17. JEDAN ORGOTSKI MIT O POSTANJU

     Poreklo ovog mita je preistorijsko; on je zabeležen u mnogim oblicima. Ova veoma primitivna verzija potiče iz jednog prejomeškog pisanog teksta pronađenog u isenpetskom pećinskom svetilištu u Gobrinskom zaleđu.

     U početku ne beše ništa do leda i sunca. Za mnogo i mnogo godina, sunce svojim sjajem topljaše jednu veliku raspuklinu u ledu. Na stranama ove raspukline stajahu ogromna ledena obličja, a ona ne imaše dna. Kapi vode otapahu se sa strana provalije i padahu sve dublje i dublje. Prvo od ledenih obličja reče: "Ja krvarim." Drugo ledeno obličje reče: "Ja plačem." Treće reče: "Ja se znojim."
     Ledena obličja uspeše se iz ponora i stadoše na ledenu plohu. Onaj koji beše kazao: "Ja krvarim", posegnu u sunce i izvadi pregršt ukropine iz sunčeve utrobe i tom balegom načini gore i dolje zemlje. Onaj koji beše kazao: "Ja plačem", dahnu na led i, otopivši ga, učini mora i reke. Onaj koji beše kazao: "Ja se znojim", izmeša tlo i morsku vodu i od njih učini drveće, bilje, trave i poljsko zrnevlje, zverinje i ljude. Bilje rastijaše u tlu i moru, zveri juriše po zemlji i plivahu u moru, jedino se ljudi ne razbudiše. Njih beše trideset devetorica. Spavahu i dalje na ledu, ne pokrećući se.
     Onda se tri ledena obličja spustiše, posedaše sa privučenim kolenima i pustiše da ih sunce istopi. U mleko se istopiše i mleko poteče u usta usnulih i usnuli se probudiše. To mleko pije samo porod čovekov i bez njega se on ne bi probudio u život.
     Prvi koji se probudi beše Edondurat. On beše tako visok kad ustade da glavom raspoluti nebo i sneg poče da pada. Zatim vide ostale kako se meškolje i razbuđuju i njihove ga kretnje uplašiše, te on stade da ih mori jednog za drugim udarcem svoje pesti. Tako ubi trideset šestoricu. Ali naredni, pretposlednji uteče. Ime mu beše Haharat. Daleko bežaše preko ledene plohe i preko zemnog šara. Edondurat juriše za njim i na kraju ga sustiže i smlavi. Haharat izdahnu. Onda se Edondurat vrati na svoje rodno mesto na Gobrinskom ledu gde ležahu tela ostalih, ali poslenjeg od njih tu više ne zateče: on beše pobegao dok Edondurat juriše za Haharatom.
     Edondurat podiže kuću od smrznutih telesa svoje sabraće i stade da čeka u toj kući da se poslednji vrati. Svakoga dana, jedno od telesa bi progovorilo, rekavši: "Gori li? Gori li?" Sva ostala telesa onda odgovarahu smrznutim jezicima: "Ne, ne." A onda Edondurat pade u kemer dok spavaše i stade da se miče i uzvikuje u snu, a kada se probudi sva telesa prozboriše u glas: "Gori! Gori!" Čuvši njihove reči, poslednji brat, najmlađi od svih, dođe u kuću od telesa i tu se spari sa Edonduratom. Njih dvojica izrodiše narode roda ljudskoga, iz Edonduratovog tela, iz Edonduratove utrobe. Ime onog drugog, mlađeg brata, oca, njegovo ime ostade nepoznato.
     Svako dete koje im se rodi imaše komad tame koji iđaše za njim ma kuda pošao po danu. Edondurat reče: "Zašto moje sinove tako sledi tama?" Njegov kemer reče: "Jer se rodiše u kući od mesa, zato im smrt kroči za petama. Oni su usred vremena. U početku behu sunce i led i ne beše senke. Na kraju, kad nas više ne bude, sunce će proždrati samo sebe, a senka će progutati svetlost i ništa neće preostati do leda i tame."

18. NA LEDU

     Ponekad, dok tonem u san, u tamnoj, utihloj prostoriji, javlja mi se za trenutak veliki, dragoceni privid prošlosti. Zid šatora stoji nagnut iznad mog lica, nevidljiv ali čujan, iskošena ravan slabašnog zvuka: šuštavo navejavanje snega. Ništa se ne može videti. Izvor svetlosti i čabe-peći je isključen i ona sada postoji jedino kao kugla toplote, srce vreline. Slabašna vlažnost i prisno prianjanje moje vreće za spavanje; zvuk snega; gotovo nečujno Estravenovo disanje dok spava; tama. Ništa drugo. Mi smo unutra, nas dvojica, u skloništu, pri počinku, u središtu svih stvari. Napolju, kao i uvek, prostire se velika tama, hladnoća, samrtna samotnost.
     U takvim srećnim trenucima dok tonem u san poimam izvan svake sumnje šta je pravo središte mog života, ono vreme koje je prošlo i izgubljeno, a ipak postojan, trajan čas, srce vreline.
     Ne pokušavam da kažem da sam bio srećan, tokom proteklih nedelja dok smo vukli sanke preko ledenog pokrova, u samrtnoj zimi. Bio sam gladan, prenapregnut, često brižan i sve se to pogoršavalo što smo dalje išli. U svakom slučaju, srećan nisam bio. Sreća mora da bude u vezi sa razumon i jedino je razum može steći. Ono što je meni bilo dato, to se ne može steći, ne može zadržati, a često ni prepoznati u času kad je tu; imam na umu radost.
     Uvek sam ustajao prvi, obično pre svitanja. Stopa mog metabolizma nešto je iznad getenjanskih normi, kao i moja visina i težina. Estraven je uzeo u obzir ove razlike prilikom planiranja raspodele hrane, na svoj pedantan način, koji se mogao shvatiti ili kao domaćinki ili kao naučnički, i ja sam od samog početka dobijao dnevno nekoliko unci hrane više od njega. Protivljenja zbog ove nepravednosti ustuknula su pred očiglednom pravednošću te nejednake podele. No, ma kako raspodeljeno, sledovanje je bilo malo. Ja sam bio gladan, neprekidno gladan, iz dana u dan sve gladniji. Noćima sam se budio od gladi.
     Ako bi još bio mrak, upalo bih svetlo čabe-peći i stavio na nju posudu punu leda, zahvaćenog prethodne noći i već rastopljenog, da provri. U međuvremenu, Estraven bi vodio svoju uobičajenu plahovitu i bešumnu borbu sa snom, kao da se uhvatio ukoštac sa kakvim anđelom. Pobedivši, on bi se uspravio, pogledao me mutnim očima, zatresao glavom i rasanio se. Doručak bi već bio gotov kada bismo se obukli, obuli čizme i smotali vreće: vrč ključalog orša i kocka giši-mišija, rastvorena u vreloj vodi u retku, testastu masu. Žvakali smo polako, svečano, sakupljajući sve pale mrvice. Peć se hladila dok smo obedovali. Spakovali bismo je sa posudom za vodu i vrčevima, zatim obukli ogrtače sa kapuljačama i rukavice na jedan prst i izvukli se napolje. Spoljni vazduh uvek bi nas zapahnuo svojom neverovatnom studenošću. Nažalost, nije mi preostajalo ništa drugo nego da svakog jutra poverujem u nju. Ako bi neko od nas dvojice već izlazio napolje, silom nužde, naredni izlazak uvek bi mu padao teže.
     Ponekad je padao sneg; a ponekad su se iskošeni zraci dana koji se rađa prostirali, čudesno zlatasti i plavi, preko ledenog prostranstva; no, najčešće bi nas dočekalo sivilo.
     Noću bismo unosili termometar sa nama u šator, a kada bismo ga ujutro izneli napolje, bilo je zanimljivo posmatrati kako kazaljka juri nadesno (getenjanski brojčanici išli su u suprotnom smeru od kretanja kazaljki na satu) tolikom brzinom da se gotovo nije mogla pratiti, beležeći pad temperature za dvadeset, pedeset, osamdeset stepeni, da bi se na kraju zaustavila negde između nule i minus šezdeset.
     Jedan od nas dvojice oborio bi šator i skupio ga, dok bi drugi tovario peć, vreće i ostalo na sanke; šator je bivao rasprostrt preko cele zaprege i mi smo bili spremni za skije i ham. Remenje i vučna oprema bili su gotovo bez metala, ali su hamovi imali spojnice od aluminijumske legure, koje su bile odveć sitne da bi se pričvrstile rukama u rukavicama i koje su na toj hladnoći podjednako pekle kao da su usijane. Morao sam da bivam veoma obazriv sa prstima kada bi temperatura pala ispod dvadeset stepeni, pogotovo ako je bilo vetrovito, zato što sam zapanjujuće brzo mogao da zaradim promrzline. Sa nogama uopšte nisam imao nevolja - što je činilac od prvorazrednog značaja prilikom zimskih putovanja kada je jednočasovno izlaganje hladnoći dovoljno da čoveka obogalji bilo za jednu nedelju ili za ceo život. Estraven je bio primoran da nagađa moju veličinu i čizme za sneg koje mi je pribavio bile su stoga nešto veće, ali je dodatni par čarapa popunio prazninu. Stavili bismo skije i navukli ham što smo brže mogli, a zatim trzali, cimali i pridizali sanke da bismo oslobodili klizače ukoliko su se zaledili, i konačno kretali na put.
     Onih jutara kada bi preko noći sneg obilato napadao morali smo neko vreme da posvetimo razgrtanju šatora i sanki pre no što bismo pošli. Nije bilo teško uklanjati novi sneg, iako je on pravio velike, upečatljive smetove unaokolo; pa ipak, jedina prava uočljivost, jedina stvar koja je štrčala iznad leda na stotinama milja ukrug bili smo sami mi.
     Vukli bismo u smeru istoka, koji smo odredili pomoću busole. Uobičajeni pravac vetra bio je sa severa na jug, odnosno sa glečera. Iz dana u dan, neprekidno nam je duvao sa leve strane. Kapuljača nije bila dovoljna zaštita od vetra i ja sam stoga stavljao masku za lice da bih pokrio nos i levi obraz. Čak i tako, levo oko mi se jednog dana od promrzlosti zatvorilo i već sam pomislio da je izgubljeno; i onda kada ga je Estraven otkravio i otvorio toplim dahom i jezikom, nisam mogao da vidim na njega neko vreme, što je značilo da se nisu smrzle samo trepavice. Kada bi sijalo sunce, obojica smo nisili getenjanske štitnike za oči sa prorezima, tako da nijedan nije doživeo snežno slepilo. Uostalom, za to je bilo malo izgleda. Kao što je Estraven kazao, Led ispoljava težnju da održava polje visokog atmosferskog pritiska iznad svog središnjeg područja, gde hiljade kvadratnih milja beline odbijaju sunčevu svetlost. Mi se, međutim, nismo nalazili u tom središnjem području, već u najbojem slučaju na njegovom rubu, odnosno između njega i oblasti kovitlavih, odvraćenih oluja koje obiluju padavinama i neprekidno se sručuju na podglečerski pojas. Vetar sa severa donosio je suvo, vedro vreme, ali sa severoistoka ili severozapada donosio je sneg ili je uskovitlavao suvi, već pali sneg u zaslepljujuće, reske oblake, slične peščanim ili prašinastim olujama, odnosno gotovo sasvim polegao uz tlo, vukući se u vijugavim prugama po površini i ispunjavajući nebo i vazduh belinom, od koje se nisu mogli videti ni sunce ni senke: a i sam sneg, Led, nestajao bi tada ispod naših nogu.
     Sredinom dana bismo se zaustavili, a zatim isekli i postavili nekoliko blokova leda kao zaštitni zid, ukoliko bi vetar bio snažan. Zagrevali bismo vodu da zgotovimo kocku giši-mišija, a potom ispijali toplu tečnost, u kojoj bismo ponekad rastopili komadić šećera; onda bismo ponovo stavljali hamove i nastavljali put.
     Retko smo razgovarali dok smo hodali ili ručavali zato što su nam usne bile ranjave, a i kada se usta otvaraju, hladnoća prodire unutra, ozleđuje zube, grlo i pluća; bilo je nužno držati usta zatvorena i disati kroz nos, bar onda kada je temperatura vazduha iznosila između četrdeset i pedeset stepeni ispod tačke mržnjenja. Kada bi se ona spustila još niže, ceo tok disanja bio bi otežan i zbog činjenice da je dolazilo do munjevitog smrzavanja izdahnutog vazduha; ako niste vodili računa, nozdrve bi vam se sledile i zapušile i tada, da se ne biste ugušili, morali biste da udišete puna pluća britkih britvi.
     Pod izvesnim uslovima, trenutno smrzavanje našeg daha proizvodilo je jedva čujan, pucketav zvuk, sličan udaljenim praskalicama, pri čemu smo raspršivali mnoštvo kristalčića: svaki izdah vazduha predstavljao je sićušnu snežnu oluju.
     Vukli smo dok se ne bismo umorili ili dok ne bi počeo da se spušta mrak; zatim bismo se zaustavljali, podizali šator, pričvršćivali klinovima sanke ukoliko je u izgledu bio snažan vetar i pripremali se za noćenje. Običnim danima vukli bismo jedanaest ili dvanaest časova, prelazeći pri tom između dvanaest i osamnaest milja.
     To nije bila baš osobita brzina napredovanja, ali ni uslovi nisu bili najpogodniji. Snežna pokorica retko je kad pogodovala i skijama i klizačima na sankama. Ukoliko je bila tanka i sveža, sanke su više išle kroz nju, nego po njoj; ako je, pak, bila delimično očvrsla, sanke bi često zapinjale, ali ne i mi na skijama, što je za posledicu imalo to da često bivamo uz cimaj povučeni unazad; a kada je bila sasvim čvrsta, neretko je zadobijala grbinast oblik, sličan dugačkim talasima koje podiže vetar, takozvanim sastrugima, koji su na nekim mestima dostizali visinu od četiri stope. Morali smo da prevlačimo sanke preko svake od tih grbina, sa ivicima oštrim kao nož ili sa fantastičnim ispustima, a zatim da ih spuštamo dole, pa ponovo uspinjemo: izgledalo je, naime, da one uopšte ne idu uporedo sa našim smerom kretanja. Zamišljao sam da je Gobrinski led potpuno ravan kao smrznuto jezerce, ali ispostavilo se da na stotine milja ove površine više liči na iznenada smrznuto uzburkano more.
     Rad oko podizanja bivaka, obezbeđivanja svih stvari, otresanja nahvatalog snega sa spoljnih delova odeće i tako dalje - sve je to bilo iscrpljujuće. Ponekad se činilo da ti napori nisu vredni truda. Bivalo je veoma kasno, veoma hladno, a osećali smo se veoma umorni, tako da je izgledalo znatno lakše naprosto polegati u vreće za spavanje u zavetrinu sanki i ne baktati se oko šatora. Sećam se kako mi se ta pomisao činila primamljiva izvesnih večeri i kako me je ozlojeđivalo metodično, tiransko navaljivanje mog sadruga da uradimo baš sve, i to valjano i temljito. Tada sam osećao prema njemu mržnju koja je nicala pravo iz smrti što počiva duboko u mom duhu. Mrzeo sam te stroge, složene, neumoljive zahteve koje mi je postavljao u ime života.
     Tek kada bi sve bilo urađeno, ulazili smo u šator i gotovo istog trena osetili kako nas vrelina čabe-peći optače svojim prisnim, zaštitničkim okriljem. Obavijala nas je jedna čudesna stvar: toplota. Smrt i studen više nisu bili tu, već negde drugde, napolju.
     Mržnja je isto tako ostajala napolju. Jeli bismo i pili. Posle obeda bismo razgovarali. Kada bi hladnoća bila veoma velika, čak ni izvrsna izolacija šatora nije više pomagala i mi bismo polegali u vreće, primakavši se peći što je bliže bilo moguće. Tanka skrama mraza nakupila bi se tada po unutrašnjoj površini šatora. Ako bi se otvorila hermetička vrata, onda bi unutra uleteo talas studeni, koji bi se smesta zgusnuo, ispunjavajući šator vrtložastom maglom finog snega. Kada bi se podigla mećava, iglice smrznutog vazduha prodirale bi kroz otvore za provetravanje, iako su oni bili krajnje pomno zaštićeni, i vazduh bi postajao zamagljen neopipljivom prašinom snežnih trunčica. Za takvih noći oluja bi stvarala neverovatnu buku, tako da nismo bili kadri da razgovaramo normalnim glasom, već samo da se dovikujemo, primakavši istovremeno glavu uz glavu. Drugih noći, pak, vladao je mir, takav nemi spokoj za kakav se samo zamišlja da je postojao pre no što su zvezde stale da se obrazuju ili pošto je sve iščezlo.
     Jedan čas posle večernjeg obeda, Estraven bi pritulio peć, ako su to uslovi dozvoljavali, i isključio izvor svetlosti na njoj. Čineći to, on bi mrmljao jednu kratku i dražaesnu molitvu, jedne obredne reči handare koje sam ikada čuo: "Hvala neka je tami i nezavršenom Postanju", kazao bi on i zavladala bi tama. Onda bismo zaspali. Sutra je sve valjalo ponovo početi.
     I tako već mesec dana.
     Estraven je i dalje vodio dnevnik, premda je tokom nedelja provedenih na ledu retko kad zapisao nešto više od pribeleške o vremenu i razdaljini koju smo toga dana prevalili. U tim beleškama on je povremeno navodio vlastita razmišljanja ili delove našeg opštenja, ali nije bilo nikakvog pomena o onim dubljim razgovorima koji su nam ispunjavali trenutke odmora između večere i sna mnogih noći tokom prvog meseca na Ledu, dok smo još imali snage za priču, kao i nekih dana kada nas je oluja primoravala da ostanemo u šatoru. Kazao sam mu da mi nije zabranjeno, ali da se i ne očekuje da koristim paraverbalni govor na planetama koje ne pripadaju Ligi i zamolio ga da ono što je naučio od mene ne otkrije svojim sunarodnicima, bar dok ja ne razmotrim sa kolegama na brodu to što sam učinio. Pristao je i održao reč. Nikada nije rekao niti napisao nijedno slovce o našim bešumnim razgovorima.
     Opštenje umom bila je jedina stvar koju sam mogao dati Estravenu, iz cele moje civilizacije, moje tuđinske stvarnosti za koju se on tako duboko zanimao. Mogao sam unedogled da pričam i opisujem; ali to je bilo sve što sam bio u prilici da dam. U stvari, možda je to ujedno i jedina važna stvar koju imamo da damo Zimi. Ali ne mogu reći da je zahvalnost bila moja pobuda da prekršim zakon kulturnog embarga. Nisam plaćao svoj dug njemu. Takvi dugovi ostaju neisplaćeni. Estraven i ja smo, naprosto, došli do one tačke kada smo delili sve što smo imali, a što je bilo vredno deobe.
     Pretpostavljam da će se ispostaviti da je moguć seksualni odnos između getenjanskih dvopolnih i hainskih jednopolnih ljudskih bića, premda će takva veza neumitno ostati jalova. Preostaje da se vidi; Estraven i ja u tom pogledu nismo ostvarili nikakav doprinos, sem možda na jednoj tananijoj ravni. Naše seksualne želje dovele su nas najbliže krizi jedne noći na početku našeg putovanja - druge noći provedene na Ledu. Ceo dan smo proveli u napornom krivudanju po području punom useka i raspuklina istočno od Plamenih bregova. Bili smo umorni te večeri, ali puni poleta, uvereni da će se uskoro otvoriti pred nama čist put. Posle večere, međutim, Estraven je najednom postao ćutljiv i počeo je da me osorno prekida u razgovoru. Kada se jednom otvoreno obrecnuo, ja rekoh: "Harte, ponovo sam kazao nešto što nije trebalo; molim te, reci mi šta je to."
     On ništa nije odgovorio.
     "Napravio sam neku grešku u šifgretoru. Žao mi je; nikad nisam razumeo čak ni pravo značenje te reči."
     "Šifgretor? Potiče od jedne stare reči za senku."
     Obojica smo neko vreme ćutali, a onda mi on uputi otvoren, nežan pogled. Njegovo lice u crvenkastoj svetlosti izgledalo je meko, ranjivo, daleko poput lica žene koja te posmatra iz dubina vlastitih misli i ništa ne govori.
     I tada shvatih ponovo, ovoga puta bespogovorno, ono što sam se uvek bojao da shvatim, što sam se pretvarao da ne vidim u njemu: da je on žena isto kao što je i muškarac. Svaka potreba da se razjasne izvori tog straha iščezavla je sa samim strahom; ono što mi je preostalo bilo je da ga, konačno, prihvatim takvog kakav jeste. Sve do tada ja sam ga poricao, odbacivao mu njegovu vlastitu stvarnost. Bio je sasvim u pravu kada je kazao da je on, jedina osoba na Getenu koja mi je verovala, predstavljao jedinog Getenjanina kome ja nisam verovao. Jer samo me je on u potpunosti prihvatio kao ljudsko biće: jedino je on prema meni gajio naklonost i pružao mi celokupnu ličnu odanost: to mu je i dalo prava da traži od mene da mu uzvratim istom merom uvažavanja i prihvatanja. Ali ja nisam bio voljan da mu to pružim. Bojao sam se da mu to pružim. Nisam hteo da poklonim poverenje, prijateljstvo, jednom muškarcu koji je bio i žena, i jednoj ženi koja je bila i muškarac.
     Objasnio mi je, kruto i jednostavno, da se nalazi u kemeru i da je pokušao da me izbegava, u meri u kojoj nam je to bilo izvodljivo. "Ne smem da te dodirnem", reče on uz izuzetno obuzdavanje; kazavši to, on odvrati pogled od mene.
     Ja rekoh: "Razumem. Potpuno se slažem."
     Jer tog časa mi se učinilo, a mislim i njemu, da je upravo iz te seksualne napetosti među nama, sada priznate i shvaćene, ali ne i utažene, nikla velika i iznenadna zaloga našeg prijateljstva: prijateljstva koje nam je obojici toliko bilo potrebno u zajedničkom izgnanstvu i koje se već tako moćno osvedočilo tokom dana i noći našeg tegobnog putivanja, da je bez ikakvog ustezanja, sada kao i kasnije, moglo da se nazove ljubav. Ali ta ljubav je potekla iz razlika među nama, iz razlika, a ne iz srodnosti i sličnosti: i upravo je ona predstavljala most, jedini most, preko onoga što nas je delilo. Ako bi došlo do seksualnog sretanja između nas, onda bismo se ponovo susreli kao tuđini. Dodirnuli smo se na jedini način na koji je taj dodir bio moguć. I ostali smo pri tome. Ne znam da li smo bili u pravu.
     Još neko vreme smo razgovarali te noći i sećam se da mi je bilo veoma teško da mu suvislo odgovorim kada me je upitao kakve su žene. Obojica smo bili prilično kruti i obazrivi u međusobnom ophođenju narednih nekoliko dana. Duboka ljubav između dva bića stvara, uostalom, mogućnost i izglede da se nanese dubok bol. Uopšte mi nije palo na pamet pre te noći da bih mogao da povredim Hatra.
     Sada, kada su sve zapreke bile srušene, postala su mi nesnosna dalja sputavanja (iz mog ugla viđenja) našeg opštenja i razumevanja. Ubrzo potom, svega dve ili tri noći kasnije, rekoh svom sadrugu kada smo završili večeru - gotovo svečanu, budući da smo imali zašećerenu kašu od kadika u čast prevaljenih dvadeset milja: "Proletos, one noći u Ugaonoj crvenoj nastambi, kazao si mi da bi želeo da te podrobnije uputim u paraverbalni govor."
     "Da, kazao sam."
     "Hoćeš li da vidiš mogu li da te naučim da se koristiš njime?"
     On se nasmeja. "Hoćeš da me uhvatiš u laži."
     "Ako si me ikada lagao, onda je to bilo davno i u jednoj drugoj zemlji."
     Bio je poštena osoba, ali retko kad neposredna. To ga je zagolicalo i on reče: "U drugoj zemlji mogu ti reći druge laži. Ali mislio sam da ti je zabranjeno da podučavaš... domroce vašem mentalnom opštenju dok se ne pridružimo Ekumenu."
     "Nije zabranjeno, ali ni uobičajeno. Ipak, učiniću to ako ti želiš. I ako budem kadar. Ja nisam učitelj."
     "Postoje li naročiti podučavaoci te veštine?"
     "Da. Ne, međutim, na Alteri, gde postoji visok postotak prirodno obdarenih pojedinaca i gde, kako sami tvrde, majke mogu da opšte umom sa svojim još nerođenim bebama. Ne znam šta bebe odgovaraju, ali većina nas mora da bude upućena, kao kada bismo učili kakav strani jezik. Ili možda pre kao kada bismo učili naš maternji jezik, ali veoma kasno.
     Mislim da je on razumeo moje pobude kada sam ponudio da ga naučim toj veštini i pokazao je veliku želju da se uputi u njene tajne. I tako smo se dali na posao. Prisetio sam se što sam bolje umeo načina na koji su mene podučavali, kada mi je bilo dvanaest godina. Kazao sam mu da iščisti svoj um, da pusti da ga prekrije tama. On je to, nesumnjivo, učinio znatno hitrije i potpunije nego što je meni ikada pošlo za rukom: uostalom, bio je majstor handare. Onda sam mu se obratio umom što sam jasnije mogao. Bez uspeha. Pokušali smo ponovo. Kako on nikoga nije mogao osloviti ako prethodno nije bio oslovjen, ako mu jasan prijem tog oslovljavanja nije stavio do znanja da poseduje telepatski potencijal, ja sam morao da načinim prvi korak. Upinjao sam se pola časa, sve dok mi se um nije umorio. On je izgledao obeshrabren. "Mislio sam da će mi ići lako", priznao je. Obojica smo bili iznureni i odustali smo od daljih pokušaja te noći.
     Ni sledeća nastojanja nisu bila uspešnija. Pokušao sam da se mentalno obratim Estravenu dok je spavao, prisetivši se onoga što mi je učitelj kazao o pojavi "poruka u snu" među pretelepatskim narodima, ali nije išlo.
     "Možda mojoj vrsti nedostaje ta sposobnost", reče on. "Postojalo je dovoljno glasina i nagoveštaja da bi se skovala reč za tu moć, ali ja ne znam ni za jedan dokazani slučaj telepatije među nama."
     "Tako je bilo i sa mojim narodom hiljadama godina. Nekoliko prirodno obdarenih pojedinaca koji nisu shvatili vlastitu nadarenost, niti su imali bilo koga kome bi slali ili od koga bi primali poruke. Svi ostali su u najboljem slučaju bili pritajene telepate. Sećaš se da sam ti kazao da je, osim kada su posredi prirodno obdareni, ta sposobnost, premda ima fiziološku osnovu, u suštini psihološka, prizvod kulture, uzgredna posledica korišćenja uma. Sasvim mala deca, mentalno zaostale osobe i pripadnici nerazvijenih ili nazadnih društava nisu kadri za opštenje umom. Mozak najpre mora da bude na određenom stepenu složenosti. Ne mogu se sazdati aminokiseline iz vodonikovih atoma; prethodno mora da dođe do priličnog usložnjavanja: ovde je ista stvar posredi. Apstraktno mišljenje, raznovrsna društvena međudejstva, prepletena kulturna saobražavanja, estetsko i etičko opažanje: sve to skupa mora da dođe do određenog stepena pre no što se veze mogu uspostaviti, pre no što se sam potencijal uopšte može otkraviti.
     "Možda mi, Getenjani, nismo stigli do tog stepena."
     "Daleko ste iznad njega. Ali u celu stvar je upletena i sreća. Baš kao i kod stvaranja aminokiselina... Ili uzmimo analogije u ravni kulture: to su, doduše, samo analogije, ali pomažu da se stvar bolje predoči; naučni metod, na primer, korišćenje neposrednih, opitnih tehnika u nauci. Ima naroda u sastavu Ekumena koji poseduju visoku kulturu, složen oblik društva, filosofiju, umetnost, etiku, veliki stil i značajna dostignuća na svim tim poljima; pa ipak, oni nikada nisu naučili kako tačno da izmere težinu nekog kamena. Razume se, to mogu da nauče, ali ni za pola miliona godina to nisu učinili... Postoje i narodi koji uopšte nemaju višu matematiku, ništa složenije od najprostije primenjene aritmetike. Svi su oni sposobni da shavte račun, ali to niko ne čini, niti je ikada činio. Štaviše, i moji sunarodnici, Terani, sve do pre tri hiljade godina uopšte se nisu služili nulom." Estraven je samo zatreptao na to. "Što se Getena tiče, zanima me da li će se ispostaviti da smo i mi ostali takođe sposobni za prorokovanje pod uslovom da je i to deo evolucije uma, ako nas budete uputili u vaše tehnike."
     "Misliš li da je to korisna stvar?"
     "Tačno proricanje? Pa svakako..."
     "Možda ćete, da biste ga upražnjavali, morati da poverujete da je beskorisno."
     "Vaša me handara opčinjava, Harte, ali povremeno se zapitam nije li tu posredi naprosto paradoks koji se razvio u način života..."
     Ponovo smo pokušali opštenje umom. Nikada još nisam neprekidno slao jednom potpunom neprimaču. To iskustvo bilo je prilično neprijatno. Polako sam počinjao da se osećam kao bezbožnik koji se moli. Konačno, Estraven zevnu i reče: "Gluv sam, gluv kao stena. Pođimo bolje na počinak." Složio sam se. On ugasi svetlo i promrmlja svoju kratku hvalu tami; zavukli smo se u vreće i posle samo minut ili dva on je utonuo u san kao što plivač utone u tamnu vodu. Osetio sam njegov san kao da je bio moj sopstveni: empatički spoj bio je uspostavljen i ja mu se još jednom obratih, sneno, pozvavši ga po imenu: "Tereme!"
     Mora da se munjevito pridigao, zato što mu se glas resko razlegao i tami iznad mene. "Areče, jesi li to ti?"
     "Ne; Dženli Ai; ja ti se obraćam umum." On zadrža dah. Tišina. Potražio je pipajući čabe-peć, uključio svetlo i zabuljio se u mene svojim tamnim očima punim straha. "Sanjao sam", reče, "pričinilo mi se da sam kod kuće..."
     "Čuo si mene kako ti se obraćam umum."
     "Ti si me pozvao... Bio je to moj brat. Čuo sam njegov glas. On je umro. Nazvao si me... oslovio si me sa 'Tereme'? Ja... Užasnije je nego što sam mislio." Zatresao je glavom, kao čovek koji pokušava da otrese od sebe noćnu moru, i zagnjurio lice u šake.
     "Harte, veoma mi je žao...
     "Ne, zovi me po imenu. Ako si u stanju da govoriš u mojoj lobanji glasom mrtvog čoveka, onda me možeš oslovljavati po imenu! Zar bi me on zvao 'Harte'? Oh, sada mi je jasno zašto u opštenju umom nema laganja. To je užasna stvar... U redu. U redu, obrati mi se ponovo."
     "Stani."
     "Ne. Nastavi."
     Dok su njegove plahovite, zastrašene oči bile uprte u mene, ja mu se obratih umom: "Tereme, prijatelju moj, nema razloga za strah među nama."
     On je i dalje zurio u mene, tako da sam pomislio da me nije dokučio; ali nisam bio u pravu. "Ah, i te kako ima", reče on.
     Posle nekoliko trenutaka, ponovo ovladavši sobom, on dodade pribrano: "Govorio si mojim jezikom."
     "Pa ti ne znaš moj."
     "Kazao si da će biti reči, znam... Pa ipak, zamišljao sam to kao... neposredno razumevanje..."
     "Empatija je nešto drugo, premda je povezana s ovim. Ona nam je i omogućila da uspostavimo vezu noćas. Ali u pravom opštenju umom uključena su moždana središta za govor, baš kao i..."
     "Ne, ne, ne. To ćeš mi objasniti kasnije. Zašto mi se obraćaš glasom moga brata?" Glas mu je bio napet.
     "To ti ne mogu odgovoriti. Ne znam. Kaži mi nešto o njemu."
     "Nusut... Moj brat po telu, Arek Hart rem ir Estraven. Bio je godinu dana stariji od mene. Trebalo je da postane lord od Estrea. Mi... napustio sam dom, znaš, njega radi. Mrtav je već četrnaest godina."
     Obojica smo ćutali neko vreme. Nisam imao pojma niti sam mogao da pitam šta stoji iza tih reči: već i ovo malo što je kazao bilo je rečeno uz veliki napor.
     Ja konačno rekoh: "Obrati mi se umom, Tereme. Oslovi me po imenu." Znao sam da je u stanju da to učini: veza je postojala, ili, kako bi to stručnjaci kazali, faze su bile saobrazne; doduše, on još nije znao kako da voljno ukloni prepreku. Da sam bio slušač, mogao bih da ga čujem kako misli."
     "Ne", reče on. "Nikada. Još ne..."

     Ali nikakav šok, prestrašenost, užas, ma koliko bili snažni, nisu bili kadri da dugo zauzdavaju taj neutaživ, nemiran um. Kada je ponovo ugasio svetlo, ja iznenada začuh u sebi kako me je mucavo pozvao: "Dženri..." Čak ni u opštenju umom nije bio u stanju da izgovori "l" kako treba.
     Odmah sam mu uzvratio. U tami, njemu se ote nemušti uzvik straha u kome je postojao izvestan prizvuk zadovoljstva. "Nemoj više. Nemoj više", reče on glasno. Ubrzo potom, mi konačno zaspasmo.
     To mu nikada nije išlo lako. Nije bio u pitanju nedostatak nadarenosti, niti nesposobnost da se usavrši veština, već je stvar bila u tome što ga je to duboko uznemiravalo i što nije mogao da ga otvoreno prihvati. Brzo je naučio da postavlja prepreke, ali nisam siguran da je osećao da se može osloniti na njih. Možda je i sa svima nama bilo isto, kada su prvi učitelji došli pre mnogo vekova sa Rokanonovog sveta da nas upute u "Poslednje umeće". Možda je Getenjanin, budući pojedinačno celovit, primao telepatski govor kao nasilje nad tom celovitošću, kao narušavanje tog jedinstva, što je teško mogao da podnese. A možda je u pitanju bio samo Estravenov poseban karakter, u kome su kako otvorenost tako i zatvorenost bile veoma jake: svaka reč koju bi on izgovorio nicala je iz još dublje tišine. Čuo je moj glas kojim sam mu se obratio umom kao glas mrtvog čoveka, kao glas njegovog brata. Nisam znao šta, osim ljubavi i smrti, leži između njega i tog brata, ali znao sam da bi se on, kad god bih ga oslovio umom, trgao kao da sam mu dodirnuo živu ranu. I tako, ta prisnost umova koju smo uspostavili predstavljala je, doduše, vezu među nama, ali nejasnu i škrtu, odnosno takvu koja nije dopuštala jače osvetljavanje (kako sam očekivao), nego je samo pokazivala pravi opseg tame.
     Iz dana u dan mileli smo prema istoku preko ledene ravnice. Kada je protekla polovina prdviđenog vremena našeg putovanja, trideset peti dan, odorni tanern, bili smo još poprilično daleko od mesta koje je predstavljalo polovinu puta do odredišta. Merač na sankama pokazivao je, doduše, da smo prevalili oko četiri stotine milja, ali verovatno je samo tri četvrtine od toga bilo pravo napredovanje, tako da smo samo veoma grubo mogli da procenimo koliko nam je još preostalo. Utrošili smo premnogo dana, milja i zaliha u dugotrajnim upiranjima da se uspnemo na Led. Estravena nisu toliko zabrinjavale kao mene stotine milja koje su se još pružale pred nama. "Sanke su lakše", reče on. "Što se više budemo približavali kraju puta, one će postajati sve lakše; a ako bude neophodno, uvek možemo i da smanjimo obroke. Do sada smo veoma dobro jeli, znaš."
     Učinilo mi se da je ironičan, ali trebalo je da ga ozbiljno shvatim.
     Četrdesetog, kao i dva naredna dana bili smo zavejani u mećavi. Tokom tih dugih časova mirovanja u šatoru Estraven je gotovo bez prekida spavao i nije ništa jeo, premda je u vreme obeda pio orš ili zašećerenu vodu. Navaljivao je da ja jedem, iako samo polovinu uobičajenog sledovanja. "Nemaš iskustva u gladovanju", reče.
     Ovo me je ponizilo. "A koliko ti imaš... lorde jedne pokrajine i predsedniče vlade...?"
     "Dženri, mi se vežbamo u lišavanju sve dok mu ne postanemo veoma vični. Kao dete, učio sam da gladujem kod kuće u Estreu, kao i kod handarata u tvrđavi Roterer. Tačno je, doduše, da sam izgubio vičnost u Erenrangu, ali zato sam počeo da se pripravljam i Mišnoriju... Molim te, učini kako ti kažem, prijatelju; znam šta radim."
     Stvarno je znao i ja ga poslušah.
     Nastavili smo još četiri dana, po veoma velikoj hladnoći, nikada iznad minus dvadest pet stepeni, a onda nam je ponovo olujni vetar doneo mećavu u lice, sa istoka. Tokom dva minuta prvog snažnog naleta sneg je zasipao tako gusto da od njega nisam bio u stanju da vidim Estravena na ciglih šest stopa od mene. Okrenuo sam leđa njemu, sankama, lepljivom, zaslepljujućem, zagušujućem snegu, kako bih mogao da dišem, a kada sam se samo minut kasnije okrenuo, njega je nestalo. Nestalo je i sanki. Ničega nije bilo. Napravio sam nekoliko koraka prema mestu gde su se nalazili i osvrnuo se unaokolo. Povikao sam, ali ni sam nisam čuo vlastiti glas. Bio sam gluv i potpuno sam na jednom svetu gusto ispunjenom probadajućim, sivim iglicama. Obuzela me je panika i počeo sam da se teturam napred, mahnito dozivajući umom: "Tereme!" Tik ispod moje ruke, spušten na kolena, on mi reče: "Hodi, pomozi mi oko šatora." Učinio sam to i nikada mu nisam pomenuo onaj tren panike. Nije ni bilo potrebe za to.
     Mećava je potrjala dva dana; izgubili smo ukupno pet dana, a biće ih još. Nimer i aner su meseci velikih oluja.
     "Prilično smo utanjili, zar ne?" rekoh jedne noći, pošto sam izmerio sledovanje giši-mišija i stavio ga da se rastopi u ključaloj vodi.
     On mi uputi pogled. Njegovo čvrsto, široko lice odražavalo je gubitak težine po dubokim senkama ispod jagodica, oči su mu bile upale, a usne popucale i smežurane. Sam Bog zna na šta sam ja ličio, kad je on tako izgledao. Nasmešio mi se: "Ako budemo imali sreće, uspećemo, ako je ne budemo imali, nećemo."
     Iste reči govorio je od samog početka. Uz svu moju brižnost, uz svu spremnost da se hvatam za poslednju, očajničku slamku i tako dalje, nikada nisam bio dovoljno ralističan da mu poverujem. Čak sam i sad mislio: Kada se već toliko upiremo, jamačno ćemo...
     Ali Led nije uzimao u obzir naše upiranje. A i zašto bi? Razmere se očuvane.
     "Kako stoji sa tvojom srećom, Tereme?" rekoh najzad.
     Na to se nije osmehnuo. Niti je odgovorio. Prošlo je neko vreme pre no što je rekao: "Razmišljao sam o svima njima dole." Dole je za nas značilo: jug, svet ispod ledene plohe, oblast zemlje, ljudi, puteva, gradova, svega onoga što je sada bilo teško zamisliti kao nešto što stvarno postoji. "Znaš da sam kralju poslao glas o tebi onog dana kada sam otišao iz Mišnorija. Preneo sam mu ono što sam saznao od Šusgisa, da ćeš biti poslat na pulefensko dobro. U tom trenutku nisam imao neki određen naum, već sam delao prema trenutnom porivu. Kasnije sam porazmislio o preduzetom koraku. Stvari bi mogle da imaju ovakav tok: kralj će u svemu videti priliku da odigra šifgretor. Tibe će ga odvraćati, ali Argaven će se u međuvremenu već pomalo zasititi Tibea i neće poslušati njegov savet. Sprovešće istragu. Gde je izaslanik, gost Karhide? Mišnori će lagati: umro je od groznice horm ove jeseni, veoma sažaljevamo slučaj. A kako onda da nam je stiglo obaveštenje od naše ambasade da se on nalazi na pulefenskom dobru? Ne, nije tamo, možete se i sami uveriti. Ali ne, nipošto, ni govora, dovoljna nam je reč satrpeznika Orgoreina... Međutim, nekoliko nedelja posle ovih razmena poruka izaslanik se pojavljuje u severnoj Karhidi, pošto je pobegao sa pulefenskog dobra. Zaprepašćenost u Mišnoriju, ozlojeđenosti u Erenrangu. Gubitak obraza za satrpeznike, uhvaćene u laži. Predstavljaćeš pravo blago, davno izgubljenog brata po ognjištu, za kralja Argavena, Dženri. Ali ne zadugo. Odmah moraš da pošalješ poziv zvezdanom brodu čim ulučiš prvu priliku; da dovedeš svoje ljude u Karhidu i izvršiš poslanstvo, smesta, pre no što Argaven bude imao vremena da u tebi vidi neprijatelja, pre no što ga Tibe ili neki drugi savetnik ponovo ne uplaši, igrajući na njegovo ludilo. Ako sklopi pogodbu sa tobom, ostaće pri tome. Prekršiti je, značilo bi prekršiti i vlastiti šifgretor. Kraljevi iz dinastije Harge ispunjavaju svoja obećanja. Ali moraš hitro da delaš i odmah da dovedeš brod."
     "Hoću, ukoliko dobijem i najmanji znak dobrodošlice."
     "Ne; oprosti mi što te savetujem, ali ne smeš čekati na dobrodošlicu. Dočekaće te dobrodošlicom, mislim. Isto kao i brod. Karhida je sramno bila ponižavana ovih proteklih pola godine. Pružićeš Argavenu priliku da okrene nov list. Mislim da će je on iskoristiti."
     "Vrlo dobro. Ali ti, u međuvremenu..."
     "Ja sam Estraven Izdajnik. Ja nemam nikakve veze s tobom."
     "U početku."
     "U početku", složi se on.
     "Da li ćeš moći za to vreme da se sakriješ, ako bude opasno?"
     "Oh, da, svakako."
     Hrana nam je bila gotova i mi prekidosmo razgovor. Jedenje je postalo toliko važna i zaokupljujuća stvar, da jednom kada bismo počeli da obedujemo, više nije bilo priče; tabu je sada bio u punom važenju, verovatno u svom izvornom obliku: ne progovoriti ni reč dok se ne pojede i poslednja mrvica. Kad je to obavljeno, on reče: "Pa, nadam se da su moje pretpostavke ispravne. Ti ćeš mi... ti mi opraštaš..."
     "Što si mi dao otvoren savet?" upitah, pošto mi je konačno pošlo za rukom da shvatim neke stvari. "Svakako da hoću, Tereme. Odista, kako uopšte možeš da sumnjaš u to? Ti znaš da ja nemam šifgretor koji bih odbacio." To mu se dopalo, ali je i dalje izgledao zamišljen.
     "Zašto", reče on najzad, "zašto si došao sam... zbog čega su te samog poslali? Pa sve zavisi od dolaska tog broda. Zašto su tako otežali posao i tebi i nama?"
     Takav je uobičajeni postupak Ekumena i za to ima razloga. Premda, istini za volju, počinjem da se pitam da li sam ikada stvarno razumeo te razloge. Mislio sam da je to vašeg dobra radi što dolazim sam; tako očigledno sam i tako bezopasan ne mogu da predstavljam pretnju, da narušavam ravnotežu. Umesto invazije, dolazi običan glasnik. Ali nije sve samo u tome. Sam ja nisam kadar da promenim vaš svet. Ali zato on mene može da promeni. Sam, ja moram i da slušam, a ne samo da govorim. Sam, odnos koji konačno uspostavim, ako do toga uopšte dođe, nije bezličan i ne samo politički: on je pojedinačan, on je ličan, on je i više i manje od političkog. Ne Mi i Oni; ne Ja i Oni; već Ja i Ti. Ne politički, ne pragmatski, već mistički. U izvesnom smislu, Ekumen nije političko, već mističko telo. On smatra da su počeci izuzetno važni. Počeci i sredstva. Njegovo učenje sasvim je suprotno učenju da svrha opravdava sredstva. On stoga ide tananim putevima, sporim, neobičnim i rizičnim; slično kao što ide i evolucija, koja je u izvesnom smislu njegov uzor... I tako sam poslat sam, vašeg dobra radi? Ili mog? Ne znam. Tačno je da su stvari ovako otežane. Ali ja bih sa istim pravom mogao da te pitam zbog čega vi nikada niste našli za shodno da izmislite vazduhoplovna vozila? Jedan mali, ukradeni avion mogao je da nas poštedi mnogih teškoća!"
     "Kako bi ikada čoveku zdravog razuma moglo da padne na pamet da je u stanju da leti?" uzvrati Estraven ozbiljno. Bio je to pošten odgovor na svetu gde nijedan živi stvor nema krila i gde čak ni sami anđeli iz jomeškog ustrojstva svetosti ne lete, već se samo bez krila spuštaju na zemlju poput paperjastog snega, poput vetrom nošenog polena ovog sveta bez cveća.
     Sredinom nimera, posle silnog vetra i ljute studeni, lepo vreme nas je pratilo mnogo dana. Ako je i bilo oluja, one su besnele južno od nas, dole, dok smo mi, unutar mećave, imali veoma oblačno vreme, ali gotovo bez vetra. Sloj oblaka u početku je bio tanak, tako da je vazduh mutno obasjavala ravnomerna sunčeva svetlost bez vidljivog izvora, koja se odbijala kako od oblaka, tako i od snega, odozgo i odozdo. Preko noći, sloj je postao deblji. Sve sjajnosti je nestalo i ništa nije preostalo. Izišli smo iz šatora u ništa. Sanke i šator su bili tu, Estraven je stajao pokraj mene, ali ni on ni ja nismo bacali senku. Prigušena svetlost prostirala se svuda unaokolo. Kada smo krenuli po prhkom snegu, otisci naših stopala nisu se mogli videti po senci. Nismo ostavljali nikakav trag. Sanke, šator, on, ja: ničeg drugog nije bilo. Nije postojalo sunce, nebo, obzorje, svet. Samo beličasto-siva praznina u kojoj se činilo kao da lebdimo. Taj privid bio je tako uverljiv da mi je teško polazilo za rukom da održim ravnotežu. Moje srednje uho bilo je naviklo da od očiju dobija potvrdu o tome kako stojim; ali te potvrde nije više bilo; kao da sam najednom oslepeo. Sve je još izgledalo dobro dok smo pakovali stvari, ali kada smo stali da vučemo, postalo je - bez ičega ispred, bez ičega u šta bi se gledalo, bez ičega na čemu bi se oko zadržalo - najpre neprijatno, a onda iscrpljujuće. Trebalo je da nam ide kao po loju. Ali napredovali smo sve sporije, tumarajući kao u mraku kroz potpuno nezaprečenu ravnicu i bio je potreban veliki napor volje da bi se brzina povećala do prosečnog tempa. Svaka, i najmanja promena na površini dolazila je kao iznenađenje, slično neočekivanom basamku, ili očekivanom ali nepostojećem prilikom penjanja uz stepenište, jer ispred se ništa nije videlo: nije bilo senki koje bi ukazale na prepreku. Skijali smo slepi širom otvorenih očiju. Iz dana u dan prilike se nisu menjale i počeli smo da skraćujemo dnevne deonice, zato što bismo se već sredinom popodneva znojili i tresli od napora i umora. Počeo sam da čeznem za snegom, za mećavom, za bilo čime; ali iz jutra u jutro izlazili smo iz šatora u prazninu, belo vreme, u ono što je Estraven zvao nesenka.
     Jednog dana oko podneva, odorni nimera, šezdeset prvog dana našeg putovanja, to blago, slepo ništavilo oko nas počelo je da se rastače i da se mreška. Pomislio sam da me oči varaju, što se često događalo, i gotovo da nisam obratio pažnju na tu tananu, beznačajnu promenu vazduha, sve dok iznenada nisam opazio, malo, bledo, mrtvo sunce iznad glave. I spustivši pogled sa sunca, spazio sam pravo pred sobom glomazno, tamno obličje kako se pomalja iz praznine prema nama. Crni pipci povijali su se nagore, opipavajući oko sebe. Zastao sam kao ukopan, cimnuvši Estravena tako da se okrenuo na skijama, jer smo se obojica nalazili u hamu i vukli. "Šta je to?"
     Pogledao je u tamni, čudovišni oblik skriven u magli i najzad progovorio: "Hridine... Mora da su to Ešerhotske hridine." Nastavili smo da vučemo. Nalazili smo se miljama daleko od te stvari, za koju mi se učinilo da je gotovo nadohvat ruke. Kada se belo vreme preobratilo u gustu, poleglu maglu, a zatim sasvim razvedrilo, jasno smo ugledali hridine pred sam zalazak sunca: nunataci, veliki, izbrazdani, ogoljeni kameni šiljci koji štrče iz leda, ne pomaljajući se pri tom više no što ledeni breg viri iznad morske površine: studen je uronila planine, koje su bile mrtve već eonima.
     One su nam pokazale da se nalazimo nešto severnije od najkraćeg puta, ako se moglo verovati rđavo nacrtanoj karti koja je bila sve što smo imali. Narednog dana prvi put smo skrenuli malo na jug od istočnog smera.

19. POVRATAK

     Po tamnom, vetrovitom vremenu pohrlili smo napred, obodreni prizorom Ešerhotskih hridina, prve stvari osim leda, snega i neba koju smo videli posle sedam nedelja. Prema karti je izgledalo da nisu daleko od Šenšejskih močvara na jugu, odnosno od Gutenškog zaliva na istoku. Ali to nije bila verodostojna karta Gobrinskog kraja. A i mi smo postajali sve umorniji.
     Nalazili smo se bliže južnoj ivici Gobrinskog glečera nego što je karta pokazivala, budući da smo počeli, drugog dana pošto smo krenuli prema jugu, da nailazimo na led sabijen pod pritiskom i na raspukline. Led nije izgledao toliko grbovit i ispucao kao u predelu Plamenih bregova, ali je zato bio krt. Postojala su ulegla udubljenja koja su se prostirala na mnogo jutara, po svoj prilici jezera preko leta; lažna snežna patosja koja su uz gromki huk mogla da propadnu svuda unaokolo, u vazdušni džep dubok čitavu stopu; rošave i sitaste površine pune sitnih rupa i pukotina; a sve češće su se javljale i velike raspukline, stari kanjoni u Ledu, među kojima su neke bile široke kao planinske klisure, dok je raspon drugih iznosio dve ili tri stope, ali su zato bile duboke. U odirni nimeru (prema Estravenovom dnevniku, zato što ga ja nisam vodio), sijalo je jarko sunce i duvao je snažan severni vetar. Dok smo prelazili sa sankama preko snežnih mostova iznad uskih raspuklina, bacali bismo poglede levo i desno u plava okna i provalije u koje su komadići leda, što su ih klizači odvaljivali, padali uz sveprožimajuću, tihu i nežnu muziku, kao kada bi srebrne strune pri padu dodirivale tanke kristalne ravni. Sećam se poletnog, snenog, opojnog zadovoljstva koje nas je prožimalo tog jutra dok smo vukli sanke preko suncem obasjanih bezdana. Ali nebo je počelo da beli, a vazduh da se zgušnjava; senke su izbledele, a plavetnilo je iskopnelo sa neba i snega. Nismo bili pripravni na opasnost belog vremena na ovakvoj površini. Kako je led postao veoma neravan, ja sam gurao, dok je Estraven vukao; pogled mi je bio upravljen na sanke i potpuno sam se udubio u što pomnije guranje, kada mi najednom šipka za koju sam se držao umalo ne izelte iz ruku, pošto su sanke, uz nagli cimaj, neočekivano pojurile napred. Nagonski sam zadržao šipku i doviknuo Estravenu da uspori, pomislivši da je to on ubrzao na nekom glatkom delu puta. Ali sanke su se potpuno zaustavile, nagnute prednjim delom nadole, a od Estravena nije bilo ni traga.
     Gotovo sam pustio šipku da bih otišao da vidim šta je sa njim. Puka je sreća što to nisam učinio. I dalje sam je čvrsto držao, dok sam se glupo osvrtao unaokolo, kada opazih rub raspukline, koji se mogao videti zahvaljujući odvaljivanju i drobljenju naspramnog dela srušenog snežnog mosta. Estraven je u uspravnom položaju propao pravo dole i jedino je moja težina zadržala sanke da se ne sunovrate za njim; na čvrstom ledu, iznad provalije, stajala je još samo stražnja trećina klizača. Sanke su i dalje polako klizile nadole, vučene težinom njegovog tela koje je visilo u jami, okačeno o ham.
     Nalegao sam se svom težinom na stražnju šipku i počeo da vučem, ljuljam i klackam sanke kako bih ih što više udaljio od ruba raspukline. Nije išlo lako. Ali upro sam iz sve snage na šipku i vukao sve dok ih na jedvite jade nisam pokrenuo, a onda uz trzaj odmakao od ponora. Estraven se uhvatio rukama za ivicu, tako da je teret oslobodio svoje težine. Stao je da se uspinje, potpomognut hamom koji ga je vukao, i konačno se prevalio preko ivice, spustivši se licem na led.
     Klekao sam pored njega pokušavajući da mu skinem ham, uznemiren zbog načina na koji se opružio po tlu, potpuno nepokretan, izuzev dahtavog, teškog podizanja i spuštanja grudnog koša. Usne su mu bile modre, a jedna strana lica u modricama i izgrebana.
     Nesigurno se podigao i prozborio piskutavim šapatom: "Plavo... sve je plavo... Kule u ponorima..."
     "Šta?
     "U raspuklini. Sve je plavo... puno svetlosti."
     "Da li ti je dobro?"
     On poče ponovo da stavlja ham.
     "Pođi ti napred... vezan za uže... sa štapom", prodahta Estraven. "Biraj kuda ideš."
     Satima je jedan od nas sam vukao, dok je drugi predvodio, veoma obazriva koraka kao da hoda po jajima, ispitujući najpre štapom svaki korak puta. Pri belom vremenu nije se mogla videti raspuklina sve dok se ne bi pogledalo u njen ponor... što je moglo biti prekasno, budući da su ivice stajale izbočene nad bezdanom i da nisu uvek bile čvrste. Svako spuštanje stopala na tlo donosilo je iznenađenje, propadanje ili trzaj. Nije bilo senki. Samo jednolična, bela, bešumna kugla: kretali smo se u unutrašnjosti jedne ogromne lopte od smrznutog stakla. U kugli nije bilo ničega, baš kao ni izvan nje. Ali u samom staklu postojale su naprsline. Provera pa korak, provera pa korak. Provera nevidljivih napuklina kroz koje se moglo ispasti iz bele staklene lopte i padati, padati, padati... Napetost koja nije popuštala polako je počela da mi obuzima sve mišiće. Postalo je izvanredno teško načiniti svaki novi korak.
     "Šta se dogodilo, Dženri?"
     Stajao sam kao okamenjen posred ničega. Suze su mi tekle, zamrzavajući mi očne kapke. Ja rekoh: "Bojim se da ne padnem."
     "Ali vezan si užetom", reče on. A onda, prišavši i uverivši se da se nigde oko mene ne vidi nikakva raspuklina, postalo mu je jasno šta je posredi i zato reče: "Podignimo bivak ovde."
     "Još nije vreme, treba da idemo dalje."
     On je već skidao šator sa sanki.
     Kasnije, pošto smo obedovali, on reče: "Bilo je vreme da se zaustavimo. Mislim da dalje ne možemo ovako. Kako izgleda, Led već počinje polako da se spušta i od sada će neprestano biti krt i pun raspuklina. Kada bismo mogli da vidimo, još bi nekako i išlo: ali neizvodljivo je pri nesenci."
     "Ali kako onda da se spustimo do Šenšejskih močvara?"
     "Pa, ako ponovo pođemo na istok umesto da nastavimo na jug, bićemo na dobrom ledu sve do Gutenškog zaliva. Video sam jednom u leto Led iz broda u zalivu. Pruža se do bedema Crvenih bregova, a u zaliv stiže u vidu ledenih reka. Ako se spustimo jednim od tih glečera, mogli bismo da nastavimo pravo na jug, preko smrznutog mora, do Karhide i tako da uđemo u nju sa obale, a ne preko granice, što je možda još i bolje. To će nam, doduše, malo odužiti put... negde između dvadeset i pedeset milja. Šta ti misliš o tome, Dženri?"
     "Mislim da više ne mogu da pređem ni ciglih dvadeset stopa dok traje ovo belo vreme."
     "Ali ako bismo napustili područje pukotina..."
     "Oh, ako bismo napustili područje pukotina, onda bi sve bilo u redu. A ukoliko se još i sunce ikada ponovo pojavi, slobodno uskači u sanke i imaćeš besplatan prevoz sve do Karhide." Bio je to tipičan pokušaj da budemo duhoviti, u sadašnjem delu putovanja; ovakve šale bile su veoma glupe, ali bi se onaj drugi ponekad osmehnuo na njih. "Sve ostalo je u redu sa mnom", nastavih ja, "osim što me mori silan hronični strah."
     "Strah je veoma koristan. Kao i tama; kao senke." Estravenov osmeh bio je ružan prorez na ispucaloj, smeđoj obrazini koja se ljušti, prekrivenoj crnim krznom i dvema mrljama od crnog kamena. "Čudno je da nam dnevna setlost nije dovoljna. Da bismo mogli da idemo, potrebne su nam senke."
     "Daj mi tvoju beležnicu za trenutak."
     Upravo je završio zapis o našem današnjem putovanju i obavio neke proračune vezane za miljažu i zalihe. Pružio mi je oko čabe-peći notes i olovku. Na čistom listu zalepljenom na unutrašnjem delu stražnjih crnih korica nacrtao sam krug sa dvostruko zakrivljenom linijom u njemu, zacrnio jinovu polovinu simbola i vratio beležnicu mom sadrugu. "Poznaješ li ovaj znak?"
     Dugo ga je posmatrao neobičnim pogledom, ali ipak reče: "Ne."
     "Pronađen je na Zemlji, Hain-Davenantu i Čifvoru. Predstavlja jin i jang. Svetlost je leva ruka tame... kako ono beše? Svetlo, tamno. Strah, hrabrost. Hladnoća, toplota. Žensko, muško. To si ti, Tereme. Oba i jedno. Senka na snegu."
     Narednog dana s naporom smo krenuli prema severoistoku kroz belo odsustvo svega, dok više nije bilo nijedne napukline na patosju ničega: dan ispunjen tegljenjem. Uzimali smo samo po dve trećine sledovanja, nadajući se da nam zbog dužeg puta neće pre vremena ponestati hrane. Činilo mi se da bi čak i u tom slučaju bilo svejedno, zato što je razlika između malo i ništa bila gotovo zanemarljiva. Estraven je, međutim, i dalje išao za svojom srećom sledeći ono što je izgledalo kao predosećanje ili intuicija, premda je moglo da bude i primenjeno iskustvo i razmišljanje. Četiri dana smo išli na istok, četiri najduža vučna dana na celom putu, prevaljujući dnevno od osamnaest do dvadeset milja, a onda se bešumno, nulto vreme razbilo, otišlo u komadiće, pretvorilo u vrtloženje, vrtloženje, vrtloženje sićušnih snežnih čestica ispred nas, iza, s bokova, pravo u oči, oluja koja počinje sa zamiranjem svetlosti. Tri dana smo proveli u šatoru dok je mećava zavijala na nas: tri duga dana nemuštog, mržnjom ispunjenog zavijanja koje je dopiralo iz pluća što ne dišu.
     "Nagnaće me da i ja počnem da urlam na nju", rekoh Estravenu govorom uma, na šta mi je on uzvratio, uz formalno oklevanje koje je predstavljalo obeležje njegovog mentalnog opštenja: "Nema svrhe. Neće te slušati."
     Spavali smo satima, malo jeli, vidali promrzline, upale i modrice, opštili umom, pa ponovo spavali. Trodnevno urlikanje pretočilo se u mumlanje, zatim u jecanje i na kraju u tišinu. Razdanilo se. Kroz otvorena šatorska vrata zasijala je blistavost neba. Ona je obasjavala srce, premda smo bili odveć iscrpljeni da bismo mogli da ispoljimo olakšanje koje nas je obuzelo u živahnosti ili radosti kretanja. Pokupili smo bivak - za šta su nam bila potrebna gotovo dva časa, zato što smo se vukli kao dva starca - i uputili se dalje. Put je vodio nizbrdo, sada već sasvim izvesnim blagim nagibom; površinska kora savršeno je pogodovala skijama. Sunce je blistalo. Termometar je sredinom jutra pokazivao -10 stepeni. Izgledalo je da nam se od kretanja vraća snaga, tako da smo išli brzo i lako. Napredovali smo tog dana sve dok se nebo nije osulo zvezdama.
     Za večeru, Estraven je poslužio puna sledovanja. Pri ovoj količini, hranu smo imali još samo za sedam dana.
     "Točak se okreće", reče on vedro. "Da bismo dobro putovali, moramo dobro i da jedemo."
     "Jesti, piti i biti veseo", rekoh ja. Hrana me je osokolila. Sam sam se neobuzdano nasmejao vlastitim rečima. "Sve ujedno: jedenje - pijenje - veseljenje. Ne može se biti veseo bez jela, zar ne?" To mi se učinilo kao tajna sasvim ravna onoj iz kruga jina i janga, ali nije potrajalo. Odagnalo ju je nešto u Estravenovom izrazu lica. Onda sam poželeo da briznem u plač, ali uspeo sam da se obuzdam. Estraven nije bio tako jak kao ja i to ne bi bilo pošteno, zato što bi se na to i on rasplakao. Već je spavao: utonuo je u san sedeći, sa zdelom u krilu. Nije ličilo na njega da bude tako nehajan. Ali ni sama pomisao o spavanju nije bila rđava.
     Probudili smo se prilično kasno narednog jutra, pojeli dvostruko sledovanje doručka, a zatim se upregli u ham i stali da vučemo lake sanke pravo prema rubu sveta.
     Ispod ruba sveta, koji je, pri bledom podnevnom svetlu, predstavljao strmi, krševiti obronak belog i crvenog, pružalo se smrznuto more: Gutenški zaliv, zaleđen od obale do obale i od Karhide sve do severnog pola.
     Bili su nam potrebni to popodne i ceo naredni dan da se spustimo do morskog leda kroz razvaljene ivice, izbočine i useke Leda gusto zbijene među Crvenim bregovima. Tog drugog dana rastali smo se od sanki. Načinili smo rančeve: u prvom je glavni tovar bio šator, dok su u drugi stale vreće; hranu smo ravnomerno raspodelili; ukupna težina pojedinačnog tereta nije dostizala ni dvadeset pet funti; ja sam mom tovaru dodao još i čabe-peć, ali on opet nije premašio trideset funti. Bilo je dobro što smo se otarasili onog večnog vučenja i guranja, tegljenja i potiskivanja sanki, i ja to rekoh Estravenu kad smo se ponovo dali na put. On se osvrnu i baci pogled na sanke: otpadak u bezmernom rasulu leda i crvenkastog kamenjara. "Dobro su nam poslužile", reče on. Njegova privrženost produžavala se bez neskladnosti i na stvari, strpljive, svojeglave, pouzdane stvari koje smo koristili i na koje smo se navikli, stvari od kojih nam je zavisio život. Bilo mu je žao sanki.
     Te večeri, sedamdeset pete po redu na našem putovanju, pedeset prvog dana na visoravni, harhahad anera, spustili smo se sa Gobrinskog leda na smrznutu morsku površinu Gutenškog zaliva. Ponovo smo putovali dugo i pozno, sve dok mrak nije pao. Vazduh je bio veoma hladan, ali bistar i miran, a čista ledena ploha, bez sanki koje bismo morali da vučemo, prosto je mamila naše skije. Kada smo podigli bivak te noći, bilo je čudno pomisliti, pošto smo polegali na počinak, da se pod nama više ne proteže čitava milja leda, već samo nekoliko stopa, a onda slana voda. Ali nije bilo mnogo vremena za razmišljanje. Obedovali smo i zaspali.
     Ponovo je osvanuo vedar dan, ali bilo je užasno hladno; temperatura je u zoru iznosila -40 stepeni. Bistar vazduh omogućio nam je da na jugu vidimo liniju obale, mestimično izbočenu štrčavim jezicima glečera, kako se pruža prema jugu u gotovo pravoj crti. Najpre smo se držali nje, išavši rubom zaleđenog mora. Severni vetar pomogao nam je da se brže krećemo na skijama, sve dok nismo stigli naporedo sa ulazom u jednu dolinu između dva visoka, narandžasta brda; iz tog klanca dopirao je tako silovit orkan, da nas je naprosto oborio s nogu. Oteturali smo se prema istoku, što dalje od ravne morske površine, gde smo bar ponovo mogli da se uspravimo i da nastavimo put." Gobrinski Led izbljuvao nas je iz svog ždrela", rekoh.
     Narednog dana, linija obale, koja je u luku išla prema istoku, jasno se mogla videti pravo pred nama. Sa naše desne strane bio je Orgorein, ali je zato ta plavičasta kriva ispred predstavljala Karhidu.
     Tog dana potrošili smo poslednje trunčice orša i poslednje unce zrnevlja kadika; sada su nam preostale još samo po dve unce giši-mišija i šest unci šećera.
     Nisam u stanju da valjano opišem te poslednje dane našeg putovanja zato što ne mogu da ih se celovito setim. Glad je kadra da izoštri moć opažanja, ali ne i onda kada je prepletena sa izuzetnim zamorom; pretpostavljam da su sva moja čula bila veoma otupela. Sećam se da sam imao grčeve od gladi, ali se ne sećam da sam patio zbog njih. Sve to vreme sam valjda jedino osećao, neodređeno i maglovito, da sam oslobođen, da sam nešto savladao, osećao sam radost; isto mi se tako, neprestano, užasno spavalo. Stigli smo do kopna dvanaestog, posle anera, s mukom prešli preko smrznute obale i zaputili se u stenovitu snežnu pustoš gutenškog priobalja.
     Bili smo u Karhidi. Postigli smo svoj naum. Malo je nedostajalo da ceo poduhvat propadne, jer su nam se zalihe sasvim istrošile. Za gozbu kojom smo proslavili dolazak imali smo na trpezi samo toplu vodu. Pošto smo ustali narednog jutra, odmah smo se dali u traganje za nekakvim putem, nekakvom naseobinom. To je pusta oblast i nismo imali njenu kartu. Ako je ovde i bilo puteva, oni su se nalazili ispod snežnog pokrova debelog između pet i deset stopa, tako da smo mogli da pređemo preko više njih, uopšte ne znajući za to. Nije bilo nikakvih znakova obrađivanja tla. Tog dana smo tumarali na jug i zapad, kao i narednog, a predveče drugog dana, kada smo ugledali neku svetlost kako sija na obronku jednog udaljenog brda kroz sumrak i koprenu retke susnežice, nijedan od nas dvojice nije bio u stanju izvesno vreme da prozbori ni reči. Samo smo stajali i zurili. Najzad, moj sadrug dođe do daha i promrmlja: "Je li to svetlost?"
     Suton je davno minuo kada smo se doteturali do karhidskog sela; satojalo se samo od jedne ulice između tamnih kuća sa visokim krovovima i sa snegom koji je bio nabijen i nagomilan do visine zimskih vrata. Zaustavili smo se kod krčme, kroz čije je uske prozorske kapke dopirala, u provalama, zracima i strelama, žuta svetlost koju smo videli sa naspramnih, zimom optočenih brda. Otvorili smo vrata i ušli unutra.
     Bio je odsordni aner, osamdeset prvi dan našeg putovanja; jedanaest dana smo prekoračili rok koji je Estraven predvideo. Ali zato je on tačno procenio zalihe hrane: sedamdeset osam dana, najviše... Merač na sankama pokazao je da smo prevalili osam stotina četrdeset milja, čemu bi još trebalo dodati izvesnu razdaljinu koju smo prešli poslednjih nekoliko dana. Veliki deo ovih milja otpao je na vijuganja i skretanja sa pravog puta; da je odista trebalo prevaliti osam stotina milja, to nam nikada ne bi pošlo za rukom; kada smo dobili tačnu kartu, ustanovili smo da pulefensko dobro i ovo selo deli udaljenost manja od sedam stotina trideset milja. Sve te milje i dani vodili su preko nenastanjene, nemušte pustoši: čitavih osamdeset jedan dan nismo imali nikog drugog do same sebe.
     Ušli smo u veliku, prekomerno zagrejanu, sjajno osvetljenu prostoriju, punu hrane i mirisa hrane, ljudi i glasova ljudi. Uhvatio sam se za Estravenovo rame. Strana lica okrenula su se prema nama, strane oči. Sasvim sam izgubio iz vida da postoji i neko ko ne liči na Estravena. Bio sam užasnut.
     U stvari, prostorija je bila prilično mala, a gomila stranaca u njoj jedva ako je brojala sedam-osam ljudi, koji su, nesumnjivo, bili zakratko isto tako pometeni kao i ja. Niko, naime, ne dolazi u pokrajinu Kurkurast usred zime, sa severa, noću. Meštani su samo zurili i piljili, a svi glasovi su zamukli.
     Estraven prvi progovri jedva čujnim šapatom. "Molimo za gostoprimstvo pokrajine."
     Buka, galama, metež, uzvrpoljenost, dobrodošlica.
     "Došli smo preko Gobrinskog leda."
     Nova buka, novi glasovi, pitanja; sjatili su se oko nas.
     "Da li biste se pobrinuli za mog prijatelja?"
     Mislio sam da sam to ja rekao, ali ipak je to učinio Estraven. Neko me je smestio da sednem. Izneli su nam hranu; počeli su da se brinu o nama, da nam ugađaju, da nam izražavaju dobrodošlicu kući.
     Zaostale, svadljive, strasne, priglupe duše, seljani sa siromašne zemlje - njihova velikodušnost omogućila je da se naše tegobno putovanje otmeno okonča. Davali su i kapom i šakom. Nisu škrtičili, niti zaračunavali. I tako je Estraven prihvatio ono što su nam dali, kao lord među lordovima ili kao prosjak među prosjacima, čovek koji je ponovo među svojima.
     Za ove ribare-seljane, koji žive na rubu ruba, na krajnjoj nastanjivoj međi jednog gotovo nenastanjivog kontinenta, poštenje je od isto tako suštinske važnosti kao i hrana. Oni moraju da budu pošteni jedni prema drugima; ni izdaleka nema dovoljno da bi se varalo. Estraven je to znao i zato je, kada su dan ili dva kasnije oni stali da se raspituju, okolišno i posredno, uz dužan obzir prema šifgretoru, zbog čega smo izabrali da provedemo zimu u tumaranju po Gobrinskom ledu, smesta odgovorio: "Ćutanje nije ono za šta mi valja da se opredelim, ali mi ipak više pogoduje od laži."
     "Dobro je poznato da se može dogoditi da časni ljudi budu stavljeni izvan zakona, ali im se zato senka ne smanjuje", reče kuvar iz krčme, koji je po važnosti bio odmah iza starešine sela i čije je svratište zimi predstavljalo svojevrsnu dnevnu sobu cele pokrajine.
     "Jedna osoba može biti stavljena izvan zakona u Karhidi, a druga u Orgoreinu", reče Estraven.
     "Tako je; a i jedna od strane sopstvenog klana, a druga od strane kralja u Erenrangu."
     "Kralj ne skraćuje ničiju senku, premda može da pokuša", primeti Estraven; kuvar je ovim bio zadovoljan. Da je Estravena prognao njegov vlastiti klan, on bi onda bio čovek koji izaziva podozrenje, ali kraljeva strogost nije bila važna. Što se mene tiče, ja sam očigledno bio stranac, što znači i osoba stavljena van zakona u Orgoreinu, a to mi je samo išlo u korist.
     Domaćinima u Kurkurastu nikada nismo otkrili kako se zovemo. Estraven je bio veoma nevoljan da se koristi tuđim imenima, a naša sopstvena nismo smeli pominjati. Uostalom, zločin je bio i samo razgovarati sa Estravenom, a pogotovo nahraniti ga, obući ga i dati mu krov nad glavom, kao što su to oni učinili. Čak i najzabitnije selo gutenškog priobalja ima radio, tako da nisu mogli da se brane neupućenošću i neobaveštenošću o naredbi o izgnanstvu, izvesno opravdanje moglo je da im pruži jedino potpuno nepoznavanje identiteta njihovih gostiju. Pre no što je meni to uopšte palo na um, Estraven je već počeo da vodi računa o opasnosti kojoj su oni bili izloženi. Treće noći on je došao u moju sobu da razmotrimo naš sledeći korak.
     Karhidsko selo liči na stari zemaljski zamak po tome što ima tek poneku (ili uopšte nema) zasebnu, izdvojenu nastambu. Pa ipak, po visokim, trošnim, starim zdanjima ognjišta, trgovine, potpokrajine (nije postojao lord Kurkurasta) i spoljne kuće svaki od pet stotina seljana mogao je da nađe zasebnu, čak usamljeničku izdvojenost u nekoj od prostorija duž drevnih hodnika, čiji su zidovi bili debeli čitave tri stope. Sedeo sam u jednoj od takvih soba, uz kamin u kome je pucketala mala, topla vatra, teškog mirisa, podložena tresetom iz Šenšejskih močvara, kada je Estraven ušao. On reče: "Moramo što pre odavde, Dženri."
     Još ga i sad vidim kako stoji u senkama plamenom obasjane sobe, bosonog i bez ičeg drugog na sebi osim raspojasanih krznenih čakšira, koje je dobio od starešine. U okrilju vlastitog doma, odnosno pri temperaturi na kojoj su oni smatrali da je toplo, Karhiđani su često išli poluodeveni ili nagi. Tokom našeg putovanja Estraven je izgubio svu onu gipku, nabijenu čvrstinu koja predstavlja obeležje fizičkog ustrojstva Getenjana; bio je usukan, pun ožiljaka, a hladnoća mu je opalila lice gotovo isto tako kao i vatra. Njegova tamna, čvrsta prilika izgledala je nedokučiva pri brzom, neumornom svetlu.
     "Kuda?"
     "Na jug ili na zapad, mislim. Prema granici. Sada je nejpreče pronaći dovoljno snažan radio-odašiljač kojim možeš da stupiš u vezu sa brodom. Posle toga, preostaje mi da nađem neko skrovište ili da se nakratko vratim u Orgorein, kako ne bih natovario nevolju na vrat onima koji su nam ovde pomogli."
     "Kako ćeš se vratiti u Orgorein?"
     "Kao što sam i ranije učinio: preći ću preko granice. Orgote nemaju ništa protiv mene."
     "Gde ćemo naći odašiljač?"
     "Najbliži je u Sasinotu."
     Zatreptao sam. On se kiselo osmehnu.
     "Zar nema nijedan bliži?"
     "Nema. Donde nas deli oko sto pedeset milja; prevaljivali smo i veće razdaljine po lošijem terenu; ovde nas čekaju drumovi celim putem; ljudi će nas prihvatiti; možda ćemo čak naći nekoga da nas preveze na motornim sankama."
     Pristao sam, ali me je onespokojila činjenica da nam predstoji još jedna deonica našeg zimskog putešestvija, i to takva koja ne vodi prema utočištu, već natrag ka onoj prokletoj granici, gde bi Estraven mogao da se vrati u izgnanstvo i da me ostavi samog.
     Razmišljao sam neko vreme o tome i konačno rekoh: "Postojaće jedan uslov koji će Karhida morati da ispuni ako želi da pristupi Ekumenu. Argaven će morati da opozove tvoje progonstvo."
     On ništa nije odgovorio, već je samo zurio u plamen.
     "Ozbiljno mislim", nastavio sam. "To pre svega drugog."
     "Zahvaljujem ti, Dženri", reče on. Kada bi govorio veoma tiho kao sada, boja glasa bi mu postajala ženska, mukla i nezvučna. Pogledao me je blago, ne smešeći se. "Ali već dugo ne očekujem da ponovo vidim svoj dom. Odande sam izgnan još pre dvadeset godina, znaš. Sadašnje progonstvo ne razlikuje se mnogo od toga. Vodiću računa o sebi; a ti se brini za sebe i za svoj Ekumen. Bićeš prepušten samom sebi. Ali o tom potom. Naloži brodu da se spusti! Kada to bude obavljeno, biće vremena da porazmislim o onome posle."
     Zadržali smo se još dva dana u Kurkurastu, obilato se hraneći i odmarajući, u očekivanju nabijača puteva koji je trebalo da dođe sa juga i da nas poveze u povratku. Naši domaćini nagovorili su Estravena da im izloži celu priču o tome kako smo prešli preko Leda. On ju je ispričao onako kako bi to učinio samo jedan prenosilac usmenog predanja, tako da je ona postala saga, puna tradicionalnih opštih mesta, pa čak i umetaka, ali ipak u osnovi verodostojna i živa, počev od sumpornih ognjeva i tame prolaza između Drumnera i Dremegolea, pa sve do urlajućih naleta orkana iz planinskog klanca koji briše Gutenškim zalivom; Estraven nije propustio da je začini komičnim međuzbivanjima, kao što je njegov pad u raspuklinu, odnosno mističnim, kao što su zapažanja o zvukovima i tišinama Leda, o vremenu bez senki, o tami noći. Slušajući ga, bio sam opčinjen kao i svi ostali i nisam skidao pogled sa tamnog lica mog prijatelja.
     Krenuli smo iz Kurkurasta tesno zbijeni u kabini nabijača puteva, velikog motornog vozila koje valja i nabija sneg na karhidskim drumovima; ovo je jedini način da se putevi održavaju prohodni zimi, budući da bi na njihovo potpuno raščišćavanje otišla polovina vremena i novca kraljevstva, a to nije neophodno, jer se za celi zimski saobraćaj ionako koriste klizači. Nabijač je mileo brzinom od dve milje na čas, tako da smo stigli u naredno selo južno od Kurkurasta davno posle sumraka; tu smo, kao i uvek, bili lepo dočekani, ugošćeni i dobili prenoćište. Sledećeg dana nastavili smo put pešice. Sada smo se kretali prema unutrašnjosti kopna od priobalnih brda koja su zaustavljala nalete severnog vetra iz Gutenškog zaliva; bilo je to gušće nastanjeno područje, tako da više nismo išli od bivaka do bivaka, već od ognjišta do ognjišta. U nekoliko navrata povezli smo se motornim sankama, jednom prilikom čitavih trideset milja. Drumovi su bili dobro nabijeni i valjano označeni, iako je često padao gust sneg. Ranci su nam uvek bili puni hrane, za šta bi se pobrinuo domaćin našeg poslednjeg konačišta; na kraju svakog dnevnog puta očekivali bi nas krov nad glavom i vatra u ognjištu.
     Pa ipak, tih osam ili deset dana lagodne vožnje i skijanja kroz gostoljubivi kraj bili su najteži i najsumorniji deo celog našeg putovanja, gori čak i od uspona na glečer, tegobniji od poslednjih dana gladi. Saga je bila završena, pripadala je Ledu. Bili smo veoma umorni. Išli smo pogrešnim pravcem. Više nismo osećali radost.
     "Ponekad moraš da ideš nasuprot okretanju točka", rekao je Estraven. Bio je postojan kao i uvek, ali u njegovom hodu, glasu i držanju čvrstinu je zamenila strpljivost, a sigurnost tvrdoglava rešenost. Bio je veoma ćutljiv, pa čak nije ni mnogo mario da umom opšti sa mnom.
     Stigli smo do Sasinota, grada od nekoliko hiljada stanovnika, ustoličenog na brdima iznad zamrznutog Eja: beli krovovi, sivi zidovi, padine brda prošarane crnim šumama i izniklim stenama, bela polja i reka; a s druge strane reke Sinotksa dolina, predmet spora, takođe sva bela...
     Stigli smo tu sasvim praznih šaka. Najveći deo onoga što nam je preostalo od putne opreme razdelili smo raznim prdusretljivim domaćinima, tako da nam na kraju nije ostalo ništa drugo do čabe-peć, skije i odeća koju smo imali na sebi. I tako smo, bez ikakvog tovara, išli naprd, u nekoliko navrata raspitavši se za pravac puta, ali ne za grad, već za jedno obližnje dobro. Bilo je to ubogo mesto, koje nije pripadalo pokrajini, već je potpadalo pod nadleštvo uprave Sinotske doline. U vreme kada je Estraven radio kao mladi sekretar u tom nadleštvu, bio je prijatelj vlasnika dobra, pa ga je čak i kupio za njega, pre godinu ili dve, kada je još pomagao da se ljudi ponovo nasele istočno od Eja, u nadi da će tako preduprediti spor oko prava na vlasništvo nad Sinotskom dolinom. Vrata nam je otvorio sam ratar, zdepast čovek prigušenog glasa, otprilike Estravenovih godina, po imenu Tesičer.
     Estraven je išao kroz ovo područje sa potpuno navučenom kapuljačom kako bi prikrio lice. Plašio se da će ga ovde neko prepoznati. Ali nije bilo mesta toj bojazni; bilo je potrebno i te kako pronicljivo oko da bi se u mršavoj skitnici koju su surove vremenske prilike olinjale video Hart rem ir Estraven. Tesičer se sumnjičavo upiljio u njega, nesposoban da poveruje da je ovaj odista osoba za koju se izdavao.
     Tesičer nas je primio u kuću i gostoprimstvo koje nam je pružio nije zaostajalo za pređašnjim, iako su mu mogućnosti bile skučene. Ali nije se ugodno osećao s nama i videlo se da bi mu se više dopadalo da nismo tu. To se moglo razumeti; pruživši nam okrilje, izložio se opasnosti da mu bude zaplenjena celokupna imovina. No, kako je tu istu imovinu dugovao Estravenu i budući da bi, da mu se Estraven nije našao u nevolji, po svoj prilici do sada bio isto tako ubogi siromah kao i mi, nije izgledalo nepravedno zahtevati od njega da se zauzvrat izloži izvesnoj opasnosti. Moj prijatelj je, međutim, zatražio pomoć od njega ne u vidu povraćaja duga, već kao izraz prijateljstva, računajući pri tom ne na Tesičerovu obavezu, već na njegovu naklonost. I odista, kada je prvi strah minuo, Tesičer se otkravio i, u skladu sa karhidskom prevrtljivošću, najednom postao otvoren i nostalgičan, tako da se do pola noći, sa Estavenom koji je sedeo uz kamin, prisećao starih dana i starih poznanstava. Kada ga je Estraven upitao da li zna za neko skrovito mesto, za neko napušteno ili izdvojeno dobro, gde bi prognanik mogao da se pritaji mesec ili dva, u nadi da će njegovo izgnanstvo biti opozvano, Tesičer je bez oklevanja predložio: "Ostani kod mene."
     Estravenove oči zasijaše na te reči, ali on ipak odbi ponudu; složivši se da možda stvarno ne bi bio bezbedan tako blizu Sasinota, Tesičer mu obeća da će mu pronaći neko skrovište. Ako bi Estraven uzeo lažno ime i zaposlio se kao kuvar ili pomoćnik na dobru, kazao je on, to bi još bilo ponajbolje; takvi poslovi nisu, doduše, baš najprijatniji, ali zato svakako predstavljaju prihvatljivije rešenje nego povratak u Orgorein. "Šta bi, kog vraga, radio u Orgoreinu? Od čega bi tamo živeo, a?"
     "Od Satrpezništva", reče moj prijatelj uz prisenak svog vidrinog osmeha. "Tamo obezbeđuju posao svim jedinicama, znaš. Ne bi bilo poteškoća. Ali radije bih ipak ostao u Karhidi... ako stvarno misliš da se stvar d srediti..."
     Zadržali smo čabe-peć, jedinu stvar od vrednosti koja nam je preostala. Služila nam je, na ovaj ili onaj način, sve do samog kraja našeg putovanja. Prvog jutra pošto smo došli na Tesičerovo dobro uprtio sam peć na leđa i odskijao do grada. Estraven, razume se, nije pošao sa mnom, ali mi je zato objasnio šta mi valja činiti i sve je išlo kao po loju. Prodao sam peć u gradskoj trgovini, a zatim se popeo, sa lepom svoticom novca koju sam dobio, na obližnje brdo gde se nalazilo malo tehničko učilište, u kome je bila smeštena radio-stanica, i zakupio deset minuta "privatnog odašiljanja privatnom prijemu". Sve stanice su imale određeno razdoblje u programu tokom dana koje je bilo namenjeno ovakvim kratkotalasnim emisijama; kako su većinu njih koristili trgovci za slanje poruka svojim prekomorskim predstavnicima ili mušterijama u Arhipelagu, Situ ili Perunteru, cena im je bila prilično visoka, ali ne i prekomerna. U svakom slučaju manja od sume koja se mogla dobiti za polovnu čabe-peć. Mojih deset minuta padali su na početak trećeg časa, dakle u pozno popodne. Kako nisam hteo da ceo dan straćim na skijanje između Tesičerovog dobra i grada, prošetao sam se malo po Sasinotu i pojeo obilat, dobar, jevtin ručak u jednoj krčmi. Nema nikakve sumnje u to da je karhidska kuhinja bolja od orgotske. Dok sam obedovao, setio sam se Estravenove opaske o tome kada sam ga upitao da li mrzi Orgorein; isto mi je tako pao na um njegov glas od prošle noći kada je kazao neizmerno blagim tonom: "Radije bih ipak ostao u Karhidi..." I tada se zapitah, svakako ne prvi put, šta je, u stvari, rodoljublje, iz čega se sastoji ljubav prema zemlji, kako niče ta čežnjiva privrženost od koje je glas moga prijatelja zadrhtao: i kako jedna tako stvarna ljubav može, takođe često, da postane budalasta i podla zaslepljenost? Kako objasniti tu prelomnu tačku.
     Posle ručka nastavio sam da tumaram Sasinotom. Gradska vreva, prodavnice, tržinice i ulice, pune života uprkos vejavici i temperaturi koja je pala na nulu, ličile su mi na kakvu igru, nestvarnu i zbunjujuću. Još se nisam sasvim odvikao od samotnosti Leda. Osećao sam se nelagodno među neznancima i neprekidno mi je nedostajalo Estravenovo prisustvo.
     Kada je počeo da se hvata mrak, popeo sam se strmom ulicom, prekrivenom utabanim snegom, do učilišta, gde su me primili i uputili me u to kako se rukuje odašiljačem za javnu upotrebu. U zakazani čas poslao sam signal za buđenje relejnom satelitu koji se nalazio na stacionarnoj orbiti oko tri stotine milja iznad južne Karhide. Taj relej predviđen je upravo za ovakvu priliku, kada više nisam u posedu ansibla, tako da ne mogu da naložim Olulu da pošalje signal brodu, i kada nemam ili vremena ili opremu da uspostavim neposrednu vezu sa brodom na solarnoj orbiti. Sasinotski odašiljač bio je više nego pogodan, ali kako program satelita nije predviđao nikakav odgovor, već samo prosleđenje mog signala do broda, preostalo mi je jedino da ga pošaljem i da stvari prepustim svom toku. Nije bilo načina da saznam da li je moja poruka primljena i prenesena brodu. Čak nisam znao ni da li sam uopšte dobro postupio time što sam je poslao. No, već sam se navikao da takve neizvesnosti prihvatam mirne duše.
     Kako je vejavica postajala sve gušća, bio sam primoran da noć provedem u gradu, budući da nisam u dovoljnoj meri poznavao puteve da bih se odvažio da se otisnem u sneg i tamu. Preostalo mi je nešto novca i počeo sam da se raspitujem za neko svratište, na šta su svi navalili da prenoćim u učilištu; večerao sam sa čitavom množinom veselih učenika i otišao na počinak u jednu od spavaonica. Utonuo sam u san sa prijatnim osećanjem bezbednosti koje mi je ulivala karhidska izuzetna i neizostavna ljubaznost prema strancu. Iz prve sam se spustio u pravu zemlju i sada sam se vratio u nju. I tako sam zaspao; ali ustao sam veoma rano i još pre doručka krenuo na Tesičerovo dobro, ostavivši za sobom nelagodnu noć punu snova i buđenja.
     Sunce koje se rađalo, malo i hladno na svetlom nebu, bacalo je senku u pravcu zapada sa svake naprsline ili izbočine u snegu. Čitav put bio je išaran tamnim i svetlim prugrama. Nije bilo nikakvog pokreta na snežnim poljima; ali tamo daleko niz drum jedna mala prilika išla je ka meni uzletnim, kliskim korakom skijaša. Znatno pre no što sam bio u stanju da razaberem crte lica, shvatio sam da je to Estraven.
     "Šta se dogodilo, Tereme?"
     "Moram da se dokopam granice", reče on, čak se i ne zaustavivši kad smo se sreli. Bio je sav zadihan. Ja se okrenuh i obojica nastavismo na zapad; jedva sam uspevao da održim korak sa njim. Na mestu gde je put skretao prema Sasinotu on siđe sa njega i pođe preko neograđenih polja. Prešli smo preko zaleđenog Eja na oko jednu milju severno od grada. Obale su bile strme, tako da smo morali da zastanemo i da predahnemo kada smo se uspeli na drugu stranu. Nismo imali snage za ovakvu jurnjavu.
     "Šta se dogodilo? Tesišer...?"
     "Da. Čuo sam ga kako šalje poruku preko radija. U svitanje." Estravenov grudni koš zadihano se dizao i spuštao, baš kao i onda kada je ležao na ledu pokraj plave raspukline. "Tibe mora da je raspisao nagradu za moju glavu."
     "Prokleti, nezahvalni izdajnik!" procedih kroz zube, ne misleći pri tom na Tibea, već na Tesičera koji je prodao prijatelja.
     "Da, to je", reče Estraven, "ali i ja sam tražio premnogo od njega, svalio sam prevelik teret na njegovu sitnu dušu. Slušaj, Dženri. Vrati se u Sasinot."
     "Ne, pre nego što vidim da si prešao granicu, Tereme."
     "Tamo možda vrebaju orgotske straže."
     "Ostaću na ovoj strani. Za ime Boga..."
     Osmehnuo se. I dalje veoma teško dolazeći do daha, on se podiže i nastavi put, a ja krenuh sa njim.
     Išli smo na skijama kroz smrznute šumarke i preko uzvišica i polja sporne doline. Nije bilo nikakvog skrovišta gde bismo se pritajili. Nebo je blistalo, svet se beleo, a naše izdužene senke preletale su njime. Neravno tle skrivalo je granicu od nas, sve dok joj se nismo primakli na manje od osmine milje: a onda je iznenada jasno ugledasmo, obeleženu ogradom, čiji su stubovi, sa crveno obojenim vrhovima, štrčali jedva dve stope iznad snega. Na orgotskoj strani nije se primećivao nijedan čuvar. Sa naše strane videli su se tragovi skija, a na jugu se kretalo nekoliko sićušnih prilika.
     "Čuvari sa naše strane. Moraćeš da sačekaš da padne mrak, Tereme."
     "Tibeovi inspektori", uzdahnu on ogorčeno i skrenu u stranu.
     Skliznusmo iza male uzvišice, na čijem smo vrhu upravo stajali i sakrismo se iza najbližeg zaklona. Tu smo proveli ceo dugi dan, u dolu među gustim rastinjem hemena, čije su se crvenkaste grane nisko povijale oko nas pod teretom snega. Razmotrili smo mnošto planova o tome da krenemo severno ili južno naporedo sa granicom, kako bismo se izbavili iz ovog posebno nepovoljnog područja, da pokušamo da se domognemo brda istočno od Sasinota, pa čak i da se vratimo na sever u pustošan predeo, ali svi su oni morali da budu odbačeni. Estravenovo prisustvo bilo je obznanjeno i mi više nismo mogli neskriveno da putujemo Karhidom kao do sada. Isto tako više nismo bili u stanju ni da krišom prevalimo i najmanju razdaljinu: nedostajali su nam šatori, hrana i snaga. Preostalo nam je samo da pravo jurnemo preko granice, budući da nikakvog drugog puta nije bilo.
     Zbili smo se u tamnom udubljenju pod tamnim stablima, u snegu. Ležali smo priljubljeni jedan uz drugog da bismo se grejali. Oko podneva, Estraven je malo otpočinuo, ali ja sam bio odveć gladan i promrzao da bih mogao da spavam; ležao sam pokraj prijatelja, prožet izvesnom otupelošću, i pokušavao da se prisetim reči koje mi je on jednom naveo: Dvoje su jedno, život i smrt, što leže zajedno... To mi je nakratko stvorilo privid da smo ponovo u šatoru na Ledu, samo sada bez zaklona, bez hrane, bez počinka: ništa drugo nije preostalo do naše drugovanje, a i njega je uskoro čekao kraj.
     Nebo se prevuklo skramom izmaglice tokom popodneva i temperatura je počela da pada. Čak i u zavetrini udubljenja postalo je odveć hladno da bi se nepomično sedelo. Morali smo da se razmrdavamo, ali i pored toga mene je u sumrak počela da obuzima drhtavica, slična onoj koju sam iskusio u zatvorskom kamionu na putu kroz Orgorein. Izgledalo je da će proći večnost pre no što padne noć. U pozni plavičasti suton napustili smo dol u kome smo se krili i uspuzali se između stabala i grmlja uz brdašce, odakle smo mogli da razaberemo liniju granične ograde, nekoliko tamnih tačkica spram bledog snega. Nije bilo nikakvog svetla, ništa se nije micalo, ništa se nije čulo. U daljini, prema jugozapadu, sjajilo je žućkasto treperenje neke varošice, odnosno nekog malog satrpezničkog sela Orgoreina, gde je Estraven mogao da ode sa svojim neupotrebljivim ispravama i da računa u najmanju ruku na obezbeđeno prenoćište u satrpezničkom zatvoru ili možda na najbližem satrpezničkom dobrovoljačkom dobru. A onda, odjednom - tek tog poslednjeg časa, ne ranije - ja shvatih ono što su moja sebičnost i Estravenovo ćutanje tajili od mene, kuda on to zapravo ide i u šta se upušta. "Tereme... čekaj..." rekoh.
     Ali on je već krenuo niz brdašce: veličanstveno brz skijaš koji više nije morao da usporava zbog mene. Stuštio se u dugačkom, strmom, zavojitom spustu među senkama poleglim po snegu. Odjurio je od mene, ali pravo pred puške graničara. Mislim da su mu doviknuli nešto u znak upozorenja, možda naređenje da stane, i odnekud blesnu svetlost, ali nisam siguran u to; no, on se nije zaustavio, već je nastavio da strelovito hita prema ogradi. Oborili su ga pre no što je stigao do nje. Nisu upotrebili sonični ošamućivač već napadačke puške, starisnko oružje, koje ispaljuju snop metalnih komadića u jednom plotunu. Pucali su da bi ga ubili. Bio je na izdisaju kada sam došao do njega; ležao je opružen i čudno izvijen, a skije su mu malo dalje štrčale iz snega. Paljba mu je raznela polovinu grudnog koša. Uzeo sam mu glavu u naručje i pozvao ga, ali mi on nije odgovorio; jedino je na izvestan način uzvratio na moju ljubav prema njemu, procvilevši kroz bešumno slamanje i rastakanje svog uma, dok mu se svest gasila, samo jednom, jasno, na bezglasnom jeziku: "Areče!" Ničeg više nije bilo. Držao sam ga, čučeći u snegu, dok nije izdahnuo. Dopustili su da to učinim. A onda su me pridigli i poveli - mene na jednu stranu, a njega na drugu, mene u zatvor, a njega u tamu.

20. UZALUDNI POHOD

     Negde u svojim zabeleškama Estraven je napisao, tokom našeg pohoda preko Gobrinskog leda, da se čudi zašto se njegov sadrug stidi da plače. Još onda sam mogao da mu kažem da tu nije toliko bio u pitanju stid koliko strah. Sada sam išao kroz Sinotsku dolinu, kroz veče njegove smrti, u hladnu zemlju koja se pruža s one strane straha. Tu sam shvatio da se može plakati do mile volje, ali da nema nikakve koristi od toga.
     Odveli su me natrag u Sasinot i bacili u tamnicu zato što sam bio u društvu osobe koja je stavljena izvan zakona, a možda i stoga što naprosto nisu znali šta bi učinili sa mnom. Još od samog početka, čak i pre no što im je to zvanično nraređeno iz Erenranga, postupali su prema meni dobro. Moj karhidski zatvor predstavljao je nameštenu sobu u kuli izbornih lordova u Sasinotu; tu sam imao kamin, radio, pet obilnih obroka dnevno. Nedostajala je, doduše, udobnost. Postelja je bila tvrda, pokrivači tanki, pod nezastrt, vazduh studen... kao i u svakoj drugog prostoriji u Karhidi. Ali poslali su mi lekara, u čijim je rukama i glasu počivala znatno postojanija, znatno probitačnija udobnost od svih koje sam dobio u Orgoreinu. Od kada je on došao, mislim da su vrata ostavljena nezaključana. Sećam se kako su jednom stajala otvorena, a ja silno želeo da se zatvore, zato što je iz predvorja dopirala prohladna promaja. Ali nedostajalo mi je snage, hrabrosti, da ustanem iz postelje i zatvorim svoja zatvorska vrata.
     Lekar, ozbiljna, materinski blaga, mlada osoba, obratio mi se sa izrazom spokojne pouzdanosti: "Pet ili šest meseci sasvim ste se nedovoljno hranili, a u isto vreme veoma naporno radili. Premnogo ste se istrošili. A sad više nemate šta da trošite. Lezite tu i okrepljujte se. Lezite, kao što leže zamrznute reke po dolinama preko zime. Mirujte i čekajte."
     Ali kada bih usnio, uvek bih se nalazio u kamionu, na gomili sa ostalima, koji su, kao i ja, zaudarali, drhtali, bili nagi, sasvim pripijeni, da bi se zagrejali, svi osim jednoga. Taj jedan je sam ležao uz vrata sa rešetkama, već ohlađen, sa ustima punim zgrušane krvi. On je bio izdajnik. Hteo je da bude sam, napustio je nas, napustio je mene. Probudio bih se ispunjen besom, nemoćnim, drhtavim besom, koji bi se pretvarao u nemoćne suze.
     Mora da sam bio prilično bolestan, budući da se sećam nekih znakova visoke groznice, a i lekar je proveo pored mene jednu noć ili možda više. Ne mogu da prizovem u sećanje te noći, ali pamtim da sam mu jednom kazao svadljivim, srditim glasom: "Mogao je da se zaustavi. Video je čuvare. Jurnuo je pravo na cev pušaka."
     Mladi lekar je ćutao neko vreme. "Hoćete li da kažete da se on to namerno izložio plotunu?"
     "Možda..."
     "Tužno je to reći za prijatelja. I ja to neću da poverujem o Hartu remi ir Estravenu."
     Kada sam ono kazao, izgubio sam iz vida da ovi ljudi osećaju prezir prema samoubistvu. Za njih to nije, kao što je za nas, stvar slobodnog izbora. To je, naprotiv, odustajanje od slobodnog izbora, čin vlastitog izneveravanja. Ako bi neki Karhiđanin pročitao našu svetu knjigu, on bi Judin zločin video ne u izdajstvu Hrista, već u činu koji, predstavljajući krajnji izraz očajanja, odriče mogućnost iskupljenja, promene, života: činu samoubistva.
     "Onda on za vas nije Estraven Izdajnik?"
     "Nije nikada ni bio. Mnogo je onih koji se nikada nisu obazirali na optužbe protiv njega, gospodine Ai."
     Ali ja nisam bio kadar da u tome vidim bilo kakvu utehu, već sam samo uzviknuo, ponešen pređašnjim razdiranjima: "A zašto su ga onda ubili? Zašto je sad mrtav?"
     Na ovo od njega nisam dobio odgovor zato što ga nije ni bilo.
     Nisam bio podvrgnut nikakvom formalnom saslušanju. Pitali su me samo kako sam se izbavio sa pulefenskog dobra i kako sam stigao u Karhidu, odnosno raspitivali su se za odredište i sadržaj šifrovane poruke koju sam poslao njihovim radiom. Kazao sam im sve. Ove informacije odmah su prosleđene u Erenrang, kralju. Postojanje broda naizgled je bilo sačuvano u tajnosti, ali je zato naširoko izveštavano i raspravljano o mom bekstvu iz orgotskog zatvora, putovanju preko leda usred zime i boravku u Sasinotu. Estravenov udeo u svemu tome nije bio pomenut preko radija, baš kao ni njegova smrt. Tajnost je u Karhidi u izuzetnoj meri stvar uviđavnosti, složnog, prihvaćenog ćutanja - izbegavanje da se postavljaju pitanja, ali ne i da se daju odgovori. U biltenima je bilo reči samo o izaslaniku gospodinu Aiju, ali su svi dobro znali da me je Hart rem ir Esraven izbavio iz ruku Orgota i da je sa mnom došao preko leda u Karhidu, razotkrivši time neistinitost satrpezničke priče o mojoj iznenadnoj smrti od goznice horm, jesenas u Mišnoriju... Estraven je prilično tačno predvideo posledice mog povratka; jedino je pogrešio što ih je potcenio. Zbog jednog tuđina, koji je ležao u bolesničkoj postelji, ne preduzimajući ništa niti hajući, u jednoj sobi u Sasinotu, za samo deset dana pale su dve vlade.
     Reći za orgotsku vladu da je pala, znači, razume se, samo to da je jedna grupa satrpeznika zamenila drugu grupu satrpeznika u ključnim nadleštvima trideset trojice. Neke senke su se skratile, a neke izdužile, kako to kažu u Karhidi. Klika sarfa, koja me je poslala u Pulefen, održala se, uprkos sramote, koja joj i ranije nije bila strana, što je uhvaćena u laži, sve dok Argaven nije javno obznanio neposredno predstojeći dolazak zvezdanog broda u Karhidu. Istog dana, Obsleova partija, klika slobodnih trgovaca, preuzela je upravna nadleštva trideset trojice. I tako, na kraju sam im ipak bio od neke koristi.
     U Karhidi pad vlade ponajpre znači padanje u nemilost i zamenu predsednika vlade, što prati prestrojavanje u kioremiji; doduše, ne retke alternative su i ubistva, ostavke sa položaja i ustanci. Tibe nije ništa preduzeo da bi se održao. Moja trenutna vrednost u igri međunarodnog šifgretora, kao i činjenica da sam (posredno) skinuo ljagu sa Estravenovog imena, obezbedili su mi prestiž koji je znatno nadmašio njegov, tako da se on odrekao svog znanja, kako sam kasnije saznao, još pre no što je do vlade u Erenrangu stigla vest da sam poslao radio-poruku mom brodu. Odmah po Tesičerovoj dostavi preduzeo je neophodne korake i samo je sačekao da mu potvrde da je Estraven mrtav, a onda je odmah podneo ostavku. Ujedno je doživeo i poraz i osvetu.
     Čim je Argaven podrobno obavešten o svemu, poslao mi je poziv, odnosno zahtev da smesta dođem u Erenrang, kao i potvrdu da će kraljeva blagajna snositi sve troškove koje uz put budem imao. Grad Sasinot ispoljio je podjednaku širokogrudost, poslavši sa mnom mladog lekara, budući da moje zdravstveno stanje još nije bilo zadovoljavajuće. Putovali smo motornim sankama. Samo se delimično sećam tog putovanja; teklo je glatko i bez žurbe, sa dugim zadržavanjima dok smo čekali da nabijači učine put prohodan i sa dugim noćima provedenim u svratištima. Ono je po svoj prilici trajalo samo dva ili tri dana, ali meni je izgledalo znatno duže i gotovo ga uopšte ne pamtim sve do trenutka kada smo ušli na severne kapije Erenranga i zaputili se dubokim ulicama punim snega i senki.
     Osetio sam tada da mi je srce donekle očvrslo, a um se razbistrio. Prethodno sam sav bio u delovima, raščlanjen. Sada, međutim, iako me je lako putovanje zamorilo, našao sam u sebi neke neokrnjene zalihe snage. Snagu navike, ponajpre, jer ovo je najzad bilo mesto koje poznajem, grad u kome sam živeo i radio preko godinu dana. Znao sam ulice, kule, mračne trgove, kao i puteve i pročelja dvorca. Znao sam svoj posao ovde. I tada mi je prvi put jasno sinulo da, pošto mi je prijatelj mrtav, na meni leži da privedem kraju stvar za koju je on umro. Moram da postavim završni kamen u luk.
     Na kapiji dvorca čekalo me je naređenje da produžim do jedne od gostinskih kuća unutar zidina. Bila je to Nastamba okrugle kule, što je ukazivalo na visok stepen šifgretora u dvoru, ali ne u smislu kraljeve naklonosti, već pre uvažavanja odranije stečenog visokog položaja. Tu su obično odsedali ambasadori prijateljskih sila. Bio je to dobar predznak. Na putu donde morali smo, međutim, da prođemo pored Ugaone crvene nastambe, i ja bacih pogled kroz mali zasvođen ulaz na ogoljeno drvo iznad bazena, koji se siveo ledom, i na kuću koja je i dalje držana prazna.
     Na vratima Okrugle kule čekala me je jedna osoba u belom hiebu i jarkocrvenoj košulji, sa srebrnim lancem preko ramena: bio je to Fakse, prorok iz tvrđave Oterhord. Pred prizorom njegovog milog i lepog lica, prvog poznatog lica koje sam video posle mnogo dana, plima olakšanja ublažila je moje raspoloženje napregnute rešenosti. Kada mi je Fakse stisnuo ruke, u retkom gestu karhidskog pozdravljanja, i poželeo mi dobrodošlicu kao prijatelju, smogao sam snage da mu uzvratim istom merom na tu toplinu.
     Bio je poslat u kioremiju iz svoje oblasti, južnog Rera, početkom jeseni. Nije bilo neobično da se za člana saveta biraju prebivaoci tvrđava handare; bilo je, međutim, neobično da se jedan tkač prihvati te dužnosti i ja sam ubeđen da bi je Fakse odbio da ga Tibeovo upravljanje i smer u kome je vodio zemlju nisu ozbiljno zabrinjavali. I tako je on skinuo zlatni lanac tkača i na njegovo mesto stavio srebrni koji nose savetnici; nije mu bilo potrebno mnogo vremena da dođe do uticaja; još je u ternu postao član hes-kioremije ili unutrašnjeg saveta, koji je služio kao protivteža predsedniku vlade; lično ga je kralj postavio na taj položaj. Sva je prilika da se nalazio na putu do one visine sa koje je Estraven, pre manje od godinu dana, pao. Politička karijera u Karhidi nagla je i burna.
     U okrugloj kuli, hladnoj, raskošnoj kućici, Fakse i ja smo proveli u razgovoru neko vreme; tek posle toga bio sam pripravan da se sretnem i sa drugima, odnosno da dam neku formalnu izjavu ili da se javno pojavim. Posmatrajući me svojim bistrim pogledom, on me upita: "Brod, dakle, dolazi dole, spušta se na zemlju: znatno veći od onoga u kome si ti aterirao na Hordensko ostrvo pre tri godine. Je li to tačno?"
     "Jeste. Odnosno, poslao sam poruku koja bi trebalo da ga pripremi za dolazak."
     "Kada se očekuje spuštanje?"
     Kada mi je tog časa postalo jasno da uopšte ne znam koji je dan u mesecu, počeo sam da uviđam u koliko sam lošem stanju, u stvari, bio u poslednje vreme. Morao sam da računam unazad sve do dana uoči Estreavenove smrti. A kada sam uz to ustanovio da je brod, ukolko se tada nalazio na najmanjoj udaljenosti, već na planetnoj orbiti i da čeka dalja uputstva od mene, doživo sam još jedan stres.
     "Moram da stupim u vezu sa brodom. Biće im potrebna uputstva. Gde kralj želi da se spuste? To bi moralo da bude neko nenastanjeno područje i to prilično prostrano. Moram što pre do odašiljača..."
     Sve je bilo sređeno brzo i lako. Beskrajne trzavice i osujećenja, koji su pratili moje ranije sobraćanje sa vladom u Erenrangu, sada su se istopili poput sante leda u nabujaloj reci. Točak se okretao... Audijencija kod kralja zakazana mi je za sledeći dan."
     Estraven je utrošio šest meseci da upriliči moju prvu audijenciju. Za ovu drugu bio mi je potreban čitav preostali život.
     Bio sam odveć umoran da bih se plašio, ovoga puta, a i na umu sam imao stvari koje su moju snebivljivost potiskivale u zasenak. Krenuo sam dugačkom crvenom dvoranom ispod prašnjavih zastava i zaustavio se ispred uzdignuća sa tri velika ognjišta, u kojima su tri sjajne vatre pucketale i iskričile se. Kralj je sedeo pored središnjeg kamina, pogrbljen na izrezbarenom stolcu uz sto.
     "Sedite, gospodine Ai."
     Sedoh naspram Argavena sa druge strane ognjišta i osmotrih njegovo lice u svetlosti plamenova. Izgledalo je nezdravo i oronulo. Ličio je na ženu koja je izgubila dete, na muškarca koji je izgubio sina.
     "No, gospodine Ai, vaš brod će se, dakle, spustiti."
     "Prizemiće se u Aten Fenu, kao što ste naložili, ser. Sletanje je predviđeno za večeras, početkom trećeg sata."
     "Šta ako promaše to mesto? Da li će možda sve spaliti?"
     "Upravljaće se prema radio-snopu koji će im biti vodič; sve je već sređeno. Neće promašiti."
     "Koliko ono njih ima na brodu... jedanaest? Je li to tačno?"
     "Jeste. Odveć ih je malo da bi ulivali strah, ser."
     Argavenove ruke se izviše u nezavršenu kretnju. "Više vas se ne bojim, gospodine Ai."
     "Drago mi je što to čujem."
     "Dobro ste mi služili."
     "Ali ja nisam vaš sluga."
     "Znam", reče on ravnodušno. Zurio je u plamen, grickajući unutrašnju stranu usne.
     "Moj primopredajnik-ansib nalazi se u rukama sarfa u Mišnoriju, po svoj prilici. Međutim, kada se brod spusti, na njemu će se sigurno naći još jedan takav uređaj. Preko ansibla ću biti postavljen, ukoliko se vi sa tim slažete, za opunomoćenog izaslanika Ekumena i biću ovlašćen da povedem pregovore i potpišem ugovor o sklapanju saveza sa Karhidom. Sve će to moći da bude opravosnaženo sa Haina i sa raznih drugih stabilnosti putem ansibla.
     "Vrlo dobro."
     Nisam nastavio zato što je on prestao da mi poklanja punu pažnju. Prošarao je vrhom čizme jedan trupac u vatri, od čega se pucketavo razletelo nekoliko iskrica. "Zbog kog me je vraga prevario?" upita on svojim visokim, kreštavim glasom i prvi put me pogleda pravo u oči.
     "Ko?" rekoh ja, uzvrativši mu pogled.
     "Estraven."
     "Vodio je računa da vi sami sebe ne prevarite. Uklonio me je sa poprišta zbivanja kada ste počeli da ispoljavate naklonost prema kliki neprijateljski nastrojenoj prema meni. Vratio me je k vama kada je sam moj povratak bio dovoljan da vas ubedi da prihvatite poslanstvo Ekumena i da sami poberete sve lovorike.
     "Zbog čega mi nikada nijednom reči nije pomenuo taj veći brod?"
     "Zato što nije znao za njega: nikoga nisam upoznao sa njegovim prisustvom sve dok nisam otišao u Orgorein."
     "I baš ste lepo društvo našli tamo da mu se poverite, vas dvojica. Pokušao je da pridobije Orgote da prime vaše poslanstvo. Sve vreme je šurovao sa njihovim slobodnim trgovcima. I vi kažete da to nije izdajstvo?"
     "I nije. On je znao da će, bez obzira na to koji narod prvi sklopi savez sa Ekumenom, drugi ubrzo poći istim stopama, kao što će se stvarno i dogoditi: Sit, Perunter i Arhipelag takođe će se pridružiti i na kraju ćete se svi ujediniti. Iskrenom ljubavlju voleo je svoju zemlju, ser, ali nije služio ni nju ni vas. Služio je gospodaru kome i ja služim.
     "Ekumenu?" upita Argaven začuđeno.
     "Ne. Čovečanstu."
     Kazavši ovo, nisam znao da li je istinito. Delimično je svakako bilo; bio je to jedan vid istine o njemu. Ne bi, međutim, bilo manje istinito reći da je ono što je Estraven činio niklo iz čiste lične odanosti, iz osećanja odgovornosti i prijateljstva prema jednom jedinom ljudskom biću, meni. No i to ne bi bila potpuna istina.
     Kralj nije ništa odgovorio. Njegovo mračno, mlohavo, izborano lice ponovo je bilo okrenuto prema vatri.
     "Zbog čega ste pozvali taj vaš brod pre no što ste me obavestili da ste se vratili u Karhidu?"
     "Da bih vas stavio pred svršen čin, ser. Poruka upućena vama takođe je došla u ruke lorda Tibea, koji bi me možda izručio Orgotama. Ili bi me ubio, kao što je smaknuo i mog prijatelja."
     Kralj ništa nije rekao.
     "Sam moj život uopšte nije mnogo važan, ali ja imam i imao sam tada dužnost prema Getenu i Ekumenu, zadatak koji treba izvršiti. Pozvao sam najpre brod da bih obezbedio izvesne izglede da taj zadatak sprovedem u delo. Bio je to Estravenov savet i pokazao se valjan."
     "Da... nije bio rđav. U svakom slučaju, oni će se spustiti ovde; mi ćemo biti prvi... I svi su oni kao vi, a? Svi nastrani, svi neprekidno u kemeru? Ko bi rekao da ćemo se nadmetati za počast da primimo jednu tako nastranu družinu... Recite lordu Gorčernu, komorniku, kako oni očekuju da budu primljeni. Postarajte se o tome da ne bude nikakvih uvreda ili propusta. Odsešće u dvorcu, tamo gde budete smatrali da je to najprikladnije. Želim da im ukažem počast. Učinili ste mi nekoliko korisnih usluga, gospodine Ai. Najpre ste od satrpeznika napravili lažove, a onda i budale."
     "A sada i saveznike, ser."
     "Znam!" uzvrati on piskutavo. "Ali najpre Karhida... najpre Karhida!"
     Ja klimnuh.
     Ćutao je nekoliko trenutaka, a onda dodao: "To vaše vučenje preko Leda... kako je izgledalo?"
     "Nije bilo lako."
     "Estraven je zacelo bio dobar sadrug za vučenje, na jednom tako ludom putešestviju. Bio je čvrst kao železo. Nikada nije gubio prisebnost. Žao mi je što je poginuo."
     Nisam znao šta bih odgovorio.
     "Primiću vaše... sunarodnike u audijenciju sutra po podne, u drugi čas. Treba li sada još nešto reći?"
     "Ser, da li ćete opozvati naredbu o izgnanstvu, da biste skinuli ljagu sa Estravenovog imena?"
     "Ne još, gospodine Ai. Ne požurujte stvar. Imate li još nešto?"
     "Nemam."
     "Pođite, onda."
     Čak sam ga i ja izneverio. Obećao sam mu da neću dovesti brod na Geten dok se njegovo progonstvo ne okonča, a ljaga spere sa imena. Ali nisam mogao da ugrozim ono za šta je umro, držeći po svaku cenu do tog uslova. To ga više ne bi vratilo iz izgnanstva.
     Ostatak dana proveo sam u pripremama za prijem i smeštaj posade broda, zajedno sa Gorčernom i drugim dvoranima. U drugi čas odvezli smo se motornim sankama do Aten Fena, na tridesetak milja severoistočno od Erenranga. Sletište se nalazilo na bližem kraju prostranog, pustog predela, tresetišta koje je bilo odveć podlokano i neplodno da bi se moglo obdelavati ili naseljavati; sada, sredinom irema, bila je to ravna, smrznuta pustara, prekrivena debelim snežnim pokrovo. Radio-far stajao je uključen celog dana i sa broda je primljen potvrdni signal.
     Spuštajući se, posada je na ekranu u brodu jamačno videla liniju koja razdvaja dnevnu i noćnu poluloptu, kako se pruža preko Velikog kontinenta, duž granice, od Gutenškog do Čarisunskog zaliva, kao i vrhove Kargava i dalje obasjane suncem, slične niski zvezda; jer bio je već sumrak kada smo, podigavši poglede, spazili jednu zvezdu kako pada.
     Spustila se u grmljavini slave, a takođe grmeći podigla se i bela para kada su joj stabilizatori uronili u veliko jezero vode i blata stvoreno dejstvom stražnjih ispusnika; ispod sloja tresetišta počivao je večni led, čvrst poput granita, na kome se brod konačno zaustavio u potpuno ravnotežnom položaju; počeo je odmah da se hladi povrh jezera koje se brzo ponovo smrazavalo: velika, tanana riba koja balansira na vlastitom repu, tamno srebro u sumraku Zime.
     Fakse iz Oterhorda, koji je stajao uz mene, prvi je narušio tišinu koja je nastala pošto je zamukla grmljavina blistavog prizemljenja broda. "Radujem se što sam doživeo da to vidim", reče on. Iste reči kazao je i Estraven pred prvim prizorom Leda, prizorom smrti; verovatno bi to isto izgovorio i ove noći. Da bih odagnao setne primisli koje su počele da me obuzimaju, stao sam da koračam napred, preko snega, u pravcu broda. Unutrašnji hladnjaci već su smrzli njegov trup; dok sam se približavao, visoka vrata su se bešumno otvorila i počeo je da se spušta izlazni most: gipka kriva je hrlila u susret ledu. Prva je izašla Long Heo Hju, nepromenjena, razume se, u dlaku ista kao onda kada sam je poslednji put video, pre tri godine u mom životu, odnosno pre nekoliko nedelja u njenom. Pogledala je najpre mene, zatim Faksea, pa pratnju koja nas je sledila, a onda zastala kod podnožja rampe. Svečano je izgovorila na karhidskom: "Došla sam u prijateljstvu." Svi smo joj izgledali kao tuđini. Pustio sam da se Fakse prvi pozdravi sa njom.
     On joj je pokazao na mene, na šta mi je ona prišla i stisla mi desnu ruku na način koji je uobičajen među mojim sunarodnicima; zagledavši mi se u lice, devojka reče: "Oh, Dženli, nisam te prepoznala!" Bilo je neobično čuti ženski glas posle toliko vremena. I ostali su izišli iz broda, shodno mom savetu: ispoljiti bilo koji oblik nepoverenja u ovom času ponizilo bi karhidsku pratnju, izvrglo ruglu njihov šifgretor. Izišli su, dakle, i prišli Karhiđanima uz više nego prikladnu ljubaznost. Ali svi su mi izgledali strano, muškarci i žene, iako sam ih sve dobro poznavao. Njihovi glasovi zvučali su mi strano: odveć duboki, odveć kreštavi. Ličili su mi na krdo velikih, čudnih životinja dve različite vrste; krupni majmuni sa pametnim očima, svi uspaljeni, u kemeru... Oni su mi stiskali ruku, dodirivali me, držali.
     Nekako sam uspeo da se savladam i da, dok smo se vozili motornim sankama natrag u Erenrang, sopštim Heo Hju i Tulijeu ono što im je nejpreče valjalo znati o prilikama sa kojima su se suočavali. Kad smo, međutim, stigli u dvorac, smesta sam morao da se povučem u svoje odaje.
     Za mnom je ubrzo stigao lekar iz Sasinota. Njegov spokojan glas i njegovo lice, mlado, ozbiljno lice, ne lice mužkarca niti lice žene, već ljudsko lice, značili su za mene olakšanje, bili su mi bliski, pravi... Ali, pošto mi je naložio da pođem u postelju i dao mi neka blaga sredstva za umirenje, on reče: "Video sam veše kolege-izaslanike. Taj dolazak ljudi sa zvezda predstavlja nešto čudesno. I to se zbilo za mog života!"
     Bilo je u tom iskazu oduševljenja, hrabrosti, tih najdivnijih odličja karhidskog duha - odnosno ljudskog duha; iako ja ovog časa nisam delio ta osećanja sa njim, predstavljalo bi neprikladan čin dovoditi ih u sumnju. Stoga rekoh, bez iskrenosti, ali nešto što je bilo bespogovorna istina: "I za njih je ovo isto tako čudesno, da dođu na novi svet, da se susretnu sa novim ljudskim sojem."

     U pozno proleće, krajem meseca tuve, kada su već stale da jenjavaju bujice Otapanja, a putovanje ponovo postalo moguće, uzeo sam odmor u mojoj maloj ambasadi u Erenrangu i zaputio se prema istoku. Moji sunarodnici do sada su se razmileli po celoj planeti. Budući da nam je dozvoljeno da koristimo vazduhoplove, Heo Hju je sa još trojicom sela u jedan i odletela u Sit i Arhipelag, zemlje polulopte mora, koje sam ja potpuno prenebregao. Drugi su bili u Orgoreinu, a dvojica su, nevoljno, otišla u Perunter, gde Otapanje uopšte ne počinje do tuve, da bi se sve ponovo smrzlo (kako kažu) samo nedelju dana kasnije. Tulije i Ke'sta veoma su se dobro snašli u Erenrangu i bili su kadri da tu stvari potpuno drže u svojim rukama. Ništa nije nagonilo na žurbu. Uostalom, brod koji bi upravo sada krenuo sa planete u sastavu Ekumena najbliže novom članu ovog saveza, Zimi, ne bi mogao da stigne ovamo pre no što protekne čitavih sedamnaest godina, mereno lokalnim vremenom. Posredi je sasvim zabit svet, na samom rubu ničega. S onu stranu njega, u pravcu južnog Orionovog kraka, nije pronađena nijedna planeta na kojoj žive ljudi. Dalek je put i od Zime do matičnih svetova Ekumena, ognjišnih svetova naše rase: pedeset godina do Haina-Devenanta, a čitav ljudski vek do Zemlje. Uistinu nije bilo hitnje.
     Pošao sam preko Kargava, ovoga puta koristeći niže prevoje, putem koji vijuga povrh obale južnog mora. Svratio sam u prvo selo u kome sam se obreo pre tri godine, kada su me ribari doveli sa Hordenskog ostrva; žitelji tamošnjeg ognjišta primili su me baš kao i onda, bez i najmanjeg iznenađenja. Proveo sam zatim nedelju dana u velikom lučkom gradu Tateru, na ušću reke Enč, da bih se potom, početkom leta, pešice uputio u Kermlandiju.
     Išao sam na istok i jug, kroz vrletan i sumoran kraj pun stenovitih masiva, zelenih brda, velikih reka i usamljenih kuća, dok nisam stigao do jezera Ledene stope. Podigavši pogled sa obale jezera u pravcu juga, prema brdima, ugledao sam dobro mi znanu svetlost: svetlucanje, beli obliv neba, blistavost glečera koji je stajao visoko, van dosega očiju. Bio je to Led.
     Estre je bilo veoma staro mesto. Njegovo ognjište i sporedne zgrade sazdane su od sivog kamena, odvaljenog sa strmog planinskog obronka, na kome je mesto počivalo. Bilo je turobno i puno zvukova vetra.
     Ja zakucah i vrata se otvoriše. "Molim za gostoprimstvo pokrajine", rekoh. "Bio sam prijatelj Terema od Estrea."
     Suvonjav mladić ozbiljnog izgleda, od svojih devetnaest ili dvadeset godina, koji mi je otvorio vrata, prihvatio je moje reči u tišini i takođe me tiho poveo do ognjišta. Najpre me je uputio u kuću za pranje, potom u odevaonicu, pa u veliku kuhinju, a kada se uverio da je stranac čist, odeven i nahranjen, ostavio me je samog u jednoj spavaćoj sobi, čiji su duboki prorezi-prozori gledali na sivo jezero i sive šume torea, što su ležali između Estrea i Stoka. Bio je to turoban kraj, turobna kuća. Plamen je pucketao u dubokom ognjištu, pružajući kao i uvek više toplote oku i duhu nego telu, budući da su kameni pod i zidovi, kao i vetar spolja koji je duvao sa planina i Leda, razvejavali najveći deo kalorija iz ognja. Ali meni više nije bilo hladno, kao što mi je to stalno bivalo tokom prve dve godine provedene na Zimi; sada sam već postao starosedelac ove studene zemlje.
     Kroz otprilike jedan čas došao je onaj mladić (čiji su izgled i kretnje odavali hitru tananost devojke, premda nema te devojke koja bi bila tako ćutljiva kao on) i kazao mi da će me lord Estrea primiti ako sam rad da pođem. Krenuo sam za njim nadole, dugačkim hodnicima, gde je upravo bila u toku svojevrsna igra žmurke. Deca su protrčavala pored nas i motala nam se oko nogu, mališani koji su klicali od uzbuđenja, mlađarija koja je poput senki proletala od vrata do vrata držeći ruke na ustima da bi obuzdala kikotav smeh. Jedan debeljuca, kome nije bilo više od šest godina, nalete na moje noge, zatim odskoči i zgrabi za ruku mog pratioca, od koga je očekivao zaštitu. "Sorve!" ciknu on, netremice me posmatrajući širom otvorenih očiju. "Sorve, idem da se sakrijem u pivski podrum...!" Šmugnuo je poput oblutka izbačenog iz praćke. Mladić po imenu Sorve, nimalo pometen ovim događajem, nastavio je da me vodi i tako smo stigli do unutrašnjeg ognjišta, gde me je čekao lord Estrea.
     Esvans Hart rem ir Estraven bio je starac koji je već prevalio sedamdesetu i patio od kostoboljnog zapaljenja bedara. Nepogureno je sedeo na stolici sa točkovima uz vatru. Imao je široko lice koje je vreme otupelo i izjelo, kao što to bujica učini sa kamenom: spokojno lice, užasno spokojno.
     "Vi ste izaslanik, Dženri Ai?"
     "Jesam."
     Osmotrio me je, a i ja njega. Terem je bio sin, dete po telu, ovog starog lorda. Terem, mlađi sin; Arek, stariji - brat čiji je glas začuo moj prijatelj kada sam mu se prvi put obratio umom; sada su obojica bili mrtvi. Nisam mogao da prepoznam ništa od Terema u ovom sasušenom, spokojnom, ogrubelom licu kada su nam se pogledi sreli. Ništa - izuzev izvesnosti, neumitnosti Teremove smrti.
     Krenuo sam u uzaludan pohod u Estre, uzdajući se da ću tu pronaći utehu. Ali utehe nije bilo; a i zašto bi pohođenje mesta gde je moj prijatelj proveo detinjstvo predstavljalo neku razliku, povratilo nečije prisustvo, uspokojilio nečiju savest? Sada se više ništa nije moglo promeniti. Moj dolazak u Estre imao je, međutim, još jednu svrhu, koja je bila ostvariva.
     "Proveo sam sa vašim sinom mesece pre njegove smrti, bio sam uz njega kada je izdahnuo. Doneo sam vam dnevnik koji je vodio. Ako postoji bilo šta što bih vam mogao reći o tim danima..."
     Na starčevom licu nije se pojavio nikakav poseban izraz. Uvreženu spokojnost ništa nije moglo promeniti. Ali, uz iznenadnu kretnju, mladić koji me je doveo iziđe iz senki na svetlost između prozora i plamena, sumornu, nestalnu svetlost, i prozbori oporim glasom: "U Erenrangu ga i dalje zovu Estraven Izdajnik".
     Stari lord pogleda najpre mladića, a zatim mene.
     "Ovo je Sorve Hart", reče on, "naslednik Estrea, sin mojih sinova."
     Ne postoji ovde zabrana rodoskvrnuća, znao sam to sasvim dobro. Pa ipak, neobičnost tog čina, za mene Teranina, kao i neobičnost što pred sobom vidim telo duha mog prijatelja u ovom namrgođenom, plahovitom, seoskom mladiću, ostavile su me za trenutak bez reči. Kada sam najzad ponovo progovorio, glas mi je postao nesiguran. "Kralj će to opozvati. Terem nije bio izdajnik. Šta mari kako ga budale zovu?"
     Stari lord klimnu polako, ravnomerno: "Mari", reče.
     "Prešli ste zajedno preko Gobrinskog leda", upita Sorve, "vi i on?"
     "Jesmo."
     "Voleo bih da čujem priču o tome, moj lorde izaslaniče", reče stari Esvans, veoma spokojno. Ali mladić, Teremov sin, dodade odmah, pomalo mucavim glasom: "Da li biste nam ispričali kako je umro? Da li biste nam kazali nešto o drugim svetovima gore među zvezdama... o drugim vrstama ljudi, drugim životima?"

     GETENJANSKI KALENDAR I ČASOVNIK

     Godina
     Razdoblje kruženja Getena iznosi 8.401 zemaljski standardni čas, ili 0,96 zemaljskih standardnih godina.
     Razdoblje okretanja iznosi 23,08 zemaljskih stndardnih časova: getenska godina ima 364 dana.
     U Karhidi/Orgoreinu godine se ne računaju dodavanjem od nekog proizvoljno određenog početka prema sadašnjosti; taj početak uvek pada u tekuću godinu. Svakog prvog dana u godini (geteni terna) upravo protekla godina postaje "prva prošla godina", odnosno svi raniji datumi sledbeno se pomeraju za jedno mesto. Na sličan način računa se i budućnost, u smislu da je sledeća godina "prva naredna godina", koja će, kada na nju dođe red, postati Prva godina.
     Nepogodnost ovog sistema pri vođenju letopisa ublažena je raznim načinima, na primer posredstvom odnosa na neke dobro poznate događaje, kraljevanja, dinastije, lokalne lordove i slično. Jomešte računaju u ciklusima od po 144 godine, počev od rođenja Mešea (pre 2202 godine u ekumenskoj godini 1492) i održavaju obredne svetkovine svake dvanaeste godine; ali ovaj sistem je strogo kultne prirode i ne koristi se zvanično čak ni od strane vlade Orgoreina, koja je pokrovitelj jomeške religije.

     Mesec
     Razdoblje kruženja Getenovog prirodnog satelita iznosi 26 getenskih dana; okretanje ovog meseca poklapa se sa okretanjem planete, tako da je on uvek istom stranom okrenut prema njoj. Godina se sastoji iz 14 meseci, a kako se solarni i lunarni kalendar gotovo poklapaju, podešavanja su potrebna tek jednom na svakih dve stotine godina, tako da dani i meseci ostaju nepromenljivi, baš kao i datiranja pojedinih četvrti meseca. Evo izvornih, karhidskih naziva za mesece:

     zima:
     1. tern
     2. tanern
     3. nimer
     4. aner

     proleće:
     5. irem
     6. mot
     7. tuva

     leto:
     8. osme
     9. okre
     10. kus
     11. hakana

     jesen:
     12. gor
     13. susmi
     14. grende

     Dvadesetšestodnevni mesec podeljen je na dva trinaestodnevna polumeseca.

     Dan
     Dan (23,08 zemaljskih standardnih časova) podeljen je na 10 časova (vidi ispod); budući nepromenljivi, dani meseca obično se nazivaju po imenu, kao naši dani nedelje, a ne po broju. (Mnoga imena dana odnose se na mesečevu četvrt, na primer, geteni, "tama", arhad, "mlad mesec" i tako dalje. Prefiks od koji se koristi u drugom polumesecu daje odrečno značenje, tako da bi se, na primer, odgeteni moglo prevesti kao "netama".) Evo karhidskih naziva za dane meseca:

     1. geteni 14. odgeteni
     2. sordni 15. odsordni
     3. eps 16. odeps
     4. arhad 17. odarhad
     5. neterhad 18. odneterhad
     6. stret 19. odstret
     7. berni 20. oberni
     8. orni 21. odorni
     9. harhahad 22. odharhahad
     10. guirni 23. odguirni
     11. irni 24. odirni
     12. poste 25. oposte
     13. tormenbod 26. otormenbod

     Čas
     Decimalni časovnik, koji se koristi u svim getenjanskim kulturama, mogao bi se, sasvim približno, ovako preračunati u zemljaski časovnik sa dvostrukim ciklusom od po dvanaest časova (Primedba: ovo je samo provizorno upućivanje u merenje vremena dana getenjanskim "časovima"; nisam preduzeo tačno preračunavanje koje nalaže okolnost da se getenski dan sastoji iz 23,08 zemaljskih standardnih časova):

     prvi čas: od podneva do 14.30
     drugi čas: od 14.30 do 17.00
     treći čas: od 17.00 do 19.00
     četvrti čas: od 19.00 do 21.30
     peti čas: od 21.30 do ponoći
     šesti čas: od ponoći do 02.30
     sedmi čas: od 02.30 do 05.00
     osmi čas: od 05.00 do 07.00
     deveti čas: od 07.00 do 09.30
     deseti čas: od 09.30 do podneva

Legvin Ursula

RIBAR UNUTRAŠNJEG MORA
Prevod: Nedeljković B. Aleksandar

Leguin Ursula K. FISHERMAN OF THE INLAND SEA (A), 1994.


POLARIS
1995.

UVOD
@03 = O nečitanju naučne fantastike

     Ljudi koji je ne čitaju, pa čak i neki od onih koji je pišu, vole da podrazumevaju ili da se pretvaraju kako zamisli upotrebljene u naučnoj fantastici potiču sve iz podrobnog poznavanja nebeske mehanike i kvantne teorije, i da su, zato, razumljive samo onim čitaocima koji rade za NASA i znaju da programiraju svoj video-rikorder da sam snimi nešto kad oni nisu kod kuće. Ovo uobraženje omogućuje piscima da se osećaju nadmoćno, ali 'nečitaocima' pruža izgovor. Ja ovo naprosto ne razumem, cvile oni, i nalaze utočište u dubokim, udobnim, anaerobnim pećinama tehnofobije. Ne vredi njima govoriti da je i među piscima naučne fantastike vrlo mali broj onih koji razumeju 'to'. I mi, u najvećem broju slučajeva, nađemo na video-kaseti epizodu serije 'Volim Lusi' i polovinu nekog rvačkog meča, kad smo hteli da nam rikodrer snimi 'Remek-dela pozorišta'. Većina naučnih zamisli u naučnoj fantastici potpuno je dostupna i prihvatljiva svakome ko je uspeo da položi šesti razred osnovne škole; osim toga, niko vas neće ispitati kad završite knjigu. To 'nešto', zvano naučna fantastika, ipak nije prerušeni priručnik za inženjerstvo. Niti zbirka pronalazaka nekog matematičkog Sotone - 'problem-priča'. Sastoji se od običnih, prosto-naprosto, priča. To je književnost, ona obrađuje izvesne teme zato što u njima nalazi nešto zanimljivo, neku lepotu, ili vezu sa ljudskim stanjem na ovom svetu. Čak i u trapavom i netačnom nazivu 'naučna fantastika', reč 'naučna' je pridev, dakle ona je modifikator, što znači: u službi je imenice 'fantastika'.
     Na primer, glavna 'zamisao' u mojoj knjizi Leva ruka tame nije naučna i nema nikakve veze sa tehnologijom. Tu je zamišljeno nešto iz fiziologije: jedna promena u osobinama tela. Za narod na izmišljenom svetu Geten, odnosno Zima, ne postoji pol; niko nije ni muškog ni ženskog pola. Getenjani veći deo vremena provode kao neutralna, dakle bespolna bića, ali jednom mesečno obuzme ih potreba za parenjem, a tada postanu ili muško, ili žensko, kako-kad. Getenjanin može biti otac nekoliko dece, a istovremeno i majka nekoliko druge dece. Možda ovo izmaštano stanje stvari nekoga očarava, ili mu je nastrano, ili ga čudi, ali u svakom slučaju nije potrebna neka naučna genijalnost da bi se shvatilo i da bi čitalac uspešno pratio tok događaja u romanu.
     Drugi element u istoj knjizi jeste klima na planeti Geten. Geten je, naime, duboko u ledenom dobu. Zamisao sasvim jednostavna: hladno je; mnogo je hladno; stalno je hladno. Razgranavanja, usložnjavanja, rezonancije, sve to dolazi tek sa pojedinostima izmaštanog.
     Leva ruka tame razlikuje se od realističkog romana samo po tome što zahteva od čitaoca da prihvati, pro tem, izvesne ograničene, osobene promene u pripovedačkoj stvarnosti. Umesto da budemo na Zemlji tokom jednog od međuledenih doba, u narodu koji ima dva pola (kao, recimo, u romanu Ponos i predrasude ili u ma kom drugom realističkom romanu), mi smo na Getenu tokom jednog od tamošnjih ledenih razdoblja, među hermafroditnim, odnosno androginim stanovništvom. Od koristi je da se prisetimo da su oba ta sveta izmišljena.
     Naučnofantastične promene parametara, iako mogu biti uzgredne i ukrasne, od bitnog su značaja za prirodu i strukturu knjige; mogu biti istraživane i razvijane same po sebi, zato što su zanimljive, ili mogu služiti pretežno kao metafore ili simboli, ali u oba slučaja moraju biti razrađene i romaneskno ugrađene, u pogledu zamišljenog društva i psihologije likova, u opise, akcije, osećanja, u upotrebljene slike. Verovatno je da će u naučnofantastičnim delima opis biti nešto 'gušći' (da se poslužimo izrazom Kliforda Džirca) nego u realističkoj književnosti, koja se oslanja na pretpostavljeno zajedničko iskustvo svih čitalaca. Ali pratiti naučnofantastičnu priču nije ništa teže nego pratiti ma koju složenu prozu. Svet Getena je manje poznat čitaocu, ali je, zapravo, neizmerno jednostavniji nego englesko društvo pre dvesta godina - svet koji je Džejn Ostin istraživala i tako živopisno dočaravala. Oba ta sveta treba neko vreme upoznavati, budući da ni jedan ni drugi ne možemo iskusiti nikako drugačije, osim kroz reči, dakle čitanjem. Svako delo književnosti izmišljenoga nudi nam po jedan svet koji nikako drugačije ne možemo dosegnuti, zbog toga što je u prošlosti, ili na nekom dalekom, odnosno imaginarnom mestu, ili zato što opisuje iskustva koja nismo doživeli, ili što nas uvodi u umove koji se razlikuju od našeg. Za neke ljude, ova promena sveta, ova nepoznatost, jeste nesavladiva prepreka; za druge, pustolovina i zadovoljstvo.
     Ljudi koji ne čitaju naučnu fantastiku, ali koji su bar u nekoj prilici preduzeli pokušaj da je čitaju, često kažu da je, po njihovom utisku, neljudska, elitistička i eskapistička. Pošto su likovi u naučnoj fantastici, kažu oni, konvencionalni, a u isti mah neuobičajeni - sve sam genije nauke, kosmički junak, kompjuterski superheker i dvopolni vanzemaljac - ona izbegava ono sa čime se običan čovek stvarno mora nositi u svome životu; zato ne ispunjava jednu od glavnih svrha književnosti. Koliko god da nam je, danas, udaljena ona Engleska koju je Džejn Osten opisivala, ljudi u njoj su od prvog trenutka čitanja relevantni (imaju veze sa našim životom) i revelatorni (otkrivaju nešto, omogućavaju da nešto otkrijemo). Čitajući o junacima romana Ponos i predrasude, mi otkrivamo nešto o sebi. Ima li naučna fantastika išta da ponudi osim bekstva od nas samih?
     Rana naučna fantastika zaista je mahom bolovala od sindroma 'papirnatih likova', ali sada je drugačije. Pisci već decenijama koriste taj oblik (naučnu fantastiku) da istražuju likove i ljudske odnose. Ja sam jedan od takvih pisaca. Izmišljeno poprište zbivanja može biti baš ono pravo, u kome će se izvesne crte likova i izvesne sudbine najbolje ispoljiti. S druge strane, istina je i to da veliki deo današnje književnosti nije literatura o likovima. Kraj ovog veka nije doba individualnosti, u onom smislu kako je to bilo u elizabetanskom i viktorijanskom razdoblju. Naše priče, realistične ili ne, sa svojim nepouzdanim pripovedačima, rastapajućim tačkama gledišta, višestrukim percepcijama i perspektivama, često nemaju dubinu slikanja likova kao središnju vrednost. Naučna fantastika je, svojom ogromnom slobodom metafore, poslala mnoge pisce daleko napred, stazama istog tog istraživanja izvan ograničenja individualnog; oni su Šerpasi na strmim planinskim usponima postmoderne.
     Što se tiče elitizma, problem tu može biti, zapravo, scijentizam: pogrešno uverenje da tehnološka nadmoć znači i moralnu. Imperijalizam visoke tehnologije jednako je nadmen kao i onaj stari, rasistički; tehnofil smatra da se uopšte 'ne računaju' oni ljudi koji ne furaju najnoviji fazon, koji nisu u Mreži, ne poseduju najmodernije sprave. To su proli, mase, bezlična rulja. Ni istorija, ni književnost nisu o takvima. U priči je uvek reč o klincima koji su nabavili stvarno super i stvarno skupe igračke. Prema tome, nova operativna definicija pojma 'ljudi' glasi: to su samo oni koji imaju pristupa do jedne izuzetno složene, brzo rastuće industrijske tehnologije. A sama reč 'tehnologija', opet, odnosi se isključivo na takvu. Čula sam kad je jedan čovek rekao, savršeno ozbiljno, da starosedeoci Amerike, pre no što su ih belci osvojili, nisu imali tehnologiju. Kao što svi znamo, grnčarija je prirodna pojava, ispletene košare dozrevaju na suncu, a grad Maču Piču je spontano iznikao na vrhu planine.
     Ograničiti pojam 'ljudski rod' na proizvođače i potrošače složene, brzo rastuće industrijske tehnologije, to je zaista uvrnuta predstava, kao kad biste rekli da ljudski rod čine samo Grci, ili samo Kinezi, ili samo Britanci gornje srednje klase. Pri tome se izostavlja malčice previše.
     Doduše, sva književnost izostavlja, htela-ne htela, većinu ljudi iz svog vidnog polja. Ona koja se zanima za nove tehnologije ima pravo da izostavi narode koji su (hajde da tako kažemo) posedovali ili poseduju drugačije tehnologije, baš kao što romani o preljubama u predgrađima mogu prenebreći gradsku sirotinju, a romani u čijem je središtu pažnje psiha muškarca mogu prenebreći psihu žena. Ali takvo izostavljanje ne treba čitati kao tvrdnju da su bolji oni ljudi koji imaju bolju mašinu, ili da belci srednje klase jesu celokupno ljudsko društvo, ili da jedino o muškarcima vredi pisati. Moralne i političke stavove iskazivati izostavljanjem - to je legitimno, ako je svesno, ako autorova kultura dopušta takvu svest. Na kraju, tu je reč o prihvatanju odgovornosti. Poricanje autorove odgovornosti, nesvesno izostavljanje, jeste elitizam, i zaista osiromašuje književnu vrednost svakog žanra, uključujući tu i realizam.
     Ne prihvatam presudu da korišćenjem slika i metafora sa drugih svetova, korišćenjem putovanja kroz kosmos, budućnosti i izmišljenih tehnologija, društava i bića, naučna fantastika beži od relevantnosti za ljude, za nas, naše živote. Te slike i metafore, ako ih koristi ozbiljan pisac, jesu slike i metafore naših života, to su legitimni romansijerski, simbolički načini da se kaže ono što se ni na koji drugi način ne bi moglo reći o nama, o našem postojanju, o onome što odabiramo ovde i sad.
     Naučna fantastika proširuje to 'ovde' i to 'sad'.
     Šta je vama zanimljivo? Neke ljude ne zanima ništa osim drugih ljudi. Neki ljudi zaista ne mare za drveće, ribe ili zvezde, nije ih nimalo briga kako mašine rade ili zašto je nebo plavo; oni su ekskluzivno antropocentrični, a često ih njihova religija podstiče na to da budu takvi. Oni neće voleti ni nauku, ni naučnu fantastiku. Kao ni sve nauke (osim antropologije, psihologije i medicine), naučna fantastika nije ekskluzivno antropocentrična. Ona ima u vidu i druga bića, i druge vidove postojanja. Može govoriti o odnosima između ljudi - a to je glavna tema realističke književnosti - ali i o odnosima između jedne osobe i nečeg drugog, na primer, o odnosima između jednog čoveka i neke druge vrste postojanja, neke zamisli, mašine, iskustva, društva.
     Naposletku, neki ljudi mi kažu da izbegavaju naučnu fantastiku zato što je deprimirajuća. Ovo je sasvim razumljivo ako su, igrom slučaja, naleteli uzastopce na nekoliko postkataklizmičkih, upozoravajućih priča, ili na hrpu pomodnih cviljenja kako je sve jadno i propalo, ili se predozirali dekadentno-metalno-pank-virtuelističko-crnim kapitalističkim realizmom. Ali takva optužba često odražava, čini se meni, neku bojažljivost ili sumornost u umu samog čitaoca: nepoverenje u promenu, u maštu. Ima mnogo ljudi koji se zaista deprimiraju i uplaše kad budu prinuđeni da razmišljaju o nečemu o čemu ne znaju već sve; plaše se da će izgubiti kontrolu. Ako nije o stvarima o koje su im već do savršenstva poznate, neće da čitaju; ako je drugačije boje, oni to mrze; ako nije iz 'Mek Donalda', neće ni da probaju. Ne žele znati da je svet postojao i pre njih, da je veći od njih i da će se nastaviti i posle njih. Istoriju ne vole. Naučnu fantastiku ne vole. Pa, dabogda večno jeli kod 'Mek Donalda' i bili srećni u Raju.
     A sad, pošto sam rekla o ljudima koji ne vole naučnu fantastiku, da kažem i zašto je ja volim. Volim većinu vrsta književnosti, iz razloga koji su uglavnom isti, a ne posebni za ovaj ili onaj žanr. Ali ono zbog čega naročito volim naučnu fantastiku uključuje sledeće posebne vrline: životnost, prostranost i tačnost zamišljanja; razigranost, raznovrsnost i snagu metafore; slobodu od konvencionalnih književnih očekivanja i manirizama; moralnu ozbiljnost; duhovitost; šljašt i lepotu.
     Dozvolite da se vozim još koji tren na toj poslednjoj reči. Lepota jedne priče može biti intelektualna, kao lepota matematičkog dokaza ili kristalne strukture; može biti estetska, lepota dobro urađenog dela; može biti ljudska, emocionalna, moralna; no, verovatno je da će biti u isti mah i intelektualna i estetska i moralna. Pa ipak, kritičari i prikazivači naučne fantastike i do dana današnjeg često postupaju prema priči kao da je ona samo izlaganje zamisli, kao da je u njoj izlaganje intelektualne 'poruke' sve. Ovaj redukcionizam veoma je nepravedan prema sofisticiranim i moćnim tehnikama i eksperimentima u velikom delu savremene naučne fantastike, čiji pisci, na primer, koriste jezik kao postmodernisti, dok kritičari kasne za njima decenijama, čak i ne raspravljaju o jeziku, ostaju gluvi za implikacije zvukova, ritma, ponavljanja, obrazaca - kao da je tekst samo posuda za zamisli, šećerna obloga na piluli. Naivno je to. I potpuno promašuje ono što ja u naučnoj fantastici najviše volim: lepotu njenu.
@03 = O pričama u ovoj knjizi


     Ni slučajno neću govoriti o lepoti mojih sospstvenih priča. Prepustimo to kritičarima i prikazivačima, a ja ću govoriti o zamislima. Ali ne o porukama. Nema nikakvih poruka u ovim pričama. Nisu to oni kolačići sa ceduljicom na kojoj ti je napisana sudbina. To su priče.
     Tri poslednje i najduže su zasnovane, sve, na istom fazonu: na jednoj potpuno, neoprostivo neverovatnoj naučnoj pretpostavci, koja nije ekstrapolirana ni iz jedne postojeće tehnologije niti se može pravdati ijednom teorijom današnje fizike. Čista izmišljotina. Ili, kao što kažu: čista naučna fantastika.
     Pišući moje prve naučnofantastične romane, davno, shvatila sam da je Galaksija, u ponečemu, veoma nepogodna. Prihvatila sam Ajnštajnovu tvrdnju da se ništa ne može kretati brže od svetlosti (zato što nisam imala nikakvu drugu ubedljivu teoriju kojom bih zamenila njegovu). Ali ona znači da je kosmičkim brodovima potrebno nemoguće dugo da stignu sa jednog mesta na neko drugo.
     Na sreću, ako se kreću brzinom svetlosti ili sasvim blizu nje, Otac Ajnštajn daje i paradoks dilatacije, odnosno 'rastezanja' vremena, zahvaljujući kome će osoba u kosmičkom brodu doživeti putovanje brzinom bliskom svetlosnoj kao maltene trenutno. Ako idemo na svet udaljen sto svetlosnih godina i ako se krećeno brzinom bliskom svetlosnoj, provešćemo, po našim opažanjima, samo nekoliko minuta na putu i stići ćemo samo nekoliko minuta stariji. Ali na svetu sa koga smo krenuli i na onome na koji dolazimo, proteći će, za tih naših 'nekoliko minuta', sto godina.
     Ovo je divan paradoks kad ga pokušate savladati sa stanovišta života, osećanja i međusobnih odnosa međuzvezdanih putnika; koristila sam to u mnogim pričama. Ali on grozno kvari komunikacije. Dobijemo diplomatsku poštu, sto svetlosnih godina daleko, i pojma nemamo da li još postoji ona vlada koja je tu poštu poslala i da li joj je i sad potrebna ta isporuka megatorijuma.
     Ako ne možemo komunicirati, ne može stvarno biti mnogo međuzvezdane trgovine niti diplomatije, niti ma kakvih drugih odnosa. A književnost je ponajviše o odnosima, ljudskim ili nekim drugim. Zato sam izmislila ansibl. (Kasnije sam zaslugu za taj pronalazak pripisala Ševeku sa Anaresa, koji se žestoko potrudio da mi objasni kako ansibl dejstvuje; ali ja sam ga pronašla prva.)
     Ansibl ne sluša Ajnštajna. Informacija je nematerijalna. Zato (uh, što volim ova naučnofantastična 'zato'!) može biti prenošena, pomoću ansibla, trenutno. Nema nikakvih vremenskih paradoksa, niti kašnjenja. Kad prevalimo rastojanje od sto svetlosnih godina između X i Y, istorija proteklih sto godina već nas čeka na Y, pa možemo sesti i pročitati šta se tokom tog vremena dešavalo na X. Ne moramo se pitati da li je anarhosindikalističke utopiste koji su nas poslali zamenila diktatura poludelih teokrata. Halo? Druže? A, ne, ne. Ovde ludi teokratski diktator.
     Iako naučno smešan, ansibl zadovoljava nešto u našoj intuiciji, lako ga je prihvatiti, poverovati u njega. Jer, vidite, na našem sopstvenom svetu, znanje i informacije, pa čak i naši glasovi uživo, preko telefona, stižu (prividno) trenutno na drugi kraj planete, kao bestelesni elektronski impulsi. Obiđu ceo svet, a naša spora, materijalna tela mogu samo da krenu tromo i polako za njima, pešice, na točkovima ili na krilima aviona.
     Naravno da i ansibl dejstvuje samo 'prividno'. Ali još niko se nije žalio. Povremeno ansibl iskrsne i u pričama nekih drugih pisaca. Ušao je u opštu upotrebu, kao telefon, kao WC papir.
     Među mojim ranim pričama našla se i jedna ili dve u kojima sam rekla, ili nagovestila, da bi i kosmički brodovi bez posade mogli putovati trenutno. Bila je to greška, kršenje mog sopstvenog pravila da samo ono što po svojoj prirodi nije materijalno može putovati brže od svetlosti. Nisam to ponovila i nadala sam se da niko nije primetio.
     Ali u greškama leže otkrića; često se omaškom, a ne trudom, pronađe put ka neočekivanom. Mnogo godina kasnije, razmišljajući o tim 'ilegalnim' brodovima bez posade, shvatila sam da nije bitna materijalnost nego prisustvo života ili uma. Jedina razlika između broda bez posade i onog sa posadom jeste prisutnost živih tela, ili umova, ili psiha. O-ho! To je zanimljivo. Šta sprečava brod sa posadom da poleti brže od svetlosti: prisustvo života, inteligencije, namere? Šta ako ja smislim jednu novu tehnologiju koja bi omogućila ljudskim bićima da putuju brže od svetlosti? Šta će onda biti?
     Pošto je ta nova kobajagi tehnologija podjednako neuverljiva kao i ansibl, ali je, uz to, i protivna intuiciji, nisam utrošila mnogo vremena braneći je kobajagi objašnjenjima. Samo sam joj dala ime: teorija čurtena. Kao što to pisci i čarobnjaci znaju, naziv je stvar.
     Obezbedivši naziv, zaronila sam naglavačke u iskustvo i dugo provela razrađujući rečnik. (Bilo je to prijatno provedeno vreme.) Neophodne su mi bile reči da pokažem, na prozni način, kakav bi osećaj moglo ljudima davati to trenutno putovanje, zvano transilijencija. Radeći ovaj posao, otkrila sam da je osećaj koji njih obuzima za vreme tog putovanja - ujedno i celokupno objašnjenje o transilijenciji, odnosno da u situaciji gde reči, same po sebi, nisu dovoljne, sintaksa uspeva da nas prebaci do drugog sveta, i opet vrati kući, za tili čas.
     Sve te tri priče o čurtenu su i metaproza, naime priče o priči. U 'Priči Šobija', transilijencija je metafora za pripovedanje, a pripovedanje kao klimavo i nepouzdano, ali ipak najuspešnije sredstvo za sazdavanje zajedničke stvarnosti. 'Plesom do Ganama' nastavlja sa temom nepouzdanog pripovedanja ili nesaglasnosti svedoka, a u ekscentričnom središtu te priče nalazi se tehnološki hubristički junak, dok je u čurtensku čorbu dodata i divna 'teorija entreinmenta', što bi značilo, ukrcavanja u istu verziju ili varijantu događaja. Naposletku, 'Druga priča' - jedan od mojih malobrojnih eksperimenata sa putovanjem kroz vreme - istražuje mogućnost da dve potpuno različite storije o istoj osobi u istom intervalu budu podjednako istinite.
     U ovoj priči dogodilo mi se da čurtenska teorija nije našla svoju tehnologiju, nije nas mogla pouzdano prebaciti sa X na Y bez proticanja vremena; ali pretpostavljam da će se pokušaji nastaviti. Mi smo rasa koja voli da putuje veoma, veoma brzo. U 'Drugoj priči' moju pažnju je odmamilo nešto drugo: naime, bračni i seksualni aranžmani na planeti O, složeni splet odnosa i ponašanja, sa beskrajnim emocionalnim mogućnostima. Mi, kao živa vrsta, volimo da zapetljavamo život, i to veoma, veoma mnogo.
     Ne bih da vam pričam o 'Prvom kontaktu sa Gorgonidima' niti o 'Usponu sa severne strane' - da li je išta pogubnije od pokušaja objašnjavanja šale? Ali volim ih, obe. Smešne priče, luckaste priče, one su pravi dar. Ne možete sesti rešeni da napišete jednu, ne može biti vaša namera to; one su pokloni koje vam šalje tamna strana vaše duše.
     'Kerastion' je radionička priča. Dala sam polaznicima jedne književne radionice zadatak da svako, računajući tu i mene, smisli jednu rukotvorinu, propisani način ponašanja ili narodni običaj; sastavili smo spisak tih stvari, a onda je svako od nas napisao po jednu priču, koristeći jednu, ili više, ili sve stavke sa spiska, po svojoj volji. Nekoliko čudnovatih stvari, kao što su ogrlice od vauti-korena, poreklom su sa tog spiska; takođe zamisao o pravljenja kipova od peska i svirala od štavljene ljudske kože. Moja prijateljica Rausel ovako je opisala svoj artefakt: 'Kerastion je muzički instrument koji se ne čuje.' Borhesovska priča u osam reči. Ja sam je proširila na nekoliko stotina reči i vrlo mi je prijalo, ali nisam ništa stvarno dodala ili poboljšala.
     Najviše su me, od svih priča u ovoj zbirci, namučile 'Njutnovo spavanje' i 'Kamen koji je izmenio stvari'. 'Kamen' je parabola, a ja parabole baš ne volim. Otežala je od gneva. Ipak, ključna slika u toj priči veoma mi se dopada. Kamo sreće da sam taj moj plavozeleni kamen mogla smestiti u neko vedrije okruženje.
     Što se tiče 'Njutnovog spavanja', naslov je uzet iz pesništva Vilijema Blejka koji se na jednom mestu moli da budemo pošteđeni 'jedine vizije i Njutnovog spavanja'. Priča je, dalje, povezana jednom alkom i sa izuzetnom Gojinom slikom 'Razum zaspao, čudovišta se rađaju'. 'Njutnovo spavanje' se može čitati (i već je čitano) kao antitehnološka propoved, luditska haranga. Nije mi takva bila namera, htela sam da napravim priču-upozorenje, da reagujem na mnoge priče i romane koje sam tokom godina pročitala, a u kojima se (svesno ili ne - eto opet problema elitizma) prikazuje da su ljudi u kosmičkim brodovima i stanicama nadmoćni u odnosu na one na Zemlji. Mase tupavih ostaju dole u blatu, množe se i umiru u prljavštini i bedi, ako, tako im i treba, dok mali broj izabranih, oni koji znaju kako programirati video-rikorder da stvarno snimi željenu emisiju, živi u visinama, u tim superčistim vojno ustrojenim svetićima gde imaju sve moderne pogodnosti plus seks u virtuelnoj stvarnosti; i baš ta manjina, gore, predstavlja Budućnost ljudske rase. Meni se činilo da je to jedna od turobnijih budućnosti.
     Priča se, međutim, nije zadržala na tome, nego je prešla na lik, Ajka, koji je, sav brižan, dolutao u moj um: čovek koji zaista ima zašto da se brine i grize, racionalan čovek koji poriče postojanje iracionalnog - drugim rečima, pravi vernik kome nije jasno kako i zašto njegova prava vera ne urađa plodom. Kao Dalzul u priči 'Plesanjem do Ganama', Ajk je tragičan lik, divljenja dostojan čovek koji je predaleko posegao, ali je manje odlučan, a u isti mah pošteniji nego Dalzul, zbog čega više pati. I on je izgnanik; gotovo svi moji glavni junaci jesu, na ovaj ili onaj način, izgnanici.
     Neki prikazivači odbacili su Ajka, tvrdeći da je nejaki 'pas od slame', žrtva mog zloglasnog, krvožednog, muškomrzačkog, feminističkog otrova. Dobro, momci, hajde, neka bude da ste vi u pravu. Kuvani pankreas prepun zlovolje, sa sosom od ogorčene reakcije uvređenih? Ali kako god čitalac video Ajka, nadam se da priča neće biti shvaćena kao propaganda protiv putovanja u kosmos. Ja volim i zamisao i današnju stvarnost istraživanja kosmosa; samo sam pokušavala da osporim onaj samozadovoljni, antiseptični pristup tome. Zaista mislim da moramo poneti svoju prljavštinu sa sobom kud god da krenemo. Mi jesmo blato. Mi smo Zemlja.

PRVI KONTAKT SA GORGONIDIMA

     Supruga Džerija De Brija, junakinja Prelaza Grong, volela je da izgleda lepo. To je bilo važno za Džerijeve poslovne veze, naravno, ali se i ona sama osećala pouzdanije, pa na neki način i srećno, kad je znala da je celofan na njoj nov, trepavice stvarno dobro prilepljene, da joj je rumenilo istaklo jagodice na obrazima baš onako kao što ona ljubazna devojka iza tezge kaže. Međutim, postajalo je teško osećati se svežom i izgledati lepo u ovoj pustinji koja je postajala sve vrelija i vrelija, sve crvenija i crvenija, tako da je, zaista, počinjala da liči na onu njenu predstavu o Lošem Mestu, osim što nije bilo toliko ljudi. Zapravo, nije bilo nikoga.
     "Šta misliš, da l' je moguće da smo već prošli to mesto?" odvaži se ona, najzad, da kaže. Zauzvrat se na nju, ni najmanje iznenađenu, sruči Džerijevo ogorčenje, koje je na taj način dobilo bezbednosni ventil, radi čega je ona to i rekla. "E, jebo te, kako smo mogli da prođemo kad nismo prošli pored ničega već sto pedes' kilometra? Osim tih jebenih žbunića? Jee-bote a si g-lupa."
     Džerijev način izražavanja bio je za žaljenje. Ponekad je, zbog toga, bilo veoma teško razgovarati sa njim. Ona je danas, pre nekoliko sati, imala jedno malo, malecno, najmalešnije osećanje, žensku intuiciju možda, da su se oni ljudi koji su Džeriju govorili gde je Prelaz Grong - samo zafrkavali; da je to bila njihova mala šala. U hotelskom baru ponavljao je veoma glasno da je čak iz Adelaide doleteo samo da bi video Korobori, ali da ga je Korobori silno razočarao. Upoređivao je ovo australijsko sa indijanskim plesom koji su gledali u Taosu. A zapravo je u Taosu stao da se vrpolji, bilo mu je dosadno, pa su usred plesa morali da odu da bi on popio nešto, tako da ona nije ni videla dolazak onih sa maskama; svejedno, sad je on pričao kako u Sjedinjenim Američkim Državama znaju da prirede dobar 'urođenički šou'. I još je rekao: nekoliko žgoljavih aboa koji đipaju unaokolo nisu dovoljni da bi turisti iz stvarnog sveta imali o čemu da pišu kući. Ausići treba da posete Diznijev svet, pa da vide kako se posao radi, dodao je on.
     Sa tim se slagala: volela je Diznijev svet. To je na Floridi, gde su morali da stanuju sad kad je Džeri postao administrativni direktor kompanije, bilo jedino mesto koje se njoj mnogo dopalo. U baru se zatekao jedan Australijanac koji je jednom video Diznilend; taj reče da je Diznilend 'zaista nešto' ili 'zaista ništa' - njegov izgovor te dve reči bio je 'zejista niešt-hm'. Činilo se da je to neki dobričina. Reče da se zove Brus, a njegov prijatelj, koji je do njega sedeo, takođe Brus. "Toi e ovde čiest o-jime", reče on, hoteći da izrazi misao 'to je ovde često ime'. Razumela ga je, pouzdano. Pošto se Džeri nastavio žaliti da Korobori ne valja, prvi Brus reče: "Liep-hm, drugar, moižeš da oideš na Groing, ak oićeš da vijdiš prave stvarji, iel takoi, Brus?"
     U prvi mah se činilo drugi Brus ne zna o čemu je reč; tad se njena ženska intuicija probudila. Ali uskoro su obojica Brusova mlela o tom mestu, Prelazu Grong, 'u bušu', gde je, navodno, moguće pronaći prave Aboridžine koji stvarno žive pustinjskim životom. "Blizu Alis Springsa", reče im Džeri znalački, ali se odmah pokaza da se zeznuo, jer Grong je, rekoše oni, još mnogo dalje u pustinji. Davali su uputstva tako precizno da je bilo jasno da znaju o čemu govore. "Nekoilik-hm sati voižnje, toi e svie", reče Brus i objasni da većina turista izbegava to mesto jer vole da ostaju na 'utabanoi stazji', dok je Grong samo za 'maistore'.
     "Tamoi rasturai-u", reče Brus i nagovesti da je to kao Korobori ali više 'neistašan'.
     "Je l' hotel iole bolji od ove rupe ovde?" upita Džeri, a oni se nasmejaše. Nema hotela, objasnili su; tamo je kao na safariju. "Šatorij poid zvo-ezdama. A kij-ša - nijkad!"
     Onda Brus reče da je hrana tamo veličanstvena: šnicle od sveže kengurovine, jer tamo love kengure svaki dan. A pre ručka se, uz piće, dobiju 'vijčet-crvji'. Sve je to, reče Brus, jedna gruba vrsta luksuza. "Ie li tak-hm, Brus?"
     "Apsoilutn-hm", odgovori mu Brus.
     "A jesu ti Abići prijateljski nastrojeni?" upita Džeri, i dobi odgovor da su divni, 'soi zemljie', da prema svakome postupaju kao prema kralju i da su za njih svi belci nešto kao 'boigovi'. Džeri je slušao Brusove i klimao glavom.
     I tako je Džeri zapisao sva njihova uputstva, i evo, sad se njih dvoje voze i voze, jednim starim automobilom sa proširenim zadnjim delom, koji se jedini mogao iznajmiti u gradiću gde su se zatekli vođeni željom da vide Korobori; međutim, ovde za drum znaš da je drum samo zato što se produžava u pravoj liniji napred... u beskonačnost. Džeri je to u početku primao sa vedrinom. "Imaćemo šta da nabijemo u bulju onom krembilu Filu", govorio je. Njegov prijatelj Fil večito je odlazio na mesta kao što je Tibet i tamo doživljavao divne pustolovine i posle puštao video-kasete na kojima se vidi kako on stoji pored jakova. Džeri je za ovo putovanje kupio vrlo skupoceni kamkorder, i zato je sad mogao govoriti: "Ima da slikam Abiće. Da se prevrne jebani Fil, zajedno sa njegovim mošusnim volovima!" Ali jutro se oteglo u prepodne, pustinja se otegla još više, a drum se kroz nju otegao - zar je moguće da Australijanci ovaj deo kontinenta nazivaju izrazom 'buš', dakle 'žbunovito područje', samo zato što se na svakih kilometar-dva pored druma nađe po jedan patuljasti trnoviti žbunić? - i Džeri je postajao sve vreliji i vreliji i sve crveniji i crveniji, baš kao pustinja oko njih. Potištenost poče hvatati i nju, pogotovu što joj je maskara 'krenula' sa lica.
     Pitala se da li posle još četrdeset kilometara (četvorka je bila njen srećan broj) da se odvaži i prvi put kaže Džeriju nešto u stilu: "Možda bi trebalo da se vratimo?", kad Džeri uzviknu: "A-ha! Tu smo."
     Nešto se, zaista, videlo ispred njih.
     "Nismo primetili nikakav znak", reče ona sumnjičavo. "Nije rečeno da će biti brdo?"
     "Nije ti ono brdo, ej, to je samo stena, ka-ko se ono zove - one velike zajebane crvene kamenčine..."
     "Ajersova Stena?" U hotelu u Adelaidi čitala je turistički prospekt 'Dobro došli u Zemlju Tamo Dole', dok je Džeri sedeo na toj njegovoj konferenciji o plastici. "Al ona je usred Australije, a?"
     "Nego gde smo, šta misliš, jebote, ako ne usred Australije! Je l' tebi ovo liči na prokletu Istočnu Nemačku?" Vikao je iz sveg glasa i ubrzavao vožnju. Užasavajuće prav put, koji se prostirao ispred njih, vodio je pravo u to brdo, ili stenu, ili već šta. Naravno, to nije bila Ajersova Stena, toliko je njoj bilo jasno, ali zašto ljutiti Džerija? Takav postupak po pravilu je nekoristan, naročito kad Džeri već krene sa tom svojom dernjavom.
     Ta stvar je bila crvenkasta, oblikom kao auto 'buba', samo ogromno uvećan i kvrgav po površini; okolo se vrzmalo mnogo ljudi, što je njoj, u prvi mah, bilo drago. Dosadašnja potpuna izdvojenost - nisu videli nijedno drugo vozilo, ni farmu, ništa, već dva sata - plašila ju je. Ali sad, dok su se primicali tim ljudima, ona pomisli da izgledaju prilično čudno. Čak čudnije nego oni u Koroboriju. "Ovo su, valjda, urođenici", reče ona pojačanim glasom.
     "Dobro, ti si, znači, očekivala Francuze", reče Džeri tonom kao kad se šali; ona se nasmeja. Ali sledećeg trena ote joj se: "Uh! Bože!" jer prvi put je jasno videla jednog od tih urođenika.
     "Momčine, a", reče Džeri. "Njih zovu 'Bušmani'."
     Ovo joj nije zazvučalo kao da je, baš, tačno; ali, nije se bunila. Još je bila u šoku: ta osoba ispred nje bila je visoka, tanka, crna i bela, i nenormalna. Ta osoba je naprosto stajala i gledala njihova kola, ali kojim očima? Nekim očima koje ne možeš videti, ispod teškog čela i debelih žbunastih obrva. Kosa kao crni konopci; crni, oklembešeni preko pola lica i nekako ispruženi sa zadnje strane glave... iza ušiju, tako da su odatle stršali na razne strane.
     "Jesu li oni, ovaj, obojeni?" upita ona nejako.
     "Uvek se oni tako mažu." Džerijev prezir prema njenom neznanju delovao je ospokojavajuće.
     "Pa... maltene bi' rekla da ne izgledaju kao ljudi", reče ona, vrlo tiho, da ih ne uvredi, pod pretpostavkom da znaju engleski; Džeri je već zaustavio kola, otvorio i leva i desna prednja vrata, i sad je petljao nastojeći da izvadi video-kameru.
     "Drži ovo!"
     Uzela je i držala. Pet ili šest ovih visokih, crnih i belih ljudi na neki način se, delimično, okrenulo ka automobilu, ali činilo se da svi još i sad rade nešto u podnožju tog njihovog brda ili stene ili već čega. Bile su tu i neke grbe koje bi mogle biti šatori. Niko nije prilazio da im poželi dobrodošlicu, niti ma šta slično, ali njoj je, zapravo, prijalo što ne prilaze.
     "Drži i ovo! A gde li si samo, Hrista mu, zavukla one... A-ha. Dobro, daj sad ovamo."
     "Džeri, pitam se da li bi trebalo prvo da ih pitamo."
     "Koga, šta?" odbrusi on, mučeći se da ugura nešto što je ličilo na video-kasetu.
     "Ove ljude ovde. Da l' smemo da ih slikamo. Sećaš se šta su nam rekli u Taosu kad..."
     "Ma, jebote, ne treba prokleta dozvola da slikaš gomilu urođenika! Božž-že! Jesi ikad videla 'Nešenal Džiografik'? Jebote, dozvola!"
     Ništa nije pomagalo kad bi njegova vika počela. U svakom slučaju, taj narod nije bio zainteresovan za ono što je Džeri radio. Doduše, nije baš ni bilo lako zaključiti na koju stranu oni gledaju.
     "Oćeš da iziđeš ti iz tih jebanih kola?"
     "Velika je vrućina", reče ona.
     Njemu nikad nisu smetale njene izjave u smislu da se uplašila prevelike vrućine, prejakog sunca, i slično, zato što mu se dopadalo da bude snažniji i otporniji. Možda je ona mogla reći i da se plaši urođenika, jer je Džeri voleo da ispadne i hrabriji, takođe; ali ponekad se ljutio na njen strah, kao onaj put kad ju je naterao da pojede onu otrovnu ribu, zapravo ribu koja je možda bila, a možda i nije bila otrovna, u Japanu, samo zato što je izjavila da se plaši da je jede; ona se posle toga ispovraćala, što je svima prisutnima bilo neugodno. Zato je sad samo sedela u kolima i pazila da i motor i uređaj za klimatizaciju nastave da rade, iako je prozor na njenoj strani ostao otvoren.
     Džeri je digao kameru na rame i pravio panoramu čitavog prizora: dalekog obzorja, crvenog i vrelog; neobičnog predmeta nalik na brdo ili stenu, sa pojedinim sjajnim mestima nalik na staklo; crnog tla uokolo, koje je izgledalo kao da je tu bio požar; i tih ljudi koji su se vrzmali posvuda. Bilo ih je bar četrdeset, možda pedeset, možda i više. Njoj tek sad pade na um da još nije uočila šta je na njima koža, a šta odeća, ako uopšte nose odeću; a nije, zato što su bili tako čudnih oblika i obojeni (ili, po svojoj prirodi, obojeni?) trakama i tačkama bele boje i crne boje, ne kao zebre nego još zapetljanije, donekle kao oni crni kostimi sa nacrtanim kosturom, za maskenbal, ali ne baš ni tako. Bili su sigurno dva i po metra visoki, ali su im ruke bile kratke, kao u kengura. A kosa im se sastojala od tih crnih konopaca koji su im stršali ili visili iz glave. Stidela se da gleda ljude bez odeće, ali ni na jednome se nije videlo ono, niti išta slično. Ona shvati da ni po čemu ne zna da li su to muškarci ili žene.
     Svi su bili zauzeti svojim radom, ili obredom, ili već čime. Neki su držali u rukama neke predmete nalik na velike, tanke listove zlata, drugi su potezali neke gajtane ili žice. Nije se primećivalo da govore, ali je u vazduhu neprestano bio neki zvuk, neko bubnjanje i zujanje, sa talasavim usponima i padovima, zvuk dubok, kao predenje mačaka ili ljudski glasovi u velikoj daljini.
     Džeri se zaputi pravo ka njima.
     "Pazi", reče ona jedva čujno. On, dabome, nije obratio ni najmanje pažnje na to.
     Nisu ni oni marili za njega, bar koliko je mogla videti. Nastavio je da snima, okrećući kameru sporo ali postojano na razne strane. Kad se sasvim primakao dvojici crno-belih, oni se okrenuše ka njemu. Nikako nije uspevala da vidi njihove oči, ali desilo se nešto drugo, njihova kosa se na neki način nadigla i pognula ka Džeriju - svaki od tih crnih konopaca, dugačkih po trideset i više centimetara, usmerio se i povio kao da gleda Džerija. Kad ona to vide, njena sopstvena kosa pokuša da se podigne; mlaz vazduha iz aparata za klimatizaciju sad je bio hladan kao led na njenim oznojenim rukama. Ona se iskobelja iz automobila i pozva Džerija.
     Nastavio je da snima.
     Grabila je ka njemu, najbrže što je mogla, u sandalama sa visokim potpeticama, po tlu koje se sastojalo od šljake i kamena.
     "Džeri, vraćaj se ovamo. Mislim..."
     "Ćuti tamo!" dreknu on tako divljački, da ona za trenutak stvarno stade. Ali sad je još bolje videla njihovu kosu, koja je imala oči, a i usta, i malene, crvene jezike koji su palacali.
     "Vraćaj se, Džeri", reče ona. "Nisu to urođenici, to su tuđini iz kosmosa. Ono je njihov leteći tanjir." Znala je iz časopisa San da su neka neidentifikovana preletanja zabeležena ovde dole, u Australiji.
     "Jebo te, oćeš da ćutiš više", reče on. "Ej, momčino, daj mi malo akcije, može? Đipa-đipa? Važi?" Oko mu je bilo zalepljeno za kameru.
     "Džeri", reče ona, glasom koji joj se lepio u grlu. Jedan od tuđina iz kosmosa načinio je pokret svojom malom, a reklo bi se i slabom rukom: ispružio je šaku prema automobilu. Džeri mu nagura kamkorder praktično u lice; na to, vanzemaljac prekri sočivo kamere šakom. To je, dabome, naljutilo Džerija, koji dreknu: "Beži mi ruku sa sočiva, bre, jebote!" I tek sad stvarno pogleda tuđina iz kosmosa, ne kroz kameru nego golim okom. Licem u lice. "Je-he-he", reče on.
     I maši se rukom za kuk. Uvek je nosio pištolj, jer Amerikanac ima pravo da nosi oružje, a sem toga danas na sve strane gamižu neki narkomani. Prokrijumčario ga je i kroz carinski pregled na aerodromu, na način samo njemu poznat. Zna on kako se to radi. Niko neće razoružati njega.
     Videla je, savršeno jasno, šta se potom dogodilo. Tuđin iz kosmosa je otvorio oči.
     Postojale su oči, ispod tih mračnih, čupavih obrva; ali su bile sklopljene, do sad. Sad su se otvorile i pogledale Džerija u oči, a on se skamenio. Ostao je u istom položaju, držeći kameru u jednoj ruci, a drugom rukom posežući ka pištolju. Ukočen.
     Još nekoliko tuđina iz vasione okupilo se oko Džerija. Svima su bile zatvorene oči; gledale su samo one sitne oči na završecima njihove kose. A te su i svetlucale i blistale; majušni crveni jezici izletali su i palacali i munjevito se uvlačili nazad; zujavi, mrmoreći zvuci bili su sad mnogo jači. Mnoge zmije-kose okrenuše se, svojim povijanjem i uvijanjem, ka njoj. Kolena su joj klecala, a srce gruvalo u samom grlu, ali morala je stići do Džerija.
     Provukla se između dva ogromna tuđina iz vasione i dohvatila Džerija, potapšala ga rukom po ramenu. "Džeri, budi se!" reče ona. Bio je kao kamen. Bio je paralizovan. "Jao", reče ona, a suze joj krenuše niz lice. "Jao, šta ću sad." Poče se očajno osvrtati, zagledati u visoka, uzana, crna i bela lica uzdignuta iznad nje; videli su se njihovi beli zubi, ali su im oči bile čvrsto zatvorene, samo su se konopci njihove kose preplitali, zurili u nju, mrmorili nešto. Nešto tiho, nalik na muziku; nešto bez ljutnje, smirujuće. Dvojica podigoše Džerija, obazrivo, kao da je to neki sitan dečak - ali krut - i prenesoše ga, pred njenim očima, u kola.
     Nastojali su da ga uguraju uzdužno, na zadnje sedište, ali nije mogao da stane. Ona potrča da pomogne. Oborila je naslone zadnjih sedišta; sad je bilo dovoljno mesta za njega, u zadnjem delu vozila. Tuđini iz vasione su ga lepo namestili, pored njega ostavili i kamkorder, a onda su se obojica uspravili. Njihove kose gledale su dole, u nju, svetlucavim očicama. Nešto su tiho mrmorile; a detinjaste ruke pokazaše natrag, niz drum.
     "Da", reče ona. "Hvala vam. Do viđenja!"
     Njihovo zujkanje.
     Ušla je, zatvorila prozor, okrenula kola, a drum je na tom mestu bio proširen; i, gle, stvarno je tu bio postavljen i znak, pisalo je 'Prelaz Grong', iako ona nije videla da tu ima ikakvog ukrštanja sa nekim drugim drumom ili prelaženja druma preko ma čega.
     Povezla je nazad, oprezno, jer se sva tresla, ali posle nekog vremena brže, i još brže, da bi prevezla Džerija do lekara, dabome, ali i zato što je volela da vozi po dugačkim, ravnim drumovima veoma brzo, baš ovako. Džeri joj nikad nije dozvoljavao da vozi, osim u gradovima.
     Paraliza je bila potpuna i doživotna, što je moglo biti užasno; ali, srećom, ona je sad mogla da plati za prvoklasnu negu, dvadeset četiri sata na dan, za jadnog Džerija, jer je sklopila zaista dobre poslovne ugovore sa ljudima sa raznih televizija, kao i sa agencijom za video-kopirajt. Prvo je prikazivano kao film, po celom svetu, pod naslovom 'Tuđini iz kosmosa sleću u zabačenom delu Australije', ali ubrzo je postalo deo prave nauke, i prave istorije, i prikazivalo se pod drugim naslovom: 'Prelaz Grong, Južna Australija: prvi kontakt sa Gorgonidima.' Spiker je objašnjavao gledaocima kako se desilo da ona, Eni Lori De Bri, postane prvo ljudsko biće koje je razgovaralo sa našim prijateljima iz kosmosa, koji su tek posle toga poslali svoje ambasadore u Kanberu i Rejkjavik. U celom filmu postojao je samo jedan jedini dobar snimak njenog lica, mada ne savršen, jer je Džerijeva ruka malo drhtala, a njena šminka je malčice pocurila, stvarajući uspravne pruge; ali to nije bilo bitno. Ona je bila junakinja priče.

NJUTNOVO SPAVANJE

     Kad je vlada Atlantske Unije, koja je sponzorisala 'Društvo SPES' kao svoj projekat posebne namene, javnosti još nedostupan, oborena državnim udarom na početku prestupne godine (zbog čega je dobio naziv 'prestupni udar'), Maston i njegovi ljudi bejahu spremni: te iste noći sav novac Društva, dokumentacija i svi članovi prošvercovani su preko granice, u Sjedinjene Američke Države. Posle kratkog pregrupisavanja, uputili su peticiju Republici Kaliforniji, tražeći dozvolu da se nastane na nenaseljenim močvarnim terenima poznatim kao 'hemijske zemlje' zbog toksičnog otpada koji se tamo nagomilao, u dolini Sen Žoakin. Sagradili su na tom mestu Bejkersfild, grad pod kupolom, prototip samog SPES-a - naročitog satelita. Unutra se tako lepo moglo živeti da je nekolicina kolonista počela da postavlja pitanje: zašto ne ostati, zašto utrošiti ogromne svote novca i ogroman dodatni trud? Ali propast mirovnog sporazuma Kalifornije i Meksika, poznatog kao Kal-Meks plan, i prvi upadi većih vojnih formacija sa juga, kao i nova epidemija gljivične kuge, dokazaše još jednom da se na Zemlji ne može ostati. Sledeće četiri godine, montažerske ekipe podizane su na orbitu i vraćane šatlom, četiri puta godišnje. Sedam godina posle prebacivanja u Kaliforniju, izvedeno je završnih deset poletanja sa rampe na Zemlji i deset uspešnih pristajanja uz zlatni mehur koji je lebdeo u libracionoj tački. Svi kolonisti našli su se u Spesu, bezbedni. Samo pet nedelja kasnije monitori Spesa javili su da su Ramirezove horde pregazile dolinu Sen Žoakin, uništile tamošnju lansirnu rampu, popljačkale sve što je bilo preostalo od grada Bejkersfilda i spalile kupolu.
     "Pobegosmo za dlaku", reče Noah svom ocu, Ajku. Noah je imao jedanaest godina i čitao je mnogo. Otkrivao je, sopstvenim trudom, jedan po jedan književni kliše, i svaki je upotrebljavao, svečano i zadovoljno.
     "Ono što meni nije jasno", reče Ester, "jeste sledeće: zašto nisu svi postupili kao mi." Ona prstom pogura naočari malo nagore, namršteno gledajući slike na monitorskim ekranima. Korektivna hirurgija zasad nije mnogo pomogla njenom veoma lošem vidu; pošto je imala velike probleme sa imuno-sistemom i alergijskim reakcijama, nije dolazila u obzir nikakva transplantasija očnih sočiva. Ester, čak, nije smela ni da nosi kontakt-sočiva. Zato je imala naočare na licu, kao neko derište iz sirotinjskog kvarta. Ali doktori su uveravali Ajka da će dve-tri godine života ovde, u potpuno nezagađenoj sredini Spesa, biti spas za Ester: ona će moći da izabere za sebe par savršenih očiju iz zalihe zamrznutih organa. "Onda ćeš biti moja plavooka devojčica!" govorio joj je otac u šali, posle neuspeha njene treće operacije, kad joj je bilo trinaest. Važno je bilo jedno: njen nedostatak nastao je pri razvoju organizma, posle rođenja. Nije bio genetski uslovljen. "Tebi su i geni plavi", govorio joj je Ajk. "Noah i ja imamo recesivne za skoliozu, ali ti, devojčice moja, ti si helično savršena. Noah će morati da nađe partnerku u grupi B ili G, ali ti ćeš moći da biraš iz cele kolonije - ti si bez ograničenja. A takvih ima samo dvanaest u celoj ovoj naseobini."
     "Znači, mogu da se pustim u promet. Živeo promiskuitet", govorila je tada Ester, sa licem pokeraški bezizražajnim, ispod zavoja. "Živeo broj trinaest."
     Sad je stajala uz svog brata; Ajk ih je oboje pozvao u monitorski centar, da vide šta se dogodilo sa njihovim gradićem pod kupolom, Bejkersfildom. Neki od žena i dece u Spesu ispoljavali su sklonost ka sentimentalnosti, ka 'nostalgiji', kako su to oni govorili; on je želeo da se njegova deca uvere kakva je Zemlja, zašto su otišli. Spesova VI, veštačka inteligencija, programirana da odabira emisije zanimljive za ovu koloniju, dovršila je izveštaj iz Bejkersfilda projekcijom daljih Ramirezovih osvajanja, a onda se prebacila na peruansku meteorološku studiju Amazonije. Ekrani se ispuniše peščanim dinama i 'ćelavim' crvenim ravnicama, a glas na engleskom jeziku (zapravo je prevodila VI, preuzimajući tako i ulogu 'spikera'), nastavi svoju jednoličnu, zujavu pričanciju. "Vidi, molim te", reče Ester, piljeći i pridržavajući naočare prstima da ne spadaju. "Pa to je sve mrtvo tamo. Zašto se nisu svi popeli ovamo?"
     "Novac", reče njena majka.
     "Zato što većina ljudi nije voljna da se osloni na svoj razum", reče Ajk. "Drugorazredni činilac je novac, materijalna mogućnost. Već stotinu godina svi koji su želeli da gledaju, mogli su da vide šta se dešava: iscrpljenje resursa, populaciona eksplozija, slom vladajućih institucija. Ali da bi čovek racionalno postupio, mora biti voljan da se osloni na razum. Većina ljudi radije će se osloniti na sreću, ili na Boga, ili na neko lako rešenje. Nije lako sa razumom. Planirati pažljivo, to je - naporno. A naporno je i čekati godinama, opredeljivati se za teška, ali dobra rešenja, prikupljati sve nove i nove svote za finansiranje poduhvata, očuvati tajnu da ne bi čitav projekat bio kooptiran u nešto drugo, ili upropašćen pohlepom ili maloumnošću. Koliko ima onih koji se mogu držati jedne, prave linije, u svetu koji se raspada? Razum je onaj kompas koji nas je vodio i doveo dovde."
     "Niko drugi nije ni pokušao?"
     "Koliko je nama poznato, niko."
     "Postojali su fojovci", reče Noah tankim glasom. "Čitao sam o tome. "Strpali su hiljade ljudi u led, kao na zamrzavanje organa, ali cele ljude, žive. Proizveli su veliki broj jeftinih raketa i sve ih ispalili u kosmos, u nadi da će jednog dana, kroz oko hiljadu godina, stići do neke zvezde i probuditi se. Ali nisu čak ni znali da li ta zvezda ima neku planetu."
     "A njihov vođa, velečasni Keven Foj, stajaće na njoj da im poželi dobrodošlicu u Obećanu zemlju", reče Ajk. "Dobar život malo sutra, a umireš danas... jadni oslići! Narod ih je tako zvao, zato što su u samoposlugama mogli da se kupe oni zamrznuti oslići, pakovani tako da je u svakoj kesi bila samo po jedna riba. Ja sam bio otprilike vaših godina i gledao sam na vestima kako se Fojovi 'oslići' penju u rakete, nazvane 'fojnice'. Polovina su već bili zaraženi fungoidima ili RMV-ima. Ulazili su noseći bebe i pevajući. To nisu bili ljudi koji veruju u razum, nego ljudi koji se prepuštaju očajanju."
     Holovid je prikazivao ogromnu prašinastu oluju koja se polako valjala preko pustinjskih područja gde je nekad bio sliv reke Amazon. Oblaci prašine imali su tupu, tamnu boju, mešavinu crvene, sive i smeđe; boju zemlje.
     "Imamo mi sreće", reče Ester. "Pretpostavljam."
     "Ne", reče njen otac. "Sreća nije imala nikakve veze s time. Niti smo mi neki izabran narod. Birali smo sami." Ajk je bio čovek koji govori blagim tonom, ali sad se u njegovom glasu osećao i drhtaj nečeg grubog, zbog čega ga deca na trenutak pogledaše, a žena ostade zagledana u njega nekoliko trenutaka. Njene smeđe oči bile su bistre, svetle.
     "Takođe smo se žrtvovali", reče ona.
     Klimnuo je glavom.
     Smatrao je da ona verovatno misli na njegovu majku. Sara Rouz se kvalifikovala za jedno od četiri mesta ostavljena za žene koje zbog svojih godina više ne mogu rađati decu, ali su vrhunski osposobljene za stručne poslove. Ali kad joj je Ajk, čije je pravo ime bilo Ajzak, ili Isak, rekao da ju je uspeo ubaciti, Sara je prasnula: "Ja da živim u toj groznoj konzervi, u toj kuglici za kuglični ležaj koja se vrti u ničemu? Gde nema vazduha, ni mesta?" Pokušao je da joj objasni o pejzažima u Spesu, ali ona je sve to odbacila. "Znaš da sam imala napad klaustrofobije u Čikagu, pod kupolom dva kilometra u prečniku! Mani se gluposti. Povedi ti Suzanu i decu, mene ostavite da udišem smog, važi? Idite vi. Meni šaljite samo razglednice sa Marsa." Umrla je od retromutacionog virusa, soja RMV-3, nepune tri godine posle tog razgovora. Kad je Ajkova sestra zvala da kaže da Sara umire, Ajk je već bio dekontaminiran; izići iz gradića-kupole Bejkersfild značilo bi primorati sebe na dekontaminaciju iz početka, ali i izložiti se infekciji tim najgorim od svih sojeva brzomutirajućeg virusa koji je prouzrokovao već oko dve milijarde ljudskih žrtava, više nego spororadijacijski sindrom, a gotovo isto koliko i masovna glad. Ajk nije pošao. Uskoro potom, stigla je poruka od njegove sestre: 'Mama umrla sredu noć, sahrana 10 petak.' Ajk je slao poruke faksom, mrežom, videom, ali nijedna poruka nije se probila ili njegova sestra nije želela nijednu da primi. To je sad bio stari bol. Oni su izabrali. Oni su se žrtvovali.
     Njegova deca su sad pred njim, divna deca radi koje su sve žrtve prinete: deca koja su nada. Budućnost. A na Zemlji je obrnuto, tamo prinose decu na žrtvu. Prošlosti.
     "Odabrali smo", reče on, "i žrtvovali smo se. I pošteđeni smo." Iznenadiše i njega samog te dve poslednje reči, dok ih je izgovarao.
     "Ej", reče Noah, "Es, idemo, petnaest je, propustićemo šou." Odjuriše, mršavi dečak i temeljito građena devojka, kroz vrata i preko Livade.
     Porodica Rouz živela je ovde u Vermontu. Ajku bi svaki pejzaž bio dobar, ali je Suzan rekla da su Florida i Boulder lažnjaci, a da bi od Urbana smesta pošizila. Zato je njihova stambena jedinica gledala na jednu livadu Vermonta. Saborna jedinica, ka kojoj su dvoje mladih pošli, imala je belo pročelje sa urednim crkvenim zvonikom, a iza nje je bilo projektovano obzorje, sa zaštitničkim plavim šumovitim brdima. Svetla u kvadrantu Vermont bila su taman koliko treba pomaknuta od vertikale, rekla je Suzan - "Ili je pozno jutro, ili rano popodne, uvek imaš vremena da obaviš sve poslove." To je bilo svojevrsno žongliranje sa stvarnošću, smatrao je Ajk; ali, malo, ne opasno. Nije se nimalo usprotivio. Njemu, lično, bilo je dovoljno tri ili četiri sata sna; oduvek je bio čovek noći i dopadala mu se okolnost da je sad mogao računati da će noć uvek biti jednake dužine, a ne prekratka u leto.
     "Da ja tebi nešto kažem", reče on Suzani, posle razmišljanja o deci i o onom dugom pogledu koji mu je uputila.
     "A?" odvrati ona, ne odvajajući pogled od holovizije, na kojoj se videlo kako oluja izbacuje prašinu u stratosferu: ružna ploveća mrlja sa dugačkim pipcima.
     "Ne volim monitore. Ne volim da gledam dole."
     Nije mu bilo baš sasvim lako da to prizna i da kaže glasno; ali Suzan se samo osmehnula i rekla: "Znam."
     Želeo je nešto više od toga. Verovatno Suzan nije stvarno razumela šta joj je rekao. "Ponekad poželim da se to može isključiti", reče on i nasmeja se. "Naime, ne baš stvarno. Ali to je nekakva veza, obaveza, pupčana vrpca. Rado bih je presekao. Da ovi naši mogu da počnu od čistog početka. Potpuno čisto i jasno. Mislim, ova deca."
     Klimnula je glavom. "To bi možda bilo najbolje."
     "Bar će njihova deca... U toku je zanimljiva rasprava u sali u ED-u." Ajk je bio fizičar specijalizovan za probleme izgradnje i inženjeringa; Maston ga je postavio na mesto glavnog stručnjaka za Šenfeldovu VI. U ovom trenutku najvažnije od njegovih zaduženja bilo je da rukovodi izgradnjom drugog Spes broda, koja je već počela u Radnim halama.
     "O čemu?"
     "Al Levaitis je predložio da ne pravimo nikakve pejzaže. Znaš kakav govor je održao o tome! Kaže da je to pitanje poštenja. Naime, da svaku našu zonu koristimo bez prikrivanja, da je pustimo da nađe svoju sopstvenu estetiku, a ne da je maskiramo u nešto drugo. Ako je Spes naš svet, onda i da ga prihvatimo kao takav. Sledeće pokolenje - šta će mu značiti te slike zemaljskih pejzaža? Mnogi od nas smatraju da je on zaista do neke mere u pravu."
     "Dabome da jeste", reče Suzan.
     "Da li bi ti mogla živeti sa tim? Da ne bude nikakvih opsena većeg prostora, nikakvog obzorja, ni seoske crkve... možda ni astropodloga, nego samo čist metal i keramika. Da li bi to prihvatila?"
     "Da li bi ti?"
     "Mislim da bih. To bi značilo određeno pojednostavljenje... I, kao što Al tvrdi, bilo bi časnije. Okrenulo bi nas od ovog grčevitog držanja za prošlost, oslobodilo bi nas za suočenje sa sadašnjim i sa budućim. Znaš, tako dugo smo teglili, da je teško sada uvideti da smo uspeli, da smo ovde. I da već gradimo sledeću koloniju. Kad na svakoj optimalnoj tački bude po jedan grozd kolonija - ili ako donesu odluku da izgrade Veliki brod i oslobode se iz Sunčevog sistema - koliko će za te ljude imati važnosti bilo šta zemaljsko? Oni će biti pravi žitelji kosmosa. A to i jeste cela zamisao - ta sloboda. Meni bi u ovom trenutku prijalo da je malo okusim."
     "Pošteno", odvrati njegova žena. "Možda sam ja malo preterano uplašena od prevelikog uprošćavanja."
     "Ali, taj zvonik - šta će on značiti ljudima koji su rođeni i odgajeni u kosmosu? Samo zakrčenje, lišeno smisla. Mrtvu prošlost."
     "Ne znam šta znači meni", reče ona. "To moja prošlost svakako nije."
     U međuvremenu je slika na ekranu privukla Ajkovu pažnju. "Vidi", reče on. Bio je grafički prikazan gubitak kopna u Peruu, poređenjem obalske linije iz 1990. i 2040. godine. Razlika dvaju površina značila je da je more toliko odnelo. "Vremenske prilike!" reče Ajk. "One su bile najgore! Samo se osloboditi te glupe, nemoguće nepredvidljivosti!"
     Iz talasa je stršala ruševina neke kule, poslednji ostatak grada Mirafloresa. More nemirno, nebo natušteno, mutno i magleno. Ajk diže pogled sa holoekrana, pogleda smirenu vedrinu opsene Nove Engleske, a onda vide istinski zaklon, onaj iza te projekcije: ono što ih čini bezbednim, bezbednim i slobodnim, izdvojenim. Istina oslobađa, pomisli on, obuhvati svoju ženu jednom rukom oko pleća i reče to glasno.
     Ona mu uzvrati sličnim grljenjem. "Sladak si", reče, svodeći jednu veliku misao na nivo samo ličnog. Ipak, te njene reči su mu prijale. Prilazeći liftovima, on shvati da je srećan - potpuno srećan. Negativni joni u ovoj atmosferi imaju valjda neke veze s tim, podseti on sebe. Ali ovo nije samo fizičko stanje. Ovde je dostignuto ono što je čovek tako dugo tražio, a nikad nije našao, jer nije mogao naći, na Zemlji: racionalnu sreću. Tamo dole su imali samo život, slobodu i potragu za srećom. Nekada; sad ni to. Sada ih ona četvorica konjanika gone kroz prašinu umirućeg sveta. Još jednom mu dođe na um ona neobična reč: pošteđeni. Mi smo pošteđeni.

     U trećoj četvrtini druge godine Spesa, sazvan je sastanak kako bi se izvršila revizija školskih programa. Ajk je prisustvovao kao zainteresovani roditelj, Suzana kao roditelj i kao nastavnica sa nepunim radnim vremenom (njen prioritet bila je ishrana), a Ester zato što su pozvani i omladinci, to je bilo deo politike neinfantilizacije, a osim toga, otac je želeo da ona dođe. Predsednik Odbora za obrazovanje, Dik Alardis, održao je govor o naumima i ostvarenjima, a onda su neki nastavnici podneli izveštaje i izvestan broj predloga. Ajk je ukratko rekao nešto o povećanom uključivanju VI u proces učenja. Sve rutina, dok ne ustade Soni Vigtri. Soni je bio stari, dobri momak iz CSA, sa izrazitim južnoteksaškim naglaskom i sa četiri-pet diploma sa dobrih univerziteta; takođe, sa umom nalik na čeličnu klopku sa brijačima duž svih ivica. "Ja b' da žnaam", reče on tiho i sve kao skromno, "važe mižljenje o daljoj neaa-stavi geo-looogije."
     Ajk je u sebi prevodio te reči u vlastito konetikatsko narečje. Sem Henderson je već ustajao da odgovori. Geologija je bila jedna od Semovih sporednih oblasti specijalizacije. "Šta ti to znači, Soni", reče on, svojim tveng-tveng glasovima iz Ohaja. "Predlažeš li da se geologija izbaci iz nastavnog plana i programa?"
     "Šamo me žanima važe mižljenje?"
     To je Ajk lako razumeo: Soni je već obezbedio ključne glasove u Odboru i sad se spremao da povuče svoj potez. Znajući dobro taj jezik, Sem poče ići Soniju u korist: "Pa, ja lično mislim da to itekako vredi razmotriti."
     Alison Džouns-Koraua, koja je držala nastavu iz nauka o Zemlji na trećem nivou, skoči na noge. Ajk je očekivao predvidljivu emotivnu odbranu - ne dozvoliti da spesovska deca odrastu ne znajući ništa o Matici planeti, i tako dalje. Ali je Alison vrlo racionalno istupila sa tezom da naučno obrazovanje ograničeno na sastav samog Spesa, i ničeg više, mora biti do opasne mere nepotpuno. "Ako jednog dana odlučimo, na primer, da teraformiramo Mesec, zar ne bi bilo dobro da oni, ipak, znaju šta je kamen?" Dobra poenta, pomisli Ajk; ali ipak promašena, jer ovde nije suština u programu sa geologijom ili bez nje, nego u uticaju Sonija Vigtrija, Džona Padopulosa i Džona Kelija u Odboru za obrazovanje. Ovo je bila rasprava o vlasti, a to nastavnice nisu shvatile; malo koja žena razume te stvari. Ishod je bio jednako predvidljiv kao i rasprava. Jedini neočekivan događaj bio je napad Džona Kelija na Moa Orenštajna. Mo je tvrdio da je Zemlja laboratorija za Spes i da je treba tako upotrebljavati; onda je zalutao u priču o svojim časovima hemije, gde je ceo razred naučio da prepoznaje mnoge hemijske reakcije tako što su kuvali jedan oblutak, koji je Mo doneo sa Sinajske gore, kao suvenir i kao laboratorijski uzorak - "u skladu sa načelom višestruke upotrebe, vidite, za nešto praktično i za nešto sentimentalno" - u tom trenutku mu je Džon Keli upao u reč. "Dobro! Dobro! Tema je geologija, a ne etnos!" Mo je zaćutao, u suštini ustuknuo od Džonovog grubog tona, a Padopulos je stavio predlog na glasanje.
     "Ovaj Mo izgleda da nervira Džona Kelija", reče Ajk dok su odlazili hodnikom A, prema liftovima.
     "Ma, to je sranje, tata", reče Ester.
     Sa šesnaest godina, Ester je donekle dobila na visini, ali se i sad držala pogureno, kao da joj napor gledanja kroz debele naočari, koje su joj stalno spadale niz nos, vuče glavu napred. Bila je podložna sumornim raspoloženjima. U poslednje vreme se činilo da Ajk ne može reći ništa što neće izazvati Ester da ga napadne.
     "'Sranje' nije iskaz koji će unaprediti raspravu, Ester", reče on blago.
     "Koji raspravu?"
     "Tema nam je bila, koliko sam ja razumeo, nestrpljiv postupak Džona Kelija prema Mou, kao i pobude koje bi iza toga mogle stajati."
     "Ma, sranje, tata!"
     "Ester, prestani s time", reče Suzana.
     "S čime?"
     "Ako ti je poznato, a tvoj ton ukazuje na to da jeste, šta je iznerviralo Džona", reče Ajk, "da li bi htela podeliti to znanje s nama?"
     Kad se čovek toliko trudi da ne popusti iracionalnim porivima, obeshrabrujuće je ako ne dobija nikakve odgovore osim emocionalnih. Ovaj njegov zahtev, savršeno pošten, samo je nagnao devojku da ostane bez reči od silnog besa. Debela stakla piljila su u njega nekoliko trenutaka. Kroz njih je jedva uspevao da vidi njene sive oči. Onda ona dugim koracima isprednjači u odnosu na njih dvoje, i uđe u jedan lift koji kao da se otvori baš sa svrhom da primi njen gnev. Nije zadržala vrata da i oni uđu.
     "Dobro", reče Ajk umorno, čekajući sledeći lift za Vermont. "Šta je sad ovo bilo?"
     Suzana malčice slegnu ramenima.
     "Ne shvatam ovo ponašanje. Zašto je toliko neprijateljski nastrojena, toliko agresivna?"
     To, možda, nije bilo novo pitanje; Suzana se ovog puta nije ni najmanje potrudila da na njega odgovori. Njeno ćutanje bilo je maltene zlovoljno, a to je Ajku smetalo. "Šta li ona misli da će takvim ponašanjem postići? Šta hoće ona?"
     "Timi Keli te zove Ješa Rouz", reče Suzana. "Tako mi je Ester prenela. A nju, u školi, zove Ješinica Rouz. Ester kaže da joj je više prijalo ono ranije 'Ćoksana' ili 'Ćorava'."
     "O", reče Ajk. "O - sranje."
     "Tačno tako."
     U tišini odjezdiše dole, u Vermont.
     Prelazeći Livadu, pod pseudo-zvezdama, on reče: "Nije mi jasno ni od koga je naučio tu reč."
     "Ko?"
     "Timi Keli. On je Esterinih godina - jednu godinu mlađi. Odrastao je u našoj Koloniji, kao i ona. Kelijevi su se učlanili godinu dana posle nas. Bože moj! U stanju smo da sprečimo ulazak ma i jednog virusa, bakterije, spore, ali ovo - ovo se uvuklo? Kako? Kako to može biti?... Kažem ti, Suzana, mislim da monitore treba isključiti. Sve što ova deca mogu videti i čuti sa Zemlje jeste nauk iz nasilja, mržnje, verske i rasne netrpeljivosti, praznoverja."
     "Nije morao slušati monitore." Njen ton bio je strpljiv na jedan maltene patronizujući način.
     "Radio sam sa Džonom u Mesečevoj senci, bili smo jedan do drugog, osam meseci", reče on. "I ničeg ovakvog nije bilo."
     "Verovatno je to više Pet, nego Džon", reče Suzana na isti nepoželjno neuzbuđeni način. "Sitna, skrivena omalovažavanja u Odboru za planiranje ishrane, godinama. Sitne šale. 'Da li bi ovo bilo košer - Suzana?' E. Vidiš. To je nešto sa čime se mora živeti."
     "Dole je bilo tako, ali ovde, u našoj naseobini, u Spesu..."
     "Ajk, spesovci su veoma konvencionalni, konzervativni ljudi, zar to nisi primetio? Veoma elitistički nastrojeni. Kako bismo i mogli biti drugačiji?"
     "Konzervativni? Konvencionalni? O čemu govoriš?"
     "Pa, pogledaj nas! Hijerarhija vlasti, podela rada prema polu, kartezijanske vrednosti, potpuno smo u sredini dvadesetog veka! Ne žalim se, to da bude jasno. I ja sam se za ovo opredelila. Volim da se osećam bezbedna. Htela sam da i klinci budu bezbedni. Ali bezbednost nešto i košta."
     "Ne shvatam ovaj tvoj stav. Rizikovali smo sve, da bismo dobili Spes - zato što smo usmereni ka budućnosti. Ovo su ljudi koji su odabrali da ostave prošlost iza sebe, da počnu od početka. Da obrazuju jednu istinsku ljudsku zajednicu, ali da bude kako treba, da bar jednom bude kako treba! Ovi ljudi su inovatori, intelektualno hrabri, nisu šljam utonuo u stare predrasude protiv drugih ljudi! Naš prosek inteligencije iznosi 165..."
     "Znam, Ajk. Znam koliki nam je prosečni IQ."
     "Taj dečak diže pobunu", reče Ajk posle kraćeg ćutanja. "Jednako kao Ester. Služe se najprljavijim izrazima koje znaju, pokušavaju da šokiraju odrasle. Besmisao."
     "A Džon Keli večeras?"
     "Vidi, Mo se bio zaista raspričao. Njegov prokleti šljunak za uspomenu - mnogo on glumi nekakvog šećerka, znaš. Uspeva mu lako kad predaje tom svom jednom razredu dece, ali u Odboru je prilično dodijao. Ako ga je Džon i presekao, neka je; Mo je dobio ono što je sam tražio."
     Bili su pred vratima svoje jedinice. Ličila su na ulazna vrata kuće iz Nove Engleske, sa nosećim drvenim gredama u konstrukciji, vidljivim spolja. Ali kad je Ajk pritisnuo dugme zvonca, zašištala su tiho i kliznula u stranu.
     Ester se, dabome, zavukla u svoju kocku. U poslednje vreme provodila je što je manje vremena mogla sa njima, u dnevnoj kocki. Noah i Džejson su raširili svoje dijagrame, printaute, udžbenike, i 3-D tablu za igru dama, preko svih ugrađenih aparata, i po podu, i sad su sedeli u sredini svega toga, grickali belanpiriće i ćaskali. "Tomova sestra kaže da ju je videla u OR", govorio je Džejson. "Zdravo, Ajk i Suzana. Ne znam, ko će verovati priči neke tamo od šest godina."
     "Jest. Verovatno oponaša ono što je Linda rekla, htela bi da privuče pažnju na sebe. Ćao, mama i tata. Ej, jeste čuli o izgoreloj ženi koju Linda Džons i Trisa Gerlak kažu da su videle?"
     "Šta ti to znači 'izgorela žena'?"
     "Blizu škole, u hodniku C-1. Išle su zajedno, na neki sastanak devojčica..."
     "Ča-h-s ple-h-sa", ubaci Džejson, praveći pozu negde između umirućeg labuda i dvanaestogodišnjaka koji bljuje.
     "...i kažu da su videle jednu ženu, koju nikad ranije nisu videle, šta kažete na to? Kako bi mogao u Spesu biti neko koga nisu nikad ranije videle? Bila je, kažu one, sva izgorela po telu i šunjala se duž zida hodnika kao da se plaši da bude viđena. Kažu da je otišla u C-3 trenutak pre nego što su one stigle do nje, a kad su pogledale u C-3, tamo nije bilo nikog. Nije nađena ni u jednoj kocki sa obe strane C-3. A sad ona sestrica Toma Forta kaže da je videla tu istu, u OR, to kaže Džejson, ali mala verovatno samo hoće da se pravi važna."
     "Kaže da je imala bele oči", reče Džejson, prevrćući svoje, plave. "Bljaaak. Da ti creva ispadnu."
     "Da li su devojčice to prijavile ikome?" upita Ajk.
     "Trisi i Linda? Ne znam", reče Noah, gubeći zanimanje. "Dakle, hoćemo li sada dobiti duže vreme za učenje sa Šenfeldom?"
     "Ja sam uložio zahtev da dobijete", reče Ajk. Bio je uznemiren. Esterina neopravdana ljutnja, Suzanino odsustvo saosećanja, a sad ove priče o duhovima od Noaha i Džonasa, koji navode šta su dve-tri histerične curice rekle o utvari sa belim očima; sve skupa, obeshrabrujuće.
     On ode u svoju radnu kocku i predade se poslu. Projektovao je rešenja za drugi brod, uz pretpostavku da će Levaitisovi predlozi biti usvojeni. Neće biti lažne scenografije, dakle; nikakvih kulisa; obline i uglovi stvarne konstrukcije biće izloženi pogledu. Strukturni elementi poseduju svoju racionalnu lepotu, koja je proizvod nužnosti. Forma proističe iz funkcije. Umesto da se održava zajednička opsena livade, glavni otvoreni prostor u svakom kvadrantu biće tačno to što jeste: veliki prostor. Zvaće se, recimo, kvad. Deset metara visok, dvesta metara u prečniku; lučni potpornji brodskog korita veličanstveno ga premošćuju. Ajk je radio skice na holou, osmatrao ih iz raznih uglova, šetkao se oko holoa... Nešto posle tri sata u noći, on leže na spavanje, uzbuđen i zadovoljan svojim radom. Suzan je čvrsto spavala. On se opruži pored njene nepomične topline i poče razmišljati o događajima protekle večeri; u mraku, mu je um bio bistriji. Nema antisemitizma u Spesu. Pa, vidi samo koliko je Jevreja među kolonistima. On se spremi da ih nabroji, ali bilo je nepotrebno: broj sedamnaest već je čekao, spreman, u njegovom umu. Sad mu se učini da je to nekako manje nego što je mislio. Ipak poče nabrajati sebi jedno po jedno ime, i uvide da ih zaista ima sedamnaest. Moglo je i više biti, među osam stotina, ali, opet, neke druge etničke grupe prošle su daleko lošije. Nije bilo teško regrutovati ljude azijatskog porekla, štaviše bilo ih je i premnogo; ali je nedostatak kolonista afričkog porekla izazvao neke duge bitke sa svojim savestima, bitke za eventualnu promenu politike, dok su još bili u Uniji. Na kraju se nije mogla zaobići istina da u naseobini, zatvorenoj, od samo osam stotina ljudi, svaki pojedini mora imati izvrsne osobine, i genetske i intelektualne. A crnci, posle raspada sistema javnog školstva, koji se dogodio za vreme Refederacije, naprosto više nisu išli u školu. Za SPES ih se prijavilo samo nekoliko; stroge testove položilo je samo troje. I nebrojeni drugi crnci bili su divni ljudi, naravno, ali to nije bilo dovoljno. Svaka odrasla osoba u naseobini morala je biti izuzetan stručnjak u nekoliko raznih oblasti. Nije bilo vremena za obuku onih koji su, bez ikakve svoje krivice, od samog početka bili u neravnopravnom položaju. Završilo se onim što je D. H. Maston, 'Otac Spesa', nazivao hladnim jednačinama, po jednoj staroj priči koju je rado pričao. "Nikakvog suvišnog tereta na brodu ne sme biti!" - to je bila pouka, kad je on pričao. "Previše ljudskih života zavisi od svake naše odluke! Kad bismo mogli dopustiti sebi sentimentalnost, kad bismo mogli poći lakšim putem, niko se ne bi tome radovao više nego ja. Ali mi možemo imati samo jedno merilo: kvalitet. Fizičku i mentalnu izvrsnost kandidata. Po svim pitanjima. Kandidat koji to ispunjava, ulazi. Ko god ne ispunjava, ostaje napolju."
     Tako se dogodilo da čak i u njihovim danima u Uniji, u Društvu bude samo troje crnaca. Jedan od njih, genijalni matematičar Medison Eles, tragično je ispoljio simptome sporog trovanja zračenjem. Posle njegovog samoubistva, jedan bračni par crnaca, sa prezimenom Vezis, brilijantni mladi ljudi iz Engleske, odustao je i otputovao kući; to je za Spes bio gubitak raznovrsnosti ne samo po etničkom, nego i po državnom poreklu, jer je ostao neznatan broj kandidata koji nisu bili iz Unije ili iz SAD. Ali, kao što je Maston ukazivao, to nije značilo ništa, jer ni pojam nacionalnosti nije značio ništa. Pojam zajednice značio je sve.
     Dejvid Henri Maston je primenio hladne jednačine i na sebe samog. Bio je šezdeset jednu godinu star u vreme kad se kolonija prebacila u Kaliforniju. Ostao je u Americi. "Dok Spes bude završen", govorio je, "meni će biti sedamdeset. Zar da deda od sedamdeset godina zauzme mesto koje bi mogao popuniti neki aktivan naučnik, ili plodna žena, ili neki klinac sa IQ 200? Nemojte se šaliti!" Maston je još bio živ, tamo dole. S vremena na vreme javljao se mrežom, iz Indijanopolisa, i davao savete, uvek dominantan, vladalački, mada, u poslednje vreme, pomalo izvan toka događaja u Spesu.
     Ali zbog čega Ajk ovde leži i razmišlja o starom Mastonu? Tok njegovih misli rasplinu se u nesuvislost dolazećeg spavanja. Tren pre nego što se opustio, drhtaj užasa prolete kroz njega, izazivajući krutost svih mišića odjednom, ali samo na delić sekunde - onaj stari strah, onaj pradavni, strah da se ne ostane bespomoćan, bez uma, strah od samog tonjenja u san. Onda nestade i to. Nestade Ajk Rouz. Ostade toplo telo koje diše, u mraku, u blistavom, malom objektu koji leti, elegantno uravnotežen, na orbiti oko Meseca.
     Lindi Džouns i Trisi Gerlak bilo je dvanaest godina. Kad ih je Ester presrela, da im postavlja pitanja, bile su s njom delimično stidljive, a delimično grube, jer nema veze što joj je šesnaest, vidi kako bljak izgleda sa tim teglama za ajvar na nosu, a inače je Timi Keli naziva Ješinicom, a Timi Keli je ludo otkinuto super riba. Zato je Linda malo gledala u stranu i ponašala se kao da ne čuje Ester; Trisi je ipak bila polaskana, smejala se i rekla, da, baš smo videle tu bljak ženu, fuj, sva pečena po celom telu, i sva sjajna, i odeća joj sva izgorela, osim jedne krpetine. "Znaš, napred, sistem sise-vise, i to znaš kako nenormalne, dugačke", reče Trisi. "Total bljakenzen, znaš, vise pravo nadole. Gaaaa!"
     "Je l' imala bele oči?"
     "Misliš, kao što je ispričala Pankica Fort? Pa naeee-znam. Nismo bile tol'ko blizaka."
     "Al' zubi su joj bili beli", reče Linda; nije mogla izdržati da prepusti celo opisivanje Trisi. "Svi zubi beli, kao što bi bili na lobanji, znaš, i nekako mnoo!-gobrojni."
     "Kao u emisijama iz istorije, ono kako su ljudi živeli u, gde ono beše pre pustinje, valjda u Afici? Tako je izgledala. Kao oni sasušeni od gladi. Šta ti misliš, da l' je bio neki udes o kome nam nisu rekli? Možda dok je neko bio izvan broda? Ako se ispekla, pa poblesavila, pa se sad krije?"
     Nisu bile glupe, ni Linda ni Trisi, nikako; van svake sumnje imale su koeficijent inteligencije iznad 150, kao i svi ostali u koloniji; ali su u koloniji rođene. Nikada nisu živele izvan nje.
     A Ester jeste, i to je pamtila. Rouzovi su se učlanili kad je njoj bilo sedam godina. Pamtila je svašta o gradu u kome su živeli pre učlanjenja, a to je bio grad Filadelfija: bubašvabe, kišu, uzbune zbog nailazećeg talasa zagađenja, pamtila je i svoju najbolju drugaricu u zgradi, Savioru, koja je imala deset miliona majušnih-maleckih kikica, a svaka posebno uvezana crvenim koncem i provučena kroz po jednu plavu perlu. Najbolja prijateljica u zgradi i najbolja u Školi koju su majke organizovale u njihovoj zgradi, najbolja na svetu. Ali onda je Ester morala da se odseli u Sjedinjene Države, pa u Bejkersfild, a tu je bila dekontaminacija, sve je sa nje dekontaminacijom skinuto, bakterije, virusi, gljivice, bubašvabe, zračenje, kiša, crveni konci i plave perle i blistave oči. "Nema frke, ja ću gledati za tebe, Ćoksana", rekla joj je Saviora kad je čula da je Ester bila na operaciji, prvoj, i da nije pomoglo. "Ja tvoje oči, a ti moj mozak, za aritmetiku, važi?"
     Čudna stvar kako se ona sad seća toga, od pre deset godina. Čuje Saviorin glas, ono kako je Saviora pevuckala reč 'aritmetika', sa takvom uzlaznom i silaznom melodijom da je zvučalo kao nešto iz inostranstva, nerazumljivo, čudesno, plavo i crveno...
     "Arit-me-tika", reče ona glasno, odmičući hodnikom B-B, ali to nije bilo to. Nije zvučalo onako.
     Dobro, možda je ta pečena žena u stvari crnkinja. Ali time se ne objašnjava kako je ušla u 2-C, pa posle u OR, ili u pejzaž Plaza-Florida, gde curica Oona Čang i njen mali brat kažu da su je videli noćas, posle zalaska sunca.
     E, je-bi ga, što sam ćorava ovoliko, razmišljala je Ester Rouz, pešačeći preko livade, koja je, za nju, bila samo jedna zelenoplava brljotina. Šta vredi i da udarim nosem u tu ženu sada, misliću da je neko ko normalno treba da bude u Spesu. Kao da je moguć ikakav slepi putnik? Posle godinu i po dana u kosmosu? Gde je ta izgorela bila do sad? Nikakvi se udesi nisu dogodili. Nijedan. Nego, to dečurlija nešto. Igraju se duhova, nastoje da uplaše jedni druge i da se pri tome i sami uplaše. A čega, nego starih slika, iz istorije. Tamo su ta crna čica nakežena od gladi, a u celom tvom svetu sva lica su meka, bela i debela.
     "Razum zaspao, čudovišta se rađaju", reče Ester Rouz glasno. U biblioteci je provela mnogo dana zureći u fajl 'Spomenici zapadne civilizacije'; nije mogla videti svet, pa čak ni Spes, ali je slikarstvu mogla da se divi do mile volje, pod uslovom da svaku sliku gleda iz dovoljne blizine. Najbolje su bile gravure; ona ih na ekranu uveća, a one se ne rasplinu u grudve boja, nego ostanu shvatljive, vide se jake crne linije, senke i osvetljena mesta, od kojih su oblici načinjeni. To beše Gojina gravura. Bića nalik na slepe miševe što izleću iz glave čoveka koji spava, polegao po stolu punom knjiga, a ispod su reči 'Razum zaspao, čudovišta se rađaju', naziv te gravure, doduše preveden na engleski jezik, jedini koji će Ester ikada znati. Bubašvabe, kiša i španski jezik, sve je to sprano. Naravno da u veštačkoj inteligenciji postoji i španski. Kao i sve drugo. Želiš učiti španski? Izvoli. Ali od kakve bi koristi to znanje moglo ikada biti, kad sama VI prevodi sve na engleski brže nego što ti možeš čitati, ili misliti? Zašto da naučiš neki jezik kojim ne govori niko drugi osim tebe?
     Kad dođe kući, pitaće Suzanu da je pusti da stanuje, odsad, u A-Ed spavaonici u Boulderu. Pitaće, hoće. Danas. Čim stigne kući. Mora se probiti napolje. Nema šeme da u spavaoni bude gore nego kod kuće. Njihova neverovatna porodica, tata mama braca i ceca, kao nešto iz devetnaestih! Materica unutar materice! Posmatrajmo Ružu in utero, kosmičku junakinju, kako šipči otprilike negde u pravcu svoje kuće, preko plastične trave... Ona dođe do vrata, pipnu, ona se šiš...tavo otvoriše, i evo, Ester vidi majku koja radi na malom kuhinjskom kompjuteru. Junački se suočava sa matorom i provaljuje: "Čuj, hm, Suzana, ja bih se preselila malo u spavaone. Mislim, znaš, mnogo bolje bi bilo. Da l' će Ajk da supernovuje kad čuje?"
     Tišina traje toliko dugo da ona prilazi majci ovako blizu i razaznaje da matora valjda plače.
     "O", kaže Es. "Nisam mislila da, ej..."
     "U redu je, medena, nije zbog tebe, nego zbog Edija."
     Taj polubrat bio je jedini rođak koga je njena majka ostavila na Zemlji. Ostajali su u vezi, kroz Mrežu. Nisu se često čuli, jer je Ajk tako žestoko protiv održavanja ličnih veza sa ljudima koji su ostali dole, a Suzana nije volela da radi ništa bez njegovog znanja. Ali Esteri je poverila to o Ediju, a Ester je visoko cenila činjenicu da majka ima toliko poverenja u nju.
     "Je li bolestan?" upita ona sada, sa osećanjem mučnine u stomaku.
     "Umro je. Stvarno brzo. Od jednog od tih RMV-a. Bela je javila."
     Suzana je govorila tiho i sasvim prirodno. Ester je neko vreme samo stajala kraj nje, onda prišla još korak bliže i stidljivo dodirnula majčino rame. Suzana se okrete ka njoj, zagrli je i ostade tako, ne puštajući je; poče glasno plakati, ali i govoriti. "Esterice! Tako je dobar bio, tako dobar! Kroz sve smo išli zajedno i tako smo složni bili! Pregurali smo sve maćehe, i sve devojke, i one jazbine u kojima smo morali da živimo, uvek je bilo u redu zbog Edija, zahvaljujući njemu se sve uvek dobro završilo. On je bio moja porodica, Ester. Moja porodica!"
     Možda je ta reč, ipak, nešto i značila.
     Majka se smirila. Pustila je Ester. "Je l' moraš da ne kažeš Ajku?" upita Ester, pripremajući čaj za njih dve.
     Suzana odmahnu glavom. "Nije me briga ako sad sazna da sam pričala sa Edijem. Ali Bela je samo pustila pismo u Mrežu. Nismo razgovarale."
     Ester joj dade čaj; majka ga poče pijuckati, a onda uzdahnu.
     "A ti bi u A-Ed spavaonice", reče ona.
     Ester klimnu glavom, sad obuzeta osećanjem krivice što uopšte govori o tome, što napušta svoju majku. "Pa, valjda. Ne znam."
     "Ja mislim da je to dobra zamisao. Bar pokušaj."
     "Stvarno tako misliš?... Ali da l' će on, znaš, moći da shvati...?"
     "Moći će", reče Suzana. "Dakle?"
     "Mislim da stvarno želim."
     "Prema tome, prijavi se."
     "A je l' mora on da odobri?"
     "Ne. Imaš šesnaest godina. Doba razuma. Tako piše u Kodeksu našeg Društva."
     "Ne osećam se uvek toliko razumna."
     "Osećaćeš se. Biće dobra imitacija."
     "Kad on postane onakav, znaš, da sve mora biti pod njegovom kontrolom ili će sve krenuti sasvim nekontrolisano, e tad ja malo izgubim kontrolu."
     "Znam. Ali on će ovo umeti da prihvati. Biće ponosan što si rano otišla u A-Ed. Pusti ga da se malo izduva - pa da vidiš kako će posle biti miran."
     Ajk ih je iznenadio. Nije bilo potrebe da se izduva, jer se nije ni naduvao. Staloženo je prihvatio Esterin zahtev. "Nema frke", rekao je. "Idi čim ti presade oči."
     "Čim...?"
     "Ne nameravaš se otisnuti u život odrasle osobe sa jednim tako krupnim, izlečivim nedostatkom. To bi bilo budalasto, Ester. Želiš svoju nezavisnost. Zato ti je potrebna i fizička nezavisnost. Prvo nabavi oči - onda poleti. A ti si mislila da ću ja pokušati da te zadržavam? Kćeri, ja želim da te vidim da letiš!"
     "Ali..."
     Čekao je.
     "Je li ona spremna?" upita Suzana. "Da li su doktori rekli nešto što ja nisam čula?"
     "Trideset dana pripreme imuno-sistema, i ona će biti u mogućnosti da primi transplantaciju oba oka. Razgovarao sam sa Dikom juče posle Zdravstvenog odbora. Ester može otići već sutra da izabere jedan par za sebe."
     "Birati oči?" reče Noaeh. "Blja-A-A-A-k."
     "A šta ako, šta ako ja ne bih?" upita Ester.
     "Ako ne bi? Ako ne želiš vid?"
     Nije podigla pogled ni ka majci, ni ka ocu. Majka je ćutala.
     "To bi značilo kapitulaciju pred strahom, što bi bilo prirodno, ali nedostojno tebe. Samo bi ukrala sebi izvestan broj nedelja ili meseci savršenog vida."
     "Ali kažeš se da sam dostigla doba razuma. Znači, mogu sama da se opredelim."
     "Naravno da možeš. I opredelićeš se, za ono pametno. Imam puno poverenje u tebe, kćeri. Pokaži mi da je ono opravdano."

     Pripremanje imuno-sistema bilo je maltene jednako gadno kao dekontaminacija. Bilo je dana kad Ester nije mogla da pazi ni na šta osim na te cevčice i mašine. Tokom nekih drugih dana osećala se ljudskim bićem u dovoljnoj meri da joj bude dosadno i da se obraduje što je Noah došao u Dom zdravlja da je vidi. "Ej, jesi čula za Babuskeru?" upita Noah. "Mnogi ljudi, najrazličitiji, videli su je u Urbanom. Počelo je tako što se jedna beba uzbuđivala, onda je i majka te bebe videla, a onda cela jedna gomila ljudi. Smatra se da je vrlo mala, i veoma matora, i nešto kao iz Azije, znaš, oči kao Jukio ili Fred, ali sva nešto pogurena, i ima neke nenormalne noge. Ide po palubi, sakuplja smeće iako tamo ničeg nema, i to što sakupi, trpa u vreću, koju nosi. A kad neko krene ka njoj, ona samo nestane sa vidika. A usta su joj stvarno bljakasta, nijedan zub."
     "A izgorela žena, da l' se ona još pojavljuje?"
     "Pa, neke žene u Floridi imale su sastanak nekog odbora, i odjednom su za stolom sedeli i neki drugi ljudi, al' crni. Onda su ih sve žene pogledale, a crni ljudi su samo nestali, nisu se više videli."
     "Uaaaau", reče Ester.
     "Naš matori se ubacio u neki Krizni štab gde su uglavnom psiholozi, i sve su smislili, kao to su masovne halucinacije, okolinska osiromašenost, i tako to. Ispričaće ti on to sve."
     "A-ha, to hoće."
     "Ej-j-Es."
     "Ej-Nou."
     "Jesu li. Mislim. Hoće li."
     "A-ha", reče ona. "Prvo izvade stare. Onda ugrade nove. Onda povežu sve 'žice'."
     "Uaaaau."
     "A-ha."
     "Jesi stvarno morala da ideš i biraš..."
     "Ma ne. Doktori izaberu one koje su genetski u najvećoj meri saglasne. Za mene su našli jedne lepe jevrejske oči."
     "Časna reč?"
     "Zezam se. Ali možda hoće."
     "Biće super ako budeš mogla da vidiš stvarno dobro", reče Noah, a ona začu u njegovom glasu prvi put ono dublje brujanje, kao kod instrumenta sa dva piska, oboe ili fagota. Prvo pomaljanje.
     "Je l' ti tu traka 'Satjagraha', rado bih je čula", reče ona. Oboje su imali naklonost ka operi dvadesetog veka.
     "Nema tu intelektualne složenosti", reče Noah naglaskom svoga oca. "Nalazim odsustvo misli."
     "Jest, jest. I sve je na sanskritu."
     Noah je uključio poslednji čin. Slušali su tenora kako peva uzlazne skale na sanskritu. Ester je sklopila oči. Visoki, čisti glas odlazio je ka sve većim visinama, kao kad gledaš planine - izranjaju iz magle, i ima ih još, i još, do vrhunaca.

     "Možemo biti optimisti", rekoše doktori.
     "Šta vam to znači?" upita Suzana.
     "Su, oni ne mogu jemčiti", odvrati Ajk.
     "Zašto ne? Nama je rečeno da je ovo rutinska operacija!"
     "Da, u običnim slučajevima..."
     "A postoje i neobični slučajevi?"
     "Da", reče doktor. "Ovaj slučaj je neobičan. Operacija je prošla bez ikakvih problema. Kao i I-S priprema. Međutim, njena sadašnja reakcija otvara mogućnost - malo verovatnu, ali ipak je to mogućnost - delimičnog ili potpunog odbacivanja."
     "Slepila."
     "Su, ti znaš da čak i u slučaju da ona ove implante odbaci, oni mogu pokušati ponovo."
     "Elektronski implanti bi, zapravo, mogli biti bolji. Sačuvaju optičku funkciju i daju prostornu orijentaciju. Postoje i sonarni obruči oko glave, za razdoblja kad optika ne radi."
     "Znači, ima mesta optimizmu."
     "Obazrivom", reče lekar.

     "Pustila sam te da isteraš po svome", reče Suzana. "Pustila sam te, a mogla sam te zaustaviti." Okrete mu leđa i ode niz hodnik.
     Trebalo je da Ajk već pre nekoliko minuta bude u Zalivu; ipak, on sada pođe pešice preko Urbana, do udaljenije skupine liftova, umesto da se iz Doma zdravlja spusti pravo u Zaliv. Bilo mu je potrebno nekoliko minuta da bude sam i da razmišlja. Nije lako izdržati celu ovu gužvu oko Esterine operacije, naporedo sa masovnom histerijom kod kolonista; ako će ga sada i Suzana ostaviti na cedilu... Sve češće ga je obuzimala snažna, bolna potreba da bude sam. Ne da sedi pored Ester, ne da priča sa doktorima, ne da pokušava razumno da razgovara sa Suzanom, niti da ide na sastanke raznih odbora, ni da sluša kako histerični pojedinci pričaju o svojim halucinacijama - nego, naprosto, da bude sam, da sedi pred svojim ekranom Šenfeldove VI, u noći, u miru.
     "Vidi ono", reče jedan visoki čovek, Leksnis iz EVAC-a, zastavši pored Ajka na Urbanom trgu i zureći. "Šta je sledeće? Je li, Rouz, šta ti misliš, šta se ovde, zapravo, dešava?"
     Ajk je pratio Leksnisov pogled. Vide visoka ciglena i kamena pročelja Urbana i jednog dečaka kako prelazi ulicu-hodnik.
     "Klinca?"
     "Da. Bože. Vidi ti kako oni izgledaju."
     Dečaka više nije bilo, ali je Leksnis nastavio da gleda ukočeno u tom pravcu; progutao je knedlu, kao da mu je muka.
     "Nema ga više, Mortene."
     "Sigurno su iz neke masovne gladi", reče Leksnis, koji je i sada netremice gledao u istom pravcu. "Znaš, prva dva-tri puta sam mislio da su to holovidske projekcije. Mislio sam da nam neko to radi. Neko malo otkačenu, u Komunikacijama ili već gde."
     "Ispitujemo tu mogućnost", reče Ajk.
     "Pogledaj im samo ruke. Isuse!"
     "Tamo nema ničeg, Mortene."
     Leksnis ga pogleda. "Jesi li slep?"
     "Tamo nema ničega."
     Leksnis ga je gledao ukočeno, kao da je on, Ajk, halucinacija. "Znaš šta ja mislim da je ovo?" reče on. "Ovo je naša krivica. Opet je gledao ko-zna-šta, preko trga. "Ali šta se od nas očekuje? To ne razumem." Najednom se ustremi napred, odlučnim koracima, a onda stade i poče se osvrtati, sa onim uznemirenim, postiđenim izrazom koji je Ajk već navikao da vidi na licima ljudi čije su halucinacije 'pukle' kao mehurovi od sapunice.
     Ajk prođe pored Leksnisa, želeći nešto da mu kaže, ali ne znajući šta.
     Ušavši u hodnik koji je ličio na ulicu, oseti nešto neobično, kao da se gura u i kroz neku tvar, ili tvari, ili prisustva, i to čitavu gomilu njih; nisu to bile zapreke njegovom kretanju, ništa opipljivo, samo mnoštvo ne-dodira, kao vrlo slabi električni udari po koži ruku i pleća. Dahovi preko njegovog lica. Neopipljiv otpor. Hodao je napred, stigao do liftova, spustio se u Zaliv. Lift je bio pun, ali je Ajk u njemu bio jedina osoba.
     "Ćao Ajk. Jesi vid'o ijednog duha?" upita ga Hal Bauerman vedro.
     "Nisam."
     "Ni ja. Osećam se nekako mimoiđen. Evo ti printaut o drajveru, sa specifikacijama. Učitano je sve ono novo."
     "Mortu Leksnisu se maločas priviđalo, evo pre nekoliko trenutaka, gore u Urbanu. To baš nije čovek za koga bih ja očekivao da pohisteriše."
     "Ajk", reče Larejn Gutierez, prodavačica, "niko ne histeriše. Taj narod je ovde."
     "Koji narod?"
     "Sa Zemlje."
     "Svi smo mi sa Zemlje, koliko znam."
     "Mislim, ovaj narod koga svi vide."
     "Ja ne vidim. Ni Hal. Ni Rod..."
     "Vid'o sam ja ponekog", progunđa Rod Bond. "Ne znam. Stvarno je ludo, znam, Rode, ali toliko njih se vrzmalo po hodniku Pueblo juče celog dana - znam da se može proći pravo kroz njih, ali svi ih vide - i svi su valjda prali neku odeću i cedili, rukama, vodu iz nje. Bilo je kao neka stara traka iz antropologije ili tako nešto."
     "Grupna opsena..."
     "...nije ono što se ovde dešava", odseče Larejn. Govorila je prodornim, oštrim glasom, agresivno. Pri svakom nesaglašavanju, pomisli Ajk, ova postane ratoborna. "Ovde su, Ajk. I ima ih sve više i više."
     "Znači, brod je pun stvarnih ljudi kroz koje se može prolaziti?"
     "Dobar način da se mnogo naroda ukrca u mali prostor", primeti Hal, sa ukočenim, širokim osmehom.
     "I sve što vi vidite je stvarno, dabome, iako ja to ne vidim?"
     "Ne znam šta ti vidiš", reče Larejnova. "Ne znam šta je stvarno. Znam da su oni ovde. Ne znam ko su; možda to moramo saznati. Oni koje sam gledala juče, kao da su bili iz neke stvarno primitivne kulture, obučeni u nekakve životinjske kože, ali lepi, zaista na neki način lepi. Dobro uhranjeni, budne pažnje. Prvi put mi se učinilo da možda vide i oni nas, ali nisam bila sigurna."
     Rod je klimao glavom u znak saglasnosti.
     "Znači, vi ćete uskoro i da pričate s njima, je li? Dobro došli u Spes, narode?"
     "Za sada su stvari takve da kad im priđeš blizu, oni ne budu više tu, ali narod je stalno sve bliže", odgovori Larejnova sasvim ozbiljno.
     "Larejn", reče Ajk. "Čuješ li ti sebe? Rod? Šta ako bih ja došao do vas i kazao, ćao, znate šta, vanzemaljac sa tri glave upravo se zrakovao iz svog letećeg tanjira u naš brod, i evo ga - šta nije u redu? Zar ga ne vidite? Nisi ga videla, Larejn? Rode? Ne vidite ga? Ali ja ga vidim! I ti, Hale, zar nije tako, i ti si video troglavo biće iz kosmosa?"
     "Jasno", reče Hal. "Malog zelenog prcaljocu."
     "Veruješ li nama dvojici?"
     "Ne", reče Larejnova. "Jer ti lažeš. A mi ne."
     "Onda ste ludi."
     "Poricati ono što ja i ljudi oko mene vidimo bilo bi jednako ludo."
     "Ej, ovo je stvarno zanimljiva ontološka rasprava", reče Hal, "ali kasnimo oko dva'es pet minuta na sastanak o specifikacijama za drajver, narode."

     Te noći, u pozno doba, Ajk je radio u svojoj kocki i u jednom trenutku osetio blago elektriziranje duž ruku i leđa, kao i prisutnost velike zbijene mase ljudi, i mrmljanje ispod praga čujnosti, i miris znoja ili mošusa ili ljudskog daha. Obuhvatio je glavu šakama i ostao jedan minut tako, a onda digao pogled ka ekranu Šenfeldove veštačke inteligencije i progovorio kao da mu se obraća. "Ne možeš dozvoliti ovo", reče Ajk. "Mi nemamo nikakve druge nade osim ovoga ovde."
     Kocka prazna, vazduh miran, bezmirisan.
     Još neko vreme je radio. Onda ode do postelje i leže pored dubokog, usnulog ćutanja svoje žene. Bila je daleko od njega kao kakav drugi svet.
     A Ester u bolnici u trajnoj tami. Ne, ne trajnoj. Privremenoj. To je tama isceljenja. Videće Ester.

     "Šta radiš, Noah?"
     Dečak je stajao zagledan u umivaonik, kao u dubinu. Umivaonik je bio dopola pun vode. Noahov izraz lica beše zanesen. "Gledam zlatne ribice. Izišle su iz česme."

     "Pitanje je ovo: do koje mere pojam 'opsena' korisno opisuje jedno zajedničko iskustvo u kome ima elemenata međudejstva?"
     "Pa", reče Džejmi, "i samo to međudejstvo mogla bi biti opsena. Jovanka Orleanka i njeni glasovi." Međutim, u Džejmijevom glasu nije se čulo nimalo ubeđenosti. Helena, koja kao da je preuzela rukovođenje Kriznim štabom, nastavi sa pitanjima: "Šta biste rekli ako bismo pozvali neke od tih naših gostiju da dođu na ovaj sastanak i sednu sa nama?"
     "Ma šta, ma čekaj malo", reče Ajk. "Kazala si 'zajedničko iskustvo', ali ono nije zajedničko; ja ga nemam; s kojim pravom tvrdite da je zajedničko? Ako su to utvare, neopipljivi, nestaju kad im priđeš, nečujni, onda to nisu gosti, to su 'gousti'. Duhovi. Vi, dakle, odustajete od svake želje da budete racionalni..."
     "Ajk, žao mi je, ali ne možeš poricati njihovo postojanje samo zato što ih ti ne vidiš."
     "A na kojoj zdravijoj osnovi bih mogao poricati njihovo postojanje?"
     "Ali ti poričeš da ga mi možemo na toj istoj osnovi prihvatiti."
     "Smatra se da je odsustvo halucinacija ona osnova koja čoveku daje mogućnost da oceni opažaje neke druge osobe kao halucinacije."
     "Pa, dobro, onda ih nazivaj halucinacijama", reče Helena, "mada se meni više dopalo ono 'duhovi'. 'Duhovi' bi moglo biti i bukvalno istinito. Ali mi ne umemo uporedo postojati sa duhovima. Nismo za to obučavani. Moramo u hodu, postepeno, učiti kako se to radi. Kažem, 'moramo', i verujte mi da moramo. Ovi neće otići. Ovde su, a menja se i naše 'ovde'. Možda bi ti za nas mogao biti veoma koristan, Ajk, ako bi hteo, naprosto zato što nisi, hm, svestan... naših gostiju i nastalih promena. A mi, koji ih jesmo svesni, moramo saznati u kojoj su vrsti postojanja oni i zašto. Ako ti samo budeš poricao da postoje, time ćeš ometati posao koji mi pokušavamo da obavimo."
     "Koga bogovi hoće da unište, prvo mu pamet uzmu", reče Ajk, ustavši sa svog sedišta za konferencijskim stolom. Niko drugi ne reče ništa. Svi samo oboriše poglede, kao da im je neprijatno. On u tišini iziđe.
     U CC hodniku jedna grupa ljudi je trčala, smejući se. "Zapreči im put!" dernajo se jedan krupan čovek. Štirnen, iz Letnog inženjeringa. Mahao je rukama kao da tera neku hordu ili gomilu, a jedna žena povika: "Bizoni! To su bizoni! Terajte ih u C, tamo ima više mesta!" Ajk zakorači pravo napred, gledajući pravo napred.

     "Pored ulaznih vrata raste jedna puzavica", reče Suzana za vreme doručka. "Loza." Njen ton bio je tako smiren i zadovoljan da je Ajk u prvi mah imao samo jednu misao: zaista prija čuti Suzanu da govori normalno, bar jednom.
     Onda joj reče: "Su..."
     "Šta ja tu mogu, Ajk? Šta hoćeš ti? Da lažem, da ne kažem ništa, da se pravim da tamo ne raste loza? Ona postoji tamo. Izgleda kao skerletni raner-pasulj. Nalazi se tamo."
     "Su, loze rastu iz zemlje. Iz tla. U Spesu toga nema."
     "Znam."
     "Kako možeš i znati i poricati?"
     "Tata, to sve ide obrnutim redom", reče Noah svojim novim, malo promuklim glasom.
     "Šta sve?"
     "Pazi, prvo su se pojavili ljudi. Babe, i to onako čudne, pa bogalji, i tako to, sećaš se, a onda i sve druge vrste ljudi. Zatim su životinje počele da postoje, sad i biljke, i tako to. E, da, mama, jesi čula, videli su kitove u rezervoarima."
     Nasmejala se. "Ja sam videla samo konje na livadi."
     "Konji su bili stvarno lepi", reče Noah.
     "Ja ih nisam video", reče Ajk. "Nisam video nikakve konje na livadi."
     "Bilo ih je mnogo. Ali nije bilo moguće prići im. Valjda su bili divlji. Bili su neki sa pegama, zaista lepi. Nina je rekla da se ta vrsta zove 'apalusa'."
     "Ja konje nisam video", reče Ajk, zagnjuri lice u šake i zaplaka.
     Začu Noahov glas: "Ej, tata", pa Suzanin, "U redu je, ne, ništa, u redu je. Idi ti u školu. Sve je u redu, medeni." I tiho šištanje vrata.
     Njene šake bile su na njegovoj glavi, zaglađivale su mu kosu, i na njegovim ramenima, blago su ga drmale i njihale. "Sve je u redu, Ajk..."
     "Nije. Nije u redu. Nije sve u redu. Sve je poludelo. Sve je otišlo u propast, u propast, sve uzalud, pogrešno. Sve pogrešno."
     Suzana je dugo ćutala i samo masirala i pomicala njegova ramena. Konačno reče: "Plaši me razmišljanje o tome, Ajk. Izgleda kao nešto natprirodno, a ja ne verujem ni u šta natprirodno. Ali ako ne razmišljam na taj način, nego samo gledam, gledam taj narod i... lozu pored ulaznih vrata, postaje razumno. Kako smo mislili, kako smo pomisliti mogli, da tek tako možemo otići? Šta mislimo, ko smo? Stvar je samo u tome što smo poneli sebe sa sobom... Konje i kitove i babe i bolesne bebe. Svi oni su naprosto mi, mi smo sve to, oni su ovde."
     Neko vreme nije govorio ništa. Najzad uze dugi dah. "Dakle, tako", reče on. "Ići sa tokom događaja. Prigrliti neobjašnjivo. Verovati zato što je neverovatno. Koga je briga za shvatanje? Kome je uopšte potrebno da išta razume? Stvari su mnogo razumnije ako o njima uopšte ne razmišljamo. Možda bi trebalo da nam svima urade lobotomiju, time bi život bio zaista pojednostavljen."
     Digla je ruke sa njegovih ramena i udaljila se.
     "A posle lobotomije da nam ugrade elektronske implante", reče ona. "I da nam namaknu na glavu obruče sa sonarima, da se ne sudaramo sa duhovima. Da li je hirurgija rešenje za sve naše probleme?"
     On se tada okrete, ali Suzana mu je bila okrenuta leđima.
     "Idem ja u bolnicu", reče ona i iziđe.

     "Pazi tamo! Ej, čuvaaaaj!" vikali su mu. Nije znao u šta se to uputio, po njihovom viđenju - u stado ovaca, u plesnu trupu golih divljaka, u močvaru sa čempresima - a nije ni mario. Video je: livadu, hodnike, kocke.
     Noah je dolazio da se presvuče, tvrdeći da je izblatnjavio odeću igrajući šugo-fudbal po blatu Livade, ali Ajk je tamo šetao po plastičnoj travi, kroz vazduh bez prašine i bakterija. Prolazio je kroz ogromna stabla brestova i kestenova, dvadeset metara visoka; kroz, ne između. Sada priđe liftovima, pritisnu dugmad i dospe u Dom zdravlja.
     "Ester, oh, pa ona je puštena jutros!" reče bolničarka sa osmehom.
     "Puštena."
     "Da. Prva poseta jutros bila je ona mala crnkinja koja je donela poruku od tvoje žene."
     "Mogu li videti tu poruku?"
     "Svakako. U njenoj je fascikli, samo časak..." Dade mu presavijeni list hartije. Ne od Suzane. Bilo je naškrabano Esterinim rukopisom, adresovano na ime Ajzak Rouz. On rasklopi poruku.
     Idem u planine, ostaću neko vreme tamo gore.
     Volim te,
     Ester
     Ispred Doma zdravlja stajao je Ajk i gledao hodnike. Vodili su: levo; desno; i pravo napred. Visina 2,2 metra, širina 2,4 metra, obojeni krem-oker bojom, podovi sivi sa pojedinim trakama druge boje. Sve plave trake završavaju se pred vratima Doma zdravlja, to jest, počinju od tih vrata; počinjati i završavati se, ista je stvar, ali u plave trake je na svaka 3 metra dužine umetnuta po jedna bela strela koja pokazuje ka Domu zdravlja, a ne od njega, prema tome, ipak se završavaju tu, tačno gde on sad stoji. Podovi su svetlosive boje, izuzimajući te trake drugih boja, savršeno glatki i maltene sasvim ravni, jer je u Zoni 8 zakrivljenost celog Spesa jedva primetna. Svetlost dopire iz svetlećih tela, to jest ploča, koje su na razmacima od po pet metara ugrađene u tavanice hodnika. Zna on sve razmake, sve specifikacije, sve materijale, sve odnose. Svi su u njegovom umu. Godinama je razmišljao o njima. Uneo je razum u njih. Planirao ih je.
     Niko se u Spesu ne može izgubiti. Svi hodnici vode do poznatih mesta. Dođeš do tih mesta tako što ideš kud te vode strelice i obojene trake. Ako ideš svim postojećim hodnicima i voziš se svim postojećim liftovima, opet je nemoguće da se izgubiš, opet se bezbedno vratiš na početak. Niti ćeš se ijednom saplesti, jer svi su podovi od glatkog metala, uglačanog, pa obojenog u svetlosivu boju, sa trakama drugih boja i belim strelama da te vode do željenog kraja.
     Ajk načini dva koraka, spotače se i pade. Tresnuo je žestoko. Pod njegovim šakama našlo se nešto grubo, nepravilno, bolno. Stena; iz glatkog metalnog poda viri stena. Mrka i tamnosiva, sa žilama belog; ispucala, izrovašena; na jednom mestu, blizu Ajkove šake, raste mrljica žućkastog lišaja, kao perut. Brid desne šake ga boli, i Ajk diže ruku da pogleda povređeno mesto: pri padu na stenu ogrebao je šaku. On oliza tanki sloj krvi sa ogrebotine. Čučnuo je, zgurio se; pogledao prvo stenu, pa onda mimo stene, u daljinu. Ali tamo ne vide ništa osim hodnika. Neće ništa ni imati, osim ove jedne stene, dok ne pronađe nju. Imaće samo ovu stenu i ukus sopstvene krvi. Ustade.
     "Ester!"
     Niz hodnike prođoše nejaki odjeci njegovog glasa.
     "Ester, ne uspevam da vidim. Pokaži mi kako da vidim!"
     Odgovora nije bilo.
     Krenuo je obazrivo dalje, oko stene, oprezno napred. Put je bio dug, a on, nikad siguran da se nije izgubio. Nije bio siguran gde se nalazi, ali uspon je postajao strmiji, a vazduh razređeniji. I vrlo hladan. Ni u šta nije bio Ajk siguran, dok ne začu glas svoje majke. "Isače! Voljeni, jesi li budan?" pitala je, prilično oštro. On se okrete i vide da ona sedi pored Ester na jednoj granitnoj izbočini pokraj strme, prašnjave staze. Iza njih su, iza ogromne zjapeće praznine vazduha, snežni vrhunci blistali u svetlosti visokoj i jasnoj. Ester ga pogleda. I njene su oči bile bistre, ali tamne, a ona reče: "Sad možemo dole."