našim danima Reka ove Doline jedva curka u sušnoj godini, kad u septembru svi potoci osim najvećih sasvim presuše; ali Na će postati veći, mada kraći, vodotok. Kad Velika Dolina bude, kao celina, utonula, cepanje Zemljine kore duž raselina i verovatno neki džepovi magme ispod Ama Kulkune izazvaće podizanje nadmorske visine Doline; takođe će se povisiti nivo podzemnih voda u Dolini; uz dodatno dejstvo vrelih leta Velike Doline, veoma ublaženih Unutarašnjim morem, ogromnim močvarama i morskim maglama koje će ploviti iznad morskih struja kroz daleko širu Kapiju, klima će biti preinačena. Suva sezona neće biti ovako izrazito suva; potoci će biti puniji, reka dostojanstvenija i zamašnija, dostojnija obožavanja. Ipak, samo je pedesetak kilometara od izvora do mora.
     Pedeset kilometara može biti dugo ili kratko. To zavisi od načina na koji ih prelaziš; od onoga što Keši opisuju izrazom vakvaha.
     Oni svečano, učtivo, uz izraze uveravanja da će sve biti u redu, uzimaju na zajam vodu iz Reke i njenih pritočica, da je piju i da sa njom budu čisti i da navodnjavaju; oni vodu koriste umno, obazrivo. Žive na području koje na pohlepu uzvraća sušom i smrću. Teška zemlja: nadmena, a osetljiva. Kao jeleni koji na njoj žive i koji će ti krasti hranu i biti tvoja hrana, mršavi, sitni jeleni, lopovi i plen, susedi, motritelji i motreni, radoznali, neuplašeni, nepoverljivi, nepripitomljivi. Uvek i samo divlji.
     Koreni i izvori Doline oduvek su bili divlji. Tačni rasporedi kočića uz koje se vije vinova loza i okresanih loza, redovi sivih stabala maslina, formalna veličanstvenost rascvalih voćnjaka badema, oštropapkaste ovce i tamnooka goveda, kamene vinarije, stari ambari, vodenična i druga mašinerija dole pokraj vode, senoviti gradići, sve je to lepo, humano i krasno, ali koreni Doline su koreni diger-bora, skrab-hrasta i divljih trava koje ni za šta ne mare niti se iko o njima brine; a na izvorima tamošnjih potoka voda se diže kroz pukotine otvorene zemljotresima, između stena koje su bile morska dna pre nego što je ljudski rod nastao, iznad ognjeva u unutrašnjosti Zemlje. Korenje ove Doline je u divljačnosti, snevanju, umiranju, večnosti. Ovdašnje jelenje staze i staze stopalima utabane i one kolske - zaobilaze korenje stvari. Ne idu pravo. Može biti potreban ceo život da pređeš pedeset kilometara i da se vratiš.

PANDORA ZABRINUTO RAZMIŠLJA O TOME ŠTA RADI: OBRAZAC

     Neće Pandora da gleda u teleskop sa njegove široke strane, pa da vidi Dolinu draguljno blistavu, izdvojenu, majušnu, celu. Sklapa oči, jer ona ne želi da vidi, jasno joj je šta bi videla: Sve Pod Kontrolom. Kuću lutaka bi videla. Državu lutaka.
     Pandora, žmureći, juri napolje, iz opservatorije, i grabi, šakama grabi.
     I šta dobija, osim posekotina na rukama? Parčiće, komade, odlomke. Krhotine. Delove Doline, a oni su u prirodnoj veličini. Ništa izdaleka, sve u ruci, da opipaš, držiš, čuješ. Ne intelektualno, nego mentalno. Ne duhovno, nego sa težinom. Parče madronskog drveta, komad opsidijana. I plave gline. Pa ako je činija i polupana 'a ova jeste', neka um iz te gline, iz načina na koji je to pravljeno i pečeno, iz obrasca 'čak i ako je nepotpun, a ovaj jeste' crpe energiju. Neka srce dopuni obrazac.

NEKE OD PRIČA ZA GLASNO PRIČANJE