DEVET ŽIVOTA

     Bila je živa iznutra, ali mrtva spolja, njeno lice crna i smeđa mreža nabora, tumora i brazgotina. Bila je ćelava i slepa. Drhtaji koji su prolazili Librinim licem bili su naprosto titraji raspadanja. A ispod, u crnim hodnicima, dvoranama ispod kože, u tami, ključalo je i previralo, hemijska noćna mora koja je trajala vekovima. "O, prokleta, prevrtljiva planeto", promrmlja Pju kada je kupola zadrhta, a stub pare šiknuo kilometar prema jugozapadu i prosuo srebrni gnoj preko lica zalazećeg sunca. Sunce je zalazilo poslednja dva dana. "Baš će mi prijati da opet vidim jedno ljudsko lice."
     "Hvala", reče Martin.
     "Svakako, i tvoje je ljudsko", reče Pju, "ali toliko sam ga gledao da ga više i ne vidim."
     Signal radvida začangrlja po komunikatoru kojim je upravljao Martin, nestade ga, pa se vrati u vidu lica i glasa. Lice je ispunilo ekran, nos asirskog kralja, oči samuraja, bronzana koža i mlade, veličanstvene oči. "Da li ljudska bića tako izgledaju?" upita Pju s poštovanjem. "Zaboravio sam."
     "Umukni, Ovene, uključeni smo."
     "Istraživačkoj stanici na Libri, javite se, molim, ovde modul Paserina."
     "Ovde Libra. Snop fiksiran. Pođite dole, module."
     "Izbacivanje kroz sedam E-sekundi. Preuzmite." Ekran se isprazni i zaiskri.
     "Da li svi izgledaju tako? Martine, ti i ja smo gadniji nego što sam mislio."
     "Umukni, Ovene..."
     Martin je dvadeset dva minuta vodio brod u spuštanju, a zatim ga obojica ugledaše kroz kupolu koju su učini prozirnom, malu zvezdu sve nižu na istoku boje krvi. Brod se spuštao odmereno i tiho, Librina retka atmosfera slabo je prenosila zvuk. Pju i Martin zatvorili su šlemove svojih im-odela, iskočili iz vazdušne komore kupole i potrčali dugačkim, lebdećim skokovima, Nižinski i Nurejev, u smeru letelice. Tri modula s opremom dolebdeše u razmacima od po četiri minuta i na rastojanjima od po sto metara istočno od letelice. "Iziđite", reče Martin u radio u svom odelu. "Čekamo vas pred vratima."
     "Samo napred, proverili smo metan", reče Pju.
     Izlaz se otvori. Mladić koga su videli na ekranu iziđe uz atletski okret i doskoči na trošnu prašinu i šljaku Libre. Martin se rukova s njim, ali Pju nastavi da zuri prema izlazu, kroz koji iziđe još jedan mladić uz isti precizni okret i skok, praćen mladom ženom koja iziđe uz isti precizni okret, ukrašen uvijanjem, i skok. Svi su bili visoki, bronzane kože, crne kose, visoko postavljene nosne kosti, epsko-antičkog držanja, istog lica. Svi su imali isto lice. "Martine moj", reče Pju "dobili smo klona."
     "Tako je", reče jedan od njih, "mi smo desetoklon. Ime nam je Džon Čou. Vi ste poručnik Martin?"
     "Ja sam Oven Pju."
     "Alvaro Gilen Martin", reče Martin formalno, uz mali naklon. Iziđe još jedna devojka, istog prekrasnog lica. Martin se upiljio u nju, a oči su mu kolutale kao u nervoznog ponija. Očigledno, nikada ranije nije razmišljao o klonima, pa je pretrpeo tehnološki šok. "Polako", reče Pju argentinskim narečjem, "to su samo prekomerni blizanci." Stajao je pokraj Martinovog lakta. Njemu lično bilo je drago zbog kontakta.
     Nije lako sresti se sa strancem. I najveći ekstrovert oseti izvesnu zebnju u susretu sa makar i najponiznijim strancem, iako možda i nije svestan tog. Hoće li napraviti budalu od mene, uništiti moju predstavu o sebi samome, napasti me, uništiti me, izmeniti me? Hoće li biti drugačiji od mene? Ovo poslednje sigurno hoće. To je ono najstrašnije: različitost jednog stranca.
     Pošto ste proveli dve godine na mrtvoj planeti, od toga poslednjih šest meseci izdvojeni unutar dvočlane grupe, samo vi i onaj drugi, susret sa strancem pada vam još teže, koliko god dobrodošao. Odviknete se od različitosti, izgubile dodir; i tako se strah vraća, primitivni nemir, iskonski užas.
     Klon, pet muškaraca i pet žena, za minut-dva uradio je ono za šta bi pojedincu bilo potrebno dvadeset: pozdravio se sa Pjuom i Martinom, razgledao Libru, istovario teret, pripremio sve za polazak. Ušli su i ispunili kupolu, roj zlatnih pčela. Tiho su zujali i brujali, popunjavali svaki kutak tišine, svaki delić prostora medenozlatnim rojem ljudskog prisustva. Martin je zbunjeno posmatrao dugonoge devojke, a one su mu se smešile, po tri odjednom. Smešak im je bio nežniji nego kod momaka, ali nije ništa manje zračio ispunjenošću samim sobom.
     "Puni sebe", šapnu Oven Pju svom prijatelju, "to je to. Zamisli da si desetostruko svoj. Još po devet sekundi za svaki pokret, još devet glasova na svakom glasanju. Bilo bi veličanstveno." Ali Martin je spavao. I svi Džon Čoui zaspali su odjednom. Kupolu je ispunilo njihovo tiho disanje. Bili su mladi, nisu hrkali. Martin je uzdisao i hrkao, lice boje čokolade bilo mu je opušteno u bledom sjaju zaostalom iza Librine matične zvezde koja je najzad zašla. Pju je učinio kupolu prozirnom i unutra su sada gledale zvezde, između njih i Sol, ogromna fabrika svetla, klon sjaja. Pju je usnio i sanjao da ga neki jednooki div goni kroz uzdrhtale hodnike pakla.
     Iz svoje vreće za spavanje Pju je posmatrao buđenje klona. Svi su ustali u roku od jednog minuta, osim jednog para, mladića i devojke, koji su, nežno isprepletani, spavali u istoj vreći. Kada Pju to vide, u njemu dođe do udarca, dubokog potresa nalik jednom od Librinih zemljotresa. On toga nije bio svestan, pa je čak pomislio da je zadovoljan zbog onoga što je video; takvih prijatnosti inače nije bilo na tom mrtvom i praznom svetu. Blaženi bili svi ljubavnici sveta. Jedan od ostalih priđe paru. Probudili su se i devojka se diže u sedeći položaj, rumena i sanjiva, nagih, zlatnih dojki. Jedna sestra nešto joj nešto šapnu; ona pogleda Pjua i nestade u vreći za spavanje; iz drugog pravca dođe napeti pogled, iz trećeg glas: "Bože, navikli smo da imamo svoju sobu. Nadam se da vam ne smeta, kapetane Pju."
     "Bilo mi je drago", reče Pju, samo upola iskreno. Morao je da ustane samo u gaćicama u kojima je spavao i sada se osećao poput očerupanog petla, sav u belim, kržljavim pregibima i bubuljicama. Gotovo nikada ranije noje toliko zavideo Martinu na ujednačenoj preplanulosti. Ujedinjeno Kraljevstvo prošlo je kroz Veliku Glad dobro, izgubivši manje od polovine stanovništva: rekord postignut strogom kontrolom hrane. Crnoberzijanci i gomilaoci zaliha su pogubljivani. Mrvice su ravnopravno deljene. Dok je u bogatijim zemljama većina poumirala, a retki uspevali da žive dobro, u Britaniji su samo neki poumirali, a niko nije živeo dobro. Svi su postali mršavi. Sinovi su im bili su mršavi, njihovi unuci mršavi, mali, tankih kostiju, podložni infekcijama. U vreme kada se civilizacija pretvorila u liniju fronta, Britanci su ostali u redovima i na taj način preživljavanje najjačih zamenili preživljavanjem najpoštenijih. Oven Pju bio je skvrčen, sitan čovek. Svejedno, bio je tu gde jeste.
     U tom trenutku više je želeo da nije.
     Tokom doručka Džon reče: "Voleli bismo da nas upoznate sa stanjem, kapetane Pju."
     "Samo Ovene."
     "Ovene, treba da napravimo radni plan. Ima li novosti u vezi sa rudnikom od kako ste poslali Misiji poslednji izveštaj? Vaše izveštaje videli smo kada je Paserina stigla na orbitu planete V, gde je i sada."
     Martin nije odgovarao, iako je rudnik bio njegovo otkriće i njegov projekat, tako da je Pju morao svojski da se potrudi. Bilo je teško razgovarati sa njima. Ista lica, svako s istim izrazom inteligentnog zanimanja, sva nagnuta prema njemu naspram stola pod gotovo istim uglom. Svi su istovremeno klimali glavama.
     Preko znaka Eksploatacionih trupa na odelima imali su trake s imenom, prezime naravno Čou, a ime Džon, ali srednje ime različito. Muškarci su bili Alef, Kaf, Jod, Gimel i Samed; žene Sadhe, Dalet, Zajin, Bet i Reš. Pju je pokušao da koristi imena, ali se odmah predao; ponekad nije uspevao ni da pogodi ko je govorio, jer glasovi su im bili vrlo slični.
     Martin je namazao dvopek maslacem i sažvakao ga, a onda se konačno umešao: "Vi ste tim. Je li tako?"
     "Tačno!" rekoše dva Džona.
     "Bože, kakav tim! Nisam odmah shvatio. Koliko svako od vas zna šta ostali misle?"
     "Nimalo, zapravo", odgovori Zajin, jedna od devojaka. "Nikakav ESP, nikakve neobične stvari. Ali razmišljamo slično. Imamo potpuno istu spremu. Uz iste podsticaje, pred istim problemima, verovatno ćemo istovremeno naći ista rešenja. Objašnjavanje je jednostavno - često nije ni potrebno. Vrlo retko dođe do nesporazuma. To nam zaista olakšava zajednički rad."
     "Hriste, svakako", reče Martin. "Tokom šest meseci Pju i ja sedam sati od svakih deset traćimo na međusobno nerazumevanje. Kao i većina ljudi. A šta je sa vanrednim stanjima, da li ste isto toliko dobri kada naiđete na neočekivani problem kao i nor... nepovezan tim?"
     "Statistike do sada kažu da jesmo", spremno odgovori Zajin. Mora biti da klone uvežbavaju, pomisli Pju, da očekuju pitanja, da uveravaju i objašnjavaju. Sve što su govorili imalo je blagi i uštogljeni oblik odgovora našminkanih za javnost. "Ne možemo davati ideje jedni drugima kao što to čine članovi timova sastavljenih od pojedinaca, ali imamo prednost koja to nadoknađuje. Kloni se dobijaju od najboljeg ljudskog materijala, jedinki s devedeset devet postotnim IIQ, genetskim sklopom alfa dvostruko A i tako dalje. Imamo više adutaa od većine pojedinaca."
     "I sve to pomnoženo činiocem deset. Ko je... ko je bio Džon Čou?"
     "Genije u svakom slučaju", reče Pju učtivo. Njegovo zanimanje za kloniranje nije bilo tako sveže i živo kao Martinovo.
     "Tip leonardovske svestranosti", reče Jod. "Biomatematičar, takođe violinista i podvodni ribolovac, sa zanimanjem za probleme strukturalnog inženjeringa i tako dalje. Poginuo je pre nego što je stigao da postavi glavne teorije."
     "Onda svako od vas predstavlja različiti deo njegovog uma, njegove nadarenosti?"
     "Ne", reče Zajin, odmahujući glavom s još nekoliko ostalih. "Naravno, opšte obrazovanje i težnje su nam isti, ali svi smo inženjeri za planetna istraživanja. Neki budući klon moći će da se školuje tako da razvije i druge vidove osnovnog obrazovanja. Sve je to stvar vežbe: genetska tvar je istovetna. Mi jesmo Džon Čou. Ali drugačije smo obrazovani."
     Martin je delovao kao posle udarca. "Koliko vam je godina?"
     "Dvadeset tri."
     "Rekli ste da je umro mlad - jesu li mu pre toga uzeli polne ćelije ili tako nešto?"
     Preuzeo je Gimel. "Poginuo je u dvadeset četvrtoj u aviomobilskom sudaru. Nisu mogli da spasu mozak, pa su uzeli nešto telesnih ćelija i odgajili ih za kloniranje. Reproduktivne ćelije ne koriste se za kloniranje, jer sadrže samo polovinu hromozoma. Ispostavilo se da je utrobne ćelije jednostavnije despecijalizovati i preprogramirati za opšti rast."
     "Svi iverje iste klade", reče Martin hrabro. "Ali kako je moguće... da su neki od vas žene?"
     Preuzela je Bet: "Lako je prepodesiti polovinu ćelija namenjenih kloniranju da budu ženske. Samo treba ukloniti muški gen i one će same preći u osnovni oblik, a to je ženski. Teže je ići obrnutim putem, treba ubacivati veštačke Y hromozome. Zbog toga uglavnom kloniraju muškarce, pošto kloni najbolje funkcionišu u mešovitim grupama."
     Opet Gimel: "Sve tehničke i funkcionalne pojedinosti pažljivo su razrađene. Poreski obveznici žele da dobiju samo ono najbolje za svoj novac, a kloni su, naravno, skupi. Uz ćelijske manipulacije, inkubaciju u posteljicama tipa Ngama, uzgoj i vaspitanje u grupama lažnih roditelja - na kraju cena svakog od nas dostiže tri miliona."
     "A sledeće pokolenje", upita Martin, i dalje se naprežući, "pretpostavljam da se... rasplođujete?"
     "Mi žene smo jalove", reče Bet savršeno ravnodužno. "Sećate se da je Y hromozom uklonjen iz naših prvobitnih ćelija. Muškarci mogu da oplode pogodne pojedinke, ukoliko to žele. Ali da bi se opet dobio Džon Čou, kad god je to potrebno, naprosto treba ponovo klonirati jednu ćeliju nekog od nas."
     Martin se konačno predao. Klimnuo je i počeo da žvaće hladan dvopek. "Dobro", reče jedan Džon i svi odjednom promeniše raspoloženje, poput jata čvoraka koje skrene u jednom treptaju krila, toliko brzo sledeći predvodnika da nijedno oko ne može videti koji od njih, zapravo, vodi. Bili su spremni za polazak. "Kako bi bilo da malo pogledamo rudnik? Posle ćemo raspakovati opremu. U robobrodovima ima zanimljivih novih modela; sigurbno bisate voleli da ih vidite. Je li tako?" Da se Pju ili Martin i nisu složili, bilo bi im teško da to naglas kažu. Džonovi su bili ljubazni, ali uvek jednoglasni; njihove odluke bile su konačne. Pju, zapovednik stanice Libra 2, oseti se teskobno. Zar je mogao da šefuje nad tim nadljudskim muško-ženskim desetostrukim bićem? Koje je pored svega još i genije? On priđe Martinu dok su se odevali za izlazak napolje. Nijedan od njih nije rekao ni reč.
     Smešteni po četvoro u tri velika mlaznjaka, pohitali su severno od kupole preko Librine zagasite, izbrazdane kože, po svetlosti zvezda.
     "Pustoš", reče neko.
     S Pjuom i Martinom bili su mladić i devojka. Pju se pitao da li je to ono dvoje koje su prošle noći videli u vreći za spavanje. Sigurno se ne bi ljutili kada bi ih pitao. Seks mora da je za njih isto što i disanje. Jeste li vas dvoje disali prošle noći?
     "Da", reče on. "Prava pustoš."
     "Ovo nam je prvi put da izlazimo, osim tokom vežbi na Luni." Devojčin glas bio je nepobitno nešto viši i nežniji.
     "Kako ste podneli veliki skok?"
     "Drogirali su nas. A baš sam želeo da ga iskusim." To je bio mladić; zvučao je čežnjivo. Ovako, samo po dvoje, kao da su imali više ličnosti. Da li ponavljanje jedinke poriče pojedinačnost?"
     "Bez brige", reče Martin. "Ne možete iskusiti ne-trajanje, jer njega tamo nema."
     "Naprosto bismo želeli da jednom probamo", reče jedno od njih. "Da bismo znali."
     Planine Merionet na istoku zasvetlucaše leprozno pod svetlošću zvezda, srebrnasta perjanica ledenog gasa dizala se nad grotlom na zapadu, a letelica jurnu prema tlu. Blizanci se na trenutak lecnuše, a onda oboje napraviše kratak pokret, kao da žele da zaštite jedno drugo. Tvoja koža je moja, pomisli Pju, ali doslovce, a ne u prenesenom smislu. Kako li bi, onda, bilo imati nekoga tako bliskog kao oni? Uvek dobiti odgovor kada progovoriš; nikada ne biti sam u bolu. Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe... Veliki, stari problem bio je rešen. Bližnji si bio ti lično: ljubav je bila savršena.
     A pred njima nalazio se rudnik Čeljust pakla.
     Pju je bio vanzmaljski geolog istraživačke misije, Martin njegov tehničar i kartograf. Ali kada je Martin, praveći snimke lokalnog terena, otkrio rudnik urana, Pju mu je dao sva ovlašćenja, baš kao i obavezu da ispita rudne naslage i isplanira poslove tima za eksploataciju. Ova deca poslata su sa Zemlje godinama pre nego što je tamo primljen Martinov izveštaj i nisu znala kakav će im biti posao sve dok nisu stigla dovde. Eksploatacione trupe jednostavno su slale ljude ravnomerno i naslepo, kao što maslačak pušta seme, znajući da će za njih biti posla na Libri, na sledećoj planeti ili na nekoj za koju do tada nisu ni čuli. Vladi je uran bio odveć potreban da bi čekala da izveštaji pređu svetlosne godine na putu kući. Ruda je bila poput zlata, staromodna, ali neophodna, vredna otvaranja vanzemaljskih rudnika i međuzvezdanog prevoza, vredna svoje težine u ljudima, pomisli Pju gorko, posmatrajući kako visoki, mladi muškarci i žene ulaze u crnu rupu kojoj je Martin dao naziv Čeljust pakla.
     Kada su ušli, njihove istovetne čeone svetiljke sinuše jače. Dvanaest treperavih zrakova skliznu niz vlažne, neravne zidove. Pju začu kako Martinov radijacioni brojač upozoravajuće pišti pred njima. "Evo cilja", reče Martinov glas u interkomu odela, nadjačavši pištanje i mrtvu tišinu koja ih je okruživala. "Nalazimo se u bočnom hodniku, ispred nas je glavno okomito grotlo." Pred njima je zjapila crna praznina, njen udaljeni kraj nije se mogao videti pod svetlošću lampi na kacigama. "Izgleda da je poslednji put bilo vulkanski aktivno pre nekoliko hiljada godina. Najbliža raselina nalazi se na dvadeset osam kilometara istočno, u Šancu. Veliki, bazaltni svod nad nama stabiliše sve podstrukture, u onoj meri u kojoj je i sam stabilan. Vaša središnja žica nalazi se na dubini od trideset šest metara i vodi prema grupi od pet vulkanskih pećina. Posredi je prava naslaga, žica izuzetno bogata rudom. Videli ste podatke o procentima, zar ne? S vađenjem neće biti problema. Samo treba da priđete naslagama odozgo."
     "Skineš poklopac i pustiš ih da polete." Kikot. Glasovi zažamoriše, ali svi glasovi bili su jedan isti, a radio u odelu nije davao položaj u prostoru. "Da ih sasvim otvorimo. - Tako je najsigurnije. - Ali to je čvrst, bazaltni krov, koliko je ovde debeo, deset metara? - Izveštaji kažu između tri i dvadeset. - A svuda razbacana dobra ruda. - Da iskoristimo ovaj prilaz gde smo sada, malo da poravnamo i spustimo robo-šine. - Uvoz tegljača. - Imamo li dovoljno materijala za potpore? - Koje su tvoje procene u pogledu ukupne isplative količine, Martine?"
     "Recimo, više od pet miliona kila, a manje od osam."
     "Prevoz će stići ovamo za pet E-meseci. - Moraće da ponesu prečišćeno. - Neće, do danas je problem mase u NAFAL-prevozu sigurno rešen, seti se da ima šesnaest godina otkako smo prošlog utorka pošli sa Zemlje. - Jeste, poslaće celu gomilu i prečistiti je na Zemljinoj orbiti. - Hoćemo li da siđemo, Martine?"
     "Samo izvolite. Ja sam već bio dole."
     Prvi od njih - Alef (hebrejski, vo, predvodnik) - pođe niz lestve. Ostali su ga sledili. Pju i Martin stajali su na rubu ponora. Pju je podesio interkom na vezu samo s Martinom, primetivši da je i Martin učinio isto. Bilo je pomalo zamorno slušati jednu istu osobu kako naglas razmišlja u deset glasova - ili je to jedan glas govorio misli deset umova?
     "Sjajni živci, reče Martin, zagledan u crni ponor po čijim su izbrazdanim, neravnim zidoima, daleko u dubini, lutali zraci svetlosti sa kaciga. "Kao konopci. Prokleto izdržljivi."
     Martinov brojač pijukao je poput izgubljenog pileta. Stajali su u utrobi mrtve, ali epileptične planete i udisali vazduh iz rezervoara, obučeni u odela neprobojna za otrovne materije i škodljivo zračenje, otporna u temperaturnom opsegu od dvesta stepeni, nepoderiva i izdržljiva na udare koliko god je to bilo moguće s obzirom na nežnu, povredljivu sadržinu.
     "U sledećem skoku", reče Martin, "voleo bih da pronađem planetu na kojoj nema baš ničega za eksploataciju."
     "Ovo si sam pronašao."
     "Više me ne puštaj od kuće."
     Pju je bio zadovoljan. Nadao se da će Martin hteti da nastavi rad s njime, ali nijedan od njih nije voleo da mnogo priča o svojim osećanjima, a on se ustezao da upita. "Pokušaću", reče on.
     "Mrzim ovo mesto. Sviđaju mi se pećine, znaš. Zato sam i došao ovamo. Čista opsednutost. Ali ova planeta je kučka. Zla. Ovde nikada ne možeš da se opustiš. Pretpostavljam da će ovi ipak umeti da se snađu. Razumeju se u posao."
     "Mlade nade, šta li?" reče Pju.
     Mlade nade pojaviše se, gurajući se, uz lestve, ponesoše Martina kraj ulaza i zažagoriše oko njega: "Imamo li dovoljno potpornog materijala? - Da, ukoliko jedan od servo motora za vađenje pretvorimo u očvršćivač. - Je li to dovoljno da izdrži miniudar? - Kaf može da proračuna naprezanje." Pju je ponovo uključio interkom da bi ih čuo; pogledao ih je, mnoštvo misli brbljanih u nestrpljivom umu, zatim Martina koji je ćutke stajao među njima, pa Čeljust pakla i njene neravne zidove. "Dogovoreno. Kako vam se čini kao preliminarni plan, Martine?"
     "Vi odlučujete", reče Martin.

     U roku od pet dana Džonovi su istovarili i pripremili sav materijal i opremu i počeli sa otvaranjem rudnika. Radili su savršeno delotvorno. Pju je istovremeno bio očaran i prestravljen njihovom delotvornošću, pouzdanošću, nezavisnošću. Nije im bio ni od kakve koristi. Klon bi, razmišljao je on, zaista mogao biti potpuno uravnoteženo, samodovoljno ljudsko biće. Kad jednom odraste, ne bi mu više bila potrebna ničija pomoć. Bio bi dovoljan samom sebi fizički, seksualno, emotivno, intelektualno. Ma šta da uradi neki njegov član, uvek je imao podršku i odobravanje svojih drugova, svojih drugih ja. Niko im više nije bio potreban.
     Po dva klona ostajala su u kupoli i vršila proračune i vodila administraciju, često putujući sankama do rudnika radi merenja i testiranja. To su bili matematičari, Zajin i Kaf. U stvari, kao što je objasnila Zajin, svih desetoro steklo je potpuno matematičko obrazovanje od treće do dvadeset prve godine, ali između dvadeset prve i dvadeset treće ona i Kaf nastavili su s matematikom, dok su ostali pojačali studije drugih struka, geologije, rudarstva, mašinstva, elektronike, robotike, primenjene atomistike i tako dalje. "Kaf i ja osećamo", reče ona, "da smo deo klona koji je najbliži onome što je Džon Čou bio u ranijem životu. Ali, naravno, on se uglavnom bavio biomatematikom, a nas u toj oblasti nisu mnogo obrazovali."
     "Bili smo im najpotrebniji na ovom polju", reče Kaf s patriotskim ponosom koji su ponekad ispoljavali.
     Uskoro su Pju i Martin naučili da razlikuju ovaj par od ostalih, Zajin po ponašanju, a Kafa jedino po oštećenom noktu domalog prsta leve ruke, što je bilo posledica pogrešno naciljanog čekića u šestoj godini. Bez sumnje je među njima bilo još mnogo takvih razlika, fizičkih i psihičkih; priroda je možda i bila istovetna, ali odgajanje nije. Samo, te razlike bilo je teško uočiti.
     Deo poteškoća nastajao je i usled toga što oni nikada nisu stvarno razgovarali sa Pjuom i Martinom. Šalili su se s njima, bili ljubazni, uvek se lepo slagali. Ništa nisu pružali. Nije bilo ničega na šta se čovek mogao požaliti; bili su vrlo prijatni, ispoljavali su standardnu američku druželjubivost. "Dolaziš li iz Irske, Ovene?"
     "Niko ne dolazi iz Irske, Zajin."
     "Ima puno Amerikanaca irskog porekla."
     "Svakako, ali nema Iraca. Dve hiljade na čitavom ostrvu, koliko je meni poznato. Znaš, oni nisu uveli kontrolu rađanja, pa im je ponestalo hrane. Kada je došla treća glad, više uopšte nije bilo Iraca, izuzev sveštenika, a oni se svi pridržavaju celibata, ili bar gotovo svi."
     Zajin i Kaf se usiljeno nasmešiše. Oni nisu znali za verski fanatizam, niti za ironiju. "Šta si ti onda po narodnosti?" upita Kaf, a Pju odgovori: "Velšanin."
     "Da li to Martin i ti razgovarate na velškom?"
     Šta te se tiče, pomisli Pju, ali odgovori: "Ne, to je njegov jezik, a ne moj: argentinski. Ogranak španskog."
     "Naučio si ga radi vaših poverljivih razgovora?"
     "Od koga to da krijemo razgovore? Reč je naprosto o tome da čovek ponekad poželi da progovori maternji jezik."
     "Da li je Velš neobičan?" upita Zajin.
     "Velš? Ah, Vels, tako se zove. Jeste, Vels je neobičan." Pju uključi sekač kamenja, koji je izluđujućom piskom sprečio svaki dalji razgovor, a dok je pištalo, on okrenu leđa i reče jednu nepristojnu reč na velškom.
     Te noći koristili su argentinski radi poverljivih razgovora. "Da li se uvek pari isto dvoje, ili se menjaju svake noći?"
     Martin je delovao iznenađeno. Na tren je imao izraz lažne stidljivosti, koji uopšte nije odgovarao njegovim crtama lica. Toga nestade. I on je bio radoznao. "Ja mislim da oni to rade nasumce."
     "Ne šapći, čoveče, zvuči pokvareno. Ja mislim da se smenjuju."
     "Po planu?"
     "Tako da nikoga ne izostave."
     Martin se vulgarno nasmeja i utiša se. "A mi? Nas nisu preskočili?"
     "Nisu ni razmišljali o tome."
     "Šta ako zamolim neku od cura?"
     "Ispričaće ostalima, pa će kolektivno odlučiti."
     "Nisam im ja bik", reče Martin, a tamno, teško lice mu pocrvene. "Neće one mene da procenjuju..."
     "Polako, mačisto", reče Pju. "Misliš li da zamoliš neku."
     Martin mrgodno sleže ramenima. "Nek' se drže i dalje svog incesta."
     "Da li je to incest ili masturbacija?"
     "Briga me, sve dok to rade da ih ja ne čujem!"
     Prvi pokušaji klona da glume čednost ubrzo su se iscrpli, nemotivisani bilo kakvom dubljom samoodbranom, bilo svešću o okruženju. Pju i Martin su svakodnevno bili sve više okruženi prisnošću njihove stalne emocionalno-seksualno-mentalne razmene: okruženi, a ipak isključeni.
     "Još dva meseca do polaska", reče Martin jedne večeri.
     "Do čega?" reče Pju. U poslednje vreme bio je prilično mrzovoljan i Martinova namrgođenost išla mu je na nerve.
     "Do olakšanja."
     Kroz šezdeset dana posada istraživačke misije trebalo je da se vrati iz obilaska ostalih planeta sistema. Pju je bio svestan toga.
     "Precrtavaš dane u kalendaru?" podsmehnu se on.
     "Sredi se, Ovene."
     "Ma, šta hoćeš?"
     "To što sam rekao."
     Razišli su se osećajući prezir i uvređenost.

     Pju uđe u kupolu pošto je dva dana proveo sam na Pampi, širokoj, vulkanskoj visoravni čija se najbliža ivica nalazila na dva sata leta prema jugu. Bio je umoran, ali samoća ga je osvežila. Nije bilo preporučljivo da idu sami na duža putovanja, ali u poslednje vreme često su to činili. Martin je bio nagnut pod blistavim osvetljenjem i crtao je jednu od svojih divnih, elegantnih karata. Ova je predstavljala čitavo lice Libre, lice unakaženo rakom. Inače je kupola bila prazna, delovala je mračno i prostrano, kao u vreme pre dolaska klona. "Gde je zlatna banda?"
     Martin zagrokta da ne zna, a zatim diže glavu da bi bacio pogled prema suncu koje je mlitavo čučalo na istočnoj zaravni, poput ogromne, crvene žabe, a zatim prema satu, na kome je stajalo 18:45. "Danas je bilo jakih zemljotresa", reče on, vrativši se mapi. "Jesi li ih osetio tamo dole? Okolo je popadala gomila kutija. Pogledaj seizmo."
     Igla je skakutala i podrhtavala na valjku. Ovde se nikada nije zaustavljala. U toku popodneva valjak je registrovao pet zemljotresa velikog intenziteta; igla je dvaput iskočila sa valjka. "Epicentar 61' severno sa 42' 4'' istočno."
     "Ovog puta nije u Šancu."
     "Činio mi se drugačiji od uobičajenih. Oštriji."
     "U Bazi Jedan dešavalo mi se da po čitavu noć ležim budan, osećajući kako zemlja poskakuje. Čudno kako se čovek navikne na takve stvari."
     "Inače pobrljaviš. Šta ima za jelo?"
     "Mislio sam da si ti kuvao."
     "Čekao sam klona."
     Osećajući se prevareno, Pju izvadi dvanaest paketića sa hranom, gurnu dva u instapeć, izvuče ih napolje. "Dobro, evo večere."
     "Baš sam razmišljao", reče Martin dok je prilazio stolu, "šta kad bi neki klon klonirao samog sebe? Ilegalno. I napravio hiljadu kopija - deset hiljada. Čitavu vojsku. Predstavljali bi popriličnu silu, zar ne?"
     "Ali koliko bi miliona koštala tolika rulja? Veštačke materice i sve te stvari. Bilo bi teško držati to u tajnosti, osim kada bi imali čitavu planetu za sebe... Pre Gladi, kada je Zemlja imala nacionalne vlade, pričalo se o tome: klonirajte najbolje vojnike, napravite čitave legije. Ali nestalo je hrane pre nego što su stigli da se poigraju time."

     Razgovarali su prijateljski, kao i obično.
     "Čudno", reče Martin, žvaćući. "Jutros su nas rano napustili, zar ne?"
     "Svi sem Kafa i Zajin. Mislili su da danas izvade prvu turu. O čemu je reč?"
     "Nisu se vratili na ručak."
     "Sigurno neće umreti od gladi."
     "Otišli su u sedam."
     "Jesu." Onda Pju shvati. Imali su zalihe vazduha za osam sati.
     "Kaf i Zajin poneli su rezervne boce kada su pošli. Imali su ih čitavu gomilu."
     "Jesu, ali sve su vratili radi ponovnog punjenja." Martin ustade i pokaza prema jednoj od gomila stvari koje su izdelile kupolu na hodnike i odaje.
     "Na svakom im-odelu postoji alarmni uređaj."
     "Nije automatski."
     Pju je bio umoran i gladan. "Sedi i jedi, čoveče. Umeju oni i sami da brinu o sebi."
     Martin sede, ali nije jeo. "Bio je jak zemljotres, Ovene. Onaj prvi. Dovoljno jak da se uplašim."
     Posle pauze Pju uzdahnu i reče: "Dobro."
     Bez imalo oduševljenja izvadili su dvosede sanke koje su im uvek bile na raspolaganju i odvezli se prema severu. Dugi zalazak sunca sve je prekrio otrovno crvenom sluzi. Vodoravna svetlost i senke otežavale su im vidljivost, podigle su pred njima zidove od lažnog gvožđa kroz koje su proletali, pretvorile dolinu iza Čeljusti pakla u ogromnu jamu ispunjenu krvavom vodom. Oko ulaza u tunel čitav haos mašinerije, kranova, kablova, servomotora, točkova, mašina-kopačica, robo-kola, klizača i kontrolnih kućica nahereno je štrčao u crvenoj svetlosti. Martin skoči sa sanki i utrča u rudnik. Zatim istrča do Pjua. "O Bože, Ovene, srušilo se", reče on. Pju uđe, a na pet metara od ulaza ugleda svetlucavi, vlažni, crni zid kojim se tunel završavao. Odskora izložen vazduhu, delovao je organski, poput tkiva utrobe. Ulaz u tunel, proširen eksplozijama i sa dvosmernom šinskom vezom postavljenom za robokola, učinio mu se neizmenjen, sve dok nije primetio na hiljade paučinastih pukotina u zidovima. Pod je bio pokvašen nekom lepljivom tečnošću.
     "Bili su unutra", reče Martin.
     "Možda su i dalje. Sigurno su imali rezervne boce sa vazduhom..."
     "Pogledaj, Ovene, pogledaj bazaltni krov, zar ne vidiš šta je napravio zemjotres, pogledaj."
     Niska grba tla koja je natkriljavala pećine i dalje je odavala nestvarni utisak optičke varke. Izokrenula se, utonula u sebe, ostavivši prostrano ulegnuće ili udubljenje. Dok je Pju koračao po njemu, video je da je i ono prekriveno mnogobrojnim sićušnim pukotinama. Iz nekih je curio beličasti gas, tako da se sunčeva svetlost prelamala na površini gasnog bazena kao u vodi mutnog crvenog jezera.
     "Nije rudnik kriv. Nije bilo greške u njemu!"
     Pju se brzo vrati do njega. "Ne, nema greške, Martine - vidi, sigurno nisu svi bili zajedno unutra."
     Martin ga je sledio, tragajući između izlomljenih mašina najpre utučeno, a zatim sve življe. On primeti vazdušne sanke. Sletele su iz pravca severa i zabile se ukoso u jamu ispunjenu koloidnom prašinom. Nosile su dva putnika. Jedan je bio dopola prekriven prašinom, ali merni uređaji njegovog odela normalno su funkcionisali; drugi je, privezan, visio sa nagnutih sanki, im-odelo mu je bilo razderano na polomljenim nogama, a telo smrznuto poput kamena. To je bilo sve što su našli. Pošto to preporučuju i običaji i pravila, smesta su kremirali poginulog laserskim pištoljima koje su nosili po propisu i koje nikada ranije nisu upotrebili. Znajući da će mu pripasti muka, Pju podiže preživelog na dvosede sanke i posla Martina u kupolu sa njime. Zatim povrati, izbaci ostatke iz odela i, našavši neoštećene četvorosede sanke, pođe za Martinom, tresući se kao da se Librina hladnoća probila do njega.
     Preživeli je bio Kaf. Bio je u stanju dubokog šoka. Na zatiljku su mu pronašli oteklinu koja je mogla da znači potres mozga, ali nije bilo nikakvih vidljivih preloma.
     Pju donese dve čaše s koncentratom hrane i dve posude s akvavitom. "Hajde", reče on. Martin posluša i ispi napitak. Posedali su na kutije u blizini visećih postelja i nalili akvavit.
     Kaf je ležao nepokretan, voštanog lica, glatke, crne kose rasute po ramenima, ukočene usne bile su mu malo razdvojene da bi propustile dahtavo disanje.
     "Biće da je to bio prvi udar, onaj veliki", reče Martin. "Sigurno je čitavu strukturu oborio postrance. Sve dok se nije urušila. Mora da u pobočnim stenama ima gasa, kao u onim formacijama u trideset prvom kvadrantu. Ali nije bilo nikakvog nagoveštaja..." i dok je to govorio, svet polete ispod njih. Stvari poskočiše i zakloparaše, vičući: Ha! Ha! Ha! "Ovo je bilo kao u četrnaest časova", reče Razum drhtavo Martinovim glasom, među parčićima i ruševinama sveta. Ali Nerazum ustade, dok se buka stišavala, a stvari prestajale da plešu, i poče glasno da vrišti.
     Pju skoči preko svog prolivenog akvavita i pokuša da zadrži Kafa u ležaju. Mišićavo telo samo ga strese sa sebe. Martin mu pritisnu ramena. Kaf je vrištao, borio se, gušio; lice mu je pobledelo. "Oksi", reče Pju, a ruka mu instinktivno pronađe pravu iglu; dok je Martin pridržavao masku, un zabode iglu u blizini nerva vagusa, vraćajući Kafa u život.
     "Pojma nisam imao da se razumeš u te stvari", reče Martin, zadihan.
     "Lazarov ubod, otac mi je bio lekar. Često pomaže", reče Pju. "Hteo bih tog pića koje sam prosuo. Da li je zemljotres gotov? Ja ne umem da kažem."
     "Naknadni udari. Nije to samo tvoja drhtavica."
     "Zašto se gušio?"
     "Ne znam, Ovene. Pogledaj u priručnik."
     Kaf je disao normalno, a boja mu se vratila; još su mu jedino usne bile tamne. Nalili su još po jednu čašu i seli pored njega uz medicinski priručnik. "Ničega nema o cijanozi ili prestanku disanja u poglavljima 'Šok' ili 'Potres mozga'. Sigurno nije ništa udahnuo dok je imao odelo na sebi. Ne znam. Isto toliko koristi imali bismo i od 'Maminog kućnog travara'... 'Analni hemoroidi', fuj!" Pju zavitla knjigu na gornju površinu jedne kutije. Nije uspeo da dobaci, jer su ili on ili površina kutije i dalje bili nemirni.
     "Zašto nije dao signal?"
     "Molim?"
     "Ono osmoro u rudniku nije imalo vremena. Ali on i devojka sigurno su bili napolju. Možda se ona nalazila kraj ulaza, pa je bila zahvaćena prvim klizanjem. On je svakako bio napolju, možda u kontrolnoj kućici. Utrčao je, izvukao je napolje, stavio na sanke, pošao prema kupoli. Za sve to vreme uopšte nije pritisnuo alarmno dugme u im-odelu. Zašto?"
     "Pa, dobio je udarac po glavi. Ne verujem da je uopšte bio svestan da je devojka mrtva. Nije vladao sobom. Ali i da jeste, ne znam da li bi se setio da nam uputi signal. Oni su, pomoći radi, tražili jedno drugo."
     Martinovo lice bilo je poput indijanske maske, sa brazdama u uglovima usana i očima od tamnih komada uglja. "Je li? Šta li je onda osetio tada, kada je počeo zemljotres, a on bio napolju, sam..."
     Umesto odgovora, Kaf poče da vrišti.
     Zatim pade sa visećeg ležaja uz teške grčeve čoveka koji se guši, smesta obori Pjua razmahanim rukama, saplete se preko gomile kutija i pade na pod, plavih usana, belih očiju. Martin ga odgurtnu nazad na ležaj i dade mu kiseonika, zatim kleknu pored Pjua koji je sedeo i brisao posečenu jagodicu. "Ovene, jesi li dobro, hoće li ti biti dobro, Ovene?"
     "Mislim da jesam", reče Pju. "Zašto mi time trljaš lice?"
     Bilo je to kratko parče kompjuterske trake, sada umrljano Pjuovom krvlju. Martin ga baci. "Mislio sam da je ubrus. Isekao si obraz na toj kutiji tamo."
     "Je li ga prošlo?"
     "Izgleda."
     Gledali su Kafa koji je ležao ukočen, sa zubima pretvorenim u belu crtu između tamnih, stisnutih usana.
     "Kao epilepsija. Možda je povreda mozga?"
     "Šta misliš o tome da mu damo punu dozu meprobamata?"
     Pju zavrte glavom. "Ne znam šta je sve bilo u onome što sam mu ubrizgao zbog šoka. Ne želim da ga predoziram."
     "Možda će sada prespavati celu stvar."
     "I sam bih to voleo. Imam osećaj da između zemljotresa i njega ne mogu da se održim na sopstvenim nogama."
     "Imaš tu gadan rez. Sredi ga, ja ću još malo ostati s njim."
     Pju očisti posečeni obraz i svuče košulju, a zatim zastade.
     "Ima li nešto što je trebalo da uradimo - da probamo."
     "Svi su mrtvi", reče Martin polako, tiho.
     Pju leže preko vreće za spavanje, a već trenutak kasnije probudi ga neprijatni, uznemirujući zvuk borbe. On teturavo ustade, pronađe iglu, tri puta pokuša da je zabode bez uspeha, zatim započe masažu Kafovog srca. "Usta na usta", reče on i Martin posluša. Ubrzo Kaf oštro udahnu, kucanje srca mu se ustali, zgrčeni mišići počeše da se opuštaju.
     "Koliko sam spavao?"
     "Pola sata."
     Stajali su oznojeni. Tle zadrhta, materijal kupole se zatalasa i uleže. Libra je opet plesala strahotnu polku, svoj Totentanz. Sunce je, iako se uzdizalo, izgledalo sve veće i crvenije; gasovi i prašina sigurno su se podigli visoko u retku atmosferu.
     "Šta mu je, Ovene?"
     "Mislim da umire s njima."
     "Njima... Ali kažem ti da su svi mrtvi."
     "Njih devetoro. Svi su mrtvi, smrvljeni ili ugušeni. Svi su bili on, sav je bio sačinjen od njih. Izginuli su, a on sada proživljava njihove smrti, jednu po jednu."
     "Uh, jad Božji", reče Martin.
     Sledeći put bilo je isto. Peti put bilo je gore, jer se Kaf borio i buncao, pokušavao da govori, ali nije uspevao da istisne reči, kao da su mu usta bila zatvorena kamenjem ili blatom. Posle toga, napadi su oslabili, ali i on sam. Osmi napad dođe oko četiri i trideset; do pet i trideset Pju i Martin činili su sve što mogu da zadrže život u telu koje je, bez ikakvog otpora, klizilo u smrt. Zadržali su ga, ali Martin reče: "Sledeći će ga dokusuriti." Tako je i bilo; ali Pju je ubacivao sopstveni dah u nepokretna pluća, sve dok se i sam nije obeznanio.
     Probudio se. Kupola je bila neprozirna, a svetla pogašena. Oslušnuo je i začuo disanje dva usnula čoveka. Zaspao je i više ga ništa nije budilo dok to nije učinila glad.
     Sunce se nalazilo prilično visoko iznad tamnih visoravni, a planeta je prestala da igra. Kaf je spavao. Pju i Martin pili su čaj i gledali ga s ponosom vlasnika.
     Kada se Kaf probudi, Martin mu priđe: "Kako si, stari?" Nije bilo odgovora. Martinovo mesto zauze Pju i zagleda se u smeđe, mutne oči koje su zurile u njegove, ne videći ih. Kao i Martin, brzo se okrenuo na drugu stranu. Podgrejao je koncentrat hrane i odneo ga Kafu. "Hajde, ispij."
     Video je kako su se mišići na Kafovom vratu zategli. "Pustite me da umrem", reče mladić.
     "Ti ne umireš."
     Kaf je govorio jasno i precizno: "Devet desetina mene je mrtvo. Nije me dovoljno ostalo u životu."
     Ta preciznost uveri Pjua i on poče da se bori protiv uverenosti. "Ne", reče on oštro. "Oni su mrtvi. Ostali. Ti nisi među njima, ti si živ. Ti si Džon Čou. Tvoj život je u tvojim rukama."
     Mladić je i dalje ležao, zagledan u tamu koje nije bilo.
     Martin i Pju su na smenu odvozili tegljač Eksploatacionih trupa do Čeljusti pakla i rezervni par roboa da bi spasli opremu i zaštitili je od Librine opake atmosfere, jer je vrednost stvari bukvalno bila astronomska. Bio je to spor posao za samo po jednog čoveka, ali nisu želeli da ostave Kafa samog. Onaj koji je ostajao u kupoli bavio se sređivanjem dokumentacije, dok je Kaf sedeo ili ležao zagledan u svoju tamu, ništa ne govoreći. Dani su nemo prolazili.
     Radio zapucketa i progovori: poziv misije sa broda. "Bićemo na Libri za pet nedelja, Ovene. Tačnije govoreći, za trideset četiri E-dana i devet časova. Kako stoje stvari u dobroj staroj kupoli?"
     "Ne valja, šefe. Eksploataciona grupa je izginula u rudniku, svi sem jednoga. Zemljotres. Pre šest dana."
     Radio zapucketa i zapeva pesnu zvezda. Pauza od šesnaest sekundi u oba smera; brod se sada nalazio na orbiti planete II. "Svi mrtvi osim jednog? Ti i Martin ste nepovređeni?"
     "U redu smo, šefe."
     Trideset dve sekunde.
     "Paserina je ovde s nama ostavila eksploatacioni tim. Mogao bih da ih pošaljem na projekat Čeljust pakla, umesto na projekat iz kvadranta sedam. Sredićemo to kada se spustimo. U svakom slučaju, ti i Martin bićete oslobođeni kupole dva. Drž'te se. Još nešto?"
     "Ništa više."
     Trideset dve sekunde.
     "Dobro, onda. Zdravo, Ovene.
     Sve ovo čuo je i Kaf, a kasnije mu Pju reče: "Šef će te možda pitati želiš li da ostaneš ovde s novom eksploatacionom grupom. Ti znaš kako je ovde." Upućen u tegobe života na dalekim svetovima, želeo je da upozori mladića. Kaf nije odgovorio. Otkako je rekao: "Nije me dovoljno ostalo u životu", nije progovorio ni reč.
     "Ovene", reče Martin u interkom odela, "on ga je odsvirao. Opaljen. Psiho."
     "Dobro se drži za nekoga ko je umirao devet puta."
     "Dobro? Kao što je isključeni android dobro. Jedino osećanje koje mu je preostalo jeste mržnja. Pogledaj mu oči."
     "Nije to mržnja, Martine. Slušaj, istina je da je na neki način on stvarno bio mrtav. Ne mogu ni da zamislim šta oseća. Ali to nije mržnja. On ne može čak ni da nas vidi. Previše je mračno."
     "Vratove seku po mraku. Mrzi nas jer nismo Alef, Jod i Zajin."
     "Možda. Ali ja mislim da je on sam. Ne vidi nas, niti čuje, u tome je stvar. Nikada ranije nije morao da vidi nikoga. Nikada ranije nije bio sam. Mogao je da vidi samoga sebe, da razgovara sa sobom, da živi, devet sopstvenih ja tokom čitavog života. On ne zna kako se gura kad si sam. Mora da uči. Daj mu vremena."
     Martin zatrese masivnom glavom. "Odsvirao", reče on. "Kada budeš nasamo s njim, priseti se da bi mogao da ti slomi vrat jednom rukom."
     "Mogao bi", reče Pju, čovek mekog glasa, povređene jagodice; smešio se. Tek što su izišli iz vazdušne komore kupole da programiraju jedan servo za popravku oštećenog tegljača. Videli su kako Kaf sedi unutar ogromne, polujajaste kupole, poput muve u ćilibaru.
     "Daj mi onaj blok. Zbog čega misliš da će mu biti bolje?"
     "Očigledno ima jaku ličnost."
     "Jaku? Obogaljenu. Devet desetina mrtvu, kako to sam reče."
     "Ali on nije mrtav. Živ je čovek: Džon Kaf Čou. Došao je na svet na mnogo otkačen način, ali, najzad, svaki dečko mora da nauči da se odvoji od porodice. Uspeće on."
     "Ne vidim kako."
     "Razmisli malo, moj Martine. Čemu služi kloniranje? Da popravi ljudsku rasu. Saterani smo u škripac. Pogledaj mene. IIQ i GC ne dostižu ni pola Džonovih. Ipak, toliko su me želeli za službu na dalekim svetovima da su me primili čim sam se pojavio, snabdeli me veštačkim plućnim krilom i popravili mi kratkovidost. Da okolo ima dovoljno valjanih, zdravih momaka, misliš da bi primili kratkovidog Velšanina sa polovinom pluća?"
     "Nisam znao da imaš veštačko plućno krilo."
     "Eto, imam. Nije limeno, razumeš. Ljudsko, izraslo u rezervoaru iz parčeta nekoga; klonirano, ako ti se tako više sviđa. Tako se prave organi za presađivanje, opšta zamisao ista kao kod kloniranja, ali parčad i komadići umesto gotovih ljudi. To je sad moje plućno krilo, kako god okreneš. Ali hoću da kažem da ovih dana na svetu ima previše ljudi nalik meni, a nedovoljno poput Džona Čoua. Oni pokušavaju da ponovo podignu ljudsko genetsko stablo koje se, otkako se populacija srozala, svelo na kržljavu travku. Znači, ukoliko su ga klonirali, snažan je i bistar čovek. To je jedina logika, u svakom slučaju."
     Martin zagrokta; servo poče da bruji.
     Kaf je malo jeo; imao je problema sa gutanjem hrane, gušio se, tako da je odustajao posle nekoliko zalogaja. Izgubio je osam ili deset kila. Ipak, posle neke tri nedelje, apetit poče da mu se vraća, a jednog dana on poče da razgleda lične stvari klonova, vreće za spavanje, alat, hartije koje je Pju uredno složio na daljem kraju avenije kutija i predmeta. Slagao ih je, uništio hrpu hartije i drangulija, od preostalog napravio paketić, zatim ponovo zapao u komu na nogama.
     Posle dva dana je progovorio. Pju je pokušavao da otkloni zavijanje zvuka magnetofona; Martin je odleteo mlaznjakom, proveravajući mape Pampe. "U pakao i prokletstvo", reče Pju, a Kaf odvrati bezbojnim glasom: "Hoćeš li da ja to uradim?"
     Pju poskoči, sabra se i dade mašinu Kafu. Mladić je rastavi, ponovo sklopi i ostavi na stolu.
     "Pusti neku traku", reče Pju, sračunato nehajno, zauzet kod drugog stola.
     Kaf stavi prvu traku na redu, koral, a zatim leže na svoj ležaj. Zvuk stotina ljudskih glasova koji su zajedno pevali ispuni kupolu. Nepomično je ležao, praznog lica.
     Sledećih dana uradio je nekoliko rutinskih poslova, bez traženja. Nije preduzimao ništa što je zahtevalo inicijativu, a kada bi ga zamolili da uradi nešto uopšte nije odgovarao.
     "Dobro se snalazi", reče Pju argentinskim narečjem.
     "Ne. Pretvara se u mašinu. Radi ono za šta je programiran, ne reaguje na bilo šta drugo. Gore mu je nego dok ništa nije radio. Više nije ljudsko biće."
     Pju uzdahnu. "Pa, laku noć", reče on na engleskom. "Laku noć, Kafe."
     "Laku noć." To je rekao Martin. Kaf nije.
     Sledećeg jutra, tokom doručka, Kaf pruži ruku preko Martinovog tanjira da dohvati dvopek. "Zašto nisi tražio?" reče Martin sa dobroćudnošću prigušenog očajanja. "Mogao sam ja da ti ga dodam."
     "Mogao sam da ga dohvatim", reče Kaf svojim ravnim glasom.
     "Da, ali pazi. Kada zatražiš da ti neko doda nešto, kažeš laku noć ili zdravo, takve stvari nisu važne, ali svejedno, kada neko nešto kaže čovek treba da odgovori..."
     Mladić je nezainteresovano gledao Martina; oči kao da mu nisu dopirale do osobe koju je gledao. "Zašto bih odgovarao?"
     "Zato što ti je neko nešto rekao."
     "Zašto?"
     Martin sleže ramenima i nasmeje se. Pju skoči i uključi sekač kamena."
     Kasnije je rekao: "Mani se toga, molim te, Martine."
     "Maniri su od suštinske važnosti u malim, izdvojenim posadama, bar neka vrsta manira, šta god bio zajednički posao. Učili su ga tome, te stvari znaju svi na dalekim svetovima. Zašto sve to namerno odbacuje?"
     "Govoriš li ti sebi laku noć?"
     "Pa šta s tim?"
     "Zar ne vidiš da Kaf nikada nije poznavao nikoga izuzev sebe?"
     Martin malo razmisli, a onda prasnu: "Onda, bogami, čitavo to zamešateljstvo sa kloniranjem ništa ne valja. Šta će nam gomile iskopiranih genija, kada oni čak i ne znaju da postojimo?"
     Pju klimnu. "Možda bi bilo mudrije razdvajati klonove i uzgajati ih sa drugima. Ali ovako čine stvarno sjajan tim."
     "Da li? Ne znam baš. Da je tamo bila grupa od deset prosečnih, nedelotvonih vanzemaljskih inženjera, da li bi svi izginuli? Šta ako su, kada je stigao zemljotres i kada su stvari počele da se urušavaju, šta ako su sva ta deca potrčala istim putem, možda dublje u rudnik, da bi spasla onoga koji je bio najdublje? Čak je i Kaf bio napolju i krenuo unutra... To je hipoteza. Ali stalno nešto mislim, od deset običnih, zbunjenih momaka, više bi ih se izvuklo."
     "Ne znam. Istina je da istovetni blizanci često umiru u približno isto vreme, čak i ako nisu videli jedan drugog. Istovetnost i smrt, sve je to vrlo čudno..."
     Dani su prolazili, crveno sunce gmizalo je preko tamnog neba, Kaf nije odgovarao kada bi mu se obratili, Pju i Martin svakog dana sve češće su režali jedan na drugoga. Pju se požalio na Martinovo hrkanje. Uvređen, Martin je pomerio ležaj na drugi kraj kupole i jedno vreme nije govorio sa Pjuom. Pju je zviždukao velške tužbalice dok se Martin nije pobunio, a onda je Pju izvesno vreme prestao da govori.
     Dan pre nego što je trebalo da stigne brod misije, Martin objavi da ide do Merioneta.
     "Mislio sam da ćeš mi pomoći na kompjuteru da završim analizu stena", reče Pju, ožalošćen.
     "To može i Kaf. Hteo bih da još jednom vidim Šanac. Prijatno", dodade na narečju, nasmeja se i ode.
     "Kakav je to jezik?"
     "Argentinski. Zar ti nisam to ranije rekao?"
     "Ne znam." Posle izvesnog vremena mladić dodade: "Mislim da sam zaboravio mnoge stvari."
     "Zapravo, i nije bilo važno", reče Pju, najednom shvativši koliko je bitan taj razgovor. "Hoćeš li da mi pomogneš sa kompjuterom, Kafe?"
     On klimnu.
     Pju je ostavio mnogo nedovršenih stvari, pa im je posao oduzeo čitav dan. Kaf je bio dobar saradnik, mnogo brži i sistematičniji i od samog Pjua. Njegov ravni glas, sada kada je ponovo progovorio, prilično je nervirao Pjua; ali ni to nije bilo važno, jer trebalo je izdržati samo jedan dan sa njime, a onda će doći brod, stara posada, drugovi i prijatelji.
     Tokom pauze za čaj, Kaf reče: "Šta će se desiti ako se istraživački brod sruši?"
     "Svi na njemu će izginuti."
     "Mislio sam s nama."
     "S nama? Poslali bismo radijom SOS signale i živeli na pola obroka sve dok ne stigne spasilačka ekipa iz oblasti tri. To je na četiri i po E-godine odavde. Ovde možemo da prehranimo tri čoveka, da vidim, možda četiri do pet godina. Bilo bi malo tesno."
     "Da li bi poslali krstaricu zbog tri čoveka?"
     "Bi."
     Kaf više nije govorio.
     "Dosta veselih spekulacija", reče veselo Pju i ustade da se vrati na posao. No, istog trena polete u stranu, a stolica mu se izmače ispod ruke; napravio je neku vrstu polupiruete i oštro tresnuo o pod kupole. "Bogo moj", reče on, vrativši se izražavanju iz svog rodnog kraja, "šta je to?"
     "Potres", reče Kaf.
     Šoljice uz plastični kikot poskočiše po stolu, rolna papira izlete iz kutije, koža kupole zatalasa se i nabra. Pod nogama im se zaori titanska buka, napola zvuk, napola podrhtavanje, podzvučni tutanj.
     Kaf je nepomično sedeo. Zemljotres ne plaši čoveka koji je devet puta poginuo u zemljotresu.
     Pju, bledog lica, krute, crne kose koja mu je štrčala oko glave, reče: "Martin je u Šancu."
     "Kakvom šancu?"
     "Velika raselina. Epicentar lokalnih zemljotresa. Pogledaj seizmograf." Pju se borio sa zaglavljenim vratima komore koja se još tresla.
     "Kuda ćeš?"
     "Za njim."
     "Martin je pošao mlaznjakom. Nije bezbedno koristiti sanke za vreme zemljotresa. Gubi se kontrola nad njima."
     "Zaboga, čoveče, ućuti!"
     Kaf ustade, govoreći ravnim glasom kao i obično: "Nepotrebno je sada poći za njim. To je preduzimanje suvišnog rizika."
     "Ukoliko mu se alarm izgubi, javi mi to radiom", reče Pju, zatvori šlem svog odela i otrča u komoru. Kada je izišao, Libra zadiže poderanu suknju i zaigra trbušni ples, počev od njegovih nogu pa sve do crvenog obzorja.
     Unutar kupole, Kaf je gledao kako se sanke uzdižu, trepću poput meteora u mutnocvenom svetlu dana i nestaju na jugoistoku. Pod kupole zadrhta, zemlja se zakašlja. Grotlo južno od kupole izbljuva oblak crnog gasa koji se sporo uzdizao.
     Zvono zaurla i crveno svetlo blesnu na glavnoj kontrolnoj tabli. Na natpisu ispod svetiljke pisalo je "Odelo 2", a ispod toga bilo je naškrabano A. G. M; Kaf nije isključio signal. On pokuša da pozove Martina radiom, zatim Pjua, ali nijedan nije odgovarao.
     Kada su naknadni potresi oslabili, on se vrati poslu i dovrši Pjuov proračun. To mu je oduzelo oko dva sata. Svakih pola sata pokušavao je da uspostavi vezu s odelom 1 i nije uspevao, zatim s odelom 2, ali ni tu nije uspevao. Posle jednog sata crveno svetlo prestade da trepće.
     Bilo je vreme za večeru. Kaf zgotovi obrok za jednu osobu i pojede ga. Zatim leže na svoj ležaj.
     Naknadni udari su prestali, osim slabašnih, razmazanih drhtaja sa dugim razmacima. Sunce je visilo na zapadu, pljosnato, bledocrveno, ogromno. Nije se vidljivo spuštalo. Nije bilo baš nikakvog zvuka.
     Kaf ustade i poče da korača po neurednoj, poluspakovanoj, kutijama ispunjenoj, pustoj kupoli. Tišina se nastavljala. Prišao je magnetofonu i pustio prvu traku koja mu se našla pri ruci. Bila je to instrumentalna muzika, čisto elektronska, bez harmonija, bez glasova. Završila se. Tišina se nastavila.
     Gornji deo Pjuove uniforme, bez jednog dugmeta, visio je sa gomile uzoraka stenja. Kaf ga je gledao neko vreme.
     Tišina se nastavljala.
     Detinji san: na čitavom svetu nema nikog živog osim mene. Na čitavom svetu.
     Nisko na nebu, južno od kupole, blesnu meteor.
     Kafova usta se otvoriše, kao da pokušava nešto da kaže, ali nije se čuo nikakav zvuk. On žurno priđe severnom zidu i zapilji se u želatinozno, crveno svetlo.
     Mala zvezda pojavi se i poče da se spušta. Dve prilike zakloniše vazdušnu komoru. Kaf je stajao pokraj komore kada su ušli. Martinovo im-odelo bilo je prekriveno nekom vrstom prašine, tako da je izgledalo crvenkasto i bradavičavo, poput Librine površine. Pju ga je držao za ruku.
     "Da li je povređen?"
     Pju strese odelo, pomože Martinu da sljušti svoje. "Prodrman", reče kratko.
     "Komad grebena survao se na mlaznjak", reče Martin, sedajući za sto i mašući rukama. "Ali ne dok sam ja bio unutra. Parkirao sam ga, razumeš, i počeo da njuškam po onoj oblasti sa ugljenom prašinom, kada sam osetio da stvari skakuću okolo. Zato sam otišao na jedno lepo parče ranog vulkanskog tla koje sam primetio odozgo, dobra podloga i prilično udaljena od grebena. Zatim sam video kako se komad planine obrušava na letelicu, prilično uzbudljiv prizor, i tek posle izvesnog vremena sinulo mi je da su rezervne boce s kiseonikom bile u njoj, pa sam pritisnuo alarmno dugme. Ali nisam uhvatio nikakvu radio-poruku. To se ovde uvek dešava kada su zemljotresi, tako da nisam znao da li se signal probio. Stvari su i dalje skakale, a komadi grebena obrušavali su se, okolo je letelo manje kamenje, a prašine je bilo toliko da nisam mogao da vidim ni na metar ispred sebe. Stvarno sam počeo da se pitam šta li ću udisati u sitne sate, znaš, kada ugledah dobrog starog Ovena kako zuji po Šancu, po svoj toj prašini i đubretu, poput velikog, ružnog šišmiša..."
     "Hoćeš da jedeš?"
     "Naravno da hoću. Kako si ti prošao za vreme zemljotresa, Kafe? Nema oštećenja? U stvari, i nije bio naročito veliki, zar ne, šta kaže seizmo? Nevolja je sa mnom bila u tome što sam se našao usred svega. Stari epicentar - Alvaro. Učinilo mi se da ima petnaest Rihtera - potpuno uništenje planete."
     "Sedi", reče Pju. "Jedi."
     Pošto je Martin malo jeo, bujica njegovih reči presahnu. Ubrzo je otišao do svog ležaja koji se još nalazio u udaljenom uglu, tamo gde ga je odneo kada se Pju požalio na njegovo hrkanje. "Laku noć, Velšanine s pola pluća", reče on preko kupole.
     "Laku noć."
     Martin više ništa nije rekao. Pju je učinio kupolu neprozirnom, smanjio osvetljenje do žućkastog sjaja slabijeg od svetlosti sveće i seo, ne radeći ništa, ne govoreći ništa, povučen u sebe.
     Tišina se nastavljala.
     "Dovršio sam proračun."
     Pju klimnu glavom: hvala.
     "Martinov signal se probio, ali nisam mogao da uspostavim vezu ni sa njim, ni sa tobom."
     Uz napor, Pju reče: "Nije trebalo da pođem. Čak i sa jednim rezervoarom imao je vazduha za još dva sata. Kada sam krenuo, moglo se desiti da on već žuri kući. Ovako smo svi bili odsečeni jedan od drugoga. Uplašio sam se."
     Tišina se vrati, isprekidana Martinovim otegnutim, tihim hrkanjem.
     "Voliš li ti Martina?"
     Pju diže pogled, gnevnih očiju: "Martin mi je prijatelj. Radimo zajedno, dobar je čovek." On stade. Posle izvesnog vremena dodade: "Da, volim ga. Zašto si to pitao?"
     Kaf ništa nije rekao, ali je gledao prema sabesedniku. Lice mu se izmenilo, kao da je ugledao nešto što ranije nije primećivao; i glas mu se promenio. "Kako možeš... Kako si..."
     Ali Pju nije umeo da odgovori. "Ne znam", reče on. "To je, delom, stvar navike. Ne znam. Naravno, svi smo mi sami. Šta drugo možeš nego da držiš ruku pruženu u tami."
     Kafov čudni pogled se spusti, sažežen sopstvenom jačinom.
     "Umoran sam", reče Pju. "Bilo je gadno, tragati za njim po svoj toj crnoj prašini i prljavštini, a po zemlji su se otvarala i zatvarala usta... Odoh u krevet. Brod će nam se javiti oko šest ili tako nešto." On ustade i protegnu se.
     "To su klonovi", reče Kaf. "Druga eksploataciona grupa koju dovode sa sobom."
     "Je li?"
     "Dvanaestoklon. Stigli su sa nama na Paserini."
     Kaf je sedeo u malom, žutom oreolu svetiljke, kao da iza nje vidi ono čega se plašio: novog klona, mnogostruko ja čiji on nije bio deo. Izgubljeni komad razbijenog kompleta, odlomak, nestručnjak za samoću, čak bez znanja kako se uzvraća ljubav drugom pojedincu, sada se morao suočiti sa apsolutnom, zatvorenom samodovoljnošću klona od dvanaest članova; to je zaista bio preveliki zahtev za tog jadnog momka. Pju mu u prolazu položi ruku na rame. "Šef neće tražiti da ostaneš ovde sa novim klonom. Možeš da pođeš kući. Ili ćeš, pošto si jedan od obučenih za daleke svetove, možda poći dalje sa nama. Mogao bi nam biti od pomoći. Ne žuri. Sigurno ćeš pravilno odlučiti."
     Pjuov tihi glas se izgubi. Stajao je i raskopčavao se, malo poguren od umora. Kaf ga je gledao i video ono što nije primetio nikada ranije, video je njega: Ovena Pjua, drugog čoveka, stranca ruke ispružene u tami.
     "Laku noć", promrmlja Pju, uvlačeći se u vreću za spavanje, već napola usnuo, tako da nije čuo kako Kaf uzvraća posle stanke i ponavlja blagoslov preko tame.

Legvin Ursula

LEVA RUKA TAME
Prevod: Živković Zoran

Leguin Ursula K. LEFT HAND OF DARKNESS (THE), 1969.

Serija "Hainski ciklus"
(2)


POLARIS
1991.

1. PARADA U ERENRANGU

     Iz arhiva Haina. Prepis dokumenta upućenog ansiblom pod oznakom 01-01101-934-2-Geten. Poslato stabilu na Olulu. Izveštaj Dženlija Aija, prvog mobila na Getenu/Zimi, hainski ciklus 93, ekumenske godine 1490-97.

     Podneću izveštaj kao da pričam priču zato što su me na matičnom svetu naučili, dok sam još bio dete, da Istina predstavlja stvar mašte. Najpouzdanija činjenica može da zakaže ili da odnese prevagu već prema stilu kojim je izložena: slično onom naročitom organskom dragulju naših mora, koji dobija na sjaju kada ga nosi jedna žena, dok na drugoj tamni i pretvara se u prah. Činjenice nisu ništa čvršće, skladnije, okruglije i stvarnije od bisera. Ali i činjenice i biseri su osetljivi.
     Priča nije u potpunosti moja, niti je samo ja pričam. U stvari, uopšte nisam siguran čija je ovo priča; vi ćete to bolje prosuditi. Ali ona je celovita, a ako povremeno bude izgledalo da se činjenice menjaju sa promenjenim glasom, onda je na vama da odaberete one koje vam se više sviđaju; pa ipak, nijedna od njih nije lažna i ovo je celovita priča.
     Ona počinje četrdeset četvrtog dijurnala 1491. godina, koji se na planeti Zimi, u narodu Karhide, naziva odharhahad tuva; posredi je dvadeset drugi dan trećeg meseca proleća Prve godine. Ovde je uvek Prva godina. Svakog Prvog dana u godini menjaju se jedino datiranja prošlih i budućih godina, koje se računaju unazad i unapred od jedinstvenog Sada. Bilo je, dakle, proleće Prve godine u Erenrangu, glavnom gradu Karhide, a moj život se nalazio u opasnosti, čega nisam bio svestan.
     Učestvovao sam na paradi. Išao sam odmah iza gosivora, a neposredno ispred kralja. Padala je kiša.
     Kišni oblaci iznad tamnih kula, kiša koja lije u duboke ulice, mračan, kameni grad šiban olujom, kroz koji lagano krivuda jedna zlatna žila. Najpre stupaju trgovci, velmože i zanatlije grada Erenranga, red za redom, veličanstveno odeveni; lako napreduju kroz kišu, kao ribe kroz more. Lica su im bodra i spokojna. Ne marširaju ukorak. Ovo je parada bez vojnika, pa čak i bez podražavanja vojnika.
     Zatim dolaze lordovi, gradonačelnici i poslanici, po jedna osoba, pet, četrdeset pet ili četiri stotine, iz svih pokrajina i potpokrajina Karhide; široka, urešena povorka koja se kreće uz muziku metalnih rogova i šupljih, kockastih svirala od kostiju i drveta, kao i uz suve, čiste tonove električnih frula. Raznovrsne zastave velikih pokrajina mešaju se, u pometnji boja šibanoj kišom, sa žutim zastavicama kojima je iskićen put, a različite melodije pojedinih grupa tvore nesazvučje, preplićući se međusobno u mnoštvu ritmova koji odjekuju dubokom, kamenom ulicom.
     Potom pristiže skupina opsenara sa uglačanim zlatnim kuglama, koje hitaju uvis, u blistave letove, zatim ih hvataju, pa ponovo bacaju, stvarajući sjajnu opsenu mlazeva vodoskoka. A onda, najednom, kao da su doslovce ščepale svetlost, zlatne kugle blesnu poput obasjanog kristala: sunce se probilo kroz oblake.
     Posle toga sledi četrdeset svirača na gosivorima, svi odeveni u žuto. Gosivor, koji se svira jedino u kraljevom prisustvu, tvori neskladno, rastrojavajuće mukanje. Kada se četrdeset ovih instrumenata oglasi zajedno, onda se čoveku rastrese um, zatresu se kule Erenranga, stresu se poslednje kišne kapi iz olujnih oblaka. Ako je ovo kraljevska muzika, nije onda nikakvo čudo što su svi kraljevi Karhide ludi.
     Iza svirača nastupaju redom kraljeva svita, čuvari, gradski i dvorski službenici i dostojanstvenici, poslanici, senatori, većnici, ambasadori, lordovi kraljevstva; niko od njih ne drži korak niti ide u poretku, pa ipak svi hode veoma dostojanstveno, a među njima je i kralj Argaven XV, u beloj tunici, košulji i čakširama, sa kožnim gležnjacima boje šafrana i šiljatom, žutom kapom. Zlatan prsten predstavlja njegov jedini ukras i znamenje svojstva. Iza ove skupine osam kršnih delija nosi kraljevu nosiljku, urešenu zlatnim safirima, kojom se nijedan kralj nije provozao već stolećima, svetkovinsku relikviju iz Daleke davnine. Uz nosiljku ide osam čuvara naoružanih "napadačkim puškama", takođe ostacima iz varvarskije prošlosti, koje, međutim, nisu prazne, već napunjene sačmom od mekog gvožđa. Smrt stupa iza kralja. Iza smrti dolaze đaci zanatlijskih škola, akademija i tehničkih učilišta, kao i podmladak kraljevog ognjišta, dugački redovi dece i mladeži u belom, crvenom, zlatastom i zelenom; konačno, izvestan broj tamnih automobila u tihoj, laganoj vožnji završava povorku.
     Kraljeva svita, u kojoj sam bio i ja, okuplja se na jednoj platformi napravljenoj od sveže istesane drvene građe pokraj nezavršenog luka Rečne kapije. Prigoda parade jeste dovršenje tog luka, čime se okončava izgradnja novog druma i Rečne luke Erenranga, veliki poduhvat drenažiranja, zidanja i putogradnje, na šta je utrošeno pet godina rada i po čemu će se kraljevanje Argavena XV isticati u letopisima Karhide. Stojimo prilično zbijeni na platformi u našim vlažnim i nezgrapnim odeždama. Kiša je prestala, sunce nas obasjava, blistavo, jarko, izdajničko sunce Zime. Obraćam se osobi koja stoji s moje leve strane.
     "Toplo je. Stvarno je toplo."
     Osoba s moje leve strane - jedan zdepast, crnomanjast Karhiđanin zaglađene i teške kose, odeven u tešku kabanicu od zelene kože protkane zlatom, u tešku belu košulju, u teške čakšire i sa lancem oko vrata od teških srebrnih karika od kojih je svaka velika kao šaka - ta osoba, silno se znojeći, uzvraća mi: "Baš jeste."
     Svuda oko nas, koji stojimo zbijeni na platformi, pružaju se lica žitelja grada, podignuta nagore, slična mnoštvu smeđih, okruglih kamičaka, svetlucajući se hiljadama netremičnih očiju poput liskuna.
     A onda kralj počinje da se penje brvinom od sirove drvene građe koja vodi od platforme do vrha luka, čiji se još nespojeni stubovi nadnose nad gomilu, gatove i reku. Dok se on uspinje, gomila se uskomeša i prozbori mnogoglasnim mrmljanjem: "Argavene!" Kralj ništa ne uzvraća. Oni to i ne očekuju. Gosivori se oglase gromovitim, naskladnim hukom, a potom zamuknu. Tišina. Sunce obasjava grad, reku, gomilu i kralja. Zidari su dole stavili u pokret električni čekrk i kako se kralj penje uvis, završni kamen luka ga pretiče, vezan užadima, a zatim biva podignut do vrha, podešen na mesto i uglavljen gotovo bešumno, iako predstavlja veliki blok od jedne tone, u prazninu između dva stuba, pretvarajući ih u jedan, u jedinstvenu tvorevinu, u luk. Jedan zidar sa mistrijom i vedrom čeka kralja na vrhu skele; svi ostali radnici silaze dole lestvicama od užadi, slično roju buva. Kralj i zidar spuštaju se na klena, visoko između reke i sunca, na svom delu skele. Uzevši mistriju, kralj počinje da malteriše dugačke spojnice završnog kamena. Ne čini to samo simbolično da bi odmah vratio mistriju zidaru, već se prilježno daje na posao. Za razliku od ostalih malterskih premaza, cement koji se ovde upotrebljava ružičaste je boje; posmatrajući pet ili deset minuta kralja zadubljenog u posao, pitam osobu s moje leve strane: "Da li se vaši završni kamenovi uvek spajaju crvenim cementom?" Ista je, naime, boja uočljiva oko svakog zavšnog kamena na lucima Starog mosta, koji se prelepo nadvio nad reku uzvodno od ovog novog luka.
     Obrisavši znoj sa tamnog čela, muškarac - moram da kažem muškarac, budući da sam za njega već upotrebio muški rod - muškarac mi odgovori: "U Dalekoj davnini zavšni kamen uvek je bio spajan malterom od smrvljenih kostiju izmešanih sa krvlju. Bile su to ljudske kosti i ljudska krv. Bez tog krvnog spoja luk bi se srušio, shvatate. Danas u tu svrhu koristimo životinjsku krv."
     On često tako govori, otvoreno, ali oprezno, sa primesom ironičnosti, kao da stalno ima na umu da ja sagledavam i prosuđujem stvari kao tuđin: jedinstveno stanovište za pripadnika jedne tako izdvojene rase i za nekoga ko je na tako visokom položaju. On je jedan od najmoćnijih ljudi u zemlji; nisam sasvim siguran šta bi bio pravi istorijski ekvivalent njegovog ranga: vezir, predsednik vlade ili kancelar; karhidski naziv za to glasi Kraljevo uho. On je lord jedne pokrajine i lord kraljevstva, čovek koji pokreće velika zbivanja. Zove se Terem Hart rem ir Estraven.
     Kralj izgleda da je završio malterisanje, što me raduje; ali, prošavši ispod lučnog pregiba po izukrštanom spletu skela, on se ponovo daje na posao sa druge strane završnog kamena koji, na kraju krajeva, i ima dve strane. Kod Karhiđana je sasvim neuputno biti nestrpljiv. Oni su, doduše, sve drugo samo ne flegmatičan narod, ali su zato tvrdoglavi, uporni, a narošito vole da malterisanje obave do kraja kako valja. Gomila na keju reke Ses zadovoljna posmatra kralja kako radi, ali meni je dosadno i toplo. Nikada mi ranije nije bilo vrućina na Zimi; niti će mi ikada više biti; pa ipak, ne uspeva mi da uživam u ovoj povlastici. Odeven sam za ledeno doba, a ne za sunčanje, sa slojevima i slojevima odeće, od tkanog biljnog vlakna, veštačkog vlakna, krzna, kože, što čini masivan štitnik od hladnoće, u kome sada venem kao list rotkvice. Da bih odvratio pažnju od toga, posmatram gomilu i ostale učesnike parade okupjene oko platforme; zastave njihovih pokrajina i klanova stoje opuštene i svetle na suncu, a ja zaludno zapitkujem Estravena čija je ova, a čija ona. On zna svaku za koju ga pitam, iako ih ima na stotine, od kojih su neke iz dalekih pokrajina, ognjišta i malih plemena Olujne krajine Pering i Kermlandije.
     "I ja sam iz Kermlandije", kaže on, pošto sam izrazio divljenje prema njegovom znanju. "U svakom slučaju, to mi je posao da poznajem pokrajine. One tvore Karhidu. Da bi se vladalo ovom zemljom, treba vladati njenim lordovima. To, doduše, nije uvek bilo izvodljivo. Jeste li čuli za izreku: Karhida nije nacija, već porodična razmirica?" Priznajem da nisam i podozrevam da ju je Estaven smislio; nosi njegov zaštitni znak.
     U tom trenutku jedan drugi član kioremije, gornjeg doma ili skupštine, kojom predsedava Estraven, uspeva da guranjem prokrči put do ovoga i počinje nešto da razgovara sa njim. To je kraljev rođak Pemer Harge rem ir Tibe. Glas mu je veoma prigušen dok se obraća Estravenu, držanje pomalo nadmeno, a osmeh kao da mu ne silazi sa lica. Znojeći se kao santa leda na suncu, Estraven ostaje uglađen i hladan kao led, glasno odgovarajući na Tibeova mrmljanja, tonom čija uobičajena ljubaznost u priličnoj meri pravi od sagovornika budalu. Posmatrajući kralja kako malteriše, ja prisluškujem, ali ne uspevam da razaberem ništa drugo izuzev neprijateljstva između Tibea i Estravena. To nema veze sa mnom, u svakom slučaju, i mene jedino zanima ponašanje ovih ljudi koji vladaju jednom nacijom, u starovremenom smislu, koji uparavljaju sudbinama dvadeset miliona drugih ljudi. Moć je postala tako tanana i složena stvar u ustrojstvu koje je usvojio Ekumen, da bi njeno dejstvovanje mogao da razabere samo čovek veoma istančane pronicljivosti; ovde je, međutim, ona još ograničena, još vidljiva. Kod Estravena se, na primer, gleda na moć kojom on raspolaže kao na osnaženje njegovog karaktera; ne može se dogoditi da Kraljevo uho načini neki bezrazložan gest ili da kaže neku reč koja se ne bi čula. On to zna i svest o tome pridaje mu znatno više stvarnosti nego što je ima većina drugih ljudi: čvrstinu bića, suštastvenost, ljudsku veličajnost. Ništa nije uspešnije od uspeha. Nemam poverenja u Estravena, čije mi pobude stalno ostaju nejasne; ne dopada mi se; pa ipak, osećam i reagujem na njegov autoritet, kao što osećam i reagujem na toplotu sunca.
     Dok još razmišljam o tome, sunce ovog sveta biva zaklonjeno oblacima koji se ponovo sakupljaju i ubrzo se duž reke spušta kiša; njene proređene, krupne kapi razlivaju se po gomili na keju, zatamnjujući nebo. Dok se kralj spušta niz brvinu, sunčevi zraci probijaju se poslednji put, od čega njegova bela prilika i veliki luk za trenutak postanu istaknuti i blistavi spram južnog neba koje se crni olujnim oblacima. Oblaci se zatvaraju. Nalet hladnog vetra brišući dolazi Ulicom luke i dvorca, reka se obliva sivilom, krošnje drveća duž keja ustrepere. Parada je gotova. Pola časa kasnije počinje da pada sneg.
     Dok se kralj automobilom odvozi niz Ulicu luke i dvorca, a gomila počinje da se razilazi poput mnoštva krupnih oblutaka koje kotrlja spora plima, Estraven se ponovo okreće prema meni i kaže: "Da li biste obedovali sa mnom večeras, gospodine Ai?" Ja prihvatam, više iznenađen nego zadovoljan. Estraven je učinio mnogo za mene tokom poslednjih šest ili osam meseci, ali ja nisam očekivao niti želeo ovakav izraz lične počasti kao što je poziv u njegovu kuću. Harge rem ir Tibe još je stajao pored nas, što znači da je čuo ovo, a ja sam osetio da je baš tako i bilo zamišljeno. Ozlojeđen tim činom, koji je predstavljao izraz tipično ženske sklonosti ka spletkarenju, sišao sam sa platforme i umešao se u gomilu, služeći se pri tom pomalo ramenima i laktovima. Moja visina ne premaša mnogo getenjanski prosek, ali razlika naročito postaje upadljiva u mnoštvu. To je on, pogledaj, eno izaslanika. Razume se, bio je to deo mog posla, ali deo koji mi je padao sve teže, a ne lakše, kako je vreme prolazilo; sve češće sam žudeo za anonimnošću, žudeo za tim da se ne razlikujem od drugih. Čeznuo sam da budem kao i svi ostali.
     Prošao sam nekoliko blokova Ulicom pivnica, a zatim sam skrenuo prema mom staništu; najednom, kada se gomila oko mene već proredila, ustanovio sam da pored mene korača Tibe.
     "Besprekorna svetkovina", reče kraljev rođak, osmehnuvši mi se. Njegovi dugački, čisti, žuti zubi pojavljivali su se i nestajali na žutom licu svom prošaranom, iako on još nije bio zašao u godine, blagim, mekim borama."
     "Dobro znamenje za uspeh nove luke", rekoh."
     "Sasvim tako." Ponovo zubi.
     "Svetkovina postavljanja završnog kamena najupečatljiviji je..."
     "Sasvim tako. Ta svetkovina došla je do nas iz Daleke davnine. Ali nema sumnje da vam je lord Estraven to već sve rastumačio."
     "Lord Esrtaven je veoma predusretljiv."
     Pokušavao sam da govorim jednostavno, ali sve što sam kazao Tibeu kao da je imalo dvostruko značenje.
     "Oh, veoma, doista", reče Tibe. "Lord Estraven je uistinu znamenit po svojoj ljubaznosti prema strancima." Ponovo se osmehnuo, a svaki zub je izgledao kao da ima po jedno značenje, po dva, čitavo mnoštvo, trideset dva različita značenja.
     " Malo je stranaca tako strano kao što sam to ja, lorde Tibe. Veoma sam zahvalan na predusretljivosti."
     "Sasvim tako, sasvim tako! A zahvalnost je otmeno, retko osećanje, koje su pesnici neštedimice ovenčavali slavom. Znatno ređe od svega drugog ovde u Erenrangu, nesumnjivo zato što nema prođu. Živimo u grubom dobu, nezahvalnom. Stvari nisu više onakve kakve su bile u vreme naših dedova, zar ne?"
     "To mi je malo poznato, ser, ali slične žalopojke čuo sam i na drugim svetovima."
     Tibe je nekoliko trenutaka netremice zurio u mene, kao da nastoji da ustanovi da li sam skrenuo pameću. Zatim ponovo izloži svoje dugačke, žute zube. "Ah, da! Sasvim tako! Stalno gubim iz vida da vi dolazite sa druge planete. Ali, svakako, vi na to nikad ne zaboravljate. Premda, nesumnjivo, imali biste znatno sređeniji, jednostavniji i bezbedniji život ovde u Erenrangu kada biste to mogli da smetnete s uma, a? Sasvim tako! Evo mojih kola, naložio sam da me čekaju ovde, po strani. Voleo bih da mogu da vas povezem do vašeg ostrva, ali moraću da se lišim tog zadovoljstva, budući da uskoro treba da se pojavim u kraljevoj kući, a kako kaže poslovica, siromašni rođaci valja da stižu na vreme, a? Sasvim tako!" reče kraljev rođak, ulazeći u mala, crna, električna kola i uputivši mi još jednu nisku zuba preko ramena, sa koprenom bora koja kao da mu je prekrivala oči.
     Pešice sam otišao do mog ostrva. Karhoš, ostrvo, uobičajeni naziv za zgrade sa stanovima i pansionima u kojima obitava najveći deo gradskog življa Karhide. Ostrva sadrže od dvadeset do dve stotine privatnih soba; ishrana je zajednička; neka se vode kao hoteli, druga kao zadružne zajednice, dok treća predstavljaju mešavinu prve dve vrste. Ostrva su nesumnjivo prilagođeni gradski oblik temeljne karhidske institucije Ognjišta, premda im, razume se, nedostaje mesna i rodoslovna postojanost ovog vida zajednice. Pošto su se nedavno otopili i poslednji zimski snegovi, sa vrta pred kućom nestalo je belog pokrova, a zimska vrata, na visini od deset stopa iznad tla, stajaće sada zatvorena nekoliko meseci, dok se ne vrate jesen i duboki snegovi. Iza ugla zgrade, u blatu, ledu i ranom, mekom, bujnom, proletnjem rastinju bašte stajao je jedan mladi par i razgovarao. Držali su se za desne ruke. Bili su u prvoj fazi kemera. Krupne, meke pahiljice igrale su oko njih dok su bosonogi stajali u ledenom blatu, prepletenih prstiju, očiju samo jedno za drugo. Proleće na Zimi.
     Užinao sam na mom ostrvu, a kada su gongovi na Remnijevoj kuli otkucali četvrti čas, bio sam u dvorcu, spreman za večeru. Karhiđani imaju četiri glavna obroka dnevno, doručak, ručak, užinu i večeru, ali i koriste svaku priliku da još nešto gricnu i prezalogaje u međuvremenu. Na Zimi nema velikih, mesnatih životinja, kao ni proizvoda dobijenih od sisara: mleka, maslaca i sira; jedine namirnice koje obiluju belančevinama i ugljenim hidratima jesu razne vrste jaja, ribe i koštunjavog voća, kao i hainske žitarice. Mršava ishrana za oštru klimu, što nalaže da se hrana unosi često u organizam. U početku se u mene uvrežila navika da jedem maltene svakih nekoliko minuta. Tek kasnije te godine ustanovio sam da su Getenjani usavršili tehniku ne samo neprekidnog obedovanja već isto tako neograničenog gladovanja.
     Sneg je i dalje padao, blaga proletnja vejavica, znatno prijatnija od neumoljive kiše Otapanja koje tek što je minulo. Stigao sam do dvorca i prošao kroz njega u utihloj, bledoj tami, punoj snežnih pahuljica, samo jednom zalutavši. Dvorac Erenranga prdstavlja, u stvari, grad u gradu, zidinama ograđen metež palata, kula, vrtova, dvorišta, manastira, zasvođenih mostova, nezasvođenih tunelskih prolaza, šumaraka i tamnica po zamkovima - tvorevina viševekovne paranoje velikih razmera. Nad svim tim uzdižu se tmurni, crveni, kitnjasti zidovi kraljevske kuće, u kojoj, iako je u neprekidnoj upotrebi, ne živi niko drugi do kralj. Svi ostali, posluga, osoblje, lordovi, ministri, članovi skupštine i ko već ne, spavaju u drugim palatama, utvrđenjima, zamkovima, barakama i kućama unutar zidina. Kao znak kraljeve posebne naklonosti, Estraven je obitavao u takozvanoj Ugaonoj crvenoj nastambi; bila je to kuća sagrađena pre četiri stotine četrdeset godina za Harmesa, omiljenog kemera Emrana III, čija se lepota još veliča i koga su plaćenici unutrašnje klike oteli, osakatili i načinili maloumnikom. Emran III umro je četrdeset godina posle toga i dalje iskaljujući osvetnički bes na svojoj nesrećnoj zemlji: Emran Zlehudi. Tragedija je tako stara da je njen užas već izbledeo, a samo izvestan duh verolomstva i sete i dalje lebdi među kamenim zidovima i senima kuće. Vrt je bio neveliki i ograđen zidom; stabla serema stajala su nadvijena nad jedan mali kameni bazen. U prigušenim prugama svetlosti koje su dopirale sa prozora kuće mogao sam da razaberem snežne pahuljice i vlaknaste, bele grumuljice spora drveća kako zajedno meko padaju na tamnu površinu vode. Estraven je stajao i čekao me, gologlav i bez kaputa na studeni, posmatrajući to maleno, tajnovito, neprekidno poniranje snega i semenja u noć. Tiho me je pozdravio i uveo u kuću. Nije bilo drugih gostiju.
     To me je začudilo, ali odmah smo seli za trpezu, a dok se obeduje, ne razgovara se o poslu; osim toga, moje čuđenje začas je prešlo na posluženi obed, koji je bio izvrstan, pa je kuvar, čiju sam veštinu pohvalio iz sveg srca, čak uspeo da naprosto preobrazi neizbežne hlebne jabuke. Posle večere, uz vatru, ispili smo toplo pivo. Na svetu gde je uobičajeni deo pribora za jelo jedna alatka kojom razbijate led što se uhvatio na piću između dva gutljaja čovek i te kako ceni kada ga neko počasti toplim pivom.
     Estraven je prijatno ćaskao za trpezom; sada, sedeći sa druge strane ognjišta, utonuo je u ćutanje. Iako sam se nalazio na Zimi već skoro dve godine, ni izdaleka još nisam bio kadar da sagledam žitelje ove planete njihovim vlastitim očima. Pokušavao sam, ali moja nastojanja bivala su osujećena podsvesnim zaprekama, zbog kojih sam Getenjanina video najpre kao muškarca, pa onda kao ženu, razdvajajući ga na ove dve kategorije tako nebitne njegovoj prirodi, a tako suštinske mojoj. Baš zato, dok sam ispijao gorko pivo koje se pušilo, pomislio sam kako je Estravenovo ophođenje za stolom bilo tipično žensko, puno dražesnosti, takta, odsustva ozbiljnosti, pritvorno i prepredeno. Nije li možda upravo ta meka, podatljiva ženstvenost bila razlog što mi se on nije dopadao i što je izazivao nepoverenje u meni? Jer bilo je nemoguće misliti o njemu kao o ženi; o toj tamnoj, ironičnoj, moćnoj prilici koja je sedela preko puta mene u tami odagnavanoj sjajem vatre; pa ipak, kad god bih pomislio o njemu kao o muškarcu, javio bi mi se utisak neistinosti, obmanjivanja: da li se to odnosilo na njega samog ili na moj stav prema njemu? Glas mu je bio mek i prilično zvonak, ali ne i dubok; teško je mogao da prođe kao glas muškarca, a ništa lakše ni kao glas žene... no, šta je to govorilo?
     "Žao mi je", kazao je "što sam toliko dugo morao da odgađam to zadovoljstvo da vas pozovem u svoj dom; bar mi je zbog toga milo što među nama više nema govora o zastupničkom odnosu."
     Ovo me je malo zbunilo. On je svakako do sada bio moj zastupnik na dvoru. Misli li da me je audijencija, koju mi je za sutra priredio kod kralja, učinila njemu ravnim? "Bojim se da vas nisam shvatio", rekoh.
     Ništa nije odmah uzvratio, očigledno takođe zbunjen. "Ovaj, razumete", prozborio je konačno, "pošto ste ovde... shvatate da se, očigledno, više ne zauzimam za vas kod kralja."
     Kazao je to kao da se stidi mene, a ne sebe. Jasno, njegov poziv i moje prihvatanje imali su izvesno značenje koje mi je promaklo. Ali moja pogreška bila je u ophođenju, njegova u moralu. Sve što mi je u prvi mah palo na um bilo je da s puno prava nisam od početka verovao Estravenu. On ne samo što je bio prepreden i što je bio moćan već je bio i veroloman. Sve ove mesece u Erenrangu on je bio taj koji me je slušao, koji je odgovarao na moja pitanja, slao je lekare i inženjere da potvrde da su moj telesni sklop i moj brod tuđinske prirode, predstavljao me je ljudima s kojim je trebalo da se upoznam i postepeno me uzdizao od statusa veoma maštovitog čudovišta, za šta sam držan prve godine, do sadašnjeg uvažavanja kao tajanstvenog izaslanika koga će čak i kralj primiti. A sada, uznevši me do ove opasne visine, on iznenada i hladno izjavljuje da mi odriče dalju podršku.
     "Naveli ste me da se oslonim na vas..."
     "Sve je to bilo pogrešno."
     "Hoćete li da kažete da se, priredivši mi audijenciju, niste kod kralja založili za moje poslanstvo kao što ste..." Uspeo sam da se obuzdam i ne izgovorim "obećali".
     "Nisam mogao."
     Bio sam veoma razljućen, ali on mi nije uzvratio ni ljutnjom ni izvinjenjem.
     "Da li biste mi kazali zašto?"
     Posle kratkog oklevanja, on reče: "Da", a zatim ponovo zastade. U tišini koja je zavladala palo mi je na um da jedan ubog i nezaštićen tuđinac ne bi trebalo da zahteva objašnjenja od predsednika vlade jednog kraljevstva, nadasve kada ne razume, a po svoj prilici nikada i neće razumeti temelje moći i dejstvovanje vlasti u tom kraljevstvu. Sve je to, nesumnjivo, bila stvar šifgretova - ugleda, obraza, položaja, međusobnih odnosa ponosa, neprevodivog i svevažećeg načela društvene premoći u Karhidi i svim civilizacijama Getena. Ako je odista bila stvar u tome, onda zacelo ne bih razumeo.
     "Da li ste čuli šta mi je kralj kazao danas na svetkovini?"
     "Nisam."
     Estraven se nagnuo preko ognjišta, podigao pivski krčag iz toplog pepela i dolio mi u vrč. Nije rekao ništa više, te tako ja dodah: "Kralj vam nije ništa kazao u mom prisustvu."
     "Nije ni u mom", reče on.
     Konačno mi postade jasno da sam prevideo još jedan mig. Proklinjući njegovo žensko okolišenje, rekoh: "Pokušavate li to da mi kažete, lorde Estravene, da više niste u kraljevoj milosti?"
     Milsim da ga je ovo naljutilo, ali nije rekao ništa što bi to pokazalo, već samo: "Ništa ne pokušavam da vam kažem, gospodine Ai."
     "Tako mi Boga, voleo bih da pokušate!"
     Pogledao me je radoznalo. "Dobro, onda, probajmo ovako. Postoje izvesne osobe na dvoru koje su, kako vi to kažete, u kraljevoj milosti, ali koje ne gledaju sa blagonaklonošću na vas i na vaše poslanstvo ovde."
     I ti smesta hitaš da im se pridružiš, prodavši me da bi spasao vlastitu kožu, pomislio sam, ali nije bilo nikakve svrhe i reći to. Estraven je bio dvoranin, političar, a ja budala koja mu je verovala. Čak i u biseksualnom društvu političar je veoma često nešto manje od celovitog čoveka. To što me je pozvao na večeru pokazalo je da on misli kako ću ja prihvatiti njegovu izdaju podjednako lako kao što ju je on počinio. Očigledno, spasavanje obraza bilo je važnije od poštenja. Stoga odlučih da kažem: "Žao mi je što vas je predusretljivost prema meni dovela u nepriliku." Užareno ugljevlje. Likovao sam u varavom osećanju moralne nadmoćnosti, ali ne zadugo; on je bio odveć nepredskaziv.
     Ponovo se zavalio u stolicu, tako da mu je svetlost plamena oblivala rumenilom kolena i negovane, snažne, male ruke, kao i srebrni vrč koji je držao, dok mu je lice bilo povučeno u senku: tamno lice, uvek zasenčeno gustom, poleglom kosom, teškim veđama i trepavicama i smrknutom bezizražajnošću. Može li se dokučiti mačije, tuljanovo ili vidrino lice? Neki Getenjani, pomislio sam, slični su tim životinjama, sa svojim dubokim, svetlim očima čiji se izraz nimalo ne menja dok govorite.
     "Sam sam sebe doveo u nepriliku", odgovori on,"jednim činom koji nema nikakve veze sa vama, gospodine Ai. Vi znate da su Karhida i Orgorein u sporu oko jedne granične oblasti u visokom Severnom području, blizu Sasinota. Argavenov deda proglasio je Sinotsku dolinu karhidskom, ali satrpeznici nikada nisu priznali ovo pripajanje. Mnogo snega iz jednog oblaka, a i postaje sve gušći. Pomogao sam nekim karhidskim ratarima koji žive u rečnoj dolini da se vrate na istok, preko stare granice, smatrajući da će se razmirice same od sebe srediti ako se dolina jednostavno prepusti Orgotima, koji su tamo živeli više hiljada godina. Bio sam u upravi Severnog područja pre nekoliko godina i tom prilikom sam upoznao neke od tih ratara. Mrska mi je bila i samo pomisao na to da mogu da stradaju u upadima ili da budu upućeni na dobrovoljačka dobra u Orgorein. Zašto naprosto u korenu ne saseći uzrok spora?... Ali to nije rodoljubiva zamisao. Štaviše, ona je kukavička i ugrožava šifgretor samog kralja."
     Njegova ironičnost i cela ta zapetljavina oko graničnog spora sa Orgoreinom uopšte me nisu zanimali. Vratio sam se na stvar koja se ticala nas dvojice. Svejedno da li imam poverenja u njega ili ne, on mi i dalje može biti od izvesne koristi. "Žao mi je", rekoh, "ali bila bi prava šteta dopustiti da ta poteškoća vezana za nekoliko ratara predstavlja prepreku mom poslanstvu kod kralja. Ovde je ulog nesravnjivo veći od nekoliko milja državne granice."
     "Slažem se. Znatno je veći. Ali možda će Ekumen, između čijih se međa pruža stotinu svetlosnih godina, pokazati malo strpljenja prema nama."
     "Stabili Ekumena veoma su strpljivi ljudi, ser. Oni će čekati stotinu ili pet stotina godina da Karhiđani i ostali žitelji Getena temeljito razmisle i odluče da li će se pridružiti ostalom čovečanstvu. Govorim naprosto iz lične nade. I iz ličnog razočaranja. Priznajem da sam pomislio da ću uz vašu podršku..."
     "I ja sam to verovao. No, glečeri se nisu zaledili preko noći..." Fraze su mu lako navirale sa usana, ali duhom je bio odsutan. Sedeo je zadubljen u misli. Predočio sam u sebi njegovu priliku kako me pomera, zajedno sa ostalim pešacima, na ploči gde se igrala igra moći. "Došli ste u moju zemlju", kazao je konačno, "u neobično vreme. Stvari se menjaju; predstoji nam novi obrt. Ne, nije toliko obrt posredi, več okolnost da smo predaleko odmakli putem kojim smo išli. Mislio sam da će nas vaše prisustvo, vaše poslanstvo, sprečiti da nastavimo pogrešnim pravcem, da će nam pružiti potpuno novu mogućnost. Ali u pravom trenutku... na pravom mestu. Sve je to veoma rizično, gospodine Ai."
     Nestrpljiv zbog njegove uopštenosti, rekoh: "Nagoveštavate mi da ovo nije pravi trenutak. Da li mi savetujete da opozovem audijenciju?"
     Moja nespretnost ispala je još gora na karhidskom jeziku, ali Estraven se nije osmehnuo, niti trgao zbog toga. "Bojim se da samo kralj uživa tu povlasticu", reče blago.
     "Oh, zaboga, da. Nisam tako mislio." Za trenutak sam zagnjurio glavu među šake. Vaspitavan u otvorenom, nesputanom društvu Zemlje, naprosto nikada neću uspeti da se saživim sa protokolom, sa uzdržanošću, što je bilo na visokoj ceni kod Karhiđana. Znao sam šta je kralj, istorija na Zemlji obilovala je njima, ali mi je nedostajalo iskustveno osećanje za povlastice, nedostajao mi je takt. Podigao sam vrč i povukao topao i opor gutljaj. "U redu, kazaći kralju manje nego što sam nameravao kada sam računao na vašu podršku."
     "Dobro."
     "Zašto dobro?" upitao sam.
     "Vidite, gospodine Ai, vi niste sumanut čovek. Baš kao ni ja. Ali, s druge strane, nijedan od nas dvojice nije kralj, shvatate... Pretpostavljam da ste imali nameru da razborito objasnite Argavenu da je svrha vašeg poslanstva ovde pokušaj da se sklopi savez između Getena i Ekumena. On je, razume se, u to već upućen, jer, kao što vam je poznato, ja sam ga obavestio. Založio sam se za vas kod njega, nastojao sam da mu pobudim zanimanje za vas. Ali rđavo sam postupio, u rđavo vreme. Budući i sam veoma zainteresovan, sasvim sam smetnuo s uma da je on kralj i da stvari ne sagledava razborito, već kraljevskim očima. Sve što sam mu kazao jednostavno mu je značilo da mu je moć ugrožena, da mu kraljevstvo predstavlja samo zrnce prašine u svemiru, da mu je kraljevanje tek puka tričarija za ljude u čijoj se vlasti nalazi stotinu svetova."
     "Ali Ekumen ne vlada, on usaglašuje. Njegova moć ravna je moći država i svetova koji ga sačinjavaju. U savezu sa Ekumenom Karhida će postati nesravnjivo bezbednija i značajnija nego ikada u prošlosti."
     Estraven ništa nije odgovorio nekoliko trenutaka. Sedeo je samo, netremice zureći u vatru, čiji su plamenovi trepereli, odražavali se o njegov vrč i o veliki, svetli, srebrni lonac, znamenje položaja, koji mu je visio preko ramena. Stara kuća oko nas utonula je u tišinu. U početku je tu bio jedan poslužitelj koji nam je izneo večeru, ali kako Karhiđani nisu znali za instituciju ropstva, niti su držali lične sluge, oni su iznajmljivali usluge, a ne ljude, a do sada se već cela posluga razišla kućama. Čovek kao što je Estraven jamačno je držao oko sebe čuvare, budući da ubistvo predstavlja veoma živu instituciju u Karhidi, ali ja nisam ni video ni čuo nekog od njih. Bili smo sami.
     Ja sam bio sam, sa jednim strancem, unutar zidina tamnog dvorca, u tuđem gradu čije je lice sneg izmenio, u srcu ledenog doba jednog tuđinskog sveta.
     Sve što sam kazao, večeras i otkako sam došao na Zimu, najednom mi se učinilo i glupo i neverovatno. Kako sam mogao očekivati da će ovaj ili bilo koji drugi čovek poverovati u moje bajke o drugim svetovima, drugim rasama, o jednoj maglovitoj i blagonaklonoj vladi tamo negde u svemiru? Sve je to predstavljalo besmislicu. Pojavio sam se u Karhidi u jednom čudnom brodu i u nekim pogledima razlikovao sam se fizički od Getenjana; to je nalagalo objašnjenja. Ali moja tumačenja bila su protivna zdravom razumu. U tom trenutku ni ja sam nisam više verovao u njih.
     "Verujem vam", reče stranac, tuđin koji je bio sam sa mnom, a mene je u toj meri obuzela samootuđenost da sam ga zabezeknuto pogledao. "Bojim se da vam i Argaven veruje. Ali on nema poverenja u vas. Delimično zbog toga što više nema poverenja u mene. Počinio sam greške, nisam bio obazriv. Ne mogu više da računam ni na vaše poverenje, budući da sam vas izložio opasnosti. Zaboravio sam šta je kralj, zaboravio sam da je kralj u vlastitim očima Karhida, zaboravio sam šta je rodoljublje, kao i to da je on, nužnim načinom, savršeni rodoljub. Pitao bih vas nešto, gospodine Ai: znate li vi, na osnovu vlastitog iskustva, šta je rodoljublje?"
     "Ne" rekoh, stresavši se pred silinom te snažne ličnosti koja se najednom cela nadnela nada mnom. "Mislim da ne znam. Osim ako pod rodoljubljem ne podrazumevate ljubav prema otadžbini, za šta znam."
     "Ne, nisam imao na umu ljubav kada sam kazao rodoljublje. Imao sam na umu strah. Strah od drugih. Izrazi koji su njemu primereni znatno su pre političkog nego pesničkog karaktera: mržnja, takmaštvo, nasilnost. Taj strah buja u nama. Narasta iz godine u godinu. Odveć smo daleko odmakli tim putem. Ali vi, koji ste došli sa jednog sveta što je prerastao nacije pre mnogo stoleća, koji teško možete da razaberete o čemu ja to pričam, koji nam pokazujete novi put..." Zastao je. Nekoliko trenutaka potom ponovo je progovorio, povrativši pribranost, hladan i uglađen: "Upravo iz straha odbijam da se zauzmem za vašu stvar kod kralja, sada. Ali ne iz straha za samoga sebe, gospodine Ai. Ja se ne ponašam rodoljubivo. Postoje, konačno, i druge nacije na Getenu."
     Nisam imao nikakvu predstavu o tome šta smera, ali sam bio ubeđen da ga ne treba doslovce shvatiti. Od svih mračnih, opstruktivnih, zagonetnih duša koje sam sreo u ovom turobnom gradu, on je bio najmračnija. Neću prihvatiti njegovu zamršenu igru. Ništa nisam uzvratio. Nedugo potom on je nastavio, prilično uzdržano. "Ako sam vas dobro shvatio, vaš Ekumen je u suštini posvećen opštim interesima čovečanstva. Kod nas su Orgote iskusile podređivanje parohijskih interesa opštim interesima, dok Karhiđani gotovo da nisu. Satrpeznici Orgoreina uglavnom su ljudi zdrave pameti, premda nevelike inteligencije, dok je kralj Karhide ne samo sumanut nego i prilično glup."
     Bilo je jasno da Estraven uopšte nije odan podanik. Uz blago osećanje odvratnosti, rekoh: "Mora da je teško služiti mu, ako je to slučaj."
     "Nisam siguran da sam ikada služio kralju", reče kraljev predsednik vlade. "Niti da sam to uopšte nameravao. Ja nisam ničiji sluga. Čovek mora da baca svoju vlastitu senku..."
     Gongovi na Remnijevoj kuli stali su da otkucavaju šesti čas, ponoć, i ja to iskoristih kao povod da pođem. Dok sam oblačio kaput u predvorju, on reče: "Za sada sam izgubio priliku, budući da pretpostavljam da ćete napustiti Erenrang", zašto li samo to pretpostavlja, "ali verujem da će doći dan kada ću ponovo moći da vam postavim neka pitanja. Naročito o vašem opštenju umovima; jedva da ste pokušali da mi to razjasnite."
     Njegova radoznalost izgledala je savršeno iskrena. Odlikovala ga je drskost moćnih. Njegova obećanja da će mi pomoći takođe su izgledala iskrena. Odgovorio sam: "da, svakako, kad god budete želeli", i to je bio svršetak večeri. Otpratio me je kroz vrt povrh koga je, obasjan sjajem getenskog velikog, mutnog, zagasitog meseca, počivao tanak snežni pokrov. Zadrhtao sam kada smo izišli, jer temperatura je bila poprilično ispod tačke mržnjenja, na šta on primeti uz uglađenu iznenađenost: "Hladno vam je?" Za njega je to, razume se, bila blaga, proletnja noć.
     Bio sam umoran i utučen. Rekoh: "Hladno mi je od časa kada sam stigao na ovaj svet."
     "Kako ga zovete, mislim ovaj svet, na vašem jeziku?"
     "Geten."
     "Niste mu dali neko vaše ime?"
     "Jesmo. Učinili su to prvi istraživači. Nazvali su ga Zima."
     Zastali smo u kapiji vrta ograđenog zidom. Napolju, pločnici i krovovi dvoraca pomaljali su se kroz tmastu, snežnu koprenu, prošaranu tu i tamo, na različitim visinama, slabašnim, zlatnim prorezima prozora. Stojeći pod uskim lukom, podigao sam pogled, upitavši se da li je i ovaj završni kamen zamalterisan kostima i krvlju. Estraven se oprostio od mene i pošao natrag; nikada nije bio opširan pri opraštanjima i pozdravljanjima. Krenuo sam utihlim alejama i malim trgovima dvorca, dok su mi čizme škriputale u tankom sloju snega obasjanog mesečinom, a zatim kroz duboke gradske ulice prema kući. Prožimala me je studen i osećao sam se onespokojen, opčinjen verolomstvom, samotnošću i strahom.

. MESTO U MEĆAVI

     Iz zbirke tonskih zapisa severnokarhidskih "ognjišnih bajki" u arhivama Akademije istoričara u Erenrangu, pripovedač nepoznat, snimljeno za vreme kraljevanja Argavena VIII

     Pre otprilike dve stotine godina u ognjištu Šat, u Olujnoj krajini Pering, živela su dva brata koja su se jedan drugome zavetovala na kemer. U to vreme, baš kao i sada, bilo je dopušteno da rođena braća održavaju kemer dok jedan od njih ne zanese dete, ali su se posle toga morali razdvojiti; nije im, dakle, bilo dozvoljeno da se doživotno zavetuju na kemer. Pa ipak, oni su to učinili. Kada je dete bilo začeto, lord Šata im je naložio da raskinu zavet i da se više nikada ne spoje u kemeru. Čuvši za ovu naredbu, jedan od braće, onaj koji je nosio dete, stao je da očajava, nije hteo da zna ni za kakvu utehu ili savet i na kraju je, pribavivši otrov, izvršio samoubistvo. Na to su se pripadnici ognjišta podigli protiv drugog brata i proterali ga iz ognjišta i pokrajine, bacivši ljagu zbog samoubistva na njega. Kako ga je uz to izgnao i njegov lord, a priča o njemu uvek mu za korak prethodila, niko nije hteo da ga primi, već su ga svi, posle trodnevnog gostoprimstva, terali sa praga kao kakvog zločinca. I tako je on išao iz mesta u mesto sve dok nije uvideo da u njegovoj rođenoj zemlji više nema milosti za njega i da mu zločin neće biti oprošten. Njegovo ogrešenje o pravilo o rodoskvrnuću postalo je zločin onog časa kada je bilo protumačeno kao uzročnik bratovljevog samoubistva. Budući mlad i nevičan, nije verovao da će tako biti. No, kada je video da je stvarno tako, dao se ponovo na put preko cele zemlje natrag do Šata, da bi kao izgnanik stao pred kapiju spoljnjeg ognjišta. A onda je ovako prozborio svojim saognjištarima: "Ja sam bez lica među ljudima. Niko me ne vidi. Govorim, ali me niko ne čuje. Dolazim, ali nisam dobrodošao. Nema mesta uz vatru za mene, nema hrane na stolu za mene, nema postelje u kojoj bih otpočinuo. Pa ipak, još imam svoje ime: zovem se Geteren. Bacam to ime na ovo ognjište kao prokletstvo, a time i moju ljagu. Sačuvajte mi ga. A sada ću bez imena poći da potražim svoju smrt." Na to neki od ognjištara poskakaše na noge, uz dreku i metež, hotevši da ga ubiju, zato što ubistvo baca lakšu senku na kuću od samoubistva. No, on im umače i dade se u beg prema severu, u pravcu leda, ostavivši iza sebe sve gonioce. Oni se vratiše sasvim pokunjeni u Šat. Ali Geteren nije zastajao i posle dvodnevnog putovanja stigao je do Perinškog leda. Perinški led je glečerska masa koja prekriva najseverniji deo Karhide; tokom zime, kada se Gutenški zaliv zaledi, Perinški led se spaja sa Gobrinskim ledom u Orgoreinu.
     Dva dana išao je na sever preko leda. Nije imao nimalo hrane uza se, niti ikakvu zaštitu od zime do kaputa. Na ledu ništa nije raslo, niti su se životinje kretale. Bilo je to meseca susmija i prvi veliki snegovi počeli su da padaju tih dana i noći. Hitao je sam kroz vejavicu. Drugog dana postalo mu je jasno da gubi snagu. Druge noći morao je da legne i malo otpočine. Probudivši se trećeg jutra, ustanovio je da su mu ruke promrzle, baš kao i stopala, premda nije bio kadar da izuje čizme i uveri se u to, budući da se više nije mogao koristiti šakama. Stao je da puže dalje na kolenima i laktovima. Nije imao razloga da to čini, jer bilo je sasvim svejedno da li će skočiti na jednom ili na nekom drugom mestu na ledu, ali osećao je da treba da ide na sever.
     Prošlo je tako mnogo vremena, a onda je sneg prestao da pada oko njega i vetar da duva. Granulo je sunce. Nije mogao daleko da dosegne pogledom zato što mu je, onako poleglom, krzno kapuljače stalno padalo preko očiju. Ne osećajući više hladnoću u nogama i rukama, kao ni na licu, pomislio je da se od mraza sasvim ukočio. Pa ipak, i dalje je mogao da se kreće. Sneg koji je prekrivao glečer izgledao mu je neobično, kao da je bio bela trava koja raste iz leda. Povijao se kada bi ga dodirnuo, a zatim ponovo ispravljao, baš kao vlati trave. Prestao je da puzi i seo, zabacivši kapuljaču kako bi mogao da gleda. Dokle mu je pogled dopirao prostirala su se polja snežne trave, bela i blistava. Bilo je i gajeva belog drveća, sa belim lišćem koje je raslo po njemu. Sunce je sijalo, vetar je mirovao i sve je bilo belo.
     Geteren je svukao rukavice i osmotrio šake. Bile su bele poput snega. Promrzline su, međutim, nestale sa njih, tako da je ponovo mogao da se služi prstima i da se podigne na noge. Nije osećao bol, studen, niti glad.
     Daleko preko leda, na severu, ugledao je jednu belu kulu, sličnu kulama pokrajina, i nekoga ko mu je sa tog udaljenog mesta išao u susret. Geteren je ubrzo uspeo da razabere da je ta osoba naga, potpuno bele puti i sasvim sede kose. Nepoznati je prilazio sve bliže, dok najzad nije došao na domašaj glasa. Geteren mu se prvi obrati: "Ko si ti?"
     Beli čovek reče: "Ja sam tvoj brat i kemer, Hode."
     Hode je bilo ime njegovog brata koji se ubio. I Geteren tada vide da je beli čovek uistinu slika i prilika njegovog brata. Ali više nije bilo života u njegovom telu, a glas mu je zvučao tanušno poput pucketanja leda.
     Geteren upita: "Kakvo je ovo mesto?"
     Hode odgovori: "Ovo je mesto u mećavi. Mi koji smo digli ruku na sebe obitavamo ovde. Tu ćemo nas dvojica održati dati zavet."
     Geteren se uplaši i reče: "Neću da ostanem ovde. Da si pošao sa mnom iz našeg ognjišta u južne zemlje, mogli smo da ostanemo zajedno i doživotno da održimo naš zavet, a da niko ne sazna za naše sagrešenje. Ali ti si prekršio dati zavet, odbacivši ga zajedno sa životom, tako da sada ne možeš izgovoriti moje ime."
     To je bilo tačno. Hode je počeo da miče belim usnama, ali nije bio kadar da izusti bratovljevo ime.
     Hitro se primakao Geterenu, ispruživši ruke da ga uhvati, i stegao ga za levu šaku. Geteren se otrže i dade u beg. Stao je da trči na jug i tako jureći ugledao kako se pred njim uzdiže beli zid snega koji pada; ušavši u njega, ponovo je pao na kolena; sada je opet mogao samo da puzi, a ne i da trči.
     Devetog dana pošto je utekao na led pronašli su ga ljudi iz ognjišta Orhoh u svojoj pokrajini, koja leži severoistočno od Šata. Nisu znali ko je, niti odakle dolazi, zatekavši ga kako puzi po snegu, izgladneo, sa snežnim slepilom, lica pocrnelog od sunca i mraza i u početku nesposobnog da govori. Pa ipak, nije imao nikakve tajne ozlede, izuzev što mu je leva šaka promrzla i morala da bude amputirana. Neki ljudi su kazali da je on Geteren iz Šata, o kome su čuli priče; drugi se nisu složili sa tim zato što je taj Geteren otišao na led za vreme prve jesenje mećave, tako da je jamačno skončao. On je sam poricao da je Geteren. Pošto se oporavio, napustio je Orhoh i Olujnu krajinu i uputio se u južne zemlje, prozvavši se Enoh.
     Nastanio se u nizijama Rera, a kada je ostario, sreo je jednog čoveka iz rodnog kraja i upitao ga: "Kako je u pokrajini Šat?" Čovek mu je odgovorio da u Šatu stvari stoje rđavo. Ništa ne uspeva u ognjištima i na oranicama, sve je zahvatila boleština, proletnji usevi smrzavaju se u zemlji, zrela zrnevlja su trula i tako to traje već godinama. Na to mu Enoh reče: "Ja sam Geteren iz Šata", i ispriča mu kako je otišao na led i šta mu se tamo dogodilo. "Kaži im tamo, u Šatu, da uzimam natrag svoje ime i senku." Nedugo potom Geteren se razboleo i umro. Putnik je preneo njegove reči u Šat i priča se da je pokrajina od tada ponovo počela da napreduje, sve je opet bilo kako treba na poljima, po kućama i u ognjištima.

3. LUDI KRALJ

     Prilično sam se uspavao, a potom sam ostatak jutra proveo prelistavajući vlastite beleške o dvorskoj etikeciji, kao i zapise sa zapažanjima o psihologiji i ophođenju Getenjana, potekle od mojih prethodnika, istraživača. Nije mi mnogo dopiralo do uma ono što sam čitao, ali to i nije bilo važno, budući da sam sve ionako znao napamet, a čitao sam naprosto samo zato da bih ućutkao unutrašnji glas koji nije prestajao da mi ponavlja: sve je krenulo naopako. Pošto nisam mogao da ga ućutkam, prihvatio sam raspravu sa njim, tvrdeći da sam kadar da nastavim i bez Estravena - čak možda i bolje bez njega. Na kraju krjeva, moj posao ovde bio je i predviđen za samo jednog čoveka. Postoji samo jedan prvi mobil. Prve vesti koje su se sa Ekumena čule na nekom drugom svetu uvek je izlagao samo jedan glas, jedan čovek koji je bio prisutan neposredno, prisutan i sam. On je mogao biti ubijen, kao što se zbilo sa Peleldžom na Taurusu IV, ili zatvoren sa ludacima, kao što se zaredom dogodilo sa prvom trojicom mobila na Gaou; uprkos tome, ova praksa se zadržala zato što je bila delotvorna. Jedan glas koji govori istinu predstavlja veću silu od flota i armija, ako mu se da vremena; mnogo vremena; a vreme je jedna od onih stvari kojima Ekumen raspolaže u izobilju... Ali ne i ti, kazao je unutrašnji glas; no, ja sam ga konačno valjanim razlozima ućutkao i tako stigao u dvorac na audijenciju kod kralja, u drugi čas, sasvim pribran i odlučan. Sve je to, međutim, iščilelo iz mene još u predvorju, pre no što sam uopšte video kralja.
     Dvorski čuvari i služitelji proveli su me do predvorja kroz dugačke dvorane i hodnike kraljeve kuće. Jedan ađutant zamolio me je da sačekam i ostavio me samog u visokoj prostoriji bez prozora. I tako sam ostao da stojim tu, sav nacifran za posetu njegovom kraljevskom veličanstvu. Prodao sam svoj četvrti rubin (istraživači su izvestili da Getenjani visoko cene ugljenične dragulje, baš kao i Zemljani, pa sam stoga poneo sa sobom na Zimu pregršt dragog kamenja za podmirenje žvotnih rashoda) i potrošio trećinu dobijene sume na odeću za jučerašnju paradu i današnju audijenciju: sve novo, veoma teško i valjano načinjeno, kako to već biva sa odećom kod Karhiđana; bela košulja sa krznom, sive čakšire, dugačka kabanica slična viteškom ogrtaču, takozvani hieb, od plavozelene kože, nova kapa, nove rukavice zadenute pod prikladnim uglom za labavi pojas hieba, nove čizme... Uverenje da sam odeven kako valja pojačalo je moje osećanje pribranosti i odlučnosti. Pribrano i odlučno bacio sam pogled oko sebe.
     Poput svih ostalih, i ova prostorija kraljeve kuće bila je visoka, crvena, stara, gotovo bez nameštaja, sa ustajalom studeni u vazduhu, kao da strujanja tu nisu dopirala iz drugih odaja, nego iz drugih stoleća. Vatra je pucketala u kaminu, ali od nje nije bilo koristi. Vatre su kod Karhiđana zato da bi grejale duh, a ne telo. Mehaničko-industrijsko doba izuma u Karhidi traje već najmanje tri hiljade godina i tokom tih trideset vekova oni su usavršili izvrsne i ekonomične naprave za centralno grejanje koje rade na paru, električnu struju i ostala načela; ali one se ne postavljaju po kućama. Da su ih postavljali, možda bi izgubili svoju fiziološku otpornost na klimatske uslove, poput arktičkih ptica kojima su se, posle puštanja iz toplih šatora gde su duže držane, javljale promrzline na nogama. Meni, međutim, koji sam spadao u tropske ptice, bilo je hladno; hladno na jedan način napolju, hladno na drugi način unutra, neprekidno i manje-više do srži hladno. Koračao sam tamo-amo da bih se zagrejao. Malo je čega bilo u dugačkom predvorju osim mene i kamina: jedna stolica i jedan sto na kome su stajali zdela kamenova-prstaša i starinski radio sa izrezbarenom drvenom kutijom, punom intarzija od srebra i kostiju, otmena rukotvorina veštog majstora. Zvuk koji je dopirao iz njega bio je sasvim prigušen i ja ga malo pojačah, upravo kada je dvorski bilten došao na mesto jednoličnog napeva ili balade koja je prethodno emitovana. Karhiđani po pravilu ne čitaju mnogo, tako da više vole da čuju nego da vide vesti i književna dela; knjige i televizijski uređaji ređi su od radija, dok novine uopšte ne postoje. Propustio sam da čujem jutarnji bilten na mom prijemniku kod kuće, a i sada sam slušao na pola uha, odsutan duhom, sve dok mi do svesti konačno nije doprlo višestruko ponavljanje imena i nagnalo me da prekinem da koračam. Šta se to dogodilo sa Estravenom? Proglas je ponovo čitan.
     "Terem Hart rem ir Estraven, lord Estrea u Kermlandiji, ovom naredbom biva lišen titule kraljevstva i mesta u skupštinama kraljevstva i nalaže mu se da napusti kraljevstvo i sve pokrajine Karhide. Ukoliko ne bude napustio kraljevstvo i sve pokrajine u roku od tri dana, ili ako se za života vrati u kraljevstvo, svaki čovek imaće pravo da ga ubije bez daljeg suđenja. Nijedan državljanin Karhide ne sme da dopusti da mu se Hart rem ir Estraven obrati, kao ni da boravi u njegovoj kući ili na njegovom imanju, pod pretnjom kazne zatvora; isto tako, nijedan državljanin Karhide ne sme da da ili da pozajmi Hartu remu ir Estravenu novac ili dobra, kao ni da mu vrati neki pređašnji dug, pod pretnjom kazne zatvora i globe. Svim državljanima Karhide stavlja se do znanja da je zločin zbog koga je Hart rem ir Estraven izgnan zločin izdaje: on se, pod obrazinom odanog služenja kralju, u skupštini i na dvorcu privatno i javno zalagao za to da nacija-dominion Karhida odbaci svoj suverenitet i odrekne se svoje moći, kako bi postala podređena i potčinjena nacija u izvesnoj Zajednici naroda, u vezi sa čim se svima stavlja do znanja da ta i takva zajednica ne postoji, već da predstavlja oruđe i plod neosnovane uobrazilje izvesnih uroćenih izdajnika, čija je namera bila da oslabe vlast Karhide oličenu u njenom kralju, a sve u korist stvarnih i sadašnjih neprijatelja zemlje. Odguirni tuva, osmi čas, u Erenranškom dvorcu: ARGAVEN HARGE.
     Naredba je bila odštampana i istaknuta na više kapija i po stubovima u celom gradu, a emitovan proglas pročitan je sa jednog takvog letka.
     Prvi poriv koji me je prožeo bio je jednostavan. Isključio sam radio, kao da sam želeo da ga sprečim da iznese dokaze protiv mene, i pohitao prema vratima. Tamo sam se, razume se, zaustavio. Zatim sam se vratio do stola uz kamin i tu stao. Više nisam bio pribran i odlučan. Poželeo sam da otvorim tašnu, izvadim ansibl i uputim na Hain poruku sa zahtevom za hitan savet. No, potisnuo sam i ovaj poriv, budući da je bio još nerazumniji od prvoga. Srećom, nisam imao više vremena za nove porive. Dvostruka vrata na naspramnom kraju predvorja otvorila su se i jedan ađutant je stao u stranu da bi me propustio da prođem, najavivši me kao "Dženri Ai". (Ja se zovem Dženli, ali Karhiđani nisu u stanju da izgovore glas "l"); zatim se povukao i ostavio me u crvenoj dvorani sa kraljem Argavenom XV.
     Crvena dvorana kraljeve kuće bila je ogromnra, visoka i dugačka prostorija. Do kamina na suprotnom kraju kao da se pružalo čitavih pola milje. Ništa manje udaljena nije izgledala ni rogasta tavanica, odakle su visili crveni, prašnjavi zastori ili zastave koje su godine već poprilično načele. Prozori su predstavljali tek proreze ili uske otvore u debelim zidovima, dok su svetiljke bile retke, visoke i prigušene. Moje nove čizme stale su da proizvode ek, ek, ek, ek dok sam koračao dvoranom prema kralju, što je potrajalo kao šestomesečno putovanje.
     Argaven je stajao ispred središnjeg i najvećeg od tri kamina na niskom, prostranom uzdignuću ili platformi: oniža prilika u crvenkastoj polusenci, sa prilično naglašenim trbuhom, veoma uspravnog držanja, tamna i lišena bilo čega upadljivog u obrisima, izuzev odsjaja sa velikog prstena-pečata na palcu.
     Zastao sam na rubu uzdignuća i, kao što su me uputili, nisam ništa učinio ili kazao.
     "Popnite se, gospodine Ai. Sedite ovde."
     Poslušao sam i seo na stolicu sa desne strane uz središnje ognjište. Ceo ovaj ceremonijal pomno sam uvežbao. Argaven nije seo; stajao je na deset stopa od mene, sa pucketavim, jarkim plamenovima iza leđa, a onda mi se obratio: "Kažite mi ono što imate da mi kažete, gospodine Ai. Čujem da nosite neku poruku."
     Lice koje se okrenulo prema meni i koje su svetlost plamena i senke zarumeneli i prošarali kraterima bilo je ravno i okrutno kao mesec, kao mutan, zagasit mesec Zime. Argaven je sada delovao manje kraljevski, manje muževno nego što je izgledao sa veće udaljenosti usred svojih dvorjana. Glas mu je bio tanak, a pomamnu, umobolničku glavu držao je pod izvesnim uglom čudne osionosti.
     "Moj gospodaru, ono što sam imao da kažem iščilelo mi je iz glave. Tek sada sam čuo o nemilosti u koju je pao lord Estraven."
     Argaven se osmehnuo na to, osmehnuo se usiljenim, uspijenim osmehom. Nasmejao se piskutavo, poput rasrđene žene koja se pretvara da je vesela. "Proklet bio", reče on, "ti oholi, pritvorni, krivokletnički izdajnik! Večerali ste sinoć sa njim, zar ne? I on vam je pričao o tome kako je moćan dasa, kako vrti kralja oko malog prsta i kako ćete lako izići nakraj sa mnom, budući da se on založio za vas kod mene, a? Da li vam je to kazao, gospodine Ai?"
     Oklevao sam.
     "Reći ću vam šta mi je ispričao o vama, ako vas to zanima. Savetovao me je da vas nipošto ne primim u audijenciju, da vas držim u iščekivanju, da vas čak, možda, otpremim u Orgorein ili na Ostrva. Čitavih pola meseca nije prestajao da mi puni uši o tome, prokleta bila njegova drskost. Ali sada je on otpremljen u Orgorein, ha, ha, ha!" Ponovo piskutav, pritvoren smeh, propraćan pljeskanjem šakama. Jedan bešumni, pripravni čuvar namah se pojavio između zastora na kraju uzdignuća. Argaven zareža na njega i ovoga odmah nestade. I dalje se kikoćući i režeći, Argaven mi se približio i pogledao me pravo u oči. Tamne zenice njegovih očiju oblivale su se blagim narandžastim prelivima. Znatno sam ga se više bojao nego što sam to očekivao.
     Nisam video nijedan bolji put kojim bih krenuo među svim ovim zamršenostima do potpune otvorenosti. Rekoh: "Jedino mogu da vas pitam, ser, da li se smatra da sam i ja umešan u Estravenov zločin?"
     "Vi? Ne." Još pomnije se upiljio u mene. "Nemam pojma koji ste vi vrag, gospodine Ai, seksualna nakaza, veštačko čudovište ili posetilac iz pokrajine Praznine, ali zacelo znam da niste bili izdajnik, već samo oruđe jednog izdajnika. Ja ne kažnjavam oruđa. Ona mogu da budu štetna jedino u rukama rđavog radnika. Dao bih vam jedan savet." Argaven je kazao to sa neobičnim naglaskom i zadovoljstvom, a meni je tek tada palo na um da mi niko drugi, tokom dve godine, nije dao nikakav savet. Oni su odgovarali na pitanja, ali nikada otvoreno nisu savetovali, čak ni Estraven onda kada je najvećma bio od pomoći. To mora da je stajalo u vezi sa šifgretorom. "Nemojte više dopustiti da vas bilo ko iskorišćava, gospodine Ai", kazao je kralj. "Čuvajte se raznih klika. Sami kažite svoje laži, sami počinite nedela. I nikom ne verujte. Shvatate li? Nikome ne verujte. Proklet bio taj lažljivi, hladnokrvni izdajnik! Verovao sam mu. Stavio sam srebrni lanac oko njegovog prokletog vrata. Sada mi je žao što ga nisam obesio o taj lanac. Nikada mu nisam verovao. Nikada. Nikome ne verujte. Neka skapa od gladi u nužničkim jamama Mišnorija, prebirajući po ukropini, neka mu drob istruli, nikada..." Kralj Argaven se stresao, zagrcnuo, roptavo došao do daha i okrenuo mi leđa. Počeo je nogom da džara trupla u velikoj vatri, sve dok guste varnice, koje su se razletale uvis, nisu stale da mu padaju po licu, kosi i crnoj tunici, a on ih hvatao golim šakama.
     Ne okrenuvši se, prozborio je piskutavim, bolnim glasom: "Kažite ono što imate da kažete, gospodine Ai."
     "Smem li nešto da vas upitam, ser?"
     "Da." Njihao se s noge na nogu, dok je stajao licem prema vatri. Morao sam da se obratim njegovim leđima.
     "Verujete li da sam ono što kažem da jesam?"
     "Po Estravenovom nalogu, lekari su me prosto obasipali trakama o vama, a još je više pristizalo od inženjera iz radionica gde se nalazi vaše vozilo i tako dalje. Svi oni ne mogu biti lažovi, a svi tvrde da niste ljudsko biće. Dobro, i onda?
     "Onda, ser, ima i drugih kao što sam ja. Hoću da kažem, ja sam predstavnik..."
     "One zajednice, one vlasti, da, vrlo dobro. Da li je to što želite da vas upitam - zbog čega su vas uputili ovamo?"
     Iako je Argaven mogao da ne bude zdrave pameti niti oštrouman, on je raspolagao bogatim iskustvom u pogledu izvrdavanja, izazivanja i retoričkih tananosti koje su u rapravama koristili oni čije je glavno htenje u životu bilo dostizanje i očuvanje na visokom nivou odnosa koji se nazivaju šifgretor. Čitava područja tog odnosa i dalje su mi bila nejasna, ali sam nešto malo dokučio o njegovom takmačkom, prestižnom vidu, kao i o neprekidnom raspravljačkom dvoboju koji odatle može da proistekne. Sama je po sebi bila nesaopštiva činjenica da ja ne želim da vodim dvoboj sa Argavenom, već da pokušavam da opštim sa njim.
     "Ja to nisam držao u tajnosti, ser. Ekumen želi savez sa nacijama Getena."
     "Zbog čega?"
     "Zbog materijalne koristi. Uvećanja znanja. Povećanja složenosti i jačine polja razumnog života. Obogaćenja saglasja i veće slave Boga. Radoznalosti. Pustolovine. Radosti."
     Nisam govorio jezikom onih koji vladaju ljudima, jezikom kraljeva, osvajača, diktatora, generala; na tom jeziku nije bilo odgovora na njegovo pitanje. Namrgođen i odsutan duhom, Argaven je zurio u plamen, premeštajući se s noge na nogu.
     "Koliko je veliko to kraljevstvo tamo u Ničemu, taj Ekumen?
     "Postoje osamdeset tri nastanjive planete u Ekumenskom području, a na njima oko tri hiljade naroda ili antrotipskih grupa..."
     "Tri hiljade? Tako. Kažite mi sada, zbog čega bi mi, jedni naspram tri hiljade, trebalo da imamo bilo šta sa svim tim narodima čudovišta koji obitavaju u Praznini?" Okrenuo se i pogledao me, jer i dalje je vodio dvoboj, postavljao retorička pitanja, gotovo se šalio. Ali ta šala nije sezala odveć duboko. Osećao se - kao što me je Estraven upozorio - nelagodno, uznemireno.
     "Tri hiljade naroda na osamdeset tri sveta, ser; ali najbliži Getenu nalazi se na udaljenosti koju brodovi, krećući se gotovo brzinom svetlosti, mogu da prevale tek za sedamnaest godina. Ako ste pomislili da Geten mogu da ugroze pljačkaški i napadački pohodi tih suseda, uzmite u obzir udaljenost na kojoj oni žive. Nema tog plena koji bi opravdao pljačku u svemirskim razmerama." Postojao je jak razlog što uopšte nisam pominjao rat: za ovaj pojam ne postoji reč na karhidskom. "Tgovina je, međutim, unosna. U pogledu zamisli i tehnika, koje se saopštavaju ansiblom; u pogledu dobara i artefakata, koji se šalju brodovima sa ljudskom posadom ili bez nje. Ambasadori, učenjaci, trgovci, svi bi mogli da dođu ovde; vaši predstavnici mogli bi da odu na druge svetove. Ekumen nije kraljevstvo, već koordinator, stožer trgovine i znanja; bez njega, opštenje među svetovima ljudi bilo bi prepušteno slučaju, trgovina izložena velikom riziku, kao što jamačno uviđate. Ljudski životi bili bi odveć kratki da se nose sa vremenskim skokovima između svetova, da nema ove mreže i stožerstva, kontrole i postojanosti obavljanja posla; zbog toga narodi i svetovi postaju članovi Ekumena... Svi smo mi ljudi, znate, ser. Baš svi. Svi svetovi judi nastanjeni su, pre mnogo eona, sa jednog sveta, Haina. Razlikujemo se, ali svi smo sinovi istog ognjišta..."
     Ništa od ovoga što sam kazao nije pobudilo kraljevu znatiželju niti mu je ulilo spokojstvo. Otišao sam još korak dalje, pokušavši da mu objasnim kako će njegov, odnosno karhidski šifgretor biti ojačan, a ne ugrožen prisustvom Ekumena, ali ni to nije urodilo plodom. Argaven je samo stajao namrgođen, kao stara ženka vidre u kavezu, njišući se napred-nazad, sa noge na nogu, napred-nazad, stisnuvši zube u bolni osmeh. Prekinuo sam da govorim.
     "Jesu li svi crni kao vi?"
     Getenjanu su, uglavnom, žutosmeđi ili crvenosmeđi, premda sam video popriličan broj i takvih koji su podjednako tamnoputi kao ja. "Neki su i crnji", rekoh, "ima nas svih boja." Otvorio sam tašnu (na putu do Crvene dvorane dvorski čuvari su je u četiri navrata učtivo pretražili) u kojoj sam držao ansibl i izvestan broj slika. Te slike - filmovi, fotografije, slikarska platna, aktivi i nekoliko kocki - predstavljale su malu galeriju Čoveka: prikazivale su žitelje Haina, Čifvora, Cetusa, S-a, Tere i Altere, Krajnjih, Keptejna, Olula, Taurusa IV, Rokanona, Ensboa, Cimea, Gdea, Luke Šišel... Kralj je zdržao pogled na nekoliko slika bez osobitog zanimanja. "Šta je ovo?"
     "Jedna osoba sa Cimea, žena." Morao sam da upotrebim reč kojom bi Getenjani označili isključivo osobu u vrhunskoj fazi kemera, budući da je alternativni oblik bila reč koja se koristila samo za ženku kod životinja.
     "Stalno?"
     "Da."
     Odložio je kocku i ponovo stao da se njiše s noge na nogu, gledajući u mene ili malo mimo mene, dok su mu odblesci plamena igrali po licu. "I svi su kao ova... kao vi?"
     Ovo je bila prepona koju nisam mogao da im spustim. Nije bilo druge do da, na kraju, nauče kako da je preskoče ovakvu kakva jeste.
     "Tako je. Koliko nam je do sada poznato, seksualna fiziologija Getenjana jedinstvena je među ljudskim bićima."
     "Svi se oni, dakle, na tim drugim planetama, nalaze u stalnom kemeru? Društvo nastranih? Tako je kazao lord Tibe; mislio sam da se šali. Igleda, međutim, da je bio u pravu, ali to je krajnje neukusna pomisao, gospodine Ai, i ja ne vidim zašto bi ljudska bića ovde na zemlji želela ili dopustila da imaju bilo šta sa stvorenjima koja su tako čudovišno različita. A možda ste vi ovde da biste mi kazali kako u ovoj stvari, zapravo, nemam izbora."
     "Što se Karhide tiče, izbor stoji samo do vas, ser."
     "A šta ako i vas otpremim odavde?"
     "Onda ću otići. Možda ću u tom slučaju pokušati ponovo sa nekim narednim pokolenjem..."
     To ga je pogodilo. On odbrusi: "Zar ste besmrtni?"
     "Ne, uopšte nismo, ser. Ali vremenski skokovi imaju svojih prednosti. Ako sada krenem sa Getena na najbliži svet, Olul, biće mi potrebno sedamnaest godina planetnog vremena da stignem tamo. Vremenski skokovi predstavljaju posledicu putovanja brzinama bliskim svetlosnoj. Ako se, stigavši tamo, jednostavno okrenem i vratim natrag, mojih nekoliko časova provedenih na brodu ovde će odgovarati vrmenskom razmaku od trideset četiri godine; a to se može i ponoviti." Ali zamisao o vremenskim skokovima, koja je svojim prividom besmrtnosti očaravala sve koji su me slušali, od ribara sa Hordenskog ostrva pa do predsednika vlade, kralja je ostavila ravnodušnog. On reče svojim piskutavim, oporim glasom, pokazavši pri tom na ansibl: "Šta je ovo?"
     "Uređaj za komuniciranje, ansibl, ser."
     "Radio?"
     "Nisu posredi radio-talasi, niti bilo koji drugi oblik energije. Načelo na kome uređaj radi, konstanta istovremenosti, analogna je u nekim pogledima gravitaciji..." Ponovo sam smetnuo s uma da ne razgovaram sa Estravenom, koji je pročitao sve izveštaje o meni i koji je pomno i oštroumno pratio sva moja objašnjavanja, već sa jednim kraljem koji se dosađuje. "Naprava je u stanju, ser, da istovremeno proizvede poruke na bilo koje dve tačke. Bilo gde. Jedna tačka mora biti ukotvljena, na nekoj planeti sa određenom masom, ali drugi kraj je pokretan. To je upravo ovaj kraj. Postavio sam koordinate za vezu sa Prvim svetom, Hainom. NAFAL-brodu potrebno je šezdeset sedam godina da prevali put između Getena i Haina, ali ako otkucam poruku na ovoj tastaturi, ona će biti primljena na Hainu istovremeno kako je ja budem ispisivao. Da li biste možda želeli da stupite u vezu sa stabilima na Hainu, ser?"
     "Ne govorim jezik Praznine" reče kralj uz svoj tupav, zloćudan osmeh.
     "Oni drže u pripravnosti jednog pomoćnika... ja sam ih obavestio... koji govori karhidski."
     "Šta hoćete da kažete? Kako to?"
     "Pa, kao što znate, ser, ja nisam prvi tuđin koji je došao na Geten. Prethodio mi je tim istraživača, koji nisu obznanili svoje prisustvo, već su se, što su bolje umeli, izdavali za Getenjane, iskoristivši to da godinu dana putuju po Karhidi, Orgoreinu i Arhipelagu. Zatim su se vratili i podneli izveštaj većima Ekumena, pre više od četrdeset godina, za vreme vladavine vašeg dede. Izveštaj im je bio izuzetno povoljan. Onda sam se ja latio proučavanja podataka koje su oni prikupili, kao i jezika koje su zabeležili, da bih potom i sam došao ovde. Da li biste želeli da vidite kako uređaj radi, ser?"
     "Ne volim opsenarstvo, gospodine Ai."
     "Ovo nije opsena, ser. Napravu su ispitali vaši naučnici..."
     "Ja nisam naučnik."
     "Vi ste vladar, moj gospodaru. Ljudi jednaki vama na Prvom svetu Ekumena čekaju da im se obratite."
     Uputio mi je divljački pogled. Hotevši da mu polaskam i da mu pobudim zanimanje, saterao sam ga u stupicu prestiža. Sve je krenulo naopako.
     "Vrlo dobro. Upitajte tu vašu mašinu šta je to što čoveka čini izdajnikom."
     Polako sam počeo da kucam po dirkama koje su bile podešene za karhidska slova. "Karhidski kralj Argaven pita stabile na Hainu šta je to što čoveka čini izdajnikom." Slova zasjaše na malom ekranu, a potom nestadoše. Argaven stade da posmatra, za trenutak prekinuvši svoje neumorno njihanje.
     Usledila je pauza, duga pauza. Na udaljenosti od sedamdeset dve svetlosne godine neko je nesumnjivo grozničavo prebirao po programu za karhidski na jezičkom računaru, ako već ne i na računaru sa filosofskim podacima. Konačno, sjajna slova blesnuše na ekranu, zadržaše se malo, a zatim polako utuliše: "Karhidskom kralju Argavenu na Getenu, pozdravi. Ne znam šta je to što čoveka čini izdajnikom. Nijedan čovek ne smatra sebe izdajnikom; ova okolnost otežava da se dođe do odgovora. S poštovanjem, Spimole G. F. za stabile, u Saireu na Hainu, 93/1491/45."
     Pošto je traka snimljena, izvadio sam je i dao Argavenu. On ju je odložio na sto, ponovo otišao do središnjeg kamina, gotovo ušao u njega, počeo da džara nogama užarena trupla i da rasteruje šakama varnice koje su skakale na sve strane. "Takav odgovor mogao sam da dobijem od svakog proroka. Odgovori nisu dovoljni, gospodine Ai. Baš kao ni ta kutija, ta vaša mašina. Ni vaše vozilo, vaš brod. Gomila opsena i jedan opsenar. Želite da vam verujem, da poverujem u vaše priče i poruke. Ali zašto bi trebalo da vam verujem ili da vas slušam? Ako i postoji osamdeset hiljada svetova punih čudovišta tamo gore među zvezdama, šta s tim? Mi nećemo ništa od njih. Izabrali smo vlastiti način života i držimo ga se već dugo. Karhida se nalazi na pragu nove epohe, novog velikog doba. Nastavićemo da idemo svojim putem." Zastao je začas, kao da mu se prekinula nit misli; ili to možda uopšte nisu bile njegove misli. Ako Estraven i nije više Kraljevo uho, neko drugi jeste. "Ukoliko i postoji nešto što ti Ekumenjani žele od nas, oni vas ne bi poslali samog. Posredi je neka smicalica, obmana. Tuđina bi ovde bilo na hiljade."
     "Ali za otvaranje jednih vrata nije potrebno hiljadu ljudi, moj gospodaru."
     "Možda i jeste, da bi ona ostala otvorena."
     "Ekumen će čekati dok ih vi ne otvorite, ser. Ni na šta vas neće siliti. Uputili su me samog i ja sam ostao ovde sam, kako me se nipošto ne biste bojali."
     "Vas da se bojim?" reče kralj, okrenuvši lice izbrazdano senkom, cereći se, govoreći glasno i visokim tonom. "Ali ja vas se bojim, izaslaniče. Bojim se onih koji su vas uputili. Bojim se lažljivaca, bojim se opsenara, a najviše se bojim gorke istine. I tako valjano vladam svojom zemljom. Jer jedino strah vlada ljudima. Ništa drugo nije delotvorno. Ništa drugo ne traje dovoljno dugo. Vi jeste ono što kažete da ste, ali ste i smicalica, obmana. Nema ničeg među zvezdama osim praznine, užasa i tmine, a vi ste došli odatle sasvim sami, pokušavajući da me uplašite. Ali ja sam već uplašen i ja sam kralj. Strah je kralj. A sada pokupite svoje zamke i opsene i odlazite, nema šta više da se kaže. Naredio sam da vam se da sloboda u Karhidi."
     I tako sam napustio kraljevo društvo - ek, ek, ek, celim, dugačkim crvenim podom u crvenoj polutami dvorane, sve dok me konačno dvostruka vrata nisu odvojila od njega.
     Nisam uspeo. Ni u čemu nisam uspeo. Ono, međutim, što je počelo da me brine dok sam napuštao kraljevu kuću i zapućivao se kroz dvorac nije bio taj neuspeh, već Estravenov udeo u njemu. Kako to da ga je kralj izgnao zbog zauzimanja za ekumensku stvar (što je proisticalo iz proglasa saopštenog preko radija), ako je (prema tvrđenju samog kralja) on činio upravo suprotno? Kada je to počeo da savetuje kralja da me se kloni i zašto? Zbog čega je on izgnan, a ja pušten na slobodu? Ko je od njih više lagao i zbog kog su vraga lagali?
     Estraven da spase svoju kožu, zaključio sam, a kralj da spase obraz. Objašnjenje je bilo jasno kao suza. Ali da li me je Estraven uopšte lagao? Ustanovio sam da to ne znam.
     Prolazio sam pored Ugaone crvene nastambe. Kapije vrta stajale su otvorene. Bacio sam pogled prema krošnjama serena koje su se nadvijale nad tamni bazen, dok su staze popločane ružičastom opekom ležale puste u vedrom, sivom svetlu popodneva. Malo snega i dalje je stajalo u senci kamene gromade kraj bazena. Prisetio sam se Estravena kako me tu čeka, dok je sneg padao prošle noći, i nešto mi se steže u grudima, osetih iskrenu tugu prema čoveku koga sam na jučerašnjoj paradi video kako se znoji i kako nadmoćno nosi svoju svečanu odoru i moć koja je prati, čoveka na vrhuncu uspona, silnog i veličanstvenog - ali sada već bivšeg, srušenog, nestalog. Čoveka koji hita ka granici, sa smrću koja mu je tri dana za petama, a niko ne sme da mu se obrati. Osuda na smrt retka je u Karhidi. Život je težak na Zimi i ljudi tu radije prepuštaju smrt prirodi ili gnevu, a ne zakonu. Pitao sam se kako je Estraven izabrao da ide, sa tom presudom koja ga progoni. Nije mogao da uzme auto, budući da su ovde svi pripadali dvorcu; da li će mu uspeti da se preveze brodom ili kopnenim čamcem? Ili je možda pošao na put pešice, ponevši sa sobom samo najnužnije? Karhiđani poglavito putuju pešice; oni nemaju tegleću marvu ni letelice, a vremenski uslovi u pretežnom delu godine znatno usporavaju motorni saobraćaj, premda ni oni sami nisu narod koji je sklon žurbi. Zamislio sam tog ponosnog čoveka kako odlazi u izgnanstvo korak po korak, mala prilika koja naporno pešači dugim putem na zapad, prema Zalivu. Sve mi je to prošlo kroz glavu dok sam promicao pokraj kapije Ugaone crvene nastambe, a zajedno sa tim minula su i smetena razmišljanja o delima i pobudama Estravena i kralja. Sa njima je bilo gotovo. Pretrpeo sam neuspeh. Šta dalje?
     Mogao sam da pođem u Orgorein, koji je bio sused i takmac Karhide. Ali kada jednom odem tamo, moglo se dogoditi da imam neprilika prilikom pokušaja da se vratim, a ovde su me čekali nezavršeni poslovi. Nisam smeo da smetnem s uma da bi čitav moj život lako mogao biti utrošen na ispunjenje ovog poslanstva za Ekumen. Stoga nije bilo razloga za žurbu. Nije bilo svrhe otići u Orgorein pre no što podrobnije upoznam Karhidu, a osobito tvrđave. Tokom dve godine samo sam odgovarao na pitanja, a sada je došao red na mene da ih i ja postavljam. Ali ne u Erenrangu. Konačno sam shvatio da me je Estraven upozoravao; iako sam mogao da ne poverujem u njegova upozorenja, ipak nisam smeo da ih prenebregnem. Okolišno i posredno stavljao mi je do znanja da treba da napustim grad i dvor. Ko zna zbog čega, na pamet mi padoše zubi lorda Tibea... Kralj mi je podario slobodu i ja ću to iskoristiti. Kao što kažu u Ekumenskoj školi, kada delanje prestane da bude unosno, prikupljaj podatke; kada više nije unosno ni prikupljati podatke, spavaj. Ali meni se još nije spavalo. Poći ću stoga na istok, prema tvrđavama, i možda ću doći do nekih podataka od proroka.

4. DEVETNAESTI DAN

     Istočnokarhidska priča koju je u ognjištu Gorinhering kazivao Tobord Čorhava, a zabeležio Dž. A, 93/1492.

     Lord Berosti rem ir Ipe došao je u tvrđavu Tangering i ponudio četrdeset berila i polovinu godišnjeg prinosa sa svojih voćnjaka kao naknadu za jedno proročanstvo i ta naknada bi prihvaćena. Pitanje koje je postavio tkaču Odrenu glasilo je: Koga dana ću umreti?
     Proroci su se sakupili i zajedno otišli u tamu. Na kraju tame Odren je izrekao odgovor: Umrećeš u odstret (devetnaesti dan svakog meseca).
     "Kog meseca? Kroz koliko godina?" povikao je Berosti, ali spoj je bio prekinut i nije bilo odgovora. On je utrčao u krug, ščepao Odrena za gušu, stao da ga davi i dreknuo da će, ako ne dobije traženi odgovor, slomiti tkaču vrat. Ostali ga dograbiše i otrgnuše od Odrena, iako je on bio snažan čovek. Otimajući im se, on je neprekidno vikao: "Dajte mi odgovor!"
     Odren mu na to reče: "Odgovor je dat, a naknada plaćena. Odlazi."
     Razgnevljen, Berosti rem ir Ipe vratio se u Čarute, treću pokrajinu svoje porodice, ubogi kraj u severnom Osnorineru, koji je on još više osiromašio ubirajući naknadu za proročanstvo. Tu se zatvorio u utvrđenje, u najviše odaje ognjišne kule, ne hotevši da iziđe ni radi prijatelja ni radi neprijatelja, ni radi setve ni radi žetve, ni radi kemera ni radi pljačkaških upada, ceo taj mesec, a zatim naredni i još jedan; tako je proteklo šest meseci, pa deset, dok se on držao svoje odaje kao kakav sužanj, čekajući. U oneterhad i odstret (osamnaesti i devetnaesti dan u mesecu) on ne bi okusio hranu, popio štogod ili usnio.
     Njegov kemer po ljubavi i zavetu bio je Herbor iz klana Geganer. Taj Herbor došao je meseca grendea u tvrđavu Tangering i kazao tkaču: "Tražim proročanstvo."
     "Šta imaš da ponudiš kao naknadu?" upitao ga je Odren, pošto je video da je čovek slabo odeven i rđavo obuven, da su mu saonice stare, kao i da sve na njemu vapije za krpljenjem.
     "Daću svoj život", kazao je Herbor.
     "Zar nemate ništa drugo, moj gospodaru?" upitao ga je Odren, obrativši mu se najednom kao velikom plemiću. "Ništa drugo što biste dali?"
     "Nemam ništa drugo", uzvratio je Herbor. "Ali ne znam da li vam je moj život od bilo kakve vrednosti ovde."
     "Nije", kazao je Odren, "nije nam ni od kakve vrednosti."
     Na to Herbor pade na kolena, skrhan stidom i ljubavlju, i povika Odrenu: "Molim vas da odgovorite na moje pitanje. Ne tražim to sebe radi!"
     "Nego za koga?" upita ga tkač.
     "Za mog lorda i kemera Ašea Berostija", reče čovek i briznu u plač. "Pošto je došao ovde i dobio odgovor koji to nije, više nema ni ljubavi, ni radosti, niti gospodstva. Umreće od toga."
     "Jamačno da hoće: od čega čovek umire nego od svoje smrti?" reče tkač Odrenu. Ali Herborova strast ga je ganula i on posle izvesnog oklevanja reče: "Potražiću odgovor na pitanje koje si postavio, Herbore, i neću tražiti nikakvu naknadu. Ali upamti, određena naknada uvek postoji. Onaj koji pita uvek plati ono što je dužan."
     Na to Herbor položi Odrenove šake na svoje oči u znak zahvalnosti i tako je proricanje moglo da počne. Proroci su se sakupili i otišli u tamu. Herbor je došao među njih i postavio svoje pitanje koje je glasilo: Koliko će živeti Aše Berosti rem ir Ipe? Herbor je ovim hteo da dokuči broj dana ili godina, te da tako uspokoji srce svog dragana pouzdanim saznanjem. Proroci stadoše da se komešaju u tami i konačno Orden povika u silnom bolu, kao da ga peku na vatri: Duže nego Herbor od Geganera!
     To nije bio odgovor kome se Herbor nadao, ali takav je odgovor dobio, a kako je imao strpljivo srce, pošao je sa dobijenim kući u Čarute, kroz snegove Grendea. Stigao je u pokrajinu, pa u utvrđenje, popeo se na kulu i tu zatekao svog kemera Berostija kako sedi, otupeo i potišten kao i ranije, uz gotovo zgaslu vatru, sa rukama položenim na plohu jednog stola od crvenog kamena i glavom uvučenom među ramena.
     "Aše", reče Herbor, "bio sam u tvrđavi Tangering i dobio sam odgovor od proroka. Upitao sam ih koliko ćeš živeti, a njihov odgovor glasio je: Berosti će živeti duže nego Herbor."
     Berosti je podigao pogled prema njemu tako polako kao da su mu sve šarke u vratu zarđale i rekao: "Da li si ih onda upitao kada ću umreti?"
     "Pitao sam ih koliko ćeš živeti."
     "Koliko ću živeti? Budalo! Proroci su bili spremni da ti odgovore, a ti ih nisi pitao kada ću umreti, kog dana, meseca, godine, koliko mi je još dana preostalo, nego koliko ću živeti? Oh, budalo, beslovesna budalo, duže od tebe, da, duže od tebe!" Berosti podiže veliku plohu od crvenog kamena kao da je kakav list lima i tresnu je Herboru o glavu. Herbor pade, a kamen ostade na njemu. Berosti je nekoliko trenutaka samo stajao kao sumanut. A onda podiže kamen i ugleda da je smrskao Herboru lobanju. Vratio je kamenu plohu na postolje, a zatim legao pokraj mrtvaca i obavio ruke oko njega, kao da su u kemeru i kao da je sve u najboljem redu. Kada su žitelji Čarute konačno prodrli u kulu-odaju, zatekli su ih tako zagrljene. Berosti je posle toga poludeo i morao je da bude čuvan pod ključem, budući da je stalno hteo da se da u potragu za Herborom, za koga je mislio da je negde u pokrajini. Poživeo je tako još mesec dana, a onda se obesio, u odstret, devetnaesti dan meseca terna.

5. OVLADAVANJE PREDOSEĆANJEM

     Moja gazdarica bio je jedan pričljivi čovek koji mi je pomogao oko putovanja na istok. "Ko hoće da poseti tvrđave, mora da pređe preko Kargava. Iza planina pruža se Stara Karhida, sa Rerom, starim kraljevskim gradom. Evo šta ću vam reći: jedan od mojih ognjištara vodi karavan kopnenih čamaca preko prevoja Eskar i on mi je juče kazao, uz šolju orša, da nameravaju da preduzmu prvo putovanje ovoga leta u geteni osme, zato što je bilo veoma toplo proleće i put je već prohodan do Engohara, a snežni plugovi sasvim će raščistiti prevoj u narednih nekoliko dana. Al' ja vam ne bih ni za živu glavu prešao preko Kargava, meni je sasvim dobro u Erenrangu, gde imam krov nad glavom. No, ja sam jomešta, neka su hvaljeni devet stotina zaštitnika prestola i neka je blagosloveno mleko Mešea, a jomešta se može biti svuda. Mi smo vam novajlije, shvatate, jer moj gospod Meše rođen je pre samo dve hiljade dve stotine dve godine, ali Stari put handare seže još deset hiljada godina unazad. Moraćete da se vratite u Staru zemlju, ako tragate za Starim putem. Ali, znajte, gospodine Ai, uvek ću imati sobu za vas na ovom ostrvu, ma kad se vratili, a verujem da ste dovoljno mudar čovek da malo nestanete iz Erenranga, jer svi znaju da se izdajnik na sva usta hvalio u dvorcu prijateljstvom sa vama. Sada kada je stari Tibe Kraljevo uho, stvari će ponovo ići glatko. Ako, dakle, pođete dole, do nove luke, naći ćete tamo mog ognjištara i samo mu recite da vas ja šaljem..."
     I tako dalje. Kao što sam rekao, nije zatvarao usta, a kada je ustanovio da sam bez šifgretora, nije propustio nijednu priliku da mi da neki savet, premda ih je čak i on zaodevao sa "ako" i "kad bi". Bio je nastojnik na mom ostrvu, ali ja sam mislio o njemu kao o gazdarici, zato što je imao oblu zadnjicu kojom je njihao dok je koračao, kao i meko, oblo lice i čeprkavu, uhodljivu, neplemenitu, ljubaznu prirodu. Bio je dobar prema meni i pokazivao je moju sobu, dok sam bio odsutan, ljudima željnim jeze za malu naknadu: Vidite odaju tajanstvenog izaslanika! Njegov izgled i način ophođenja bili su u toj meri ženski da sam ga jednom upitao koliko je dece doneo na svet. Pogledao me je natmureno. Još nije rodio nijedno. Kao otac se, međutim, iskazao četiri puta. Bio je to samo jedan u nizu malih potresa koji su me stalno sustizali. Kulturni šok nije predstavljao ništa naročito u poređenju sa biološkim šokom kome sam bio izložen kao muškarac među ljudskim bićima koja su pet šestina vremena provodila kao hermafroditski srednji rod.
     Radio-bilteni bili su puni izveštaja o koracima koje je preduzimao novi predsednik vlade Pemer Harge rem ir Tibe. Pretežan deo novosti odnosio se na poteze vučene na severu, u Sinotskoj dolini. Tibe je očigledno pohitao da sprovede u delo karhidsko polaganje prava na tu oblast; bila je to upravo ona vrsta mera koja bi, na bilo kom drugom svetu na tom stepenu civilizovanosti, neizbežno dovela do rata. Ali na Getenu ništa nije vodilo do rata. Čarke, umorstva, razmirice, pljačkaški upadi, osvete, ubistva, mučenja i pošasti - sve je to spadalo u njihov repertoar ljudskih dostignuća; ali rata nije bilo. Izgledalo je da im nedostaje kadrost da se mobilišu. U tom pogledu ponašali su se kao životinje; ili kao žene. Nisu se ponašali kao muškarci ili kao mravi. U svakom slučaju, tako nešto još nikada nisu učinili. Ono što sam doznao o Orgoreinu ukazivalo je na to da je tamošnje društvo postajalo, tokom poslednjih pet ili šest stoleća, sve mobilizovanije, prava nacija-država. Prestiž i takmaštvo, ranije prevashodno ekonomske prirode, mogli su da nagnaju Karhidu da krene stopama svog većeg suseda i da postane nacija umesto porodične razmirice, kako je to Estraven kazao; da postane, kao što takođe reče Estraven, rodoljubiva. Ako se to bude dogodilo, Getenjani će doći u izvrsnu priliku da steknu uslove za rat.
     Želeo sam da odem u Orgorein i da proverim da li su moja nagađanja o toj zemlji tačna, ali najpre je valjalo završiti sa Karhidom; i tako, prodao sam još jedan rubin draguljaru sa licem punim ožiljaka u ulici Eng i pošao bez prtljaga, sa izuzetkom novca, ansibla, nekoliko uređaja i jedne preobuke, kao putnik trgovačkim karavanom prvog dana meseca leta.
     Kopneni čamci krenuli su u sam cik zore iz stovarišnog kruga šibanog vetrom u novoj luci. Prošli su ispod luka i skrenuli na istok, dvadeset masivnih kamiona sličnih dereglijama, tihih motora, na guseničnom gazu, tvoreći jednoredni niz kroz duboke ulice Erenranga optočene senkama svitanja. Na njima su bile natovarene kutije sa sočivima, koturi sa magnetofonskim trakama, namotaji bakarne i plastične žice, bale tkanina od biljnog vlakna uzgajanog i istkanog u Zapadnom području, sanduci sa narescima od sušene ribe iz Zaliva, koleta sa kugličnim ležajima i drugim malim mašinskim delovima, kao i deset kamionskih tovara orgotske žitarice kardik; sve je to bilo namenjeno Olujnoj krajini Pering, najsevernijem uglu zemlje. Celokupan prevoz na Velikom kontinentu vrši se ovim kamionima na električni pogon; kamioni se prevoze dereglijama po rekama i kanalima gde god je to moguće. Tokom meseci kada sneg sve zaveje, jedino prevozno sredstvo, pored skija i saonica sa ljudskom vučom, jesu spori traktori-plugovi, motorne sanke i nepouzdani ledeni brodovi na smrznutim rekama; za vreme Otapanja nijedan vid prevoza nije izvestan; i tako, najveći deo teretnog saobraćaja kreće u jednom velikom talasu sa dolaskom leta. Putevi su onda zakrčeni karavanima. Saobraćaj se pomno nadzire na taj način što su svako pojedinačno vozilo ili karavan obavezni da održavaju stalnu radio-vezu sa kontrolnim postajama duž puta. Sva se ona kreću, bez obzira na gustinu saobraćaja, uglavnom postojanom brzinom od dvadeset pet (zemaljskih) milja na sat. Getenjani mogu i brže da voze svoja kola, ali to ipak ne čine. Upitao sam ih zašto ne, na šta su mi oni odgovorili: "A zašto da?" Baš kao što i mi, Zemljani, na pitanje zašto vozimo toliko brzo, odgovaramo: "A što da ne?" O ukusima se ne raspravlja. Zemljani ispoljavaju sklonost ka tome da hitaju napred, da hrle što dalje. Žitelji Zime, pak, koji stalno žive u Prvoj godini, osećaju da je napredovanje manje važno od prisutnosti. Moj ukus bio je zemaljski, tako da me je prilikom odlaska iz Erenranga obuzelo nestrpljenje zbog metodično sporog kretanja karavana; nešto me je nagonilo da iziđem napolje i potrčim; radovalo me je to što ću ostaviti za sobom te dugačke, kamene ulice povrh kojih se uzdižu crni, strmi krovovi i nebrojene kule, taj grad bez sunca gde su se svi moji izgledi izjalovili u strah i izdaju.
     Penjući se uz obronke Kargava, karavan se kraće, ali počesto zaustavljao da bismo se okrepili u svratištima kraj puta. U pozno popodne, kada smo stigli na vrh jednog brega, pred očima nam se prvi put ukazao ceo prizor planinskog masiva. Ugledali smo Kostor, čija je visina, od podnožja do vrha, dostizala četiri milje; ogromni nagib zapadnog obronka krio je sevene vrhove, od kojih su se neki uznosili i do trideset hiljada stopa. Južno od Kostora stajao je čitav niz visova, beli spram bezbojnog neba; izbrojao sam ih trinaest, a poslednji je predstavljao tek nerazlučivu sjajnost u daljini na jugu. Vozač mi je kazao nazive svih trinaest, a potom je stao da mi pripoveda priče o lavinama, o kopnenim čamcima koje su planisnki vetrovi naprosto zbrisali sa puta, o posadama snežnih plugova koje su nedeljama ostajale zarobljene na nedostupnim vrletima i tako dalje, sve u prijateljskom nastojanju da me užasne. Opisao mi je kako je video kamion pred sobom koji klizi i sunovraća se u provaliju duboku hiljadu stopa; ono što je u svemu tome delovalo najupečatljivije, kazao je, bila je sporost kojom je padao. Izgledalo mu je da se vozilo čitavo popodne strmoglavljuje u bezdan i bilo mu je veoma milo kada je najzad iščezlo, bez ikakvog zvuka, u snežni nanos dubok četrdeset stopa na dnu.
     U treći čas zaustavili smo se da bismo užinali u jednom ogromnom svratištu, krupnom zdanju sa velikim, tutnjavim kaminima i velikim prostorijama sa gredastim tavanicama, punim stolova sa obiljem dobre hrane; ali tu nismo zanoćili. Naš karavan bio je opremljen spavaonicom, budući da se žurio (na karhidski način) da prvi u sezoni stigne do Olujne krajine Pering i tako pokupi kajmak sa tržišta za svoje trgovce-preduzetnike. Akumulatori na kamionima bili su napunjeni i za volane je došla nova smena vozača, te smo tako nastavili. Jedan kamion u karavanu služio je kao spavaonica, ali samo za vozače. Za putnike nije bilo ležajeva. Noć sam proveo u hladnoj kabini na tvrdom sedištu, uz jedan prekid oko ponoći, kada smo večerali u nekom malom svratištu visoko u brdima. Karhida nije zemlja za udoban život. Kada sam se probudio u zoru, odmah sam opazio da smo iza sebe već ostavili sve drugo osim stena, leda, svetlosti i uskog puta koji se neprekidno uspinjao pod našim gusenicama. Zadrhtavši, pomislio sam kako postoje stvari važnije od udobnosti, ako niste starica ili mačka.
     Više nije bilo svratišta među tim zastrašujućim strminama od snega i granita. Kada bi došlo vreme obeda, kopneni čamci bi se bešumno zaustavljali jedan iza drugoga na nekom usponu optočenom snegom, sa nagibom od tridesetak stepeni, a zatim bi svi izišli iz kabina i okupili se pred spavaonicom iz koje su bile služene zdele sa toplom supom, kriške suvih hlebnih jabuka i kiselkasto pivo u vrčevima. Stajali bismo tako, u snegu, poskakujući s noge na nogu, tamanili hranu i piće i nastojali da stalno držimo leđa okrenuta vetru koji je bio rezak i ispunjen svetlucavom prašinom suvog snega. Potom bismo se vraćali u kopnene čamce i nastavljali put uzbrdo. U podne, na prevojima Vehota, na visini od oko četrnaest hiljada stopa, na suncu je bilo osamdeset dva stepena Farenhajtove lestvice, a u senci samo trinaest. Električni motori toliko su tiho radili da su se mogle čuti lavine kako tutnje niz ogromne, plave strmine, na suprotnoj strani klanca, udaljenoj dvadeset milja.
     U pozno popodne prešli smo preko vrha Eskar, visokog petnaest hiljada dve stotine stopa. Klizeći pogledom uz obronak južnog pročelja Kostora, kojim smo infinitezimalno sporo napredovali čitavog dana, uočio sam jedno neobično, stenovito zdanje na oko četvrt milje iznad puta, izbočinu sličnu kakvom zamku. "Vidite li tvrđavu tamo gore?" upitao me je vozač.
     "Je li to neka zgrada?"
     "To je tvrđava Ariskostor."
     "Ali niko gore ne bi mogao da živi."
     "Oh, Starci mogu. Nekada sam vozio u karavanu koji im je dostavljao hranu iz Erenranga, u pozno leto. Razume se, gore se ne može ni unutra ni napolje deset ili jedanaest meseci godišnje, ali oni ne mare zbog toga. Sada je tamo sedam ili osam prebivalaca."
     Osmotrio sam ponovo potpornje od netesanog kamena, samotne u neizmernoj samotnosti visova, i nisam poverovao vozaču; pa ipak, odagnao sam nevericu. Ako ijedan narod može da opstane na tim smrznutim vrletima, onda su to jamačno Karhiđani.
     Put koji se spuštao išao je u širokim lucima na sever i na jug, pružajući se ivicama provalija, budući da je istočni obronak Kargava još nepristupačniji od zapadnog; masiv ponire ka niziji velikim stepenastim spustom, čiji je oblik nastao grubim prekidima geoloških slojeva pri obrazovanju planina. U suton smo ugledali lanušnu nit tačkica kako gamiže kroz ogromnu belu senku sedam hiljada stopa ispod: karavan kopnenih čamaca koji je krenuo iz Erenranga dan pre nas. U smiraj narednog dana i mi smo se spustili dole i počeli da gamižemo istom snežnom padinom sasvim lagano, ustežući se čak i da kihnemo, kako ne bismo pokrenuli lavinu. Odatle smo načas spazili, daleko dole na istoku, nejasne, ogromne zemlje zamućene oblacima i senkama oblaka i prošarane srebrnim zmijama reka: nizije Rera.
     U sumrak četvrtog dana od polaska iz Erenranga najzad smo stigli u Rer. Dva grada razdvajala je razdaljina od hiljadu sto milja, jedan zid visok nekoliko milja, kao i dvadeset ili trideset stoleća. Karavan se zaustavio ispred zapadne kapije, gde će biti prebačen na kanalske dereglije. Nijedan kopneni čamac ili auto ne mogu da uđu u Rer. Grad je podignut pre no što su Karhiđani počeli da koriste pogonska vozila, a ona se nalaze u upotrebi već preko dve hiljade godina. U Reru nije bilo ulica. Postojali su pokriveni prolazi, slični tunelima, kojima se leti, po volji, moglo ići i odozgo. Kuće, ostrva i ognjišta nalaze se razmešteni na sve strane, bez reda, u bujnoj, golemoj pometnji koja iznenada dostiže vrhunac (kako to već biva sa anarhijom u Karhidi) u blistavosti: velike kule nedvorca, krvavocrvene, bez prozora. Sazdane pre sedamnaest stoleća, ove kule predstavljale su stanište kraljeva Karhide hiljadu godina, sve dok Argaven Harge, prvi u svojoj dinastiji, nije prešao preko Kargava i nastanio se u velikoj dolini Zapadnog područja. Sva zdanja u Reru su fantastično masivna, sa dubokim temeljima, zaštićena od klime i vode. Tokom zime, vetar iz ravnica može potpuno da razveje sneg iz grada, ali kada ovaj ipak napada i napravi smetove, žitelji ne čiste ulice, budući da ih i nemaju. Oni koriste kamene tunele ili kopaju privremene prohode u snegu. Nijedan drugi deo kuće osim krova ne stoji tada povrh snega, a zimska vrata mogu da budu postavljena ispod strehe ili na samom krovu, poput prozora u potkrovlju. Otapanje predstavlja rđavo doba na toj ravnici sa mnogo reka. Tuneli tada postaju odvodni slivnici za bujice, a prostori između zgrada kanali ili jezera, po kojima žitelji Rera plove za svojim poslovima, odbijajući veslima male sante leda. Ali uvek, povrh prašine leta, snežne zbrke krovova zime ili bujice proleća, uznose se crvene kule, to neuništivo, prazno srce grada.
     Iznajmio sam sobu u jednom ubogom, preskupom svratištu, koje se šćućurilo u zavetrini kula. Probudio sam se u zoru, posle noći pune ružnih snova, i platio ucenjivaču za postelju, doručak i netačna uputstva o putu kojim sam hteo da pođem; i tako sam krenuo pešice da nađem Oterhord, drevnu tvrđavu nedaleko od Rera. Međutim, izgubio sam se samo pedeset jardi daleko od krčme. Nastojeći da mi kule stalno budu za leđima, a ogromni, beli masiv Kargava zdesna, konačno sam ipak uspeo da iziđem iz grada; krenuo sam na jug, a dete nekog ratara, koje sam sreo uz put, kazalo mi je gde treba da skrenem za Oterhord.
     Stigao sam tamo u podne. U stvari, negde sam stigao u podne, ali nisam bio načisto gde. Unaokolo se uglavnom pružala šuma ili gusta dubrava; ali stabla su bila još brižljivije negovana nego što je to i inače u ovoj zemlji brižljivih šumara, a puteljak je vodio obronkom brda pravo među drveće. Posle nekog vremena otkrio sam jednu drvenu kolibu tik sa desne strane staze, a onda sam uočio i prilično veliku drvenu zgradu nešto podalje, sleva; odnekud je počeo da dopire veoma privlačan miris sveže pržene ribe.
     Lagano sam išao stazom, osećajući se pomalo nelagodno. Nisam znao kakav je stav handarata prema turistima. U stvari, veoma sam malo znao o njima. Handara je religija bez institucija, bez sveštenika, bez hijerarhije, bez zaveta, bez vere; još nisam kadar da kažem ima li u njoj uopšte Boga ili ne. Stalno mi izmiče. Uvek je negde drugde. Njeno jedino postojano ispoljavanje odigrava se u tvrđavama, utočištima u koje se ljudi mogu povući da bi tu proveli jednu noć ili čitav vek. Ja uopšte ne bih posegao za tim neobično nedokučivim kultom do njegovih tajnih svetilišta da nisam želeo da dobijem odgovor na pitanje koje su istraživači ostavili neodgovoreno: šta su proroci i šta oni, u stvari, rade?
     Sada sam već u Karhidi boravio duže nego istraživači i sumnjao sam da ima nečeg istinitog u pričama o prorocima i njihovim proročanstvima. Predanja o prorocima predstavljaju opšte mesto u celoj porodici Čoveka. Bogovi govore, duhovi govore, računari govore. Proročanska dvosmislenost ili statistička verovatnoća pružaju odstupnicu, a protivurečja odagnava vera. Predanja je, međutim, ipak valjalo ispitati. Ja, doduše, još nisam uspeo da ubedim nijednog Karhiđanina u postojanje telepatskog opštenja; oni u to ne bi poverovali sve dok "ne vide sopstvenim očima". Potpuno je isto važilo za mene u pogledu proroka hondare.
     Dok sam koračao puteljkom, shvatio sam da se pod senovitim krošnjama ove strme šume nalazi raštrkano čitavo selo ili varoš, podjednako nasumičnog rasporeda kao i Rer, ali tajnovito, spokojno, ruralno. Povrh svakog krova i staze nadnosile su se grane hemena, najrasprostranjenijeg drveta Zime, stamenog četinara sa debelim iglicama bledoružičaste boje. Šišarke hemena ležale su opale po razgranatim puteljcima, vetar je nosio miris hemenovog polena i sve kuće su bile sagrađene od tamnog hemenovog drveta. Konačno sam se zaustavio, u nedoumici na koja vrata da zakucam, kada jedna prilika, zaludnog hoda, iziđe iz šume i učtivo me pozdravi. "Da li možda tražite prebivalište?" upita me.
     "Došao sam sa pitanjem za proroke." Odlučio sam da pustim da me, bar u prvo vreme, drže za Karhiđanina. Kao i istraživači, uvek sam bez poteškoća prolazio kao Getenjanin, ako sam to želeo; u mnoštvu krahidskih narečja moj naglasak ostajao je neupadljiv, dok su seksualne nepravilnosti bile skrivene teškom odećom. Nedostajao mi je pokrov fine, guste kose, kao i nadole zakošene oči tipičnog Getenjanina, a uz to sam bio tamnoputiji i viši od većine žitelja Zime, ali sve to nije izlazilo izvan opsega normalnih varijacija. Bradu sam trajno depilirao pre no što sam krenuo sa Olula (u to vreme još nismo znali za "krznena" plemena Peruntera, čiji pripadnici ne samo što imaju bradu i brkove, nego su i maljavi po celom telu, baš kao beli Terani). Povremeno su me zapitkivali kako sam slomio nos. Nos mi je, naime, spljošten, dok su nosevi Getenjana izbočeni i uski, sa suženim nozdrvama, dobro prilagođeni udisanju vazduha čija je temperatura ispod tačke mržnjenja. Prilika na stazi u Oterhordu osmotrila je uz blagu radoznalost moj nos i uzvratila: "Onda biste verovatno želeli da razgovarate sa tkačem? On je sada dole na proplanku, osim ako se negde nije izvezao na drvenim saonicama. Ili biste možda radije razgovarali najpre sa nekim od neženja."
     "Nisam siguran. Izuzetno sam neupućen..."
     Mladić se nasmeja i pokloni. "Počastvovan sam!" reče. "Živim ovde već tri godine, ali još nisam stekao dovoljno neupućenosti koja bi bila vredna pomena." Veoma se razveselio, ali mu je način ophođenja ostao učtiv i meni je najzad pošlo za rukom da se prisetim nekih stvari vezanih za običaje handare, što mi je pomoglo da shvatim da sam umnogome istupio kao hvalisavac, kao da sam mu pristupio i rekao: "Izuzetno sam lep..."
     "Hoću da kažem, ne znam baš ništa o prorocima..."
     "Dostojno zavisti!" reče mladi prebivalac. "Vidite, moramo da ukaljamo čistotu snega otiscima vlastitih stopala da bismo nekuda otišli. Smem li da vas povedem do proplanka? Zovem se Gos."
     Bilo je to ime. "Dženri", rekoh, odustavši od slova "l". Krenuo sam za Gosom u senovitu svežinu šume. Uski puteljak često je menjao pravac, krivudajući čas uz, a čas niz nagib; tu i tamo, pokraj njega ili nešto podalje, među masivnim stablima hemena, stajale su male kuće boje šume. Sve je bilo crveno i smeđe, vlažno, utihlo, mirisno, polumračno. Iz jedne od kuća dopirala je tanana, zviždava umilnost karhidske frule. Gos je išao lako i hitro, dražesno poput devojke, nekoliko koračaja ispred mene. A onda je, najednom, njegova bela košulja blesnula i ja izbih za njim iz senke na prostranu zelenu livadu obasjanu punom svetlošću sunca.
     Na dvadesetak stopa od nas stajala je jedna prilika, uspravna, nepokretna, okrenuta postrance, skerletni hleb i bela košulja - ukrasni umetak od sjajne gleđi spram zelenila visoke trave. Na stotinak jardi iza njega nalazio se još jedan kip, odeven u plavo i belo; ovaj se uopšte nije pomerio niti bacio pogled u našem pravcu za sve vreme razgovora koji smo vodili sa prvim. Upražnjavali su handarsku disciplinu prisutnosti, što predstavlja svojevrstan trans - handarate, koji sve pretvaraju u odrečnost, nazivaju to stanje netrans; disciplina se zasniva na gubljenju sebe (na uvećanju sebe?) putem izuzetne čulne prijemčivosti i svesnosti. Iako je ova tehnika krajnje suprotna većini tehnika misticizma, ona je verovatno ipak mistička disciplina, čija je svrha dostizanje iskustva imanencije; ali bojim se da nisam kadar da izvršim pouzdanu kategorizaciju bilo kog upražnjavanja handarata. Gos se obratio prilici u skerletnom. Kada se ona trgla iz svoje napete nepomičnosti, uputila nam pogled i lagano krenula prema nama, osetio sam strahopoštovanje prema njoj. U jeku podnevne sunčeve svetlosti ona je sjala vlastitom blistavošću.
     Čovek je bio moje visine i vitak, čistog, otvorenog i lepog lika. Kada su nam se pogledi sreli, nešto me je iznenada nagnalo da mu se telepatski obratim, da pokušam da proniknem do njega gvorom uma kojim se nisam koristio otkako sam došao na Zimu i koji još nije trebalo da upotrebim. Ali poriv je ovoga puta bio jači od zauzdavanja. Obratio sam mu se mentalnim putem. Nije bilo odgovora. Kontakt nije bio uspostavljen. On me je i dalje netremice posmatrao. Trenutak kasnije, osmehnuo se i rekao blagim, prilično visokim glasom: "Ti si izaslanik, zar ne?"
     Ja promucah odgovor: "Jesam."
     "Zovem se Fakse. Počastvovani smo da te primimo kod nas. Da li bi neko vreme ostao sa nama u Oterhordu?"
     "Rado. Želeo sam da nešto doznam o vašem upražnjavanju proricanja. A ako postoji bilo šta što bih vam mogao saopštiti zauzvrat o tome šta sam, odakle dolazim..."
     "Šta god budeš hteo", reče Fakse uz vedar smešak. "Lepo je od tebe što si prevalio Svemirski okean, a zatim još nekoliko hiljada milja puta, kao i masiv Kargava da bi došao do nas."
     "Želeo sam da posetim Oterhord koji je znamenit po proricanjima.
     "Jamačno bi onda voleo da nas vidiš kako proričemo. Ili možda i sam imaš neko pitanje da nam uputiš?"
     Njegove bistre oči naprosto su nagonile na istinu. "Ne znam", rekoh.
     "Nusut", uzvrati on, "nije važno. Ako budeš ostao malo, možda ćeš ustanoviti da li imaš nešto da pitaš ili ne... Postoje samo određena razdoblja, znaš, kada su proroci kadri da se okupe, tako da ćeš u svakom slučaju provesti kod nas nekoliko dana."
     Tako je i ispalo i ti dani bili su prijatni. Boravak nije bio organizovan, sa izuzetkom zajedničkih poslova, radova u polju, obdelavanja vrtova, seče drva i opšteg održavnja, za šta bi kratkokrajni posetioci, kao ja, bivali priključeni onoj grupi kojoj je pomoć bila najpotrebnija. Izuzme li se posao, dan je mogao proteći bez ijedne izgovorene reči; oni sa kojima sam najčešće pričao bili su mladi Gos i trkač Fakse, čiji je izuzetan karakter, jasan i nedokučiv poput zdenca veoma bistre vode, odražavao suštinu kraktera samog mesta. S večeri bismo se okupljali u ognjišnoj prostoriji neke od niskih kuća okruženih stablima; tu bi se vodili razgovori i pilo pivo, a ponekad je bilo i svirke, bodre karhidske svirke, melodijski jednostavne, ali ritmički složene, uvek improvizovane. Jedne noći dvojica prebivalaca su igrala, dva toliko vremešna starca da im je kosa već osedela, udovi bili sveli, dok su im opušteni nabori kože napola pokrivali tamne oči oko spoljnih uglova. Ples im je bio lagan, odmeren, zauzdan; očaravao je oko i um. Počeli su da igraju tokom tećeg časa posle obeda. Svirači su ih čas pratili, a čas puštali same, svi izuzev bubnjara koji jedini nije prekidao svoje tanano promenljivo dobovanje. Dvojica starih plesača i dalje su igrala kada je izbio šesti čas, ponoć, pet teranskih sati kasnije. Tada sam prvi put video fenomen dote - voljnu, kontrolisanu upotrebu onoga što mi nazivamo "snaga histerije" - i posle toga postao sam pripravniji da poverujem u priče o Starcima handare.
     Bio je to povučen način života, samodovoljan, nepromenljiv, prožet onom jedinstvenom "neupućenošću" koju su handarate veličale i saobražen njihovom pravilu nedelatnosti ili neuplitanja. To pravilo (izraženo rečju nusut, koja se najpribližnije može prevesti kao "nije važno") predstavlja samo srce kulta. Ja uopšte ne smatram da sam ga dokučio, ali ipak sam počeo bolje da razumevam Karhidu posle pola meseca provedena u Oterhordu. Ispod nacionalne politike, parada i strasti stajala je drevna tmina, nedelatna, anarhična, utihla, plodotvorna tmina handare.
     A iz te utihlosti neobjašnjivo je nicao glas proroka.
     Mladi Gos, koji je uživao u ulozi mog vođe, kazao mi je da pitanje koje bih uputio prorocima može da se odnosi na bilo šta i da se sroči kako mi drago. "Što je pitanje ograničenije i suženije, i odgovor je određeniji", kazao je on. "Nejasnost rađa nejasnost. Razume se, ima i takvih pitanja koja su neodgovoriva."
     "Šta ako postavim baš neko od njih?" upitao sam. Ovo ograničenje izgledalo je domišljato, ali ne i nepoznato. Pa ipak, nisam očekivao odgovor koji mi je dao: "Tkač će ga odbaciti. Pitanja na koja se ne može odgovoriti već su uništila proročke skupine."
     "Uništila ih?"
     "Znate li priču o lordu Šorta, koji je prisilio proroke iz tvrđave Asen da odgovore na pitanje Šta je smisao života? To se zbilo pre dve hiljade godina. Proroci su ostali u tami šest dana i šest noći. Na kraju, sve neženje postale su katatonične, lude su bile mrtve, nastrani je kamenom ubio lorda Šorta, a tkač... Bio je to čovek po imenu Meše."
     "Osnivač jomeškog kulta?"
     "Da", reče Gos i nasmeja se, kao da je priča bila veoma smešna, ali ja nisam uspeo da shvatim da li se šala odnosila na jomešte ili na mene.
     Odlučio sam da postavim alternativno "da ili ne" pitanje, što bi u najmanju ruku moglo da razjasni stepen i vrstu nejasnosti ili dvosmislenosti odgovora. Fakse je potvrdio ono što je Gos kazao, da, naime, predmet pitanja može da bude i nešto u šta su proroci potpuno neupućeni. Mogao sam, na primer, da pitam da li će žetva hulma biti bogata ove godine na severnoj polulopti S-a, i oni bi odgovorili, iako pethodno nisu imali pojma čak ni da postoji planeta koja se naziva S. To je celu stvar stavljalo u okvir sasvim slučajnog predviđanja, istog reda kao što je izvlačenje kraće slamke ili okretanje novčića. Ne, uzvratio je Fakse, uopšte ne, slučaj je tu bio sasvim isključen. Čitav postupak bio je upravo suprotan slučaju.

     "Onda čitate iz uma."
     "Ne", kazao je Fakse uz svoj vedar i iskren osmeh.
     "Čitate iz uma, ali uopšte niste svesni toga, možda."
     "Kakve bi to svrhe imalo? Ako onaj ko postavlja pitanje već zna odgovor, on ne bi platio naknadu za njega."
     Izabrao sam pitanje na koje jamačno nisam znao odgovor. Samo je vreme moglo da pokaže da li je proročanstvo tačno ili nije, osim ako posredi nije bilo, kao što sam podozrevao, jedno od onih zgodnih, profesionalnih predskazanja koja su se mogla primeniti na svaki ishod. Nije bilo posredi neko tričavo pitanje; kada sam saznao da je postupak odgovaranja težak i opasan za devetoro proroka iz Oterhorda, odustao sam od pomisli da upitam neku banalnost, kao što je, na primer, kada će prestati da pada kiša. Cena je bila visoka i za onoga ko postavlja pitanje - dva moja rubina otišla su u kasu tvrđave - ali još više za odgovarače. A što sam bolje upoznavao Faksea, ne samo što sam teško mogao poverovati u to da je on profesionalni prevarant nego mi je još neverovatnije izgledalo da spada u onu drugu vrstu iskrenih, samoobmanjujućih varalica; njegova inteligencija bila je čvrsta, bistra i uglačana poput mojih rubina. Nisam se odvažio da mu postavim stupicu. Upitao sam ono što sam najvećma hteo da znam.
     U oneterhad, osamnaesti dan u mesecu, devetorica su se sakupila u velikoj zgradi koja je obično držana zaključana; posredi je bila jedna visoka dvorana, kamenog poda i hladna, slabo osvetljena kroz dva proreza-prozora i plamenom iz dubokog ognjišta na jednom kraju. Posedali su ukrug na goli kamen, svi sa ogrtačima i navučenim kapuljačama, gruba, nepomična obličja, slična okružju dolmena, i slabašnom sjaju plamena udaljenog jardima. Gos, nekoliko drugih mladih prebivalaca i jedan lekar iz najbliže pokrajine posmatrali su u tišini sa sedišta uz ognjište dok sam ja prolazio dvoranom i ulazio u krug. Sve je bilo veoma neslužbeno i veoma napeto. Jedna od prilika zaodenutih kapuljačom podiže pogled kada sam ušao među njih i ja spazih neobično lice, grubih crta, teško, sa oholim očima koje su stale da me netremice promatraju.
     Fakse je sedeo prekrštenih nogu, nepomičan, ali pun naboja, pun snage što se sabira, od čega mu je lak, mekan glas zapucketao poput električnog pražnjenja. "Pitaj", reče on.
     Zaustavio sam se u krugu i postavio pitanje. "Da li će ovaj svet, Geten, postati član Ekumena poznatih svetova kroz pet godina?"
     Tišina. Stajao sam tamo, visio u središtu paučine ispredene od tišine.
     "Odgovorivo je", reče tkač tiho.
     Usledilo je olakšanje. Zakukuljeni kamenovi kao da su omekšali u kretnji; onaj koji me je onako neobično motrio počeo je nešto da šapuće svom susedu. Izišao sam iz kruga i pridružio se posmatračima uz ognjište.
     Dvojica proroka i dalje su se držala povučeno, ne prozborivši ni reči. Jedan od njih je s vremena na vreme podizao levu ruku, a onda bi lako i hitro potapšao po podu deset ili dvadeset puta, da bi posle toga nastavio nepomično da sedi. Nijednog od njih dvojice nisam ranije video; oni su lude, rekao je Gos. Bili su pomračenog uma. Gos ih je nazivao "podelioci vremena", što je moglo da znači šizofreničari. Iako se karhidski psiholozi nisu koristili telepatijom, što ih je izjednačavalo sa slepim hirurzima, bili su umešni u radu drogama, hipnozom, lokalnim šokovima, krioničkim dodirom i raznim mentalnim terapijama; upitao sam da li bi ona dvojica psihopata mogla da budu izlečena. "Izlečena?" iznenadio se Gos. "Da li biste izlečili pevača od njegovog glasa?"
     Petorica drugih u krugu bili su prebivaoci Oterhorda, vični handarskoj disciplini prisutnosti; dok su upražnjavali proricanje, objasnio mi je Gos, morali su da budu neženje, da se uzdržavaju od opštenja tokom razdoblja seksualne potencije. Jedan od ovih neženja morao je da bude u kemeru tokom proricanja. Mogao sam da razaberem ko je to, budući da sam naučio da uočavam tanane fizičke naglašenosti, svojevrsnu blistavost, koja prati prvu fazu kemera.
     Uz kemera je sedeo nastrani.
     "On je došao iz Sprevea sa lekarom", kazao mi je Gos. "Neke proročke grupe veštački izazivaju nastranost kod normalne osobe, ubrizgavajući joj ženske ili muške hormone u danima pre ovog čina. Samo, bolje je imati prirodnog. On rado dolazi; godi mu da bude na glasu."
     Gos je upotrebio zamenicu koja označava mužjaka kod životinja, a ne onu za ljudsko biće u muškoj ulozi pri kemeru. Izgledalo je da mu je pomalo nelagodno. Karhiđani slobodno raspravljaju o stvarima vezanim za seks i govore o kemeru kako sa poštovanjem, tako i sa uživanjem, ali bi postajali ćutljivi kada bi se reč povela o nastranostima - odnosno, bar kada bih im ja bio sagovornik. Trajnija produženja razdoblja kemera, sa stalnom hormonalnom neuravnoteženošću u korist bilo muškog ili ženskog pola, dovode do onoga što oni nazivaju nastranost; ova pojava nije retka; tri ili četiri postotka odraslih predstavljaju u fiziološkom pogledu nastrane ili abnormalne pojedince - odnosno normalne, prema našim merilima. Oni nisu isključeni iz društva, već se prema njima ispoljava izvesna prezriva popustljivost, slično kao što je to sa homoseksualcima u mnogim biseksualnim društvima. Izraz kojim se oni označavaju na karhidskom slengu znači polumrtvi. Oni su jalovi.
     Pošto mi je uputio onaj prvi, drugi, čudni pogled, nastrani iz skupine proroka nije više obratio pažnju ni na kog drugog do na osobu uz sebe, kemera, čija će sve izraženija seksualnost i dalje rasti, da bi je konačno neprestana, prekomerna muškost nastranog dovela do pune ženske seksualne sposobnosti. Nastrani je neprekidno tiho govorio, naginjući se prema kemeru, koji je samo retko odgovarao i kao da je stalno uzmicao. Niko drugi već poduže nije izustio ni reč, nije bilo nikakvog drugog zvuka do šapata, do šaptavog glasa nastranog. Fakse je netremice posmatrao jednu od luda. Nastrani najednom, hitro i blago, položi svoju ruku na kemerovu. Kemer se trže kao oparen, uz izraz straha ili odvratnosti, i baci pogled prema Fakseu kao da od njega traži pomoć. Fakse je ostao nepomičan. Kemer je nastavio da sedi i više se nije trgnuo kada ga je nastrani ponovo dodirnuo. Jedna od luda podiže glavu i isceri se dugim, pritvornim, napevnim smehom: "Ah-ah-ah-ah..."
     Fakse podiže ruku. Istog trena sva lica u krugu upraviše se prema njemu, kao da je on sakupio njihove poglede u snop, u kanuru.
     Bilo je popodne i padala je kiša kada smo ušli u dvoranu. Sivo svetlo ubrzo je zgaslo sa prozorskih proreza pod strehom. Sada beličaste pruge svetlosti pružale su se poput zakošenih, utvarnih jedara, dugački trouglovi i pravougaonici, od zida do poda, preko lica devetoro proroka; prigušeni komadići i krhotine sjaja meseca koji se upravo dizao povrh šume, napolju. Vatra je odavno zgasla, tako da nije bilo nikakve druge svetlosti do tih pruga i kosina bledila koje su gamizale preko kruga, ocrtavajući poneko lice, ruku, nepomična leđa. Zakratko sam razabrao Fakseov profil, ukočen poput bledog kamena u raspršenoj prašini svetlosti. Dijagonala mesečine nastavila je da puzi i došla je do jedine tamne gure, kemera, glave oslonjene o kolena, šaka stisnutih o pod, tela koje se treslo ravnomernim drhtajima, praćenim tapkanjem ludinih ruku po kamenu u tmini s druge strane kruga. Bili su povezani, svi oni, poput tačaka za koje je zakačena paučina. Osetio sam, želeo to ili ne, tu vezu, to opštenje koje je teklo, bez reči, nemušto, kroz Faksea, i koje je on nastojao da ustrojava i usmerava, budući da je bio središte, tkač. Prigušeno svetlo se rastočilo i sasvim zgaslo, uspuzavši se uz istočni zid. Tkanje sile, napetosti, tišine i dalje je raslo.
     Pokušao sam da izbegnem vezu sa umovima proroka. Osećao sam se veoma nelagodno zbog te utihle električne napetosti, zbog osećanja da bivam uvlačen unutra, da postajem tačka ili obličje u tom ustrojstvu, u tkanju. Ali kada sam postavio zapreku, ispalo je još gore; osetio sam se odsečen, zapreten u vlastiti um opsednut priviđenjima vida i dodira, vrevom mahnitih slika i predstava, nepovezanih prikaza i nadražaja, sve odreda sa seksualnim nabojem i groteskno silovitih, crvenih i crnih uskomešanosti erotske jarosti i pomame. Bio sam okružen velikim, razjapljenim rupama krzavih ivica, vaginama, ranama, čeljustima pakla, izgubio sam ravnotežu, stao sam da padam... Kada ne bih uspeo da odagnam taj haos, stvarno bih pao, sišao bih s uma, a nije bilo načina da se on odagna. Delovanje empatičkih i paraverbalnih sila, izuzetno moćnih i pometenih, poteklih iz seksualnih nastranosti i osujećenja, iz pomračenosti uma koja iskrivljuje vreme, iz zastašujuće discipline sveukupne usredsređenosti i zebnje pred neposrednom stvarnošću, stajalo je daleko izvan moje moći obuzdavanja ili kontrole. Pa ipak, te sile su se nalazile pod kontrolom: Fakse je i dalje predstavljao središte. Časovi i sekunde su proticali, mesečina je zasjala na pogrešnom zidu, nije bilo mesečine već samo tame, a u središtu svekolike tame nalazio se Fakse: tkač: žena, žena odevena u svetlost. Svetlost je bila srebro, srebro je bilo oklop, oklopljena žena sa mačem. Svetlost je blesnula iznenada i nesnosno, svetlost duž njenih udova, plamen, i ona povika gromoglasno, u užasu i bolu: "Da, da, da!"
     Ponovo otpoče napevni smeh lude: "Ah-ah-ah-ah." Postajao je sve viši i viši, pretvarajući se u titrajući krik, koji je stao da optrajava, znatno duže nego što je ijedan glas kadar da vrišti, krik koji ide pravo preko vremena. Nešto se pokrenulo u tami, usledilo je komešanje i micanje, preraspodela drevnih stoleća, izmicanje predskazanja. "Svetla, svetla", povika jedan grlati glas u krupnim slogovima, samo jednom ili bezbroj puta. "Svetla. Truplo iz vatre, ovde. Malo svetla." Bio je to lekar iz Sprevea. On uđe u krug koji se već sasvim raspao. Kleknuo je pored luda, najkrhkijih karika, spojnica; obe su ležale sklupčane na podu. Kemer je ležao sa glavom položenom na Fakseova kolena, isprekidano dišući i još drhteći; blago i odsutno, Fakse ga je gladio po kosi. Nastrani je sedeo sam u jednom uglu, zlovoljan i utučen. Predstava je bila završena, vreme je ponovo normalno proticalo, tkanje sila raspalo se u nedostojanstvenost i klonulost. Gde je bio moj odgovor, zagonetnost orakuluma, dvosmisleni iskaz proročanstva?
     Spustio sam se na kolena pokraj Faksea. Pogledao me je svojim bistrim očima. Tog trenutka sam ga video kao što sam ga ugledao u tami, kao ženu oklopljenu svetlošću i usplamtelu u ognju koja viče: "Da..."
     Fakseov blagi glas raščinio je ovu prikazu. "Je li ti odgovoreno, pitaču?"
     "Odgovoreno mi je, tkaču."
     I odista mi je bilo odgovoreno. Kroz pet godina Geten će biti član Ekumena: da. Nije bilo zagonetnosti, izvrdavanja. Još tada sam postao svestan valjanosti tog odgovora, ne toliko kao proročanstva, kliko kao opažanja. Nisam mogao da prenebregnem vlastitu uverenost da je odgovor tačan. Posedovao je imperativnu jasnoću predosećanja.
     Raspolažemo NAFAL-brodovima, trenutnim komunikacijama i mentalnim opštenjem, ali još nismo uspeli da ukrotimo i spregnemo predosećanje. Zbog toga nam je valjalo poći na Geten.
     "Ja služim kao vlakno", reče mi Fakse dan ili dva posle proricanja. "Energija se sakuplja i sakuplja u nama, stalno biva vraćana natrag, pri čemu se impuls svaki put udvostručuje, sve dok se konačno ne probije i svetlost ne blesne u meni, oko mene, ja postajem svetlost... Starac iz tvrđave Arbin kazao je jednom da ako bi se tkač postavio u vakuum u trenutku odgovaranja, godinama bi nastavio da plamti. Upravo to jomešte veruju o Mešeu: da on jasno vidi prošlost i budućnost, ali ne samo za tren već tokom čitavog života posle pitanja Šorta. Teško je u to poverovati. Sumnjam da čovek to može da izdrži. Ali nije važno..."
     Nusut, sveprisutno i dvosmisleno poricanje handare.
     Koračali smo jedan pored drugoga i Fakse podiže pogled prema meni. Njegovo lice, jedno od najlepših ljudskih lica koje sam ikada video, izgledalo je čvrsto i tanano kao isklesan kamen. "U tami", reče on, "bilo nas je deset, ne devet. Nalazio se tamo i jedan stranac."
     "Da, nalazio se. Nisam imao zapreku protiv tebe. Ti si slušač, Fakse, prirodni empata; a sva je prilika i snažan prirodni telepata. Zbog toga i jesi tkač, onaj ko je kadar da održava napetosti i reakcije skupine u ustrojstvu koje se samo stalno pojačava, sve dok ga silna prenapregnutost ne raščini i omogući ti da dospeš do odgovora."
     Slušao je sa ozbiljnim zanimanjem. "Čudno je sagledati tajne moje discipline spolja, videti ih tvojim očima. Ja sam ih video jedino iznutra, kao onaj ko ih upražnjava."
     "Ako mi dopustiš... ako to želiš, Fakse, pokušao bih da opštim sa tobom govorom uma." Sada sam bio uveren da je on prirodni opštitelj; njegova saglasnost i malo vežbe doprineli bi da se ukloni nesvesna zapreka kojom se ogradio.
     "Ako bi to učinio, onda bih ja čuo šta drugi misle?"
     "Ne, ne. Ne više nego što to već činiš kao empata. Govor uma predstavlja opštenje, dobrovoljno odaslano i primano."
     "Zašto onda ne govoriti naglas?"
     "Pa, čovek može da laže kad govori."
     "Ali ne i kada opšti umom?"
     "Ne hotimice."
     Fakse je nekoliko trenutaka razmišljao. "Ta disciplina mora da pobuđuje zanimanje kraljeva, političara i poslovnih ljudi."
     "Poslovni ljudi počeli su da se bore protiv korišćenja opštenja umom kada je ustanovljeno da ono predstavlja umeće koje se može naučiti; decenijama su ga držali izvan zakona."
     Fakse se osmehnu. "A kraljevi?"
     "Više nemamo kraljeva."
     "Da. Shvatam... Pa, zahvaljujem ti, Dženri. Ali moj posao je neučenje, a ne učenje. Radije još ne bih naučio veštinu koja će potpuno promeniti svet."
     "Perema tvom sopstvenom proročanstvu, ovaj svet biće promenjen, i to kroz samo pet godina."
     "Onda ću se i ja promeniti s njim, Dženri. Ali nemam nikakvu želju da ga sam menjam."
     Padala je kiša, dugotrajna, blaga kiša getenskog leta. Šetali smo pod stablima hemena na obroncima iznad tvrđave gde nije bilo staza. Kroz tamne krošnje slivalo se sivo svetlo, bistra voda kapala je sa skerletnih iglica. Vazduh je bio prohladan, ali prijatan, ispunjen zvucima kiše.
     "Fakse, reci mi nešto. Vi, handarate, raspolažete jednom nadarenošću za kojom žude ljudi na svim ostalim svetovima. Vi je imate. U stanju ste da proričete budućnost. Pa ipak, živite kao svi mi... izgleda da vam nije važno..."
     "A kako bi moglo da bude važno, Dženri?"
     "Pa, evo, ovako. Uzmimo, na primer, takmaštvo između Karhide i Orgoreina, onu razmiricu oko Sinotske doline. Kako mi se čini, Karhida je prilično izgubila obraz poslednjih nedelja. Zbog čega se kralj Argaven nije posavetovao sa svojim prorocima i upitao ih kakve korake da preduzme, ili kog člana kioremije da izabere za predsednika vlade, odnosno nešto tome slično?"
     "Ta pitanja je teško postaviti."
     "Ne shvatam zašto. Mogao je, naprosto, da pita: 'Ko će mi najbolje poslužiti kao predsednik vlade?' To bi bilo dovoljno."
     "Mogao je. Ali on ne zna šta sve može da znači to: najbolje mu poslužiti. Moglo bi da znači da bi izabrani čovek predao spornu dolinu Orgoreinu, otišao u izgnanstvo ili ubio kralja; moglo bi da znači mnoštvo stvari koje on ne bi očekivao niti prihvatio."
     "Morao bi, dakle, veoma tačno da postavi pitanje."
     "Da. Osim toga, bilo bi premnogo pitanja, shvataš. A čak i kralj mora da plati naknadu."
     "Da li biste mu mnogo tražili?"
     "Veoma mnogo", reče mirno Fakse. "Pitač daje onoliko koliko može da plati, kao što znaš. No, kraljevi su, ipak, dolazili kod proroka; ne odveć često, doduše..."
     "Šta ako je jedan od proroka i sam neko od moćnih ljudi?"
     "Prebivaoci tvrđave nemaju čin ni položaj. Ja mogu da budem poslat u Erenrang, u kioremiju; ako pođem tamo, onda dobijam natrag svoj položaj i senku, ali moje prorokovanje je time okončano. Ukoliko imam neko pitanje dok služim u kioremiji, onda bih otišao u tvrđavu Orgni, platio koliko mi se propiše i dobio odgovor. Ali mi iz handare ne želimo odgovore. Teško ih je, doduše, izbeći, ali nastojimo."
     "Čini mi se da ne razumem, Fakse."
     "Pa, vidiš, mi dolazimo u tvrđave poglavito zbog toga da bismo naučili koja pitanja da ne postavljamo."
     "Ali vi ste odgovarači!"
     "Izgleda da ti još nije jasno, Dženri, zbog čega mi usavršavamo i upražnjavamo proricanje?"
     "Nije..."
     "Da bismo pokazali savršenu beskorisnost znanja odgovora na pogrešna pitanja."
     Dugo sam razmišljao o tome dok smo išli jedan uz drugog po kiši, pod tamnim krošnjama Oterhordske šume. Pod belom kapuljačom Fakseovo lice izgledalo je umorno i spokojno, a sjaj mu se pritulio. Pa ipak, on je i dalje u meni pomalo izazivao strahopoštovanje. Kada bi me osmotrio svojim bistrim, blagim, iskrenim očima, taj pogled je izvirao iz tradicije stare trinaest hiljada godina: način mišljenja i način života tako drevni, tako ukorenjeni, tako celoviti i tako skladni da su ljudskom stvoru davali nepritvornost, moć, potpunost divlje životinje, veliko, neobično biće koje vas gleda pravo u oči iz svoje večne sadašnjosti...
     "Nepoznato", reče Fakse blagim glasom u šumi, "nepredskazano, nedokazano, to je ono na čemu se zasniva život. Neupućenost je temelj mišljenja. Nedokaz je temelj delanja. Kada bi bilo dokazano da nema Boga, ne bi bilo religije. Ne bi bilo handare, ne bi bilo jomeša, ne bi bilo ognjišnih božanstava, ne bi bilo ničega. Pa čak i ako bi bilo dokazano da Boga ima, opet ne bi bilo religije... Reci mi, Dženri, šta se zna? Šta je izvesno, predvidljivo, neumitno: jedina pouzdana stvar koju znaš o tvojoj i mojoj budućnosti?"
     "Da ćemo umreti."
     "Tako je. Postoji odista samo jedno pitanje na koje se može odgovoriti, Dženri, i mi taj odgovor već znamo... Jedina stvar koja život čini mogućim jeste neprekidna, nepodnošljiva neizvesnost: ne znati šta će se dogoditi."

6. JEDAN PUT U ORGOREN

     Probudio me je kuvar koji je uvek rano dolazio u kuću; imam dubok san, tako da je morao da me drmusa i da mi govori na uho: "Probudite se, probudite se, lorde Estravene, došao je glasnik iz kraljeve kuće!" Konačno sam ga razumeo; pometen bunovnošću i požurivanjem, hitro sam ustao i pošao prema vratima moje sobe, gde je čekao glasnik, da bih tako, go golcat i glup kao novorođenče, započeo izgnanstvo.
     Pročitavši hartiju koju mi je glasnik dao, rekoh samome sebi da je to ono što sam očekivao, premda ne tako brzo. Ali dok sam morao da posmatram čoveka kako zakucava tu prokletu hartiju na kućna vrata, činilo mi se kao da mi zabija čavle pravo u oči; okrenuo sam se na drugu stranu i ostao da stojim, otupeo i utučen, obrvan bolom koji nisam očekivao.
     Kada me je to minulo, postarao sam se oko onoga što je valjalo učiniti i kada su gongovi otkucali deveti čas, već sam napustio dvorac. Ništa me više nije zadržavalo. Poneo sam ono što sam mogao poneti. Što se tiče imetka i novca koji sam držao u banci, to nisam mogao da pretvorim u gotovinu zato što bih time izložio opasnosti ljude sa kojima bih obavio posao, a što su mi oni bili bolji prijatelji, time su se nalazili u većoj opasnosti. Napisao sam mom starom kemeru Ašeu na koji način može da izvuče korist od izvesnih stvari od vrednosti, kako bi ih sačuvao za naše sinove, ali sam mu i kazao da ne pokušava da mi šalje novac, zato što će Tibe držati granicu pod prismotrom. Nisam smeo da potpišem pismo. Pozvati nekoga telefonom značilo bi poslati ga u zatvor; pohitao sam sa odlaskom, pre no što neki neoprezni prijatelj dođe da me poseti, te tako izgubi novac i slobodu kao naknadu za prijateljstvo.
     Krenuo sam kroz grad prema zapadu. Zastao sam na jednoj raskrsnici i pomislio: zašto ne bih pošao na istok, preko brda i dolina do Kermlandije, pešice poput kakvog ubogog siromaha, natrag u Estre gde sam rođen, u onu kamenu kuću na surom planinskom obronku; zašto se ne vratiti starom domu? Tri ili četiri puta sam zastao i osvrnuo se. I svaki put sam uočio među ravnodušnim licima ulice poneko koje bi moglo da bude uhoda poslat da motri na moj odlazak iz Erenranga; takođe sam svaki put razabrao koliko je bila budalasta pomisao da se vratim kući. Predstavljalo bi to čisto samoubistvo. Rođen sam da živim u izgnanstvu, tako je izgledalo, i jedini način da se vratim u stari dom bio je da umrem. Stoga sam krenuo na zapad i nisam se više osvrtao. Za tri dana, koliko sam milošću dobio, stići ću, ako se ništa nepovoljno ne dogodi, najdalje do Kuzebena, u Zalivu, osamdeset pet milja odavde. Većina izgnanika bivala je upozorena jednu noć pre obznanjivanja naredbe o izgnanstvu, tako da je dobijala priliku da se otisne nekim brodom niz Ses, pre no što kapetanu zapreti kažnjavanje zbog ukazivanja pomoći. Ovakva širokogrudost nije, međutim, bila svojstvena Tibeu. Nijedan brodski kapetan više se ne bi usudio da me primi; u luci su me svi dobro poznavali, budući da sam je ja sagradio za Argavena. Nijedan vozač kopnenih čamaca takođe me više ne bi povezao, a od Erenranga do kopnene granice ima četiri stotine milja. Jedino što mi je, dakle, preostalo bilo je da se pešice uputim u Kuzeben.
     Kuvar je ovo shvatio. Smesta sam ga otpustio, ali, odlazeći, on je svu raspoloživu spravljenu hranu stavio u jedan zavežljaj i tako me opskrbio za predstojeća tri dana jurnjave. Ova uviđavnost me je spasila, baš kao i moju hrabrost, jer kad god bih se uz put zaustavio da se okrepim tim voćem i hlebom, svaki put bih pomislio: "Postoji jedan čovek koji me ne smatra izdajnikom; jer dao mi je ovo."
     Našao sam da je teško biti proglašen za izdajnika. Čudno koliko je to teško, budući da je sasvim lako prozvati nekoga izdajnikom; naziv je to koji se lepi, koji prianja, koji ubeđuje. I sam sam bio napola ubeđen.
     Stigao sam u Kuzeben u suton trećeg dana, brižan i bolnih nogu, budući da sam proteklih godina u Erenrangu živeo u bogatstvu i raskoši, gotovo ne hajući za pešačenje; pred kapijom malog grada ugledao sam Ašea kako me čeka.
     Bili smo kemeri sedam godina i imali smo dva sina. Budući da ih je on rodio, nosili su njegovo ime, Foret rem ir Osbot, i bili su podignuti u tom klanuognjištu. Pre tri godine on je otišao u tvrđavu Orgni i sada je nosio zlatni lanac neženje proroka. Nismo se videli tokom te tri godine; pa ipak, ugledavši mu lice u sumraku, pod kamenim lukom, učinilo mi se kao da je naša ljubavna veza prekinuta juče i razabrao sam vernost u njemu koja ga je nagnala da podeli moju zlehudu sudbinu. Iskusivši načas kako mnome ponovo ovladavaju minula osećanja, naljutio sam se; jer Ašeova ljubav oduvek me je silila da delam protiv srca.
     Prošao sam pored njega. Ako već moram da budem okrutan, nema nikakve svrhe to kriti i izigravati ljubaznost. "Tereme!" doviknuo je on i krenuo za mnom. Ubrzao sam korak niz strme ulice Kuzebena, u pravcu gatova. Sa mora je duvao južni vetar, šumeći među crnim krošnjama baštenskog drveća, a ja sam stao da hitam kroz taj topli, olujni, letnji suton što dalje od njega kao od kakvog ubice. No, on me je uskoro sustigao, jer noge su mi bile odveć umorne da bih brzo koračao. " Tereme, poći ću sa tobom", reče Aše.
     Ništa nisam odgovorio.
     "Pre deset godina, u ovom mesecu, tuvi, zakleli smo se..."
     "A pre tri godine ti si raskinuo zakletvu i ostavio me, što je bila mudra odluka."
     "Nikada nisam raskinuo zavet koji smo jedan drugome dali, Tereme."
     "Tačno. Zato što nije bilo nikakvog zaveta koji bi se raskinuo. Bio je to lažni zavet, drugi zavet. Ti to znaš; znao si to i onda. Jedini istinski zavet na vernost koji sam ikada dao nije bio izrečen, niti je mogao biti izrečen, a čovek kome sam se zakleo mrtav je i obećanje je prekršeno odavno. Ne duguješ mi ništa, niti ja tebi. Pusti me da odem."
     Dok sam govorio, moja ljutnja i ogorčenost okrenule su se od Ašea na mene i na moj život, koji je ostao iza mene poput prekršenog obećanja. Ali Aše to nije znao i oči mu se ispuniše suzama. On reče: "Da li bi uzeo ovo, Tereme? Ja ti ništa ne dugujem, ali te veoma volim." Pružio mi je mali zavežljaj.
     "Ne. Imam novaca, Aše. Pusti me da idem. Moram sam da pođem."
     Krenuo sam, a on me više nije pratio. Ali za mnom je pošla senka moga brata. Rđavo sam postupio što sam govorio o njemu. Sve što sam učinio bilo je rđavo.
     U luci me ništa dobro nije čekalo. Nije bilo nikakvog broda iz Orgoreina na koji bih se ukrcao i tako napustio tle Karhide do ponoći, kao što je trebalo da učinim. Na gatovima je bilo malo sveta, a i ti retki ljudi hitali su domovima; jedan čovek kome sam se obratio, neki ribar koji je opravljao motor svoje barkice, podigao je nakratko pogled prema meni, a zatim mi bez reči okrenuo leđa. Toga sam se i bojao. Čovek me je prepoznao; on ne bi znao za mene da nije bio upozoren. Tibe je poslao svoje najamnike da me preduhitre i da me zadrže u Karhidi sve dok ne istekne vreme koje sam dobio kao prednost. Sve do sada obrvavali su me samo bol i bes, ali ne i stah; uopšte mi nije padalo na pamet da bi naređenje o izganstvu moglo da predstavlja puki izgovor za moje smaknuće. Kada jednom izbije šesti čas, ja ću postati lak plen za Tibeove ljude i niko neće moći da poviče: "Ubistvo!" već samo: "Pravda je zadovoljena."
     Seo sam na jednu vreću peska, koja je služila kao brodski balast, u vetrovitim odsevima i tami luke. More je zapljuskivalo i šumelo oko šipova, ribarske barke su se ljuljale u svojim sidrištima, a na kraju dugačkog mola stajala je jedna svetiljka. Sedeo sam i zurio u tu svetlost i negde mimo nje, u tamu koja je polegla po moru. Neki se pokazuju veoma dorasli neposrednoj opasnosti, ali ne i ja. Moja glavna uzdanica je promišljenost. Kada sam se našao u stisci, najednom kao da sam otupavio i, sedeći na vreći peska, jedino sam razmišljao o tome da li je čovek u stanju da otpliva do Orgoreina. Led se povukao iz Čarisunskog zaliva već mesec ili dva i u vodi je bilo moguće nakratko opstati. Do orgotske obale ima, međutim, sto pedeset milja, a ja uopšte ne znam da plivam. Kada sam odvojio pogled od mora i ponovo ga upravio prema ulicama Kuzebena, zatekao sam samoga sebe kako gledam ne bi li se pojavio Aše u nadi da me on i dalje sledi. Upravo pri pomisli na to, stid me je trgao iz otupelosti i ponovo sam bio kadar da razborito razmišljam.
     Ako sam želeo da nešto postignem sa onim ribarom koji je i dalje petljao oko svoje barkice, imao sam na raspolaganju dva načina: mito ili silu; međutim, pokvareni motor nije opravdavao nijedno od toga dvoga. Krađa, onda. Ali motori ribarskih lađica stavljaju se u pogon ključem. Spojiti dovodne žice i tako upaliti motor, a onda izvesti brodić iz doka pod sjajem svetiljki na molu i otisnuti se na put za Orgorein - sve je to, budući da još nikada nisam vozio motornu barku, predstavljalo smešan, očajnički potez. Nijednom nisam vozio lađicu, ali sam zato veslao u čamcu po jezeru Ledene stope u Kermlandiji; i ovde se nalazio jedan čamac na vesla, vezan na spoljnjem doku između dve barke. Istog časa kada sam ga ugledao, rešio sam da ga ukradem. Potrčao sam molom, pod svetiljkama koje su zurile u mene, uskočio u čamac, odvezao vezivno uže, namestio vesla i izvezao se u valovite vode luke, gde su svetlosti klizile i zaslepljujuće se sjajile na tamnim talasima. Kada sam dobrano odmakao, prestao sam da veslam da bih podesio dršku jednog vesla koje nije glatko zahvatalo po vodi; bilo je to prilično važno, budući da me je, iako sam se nadao da će me sutra pokupiti neka orgotska patrola ili kakav ribar, čekalo dugo veslanje. Kada sam se nagao nad alku kojom je veslo bio pričvršćeno, najednom mi celo telo obuze neka slabost. Učinilo mi se da ću se onesvestiti i malksalo klonuh natrag na sedište. Bila je to bolest kukavičluka koja me je prožela. Ali nisam znao da mi je toliko kukavičluka ležalo zapretano u utrobi. A onda podigoh pogled i spazih dve prilike na kraju mola, slične dvema nemirnim, crnim grančicama pri udaljenoj električnoj svetlosti preko vode i tog časa mi pade na um da moja oduzetost možda nije posledica užasa, već nekog oružja na krajnjem dometu.
     Mogao sam da razaberem kako jedan od dvojice drži napadačku pušku i da je bila prošla ponoć zacelo bi pripucao iz nje i ubio me; ali napadačke puške dižu silnu buku, što bi nalagalo poprilična objašnjenja. Upotrebili su, dakle, sonični revolver. Kada je ovo oružje bilo podešeno da samo ošamuti žrtvu, njegovo rezonantno polje dostizalo je najviše stotinak stopa. Ne znam koliki mu je domet kada je podešeno da ubije, ali ja, izvesno, nisam bio daleko izvan njega, budući da sam se presamitio poput kakve bebe koja ima grčeve u stomaku. Počeo sam otežano da dišem, zato što me je polje koje je izazivalo oduzetost zahvatilo po prsima. Kako će oni svakoga časa krenuti motornim čamcem da me dokrajče, nisam imao više vremena za gubljenje presamićen nad veslima i boreći se za dah. Iza mojih leđa, a ispred čamca, pružala se tama i u tu tamu sam morao da veslam. Počeo sam da pravim zaveslaje malaksalim rukama, neprestano motreći na šake kako bih bio siguran da držim vesla, budući da to uopšte nisam osećao. Stigao sam tako u nemirne vode i neprozirnu tminu otvorenog zaliva. Tu sam morao da se zaustavim. Sa svakim zaveslajem ukočenost ruku mi se povećavala. Srce mi je kucalo nepravilnim ritmom, a pluća kao da su zaboravila kako da se domognu vazduha. Pokušao sam ponovo da veslam, ali uopšte nisam bio siguran da li mi se ruke pokreću. Probao sam zatim da podignem vesla u čamac, ali ni za to nisam bio kadar. Kada me je snop reflektora sa lučkog patrolnog broda pronašao u noći, poput pahuljice na polju čađi, nisam više mogao čak ni da odvratim pogled od bleska.
     Odvojili su mi šake od vesala, izneli me iz čamca i položili kao crnu ribu izvađene utrobe na palubu patrolnog broda. Osećao sam kako me posmatraju, ali nisam mogao dobro da razaberem šta govore; izuzetak je bio jedino kapetan broda, koji se isticao po tonu; on je kazao: "Još nije šesti čas", a zatim dodao, odgovarajući nekome: "Šta me se to tiče? Kralj ga je izgnao i ja ću izvršiti samo lično kraljevo naređenje, a ne i nekog nižeg od njega."
     I tako, uprkos zapovestima koje su sa obale radiom izdavali Tibeovi ljudi i uprkos ubeđivanjima svog podoficira koji se bojao odmazde, taj oficir kuzebenške patrole prevezao me je preko Čarisunskog zaliva i bezbedno me iskrcao u orgoreinsku luku Šelt. Da li je to učinio iz šifgretora, protiv Tibeovih ljudi koji bi ubili nenaoružanog čoveka, ili iz milosrđa - ne znam. Nusut. "Ono što je dostojno divljenja, ne može se objasniti."
     Pridigao sam se kada se orgotska obala zasivela iz jutarnje magle, uspeo sam da pokrenem noge i nekako sam sišao sa broda u priobalne ulice Šelta, ali sam negde u njima ponovo pao. Kada sam došao k svesti, obreo sam se u satrpezničkoj bolnici četvrtog čarisunskog obalnog kraja, u dvadeset četvrtom satrpezništvu Senetniju. Ustanovio sam to pouzdano, zato što je bilo otisnuto, odnosno izvezeno orgotskim pismom na uzglavlju kreveta, na postolju svetiljke koja je stajala uz postelju, na metalnoj šolji sa stočića, na stočiću, na hiebima bolničara, na posteljini i na spavaćici koju sam ja nosio. Ušao je jedan lekar i obratio mi se: "Zašto ste se opirali doteu?"
     "Nisam bio u doteu", rekoh. "Bio sam u soničnom polju."
     "Vaši simptomi ukazivali su na osobu koja se opirala fazi opuštanja dotea. "Bio je to stari, iskusni lekar, koji me je na kraju nagnao da se saglasim sa mogućnošću da sam koristio snagu dotea da bih se suprotstavio oduzetosti dok sam veslao, čak i ne znajući da to činim; a onda, jutros, za vreme faze tangena, kada se mora mirovati, ja sam ustao i koračao, što me je umalo stajalo glave. Pošto se moje stanje poboljšalo u meri koja ga je zadovoljila, kazao mi je da mogu da iziđem iz bolnice kroz dan ili dva, a zatim je prešao do naredne postelje. Iza njega je došao inspektor.
     Iza svakog čoveka u Orgoreinu dolazi po jedan inspektor.
     "Ime?"
     Ja ga nisam pitao za njegovo. Moram da naučim da živim bez senki, kako to čine u Orgoreinu; da se ne vređam; da ne vređam beskorisno druge. Ipak mu nisam kazao puno ime, izostavivši ognjišno, zato što se ono ne tiče nikoga u Orgoreinu.
     "Terem Hart? To nije orgotsko ime. Iz kog ste satrpezništva?"
     "Iz Karhide."
     "To nije orgoreinsko satrpezništvo. Gde su vam ulazna viza i lične isprave?"
     Stvarno, gde li su mi isprave?
     Poprilično su me ispreturali i ispretresali na ulicama Šelta pre no što me je neko dovezao u bolnicu, gde sam stigao bez isprava, ličnih stvarčica, kaputa, cipela i gotovine. Kada mi je to rečeno, nije me obuzela ljutnja, već sam prasnuo u smeh; na dnu rupe nema ljutnje. Inspektora je uvredio moj smeh. "Zar ne shvatate da predstavljate ubogog stranca koji je uza sve i neregistrovan? Kako mislite da se vratite u Karhidu?"
     "U mrtvačkom sanduku."
     "Ne smete da dajete neprilične odgovore na službena pitanja. Ako nemate nameru da se vratite u svoju zemlju, bićete upućeni na dobrovoljačko dobro gde je pravo mesto za zločinački ološ, tuđince i neregistrovane osobe. U Orgoreinu nema drugog mesta za uboge i podrivače reda. Bolje izjavite da imate nameru da se kroz tri dana vratite u Karhidu, ili ću biti..."
     "Prognan sam iz Karhide."
     Lekar koji je stajao uz susednu postelju i koji se okrenuo na pomen mog imena pozvao je tog časa inspektora u stranu i stao sa njim nešto da šapuće. Inspektorovo lice postajalo je sve kiselije poput ustajalog piva; kada mi je ponovo prišao, obratio mi se uz prilično oklevanja i izgovarajući svaku reč preko volje: "Pretpostavljam da ćete mi izjaviti svoju nameru da podnesete molbu za odobrenje stalnog boravka u Velikom Satrpezništvu Orgoreinu ukoliko dobijete i zadržite neki koristan posao kao registrovan broj u nekom satrpezništvu ili okrugu?"
     Rekoh: "Da." Prizvuk šale sasvim je iščezao pri pomeni reči stalni, jedne od najneumitnijih koje postoje.
     Pet dana kasnije odobrili su mi stalni boravak dok budem registrovan kao broj u okrugu Mišnori (za šta sam podneo zahtev) i dobio sam privremene lične isprave za putovanje do tog grada. Bio bih gladovao tih pet dana da me stari lekar nije zadržao u bolnici. Dopadalo mu se da ima za štićenika jednog karhidskog predsednika vlade, a predsednik vlade bio mu je zahvalan na tome.
     Odradio sam put do Mišnorija kao utovarivač kopnenih čamaca iz sastava jednog karavana koji je prevozio svežu ribu iz Šelta. Putovanje je bilo brzo i ispunjeno ribljim mirisima, okončavši se na velikim tržnicama južnog Mišnorija, gde sam uskoro našao posao u ledarama. Na takvim mestima leti uvek ima posla oko utovarivanja, pakovanja, uskladištavanja i prevoza lakopokvarljive robe. Poglavito sam radio oko ribe, a stanovao sam na jednom ostrvu uz tržnice sa ostalim radnicima iz ledare; nazivali su ga Riblje ostrvo; celo je zaudaralao od nas. Ali posao mi se dopadao zato što sam po vasceli dan mogao da ostanem u rashladnim skladištima. Leti je Mišnori pravio parno kupatilo. Brdske kapije su zatvorene; reka vri; ljudi se znoje. U mesecu okreu čitavih deset dana i noći temperatura nije silazila ispod šezdeset stepeni, a jednom je dostigla čak osamdeset osmi podeljak. Primoran da iziđem u tu usijanu pećnicu iz mog ledenog ribljeg pribežišta u smiraj dana, odšetao bih nekoliko milja do kindererskog keja, gde ima drveća i gde se može posmatrati velika reka, premda se do nje ne može spustiti. Tu bih dugo tumarao i tek se kasno vraćao na Riblje ostrvo kroz vrelu, zagušljivu noć. U delu Mišnorija gde sam stanovao porazbijali su ulične svetiljke, kako bi ono što čine izvodili pod plaštom noći. Ali inspektorska kola neprestano su se vrzmala po tom kraju i šarala snopovima svojih farova mračne ulice, otimajući od ubogog sveta jedinu intimnost koju je posedovao - noć.
     Novi zakon o registraciji tuđinaca donesen u mesecu kusu kao potez u okršaju senki sa Karhidom obesnažio je moju prethodnu registraciju i ostavio me bez posla, tako da sam narednih pola meseca morao da provedem u čekaonicama nebrojenih inspektora. Drugari sa posla pozajmljivali su mi novac i krali mi ribu za obroke, tako da nisam skončao od gladi pre no što sam ponovo bio registrovan; ali izvukao sam valjan nauk iz toga. Dopali su mi se ti grubi, odani ljudi, premda su oni živeli u stupici iz koje nije bilo uzmaka, a mene je čekao posao sa svetom koji sam manje voleo. I tako sam započeo telefonske pozive koje sam odlagao tri meseca.
     Dok sam narednog jutra prao košulju u perionici u dvorištu Ribljeg ostrva, zajedno sa još nekolicinom drugih, pri čemu smo svi bili nagi ili polunagi, začuo sam kroz paru, smrad prljavštine i ribe i pljuskanje vode kako me neko doziva po ognjišnom imenu; u perionici se pojavio satrpeznik Jegej: izgledao je u dlaku isti kao i na prijemu priređenom u čast postavljenja arhipelaškog ambasadora u svečanoj dvorani erenranškog dvorca pre sedam meseci. "Iziđite ovamo, Estravene", reče on visokim, grlenim, nosnim glasom mišnorskog bogataša. "Ostavite, zaboga, tu prokletu košuljetinu."
     "Nemam nijednu drugu."
     "Izvadite je onda iz te sapunice i dođite. Ovde je pakleno vruće."
     Ostali ga radoznalo osmotriše oporim pogledima, poznavajući ga kao imućnika, ali nisu imali pojma da je on jedan od satrpeznika. Nije mi se dopalo to što je lično došao ovamo; trebalo je da pošalje nekoga po mene. Samo su se retke Orgote odlikovale osećanjem mere. Želeo sam da ga što pre izvedem odavde. Vlažna košulja bila je neupotrebljiva, pa sam zato kazao jednom momku bez ognjišta, koji se muvao po dvorištu, da je obuče i tako mi je sačuva dok se ne vratim. Moji dugovi i najamnina bili su plaćeni, a isprave su mi se nalazile u džepu hieba; bez košulje, otišao sam sa ostrva uz tržnice i zaputio se sa Jegejem ponovo u domove imućnih.
     Kao njegov "sekretar" ponovo sam bio registrovan u orgoreinskim službenim knjigama, ali ne više u svojstvu broja, već kao zavisnik. Imena im nisu bila važna, već su morali da imaju etikete, da kažu vrstu pre no što vide stvar. Ali ovoga puta etiketa je bila dobra, bio sam zavisnik i ubrzo sam došao do toga da proklinjem svrhu koja me je dovela ovde da jedem tuđi hleb. Jer još čitavih mesec dana ni na koji način mi nisu stavili do znanja da sam se i za korak primakao ostvarenju te svrhe nego onda dok sam se nalazio na Ribljem ostrvu.
     Kišne večeri poslednjeg dana leta Jegej je poslao po mene da dođem u njegovu radnu sobu, gde sam ga zatekao u razgovoru sa satrpeznikom sekevske oblasti Obsleom, koga sam upoznao kada je jednom boravio u Erenrangu, predvodeći komisiju orgotske tgovačke mornarice. Nizak i povijen unazad, sa malim, trouglastim očima i debelim, ravnim licem, predstavljao je suštu suprotnost Jegeju koji je bio slabunjav i koščat. Izgledali su kao strašilo i kicoš, ali bili su nešto više od toga. Spadali su među trideset trojicu koji su vladali Orgoreinom; no, i od toga su bili nešto više.
     Izmenjane su učtivosti i ispijena je po čašica sitiške živovode, a onda je Obsle uzdahnuo i kazao mi: "Recite mi, sada, zbog čega ste učinili ono što ste učinili u Sasinotu, Estravene, jer ako je ikada postojao čovek za koga sam smatrao da nije kadar da pogreši u proceni pravog časa da nešto preduzme ili u odmeravanju šifgretora, onda ste to bili vi."
     "Strah je u meni odneo prevagu nad oprezom, satrpezniče."
     "Od kog vraga strah? Čega se to bojite, Estravene?"
     "Onoga što se sada zbiva. Nastavka borbe za prestiž u Sinotskoj dolini; poniženja Karhide, srdžbe koja niče iz poniženja; iskorišćenja te srdžbe koje sprovodi karhidska vlada."
     "Iskorišćenja? U koju svrhu?"
     Obsle nije bio vičan ophođenju; Jegej, tanan i peckav, prekide ga: "Satrpezniče, lord Estraven je moj gost i kao takav ne bi trebalo da bude podvrgnut ispitivanju..."
     "Lord Estraven će odgovarati na pitanja kada i kako mu se to bude ushtelo, kao što je to oduvek činio", reče Obsle, iscerivši se, igla skrivena u gromuljici sala. "Zna da je ovde među prijateljima."
     "Stičem prijatelje tamo gde ih nađem, satrpezniče, ali više ne nastojim da ih dugo zadržim."
     "To mi je jasno. Pa ipak, mi možemo zajedno da vučemo sanke, a da pri tom ne budemo kemeri, kako mi to kažemo u Eskeveu, ha? Do sto đavola, znam zbog čega ste izgnani, dragoviću moj; zato što više volite Karhidu od njenog kralja."
     "Možda pre zato što više volim kralja od njegovog rođaka."
     "Ili zato što više volite Karhidu od Orgoreina", reče Jegej. "Grešim li, lorde Estravene?"
     "Ne, satrpezniče."
     "Mislite li, onda", reče Obsle, "da Tibe želi da upravlja Karhidom kao što mi upravljamo Orgoreinom: delotvorno?"
     "Mislim. Smatram da Tibe može, iskoristivši spor oko Sinotske doline kao podsticaj i zaoštravajući ga prema potrebi, kroz samo godinu dana da dovede do većih promena u Karhidi nego što su se tamo zbile tokom celog poslednjeg hiljadugodišta. Na raspolaganju mu stoji uzor prema kome može da dela: sarf. Osim toga, zna kako da igra na Argavenove strahove. To je lakše nego da pokuša da u Argavenu probudi hrabrost, kao što sam ja činio. Ako Tibe bude uspeo, vi ćete, gospodo, ubrzo shvatiti da ste dobili neprijatelja koji vas je dostojan."
     Obsle klimnu. "Odustajem od šifgretora", reče Jegej. "Šta imate na umu, Estravene?"
     "Sledeće: da li će Veliki kontinent biti dovoljan za dva Orgoreina?"
     "Aj, aj, aj, ista pomisao", reče Obsle," ista pomisao: usadili ste mi je u glavu odavno, Estravene, i ja je se više nisam mogao otresti. Senka nam postaje odveć duga. Prekriće i Karhidu. Neprijateljstvo između dva klana, da; sukob između dva grada, da; granični spor, nekoliko zapaljenih ambara i ubistava, da; ali neprijateljstvo između dva naroda; sukob u kome bi učestvovalo pedeset miliona duša? O, tako mi Mešeovog slatkog mleka, ta slika sasvim mi je poremetila san mnogih noći i zbog nje sam se budio sav u znoju... Nismo bezbedni, nismo bezbedni. Ti to znaš, Jegeje; sam si to kazao na svoj način mnogo puta."
     "Do sada sam trinaest puta glasao protiv daljeg podstrekavanja spora oko Sinotske doline. Ali čemu je to koristilo? Prevlasna klika ima uvek spremnih dvadeset glasova i svaki Tibeov potez samo pojačava sarfovu kontrolu nad tom dvadesetoricom. On podiže ogradu preko doline, postavlja duž nje stražu naoružanu napadačkim puškama... napadačkim puškama! Mislio sam da ih drže po muzejima. Tibe pruža prevlasnoj kliki izazov kad god joj je potreban."
     "I tako osnažuje Orgorein. Ali i Karhidu. Svaki korak kojim uzvratite na njegove provokacije, svaki potez kojim ponizite Karhidu, svaki poen koji osvojite u trci za prestiž poslužiće za ojačanje Karhide, sve dok se ona ne izjednači sa vama, cela kontrolisana iz jednog središta, kao što je to slučaj sa Orgoreinom. A u Karhidi se napadačke puške ne drže po muzejima. Kraljevi čuvari su opremljeni njima."
     Jegej je svima natočio još po jednu čašicu živovode. Orgotsko plemstvo pije to skupoceno, vatreno piće, dobavljano iz Sita, udaljenog pet hiljada milja preko maglovitih mora, kao da je posredi obično pivo. Obsle obrisa usta i žmirnu.
     "Dobro", reče on, "sve je to uglavnom onako kao što sam mislio i kao što mislim. A mislim da moramo zajedno da vučemo sanke. Ali pre no što se spregnemo, imam jedno pitanje, Estravene. Navukli ste mi kapuljaču sasvim preko očiju. Recite mi sada: šta se krije iza svih onih nejasnosti, neodređenosti i trićarija o tobožnjem izaslaniku sa druge strane meseca?"
     Dženli Ai je, dakle, zatražio dozvolu da uđe u Orgorein.
     "O izaslaniku? On je ono što tvrdi da jeste."
     "A to je..."
     "Izaslanik sa drugog sveta."
     "Pustite sad te vaše vraške, senovite, karhidske metafore, Estravene. Odustao sam od šifgretora, odbacio sam ga. Da li biste mi odgovorili?"
     "To sam i učinio."
     "Je li on tuđinsko biće?" upita Obsle, a Jegej dodade: "I imao je audijenciju kod kralja Argavena?"
     Obojici sam potvrdno odgovorio. Za trenutak su i jedan i drugi ostali bez reči, a onda zaustiše da govore u isti mah, čak i ne pokušavši da prikriju pobuđeno zanimanje. Jegej je hteo da pođe okolišnim putem, ali je Obsle odmah prešao na stvar: "Kakvo je, onda, on mesto zauzimao u vašim planovima? Izgleda da ste igrali na njega i izgubili. Zbog čega?"
     "Zato što mi je Tibe podmetnuo nogu. Držao sam oči upravljene ka zvezdama, a nisam gledao u kal po kome hodam."
     "Bavili ste se astronomijom, dragoviću moj?"
     "Biće bolje da se svi pozabavimo njome, Obsle."
     "Predstavlja li taj izaslanik pretnju po nas?"
     "Mislim da ne predstavlja. On od svog naroda donosi ponude za uspostavljanje veza, za trgovinu, pregovaranje i savez i ništa više. Došao je sam, bez oružja i odbrane; jedino je imao uređaj za komuniciranje i brod, koji nam je dopustio da podrobno ispitamo. Nema razloga da ga se plašimo, mislim. Pa ipak, on donosi u svojim praznim šakama kraj kraljevstva i satrpezništva."
     "Zašto?"
     "Kako bi drugačije trebalo da postupamo sa strancima, do kao sa braćom? Kako bi Geten trebalo da se postavi prema zajednici od osamdeset svetova, do kao jedan svet?"
     "Osamdeset svetova?" upita Jegej i nelagodno se nasmeja. Obsle me popreko pogleda i reče: "Dođe mi da pomislim kako ste premnogo vremena proveli sa ludakom u njegovom dvorcu, te ste tako i sami poludeli... Za ime Mešea! Kakvo je to trućanje o savezima sa suncima i o pregovorima sa mesecom? Kako je taj prijaško stigao ovamo, jašući na kometi ili opkoračivši meteor? Brod, kakav to brod plovi vazduhom? Praznim svemirom? Pa ipak, vi niste ništa luđi nego što ste ranije bili, Estravene, što će reći lukavo ludi, mudro ludi. Svi Karhiđani su sišli s uma. Samo vi i dalje vodite, moj lorde, ja vas pratim. Nastavite!"
     "Nemam šta da nastavim, Obsle. Kuda bih ja to mogao da nastavim i gde da idem? Vi biste, međutim, negde mogli da stignete. Ako biste malo pratili izaslanika, on bi vam mogao pokazati put iz Sinotske doline, iz ovog rđavog smera kojim smo se deli."
     "Vrlo dobro. Počeću da se bavim astronomijom pod stare dane. Kuda će me to odvesti?"
     "Ka veličini, ako budete išli mudrije nego što sam to ja učinio. Gospodo, ja sam bio sa izaslanikom, video sam njegov brod kojim je prevalio prazninu i pouzdano znam da je on istiniti i pravi glasnik sa nekog mesta koje nije ova zemlja. U pogledu časnosti njegove poruke i verodostojnosti njegovog opisa tog mesta stvari nisu sasvim pouzdane; tu se jedino može prosuditi onako kako bi se prosudio bilo koji drugi čovek; ukoliko bi on bio jedan od nas, ja bih ga nazvao časnim čovekom. Tako ćete možda i vi prosuditi. Ali jedno je izvesno: u njegovom prisustvu linije iscrtane na tlu ne predstavljaju više međe, nisu više odbrana. Pred vratima Orgoreina stoji veći izazivač od Karhide. Ljudi koji prihvate taj izazov, koji prvi otvore vrata zemlje, biće vođe svih nas. Svih: sva tri kontinenta: cele zemlje. Naša nova međa nije više linija povučena između dva brda, već linija koju pravi naša planeta kružeći oko sunca. Straćiti šifgretor na neki manji ulog predstavljalo bi sada sasvim budalast potez."
     Imao sam Jegeja, ali Obsle je sedeo utonuo u svoje salo, posmatrajući me sitnim očima. "Da bi se poverovalo u to, potrebno je mesec dana", reče on. "I da su to izrekla ma čija druga usta do vaša, Estravene, držao bih da je u pitanju puka obmana, mreža za naš ponos istkana od zvezdanog sjaja. Ali poznajem vaš kruti vrat. Odveć je krut da bi se priklonio uroti o tobožnjem padu u nemilost skovanoj s namerom da nas obmanete. Ne mogu da poverujem da govorite istinu, ali i znam da biste se od laži ugušili... Lepo, lepo. Da li će on razgovarati sa nama, kao što izgleda da je razgovarao sa vama?"
     "Upravo to i traži: da govori, da ga saslušaju. Tamo ili ovde. Tibe će ga ućutkati ako ponovo bude pokušao da nađe slušaoce u Karhidi. Bojim se za njega, čini mi se da ne shvata u kakvoj se opasnosti nalazi."
     "Da li ćete nam kazati ono što znate?"
     "Hoću; ali postoji i neki razlog zbog koga on ne bi mogao da dođe ovde i lično vam sve kaže?"
     Blago grickajući nokat, Jegej reče: "Mislim da ne postoji. On je zatražio dozvolu da uđe u Satrpezništvo. Karhida se ne protivi tome. Njegov zahtev uzet je u razmatranje..."