NEKE PRIČE KOJE SU ISPRIČANE GLASNO JEDNE VEČERI U SUVOJ SEZONI U LETNJIKOVCU IZNAD SINŠANA

     Dakle, bila Kojotkinja u svetu i išla, znaš, i sretne dedu Medu.
     "Ja ću s tobom", veli Kojota.
     Meda kaže: "Ne, molim te, nemoj sa mnom. Ne želim da dođeš. Sakupiću sve medvede pa ćemo u rat protiv ljudskih bića. Nije mi volja da ti pođeš."
     Reče Kojota: "Uuu, pa to je strašno, strava je tako nešto uraditi. Poginućeš, izginuće. Nemoj ratovati, molim te, ne ratuj! Svi treba da živimo u miru i da se volimo!" Dok je to pričala, krala je muda Medi, odsecala ih je opsidijanskim nožem koji je maznula iz Doktorske Lože, a nož je toliko oštar bio da Medo nije ništa osetio.
     Kad je završila, klisnula je, odnoseći medvedova muda u jednoj kesi. Otišla je do mesta gde su ljudska bića bila. Ljudi su pušili duvan i pevali, pravili barut i metke, čistili puške, spremali se za rat sa medvedima. Kojota ode do njihovog generala, pa će reći: "Uuu, ala ste vi hrabri, vi junaci, vi pravi ratnici! Kakvu hrabrost imate, idete u rat protiv medveda, a imate samo puške!"
     Taj se čovek zabrine, pa kaže: "A šta oni imaju od oružja?"
     Kojotica će: "Imaju tajna oružja, ne mogu ti kazati." A kad se istinski zabrinuo, ona će: "Imaju ogromne puške iz kojih ispaljuju čarobne metke od kojih ljudi postaju medvedi. Donela sam dva takva", i pokaže mu testise medveda.
     Svi ratnici dođoše, pogledaše i rekoše: "Šta ćemo sad?"
     Kojotica reče: "Pa, evo šta bi trebalo da uradite sad. Trebalo bi da vaš general ispali svoje čarobne metke na medvede pa da se oni pretvore u ljude."
     Ali general reče: "Ama, ne. Isterajte ovu kojošturu odavde, samo nam pravi sranje!" Pripucaju oni na Kojotu, a ona utekne.
     Počne rat. Međedi su imali srca i kandže, ljudi duvanski dim i puške. Ljudi pogodiše i poubijaše sve medvede jednog za drugim, sve sem poslednjih četiri-pet, koji su kasno stigli u rat, pa su mogli i da pobegnu. Pobegnu oni i posakrivaju se po divljini.
     Tamo sretnu Kojotkinju.
     "Pa zašto to učini, Kojoto?" rekoše joj. "Zašto nam ne pomože? Ništa nisi uradila osim što si ukrala jaja našem najboljem borcu!"
     Kojota reče: "Da sam uspela i onom ljudskom čoveku da maznem jaja, sve bi dobro bilo. Slušajte. Ljudi se jebu suviše često i razmišljaju suviše brzo. Vi, medvedi, jebete se samo jednom godišnje, a spavate mnogo i premnogo. Nemate vi izgleda protiv njih. Ostanite ovde sa mnom. Ne bih rekla da je rat pravi način da se živi sa tim narodom."
     I tako medvedi ostanu u divljini. Većina životinja je ostala u divljini sa Kojoticom. Ali mravi ne. Oni su bili rešeni da ratuju protiv ljudskog roda i to su činili i to evo i sad čine.

     'Drugi govornik:' Jeste, jeste, stvarno. A Žena Buva, ona je Kojoti stara drugarica, eto, znate, one žive zajedno. Ona svu svoju dečicu šalje u napade na kuće ljudi. Kaže: "Idite da ih zasvrbi, idite da njihovu decu malo svrbne - malo svrbne!" 'Govornik malo zagolica jedno dete, a ono podvrisne.'
     'Treći govornik.' E, da, da. Onda, znate, bilo je ono vreme, takođe u svetu, kad je Kojotkinja rekla Psu: "Ljuta sam što je taj ljudski narod pobedio u ratu sa medvedima. Idite u njihov grad i ubijte onoga, onoga njihovog generala."
     Pas je pristao. Otišao je u ljudski grad. Ali tamo, u onom domaćinstvu gde je taj general živeo, žene dadoše psu meso, povadiše mu krpelje iz ušiju, počeše ga gladiti po glavi, pripitomiše ga. Onda, kad bi govorile "Lezi", on bi legao, kad bi govorile "Dođi" on bi dolazio. Taj pas je izneverio Kojoticu. Pridružio se ljudskom narodu.
     'Razgovor neko vreme luta, a mlađu decu hvata dremež. Kad legnu na spavanje na tremu letnjikovca, neko od starijih ljudi izvesno vreme peva dvonotni napev. Posle ovoga nastupaju tišina i pesma cvrčaka. Onda prvi govornik opet počinje.'
     Taj čovek, znate, taj general što je pobio medvede, e, pa, htelo mu se da i njegovi sinovi budu generali rata, kao on, junaci. Smatrao je da se junaštvo njegove duše nalazi u mudima. Možda je tu pomisao dobio od Kojotice. Zato ih je sam sebi odsekao i stavio svako mudo u po jednu bakrenu lopticu; sam je te dve loptice izradio, a svaka se sastojala od dve polovine koje su se mogle zavrtnjima povezati jer su imale odgovarajuće navoje. Onda je obojici svojih sinova dao po jednu. Rekao je: "Čak i ako budete upola onakvi muškarci kao što sam bio ja, biće dovoljno. Bićete neustrašivi, osvajaćete, ubijaćete svoje neprijatelje." Eto šta je on rekao njima.
     Samo, njegovi sinovi nisu u to poverovali. Svaki je mislio da su mu oba muda potrebna.
     Jedan od njih ode drugome u kuću, noću, sa nožem. A onaj drugi ga je čekao tamo, isto sa nožem. Oni jedan na drugoga, pobodu se, i nastave se bosti i seći, dok najposle ne umru oba od krvarenja. Ujutru - obojica mrtvi. Iziđe starac iz svoje kuće, vidi krv na stazama, krv na stepenicama, ljude koji plaču, i vidi svoje sinove zgurene, krute i mrtve. Razbesni se on, u silnu jarost padne, stane vikati: "Vraćajte mi moja muda!"
     Međutim, supruge tih sinova su već bile izbacile muda iz loptica. Bacile su muda na brdo lešinara, sa kasapskim otpacima, jer su muda već počela smrdeti. Zato, kad je matori počeo da se dernja, one rekoše jedna drugoj: "Šta ćemo?" Pa opraše unutrašnjost tih bakarnih loptica što ih je on napravio i zavariše ih da ostanu večno zatvorene 'mada je moguće i da su ih lepkom zalepile' i dadoše ih starome.
     "Evo, na, to su ti tvoja dragocena muda, taste", rekoše. "Bilo bi dobro da ih prišiješ natrag tamo gde pripadaju. Sva deca tvojih sinova su devojčice, muda im ne trebaju."
     I tako matori prišije bakarne loptice sebi između nogu i počne svuda da se šeta sa njima. A one zvekeću, klepeću. Govorio je: "Čim se bude u ovom gradu rodio pravi general rata, daću mu ih." Ali ta muda nisu bila ništa, bila su prazne loptice. Kad je starac umro, sahranili su te dve loptice zajedno sa njegovim pepelom.
     'Treći govornik.' Jest, jest, uistinu. Posle je Kojotica došla i iskopala ih.
     'Drugi govornik.' Tako je, baš je tako. Onda ih je nosila kao minđuše kad je plesala Mesec.

     PRIMEDBA PREVODIOCA. Bilo je jasno da je priča o ratu sa medvedima bila, u izvornom obliku, poznata prisutnim odraslim slušaocima. Oni su izražavali svoje pohvalno mišljenje mrmljanjem i smehom, ali to su bile samo pohvale zbog dosetljivo sročenih rečenica. Činilo se da je i priča o Psu skraćena verzija dobro znane priče. Da li je priča koju su ispričali posle odlaska mlađe dece na spavanje bila varijacija na dobro znanu temu, ili je bila u celosti improvizovana, ili nešto između toga dvoga, ne znam; moj je utisak bio da slušaoci ne znaju šta će se u priči dogoditi i da sarađuju, svojim smehom i dobacivanjem, u izmišljanju i izvođenju priče.

ŠAHUGOTEN

     U verziji koju je ispričala priređivačici mala Medvedica

     Bila jednom jedna porodica Plave Gline u Unmalinu i imala dete ribu. Bila je to devojčica ali i riba. Ponekad je bila više ljudsko biće, a ponekad više riba. Disala je i vazduh i vodu, zato što je imala i pluća i škrge. Dugo su je držali daleko od vode, misleći da će ona postati više ljudska ako se zadržava na vazduhu. Nije dobro hodala: noge su joj bile slabe i mogle su praviti samo kratke korake. Ali jednom, kad je bila beba i kad su radili na njivama, ostavili su je da spava u senci, a ona se probudila i otpuzila do obližnjeg rezervoara vode. Vrate se oni i pogledaju, a košara prazna. Dede, babe, roditelji, svi pojure da je traže okolo. Njen brat je otišao do obale tog bazena, u kome je bila rezerva vode, i čuo pljuskanje. Pogledao je preko vode i video kako mu sestra iskače kao pastrmka. Kad su došli i drugi, ona je zaronila i ostala ispod vode. Mislili su - udavila se. Svi su zagazili u vodu i počeli da prevrću blato. Ona se sakrila na dno, u blato i sluz, ali na kraju su je našli, videli su njeno svetlucanje. Kad su je izneli iz vode grčila se celim telom, zevajući, sve dok nije opet prodisala vazduh.
     Posle toga držali su je zatvorenu u kući, ili su, van kuće, ostajali neposredno pored nje. Njen stariji brat nosio ju je tamo i amo. On je bio taj koji je uvek ostajao uz nju. Ona nije nešto mnogo rasla, bila je još vrlo mala za devojčicu kad je ušla u godine sazrevanja; zato je brat i sad mogao da je nosi. Ona bi zatražila da je odnese do Reke, a on je odgovarao: "Čekaj neko vreme, kekošbi, čekni još neko vreme!" Pomagao je u čuvanju stoke u Unmalinu, a dok se time bavio ostavljao je svoju sestru u nekom od potočića ili plitkih bara, da se tamo brčka i igra. On je stražario, gledajući je odozgo, sa obale. Onda, kad je ojačala, kad se zadevojčila i kad je učila pesme Lože Krvi, on ju je počeo izvoditi u opsidijanske hejime i čekati na izlazu, a uveče je na Reku voditi, nizvodno od grada, na mesto gde Reka obilazi Unmalinsko brdo i stvara duboke virove. Plivala je daleko, a on ju je čekao. Svake večeri plivala je dalje, a on je čekao duže.
     On joj reče: "Kekošbi, kekošbinje, pitaju kuda mi to idemo uveče, zašto ostajemo sa krdom tako kasno."
     Ona reče: "Takošbi, matakošbi, ne volim pesme koje pevaju ispod zemlje u Prvoj Kući, pesme krvi. Volim vodene pesme koje pevaju u nešoj Kući. Ne želim da se vraćam u vazduh, u zemlju."
     On reče: "Nemoj otplivati!"
     Ona reče: "Trudiću se da ne otplivam."
     Ali jednog dana otplivala je tako daleko da je u vodi osetila, kroz kožu, ukus mora. Vratila se, doplivala do svog brata koji je čekao pored dubokog vira ispod brega. Reče mu: "Matakošbi, moram otići. Okusila sam krv u Reci. Sad moram dalje." Njih dvoje prisloniše obraz uz obraz. Ona kliznu natrag u vodu i otpliva. Mladić ode kući. Kaza: "Otišla je, u more otplivala." Tad ljudi pomisliše da ju je on ostavio u Reci, da se umorio od nošenja svoje sestre i od staranja o njoj. Narod je bacao krivicu na njega, govoreći mu: "Što si je puštao blizu Reke? Što je ne zadrža na suvom? I zašto ne ostade uz nju?" On je osećao stid i gorki jad. Kad je bio sa stokom na poljima i u ambarima, plakao je od sramote i usamljenosti. Govorio je ribama u Reci i morskim galebovima koji su po vlažnom vremenu dolazili uz Dolinu: "Ako vidite moju sestru, recite joj da dođe domu svome!"
     Ali mnogo vremena prođe pre njenog povratka domu. On je svake večeri šetao kraj reke. A kad je počela kišna sezona, on jedne večeri, dok se mrak zgušnjavao, ugleda kroz kišu nešto belo ispod vode, pod obalom, blizu mesta gde je bio jedan dubok vir. Začu zvuk - ošš, ošššš - nalik na talase mora. Siđe kroz vrbe. Ona je to bila u vodi, u plićaku pokraj same obale, bila je vrlo bela i dozivala je: "Takošbi! Matakošbi!" On htede iz vode da je iznese, ali utom ona povika: "Ne! Nemoj!" Bela je bila i mnogo proširenog stomaka. Tu se i porodila, u vodi, u plićaku kraj obale: dete, dete bele boje, ne riba nego beli dečak. Brat ga izvadi iz vode i zavi u svoju košulju. Ona to vide, onda se prope telom u luk unazad i umre u toj plitkoj vodi. Naiđoše ljudi; odvedoše tu bebu i njenog ujaka kući. Pesme za smrt su onda otpevali i pokojnicu spalili sutra na onom spaljivalištu dole, kod mesta zvanog Seba. Pepeo u Reku, a ne u zemlju, staviše. Šahugoten, Morem-rođen, tako nazvaše bebu. Ima u Unmalinu sada nekih ljudi, Opsidijanaca, kože beličaste, koji su unuci kćeri Šahugotenove.

ČUVULJA

     Recitovao Flečer, bibliotekar Unmalinske Serpentine. Ovo je primer 'formalne' recitacije, izvođenja jedne priče, za razliku od neformalnog ili improvizovanog pričanja priče. Sasvim je jasno da ova priča služi kao deo nastave. Smatra se da je istinita, ili činjenična, iako u Čumou postoji druga verzija koja počinje rečima: 'Tamo dole, s one strane Doline, u onom Tahas Tuhasu...'

     Tamo gore s one strane Doline, u onom Čumou, bila jednom jedna mlada žena u Trećoj Kući, učena, u odeći još nebojenoj; tamo su joj dali da bude čuvulja-sačuvulja, ona koja se brine o stvarima i sklanja ih na prava mesta i vadi ih odatle, o svim hejimskim stvarima potrebnim za plesanje, pevanje, nastavu i davanje. Bilo je tu halja, kostima za plesače Leta, i kamenova je bilo, pa slika na hartiji, tkanini i drvetu; čuvala je ona i veliki izbor pera, kapa, muzičkih instrumenata, jezičastih bubnjeva, a i jedan veliki bubanj za vakvu; pa plesne zvečke, načinjene od tikve i školjke i jelenjih papaka i glinenih delova; a čuvala je i spise, knjige, slatke i gorke trave i suvo cveće, rezbarije i hehole-noe svih vrsta, ulja, alate i alatke za pravljenje i popravku, i svakojake vredne i časne stvari te vrste, i posude za čuvanje njih, i omotače za njih, i police, ormane, i posebna mesta gde se sve to stavljalo, i sve kako valja i treba, čisto, dolično i lepo; a ona je bila ta čuvulja koja je sve to čuvala. To je njen dar bio, to je radila dobro, i u radu nalazila zadovoljstvo. Kad god je išta zatrebalo, ona je to iznosila iz spremišta, i bilo je spremno za upotrebu. A kad god je neko nešto dao, ona je to spremala na pravo mesto. Šta god se isprljalo ili pohabalo, ona je to očistila i popravila, a kad se sasvim ishabalo ona je toj istoj stvari nalazila neku drugu upotrebu. Nastavila je time da se bavi i kad je učinila zalaženje u kopno i kad se udala i kad je bila majka. To joj je glavni posao bio i niko osim nje nije ga za te hejime radio.
     Jednom neki čovek napravio duborez od madronskog drveta, divnu stvar, hehole-no, da to da onoj Kući u kojoj madrona raste. Ostavio on to u petom uglu velike sobe. Čuvulja je rezbariju primetila posle odlaska ostalih ljudi kući. Podigne ona rezbariju, dopadne joj se i posle dugog držanja i gledanja pomisli ona ovako: 'Ovo mi odgovara; ovo kao da je za mene pravljeno. Ovo je za mene. Čuvaću ja ovo neko vreme.' Odnela je tu stvar kući, u svoje domaćinstvo, i stavila je u svoju košaru sa poklopcem, ispod drugih stvari. Tamo je rezbarija i ostala. Čuvulja rezbariju nije često gledala, niti ju je upotrebljavala.
     Drugi put napravio neki čovek za Serpentinu plesnu haljinu od jelenje kože sa našivenom čipkom u vidu lišća i sa bakarnim ukrasima u obliku dugačkih žireva. Čuvulja ju je stavljala sad u ovu pregradu, sad u onu škrinju, na raznim mestima u hejimama, razmišljajući: 'Ovo izgleda kao da bi meni dobro stajalo.' Probala je halju, a onda u njoj i ostala i po ceo dan u njoj radila, misleći: 'Dobro mi stoji; odgovara mi. Za mene je pravljeno. Možda ću u tome plesati kad bude sledeće Leto. A neko drugi bi mogao ovu haljinu odabrati pre mene. Zadržaću je ja do Leta.' Odnela ju je kući, u svoje domaćinstvo, i stavila je na dno svoje odevne škrinje. Tamo halja i ostade. A ona je ne obuče kad poče sledeći ples Leta.
     Danas dan, sutra dan, jednog dana neka porodica donese mnogo praška od manzanitinih bobica za hejime. Čuvulja ostavi jedan deo u peti ugao; ostatak odnese kući, u svoje domaćinstvo, misleći: 'Mome sinu bude suvo grlo od prašine u suvom godišnjem dobu, onda on tako gadno kašlje, trebaće mu jabukovača od manzanite za takve prilike. Ovo ću ja da sačuvam i da upotrebim kad njemu bude potrebno.' Stavila je prašak u jednu staklenu teglu sa čepom, u podrumu svoje kuće, u svom domaćinstvu. Tamo prašak i ostade. Ona od njega ne napravi nimalo jabukovače kad poče suva sezona.
     Opet, jednom, neka žena dade sviralu od jelenske butne kosti, vrlo staru, koja je odavno u Drugoj Kući čuvana; mnogo puta je ta frula svirala četvoronotnu heju. Čuvulja je stavi uz ostale flaute Treće Kuće, ali se poče često vraćati do nje, vaditi je iz kutije, premeštati je po policama, misleći: 'Ovo ovde ne pripada; za svirku je prestaro. Nepažljivi ljudi sviraju u ovakve svirale - deca, muzičari. Ne može se sa nečim ovako starim i lepim postupati kao da je obična svirala.' Odnela je to svojoj kući, u svoje domaćinstvo, i stavila u svoju poklopljenu košaru. Tamo svirala i ostade. U nju niko ne zasvira.

     *Svirala od jelenske kosti

     Tek, jedanput, neki čovek donese parče kukuruznog hleba. Vrlo je star bio i već mutne pameti, a i to parče hleba bilo je staro, suvo i tvrdo; on ga nije mogao žvakati. Odlomio je onaj komad koji je hteo sažvakati, i bacio ga, a ostatak stavio u peti ugao, govoreći: "Možda neko mlad, sa jakim vilicama, može to da žvaće." U petom uglu čuvulja je taj hleb našla. Bacila ga je na pod, a kad je čistila metlom tu veliku sobu hejimsku, počistila ga je zajedno sa prašinom, pa je sve to skupa odnela uz merdevine i bacila na zemlju nadomak hejimskog krova.
     To popodne, to veče, ona se razboli. Sledećeg dana vrlo je bolesna bila. Imala je strašne bolove u stomaku, šakama, anusu, zubima. Održali su dovođenje-unutra za nju, ali ona nije krenula sa pevačima. Lekari su je negovali, ali njoj ništa nije pomagalo; bolovi su joj postajali sve jači, nadimala se, počeše joj se i šake i stopala nadimati, i trbuh i lice.
     Jedan njen rođak iz njene Kuće koji je bio pevajući lekar dođe da se brine o njoj i da joj peva. Pevajući, pomno ju je motrio. Ječala je i nije slušala. Kad je pesma bila završena njen rođak reče: "Rodice moja, pesma se sastoji od pevanja."
     On ode kući. Ona ostade razmišljajući o njegovim rečima: njih je čula. Sad je već bila sva iscrpljena, ali i sva naduvena i presamićena od bolova u stomaku. Htela je da bljuje, ali nije mogla, htela je da kaki ali nije mogla. 'Pa za šta umirem ja?' pomisli ona. Razmislila je o stvarima koje je uzela i zadržala. Dopuzala je do svoje košare sa poklopcem i potražila sviralu od kosti jelena i drvorez od madronskog drveta. Ničeg nije na dnu košare bilo, ničeg osim nekoliko grudvi prljavštine. Potražila je po svome sanduku sa odećom onu izvezenu halju. Ništa nije našla, samo neku prljavu krpu. Sišla je u svoj podrum, do svojih polica, potražila prašak za jabukovaču. U tegli prljavština, u tegli prašina. Odvuče se ona do hejima, ječeći: "Gde je? Gde je?" Puzila je po zemlji oko hejima, grebala noktima zemlju, jaučući: "Gde je?" Narod je mislio da je poludela. Našla je ono parče kukuruznog hleba, samo mrvicu otpalu s njega; a možda je to i bila samo mrvica zemlje, za koju je Čuvulja pomislila da je mrvica hleba. Pojela ju je. Onda je ležala mirno. Vratili su je kući i pevali za nju, a ona je to pevanje slušala. Bilo joj je bolje; zatim se oporavila sasvim. Posle toga su drugi ljudi vodili brigu o stvarima u hejimama.

SUŠENI MIŠEVI

     Ovo je priča o Zmijokralj, čovek sedamdesetih godina, nekoj grupi dece jednog kišnog dana u Serpentinskim hejimama u Sinšanu.

     Imala Kojotica to dete, negde ga našla, nije bilo njeno; ljudsko je bilo, ukrala ga negde. Možda je videla bebu, niko pazio nije, pa je onda rekla: "Nosim ovu bebu u kuću kod mene." I odnela je. S ljudskom bebom njena igrala su se deca. Kojota je dojila, beba se ugojila od kojotskog mleka. Postala je deblja od kojotskih beba; one su sve bile repovi i rebra. Al' smetalo im nije. Sa detetom ljudskim igrali se oni, skakali na njega, a ono na njih, grickali su njega, grickalo ih ono, spavali su skupa u postelji njenoj, u kući Kojote. Al' ono se smrzzzzavalo jer krzna nije imalo. Skičalo, treslo se, skičalo, treslo se. I reče Kojota: "Šta nije u redu?"
     "Zima mi."
     "Krznom obrasti!"
     "Ne mogu."
     "E, šta ću ti ja?"
     "Vatru ti naloži, tako ljudi rade, zima kad im dođe."
     "Doo-bro, dobro, dobro!" Kojotkinja reče, pa do jednog mesta gde su bili ljudi odmah ona teče. Sačeka da ljudi vatricu upale; u kuću im skače, jedan štap dočepa, zapaljen i vreo, s njim u brda juri. Iz njenoga štapa vrcaju varnice, svuda suva trava, počinju vatrice. Za Kojotom požar, gori žbunje, trava; ona stiže kući, svuda vatra prava. Cela njena porodica navali da beži, svi beže k'o ludi, svi u reku hop-la! Ostaše u reci, samo nosem vire. "Ej", reče Kojota, "je l' ti sada top-lo?"
     Iziđu iz reke, s jedne strane ništa, izgorelo sve. Onda dođu kiše, nije toplo više, hlllladna zima baš. S druge strane reke jazbina im nova. Detetu još hladnije, ali vatru više ne traži od nje. I pomisli ono: 'Neću više ovde, s kojotima ovim; hladna im je kuća, idem k ljudima. To je meni narod i na njihov način živeću odsad.' Ustane po danu, kad kojoti spavaju; sušenoga mesa jelenskog ponese i sušenih miševa nekoliko; jer za jelo ništa u toj kući drugo nije imalo; i pođe na put. Ceo dan je išlo, ceo, ceo dan, trčalo ponekad, da što dalje bude, od kojotske kuće da pobegne skroz. A na kraju dana, po zalasku sunca, gleda da se skrije, mesto dobro traži jer spavati mora. Na strmini nekoj jedna ravna stena; krevet ono pravi, grančice naslaže, od jele i bora; pa po njima leže i na njima spi.
     Budi se Kojota, proteže se, zeva. Njena štenad kažu: "Pazi, pazi to? Gde je Dvonogo?" Osvrne se ona, u kutak zaviri, tamo dete vidi, na polici jednoj, pored stvari njenih, ono spava mirno. "Eno, eno njega, na polici tamo", kaže njima ona. "Zašto li to dete na polici spava, to se pitam ja?" Odu svi u lov.
     Dete opet ustane sledećega jutra, i opet pešači, pomalo i trči, ceo dugi dan; u pećinu jednu uveče se skrije da baš tu prespava gde opasno nije. Kojoti se bude: "Pazi, pazi to? Gde je Dvonogo?" Svud po svojoj kući ona ga potraži. U košari šivaćoj ga spazi. "Zašto li to dete u košari spava, baš se pitam?" Odu opet vani.
     Sledećega dana jednom ljudskom gradu dete priđe bliže i u njega stiže. Od njeg beže svi; izgleda im čudno; i kamenje bacaju, ali uzaludno; dete je rešilo da ostane tu. Ispod trema kuće sakrije se jedne; te noći iziđe i do vrata legne. Vide njega ljudi koji tamo žive, bude njima žao, u kuću ga prime da kod vatre sni.
     A kojoti se bude, levo-desno glede, oni mali kažu: "Gde je Dvonogo?" - "Ooo! Jao! Dete moje nestalo, drugoj kući otišlo! Iziđe Kojota, cele noći tuli, zavija i ječi, sve se prolama od kuknjave njene: "Vraćaj mi moje miševe sušene!"
     Tako priča narod, to su njene reči smušene, kad je mesečina i kad gradu priđe: "Vraćaj mi moje miševe sušene!"
     Tako priča narod, tako priča narod. Da.
     Beleška: str. 63#. sušenih miševa nekoliko: tupude uti gosuti.

DAJRO

     Ispričao Irin muž Crveni bik, grupi dece i mlađih omladinaca u hejimama Opsidijana.

     Heja hej heja,
     Heja hej heja, u tom vremenu tom mestu, u vremenu hladne tmine, u mestu tmine hladne, išla je ona, žena je išla, ljudskog naroda žena, bregovima je išla, tražila je nešto za jelo. Brodiju je tražila i lukovice kalohortusa pre cvetanja, zamke je nameštala za žbunske zečeve, skupljala sve što bi moglo hrana biti, jer je njen narod gladovao, a i ona. To su bili dani kad su ljudi morali raditi po ceo dan za dovoljno hrane i kad ni tako nisu nabavljali dovoljno, pa je narod mreo, narod i životinjski i ljudski, narod je od gladi i studi mreo, tako pričaju.
     Lovila ona i skupljala po brdima, pa sišla u neku jarugu, učinilo joj se da tamo vidi neku mačju travu dole uz potok. Zašla u bak-braš i u skrab-hrastove i u trnjake, a tu se morala probijati; nije bilo jelenskih, čak ni zečjih staza. Gurala je, gurala kroz gušćake, ne bi li u jarugu sišla. A smračilo se kao da će kiša. Mislila je: 'A-uh, dok iz ovog žbunja iziđem, u ovo doba godine, biću krpeljima prekrivena!' Stalno je šakama prevlačila kroz kosu, i po rukama, i po vratu, da napipa krpelje, da ih zbaci pre nego što se zakače. Mačju travu ne nađe uopšte, niti išta za jelo, dole u guduri. Navali nizvodno; kroz guste trnjake košulju pocepa, sva se izgrebe. Tad na jednom mestu vide žuto rastinje zvano metlica; visoko, gusto; ničeg tu nije bilo. Metlica je posivela i napola mrtva bila; nijednog cveta na njoj nije bilo. Progura se ona u gustiš metlice i vide: neko stoji. U sredini, ispred nje, stoji neko. Neko širok, a mršav, tmina od stvora, glava mu mala, a jedna šaka bez prstiju, samo sa dve hvataljke, kao klješta ili pinceta. Stoji onamo i čeka. Kažu: oči nije imao, taj stvor.
     Stala je; mirovala. Probala je vrlo tiho da se vrati, kako je i došla. Ali gustiš od metlice zatvorio se bio, pa je kršenje grdno nastajalo kad god je to pokušala. Nije bilo druge do napred, tiho. Ta osoba je stajala mirno, nije se pomicala ni gledala; toliko je nepomičan taj stvor bio, da ona više nije bila sigurna ni da je živ. 'Možda mogu proći pored njega', pomisli ona. I pođe napred, tiho, najtiše, glatko, brzo. Stvor je čekao, ne čineći ni makac. Žena vide kako je mršavo i ravno to biće, kako suvo izgleda, pa pomisli da to mora biti nešto što nikad i nije bilo živo. Naiđe do njega. Sad je pored njega bila. Sad ga je prošla i okrenula mu leđa. Tad je skočilo. Skočilo je i uhvatilo je rukom hvatalicom za vrat. Držalo ju je i reklo: "Vodi me tvojoj kući!"
     Borila se i vikala: "Puštaj me!" Pokušavala je da se oslobodi, ali ono je ne pusti. Gušila se. Ono je stezalo sve jače i ona reče: "Dobro, povešću te mojoj kući!"
     "E, to je dobro", reče ta spodoba. I pusti je. Kad se okrenula da pogleda stvora, izgledao je kao muškarac, kao ljudsko biće, kao čovek taman, suv, sitne glave i sitnih očiju, ali sa dve ruke i dve šake sa palcima i prstima, i sve na njemu kako bi na čoveku trebalo biti. "Ti napred", reče muškarac, "a ja ću za tobom."
     I tako pođe žena napred, i tako pođe muškarac za njom.
     Došla je do boravišta svoga, do gradića malenog, sa svega nekoliko kuća, nekoliko porodica, negde u toj dolini sumračnoj i studenoj. Došla je, i taj čovek za njom, a njen narod zapita: "Ko ti je to?"
     Ona reče: "Jedan gladan čovek."
     Oni rekoše: "Pa utanjio se, to jeste, sigurno. Može deliti sa nama ono što mi za jelo imamo."
     Ona pokuša da kaže: "Ne! Oterajte ga!" - ali čim zausti da to izgovori, grlo joj se zatvori i disanje joj prestade, kao da je on opet stisnuo njen vrat. Nije mogla ništa da kaže protiv njega.
     Zapitaše tog muškarca kako se zove, a on reče: "Dajro."
     Morala je žena svoja vrata Dajru otvoriti. On uđe i sede pokraj njene vatre. Morala je s njim deliti hranu koju je donela za svoju decu i svoju majku. A nije mnogo bilo: nekoliko lukovica i nekoliko listova salate, jer samo toliko je našla. Kad su to pojeli, svi su i dalje bili gladni, ali Dajro reče: "A-uh, ovo je dobro bilo! Ovo je valjalo!" I već se činilo da nije onako mršav.
     Zapita ženu: "Gde ti je muž?"
     Ona reče: "Umro prošle godine."
     Dajro reče: "Zauzeću ja njegovo mesto."
     Ona pokuša da kaže: "Ne!" ali to nije mogla reći: grlo joj se stezalo toliko da joj se činilo da će joj glava prsnuti; nije mogla da diše; najzad reče: "Da."
     Tako je Dajro postao njen muž, a ona se tome prilagodila kako je najbolje mogla.
     Posle nekog vremena njena mati reče: "Taj muž koga si u šumama pokupila - ne radi ništa."
     "Još je slab od onolikog gladovanja", reče ona.
     Narod u gradu poče govoriti: "Zašto se Dajro ne bavi ratarstvom, ili lovom, ili sakupljanjem? Ostaje u kući po ceo dan i celu noć."
     Ona je govorila: "Bolestan."
     A oni: "Možda je bio bolestan kad je došao, ali gle ga sad!"
     Jer, on je postao baš debeo - svakim danom sve se više gojio, a koža mu je sad bila crvenkasta, ne mrka.
     "On se udebelio, a ti i tvoja porodica ste mršaviji nego ikad - kako je do toga došlo?" pitali su je. Ali ona nije mogla reći. Kad god je pokušala nešto da kaže protiv Dajra, čak i kad on nije bio uz nju, počinjala se daviti. Oči su joj se punile suzama. "Ne znam", govorila je.
     Sadili su u baštama, ali to leto bilo je tmurno i hladno. Seme je trunulo u zemlji. Malo se šta moglo uloviti; nije bilo mnogo životinja Plave Gline, jer su i one gladovale i bolovale; a i opsidijanskih životinja bilo je malo. Niko nije imao hrane. Deca te žene bila su sve slabija i sve bolesnija, stomačići su im se silno nadimali. Ona je plakala, a muž joj se smejao. "Vidi, deca su kao ja!" govorio je. "Svi smo trbonje!" Jeo je sve: postajao je iz dana u dan sve deblji, širi, rumeniji. Porodica je imala jednu kravu, a trave je bilo dovoljno da ona živi zdravo; njeno mleko održavalo je decu u životu. Pođe jednog dana Dajro u livade. Žena reče: "Eno, vidite, moj muž kreće da radi!" Dajro ode do mesta gde je krava pasla, a žena reče: "Eto, on će paziti našu sestru tamo." Ali on poče kravi da pije krv, da siše krv. Ovo je radio svaki dan, pa krava nije mogla davati mleko; on je to nastavio da čini, te krava leže i uginu. On ju je raskasapio tu, na livadi, i vratio se kući noseći meso. Morao se vraćati nekoliko puta da bi preneo sve. "Evo kako naporno radi moj muž!" reče žena. Suze su tekle niz njeno lice. A to su videli ljudi, videli su njeni sugrađani.
     Bez mleka njena deca mnogo oslabiše. Muž, Dajro, deci je uvek ljubazno govorio, ali meso im nije davao. Pojeo je sam sve. Ponekad je govorio njima, deci, majci, babi: "Evo vam, zar nećete ovo meso? Nećete ovu hranu?" Ali čim bi to kazao, njima su se grla stezala i zatvarala, tako da su samo mogli odmahivati glavom; onda bi on ždrao meso, smeškajući se i šaleći se. Umre jedno dete. Onda i drugo, starije, poče umirati. Dajro se ugojio već toliko, da nije ni ustati mogao; samo je sedeo pokraj vatre po celi dan i noć. Trbušina njegova bila je ogromna, divovska je lopta bila. Koža mu je bila silno zategnuta i svud bledo rumena. Oči mu se od sala više nisu videle. Ruke i noge bile su mu patrljci koji su virili iz te grdne lopte gojaznosti. Njegova žena ostajala je, sa svojom majkom, pokraj umirućeg deteta.
     Ljudi u gradu se sastadoše da razgovaraju. Neko vreme su zborili, a onda odlučili da ubiju Dajra. Muškarci su bili ljuti, pa su govorili: "Nožem preko tog grla, metkom u to škembe!" Ali bila je tu jedna sakata žena, vidovnjak, koja reče: "Ne tako, ne tako. Nije to čovek!"
     "Ali ubićemo ga", rekoše oni.
     "Ako ga ubijete na taj način, njegova žena i njena porodica će umreti s njim. Vi ne smete svu tu krv, koja je u njemu, proliti. Njihova je to krv."
     "Onda ćemo ga ugušiti", reče jedan od muškaraca.
     "E to je pravi način", reče sakata.
     Otišli su, svi skupa, do te kuće. Vrata su bila zatvorena. Gurnuli su ih, ušli. Baka i mati i dete ležali su kao drveni štapovi, kao stare kosti na podu, toliko slabi da se nisu mogli podići ni u sedeći položaj, i umirali. Muž je sedeo uz vatru kao velika crvena lopta od kože. Čim je video ljude, poprimio je opet svoj pravi lik i ispružio šaku-hvataljku, ali bio je suviše debeo da se pomakne i nije ih mogao uhvatiti. Oni su sa sobom bili doneli pun lavor eukaliptusovog ulja; sad su pritisnuli Dajra da ne može ustati, gurnuli mu glavu u ulje i tako držali, dugo. A on se dugo bacakao, umirao nije, ali oni su njegovu glavu držali i držali pod uljem; najzad se njegovo veliko, široko, debelo telo ukrutilo i počelo se smanjivati. Sažimalo se, skupljalo, a žena i dete se digoše u sedeći položaj. Smanjilo se još i oni ustadoše. Smanjilo se stvorenje na veličinu pesnice, a njima se povrati snaga da govore. Smanjilo se na veličinu lešnika, a oni se počeše slobodno kretati i pričati šta je bilo. Smanjilo se na veličinu nokta na palcu, toliko je tanko bilo, postalo je suvo i mrko, a ljudi, pozdravljajući i tešeći ženu i porodicu, prestadoše da ga motre pomno. Smanjilo se toliko da je bilo manje od zrna sočiva, a onda je ispuzilo iz lavora sa uljem, pa kroz vrata i nazad u brda, da tamo čeka nailazak neke druge osobe. I, kažu, još čeka.

PESME

     Prvi deo

     Kao što je objašnjeno u odeljku 'Usmena i pisana književnost' u Zaleđu knjige, dolinsko pesništvo u nekim slučajevima bilo je zapisivano, u drugim slučajevima nije; međutim, bez obzira na to da li je bilo improvizovano, recitovano po pamćenju, ili čitano iz pisanog teksta, uvek se izvodilo glasno.
     U ovom odeljku nalazi se nekoliko improvizacija; tu su i neke dobro poznate pesme, koje su, kao i sve narodne pesme, izgubile autorstvo i sad pripadaju svima 'u Dolini je bilo i drugih mogućnosti, ponekad su se pesme davale, ponekad ih je primalac morao zaraditi'; ima nekoliko dečjih pesama; navedene su i neke 'javne' pesme - one koje su izgovarane na takmičenju ili pisane na javnom mestu.

     PASTIROVA PESMA IZ ČUMOA

     Posle porođaja,
     posteljica može tvoja biti,
     a jagnje ne može, Kojoto.
     Ovca oštre papke ima,
     pripazi se, Kojoto.
     Ja mogu neke devojke imati,
     a ovu ne mogu, Kojoto.
     Njenoj majci se ne sviđam,
     pripazi se, Kojoto.

     PESMA VILIN KONJICA
     Na Reci, divan, Unmalin, Unmalin!
     Pod tamnim hrastjem, ambari, ambari.
     Uveče čuje se medenica zvon, zvon,
     to stoka vraća se u dom, u dom.

     Sa Oblog Brda unmalinskog, unmalinskog,
     vidim prostore ovog kraja vinogradskog.
     Čujem narod kad se uveče vraća s pesmom
     iz vinograda, sa rada, u dom, u dom.

     BELEŠKA: Pesma 'vilin konjica' 'za pevanje ili recitovanje' predstavlja improvizaciju, nešto što ide olako. Ovu je govorila Metla nekoj porodičnoj grupi na balkonu jedne kuće u Unmalinu u letnje veče, a kad sam rekla da mi se pesma dopala, autorica ju je zapisala i dala mi je.

     PESMA ZALIVSKOG LOVORA

     Mora on njime da mlatara.
     O, jebanje, grdna brigo!
     Maše njim ko da je zastava
     da bi mu se dobro digo.

     Zabija ga u mišje rupe,
     pa i do krtičje je stigo.
     Zabija ga i u nečije dupe
     da bi mu se dobro digo.

     "Pusti me da se opustim",
     njegov mu, razumno, kaže.
     "Ni slučajno", odgovara on,
     "takvi zahtevi ne važe."

     "Pusti me da odspavam",
     njegov mu razumno kaže.
     "Ni slučajno", odgovara on,
     "od tebe se dizanja traže."

     Njegov se ludo digne jedno veče,
     ruke mu izrastu, pa se noža laća.
     Svog glupog gazdu od sebe odseče,
     eno, beži gazda praznih gaća.

     Sad njegov devet puta za to
     pesmu zahvalnicu peva.
     Ide na spavanje spokojno,
     biće san miran, a ne ševa.

     Al' izraste mu kasnije
     jedan malecak novi gazda.
     Sad njegov skače na mravinjake
     i gazdu svog tu gura vazda.

     NEKE 'ČETVOR-PETORNE' PESME IZ MADIDINUA

     Govorene na večeri pesništva, na rečnoj obali, posle rada.

     GUBITAK

     Srce mi teško
     poprečni kamen
     disanje stalo
     žalosti plamen

     LJUBOMORA

     Nakačila tolike minđušetine,
     šta imaš od takve ženetine?
     Da l' više ždranja? Da'l više pića?
     Il' više drndanja tvog glavića?

     PRVA LJUBAV

     Paradajzi. Čupaš korov.
     Sunce. Silna vrelina.
     Miris lišća gorak. Opor.
     To je slika iz davnina.

     TAMNA DEVOJKA

     Crni leptir, crna krila,
     let, okret, blist, lepet,
     hajdučke trave stabljika,
     vraća se, luta, napet.

     KOLOPLET NADZEZAVANJA

     Stara keška reč 'fini' prevodi se ovde kao 'nadzezavanje'. To je stara zabava, takmičenje u rimovanim uvredama. Navodimo usmene improvizacije te vrste na jednom plesu Vina u Čumou.

     Iz donje Doline ti si? Znam, tako zboriš.
     K'o krabe da ti izlaze natraške iz usta.
     Tako sa rečima se boriš.

     U Čumou pilići u drvenoj duplji.
     Kažu ko-ko-da, kažu ko-ko-ko.
     Čumovci ne znaju da kažu ni to.
     Pilići pametniji, Čumovci su gluplji.

     U donjem delu Doline
     pametni su živo.
     Od psećih govana
     sebi prave pivo.

     Jači ukusi su za pameti jače.
     Zato Čumovci sebi u pivo
     stavljaju ono što su srale mačke.

     Znam da ste vi iz Doline donje.
     Kad se dočepate jedne ideje,
     ne rastajete se od nje,
     kao kučka kad je uhvati grč
     džukcu na kurcu.

     Jedan Čumovac imao ideju jednu
     prvu i jedinu u životu
     i celih pet minuta je pamtio
     tu krasotu.

     PESMA PAPRAT-STABLJIKE
     Peva uz rad, pletući korpu, žena zvana Paprat-Stabljika u Kastoha-nai

     Stara stopala
     vire ispred
     starih kolena,
     oči stare
     tebe gledaju
     preko ove košare
     koju stare šake prave.
     Košara je nova.
     Ej, stopala stara
     idoste putevima dugim
     a to do čega dođoste
     ova je košara.
     Nek se dignu stopala!
     Neka pevaju
     ovu pesmu novu
     jednoj staroj ženi.
     Meni.

     PESMA KOJA SE UZ BUBANJ KAZUJE

     Govorila Kulkuna iz Čukulmasa

     Jastreb kruži, vrti se i kliče.
     Krpelj u koži mog temena siše.
     Ako se vinem u visine sa jastrebom,
     moraću i da sišem sa krpeljem.
     O bregovi Doline moje,
     u vama stvari mnogo zapetljano stoje!

     UMETNICI

     Napisano na belom gipsanom zidu u radnoj sobi Društva Hrasta u Telina-nai

     Ama čime se uopšte bave
     ti, tamo, pevači, škrabači, plesači, mazači, oblikovači, stvarači?
     Praznoruki idu u bezdan između;
     punoruki se vrate.
     Idu zamukli, a sa rečima i melodijama se vrate.
     Idu zbunjeni, a sa obrascima se vrate.
     Idu kljakavo, plakavo, bljakavo, strahavo,
     a sa krilima crvenokrilog jastreba se vrate
     i sa očima planinskog lava.

     Pa oni tamo i žive
     tamo hvataju dah:
     u bezdanu praznom, između,
     gde je druge strah.

     Ama gde ti tajanstveni artisti stanuju?
     Tamo, u provaliji samuju.
     Njihove šake su šarka.
     Tamo niko drugi ne može da diše.
     Njih ni hvala ne dohvata više.

     Umetnici obični
     rade strpljenjem, strašću, veštinom, trudom
     pa se vrate poslu, dobrim sudom.
     Proporcije, intelekt, svrha,
     ravnodušnost, zadrtost, uživanje u alatu,
     to su im putevi, to im je trka.
     Priđu praznom; glavčini;
     zaobilaze, kruže,
     kao lešinar, motre dole,
     kao sa kojotom da se druže.

     Gledaju centar, središte ih mami,
     obilaze ga, opisuju,
     a tamo ne mogu živeti sami.
     Zaslužuju hvalu.

     Eto to su ti koji sebe umetnicima zovu, među ljudima.
     Takmiče se za pohvale jedni sa drugima.
     Misle da je središte
     napunjeno crevo.
     I da je sranje rad.
     Oni su ono što lešinar i kojot
     pojedoše juče.

     HVALISANJE

     Iz gradića Tahas Tuhas.

     Iz Tahas Tuhasa muzičari, znalci,
     u svoje instrumente preobraćaju stvari:
     reke u svirale, brda u bubnjeve,
     slušaju ih zvezde, nebeski svod stari.
     Otvaraju ljudi vrata na Četiri Kuće,
     otvaraju se i prozori nebeske duge
     da slušaju Tahas Tuhirce, ne druge.

     UZVRAĆANJE

     Iz gradića Madidinua.

     Iz Tahas Tuhasa muzičari, gluvci,
     u svoje noseve sviraju umesto u frule.
     Umesto bubnjeva lupaju svoje guzice.
     Od njih beže čak i buve.
     Sinšanci zatvaraju prozore,
     a vrata Madidinci
     kad čuju da sviraju Tahas Tuhirci.

     BODRENJA I UPOZORENJA IZ DRUGE I TREĆE KUĆE ZEMLJE

     Kaligrafisani zidni plakat iz serpentinskih hejima u Vakvahi.

     Čujte, vi narode iz Tugli, vi Opsidijanci!
     Čujte, vrtlari i zemljodelci, voćari, vinari, pastiri, stočari!
     Vaše su umetnosti vredne divljenja, izdašne,
     dobrobiti koje vi dajete su zamašne,
     ali vas i opasnost mnogo koja vreba,
     zato se dobro pripaziti treba.
     Kaže čovek među kićankama kukuruza, zemlja je ovo moja, moje
     oranje i sejanje,
     žena kaže, među ovcama što pasu, ovce su ovo moje, ovo je moje
     gajenje i negovanje.
     U brazdi iz semena klija glad.
     U ogradi krava oteli strah.
     U žitnicama su cela brda siromaštva.
     Vezana kobila oždrebi grudve gneva tvrda.
     Plod masline bude rat.
     Pripazite se vi, narode iz Tugli, vi Opsidijanci, priđite malo i
     divljini,
     ne ostajte stalno na obdelini, život samo na obrađenom - vašoj
     propasti je brat.
     Dođite među trave nesejane, da vidite to žestoko seme,
     dođite među hrastove koji nose žireva ogromno breme,
     potražite korenje slatko u zemlji gde je plug nepoznat.
     Dođite kod jelena na brdo, kod riba na reku, kod prepelica na
     livadu.
     Možete ih uzeti, možete ih jesti,
     oni su hrana kao i vi.
     Sa vama jesu, nisu za vas.
     A tamo - ko su vlasnici?
     Pumina je šuma,
     lijino je brdo,
     sovino je drvo,
     vlasnik one jazbine je miš,
     dok riblja mlađ je vlasnik one bare: a sve je isti stan.
     Dođite da zauzmete mesta koja su vaša.
     Ograde ovde ne postoje, ali kazne postoje.
     Nema da se ratuje, ali smrti se mnogi boje; umire se tu svaki dan.
     Dođite da lovite. Ulovićete sebe.
     Dođite da sakupljate: iz granja, iz trava, iz zemlje,
     sakupljaćete sebe.
     Na ovom tlu nek vam je dobar san.
     Samo, to vaša zemlja nije,
     nego ste ta zemlja vi.

     BOZO

     'ŽIRNI DETLIĆ'

     Dečja pesmica brojalica u Sinšanu.

     Bozo ptica, šešir crven,
     šare bele, a nos drven,
     čuka čuka ispod grana,
     čuka čuka celog dana.
     Čuka tamo! Čuka vamo!
     Čuka tamo! Čuka vamo!
     Jen, dva, tri!
     Tu smo mi!
     Jen, dva, tri!
     Tu smo mi!

     U ZAPADNOJ ZEMLJI CELOJ

     Dečja plesna pesma, čuje se u svih devet gradova Doline; taj ples se zove 'Pravljenje okreta'. Taj slik je osoben za dečje pesme; metrikom u prevodu učinjen je pokušaj da se nagovesti uporni plesni ritam.

     HOR
     Kruži kruži oko kuće
     kruži kruži al' je vruće
     gori gori svako zrno
     gori gori sve je crno

     SOLO
     Ko će ovo da prebrodi
     ruke moje oslobodi
     ko će meni ljubav biti
     da l' će Zapad suze liti

     HOR
     Krug je bio nije više
     na slobodu se probiše
     u dolinu pa niz polje
     jer su tamo trave bolje

     SOLO
     Krug je zato da se beži
     nije samo da se leži
     dođi brzo da me voliš
     nemoj igri da odoliš

     PETORNA PESMA O GUŠTERIMA

     Improvizovala jedna Sinšanka, kćer Dajke Ire, sedeći na suncu pokraj nekog kamenog zida.

     Gušter velik
     skače, hita,
     seva trbuh plav:
     Ja sam nebo! Ja sam munja!
     Gušter malac
     voli tajac:
     Ja sam senka sav.

     JUNCU ZVANOM RUŽOKOREN

     Improvizacija koju je tokom Drugog dana svečanosti Sveta govorila Kulkuna od Čukulmasa.

     Koju to misao misliš
     celog veka svog?
     Sigurno neku veliku, svečanu,
     čim ceo svet gledaš kroz nju
     celog veka svog.
     Kad moraš da pogledaš u nešto drugo
     prevrćeš očima, mučeš gnevno,
     silno željan da joj se vratiš,
     postojano u nju da zuriš,
     da je misliš
     celog veka svog.

     LEŠINARI

     Pevala uz bubanj Lisičin Poklon od Sinšana. Versifikacija je bila 'četvoro-petorna'.

     Četiri, četiri lešinara!
     Četiri, četiri, pet!
     Okreću se, kruže
     svijaju svoj let.
     U visinama okretnici
     zaokružuju sve bolje
     ka srednjoj tački samrtnici.
     Gde je središte?
     Ovaj breg - onaj breg
     ma koja dolja
     gde se jedna smrt stvara.
     Tu je središte.
     Ispod svih krugova
     u okretnici devet lešinara
     tamo je središte.

     DOLINSKOJ PREPELICI

     Govorile Adsevin od Sinšana i njena tetka, sestra njene majke, Cvetana.

     Majko Urkrurkur, svoje domaćinstvo mi pokaži
     molim te, mom pogledu da ga daš.

     Pod je glina plava
     kiša kad pada zidove čini
     oblaci nebeski su vrata
     vetar je prozor, i sam provetrava;
     tavanice uopšte nema, ti to znaš.

     Sestro Ekverkve, na koji način održavate svoj dom,
     molim te, to mi kaži il' pokaži.

     Tako što trčimo pravo ka cilju, uredno
     i uzlećemo bučno, ne mnogo daleko,
     ostajemo zajedno i pričamo
     obeležene fino i tačno:
     bucmaste, okruglih očiju, sa ćubom.
     Kćeri Hegurka, kakav je cilj ili kraj toga,
     molim te, to mi reci.

     Jastreb u vrelo podne
     rogata sova uveče,
     mačka u tami:
     perje, kosti; kiša lije, sunce dođe zračno,
     pod toplim krilima skrivena, obla, jaja.

     ZADIRKIVANJE MAČETA

     Improvizovao Razmišljavni, momak od šesnaest godina, u Sinšanu, u jednom povrtnjaku.

     Ooo, eej, mače, ti si zemlje parče!
     Ooo, eej, imaš boju zemlje, mače!
     Na toplom suncu spavaš leti,
     pritiskaš zemlju da ne poleti,
     držiš ispod sebe svoju senku.
     Ovaj oblutak ako frkim u tvoj kutak
     razdvojiće se mače i zemlje parče -
     ooo, eej, neko po vazduhu plivaće!

     KOFA

     Improvizovao jednog toplog jutra u rano proleće petnaestogodišnji Adsevin 'Zvezda Jutra' od Sinšana, sekući bambus.

     Tako mi se nešto jako drema,
     tako me neka olenjica hvata,
     radije bih da me u bambusu nema,
     da lepo sednem pored onih vrata.
     Tamo jedna prazna kofa miruje,
     ne ide nikud, ništa neće,
     niko u nju i ne zaviruje,
     e kad bih i ja bio te sreće.

     LJUBAVNA PESMA

     Peva se u čitavoj Dolini.

     Ako dune vetar žuti,
     ako budu dobri puti,
     onda moja ljubav lepa
     može doći ovog jutra.
     Ako dune vetar sreće,
     poljem ako se prošeće,
     onda moja ljubav lepa
     može meni doći sutra.

KAKO UMRETI U DOLINI

     Pogrebi su se obavljali u oblasti divljih brda i šuma. Pored svakog grada postojala je po jedna takva oblast, "lovna strana", gde se ništa nije sadilo i gde je vlasništvo nad semenskim livadama, močvarama sa mačjom travom i sakupljačkim drvećem bilo ili zajedničko, ili zasnovano samo na navici ili trenutnoj pogodnosti. Približno na kilometar i po ili dva kilometra od grada, svaka od Pet Kuća koristila je po jedan vrh brda, ili visoki deo doline, kao svoje groblje. Nikakvih graničnih linija nije bilo i porodica je mogla da smesti novi grob gde god je htela; groblje se prepoznavalo po zasadima jabuke, manzanite, divljeg kestena, divlje azaleje, besnika i kalifornijskih makova. Grobovi nikad nisu obeležavani nikakvim komadima kamena iznad tla, ali jesu ponekad malom izrezbarenom figurom od kedrovog ili crvenog drveta, a često je uz grob zasađivana jedna ili više biljaka pomenutih gore; to je održavano u dobrom stanju dokle god su preživeli savremenici i naslednici imali volje da se trude da uspomene budu "zelene" to jest da ne uvenu. Većina grobalja imala je izgled jabučara, samo slabijih i nepravilnijih nego što su obični jabučari u Dolini.
     Prostor za spaljivanje nalazio se u nekoj udolini ili udubini ispod, ali blizu, groblja. U jednom krugu znatne veličine uklanjana je sva trava, a zemljište je utabavano i, svake godine, posipano solju; ovim poslovima bavili su se članovi Lože Crne Tugle.
     Svečanost umiranja nazivala se 'Odlaženje na zapad ka izlasku sunca'. Prilažemo opis koji je napisala Majka iz Žir-Kuće u Sinšanu.

     ODLAŽENJE NA ZAPAD KA IZLASKU SUNCA: UPUTSTVA ZA UMIRANJE
     Trebalo bi da neko iz Lože Crne Tugle bude učitelj za prenošenje ovog znanja.
     Posle Plesa Vina, a pre Trave, ljudi koji hoće da nauče pesme za Odlaženje na zapad ka izlasku sunca trebalo bi da se obrate tom nastavniku.
     Posle Plesa Vina, oni pomognu tom nastavniku da izgradi jednu hejija-ložu u blizini grada, obično na sadnoj strani. Mi, čiji su gradovi na bregovima, upotrebljavamo, za to, grede od eukaliptusa ili vrbovog drveta, pobodemo devet do dvanaest komada sa svake strane, pričvrstimo gornje poprečne tako što ih vezujemo vrbovim prućem, a onda ispletemo zidove od borovih grana. U dnu Doline, gde loža možda mora biti veća zato što tamo živi više ljudi, ostavljaju zidove otvorene, ali naprave debeo krov, pošto je početak sezone kiša i pošto su neki od učesnika u proslavi bolesni ili stari, pa im je potreban zaklon. Bez obzira na to da li zidovi postoje ili ne postoje, ulaz je sa severoistočne strane, a izlaz kroz jugozapadnu. Za loženje se nakupi mrtvo drvo manzanite i okresano granje sa jabuka; to se naslaže u gomilu. Sve kamenje koje se nađe na tlu unutar lože prikupi se na jedno mesto; to je heja kamenje. Loži se da ime "Reunija", ponovni sastanak.
     Nastavnik tamo ode kad bude poslednje veče Trave i provede celu noć, kopajući u zemlji ložište, koje nije okruženo kamenjem i pevajući da bi blagoslovio ložu.
     Đaci dođu ujutro. U ložište naslažu drva i zapale vatru, na nju bacaju lišće zalivskog lovora i pevaju heju.
     Ako neko tad hoće da govori o tome kako će on sam umreti, ili o osobi koja je bliska njegovom srcu, a umrla je naprasno ili se razbolela pa sad umire, on stavi punu šaku lovorovog lišća na vatru i govori. Nastavnik i ostali slušaju. Kad se takvi govori završe, nastavnik, eventualno, počne da govori o onome što se iz snova ili vizija može saznati o putevima kojima ljudi možda idu posle smrti; on, takođe, može početi da čita, iz knjiga Crne Tugle, pesme koje govore o duši. A može i da ne govori ništa, nego samo da udara ritam heje na jednotonskom bubnju.
     Onda bi trebalo da počne nastava. Ljudi treba da nauče pesme koje pevaš dok umireš i pesme koje se pevaju za umirućeg.
     Nastavnik otpeva prvu od pesama koje se pevaju za umirućeg.
     To je ona koja se peva kad umiranje počne. Može se pevati kratko ili dugo. Osoba koja umire može tada biti u stanju da je peva uglas sa bdeocima, glasno ili u sebi, dok zalazi u smrt. Drugi, bdeoci, nastavljaju da bde i da slušaju i pevaju. Oni će znati kad je vreme za drugu pesmu, po tome što mrelac prestane da se pokreće, ili po tome što se njegov dah bori da se oslobodi. Kad više nema ni pulsa ni daha, počinje treća pesma. Kad je lice mreoca hladno, ona se prekida.
     Ove stvari saopštava učitelj između pevanja pesama; on takođe poučava da se ma koja od bdeočkih pesama može ponavljati mnogo puta, sve dok umiranje ne bude završeno. Četvrtu i petu pesmu treba pevati tek kad počne sahrana, a posle toga glasno na bilo kom mestu, u bilo koje vreme, tokom četiri dana; posle toga glasno kod groba, još pet dana; posle toga, samo u sebi, u svom umu, do sledećeg Svetskog Plesa. Posle toga te pesme više ne treba pevati za tu osobu.
     Većina ljudi čula je pevanje bdeočkih pesama, koje se pevaju za umirućeg, ali ne i mreočkih, koje treba da peva umirući.
     Učitelj će im reći da mreoci znaju kad koju pesmu da zapevaju, po mestima na koja njihov duh dospeva dok mru. U početku ta mesta prepoznaje um, kasnije ih prepoznaje duša. Ako je mreoc živeo umno, prepoznavaće ta mesta, bez obzira na to da li su u Pet Kuća ili u Četiri Kuće. Dobro je ako mreoc može da otpeva sve pesme do kraja, ali neophodno nije. Potrebno je, međutim, da bdeočke pesme budu pevane tokom umiranja, ako je to moguće i tokom prvih pet posmrtnih dana, da bi se pomoglo umirućem da umre, a živima da žive.
     Kad je sve to rečeno i raspravljeno, nastavnik peva prvi stih prve mreočeve pesme. Učenici odgovaraju, pevajući prvi stih bdelačke pesme. Na taj način oni uče svih pet pesama koje će sami pevati kad budu umirali, ali sad nijednu ne pevaju nego samo daju, kao bdeoci, kontrapunktne odgovore na svaki stih svake pesme. Jedino nastavnik, koji pripada Loži Crne Tugle, peva mreočeve pesme glasno. Dobro je da učenik mnogo puta otpeva mreočke pesme u sebi, bez zvuka, tada i kasnije, da bi one postale deo njegovog uma i njegove duše.
     Evo kako glase pesme za Odlaženje na zapad ka izlasku sunca. 'Mogu se čitati zasebno, ili zajedno, niz stranicu, ili poprečno po širini stranice.'

     PESME

     PRVA PESMA

     Umirući peva:
     Krenuću napred.
     To je teško, to je teško.
     Krenuću napred.

     Bdeoci pevaju:
     Idi napred. Idi napred.
     Mi smo s tobom, mi smo s tobom.
     Mi smo uz tebe.

     DRUGA PESMA

     Krenuću napred.
     Promena je.
     Krenuću napred.

     Sada pođi, sada kreni.
     Ostavi nas sad.
     Vreme je da nas ostaviš.

     TREĆA PESMA
     Postoji put.
     Sigurno postoji način.
     Ima puta i načina.

     Ti odmičeš.
     Tvoja stopala su na tom drumu.
     Ti njime ideš.

     ČETVRTA PESMA

     Pevanje se menja.
     Svetlo se menja.
     Pevanje se menja.
     Svetlo se menja.
     Oni dolaze.
     Plešu u isijavanju.
     Reunija, reunija.

     Ne osvrći se.
     Ulaziš.
     Postižeš.
     Stižeš.
     Svetla ima sve više.
     A ovde, nazad, je mrak.
     Gledaj napred.

     PETA PESMA

     Vrata Četiri Kuće
     su otvorena.
     Zacelo su otvorena.

     Vrata Četiri Kuće
     su otvorena.
     Zacelo su otvorena.

     Kad su sve pesme naučene, oni zatrpaju vatru zemljom i na taj način ispune ložišnu rupu; dok to rade pevaju ovu pesmu:

     Teško je, teško je.
     Lako nije.
     Ti moraš nazad, unutra.

     Posle toga oni treba da sruše Ložu Reunije. Neko može da ponese kamičak sa gomile, ili grančicu zimzelena sa krova, da zakači svoje znanje za to. Odu na kupanje, pa kući. Nastavnik ode na neki divlji izvor da se opere, a ako je osoba Plave Tugle, ode u hejime na pranje.
     Tako ljudi Lože Crne Tugle poučavaju o načinu da se umre u Dolini reke Na. Ja sam bila učenica dvaput i nastavnica sedam puta.

     *Loža Reunije

     Ako u porodici i među prijateljima umrlog niko nije naučio bdeočke pesme, doći će član Lože Crne Tugle, ili Adobe, da ih peva i to uz samrtnu postelju ako je moguće, a uz grob svakako; uistinu, uz svaku sahranu i svečanu službu uvek se našao neko iz Crne Tugle da pomogne.
     Ako bi bilo ikakve sumnje ili brige, došao bi član Lekarske Lože da potvrdi smrt. Ubrzo posle toga, svakako pre nego što prođu jedan dan i jedna noć, mrtva osoba je odnošena na pokrivenoj nosiljci do spaljivališta njene Kuće. Nosači su članovi porodice i žalioci pokojne osobe. Žalioci mogu i dati i nositi drva, ali spaljivanju treba da prisustvuju samo članovi Lože Crne Tugle. Porodici i žaliocima se tad kaže da odu kući.
     Ovo je nagovešteno jednom starom dolinskom pesmom:

     Dim iza grebena gledam, gledam,
     kiša je, a on se ne da, ne da.

     Kremacija je bila pravilo, ali su je mnoge okolnosti mogle sprečiti: veoma vlažno vreme u kišnoj sezoni; veoma suvo vreme u sušnoj sezoni, kad se zbog opasnosti od šumskog požara ne sme ložiti nikakva otvorena vatra; i izričita želja pokojnika da posle smrti ne bude spaljen. U takvim slučajevima grupa crnotuglaša iskopa raku, položi mrtvaca unutra, omotanog pamučnim čaršavom i to tako da legne na levi bok i da njegovi udovi budu donekle savijeni. Onda ostanu pored lomače ili pored otvorenog groba celu noć, pevajući, u razmacima, zapadnoiduće pesme.
     Ujutru dođe svako ko želi da prisustvuje pogrebu. Bliski rođaci, uz pomoć članova Lože, iskopaju maleni grob za pepeo, ili zatrpaju veliki grob sa telom. Kad je raka zatrpana, jedan član Crne Tugle izgovori, samo jednom, Devet reči:

     Neprestani, beskrajni, nezaprečeni,
     otvoreni, idući, vraćajući,
     uvek, uvek, uvek.

     Pramičak pepela ili kose mrtve osobe baci se uvis, u vazduh, dok traje izgovaranje Devet reči. Deci koja prisustvuju pogrebu mogu se dati semenke ili žito da pospu po grobu, da bi se ptice tu okupljale i prenosile žalilačke pesme u Četiri Kuće. Ko god hoće, može ostati, ili se može povremeno vraćati tokom prva četiri dana posle te smrti, da bi pevao zapadnoiduće pesme pokraj rake; a tokom pet dana iza toga jedan član porodice ili žalilac iz Kuće pokojnika dolazi bar jednom dnevno da ih peva. Devetog dana, po tradiciji, žalioci se opet okupe oko groba da ga obeleže nekim drvetom, žbunom ili cvećem i da poslednji put pevaju glasno. Posle ovoga, nema više nikakvih žalilačkih obreda, niti se pesme za tu osobu ikada više pevaju glasno.
     Kad neko umre izvan Doline, njegovi pratioci čine sve što je u njihovoj moći da telo spale i da donesu pepeo kući, ili bar da donesu nekoliko uvojaka kose i komada odeće; onda se to sahranjuje i pesme pevaju. Ako neko nestane, ili se udavi u moru 'a izgledi da se tako nešto dogodi su gotovo nepostojeći', pa 'nema smrti koja bi se mogla nositi', neko od rodbine zamoli Ložu Crne Tugle da zakaže dan za žaljenje, a bdelačke pesme se pevaju svakodnevno, devet dana, u hejimama poginule osobe.
     Iako je na ceremoniju sahrane mogao doći ko god hoće, to su ipak bile u osnovi privatne svečanosti, dolazili su uglavnom članovi uže porodice, prijatelji pokojnika i pomagači iz Crne Tugle. Javna priredba žaljenja nije se izvodila ni za jednu smrt sve do Svetskog Plesa na dan prolećne ravnodnevice. Kao što smo opisali u odeljku o tom plesu, Prva Noć Sveta je ceremonija čitave društvene zajednice, posvećena žaljenju i sećanju na one koji su te godine umrli u tom gradu. Dugotrajna noćna ceremonija Spaljivanja Imena bila je zastrašujuće silovita, bilo je to vreme prenapetih uzbuđenja i žestokih emotivnih pražnjenja. Nje su se mnogi učesnici i plašili, jer to su bili ljudi obučavani da cene vedrinu duha i da odaju počast smirenosti, a ovde se, tokom samo jedne noći u godini, od njih zahtevalo da podele sa drugima, bez ikakvog stida ili uzdržavanja, nagomilani jad, užas i gnev koji posle smrti ostaju da opterećuju žive. Po intenzitetu učestvovanja i po abreaktivnosti, bila je to ceremonija silovitija čak i od Meseca i Vina, koje se inače ističu slobodnim ponašanjem i reverzijama. Prva Noć Sveta izražavala je, više nego ijedna druga dolinska ceremonija, emotivnu i socijalnu međuzavisnost zajednice, njihovo duboko osećanje da žive zajedno i da umiru zajedno.
     Vakve Četvrtog Dana Sveta, koje su intelektualno u bliskoj vezi sa obredima ožaljivanja mrtvih, opisane su u odeljku o Svetskom Plesu.

     Dolinska verovanja i teorije o duši odlikuju se zaprepašćujućom složenošću i odsustvom ma kakvog uznemirenja zbog protivurečnosti u njima samima. Pokušaj da Dolince naterate da se kategorično opredele za samo jedan mit o stvaranju sveta podjednako je bezizgledan kao i pokušaj da iz njih iščupate suvisli opis duše. Ova mnogostrukost, naravno, nije slučajna. Ona je suštinska.
     Jedan prilično ezoteričan opis duše zastupljen je u ovoj knjizi tekstom 'Duša crne bube'; kudikamo popularnija verovanja i razmišljanja data su u pesmi 'Unutarašnje more'. Dolinska teorija reinkarnacije ili metempsihoze možda je nesistematična, ali je svakako živopisna.
     U izričitoj povezanosti sa pogrebnim i žalidbenim obredima bile su narodne teorije i predrasude o raznim vrstama duše i o njihovom učešću u raznim etapama pogreba. Kad beži dah-duh, tojest dah-duša, a on to čini u trenutku smrti, druge duše su 'uhvaćene u smrti' 'u lešu', odakle moraju biti puštene. Ako ne budu puštene, moglo bi se desiti da se još neko vreme vrzmaju oko groba ili oko mesta na kojima je pokojnik živeo i radio i da izazivaju mentalne i materijalne nevolje - brižnost, bolest, pojavu aveti. Zemljoduh ili zemljoduša se oslobađa kremacijom i sahranjivanjem pepela, ili sahranjivanjem mrtvog tela; glediduh ili glediduša dobija slobodu kad se mala količina pepela ili jedan pramen kose bace u vetar; postoji i rođoduh ili rođoduša, a on se oslobađa jedino bacanjem imena u oganj na ceremoniji sveopšteg ožaljivanja tokom Svetskog Plesa.
     Događali su se slučajevi, u Dolini veoma retki, da neko umre u inostranstvu ili iščezne. Tada 'nema smrti' to jest nema tela, pa se jedino rođoduša može obredno osloboditi. Kao što je pomenuto, neki predmeti koji su pripadali mrtvoj osobi mogli su biti doneti kući i sahranjeni na groblju, 'da bi postojalo mesto na zemlji gde duše mogu doći', a zapadnoiduće pesme mogle su se pevati u hejimama; međutim, osećanje nelagodnosti i nepotpunosti je ostajalo, a njegov izraz bilo je ubeđenje da će se druge duše vraćati da bi uznemiravale ljude ili jednostavno da bi se uverile da je nestala osoba mrtva i da bi se oprostile od preživelih. Dah-duh je nevidljiv, on je glas u noći ili u sutonu na pustim mestima u brdima. Zemljoduh se može vratiti kao priviđenje osobe koja je umrla i može imati njen izgled u trenutku smrti ili posle smrti; ovog duha se plaše ljudi koji u njega veruju. Glediduh je dobroćudan, njega čovek može samo da oseti kao izvesno prisustvo, kao čežnju, kao dati blagoslov, ili kao izgovoreno 'zbogom' - on je 'prolaženje i odlaženje stazama vetra'. Izvesni prizivi Osme Kuće upućuju se ovoj duši, ili svim dušama ako se prihvata verovanje da se one ponekad na vetru vraćaju u Dolinu.

     Blagoslove vaše, o majke moje majke
     ovom vetru, da ponese, dajte!

     Kad Keši izlaze iz Doline, a to čine uglavnom članovi Lože Nalazitelja, znatan je njihov strah da bi im se moglo desiti da ne budu sahranjeni u Dolini. Keško osećanje zajedništva, osećanje da su svi u neprekidnosti sa zemljištem, vodom, vazduhom i živim bićima Doline, navodi ih na čvrstu rešenost da savladaju sve teškoće i vrate se u Dolinu da tu umru. Pomisao na umiranje i sahranu u tuđim zemljama je crni očaj. Postojala je priča o jednoj grupi Nalazitelja koji su istraživali Spoljašnju obalu i dospeli u hemijski zatrovanu zonu; četvorica iz njihove grupe su umrla. Preostala četvorica su mumifikovala tela svojih sadruga, u čemu im je pomogla izuzetno suva pustinjska klima Južne obale, i tako mumifikovana tela donela kući na sahranu - četvorica živih nosila su četvoricu mrtvih tokom jednomesečnog putovanja. O ovom podvigu govorilo se sažaljivo, ali ne sa divljenjem; stvar je bila odveć ekstremna, odveć junačka, da bi u Dolini bila dobro primljena.

     Skončavanje životinja mora se uključiti u svako razmatranje dolinskih pogrebnih postupaka.
     Domaćim životinjama koje ljudi ubiju da bi ih pojeli obraća se, pre ili za vreme čina ubijanja, ma koji član Lože Krvi - bilo koja odrasla žena ili devojka. Ona govori životinji:

     Lepi stvore, sad je kraj,
     smrt ti ide već;
     Potrebu nam našu daj,
     a mi tebi reč.

     Ova formula često je izgovarana kao obično brbljanje, bez i najmanjeg osećanja ili razumevanja, ali nije nikad izostavljana, čak ni kad domaćica zavrne šiju kokoški. Nijedna životinja nije mogla biti ubijena u svrhu upotrebe, ako nije bila prisutna i jedna žena da izgovori te reči smrti.
     Narod u Vakvahi i Čukulmasu, kao i izvestan broj ljudi u nekim drugim gradovima, imao je običaj da uzme punu šaku krvi ubijene životinje, pomeša je sa crvenim ili crnim tlom i onda od toga uvalja blatnu lopticu, koja se čuvala u odajama Lože Krvi opsidijanskih hejima; te loptice su korišćene za pravljenje nepečenih cigala, odnosno tugli, za popravke ili prilikom nove gradnje.
     Svi delovi raskasapljene životinje, domaće ili divlje, koji nisu iskorišćeni za hranu ili za druge svrhe odmah su sahranjivani u zemlju; ovo su radili majstori Štavilačke umetnosti, najčešće na nekoj njivi koja je ostavljena da se ugari te godine, na sadnoj strani od grada. Običaj je bio da se ostavi nekoliko komadića, ili kostiju, na vrh nekog brega na lovnoj strani, 'za Kojotu i Lešinara', posle kasapljenja velike životinje.
     Svaka lovljena divlja životinja imala je svoju pesmu, a nastavnici za te pesme bili su pripadnici Lovačke Lože. Lovac peva ili govori životinji koju lovi, i to u sebi, to jest nečujno dok lov traje, a glasno dok je ubija ili posle ubijanja. Ove pesme su u raznim gradovima bile veoma različite; bilo ih je na stotine. Neki od priziva za ribe prilično su neobični.

     PESMA ZA PASTRMKU, IZ ČUMOA

     Senka.
     Suva sen.
     Nije važna.
     Budi hvaljen.

     RIBARSKA PESMA IZ ČUKULMASA

     Šujala!
     Šake dođi nađi!
     Jezik dođi nađi!
     Kapke dođi nađi!
     Dođi nađi stopala!

     JELENOLOVNA PESMA IZ ČUKULMASA
     Ovim putem moraš doći
     fino cupkajući.
     Ime Davalac dajem ti.

     Jedna vrlo drevna jelenolovna pesma iz Madidinua u vezi je sa kasapskom formulom:

     Jelenstvo ispoljava jednu smrt.
     Zahvalna je moja reč.

     'Jelenstvo je imenica jelen u nebeskom gramatičkom modalitetu.'

     MEDVEDOLOVNA PESMA IZ TAHAS TUHASA

     Vana va, a, a.
     Eno sr-ca, a.
     Jesti svoj strah.
     Vana va, a, a.
     Mora se odmah.
     Sada moraš ti
     zažaliti.

     Medvedi su ubijani samo kad su predstavljali pretnju stoci ili ljudima; njihovo meso nije bilo omiljeno, obično se nije ni donosilo u grad, mada su lovci na dužim putovanjima mogli jesti medvedinu. Zamenica 'ti' u gornjoj pesmi nije upotrebljena u generičkom, nego u partikularnom obliku. Lovac ne lovi 'medvedstvo', ma kog medveda, nego lovi jednog određenog medveda koji je stvorio nevolju i tom lovcu, ali i medvedstvu uopšte i koji zato treba da zažali.

     PESMA MEDVEĐE SMRTI, IZ SINŠANA

     Zemlja tamni od kiše
     blagoslovi je,
     a kod Šeste Kuće
     iz srca krv lije!

     Medved je bio znak Šeste Kuće, Kuće Kiše i Smrti. Starac koji je ovu pesmu otpevao, rekao je: "Niko u ovom gradu nije ubio nijednog medveda još od poslednje erupcije Gore Staramajke. Ali to je ipak dobra lovačka pesma. Čak i kad dete lovi šumskog pacova, treba da peva tu pesmu. Medved je tu."
     Prema teoriji o četiri duše, životinje imaju sve četiri, ali sistem postaje vrlo mutan kad pređe na biljke. Za sve divlje ptice smatralo se, u suštini, da jesu duše. Rođoduša neke životinje je njen generički vid, to jest vid celoga roda: jelenstvo, a ne taj jelen; kravstvo, a ne ova krava. Prividne pometnje i izvrdavanja u dolinskim idejama o reinkarnaciji i o seobi duša ovde počinju da se razjašnjavaju: ova krava koju ja sada ubijam za hranu jeste kravstvo koje mi predaje sebe u vidu hrane zato što je prema njemu postupano kako treba i što je zamoljeno kako treba i to isto kravstvo će mi se opet dati za hranu kad meni tako zatreba i kad ga zamolim; a ja koji ubijam ovu kravu sam ime, reč, jedan pojedinačni slučaj ljudskosti i - zajedno sa kravom - postojanja uopšte: jedan trenutak u jednom mestu: jedan odnos.
     Sujeverni su verovali da one domaće životinje kojima su data pojedinačna imena, a to znači kućni ljubimci, mogu da se vrate kao glediduhovi ili dah-duhovi, ponekad i kao zemljoduhovi; otud izvestan broj priča o dolasku aveti životinja. Dobro poznati Duh Sivog Konja pojavljivao se u jednom kanjonu u isprelamanim brdima iza Čukulmasa. Zemljoduhovi jagnjadi umrle pri ojagnjenju stvarali su nevolje u magli na poljima Unmalina.
     U moralističkoj vrsti priča o duhovima govori se o lovcima koji su lovili na sadnoj strani, ili koji su ispoljili nedovoljno učtivosti i uvažavanja prema lovljenoj životinji, ili koji su ubijali neumereno, bez potrebe. Ta vrsta priča, česta oko logorskih vatri Lože Hrasta, opisuje kako lovac bude prestrašen, ponižen, možda i povređen ili ubijen; njega napada ispoljavanje generičke životinje, napada ga Baš-Jelen, Baš-Divlji-Labud, a to su bića natprirodne veličine, lepote i moći. U pričama o lovcima koji su izostavili obrede ubice, koji "nisu govorili smrti", duh one pojedinačne životinje koju je takav lovac ubio vraća se da zavede lovca u beskonačni lov i u ludilo, prati ga neprestano, vidljiv je samo tom lovcu i nikom drugom. U Čukulmasu se pričalo o jednom čoveku koji je, koliko se moglo videti, autentični primer takvog avetinjskog pohođenja zbog krivice. On nije bio obični 'šumac', usamljenik koji stanuje u šumi, ali jeste živeo bez ikakvog skloništa i bežao kad god bi mu se ma koje ljudsko biće pojavilo na vidiku; govorio nije nikad. Svojevremeno, kao mladić, zvao se Mladi Mesec od Opsidijana. Niko nije zasigurno znao u čemu se prestup tog mladića sastojao, ali u Lovačkoj Loži se pretpostavljalo da je ubio jednu srnu i jedno lane 'bez pevanja', što znači da nije izgovorio čak ni jezgro formule koja se pri ubijanju kaže, skraćenu, stesanu verziju kasapske formule:

     Lepi, za tvoju smrt
     moja reč!

     Ovu formulu je govorio lovac koji puca, traper koji otvara zamku, svako ko obara stablo, svako ko oduzima život. Nije se ni pomišljalo da bi neko to mogao zaboraviti. Propust Mladog Meseca bio je hotimičan; dakle, kažnjiv.
     Čak i kad čovek gnječi štetnog insekta u kukuruzu, spljeskava komarca, lomi granu, bere cvet, formula se morala progunđati u svojom najužem svedenom obliku: arrariv, 'moja reč' 'ili 'reči''. Iako je ta formula od jedne reči izgovarana na sasvim nemisleći način, kao 'nazdravlje' kod kijanja, izostavljana nije nikad. Njenim izgovaranjem održavana je i nastavljana ideja o potrebi i ispunjenju, zahtevu i reagovanju na zahtev, odnosu i međuzavisnosti; a ta ideja se mogla u celosti vratiti u um kad god se želelo. U kamenčiću je, kao što kažu, planina.
     Formule ovog tipa, od jedne ili dve reči, nazivane su oblucima. Jedan takav 'oblutak' bila je i reč ruha, koju su izgovarali kad su dodavali oblutak 'materijalni' na mogilu ili gomilu kamenja na izvesnim mestima - pokraj pojedinih stena, na raskrsnicma, na nekim mestima duž staza na planini Ama Kulkun. Ta reč za većinu ljudi nije imala nikakav smisao osim 'reč koja se kaže kad stavljaš kamičak na heja gomilu kamenja'. Učenjaci u hejimama znali su da je to jedan arhajski oblik izveden iz korena -hur- što je značilo održavati, nositi dalje, nositi sa sobom. Bila je to poslednja reč neke izgubljene rečenice. Prisutni kamičak sadrži u sebi odsutnu planinu. Većina 'besmislenih' matričnih slogova u pesmama jesu oblutak-reči. A reč heja bila je ona koja u sebi sadrži ceo svet, vidljivi i nevidljivi, s ove i s one strane smrti.

PANDORA SEDI UZ POTOK

     Ima u Sinšanskom potoku, ispod velikih stena, jedno proširenje, na šljunku, plitko; u sredini tog jezerceta šljunak se diže u vidu ostrva. Obale od tamne gline uzdižu se i pružaju jedna ka drugoj, tako da su pri vrhu međusobno razmaknute možda dva metra. Na mestu gde voda izlazi iz tog jezerceta, jelensko rebro leži do pola u vodi, beličasto. U nekretnoj vodi, duboko ispod podsečenih obala, u čipki od korenja, repna pera mrtve ptice leže na površini i malčice se pomiču. Zgrčene kandže mogu se videti ispod tog mrko-perjanog leša koji lebdi u bistroj vodi, u smeđoj senci. Polovina granja koje prelazi potok mrtva je, polovina živa, mada je za neke grane teško reći. U vodi nema riba, ali na njenoj površini ima mnogo bubica vodoklizača, a u vazduhu mnogo muva, običnih komaraca i moskito-komaraca. Iznad ploveće mrtve ptice, obični komarci i mušice plešu u jatu. Narod pleše Leto.

ČETIRI ROMANTIČNE PRIČE

     Romantična priča bila je popularan žanr. Priče su bile rukom pisane ili štampane i često je bilo moguće naći istu priču u nekoliko raznih izdanja ili zbirki. Ove četiri priče uzete su iz najomiljenije takve zbirke pod naslovom Pod vinovim lišćem; njeni primerci postojali su u svakom gradu Doline. Usmene verzije ovih priča bile su sekundarne; pokatkad su ponavljane glasno oko ognjišta ili u letnjoj kući, ali primarna, ili 'autentična' verzija romantične priče uvek je bila ona u pisanom obliku.
     Čini se da su neke od tih priča zaista vrlo stare, dok su u drugima samo korišćena određena stilska sredstva da bi se stvorio utisak starosti, ili utisak bezvremenosti. Ni u štampanim zbirkama ni u rukopisima nije se pojavljivalo ime nijednog autora. Iako se o mestu radnje govori detaljno, živopisno i tačno, kao u svoj dolinskoj književnosti, vreme kad se radnja, navodno, desila, ili kad je zapisana, ostajalo je najčešće nejasno.
     Uobičajena tema romantičnih priča bilo je prekoračivanje granica. Likovi u pričama često su bili Mlinari i Nalazioci; ta dva zanimanja sadržala su, sa dolinske tačke gledanja, element moralnog rizika. Mlinari i Nalazioci sagledavani su kao opasno privlačni - kao ljudi na rubu.
     U priči 'Vodeničar' ne kaže se da je taj vodeničar iz iste Kuće kao i ta žena, ali on se njoj obraća onim oblikom drugog lica jednine koji se koristi samo u razgovoru sa članom iste, sopstvene Kuće, a sa takvima je seksualni odnos zabranjen. Kao i većina romantičnih priča i ova je upozoravajuća ili kontraegzemplarna šok-priča.

VODENIČAR

     Mlinar vodenice kod Čamavatsa na Reci rekao je jednoj ženi Crvene Tugle koja je došla da se njen kukuruz izmelje u brašno: "Čekaj ovde, ispred vodenice. Ne ulazi unutra."
     Ta žena je bila došla sama iz grada. Padala je kiša, duvao je hladan vetar, a ona nije imala ni kaput ni šal. Rekla je: "Dozvoli mi da samo stojim u vratima dok čekam."
     Vodeničar je rekao: "Vrlo dobro. Čekaj u vratima, ali ne ulazi unutra i leđima budi okrenuta prostoriji, a licem napolje."
     Ona je stala u ulazna vrata njegove kuće-vodenice, a on je uzeo njenu vreću kukuruza i poneo je unutra, do mlinskih kamenova. Ona je čekala. Hladan vetar ulazio je kroz vrata. Na ognjištu sobe iza nje gorela je vatra. Ona je mislila: "Zar bi ikakve štete bilo ako uđem i stanem tamo?"
     Uskoro je ušla u sobu i stala blizu vatre; ali ušla je natraške, lica okrenutog ka vratima. Stajala je leđima ka vatri.
     Mlinar dođe kroz svoju kuću-vodenicu, iza nje. On reče: "Mleh vasceli dan; kamen se pregrejao i ja ne mogu mleti tvoj kukuruz danas. Vrati se po njega sutra."
     Ženi se nije išlo nazad u grad po vetru i kiši. Ona reče: "Pričekaću da se tvoj mlinski kamen ohladi."
     Na to će vodeničar: "Dobro, čekaj u ovoj sobi, ali u onu drugu da ne ulaziš, a licem stalno da budeš okrenuta napolje."
     Vratio se u unutrašnjost vodenice. Žena je dugo i dugo u ognjišnoj sobi čekala i nije čula ništa osim kako reka teče, kiša pada, a mlinski točak, onaj sa lopaticama, se vrti. Razmišljala je: 'Zar bi ikakve štete bilo ako uđem u drugu sobu?'
     Uskoro je ušla u tu drugu, unutrašnju sobu, da vidi šta tamo ima. A tamo ničeg nije bilo osim posteljine umotane u valjak i jedne knjige pokraj posteljine. Žena uze knjigu i otvori je. Na stranici koju je otvorila ništa pisalo nije, osim jedne reči, a ta jedna je bila njeno ime.
     Videći to, uplašila se. Ostavila je knjigu i pošla u ognjišnu sobu, namerna da iz vodenice ode; ali se vodeničar na vratima isprečio. Ona je potrčala natrag u unutrašnju sobu, a on uđe za njom, pa veli: "Odmotaj krevetninu."
     Odmota ona krevetninu i namesti za leganje. On joj reče da legne na krevet, a ona leže. Plašila ga se, iako joj on nikakav bol nije činio. Onda on leže sa njom. Kad je to bilo urađeno, on ustade, nag, i knjigu joj dade, zboreći ovako: "Ovo je tvoje." Ona je uze i poče stranice okretati. Na svakoj stranici samo je njeno ime bilo napisano i nijedna druga reč.
     Vodeničar iz te sobe iziđe. Ona začuje okretanje vodeničnog točka. Pričvrsti odeću na sebe pa istrči iz kuće. Osvrne se i vidi kako se visoki točak vodenični na kiši vrti. A voda sa njegovih lopatica teče crvena.
     Onda je ona otrčala u grad, vičući. Ljudi su otišli u Čamavats, do vodenice. Našli su vodeničara. Bio se u vodenično kolo bacio, pa ga je točak zahvatio i zgnječio. I još se okretao. Posle toga, tu vodenicu spališe, a mlinsko kamenje polomiše. Sad ne postoji mesto zvano Čamavats.