7. PITANJE SEKSA

     Iz radnih beleški Ong Tot Opong, istraživača iz sastava prve ekumenske ekipe koja se spustila na Geten/Zimu, ciklus 93, e.g. 1448.

     1448. dan 81. Prilično je verovatno da oni predstavljaju ishod opita. Ima nečeg nelagodnog u ovoj pomisli. Ali sada kada postoje dokazi o tome da je i zemaljska kolonija bila opit, zasad jedne hainske Normalne grupe na svetu sa vlastitim protohominidnim domorocima, ta mogućnost se više ne može prenebreći. Osnivači kolonija jamačno su upražnjavali genetsko manipulisanje na čoveku; nikako se drugačije ne mogu rastumačiti hilfovi sa S-a ili degenerisani krilati hominidi sa Rokanona; postoji li neko drugo objašnjenje getenjanske seksualne fiziologije? Plod slučaja? Možda. Prirodno odabiranje? Teško. Njihova dvopolnost ima sasvim malu ili nema nikakvu adaptivnu vrednost.
     Zašto izabrati tako negostoljubiv svet kao poprište opita? Tinibosol smatra da je kolonija osnovana tokom dugotrajnog međuledenog razdoblja. Prvih četrdeset ili pedeset hiljada godina njenog postojanja uslovi su ovde mogli da budu prilično pogodni. U vreme kada je led ponovo počeo da se širi, hainsko Povlačenje već se okončalo i žitelji kolonije našli su se prepušteni sami sebi, postavši napušteni opit.
     Razmišljam o poreklu getenjanske seksualne fiziologije. Šta, zapravo, znam o njoj? Otie Nimov izveštaj iz oblasti Orgoreina pomogao mi je da odbacim neke moje ranije pogrešne pretpostavke. Prvo ću izložiti sve ono što pouzdano znam, a potom ću izneti teorije; najpre činjenice.
     Seksualni ciklus u proseku traje od dvadeset šest do dvadeset osam dana (oni o njemu obično govore kao o dvadeset šestodnevnom ciklusu, kako bi ga poklopili sa svojim lunarnim ciklusom). Dvadeset jedan ili dvadeset dva dana pojedinac je somer, seksualno neaktivan, pritajen. Otprilike osamnaestog dana hipofizno lučenje stavlja u dejstvo hormonalne promene i dvadeset drugog ili dvadeset trećeg dana pojedinac ulazi u kemer, estrus. U prvoj fazi kemera (na karhidskom: seher) osoba ostaje u potpunosti dvopolna. Rod i polna moć ne stiču se u izdvojenosti. Ukoliko se Getenjanin, koji je u prvoj fazi kemera, drži sam ili sa pojedincima koji nisu u kemeru, on nije sposoban za koitus. Seksualni nagon je, međutim, strahovito jak u toj fazi i drži na uzdi čitavu ličnost, podređujući sve ostale porive tom imperativu. Kada pojedinac nađe partnera u kemeru, dolazi do daljeg podsticanja hormonalnog ličenja (poglavito dodirom; lučenjem; mirisom?), sve dok se u jednom od partnera ne uspostavi potpuna muška ili ženska hormonalna prevaga. Genitalni organi postaju tada izbočeni ili uvučeni, već prema tome koji je pol prevagnuo, predigra uzima maha i drugi partner, podstaknut ovom promenom, preuzima suprotnu seksualnu ulogu. (Bez izuzetaka? Ako izuzeci i postoje, u smislu da se u kemeru javljaju partneri istog pola, oni su toliko retki da se mogu zanemariti.) Ova druga faza kemera (na karhidskom: torharmen), koja pretpostavlja proces uzajamnog uspostavljanja seksualnosti i polne moći, odigrava se, kako izgleda, u rasponu od dva časa do dvadeset časova. Ako je jedan od partnera već u punom kemeru, ta je faza za novog partnera po pravilu sasvim krtka; ukoliko oboje zajedno ulaze u kemer, sva je prilika da će ona potrajati nešto duže. Normalne osobe nemaju nikakvu predodređenost za jednu ili drugu seksualnu ulogu u kemeru; one ne znaju da li će biti muškarci ili žene i u tom pogledu nemaju mogućnost izbora. (Otie Nim beleži da je u oblasti Orgoreina korišćenje gormonskih derivata u svrhu uspostavljanja željene vrste seksualnosti prilično rasprostranjeno; nisam zapazila da se to čini u seoskoj Karhidi.) Kada se pol jednom odredi, on se više ne može menjati u toku razdoblja kemera. Kulminaciona faza kemera (na karhidskom: tokemer) traje od dva do pet dana tokom kojih su seksualni nagon i sposobnost na vrhuncu. Ona se okončava prilično naglo, a u slučaju da nije došlo do začeća, osoba se vraća u fazu somera za samo nekoliko časova (primedba: Otie Nim smatra da ova "četvrta faza" odgovara menstrualnom ciklusu) i ceo ciklus počinje ponovo. Ako je partner imao žensku ulogu i zatrudneo, njegova hormonalna aktivnost se, razume se, nastavlja i ta osoba ostaje žensko tokom 8,4 meseca nošenja ploda, kao i tokom razdoblja dojenja koje traje od šet do osam meseci. Za to vreme muški polni organi sasvim su povučeni (kao u fazi somera), grudi se u izvesnoj meri povećavaju, a karlični pojas postaje širi. Sa prestankom dojenja žena se vraća u somer i ponovo postaje potpuno dvopolno biće. Ne dolazi do uspostavljanja nikakve fiziološke navike, tako da majka nekoliko dece može da bude i otac nekoliko dece.
     Posmatranja društvenih vidova seksualnosti: zasada veoma površna; bila sam previše u pokretu da bih mogla da preduzmem neka celovitija posmatranja društvenih vidova seksualnosti.
     Kemer se ne upražnjava uvek u parovima. Vezivanje u parove predstavlja, doduše, najrasprostranjeniji običaj, ali u kemerskim kućama po varošima i gradovima mogu da se obrazuju skupine među čijim muškim i ženskim članovima dolazi do promiskuitetnog polnog opštenja. Sasvim suprotan običaj od ovakvog načina jeste takozvano kemersko zavetovanje (na karhidskom: oskiomer), koje prema svim svojstvima i svrhama predstavlja monogamni brak. Ono, doduše, nije ozakonjeno, ali je u društvenom i etičkom pogledu drevna i moćna institucija. Čitavo ustrojstvo karhidskih klanova-ognjišta i pokrajina nesumnjivo se temelji na instituciji monogamnog braka. Nisam sigurna kako načelno stoji sa pravilima vezanim za razvod; ovde, u Osnorineru, razvod postoji, ali nema ponovnog venčanja bilo posle razvoda ili smrti partnera: na kemer se samo jednom može zavetovati.
     Potomci se, razume se, na celom Getenu računaju po majci, "roditelju u telu" (na karhidskom: amha).
     Rodoskvrnuće je dopušteno, uz različita ograničenja, među decom istih roditelja, pa čak i među decom koja potiču od para što se zavetovao na kemer. Deci istih roditelja nije, međutim, dozvoljeno da se zavetuju na kemer, niti da i dalje održavaju kemerske odnose pošto se iz njihove veze rodilo dete. Rodoskvrnuće među pripadnicima različitih pokolenja strogo je zabranjeno (ovo važi za Karhidu i Orgorein; ali priča se da je dopušteno među plemenima na Perunteru, antarktičkom kontinentu. Nije isključeno da je tu posredi samo kleveta).
     Šta sam još pouzdano saznala? Izgleda da sam uglavnom već sve kazala.
     Postoji jedan vid ovog anomalnog ustrojstva koji bi mogao da ima adaptivnu vrednost. Budući da do koitusa dolazi samo tokom razdoblja plodnosti, izgledi za začeće su veliki, kao što je to i kod svih sisara sa estrusnim ciklusom. U nepogodnim uslovima, kada je stopa smrtnosti novorođenčadi velika, može se odrediti prag opstanka rase. Trenutno, u civilizovanim područjima Getena nisu visoke ni stopa rađanja ni stopa smrtnosti novorođenčadi. Tinibosol procenjuje da ukupan broj žitelja na tri kontinenta ne prelazi sto miliona i smatra da je ovaj nivo postojan već najmanje hiljadu godina. Obredno i etičko uzdržavanje, kao i upotreba sredstava protiv začeća izgleda da su odigrali ključnu ulogu u očuvanju rečene postojanosti.
     Postoje vidovi getenjanske ambiseksualnosti koje smo tek površno ispitali ili smo ih samo naslutili i koje možda nikada nećemo potpuno dokučiti. Fenomen kemera opčinjava sve nas, istraživače, razume se. Nas opčinjava, ali Getenjanima vlada, upravlja. Ustrojstvo njihovih društava, vođenje njihove industrije, poljoprivrede, trgovine, razmere njihovih naseobina, predmeti njihovih priča - sve je to tako sazdano da bude u saglasnosti sa ciklusom somer-kemer. Svi imaju jednom mesečno odmor; niko, ma kakav položaj zauzimao, ne može da se obaveže ili prisili da radi dok je u kemeru. Nikome nisu zatvorena vrata kemerske kuće, ma koliko bio siromašan ili neobičan. Sve drugo ustupa mesto periodičnim patnjama i svetkovinama strasti. To lako možemo da razumemo. Ono, međutim, što veoma teško shvatamo jeste činjenica da čak četiri petine svog vremena ti ljudi provode bez ikakvih seksualnih podsticaja. Za seks uvek ima mesta, obilje mesta; ali to mesto uvek je negde po strani. Getenjansko duštvo, u svom svakodnevnom dejstvovanju i u svom toku življenja, sasvim je lišeno seksa.
     Razmislite: svako se može svemu posvetiti. To zvuči krajnje jednostavno, ali su zato psihološke posledice ove okolnosti nesagledive. Činjenica da je svako između sedamnaeste i približno trideset pete godine obavezan da bude (kako to kaže Nim) "vezan za rađanje" ukazuje na to da ovde, zapravo, niko nije u toj meri "vezan" kao što je verovatno da će žene biti ma gde drugde, bilo u psihološkom ili fizičkom smislu. Obaveze i povlastice raspoređene su prilično ravnomerno; svako se izlaže istom riziku i svako ima istu mogućnost izbora. Shodno tome, ovde niko nije u toj meri slobodan kao što su to slobodni muškarci ma gde drugde.
     Razmislite: dete nema psihoseksualnih veza sa majkom ili ocem. Na Zimi ne postoji mit o Edipu.
     Razmislite: nema seksa bez pristanka, ne postoji silovanje. Kao što je to kod većine sisara izuzev čoveka, do koitusa može doći samo obostranim pozivom i pristankom; on nikako drugačije nije moguć. Zavođenje je, svakako, moguće, ali se mora vraški dobro vremenski podesiti.
     Razmislite: ne postoji podela čovečanstva na jaku i slabu polovinu, na zaštitnike i zaštićene, na vladajuće i potčinjene, na vlasnika i imovinu, na aktivnog i pasivnog. U stvari, svekolika težnja ka dvojnosti koja preovlađuje ljudskim načinom mišljenja na Zimi je smanjena ili izmenjena.
     Ovo što sledi mora da uđe u moja završna uputstva: kada sretnete nekog Getenjanina, ne možete i ne smete da učinite ono što biseksualci prirodno čine - da mu pripišete ulogu muškarca ili žene, te da shodno tome zauzmete prema njemu odgovarajući stav, već u zavisnosti od onoga što očekujete da bi mogli biti pretpostvljeni ili mogući odnosi između osoba istog, odnosno suprotnog pola. Svekoliko ustrojstvo naših društveno-seksualnih međuodnosa ovde ne postoji. Oni ne mogu da igraju tu ulogu, zato što jedni druge ne vide kao muškarce ili žene. Nama je to gotovo nemoguće da pojmimo i prihvatimo. Koje je prvo pitanje što ga postavimo kada novorođenče dođe na svet?
     Pa ipak, za Getenjane se ne može upotrebiti zamenica "ono". Oni ne predstavljaju srednji rod, već su potencijali ili integrali. Budući da nemam na raspolaganju karhidsku zamenicu za ljudsko biće, koja se koristi za označavanje osoba u fazi somera, moram da pribegnem zamenici "on" iz istog razloga iz koga upotrebljavamo zamenicu muškog roda za transcendentnog Boga: ona je manje određena, manje posebna od zamenica srednjeg ili ženskog roda. Ali sama primena ove zamenice u mojoj svesti neprestano me nagoni da zaboravim na to da Karthiđanin sa kojim sam u društvu nije muškarac, već muškaracžena.
     Ako dođe do upućivanja prvog mobila, valja ga upozoriti na to da će mu ponos biti pogođen, osim ako nije veoma samouveren ili senilan. Muškarac želi da mu se muškost poštuje, a žena da joj se ženstvenost ceni, ma koliko bili posredni i tanani ti znaci poštovanja i cenjenja. Na Zimi to ne postoji. Čovek se poštuje i cenu samo kao ljudsko biće. U pitanju je grozno iskustvo.
     A sada evo moje teorije. Razmišljajući o pobudama za jedan takav opit, ako je takav stvarno bio, i pokušavajući možda da iskupim naše hainske pretke za varvarizam, za postupanje prema živim stvorenjima kao prema stvarima, došla sam do nekih pretpostavki o tome šta se dalje moglo dogoditi.
     Ciklus somer-kemer delovao je na nas kao ponižavajući povratak na estrusni ciklus nižih sisara, kao potčinjavanje ljudskih bića mehaničkom imperativu parenja. Moguće je da su oni koji su preduzeli opit želeli da ustanove da li će ljudska bića lišena stalne seksualne moći ostati inteligentna i kadra da razviju kulturu.
     Sa druge strane, vremensko ograničenje dejstva seksualnog nagona i njegovo "izjednačavanje" u dvopolnom biću mora da u velikoj meri sprečava kako iskorišćavanja, tako i osujećenja tog nagona. Seksualna osujećenja zacelo i ovde postoje (iako se društvo bori protiv njih što bolje ume; sve dok je društvena jedinica dovoljno velika da više od jedne osobe bude u isto vreme u fazi kemera, seksualno zadovoljenje prilično je izvesno), ali se ona bar ne nagomilavaju i ne talože; sa njima je gotovo kada se kemer okonča. Lepo; na ovaj način pošteđuju sebe mnogih traćenja i ludila; šta, međutim, preostaje u someru? Šta oplemenjivati? Šta može da postigne društvo evnuha? Ali, razume se, oni nisu evnusi u fazi somera, već se pre mogu uporediti sa decom iz prepubertetskog razdoblja: nisu, dakle, uškopljenici, već pritajeni.
     Još jedna pretpostavka u vezi sa svrhom hipotetičnog opita: odstranjenje rata. Nisu li drevni Hainci izložili zamisao o tome da neprekidna seksualna moć i organizovana društvena agresivnost, koje nisu svojstvene nijednom drugom sisaru do čoveku, predstavljaju uzrok i posledicu? Ili, nisu li smatrali, kao i Tumas Song Angot, da je rat čisto muška supstitutivna delatnost, ogromno silovanje, te su stoga u svom opitu i odstranili muškost koja siluje i ženskost koja biva silovana? Sam Bog zna. Činjenica je da Getenjani, iako veoma skloni nadmetanju (što potvrđuju razrađeni društveni kanali za takmačko ostvarenje prestiža), ne deluju odveć ratoborno; u svakom slučaju, oni do sada nisu imali ništa slično ratu. Umorstva među njima prilično su česta kada su u pitanju jedna žrtva ili dve; ona sa deset ili dvadeset života već su retka, dok smaknuća stotina i hiljada ljudi uopšte ne postoje. Zašto?
     Nije isključeno da se ispostavi kako sve to nema nikakve veze sa psihologijom proisteklom iz njihove dvopolnosti. Getenjana, uostalom, i nema toliko mnogo. Tu je, osim toga, i klima. Vremenske prilike na Zimi toliko su nepogodne i tako blizu granice podnošljivosti, čak i za njih same i pored izuzetne prilagođenosti na hladnoću, da možda koriste svoj borbeni duh da bi se borili protiv zime. Uzgredni narodi, rase koje tek što životare, retko su kada ratnički nastrojeni. Na kraju krajeva, preovlađujući činilac u životu Getenjana uopšte nije seks, niti bilo koja druga ljudska stvar; to je njihova prirodna sredina, njihov hladan svet. Ovde je čovek suočen sa neprijateljem koji je okrutniji čak i od njega samog.
     Ja sam žena sa miroljubivog Čifvora i kao takva nisam stručnjak za privlačnosti nasilja ili prirodu rata. Neko će drugi morati da se pozabavi time. Ali meni zaista nije jasno kako bi neko mogao da likuje u izvojevanoj pobedi ili stečenoj slavi pošto je proveo jednu zimu na Zimi i stajao licem u lice sa Ledom.

8. DRUGI PUT U ORGOREIN

     Leto sam proveo više kao istraživač nego kao mobil, tumarajući karhidskom zemljom od mesta do mesta, od pokrajine do pokrajine, posmatrajući i slušajući - nešto što mobil u prvo vreme ne može da radi, dok još predstavlja čudo i čudovište, stalno se nalazeći na pozornici i morajući svakog časa da bude spreman za predstavu. Kazivao sam svojim domaćinima po usputnim seoskim ognjištima i varošima ko sam, zapravo, ja; većina njih čula je već ponešto o meni preko radija i imala je izvesnu predstavu o tome ko sam. Bili su radoznali, neko manje, a neko više. Retko ko me se lično bojao ili ispoljavao ksenofobičnu odbojnost. Neprijatelj u Karhidi nije stranac, osvajač. Stranac koji dođe nepoznat jeste gost. Neprijatelj vam je sused.
     Tokom meseca kusa živeo sam na istočnoj obali, u jednom klanu-ognjištu pod nazivom Gorinhering, u svojevrsnoj kući-gradu-tvrđavi-imanju sazdanoj na jednom brdu iznad večnih magli Hodominskog okeana. Tu je živelo oko pet stotina ljudi. Pre četiri hiljade godina zatekao bih na ovom mestu njihove pretke u istoj vrsti obitavališta. Tokom ta četiri hiljadugodišta izumljeni su i uvedeni u upotrebu elektromotor, radio, mehanički razboj, samohodna vozila, poljoprivredne mašine i sve ostalo, čime je nastajalo mašinsko doba, postepeno, bez industrijske revolucije, bez ikakve rvolucije uopšte. Zima za trideset stoleća nije postigla ono što je Zemlja jednom postigla za trideset desetleća. Ali zato nije ni platila cenu koju je Zemlja platila.
     Zima je neprijateljski svet; onaj ko ne postupa kako treba biva kažnjen neumitno i po kratkom postupku: smrt od hladnoće ili smrt od gladi. Nema pomilovanja, niti odlaganja pogubljenja. Pojedinac još i može da se uzda u sreću, ali ne i društvo; a kulturna promena, slično nasumičnoj mutaciji, može celu stvar da učini još neizvesnijom. I tako su Getenjani napredovali sasvim lagano. U bilo kom trenutku njihove istorije neki žurni osmatrač zaključio bi da su čitav njihov tehnološki razvoj i rasprostiranje tog napretka prestali. Pa ipak, do toga nikad nije došlo. Uporedite bujicu i glečer. I jedno i drugo stižu tamo kuda su krenuli.
     Dugo sam razgovarao sa starim ljudima iz Goringheringa, kao i sa decom. Tada mi se prvi put ukazala prilika da vidim mnoštvo getenjanske dece; u Erenrangu su, naime, sva ona uglavnom zatvorena po privatnim ili javnim ognjištima i školama. Između jedne četvrtine i jedne trećine odraslog gradskog življa isključivo se bavi negovanjem i vaspitanjem dece. Ovde se, međutim, klan brine o svom potomstvu; niko nije odgovoran i svi su odgovorni za decu. Ona žive nesputano i raspusno, tumarajući po okolnim brdima obavijenim maglom i po obalama. Kada mi je pošlo za rukom da jedno od njih zadržim dovoljno dugo da popričamo, ustanovio sam da su ona stidljiva, ponosna i neizmerno puna poverenja.
     Roditeljski nagon na Getenu isto je tako veoma raznolik kao i bilo gde drugde. Ne može se reći ništa uopšteno. Nikada nisam video da neki Karhiđanin udara dete, ali sam zato bio svedok veoma ljutitih pridika. Dirnula me je njihova nežnost prema potomstvu svojom dubinom, iskrenošću i činjenicom da je gotovo sasvim bila lišena posesivnosti. Ona se možda jedino po toj neposesivnosti razlikuje od onoga što mi nazivamo "materinski" nagon. Uveren sam da je gotovo potpuno bespredmetno praviti razliku između materinskog i očinskog nagona; roditeljski nagon, želja da se dete zaštiti, da se zbrine, ne predstavlja osobenost koja počiva na seksualnoj osnovi...
     Početkom hakane čuli smo u Gorinheringu, preko dvorskog biltena punog statičkih smetnji, da je kralj Argaven objavio da čeka naslednika. To, međutim, neće biti dete koje će kralju roditi partner iz kemerske veze, kakvih je već imao sedam, već njegov telesni potomak, kraljev izdanak. Kralj je, naime, bio u drugom stanju.
     To mi je bilo smešno, baš kao i pripadnicima gorinherinškog klana, ali njima iz drugačijih razloga. Oni su smatrali da je kralj odveć star za trudnoću, i to im je pružalo povoda za posprdne i nepristojne opaske. Starci nisu danima prestajali da naklapaju o tome. Smejali su se kralju, ali sem toga on uglavnom nije pobuđivao njihovo zanimanje. "Pokrajine su Karhida", kazao je Estraven, i kao što je to bilo sa toliko drugih stvari koje mi je Estraven rekao, ta misao mi se sve češće vraćala kako sam više doznavao. Ova prividna nacija, ujedinjena stolećima, predstavljala je ključali kotao nesaobraženih kneževina, varoši, sela, "pseudofeudalnih plemenskih ekonomskih jedinica", razmetanje i nadmudrivanje snažnih, sposobnih, svadljivih ličnosti, preko čega je nepouzdano i labavo bila razapeta mreža vlasti. Nikada ništa, pomislio sam, neće biti u stanju da ujedini Karhidu kao naciju. Sveobuhvatna rasprostranjenost brzih sredstava komunikacija, za koju se smatra da gotovo neumitno mora iznedriti nacionalizam, ovde nije do toga dovela. Ekumen nije trebalo da računa sa ovim narodom kao sa društvenom jedinicom, sa celinom koja se može pokrenuti: znatno se pre valjalo osloniti na njihovo snažno, premda nerazvijeno osećanje ljudskosti, ljudske jedinice. Prilično me je uzbudilo razmišljanje o tome. Razume se, nisam bio u pravu; pa ipak, naučio sam nešto o Getenjanima što se na duge staze pokazalo kao korisno saznanje.
     Ako nisam nameravao da provedem celu godinu u Staroj Karhidi, morao sam da se vratim u Zapadno područje, pre no što se zatvori Kargavski prelaz. Čak i ovde, na obali, u dva navrata je, tokom poslednjeg letnjeg meseca došlo do blagih snežnih padavina. Prilično nevoljno, ponovo sam krenuo put zapada i stigao u Erenrang početkom gora, prvog meseca jeseni. Argaven se u međuvremenu povukao u letnji dvorac u Vareveri, naimenovavši prethodno Pemera Hargea rem ir Tibea za namesnika tokom svog porođajnog odsustvovanja. Tibe je već uveliko ubirao plodove svog novog položaja. Samo nekoliko časova po dolasku počeo sam da uočavam slabe tačke moje analize Karhide - već je, naime, bila zastarela - i da se osećam nelagodno, možda i nesigurno, u Erenrangu.
     Agaven nije bio zdrave pameti; zlokobna rastrojenost njegovog uma mračila je raspoloženje u prestonici; on se hranio strahom. Sve što je bilo dobro u njegovoj kraljevini uradili su ministri i kioremija. Ali on ipak nije nanosio mnogo štete. Njegovo rvanje sa vlastitim noćnim morama nije naudilo carstvu. Kraljev rođak Tibe bio je, međutim, drugačijeg kova; njegova sumanutost odlikovala se logičnošću. Tibe je znao kada da dela i kako da dela. Jedino nije znao kada da se zaustavi.
     Tibe je poprilično govorio preko radija. Dok je Estraven bio na pložaju, on to nikada nije činio, niti je tako nešto odgovaralo karhidskim nazorima: njihova vlada obično nije javno istupala, već je delovala neupadljivo i posredno. Tibe je, međutim, bio ljubitelj govorancija. Čuvši mu glas preko radija, ponovo su mi pred oči stali dugozubi smešak i lice optočeno mrežom sitnih bora. Govori su mu bili dugotrajni i gromoglasni: hvaljenje Karhide, omalovažavanje Orgoreina, klevetanje "neodanih klika", raspravljanje o "celovitosti granica kraljevstva", predavanja iz istorije, etike i ekonomije - sve to neobuzdanim, praznoslovnim, uzbuđenim tonom, koji je postajao piskutav kad god bi kudio ili se ulagivao. Mnogo je govorio o ponosu zemlje i o ljubavi prema postojbini, ali malo o šifgretoru, ličnom ponosu ili prestižu. Da li je Karhida zaista toliko izgubila na prestižu u sporu oko Sinotkse doline da o ovom predmetu više nije moglo biti reči? Ne; jer on je često govorio o Sinotskoj dolini. Zaključio sam da hotimice izbegava razgovor o šifgretoru zato što želi da pobudi osećanja priprostije, neobuzdanije vrste. Hteo je da uzdrma ono za šta je celokupno ustrojstvo šifgretora bilo sublimacija i predstavljalo oplemenjeni vid. Želeo je da mu slušaoci budu zastrašeni i rasrđeni. Teme mu uopšte nisu bile ponos i ljubav, premda je obilato koristio te reči; kada bi ih upotrebio, onda su one značile samohvalu i mržnju. Silno je pričao i o Istini, budući da je, kako je tvrdio, "zasecao ispod ljušture civilizacije".
     Posredi je trajna, sveprisutna, tobože suvisla metafora o ljušturi (ili o skrami, pliofilmu i tako dalje) ispod koje se, naravno, nahodi plemenitija stvarnost. Ova metafora kadra je da prikrije čak desetinu obmana odjednom. Jedna od najopasnijih je ona iz koje proishodi da je civilizacija neprirodna, budući da je veštačka: da je ona suprotna primitivnom... Razume se, nema nikave ljušture, posredi je razvojni proces u sklopu koga primitivno i civilizacija predstavljaju različite stepene iste stvari. Ako je nešto već suprotno civilizaciji, onda je to rat. Od toga dvoga možete imati ili jedno ili drugo; nikako oboje. Stekao sam utisak, dok sam slušao Tibeove mračne, vatrene govore, da on strahom i ubeđivanjem nastoji da primora svoje podanike da preinače jedan izbor za koji su se oni opredelili još pre početka vlastite istorije - izbor između pomenutih suprotnosti.
     Možda je za to kucnuo čas. Iako im je materijalni i tehnološki razvoj bio spor i premda nisu mnogo držali do "napretka" radi njega samog, oni su ipak, konačno, u poslednjih pet, deset ili petnaest stoleća, otišli malo ispred Prirode. Više nisu u potpunosti stajali izloženi na milost i nemilost nemilosrdnoj klimi svog sveta; slaba žetva više ne bi pomorila glađu čitavu pokrajinu, niti bi ljuta zima izolovala svaki grad. Na toj osnovi materijalne postojanosti Orgorein je postepeno sazdao ujedinjenu i sve delotvorniju centralizovanu državu. Sada je došao red na Karhidu da se trgne iz učmalosti i krene istim stopama; a način da se ona nagna na to nije bio osokoljenje njenog ponosa, unapređenje trgovine ili poboljšanje drumova, poljoprivrednih dobara, škola i tome slično; ništa od toga; sve je to civilizacija, ljuštura, što je Tibe sa prezirom odbacio. Njemu je bilo potrebno nešto pouzdanije, jedan pouzdan, brz i trajan način da narod pretvori u naciju: rat. Zamisli koje je imao o ovome nisu mogle da budu odveć određene, ali su zato bile veoma stamene. Jedini drugi način da se ljudi brzo i u potpunosti pokrenu jeste nova religija; kako mu, međutim, nijedna takva nije stajala na raspolaganju, preostalo mu je samo da pribegne ratu.
     Poslao sam namesniku pisamce u kome sam mu naveo pitanje što sam ga postavio prorocima u Oterhordu i odgovor koji sam dobio. Tibe mi ništa nije uzvratio. Onda sam otišao do orgotske ambasade i zatražio dozvolu da uđem u Orgorein.
     Manje ljudi radi u uredima stabila Ekumena na Hainu nego što je zaposleno u toj ambasadi jedne male države u drugoj maloj državi; i svi su oni odreda bili naoružani jardima magnetofonskih traka i hrpama dokumenata. Radili su sporo i temeljito; ovde nije bilo ni pomena od nadmene površnosti i nenadnog okolišavanja čime se odlikovala karhidska javna služba. Strpljivo sam čekao dok su oni popunjavali svoje beskrajne obrasce.
     Čekanje je, međutim, postalo prilično nelagodno. Prisustvo dvorskih čuvara i gradske policije kao da se svakoga dana umnožavalo na ulicama Erenranga; bili su naoružani, pa su čak počeli da se javljaju i prvi oblici uniforme. Raspoloženje u gradu postalo je sumorno, iako su poslovi išli dobro, iako je vladalo opšte blagostanje, a i vreme bilo lepo. Niko nije želeo da ima mnogo veze sa mnom. Moja "gazdarica" više nije pokazivala znatiželjnicima sobu u kojoj sam obitavao, već se sada žalila na neprilike koje joj čine "ljudi iz dvorca" i ophodila se prema meni pre kao prema političkom podozrivcu, nego kao uvaženom "svetskom čudu". Tibe je održao govor o jednom upadu u Sinotsku dolinu: "hrabi harhidski ratari, istinski rodoljubi" upali su preko granice južno od Sasinota, napali jedno orgotsko selo, spalili ga i ubili devet meštana, da bi potom odvukli natrag sa sobom njihove leševe i bacili ih u reku Ej, "u grobnicu", kako je namesnik kazao, "koja čeka sve neprijatelje našeg naroda!" Čuo sam ovu objavu u trpezariji mog ostrva. Neki ljudi oko mene imali su namrgođen izraz lica dok su slušali, drugi ravnodušan, treći zadovoljan, ali sve te različite mimike odlikovale su se jednom zajedničkom crtom: postojao je mali tik ili grč mišića lica koji se ranije nije javljao, izgled zabrinutosti.
     Te večeri jedan čovek je došao u moju sobu, prva osoba koja me je posetila od kada sam se vratio u Erenrang. Bio je suvonjav, glatke kože, uzdržanog ophođenja i nosio je zlatni lanac proroka, onaj koji imaju neženje. "Ja sam prijatelj jedne osobe koja vam je bila prijatelj", reče on žustro, kako to već čine bojažljivi ljudi. "Došao sam da vas zamolim za jednu uslugu, za njega."
     "Je li reč o Fakseu...?"
     "Ne. O Estravenu."
     Biće da se moj predusretljivi izraz lica promenio. Usledila je kratka pauza, a onda neznanac reče: "Estraven, izdajnik. Sećate ga se, možda?"
     Ljutnja je došla na mesto bojažljivosti i on se pripravio da odigra šifgretor sa mnom. Da sam želeo da prihvatim igru, moj potez bio bi otprilike ovakav: "Nisam siguran; recite mi nešto pobliže o njemu." Ali nisam želeo da igram, budući da sam do sada već dobro upoznao vulkanski karakter Karhiđana. Pokušao sam da odagnam njegovu ljutnju, rekavši: "Svakako da ga se sećam."
     "Ali ne sa prijateljskom blagonaklonošću." Njegove tamne, nadole zakošene oči posmatrale su me netremice i prodorno.
     "Pa, možda pre sa zahvalnošću i razočarenjem. Da li vas je on poslao k meni?"
     "Nije."
     Sačekao sam da razjasni stvar.
     On reče: "Oprostite mi. Odveć sam sebi dopustio. Dobio sam ono što sam zaslužio."
     Sitna prilika, krutog držanja, krenu prema vratima, ali ja je zaustavih. "Molim vas: ja ne znam ko ste vi, niti šta želite. Nisam odbio, naprosto nisam pristao. Morate mi dopustiti pravo na razumnu meru opreza. Estraven je izgnan zato što se ovde zalagao za moje poslanstvo..."
     "Smatrate li da ste mu zbog toga dužnik?
     "Da, u izvesnom smislu. Međutim, poslanstvo zbog koga sam ovde prevazilazi sva lična dugovanja i odanosti.
     "Ako je tako", reče stranac žustro i samouvereno, "onda je to nemoralno poslanstvo."
     To me je zaustavilo. Zvučalo je kao da je te reči izgovorio neki zastupnik Ekumena i ja sam za trenutak ostao bez odgovora. "Ne mislim tako", rekoh konačno. "Nedostaci su u poručiocu, a ne u poruci. Ali, molima vas, recite mi šta je to što želite da učinim."
     "Imam izvesnu svotu novca, neke rente i dugove koje sam uspeo da sakupim na ruševinama nekadašnjeg imetka mog prijatelja. Čuvši da se vi spremate na put za Orgorein, odlučio sam da vas zamolim da mu odnesete taj novac i predate mu ga ako ga sretnete. Kao što znate, izvršenje ovog dela podleže kažnjavanju. Cela stvar takođe može biti uzaludna; on se možda nalazi u Mišnoriju, ili je na nekom od onih groznih dobrovoljačkih dobara, a možda je i mrtav. To nikako ne mogu da ustanovim. Nemam prijatelja u Orgoreinu, a ovde se nisam odvažio da nekoga zamolim za ovu uslugu. Pomislio sam na vas, budući da ste vi iznad politike, da uživate punu slobodu kretanja. Uopšte mi nije palo na um da i vi, razume se, imate sopstvenu politiku. Izvinjavam se zbog svoje gluposti."
     "Dobro, poneću mu novac. Ali ako je on mrtav, ili se ne može naći, kome da ga vratim?"
     On se netremice zagleda u mene. Lice mu bolno promeni izraz i on jecavo udahnu vazduh. Većina Karhiđana laka je na suzama i ne stidi se više od smeha. On reče: "Hvala vam. Zovem se Foret. Ja sam prebivalac tvrđave Orgni."
     "Vi ste iz Estravenovog klana?"
     "Nisam. Ja sam Foret rem ir Osbot: bio sam njegov kemer."
     Estraven nije imao kemera otkako sam ga upoznao, ali u meni ipak nije niklo podozrenje prema ovom čoveku. On možda nesvesno radi za nečije tuđe ciljeve, ali je iskren. Osim toga, upravo mi je pružio jedan nauk: da se šifgretor, naime, može igrati u ravni etike i da će umešniji igrač odneti pobedu. Saterao me je u ugao u samo dva poteza. Imao je novac uza se i dao mi je popriličnu svotu u kraljevskim karhidskim trgovačkim kreditnim pismima, ništa što bi me teretilo, te shodno tome i ništa što bi me sprečilo da ga jednostavno potrošim.
     "Ako ga nađete..." poče on, ali prekide.
     "Imate neku poruku?"
     "Ne. Samo, kada bih znao..."
     "Ako ga budem pronašao, pokušaću da vam dostavim novosti o njemu."
     "Hvala", reče on i pruži mi obe ruke, što je predstavljalo izraz naročitog prijateljstva koji kod Karhiđana nije čest. "Želim vam uspeha u vašem poslanstvu, gospodine Ai. On... Estraven... verovao je da ste došli ovamo sa čestitim pobudama, znam to. Čvrsto je verovao u to."
     Za ovog čoveka nije bilo ničeg drugog na svetu izvan Estravena. On je spadao u one koji su ukleti da vole samo jednom. Ja ponovo rekoh: "Jeste li sigurni da nema ničega što biste mu saopštili preko mene?"
     "Kažite mu da su deca dobro", reče on, a zatim zastade načas, pa tiho dodade: "Nusut, nije važno", i ode.
     Dva dana kasnije krenuo sam na put iz Erenranga, pešice, ovoga puta na severozapad. Dozvola za ulazak u Orgorein stigla mi je znatno ranije nego što su mi činovnici i službena lica orgotske ambasade to dopustila da očekujem, pa čak i pre no što su je i oni sami očekivali; kada sam otišao da podignem dokumenta, ophodili su se prema meni sa svojevrsnim otrovnim poštovanjem, ogorčeni zato što su protokol i pravila, po nečijem naređenju odozgo, bili zaobiđeni u mom slučaju. Kako Karhiđani uopšte nemaju nikakva pravila u vezi sa izlaskom iz zemlje, odmah sam se dao na put. Tokom leta sam otkrio koliko je Karhida prijatna zemlja za putovanje pešice. Putevi i svratiša prilagođeni su kako pešačkom, tako i motorizovanom saobraćaju, a tamo gde nema svratišta sasvim pouzadno se može računati na običaj gostoprimstva. Varošani iz potpokrajina, kao i seljaci, ratari ili lordovi pokrajina pružiće putniku hranu i smeštaj, tri dana prema običaju, ali zapravo znatno duže; i, što je najvažnije, uvek ste dočekani bez gunđanja, sa dobrodošlicom, kao da su vas očekivali.
     Tumarao sam prelepim, ustalasanim predelima između Sesa i Eja, bez žurbe, odužujući se za smeštaj tako što bih malo poradio tokom jutra na poljima velikih pokrajina, gde je upravo u jeku bila žetva; svaka ruka, alatka i mašina bila je uposlena na sakupljanju letine sa zlatnih polja pre no što se vreme promeni. Izgledala mi je sva zlatna, berićetna, ta nedelja pešačenja; a s večeri, pre no šro bih otišao na počinak, izašao bih iz mračne ratarske izbe ili iz osvetljene ognjišne dvorane, gde bih se već smestio, i odšetao u suvu strnjiku, da bacim pogled prema zvezdama koje su blistale poput udaljenih gradova u vetrovitoj jesenjoj tami.
     U stvari, nevoljno sam napuštao ovu zemlju, za koju sam našao da je, premda krajnje ravnodušna prema izaslaniku, veoma blagonaklona i predusretljiva prema strancu. Pomalo sam se pribojavao toga što sada sve moram da počnem iznova, da se još jednom latim izlaganja novosti koje nosim, na novom jeziku, novim slušaocima, i da možda ponovo pretrpim neuspeh. Išao sam više na sever nego na zapad, pravdajući svoj smer radoznalošću da vidim područje Sinotske doline, poprište suparništva između Karhide i Orgoreina. Iako je vreme i dalje bilo lepo, ipak je počinjalo da biva hladnije i ja konačno skrenuh na zapad pre no što sam stigao do Sasinota, prisetivši se da je na tom delu granice podignuta ograda, tako da tu možda ne bi bilo lako izići iz Karhide. Ovde je granicu predstavljao Ej, uska ali brza reka, koju su, kao i sve reke na Velikom kontinentu, vodama napajali glečeri. Vratio sam se nekoliko milja na jug da bih pronašao neki most i konačno sam naišao na jedan koji je povezivao dva mestašca, Paserer sa karhidske strane i Siuvensin sa orgoreinske, koja su usnulo gledala jedno u drugo preko hučnog Eja.
     Karhidski stražar na mostu jedino me je upitao da li nameravam da se vratim te noći i mahnuo mi je rukom da prođem. Sa orgotske strane bio je pozvan jedan inspektor da proveri moj pasoš i dokumenta, za šta mu je bio potreban pun sat - i to karhidski. Zadržao je pasoš, rekavši mi da moram da dođem po njega sutra ujutro, a u zamenu mi je dao bon za ishranu i smeštaj u satrpezničkom domu za prolazne goste Siuvensina. Još jedan sat proveo sam u kancelariji glavnog nadzornika doma za prolazne goste, dok je ovaj pročitavao moja dokumenta i proveravao ispravnost bona, razgovarajući telefonom sa inspektorom iz satrpezničke granične postaje, odakle sam upravo došao.
     Teško mogu da tačno odredim značenje oegotske reči čije sam razne oblike ovde prevodio kao "satrpezništvo", "satrpeznički", "satrpeznik". Njihov zajednički koren jeste reč koja znači "jesti zajedno". "Satrpezništvo" se koristi za sve nacionalne i vladine ustanove u Orgoreinu, počev od države kao celine, preko njene trideset tri sastavne poddržave ili oblasti, pa sve do podpoddržava, odnosno okruga, javnih dobara, rudnika, fabrika i tako dalje. U pridevskom obliku ova reč može se primeniti na sve što je gore navedeno; pod "satrpeznicima" se obično podrazumevaju trideset trojica poglavara oblasti, koja obrazuju vladajuće telo, izvršno i zakonodavno, Velikog Satrpezništva Orgoreina, ali ista reč može da označava i državljane, odnosno same ljude. U ovom neobičnom odsustvu razlike između opšte i posebne upotrebe dotične reči, u njenom korišćenju kako za celinu tako i za deo, kako za državu tako i za pojedinca, u toj netačnosti opatvoreno je njeno najtačnije značenje.
     Moja dokumenta i moje prisustvo konačno su odobreni i u četvrti čas prvi put sam, posle doručka, seo da nešto pojedem; bila je to večera koja se sastojala iz kaše od kadika i hladnih kriški hlebnih jabuka. Uprkos svoj sili službenih lica, Siuvensin je bio sasvim malo i jednostavno mesto, duboko utonulo u seosku čamotinju. Satrpeznički dom za prolazne goste bio je manji od svog naziva. U njegovoj trpezariji nalazio se jedan sto sa pet stolica i nije bilo vatre; hrana je donošena iz seoske krčme. Druga prostorija predstavljala je spavaonicu: šest postelja, mnogo prašine i pomalo plesni. Bio sam jedini gost u njoj. Budući da je izgledalo da su svi žitelji Siuvensina otišli na počinak odmah posle večere, i ja sam tako postupio. Zaspao sam u mukloj seoskoj tišini od koje vam zvoni u ušima. Spavao sam jedan čas, kada sam se iznenada probudio usred noćne more pune eksplozija, napada, ubistava i požara.
     Bio je to naročito ružan san, od one vrste u kojoj trčite nekom čudnom ulicom u tami zajedno sa mnoštvom ljudi bez lica, dok kuće proždire plamen iza vas, a deca odasvud vrište.
     Završio sam na otvorenom polju, stojeći sred suve strnjike pored neke tamne živice. Mutnocrveni polumesec i nekoliko zvezda pomaljali su se kroz pokrov oblaka. Vetar je bio resko studen. Nedaleko od mene, u tami, uzdizao se veliki ambar ili žitište, a u daljini iza njega primetio sam male salve iskrica kako se razleću, nošene vetrom.
     Bio sam golih nogu i bos, samo u košulji, bez čakšira, hieba ili kaputa; ali uz mene je bila vreća. U njoj sam držao ne samo preobuku nego i rubine, gotov novac, dokumenta, isprave i ansibl, i na njoj bih spavao kao na jastuku za vreme putovanja. Očigledno, nisam se odvajao od nje ni tokom ružnih snova. Izvadio sam iz vreće cipele, čakšire i zimski hieb postavljen krznom i obukao se, tu u studenoj, tamnoj, seoskoj tišini, dok je Siuvensin buktao na pola milje iza mene. Zatim sam se dao u traženje kakvog puta i ubrzo sam našao jedan kojim su se kretali ljudi. Bile su to izbeglice kao i ja, ali su zato znale kuda idu. Pošao sam za njima budući da sam nisam znao kuda bih se deo, izuzev što dalje od Siuvensina, za koji sam razabrao, dok smo tako koračali putem, da je bio meta upada iz Paserera, sa druge strane mosta.
     Napadači su banuli, potpalili vatre i odmah se povukli; uopšte nije bilo borbe. Ali odjednom iz tame pred nama blesnuše svetla; uklonivši se hitro pokraj puta, ugledali smo jedan kopneni karavan od dvadeset kamiona kako velikom brzinom juri sa zapada prema Siuvensinu; promakao je pored nas u vidu dvadesetostrukog niza svetlosnih bleskova i škripe točkova, a potom su ponovo zavladale tama i tišina.
     Ubrzo smo stigli do središta nekog javnog dobra, gde su nas zaustavili i podvrgli ispitivanju. Pokušao sam da se priključim skupini za kojom sam išao putem, ali nisam imao sreće; ni oni nisu imali sreće, ako nisu mogli da pokažu lične isprave. Takvi zlosrećnici i ja, kao stranac bez pasoša, bili smo izdvojeni iz gomile i dobili smo poseban smeštaj za tu noć u jednom spremištu-ambaru, velikom kamenom polupodrumu, bez prozora, sa jednim vratima koja su se zaključavala spolja. S vremena na vreme, vrata bi se otvorila i jedan policajac javnog dobra, naoružan getenjanskim soničnim "revolverom", ubacivao bi unutra nove izbeglice. Kada bi se vrata zatvorila, zavladao bi potpuni mrak; nije bilo nikakve rasvete. U toj gustoj tmini, pred očima koje ništa nisu mogle da vide, iznenada bi se javljao privid mnoštva uskomešanih iskrica i jarkih mrlja koje se kovitlaju. Vazduh je bio hladan i ispunjen prašinom i mirisom žita. Niko nije imao uza se ručnu svetiljku; ovi ljudi su, baš kao i ja, izjurili napolje pravo iz postelja; nekoliko ih je bilo doslovce nago i drugi su im uz put dali prekrivke. Oni nisu imali ništa. Ako je već trebalo da nešto imaju, onda su to bile njhove isprave. U Orgoreinu je bilo bolje biti nag nego bez isprava.
     Raštrkano su sedeli u tom praznom, ogromnom, prašnjavom nevidelu. Tu i tamo poneko bi popričao, nakratko i prigušenim glasom. Nije bilo osećanja zajedničkog zatočeništva. Niko se nije žalio.
     Negde iz tame, s leve strane, začuo se šapat: "Video sam ga na ulici, pred mojim vratima. Glava mu je bila razneta."
     "Koristili su one puške koje izbacuju komade metala. Napadačke puške."
     "Tiena kaže da nisu iz Paserera, već iz pokrajine Ovord i da su došli kamionima."
     "Ali nema nikakvog spora između Ovorda i Siuvensina..."
     Nisu shvatili, niti su se žalili. Nisu se bunili što su ih zatvorili u podrum njihovi sunarodnici pošto je na njih pucano i pošto su im domovi spaljeni. Nisu pokušavali da dokuče razloge onoga što im se dogodilo. Šapati u tami, nepovezani i meki, na talasavom orgotskom jeziku, spram koga je karhidski delovao poput zvečanja oblutaka u praznoj limenki, postepeno su jenjavali. Ljude je savladavao san. Nakratko se oglasila neka beba, podalje u tami, uzvraćajući uplašenim plačem na odjek sopstvenog plača.
     Kada su se vrata uz škripu otvorila, napolju je već uveliko bio dan. Svetlost sunca se kao nož zarivala u oči, blistava i zastrašujuća. Izišao sam zajedno sa ostalima i mehanički krenuo za njima, kada čuh kako me neko doziva po imenu. Nisam ga odmah prepoznao, zato što je zvučalo neobično: na orgotskom jeziku postoji, naime, glas "l". Neko je u razmacima ponavljao moje ime još od trenutka kada su se vrata otvorila.
     "Molim vas, pođite sa mnom, gospodine Ai", obratila mi se jedna žurna osoba u crvenom i od tog trenutka ja više nisam bio izbeglica. Odvojili su me od onih bezimenih sa kojima sam bežao mračnim putem i čije sam nemanje identiteta delio cele noći u mračnoj prostoriji. Bio sam imenovan, prepoznat, priznat; postojao sam. Predstavljalo je to silno olakšanje. Rado sam krenuo za čovekom koji je došao po mene.
     Ured uprave središta mesnog satrpezničkog dobra bio je sav u žurbi i pometnji, ali su ipak našli vremena da se potrude oko mene i izvinili su mi se što sam neudobno proveo prethodnu noć. "Da samo niste odlučili da uđete u Satrpezništvo na prelazu kod Siuvensina!" jadikovao je jedan debeli inspektor. "Da ste lepo izabrali neki od uobičajenih puteva!" Oni nisu znali ko sam ja, niti zašto se prema meni valja ophoditi sa osobitom pažnjom; neupućenost im se jasno videla, ali to je bilo svejedno. Prema Dženliju Aiju, izaslaniku, trebalo je postupati kao prema izuzetno uvaženoj osobi. Tako je i bilo. Sredinom popodneva već sam se nalazio na putu za Mišnori u kolima koja mi je stavila na raspolaganje uprava središta satrpezničkog dobra istočnog Homsvashoma, osma oblast. Imao sam novi pasoš, slobodan pristup u sve domove za prolazne goste uz put i telegrafski poziv u mišnorsko obitavalište starešine ulaznih puteva i luka prve satrpezničke oblasti, gospodina Uta Šisgisa.
     Radio u malim kolima napajao se strujom iz motora, tako da je bio uključen samo kada se motor nalazio u pogonu; celo popodne, dok sam se vozio kroz velike, ravne žitnice istočnog Orgoreina, neograđene (jer ovde nije bio krda marve koja bi počinila štetu) i pune potoka, proveo sam slušajući razne emisije. Bilo je reči o vremenskim prilikama, usevima, stanju na putevima; radio me je upozorio na to da vozim oprezno; dao mi je mnoštvo raznih novosti iz svih trideset tri oblasti, o proizvodnji u raznim fabrikama, o ukrcavanju i iskrcavanju robe u raznim morskim i rečnim lukama; svirao je neke jomeške pesme, a onda je ponovo usledio izveštaj o vremenu. Sve je to zvučalo veoma umereno posle gromopucatelnih govorancija koje sam slušao na radiju u Erenrangu. Nije bilo ni pomena o napadu na Siuvensin; orgotska vlada očigledno je odlučila da stišava, a ne da raspiruje uzbuđenje. Kratak zvanični bilten, učestalo ponavljan, jednostavno je govorio o tome da se duž istočne granice održava red i da će tako biti i ubuduće. Dopadalo mi se to; zvučalo je ospokojavajuće i neizazivački i posedovalo je izvesnu pritajenu istrajnost kojoj sam se uvek divio kod Getenjana: red će biti održan... Sada mi je već bilo drago što više nisam u Karhidi, neobuzdanoj zemlji koju su sunovraćali u nasilje jedan paranoidan, trudni kralj i jedan egomanijski namesnik. Uživao sam u spokojnoj vožnji brzinom od dvadeset pet milja na čas kroz prostrane žitnice dugačkih, pravih brazdi, pod jednoličnim, sivim nebom, u prvcu prestonice čija je vlada verovala u Red.
     Put je obilovao oznakama koje su vozače upućivale na to da se priprema za zaustavljanje kod inspekcione postaje tog i tog satrpezničkog kraja ili sreza, što je predstavljalo suštu suprotnost karhidskim drumovima bez ikakvih znakova, gde vam nije preostajalo ništa drugo do da se raspitujete ili da nagađate o željenom putu; na tim unutrašnjim graničnim prelazima moraju se pokazati lične isprave i overiti prolaz. Dokumenta koja sam imao glatko su prošla sve provere i meni je ljubazno mahano rukom da nastavim put posle sasvim kratkog zadržavanja, kao i ljubazno saopštavano koliko je udaljen naredni dom za prolazne goste, ako bih poželeo da obedujem ili otpočinem. Putovanje od severnog područja do Mišnorija brzinom od dvadeset pet milja na čas poprilično se razvuče, tako da sam morao dve noći da provedem na putu. Hrana u domovima za prolazne goste bila je slaba, ali zato obilna, smeštaj pristojan i jedino lišen zasebnosti. Nju je, doduše, u izvesnoj meri nadoknađivala ćutljivost ostalih putnika. Nisam se ni sa kim upoznao niti sam čestito popričao za vreme tih zadržavanja, iako sam to pokušavao u više navrata. Orgote nisu izgledale nedruštveno nastrojene, već su naprosto bile neradoznale; delovale su uzdržano, povučeno, pokorno. Dopadale su mi se. Već su mi dojadile plahovitosti, prekosti, strasti kojima sam bio okružen dve godine u Karhidi. Promena je baš dobrodošla.
     Vozeći istočnom obalom velike reke Kunderer, stigao sam, trećeg jutra mog boravka u Orgoreinu, u Mišnori, najveći grad na tom svetu.
     Pri slaboj sunčevoj svetlosti, između jesenjih pljuskova, bio je to grad čudnovatog izgleda: goli, kameni zidovi sa retkim, uskim prozorima smeštenim na nepriličnoj visini, odveć prostrane ulice, zbog čega su prolaznici izgledali nekako smanjeni, ulične svetiljke postavljene na smešno visokim stubovima, strmo zakošeni krovovi poput ruku sklopljenih pri molitvi, nadstrešnice koje štrče iz zidova kuća osamnaest stopa iznad tla, slične kakvim velikim, nesvrhovitim policama za knjige - jedan nesrazmeran, groteskan grad, pri sunčevoj svetlosti. Ali on, očigledno, nije bio sazdan za sunčevu svetlost. Bio je podignut za zimu. Zimi kada se ove ulice ispune do visine od deset stopa nabijenim, uvaljanim snegom, kada se po rubovima strmih krovova nahvataju ledeni visuljci, kada pod nadstrešnicama stoje ostavljene sanke, kada uski prozorski prorezi zrače žutom svetlošću kroz nalete susnežice - tek onda se može doživeti prikladnost ovog grada, njegova odmerenost, lepota.
     Mišnori je bio čistiji, veći, svetliji od Erenranga, otvoreniji i naočitiji. Njime su preovlađivale velike zgrade od žućkastobelog kamena, jednostavni, dostojanstveni blokovi, svi sazdani prema istom obrascu; tu su bili smešteni uredi i službe satrpezničke vlade, kao i glavni hramovi jomeškog kulta, koji su satrpeznici proglasili za državnu religiju. Nije bilo kinđuravog gomilanja niti nagrđenosti, nije se sticao utisak da se stalno nalazite u senci nečeg visokog i sumornog, kao u Erenrangu; sve je bilo jednostavno, velelepno zamišljeno i sređeno. Činilo mi se kao da sam upravo izišao iz mračnog doba i bilo mi je žao što sam protraćio dve godine u Karhidi. Ovo mi je sada izgledalo kao zemlja spremna da zakorači u ekumensko doba.
     Vozio sam se neko vreme po gradu, a zatim sam vratio kola u odgovarajuću sresku upravu i pešice otišao do obitavališta starešine ulaznih puteva i luka prve satrpezničke oblasti. Nikada nisam uspeo da razaberem da li je taj poziv predstavljao molbu ili ljubaznu naredbu. Nusut. Došao sam u Orgorein da govorim u ime Ekumena i sasvim mi je bilo svejedno da li sam ovde ili negde drugde.
     Moje predstave o tome da su Orgote ljudi koje je teško uzbuditi i koji su vični samoobuzdavanju obesnažio je starešina Šusgis, koji mi je pošao u susret, osmehujući se i vičući; stisnuo mi je obe ruke na način koji Karhiđani čuvaju samo za trenutke snažnih ličnih osećanja, a zatim stao da ih cima gore-dole, kao da pokušava kurblom da upali motor mojih kola, i konačno uputio gromoglasan pozdrav ambasadoru Ekumena poznatih svetova na Getenu.
     Bilo je to iznenađenje, zato što nijedan od dvanaest ili četrnaest inspektora koji su proveravali moje isprave nije ničim pokazalo da prepoznaje moje ime ili pojmove izaslanik ili Ekumen - o čemu su svi Karhiđani koje sam sreo imali bar neodređenu predstavu. Zaključio sam da Karhida nikada nije dopustila da se na orgotskim stanicama emituje bilo koja vest o meni, već je pokušala da me sačuva kao nacionalnu tajnu.
     "Ne ambasador, gospodine Šusgis. Samo izaslanik."
     "Budući ambasador, onda. Da, tako mi Mešea."
     Šusgis, krupan, vedar čovek, osmotrio me je od glave do pete i ponovo se nasmejao. "Nisam vas takvog zamišljao, gospodine Ai! Ni izdaleka. Visok kao ulična svetiljka, rekoše mi, vitak kao saoničar, čađavo crn i zakošenih očiju... očekivao sam ledenog džina-ljudoždera, čudovište! Ali ni pomena od svega toga. Jedino ste tamnoputiji od većine nas."
     "Takva je boja Zemljana", rekoh.
     "Bili ste, dakle, u Siuvensinu one noći kada je napadnut? Mešeinih mi prsa! U kakvom to svetu živimo? Mogli ste da stradate dok ste prelazili most preko Eja, pošto ste prevalili toliki put kroz svemir da biste stigli ovde. Dobro! Dobro! Sada ste ovde. Mnoštvo ljudi jedva čeka da vas vidi, čuje i da vam najzad poželi dobrodošlicu u Orgorein.
     Iz istih stopa me je smestio, ne pruživši mi uopšte priliku da se usprotivim, u jedan stan svoje kuće. Visoki zvaničnik i imućan čovek, on je živeo stilom kome nije bilo ravna u Karhidi, čak ni među lordovima velikih pokrajina. Šusgisova kuća predstavljala je čitavo ostrvo i u njoj je bilo smešteno preko sto nameštenika, domaće posluge, činovnika, tehničkih savetnika i tako dalje, ali ne i rođaka, ne rodbine. Sistem proširenih porodica - ujedinjenih u klanove - ognjišta i pokrajina, iako se još nejasno mogao razabrati u ustrojstvu satrpezništva, bio je pre više stotina godina "nacionalizovan" u Orgoreinu. Nijedno dete starije od jedne godine nije više živelo sa svojim roditeljem ili roditeljima; sva su ona premeštana u satrpeznička ognjišta. Nema nikakvih povlastica po poreklu. Lične ostavštine nisu zakonite: čovek koji umre ostavlja sav svoj imetak državi. Svi počinju jednaki. Ali, očigledno, nastavak više nije tako ravnopravan. Šusgis je bio bogat i raskalašan u tom bogatstvu. Nisam ni slutio da na Zimi postoji takva raskoš koju sam zatekao u mojim odajama - imao sam, na primer, tuš. Postojalo je električno grejanje, kao i kamin dobro opskrbljen drvima. Šusgis se nasmeja: "Kazali su mi da držim izaslanika u toplom, jer on je sa vrućeg sveta, sa sveta koji je prava pećnica, i teško podnosi našu hladnoću. Postupaj sa njim kao da je trudan, stavi mu krzno u postelju, uvedi mu grejanje u sobu, zagrej mu vodu za pranje i drži mu prozore stalno zatvorene! Je li to dovoljno? Da li će vam ovako biti udobno? Molim vas, recite mi, da li biste još nešto želeli da imate ovde."
     Udobno! Niko me nikada u Karhidi nije pitao, ni pod kakvim okolnostima, da li mi je udobno.
     "Gospodine Šusgis", rekoh ponesen osećanjima, "ovde se osećam baš kao kod kuće."
     On se nije zadovoljio sve dok nije stavio još jednu prekrivku od krzna pestrija preko postelje i nekoliko trupaca u kamin. "Znam kako je to", reče on. "Kada sam bio u drugom stanju, nikako nisam mogao da se ugrejem: noge su mi bile kao led, celu zimu proveo sam uz vatru. Bilo je to, razume se, davno, ali se još živo sećam!" Getenjani su skloni tome da imaju decu dok su mladi; većina njih posle napunjene dvadeset četiri godine počinje da koristi sredstva protiv začeća, a plodnost u ženskoj fazi prestaje im oko četrdesete godine. Šusgis je već bio u pedesetim, te otuda i to njegovo "razume se, davno", a i inače je bilo teško zamisliti ga kao mladu majku. Bio je to tvrdokoran, promućuran, bodar političar, čije je ispoljavanje ljubaznosti služilo njegovom interesu, a njegov interes bio je on sam. Ovaj tip je sveljudski. Sretao sam ga na Zemlji, na Hainu, na Olulu. Očekujem da ću ga sresti i u paklu.
     "Dobro ste obavešteni o mom izgledu i ukusu, gospodine Šusgis. Polaskan sam; nisam mislio da će mi glas o meni ovde prethoditi."
     "Ne", reče on, odlično me razumevši, "oni bi vas rado držali zakopanog u nekom smetu, tamo u Erenrangu, a? Ali pustili su vas da odete i upravo smo tada mi ovde shvatili da vi niste još jedan karhidski ludak, već nešto veoma značajno."
     "Bojim se da vas ne shvatam."
     "Pa, Agraven i njegovi ljudi su vas se bojali, gospodine Ai... bojali su vas se i radovalo bi ih da se vratite odakle ste došli. Strahovali su da će, ako vas budu zlostavljali ili ućutkivali, uslediti odmazda. Napad iz svemira, ha! Stoga se nisu usudili da dirnu u vas. Ali su ipak pokušali da vas ućutkaju. Jer boje vas se, baš kao i onoga što donosite Getenu!
     Preterao je; a ja svakako nisam bio cenzurisan iz karhidskih vesti, bar ne dok je Estraven bio na vlasti. Ali u meni se već začinjalo podozrenje da iz nekog razloga o meni nije stizalo mnogo vesti u Orgorein i Šusgis je potvrdio moje sumnje."
     "Vi se, međutim, ne bojite onoga što ja donosim Getenu?"
     "Ne, ne bojimo se, ser!"
     "Zato se ja ponekad bojim."
     Odlučio se da se bodro nasmeje na ovaj obrt. Nisam pobliže razjasnio svoje reči. Ja nisam prodavac, ne prodajem napredak domorocima. Moramo da se sretnemo kao ravnopravni, uz izvesno uzajamno razumevanje i otvorenost, pre no što moje poslanstvo uopšte može da počne.
     "Gospodine Ai, mnogo ljudi čeka da se upozna sa vama, krupne ribe i one sitne, a među njima su i oni sa kojima biste vi želeli da razgovarate ovde, ljudi koji vuku poteze i donose odluke. Zatražio sam čast da vas ugostim zato što imam veliku kuću i zato što sam dobro poznat kao neopredeljen, ni pripadnik prevlasne klike niti slobodan trgovac, već običan starešina koji radi svoj posao i kod koga ćete biti pošteđeni svih ogovaranja na račun toga gde stanujete." On se nasmeja. "Ali to znači da ćete poprilično jesti napolju, ako nemate ništa protiv."
     "Stojim vam na raspolaganju, gospodine Šusgis."
     "Onda ćemo večeras imati malu zakusku sa Vanekeom Sloseom."
     "To je satrpeznik iz Kuvere. Treća oblast, zar ne?" Razume se, malo sam se pripremio pre no što sam krenuo na put. On se sav uzvrpoljio zbog tog izraza ljubaznosti - udostojenja da naučim nešto o njegovoj zemlji. Ophođenje se ovde svakako razlikovalo od onoga u Karhidi; tamo bi ta uzvrpoljenost ili unizila njegov sopstveni šifgretor ili izložila poruzi moj; nisam siguran šta bi od toga dvoga bilo, ali jedno svakako... praktično, sve je vređalo šifgretor.
     Bila mi je potrebna prikladna odeća za večeru-prijem, budući da sam izgubio svečano erenranško odelo u onoj gužvi u Suivensinu. Uzeo sam stoga popodne vladin taksi, odvezao se do trgovačkog dela grada i pribavio orgotsku odeždu. Hieb i košulja bili su prilično slični karhidskim, ali umesto letnjih čakšira oni su preko cele godine nosili gležnjake koji su sezali do visine bedara, vrećasti i nezgrapni; preovlađivale su drečave plave i crvene boje, a tkanina, kroj i izrada bili su prilično rđavi. Sve je delovalo nekako konfekcijski. Odeća mi je ukazala na to šta nedostaje ovom upečatljivom, zamašnom gradu: elegancija. Elegancija je bila smešno mala cena koju je trebalo platiti za prosvećenost i ja sam je sa radošću platio. Vratio sam se Šusgisovoj kući i odmah otišao pod topli tuš, čiji je mlaz dopirao sa svih strana u vidu bockave magle. Pale su mi na um ledene tučane kade u istočnij Karhidi u kojima sam cvokotao i drhtao proteklog leta, kao i umivaonik u mojoj erenranškoj sobi po čijim se rubovima stalno hvatao led. Je li to bila elegancija? Živela udobnost! Obukao sam svoju gizdavu odeću crvene boje i odvezao se sa Šusgisom na večeru-prijem njegovim kolima koja je vozio privatni vozač. U Orgoreinu ima više posluge, više uslužnih delatnosti nego u Karhidi. To je stoga što su sve Orgote u državnoj službi; država je dužna da nađe zaposlenje svim građanima, što i čini. Takvo je, u svakom slučaju, prihvaćeno tumačenje, premda, ako se posmatra pod određenim uglom, ono, kao uostalom i većina ekonomskih obašnjenja, izneverava svoju težišnu tačku.
     U bleštavo osvetljenoj, visokoj, beloj prijemnoj odaji satrpeznika Slosea nalazilo se između dvadeset i trideset gostiju, među njima tri satrpeznika, dok su ostali očigledno bili razne ugledne zvanice. Ovaj skup predstavljao je nešto više od grupe Orgota radoznalih da vide "tuđina". Ja nisam bio zanimljivost, kao što je to bilo u Karhidi čitavu godinu dana; nisam bio čudo; nisam bio zagonetka. Bio sam, kako je izgledalo, ključ.
     Koja je vrata trebalo da otključam? Neki od ovih državnika i zvaničnika, koji su me veoma sredačno pozdravili, imali su izvesnu predstavu o tome, ali ne i ja.
     To mi neće poći za rukom da ustanovim za vreme večere. Na celoj Zimi, čak i na smrznutom, varvarskom Perunteru, smatralo se za krajnju neotesanost razgovarati o poslu u toku obeda. Kako je večera ubrzo poslužena, ostavio sam za kasnije pitanja i prionuo na lepljivu riblju čorbu, osmatrajući između zalogaja domaćina i ostale goste. Slose je bio suvonjav, mlađi tip, neobično sjajnih, svetlih očiju i muklog, snažnog glasa; ličio je na idealistu, na dušu posvećenu nekom poslanstvu. Dopalo mi se njegovo ophođenje, ali ostao sam u nedoumici u pogledu poslanstva kome se posvetio. Sa moje leve strane sedeo je još jedan satrpeznik, neki tip punačkog lica po imenu Obsle. Bio je dežmekast, srdačan i ljubopitljiv. Već pri trećoj kašiki čorbe zapitao me je da li sam, do vraga, zaista rođen na jednom drugom svetu... kako tamo izgleda... da li je toplije nego na Getenu, kako svi kažu... i koliko to, zapravo, toplo?
     "Pa, na ovoj istoj geografskoj širini na Teri sneg nikada ne pada."
     "Nikada ne pada sneg. Nikada ne pada sneg?" Nasmejao se iskreno i od sveg srca, kao što se dete nasmeje na dobru laž, davši tako podstrek za nove uzlete mašte.
     "Naša podarktička područja prilično odgovaraju vašim naseljivim oblastima; mi smo dalje od našeg poslednjeg ledenog doba nego što ste vi od vašeg, ali ipak još nismo sasvim izišli iz njega. U osnovi, Tera i Geten veoma su slični. Takvi su svi nastanjeni svetovi. Ljudi mogu da žive samo u uskom rasponu prirodnih sredina; Geten se nalazi na jednom kraju tog raspona..."
     "Onda to znači da postoje svetovi koji su još topliji od vašeg?"
     "Većina ih je toplija. Neki su stvarno vreli; Gde, na primer. On uglavnom predstavlja peščanu i kamenu pustinju. Tamo je od samog početka bilo toplo, a onda je još i jedna nezajažljiva civilizacija narušila prirodnu ravnotežu pre pedeset ili šezdeset hiljada godina, spalivši šume kao da su to treske za potpalu. Na Gdeu još ima ljudi, ali uslovi tamo sada nalikuju, ako sam dobro razumeo Slovo, jomeškoj predstavi o mestu gde lopovi odlaze posle smrti."
     Poređenje je nagnalo Obslea da se osmehne tihim, odobravajućim pokretom usana, zbog čega sam ja namah promenio mišljenje o tom čoveku.
     "U nekim potkultovima pominje se mogućnost da su ti zagrobni predeli uistinu fizički smešteni na drugim svetovima, na drugim planetama pravog svemira. Da li ste imali prilike da naiđete na tu zamisao, gospodine Ai?"
     "Nisam; bio sam opisivan na najrazličitije načine, ali još niko nije pokušao da me rastumači kao duha." Dok sam govorio, pogled mi je slučajno pao na desnu stranu i u času kada sam izgovorio reč "duh", ugledao sam jednoga. Tamna, u tamnoj odori, nepomična i senovita, sedela je pored mene, utvara na svetkovini.
     Obsleovu pažnju za tenutak je privukao njegov drugi sused, a pogledi većine ostalih bili su upravljeni prema Sloseu, koji je nešto pričao za čelom stola. Ja rekoh prigušenim glasom: "Nisam očekivao da ću vas videti ovde, lorde Estravene."
     "Neočekivano čini život mogućim", uzvrati on.
     "Poverena mi je poruka za vas."
     On me pogleda ljubopitljivo.
     "Ona je u obliku novca... vašeg novca... koji vam šalje Foret rem ir Osbot. Ostavio sam ga u kući gospodina Šusgisa. Pobrinuću se oko toga da ga dobijete."
     Izgledao je utihao, skrhan, smanjen... prognan čovek koji proživljava svoje dane u tuđini. Imao sam utisak da nije raspoložen za razgovor sa mnom, a i meni je bilo milo da ne razgovaram sa njim. Pa ipak, s vremena na vreme, u toku te duge, naporne, razgovorljive večere-prijema, iako je sva moja pažnja bila usredsređena na složene i moćne Orgote, koji su imali nameru ili da se sprijatelje sa mnom ili da me iskoriste, pomno sam bio svestan njegovog prisustva: njegovog ćitanja: njegovog tamnog, odvraćenog lica. I najednom mi je palo na um - iako sam odmah odbacio tu pomisao kao neosnovanu - da nisam po sopstvenoj slobodnoj volji došao u Mišnori da jedem prženu crnu ribu sa satrpeznicima, niti da su me oni doveli ovde. Iza svega je stajao on.

9. ESTRAVEN IZDAJNIK

     Istočnokarhidska priča koju je u Gorinheringu kazivao Tobord Čorhava, a zabeležio Dž. A. Priča je dobro poznata u različitim verzijama, a i jedna "haben" drama, rađena prema njenim motivima, nalazi se na repertoaru putujućih pozorišta istočno od Kargava.

     Veoma davno, još pre dana kralja Argavena I, koji je Karhidu ujedinio u kraljevstvo, vodio se krvavi sukob između pokrajine Stok i pokrajine Estre u Kermlandiji. Sukob je vojevan tokom tri pokolenja kako na otvorenom tako i iz zaseda, ali spor se nikako nije mogao razrešiti, zato što mu je uzrok bila zemlja, a plodna zemlja retka je u Kermlandiji. Ponos svake pokrajine jeste dužina njenih granica, a lordovi Kermlandije ponosni su i preki ljudi koji bacaju crne senke.
     Zbilo se tako da je telesni potomak lorda Estrea, jedan mlad čovek, skijajući se po jezeru Ledene stope meseca irema u lovu na pestrije, naišao na slabiji led i upao u jezero. Iako se, koristeći jednu skiju kao polugu sa uporištem na čvrstoj ivici leda, nekako izvukao iz vode, našavši se izvan jezera nije dospeo u mnogo povoljniji položaj, jer je bio skroz mokar, a vladao je kurem Kurem, vlažno vreme, od 0 stepeni do -20 stepeni F. i već se spuštala noć. Shvatio je da nema nade da stigne i Estre, koji je bio udaljen osam milja uzbrdo, te je stoga krenuo prema selu Ebosu na severnoj obali jezera. Kada je pala noć, sa glečera se spustila magla i polegla po celom jezeru, tako da više nije mogao da vidi put, niti kuda da stavi skije. Lagano je išao, iz straha od slabijeg leda, ali i žurno, jer hladnoća mu je već prodrla do kostiju i uskoro više neće biti kadar da se kreće. Konačno je u noći i magli pred sobom ugledao neku svetlost. Skinuo je skije zato što je obala jezera bila neravna i na mnogim mestima bez snega. Sve teže se držao na nogama i poslednjim naporima upirao se da stigne do svetla. Prilično je skrenuo sa puta za Ebos. Ovo je bila neka mala, samotna kuća u šumi torea, jednog drveta koje raste u Kermlandiji; stabla su stajala sasvim uz kuću, poptuno je okružujući, ali im visina nije premašala krov. Zalupao je šakama o vrata i glasno pozvao; neko ih je otvorio i uveo ga u svetlost koju je bacala vatra u kaminu.
     U kući nije bilo nikog drugog do te jedne osobe. Ona je svukla sa Estravena svu odeću, koja se sledila i postala čvrsta poput gvožđa, a zatim ga nagog uvila u krzna i toplotom vlastitog tela odagnala promrzlost Estravenovih stopala, šaka i lica, davši mu pri tom da pije vruće pivo. Mladić se konačno otkravio i podigao pogled prema onome ko mu je pružio pomoć u nevolji.
     Bio je to neki neznanac, takođe veoma mlad. Pogledi im se susretoše. Obojica su bili naočiti, snažne građe, lepih crta, uspravnog držanja i crnomanjasti. Estraven je ugledao plam kemera kako bukti u licu njegovog spasioca.
     On reče: "Ja sam Arek od Estrea."
     Drugi reče: "Ja sam Terem od Stoka."
     Estraven se na to nasmeja, jer se još osećao klonulo, i reče: "Dali si me povratio u život da bi me ubio, Stokvene?"
     Drugi uzvrati: "Nisam."
     On ispruži ruku i dodirnu Estravenovu, kao da želi da se uveri da je mraz otkravljen. Pri tom dodiru, iako je Estravena od faze kemera delio još dan ili dva, on oseti kako se plam razbuktava i u njemu. I tako su obojica neko vreme ostala nepomična, sa pripijenim rukama.
     "Iste su", reče Stokven i, položivši svoj dlan spram Estravenovog, pokaza da je stvarno tako: dužina i oblik šaka bili su mu istovetni, prst se poklapao sa prstom, kao kada bi neko sklopio svoje dve ruke dlan uz dlan.
     "Nikada te ranije nisam video", reče Stokven. "Mi smo smrtni neprijatelji." On ustade, dodade nekoliko trupaca u vatru ognjišta, a zatim se vrati i sede pored Estravena.
     "Mi smo smrtni neprijatelji", reče Estraven. "Zakleo bih se na kemer sa tobom."
     "I ja sa tobom", reče drugi. Onda se oni zavetovaše na kemer jedan drugome, a u Kermlandiji, onda kao i danas, taj se zavet na vernost nije smeo prekršiti, nije se mogao zameniti nekim drugim. Te noći, narednog dana i sledeće noći oni su ostali zajedno u brvnari u šumi pokraj smrznutog jezera. Idućeg jutra do kolibe je stigla grupa ljudi iz Stoka. Jedan među njima poznavao je mladog Estravena iz viđenja. Ne izgovorivši ni reč i ne uputivši nikakvo upozorenje, on izvuče nož i na Stokvenove oči izbode Estravena u vrat i grudi; obliven krvlju, mladić se skljokao preko hladnog ognjišta, mrtav.
     "On je bio naslednik Estrea", reče ubica.
     Stokven reče: "Stavite ga na vaše saonice i odvezite u Estre da ga sahrane."
     Zatim se vratio u Stok. Ljudi krenuše sa Estravenovim telom na sankama, ali ga ostaviše duboko u šumi torea da ga pojedu divlje zveri i s večeri se vratiše u Stok. Terem istupi ispred svog roditelja u telu, lorda Hariša rem ir Stokvena, i obrati se ljudima: "Da li ste postupili kao što sam vam naložio?" Oni odgovoriše: "Jesmo." Terem na to reče: "Lažete, jer da ste to učinili, nikada se ne biste vratili živi iz Estrea. Ovi ljudi su se oglušili o moje naređenje i lažju su pokušali da prikriju svoju neposlušnost: zahtevam da budu kažnjeni proterivanjem." Lord Hariš se složi sa ovim zahtevom i oni bejahu stavljeni izvan ognjišta i zakona.
     Ubrzo potom Terem napusti svoju pokrajinu, rekavši da želi neko vreme da prebiva u tvrđavi Roterer, i nije se vratio u Stok čitavih godinu dana.
     U međuvremenu, u pokrajini Estre tražili su Areka po brdima i dolinama, a onda su počeli da ga oplakuju: gorka je bila tugovanka i trajala je celo leto i jesen, zato što je on predstavljao jedinog lordovog telesnog potomka. Ali krajem meseca terna, kada je ljuta zima okovala celu zemlju, jedan čovek je došao uz planinski obronak na skijama i predao stražaru na kapiji Estrea nešto malo umotano u krzna, rekavši pri tom: "Ovo je Terem, sin Estreovog sina." Zatim se brzo sjurio na skijama niz planinu, poput kamena koji skakuće po vodi, pre no što je ikome palo na um da ga zadrži.
     U krznenom zamotuljku našli su uplakano novorođenče. Odneli su dete lordu Sorveu i preneli mu strančeve reči; pun bola, stari lord prepoznao je u bebi svog izgubljenog sina Areka. Izdao je naređenje da se dete podiže kao sin unutrašnjeg ognjišta i da se prozove Terem, premda takvo ime nikada nije bilo korišćeno u klanu Estre.
     Dete je raslo, naočito, milo i snažno; bilo je tamno po prirodi i ćutljivo, ali su ipak svi u njemu videli neku sličnost sa izgubljenim Arekom. Kada je odraslo, lord Sorve ga je, u zaveštanju svoje starosti, naimenovao naslednikom Estrea. Ta odluka pogodila je Sorveove kemerske sinove, sve jake ljude u naponu snage, koji su dugo čekali da dobiju lordstvo. Oni stoga postaviše mladom Teremu zasedu jednom kada je sam krenuo u lov na pestrije, meseca irema. Ali mladić je bio naoružan i nije dopustio da ga uhvate na prepad. Ubio je dvojicu svoje braće po ognjištu, u gustoj magli koja poleže po jezeru Ledene stope u doba otapanja, dok se sa trećim uhvatio ukoštac noževima, da bi i njega na kraju savladao, premda je pri tom i sam bio ranjen u grudi i vrat dubokim zasecima. Onda je stao nad tela svoje braće, u magli preko leda, i primetio da se spušta noć. Počeo je da malaksava zbog gubitka krvi koja mu je isticala iz rana i pomislio je da u selu Ebosu potraži pomoć; ali u sve gušćoj tami skrenuo je s puta i stigao do šume torea na istočnoj obali jezera. Tu je ugledao jednu napuštenu brvnaru i ušao u nju; odveć slab da bi zapalio vatru, samo se skljokao na hladni kamen ognjišta i ostao tako da leži sa ranama koje su krvarile.
     A onda se iz noći pojavio jedan čovek, sam. Zastao je bez reči na pragu i začas se zagledao u čoveka koji je ležao sav u krvi preko ognjišta. Zatim je žurno ušao, napravio postelju od krzna koje je uzeo iz jedne stare škrinje, zapalio vatru, očistio i izvidao Teremove rane i previo ih. Kada je primetio da ga mladić posmatra, kazao je: "Ja sam Terem od Stoka."
     "Ja sam Terem od Estrea."
     Za tenutak je među njima zavladala tišina. Onda se mladić osmehnu i reče: "Da li si mi izvidao rane da bi me ubio, Stokvene?"
     "Nisam", reče stariji.
     Estraven upita: "Kako to da se ti, lord Stoka, nalaziš ovde, sam na ovoj spornoj zemlji?"
     "Često dolazim ovamo", uzvrati Stokven.
     Opipao je mladićevo bilo i dodirnuo mu ruku da bi video ima li vatru; tom prilikom za tren je pložio svoj dlan preko Estravenovog; prst se poklopio sa prstom i dve šake su se potpuno podudarile, kao da su ruke istog čoveka.
     "Mi smo smrtni neprijatelji", reče Stokven.
     Estraven odgovori: "Mi smo smrtni neprijtelji. Pa ipak, ja te nikada ranije nisam video."
     Stokven odvrati lice u stranu. "Ja sam tebe video, jednom davno", reče. "Voleo bih da među našim kućama vlada mir."
     Estraven reče: "Zavetovaću se na mir sa tobom."
     I tako se oni zavetovaše, a zatim više ne prozboriše ni reči i ranjeni čovek utonu u san. Ujutro Stokvena više nije bilo, ali je stigla grupa ljudi iz sela Ebosa i prebacila Estravena u Estre. Posle toga niko se više nije odvažio da se suprotstavlja oporuci starog lorda, čija je pravičnost jasno bila ispisana u krvi tri čoveka na ledu jezera. Po Sorveovoj smrti, Terem je postao lord od Estrea. Za godinu dana on je okončao stari sukob, davši polovinu sporne zemlje pokrajini Stok. Zbog toga, kao i zato što je ubio svoju braću po ognjištu, on je prozvan Estraven Izdajnik. Pa ipak, njegovo ime Terem još se daje deci u toj pokrajini.

10. RAZGOVORI U MIŠNORIJU

     Sledećeg jutra dok sam završavao pozni doručak, koji mi je bio poslužen u mom stanu u Šusgisovoj palati, kućni telefon blago se oglasio. Kada sam ga uključio, pozivalac mi se obratio na karhidskom: "Terem Hart ovde. Mogu li da dođem do vas?"
     "Samo izvolite."
     Bilo mi je milo što ću odmah obaviti ovo suočenje. Sasvim je bilo jasno da između Estravena i mene ne može da postoji podnošljiv odnos. Čak i ako su njegov pad u nemilost i izgnanstvo bar nominalno išli meni na dušu, ja za njih nisam mogao da snosim nikakvu odgovornost, nisam osećao nikakvu razložnu krivicu; on mi u Erenrangu nije razjasnio ni svoja dela, niti svoje pobude i ja nisam mogao imati poverenja u tog tipa. Više bi mi se dopalo da se on nije spetljao sa ovim Orgotama koji su me, kako izgleda, posvojili. Njegovo prisustvo samo je usložnjavalo stvari, činilo ih nezgodnim.
     Jedan od mnogobrojnih kućnih nameštenika uveo ga je u moje odaje. Zamolio sam ga da sedne na jednu stolicu, veliku i mekano postavljenu, i ponudio ga pivom koje se pilo za doručak. On je odbio. Ophođenje mu nije bilo snebivljivo - ako je ikada znao za stidljivost, odavno ju je ostavio daleko iza sebe - već uzdržano: ispitujuće, obazrivo.
     "Prvi pravi sneg", reče, a onda, primetivši da sam bacio pogled prema prozoru sa teškim zastorima, dodade: "Još niste pogledali napolje?"
     Pogledao sam i video gust sneg kako pada, kovitlan lakim vetrom niz ulicu, po već zabelelim krovovima; tokom noći već je napadalo dva ili tri inča. Bio je odarhad gor, sedamnaesti dan prvog meseca jeseni. "Još je rano", rekoh opčinjen načas čarolijom snega."
     "Predviđaju ljuti zimu ove godine."
     Ostavio sam razmaknute zavese. Bleda, ravnomerna svetlost koja je dopirala spolja pade mu na tamno lice. Izgledao je stariji. Proživeo je teške dane od kada sam ga poslednji put video u Ugaonoj crvenoj nastambi dvorca u Erenragnu na njegovom vlastitom ognjištu.
     "Imam ovde ono što sam zamoljen da vam dostavim", rekoh i dadoh mu paketić sa novcem zamotan u kožnu foliju, koji sam izvadio i stavio na sto odmah po njegovom pozivu. On ga uze i zahvali mi ozbiljnim glasom. Nisam ponovo seo. Trenutak kasnije, i dalje držeći paketić, on takođe ustade.
     Osetih načas grižu savesti, ali nisam dozvolio da to uzme maha. Hteo sam da ga odvratim od toga da dolazi kod mene. Okolnost da će ga to poniziti nije se, nažalost, mogla izbeći.
     Pogledao me je prodorno. Bio je niži od mene, razume se, kratkonog i zdepast, čak ni toliko visok kao većina žena moje rase. Pa ipak, kada me je osmotrio, nije izgledalo da taj pogled dolazi odozdo. Izbegao sam da nam se oči sretnu. Stao sam da promatram radio na stolu sa izrazom odsutnog zanimanja.
     "Ne može se verovati svemu što se čuje preko radija ovde", reče on vedrim glasom. "Pa ipak, čini mi se da će vam ovde u Mišnoriju biti potrebna izvesna obaveštenja i saveti."
     "Čini mi se da ima prilično ljudi koji bi me rado opskrbili njima."
     "A množina uvek donosi bezbednost, zar ne? Desetorica ulivaju više poverenja nego jedan. Oprostite mi, nije tebalo da govorim na karhidskom, smetnuo sam s uma." Nastavio je na orgotskom jeziku: "Prognani ljudi nikada ne bi trebalo da govore na maternjem jeziku; on zvuči gorko iz njihovih usta. A i ovaj jezik bolje pristaje izdajniku, mislim; curi sa zuba poput slatkog sirupa. Gospodine Ai, ja imam pravo da vam se zahvalim. Učinili ste uslugu kako meni, tako i mom starom prijatelju i kemeru Ašeu Foretu, i u njegovo i moje ime ja tražim to pravo. Moja zahvalnost imaće oblik saveta." Zastao je; ja nisam ništa rekao. Nikada ga ranije nisam čuo da se koristi tom oporom, kitnjastom ljubaznošću, niti sam imao pojma šta bi to moglo da znači." On produži: "U Mišnoriju ste ono što niste bili u Erenrangu. Tamo su rekli da jeste; ovde će reći da niste. Vi ste oruđe jedne klike. Savetujem vam da budete oprezni u tome kako ćete im dopustiti da vas koriste. Savetujem vam da ustanovite koja je neprijateljska klika, ko su oni, i da im nikad ne dozvolite da se koriste vama, jer vas neće koristiti dobro."
     Ponovo je zastao. Upravo sam se spremao da ga zamolim da bude malo određeniji, kada on reče: "Do viđenje, gospodine Ai", okrenu se i izađe. Ostao sam bez reči. Taj čovek bio je sličan električnom šoku: nema ničeg čvrstog za šta biste se uhvatili, a ne znate šta vas je protreslo.
     On mi je nesumnjivo pokvario raspoloženje spokojnog samozadovoljstva u kome sam obedovao doručak. Prišao sam uskom prozoru i pogledao napolje. Sneg se malo proredio. Bilo je predivno, to lepršanje belih grumuljica i grozdova, slično razletanju latica višnjinog cveta u voćnjaku mog doma kada proletnji lahor struji niz zelene obronke Borlanda, gde sam rođen: na Zemlji, toploj Zemlji, gde se drveće iskiti cvatovima s proleća. I, najednom, obuzele su me potištenost i nostalgičnost. Dve godine sam proveo na ovoj vraškoj planeti i već je počinjala treća zima još pre prolaska jeseni - meseci i meseci neumoljive hladnoće, susnežice, leda, vetra, kiše, studeni, hladnoće unutra, hladnoće spolja, hladnoće koja prodire do kostiju, do same koštane srži. I sve to vreme bio sam sam samcit, otuđen i izdvojen, bez žive duše kojoj bi verovao. Siromah Dženli, hoćemo li da plačemo zbog toga? Video sam Estravena kako izlazi iz kuće na ulicu ispod mene, tamnu priliku, skraćenu zbog perspektive, u jednoličnom, mutnom sivilu snega. Osvrnuo se, pričvrstivši olabavljeni pojas hieba - nije nosio kaput. Pošao je niz ulicu, koračajući čilo i skladno, sa izvesnom žustrinom u kretanjima zbog koje mi se tog trenutka učinio kao jedino ostrvo života u celom Mišnoriju.
     Ponovo sam se okrenuo prema toploj sobi. Njena udobnost bila je zagušljiva i nezgrapna; grejanje, mekano postavljene stolice, postelja sa gomilom krzna, prostirke, zastori, prekrivke, umotači.
     Obukao sam zimski kaput i izišao u šetnju, u neprijatnom raspoloženju i u neprijatnom svetu.
     Trebalo je tog dana da ručam sa satrpeznicima Obsleom, Jegejem i ostalima koje sam upoznao prethodne noći; takođe je bilo predviđeno da budem predstavljen nekom sa kim se još nisam upoznao. Ručak je obično posluživan iz bifea i obedovalo se stojeći, možda stoga da čovek ne bi imao utisak da je ceo dan proveo sedeći za stolom. Za ovu zvaničnu prigodu, međutim, postavljen je sto, a bife je bio veoma bogat, sadržavši osamnaest ili dvadeset toplih i hladnih jela, koja su se poglavito sastojala od jaja subea i hlebnih jabuka spravljanih na razne načine. Za bifeom, pre no što je zavladao tabu razgovora, Obsle mi se obratio, puneći pri tom svoj tanjir omletom od jaja subea: "Tip po imenu Mersen je uhoda iz Erenranga, a onaj tamo, Gaum, javni je agent sarfa, znate." Kazao je to tonom lakog razgovora, pa se čak i nasmejao, kao da sam mu uzvratio nešto veselo, a zatim je prešao na usoljenu crnu ribu.
     Nisam imao nikakvu predstavu o tome šta je to sarf.
     Dok su zvanice sedale za sto, u prostoriju je ušao jedan mladić i obratio se domaćinu, Jegeju, koji se potom okrenuo prema nama. "Novosti iz Karhide", reče on. "Jutros se rodilo dete kralja Argavena i umrlo nepun čas kasnije."
     Zavladala je tišina, zatim se oglasilo mrmljanje, da bi se na kraju Gaum, naočit čovek, nasmejao i podigao svoj vrč sa pivom. "Neka bi svi kraljevi Karhide živeli toliko dugo!" uskliknu on. Neki ispiše zdravicu sa njim, ali većina to nije učinila. "Za ime Mešea, smejati se na račun smrti deteta", reče jedan dežmekasti starac u jarkocrvenoj odeždi, koji je otromboljeno sedeo pored mene, sa gležnjacima koji su mu se na bedrima nabrali poput suknje i licem koje je izražavalo odvratnost.
     Zapodeo se razgovor o tome koga bi od svojih kemerskih sinova Argaven mogao da naimenuje za naslednika - zato što je kralj već prevalio četrdesetu i više jamačno neće imati dece po telu - kao i koliko će još ostaviti Tibea u svojstvu namesnika. Neki su bili mišljenja da će se namesništvo odmah okončati, dok su drugi izražavali sumnje u tom pogledu. "Šta vi mislite, gospodine Ai?" upita čovek po imenu Mersen, koga je Obsle razotkrio kao karhidskog agenta, što je po svoj prilici značilo da je bio jedan od Tibeovih ljudi. "Samo što ste stigli iz Erenranga; šta tamo kažu o glasinama da je prepustio saonice svom rođaku."
     "Pa, čuo sam takve glasine, da."
     "Smatrate li da imaju bilo kakvog osnova?"
     "Nemam pojma", rekoh; tog trenutka domaćin se umeša u razgovor nekom opaskom o vremenu, jer zvanice su već počele da jedu.
     Pošto je posluga odnela tanjire i pozamašnu gomilu ostataka pečenja i usoljene ribe iz bifea, svi smo ponovo posedali za doručak za sto; tu su bile poslužene male šolje žestogog likera koji su nazivali živovoda, kao što to već ljudi obično čine; zatim su usledila pitanja.
     Od ispitivanja kojima su me podvrgli lekari i naučnici u Erenrangu nisam bio suočen sa skupinom ljudi koji su želeli da odgovaram na njihova pitanja. Retko je koji Karhiđanin, čak i među ribarima i ratarima sa kojima sam proveo prve mesece, bio voljan da utaži svoju radoznalost - često veoma veliku - pukim postavljanjem pitanja. Oni su bili okolišni, zatvoreni u sebe, posredni; nisu voleli pitanja i odgovore. Pala mi je na pamet tvrđava Oterhord i ono što je tkač Fakse kazao o odgovorima... Čak su i stručnjaci ograničili svoja pitanja na strogo fiziološke predmete, kao što su dejstvovanje žlezda i krvotoka, po čemu sam se najuočljivije razlikovao od getenjanske norme. Nikada im se nije dogodilo da pitaju, na primer, kako neprestana seksualnost moje rase utiče na njene društvene institucije, kako izlazimo nakraj sa našim "stalnim kemerom". Oni bi slušali kada bih im ja govorio; psiholozi su me pomno pratili dok sam pričao o govoru uma; ali niko od njih nije otišao tako daleko da postavi dovoljno opšta pitanja koja bi mu pomogla da stekne prikladnu sliku o teranskom ili ekumenskom društvu - sa izuzetkom, možda, Estravena.
     Ovde nisu bili toliko sputani vođenjem računa o ličnom prestižu i ponosu, a i pitanja, očigledno, nisu vređala ni onoga ko ih postavlja, niti onoga ko odgovara na njih. Međutim, ubrzo sam uvideo da su neki od onih koji su mi postavljali pitanja prevashodno želeli da me uhvate u klopku, da pokažu kako sam varalica. To me je nakratko izbacilo iz ravnoteže. I u Karhidi sam se, razume se, suočio sa nevericom, ali gotovo nikad i sa sračunatom nevericom. Tibe je priredio složenu predstavu tobožnjeg nasedanja na obmanu na dan parade u Erenrangu, ali sada znam da je to bio deo igre sračunate na to da se sruši ugled Estravena i smatram da mi je Tibe, zapravo, verovao. On je video moj brod, uostalom, mali lender kojim sam se spustio na planetu; takođe je imao, kao i svako drugi, slobodan pristup izveštajima inženjera o brodu i ansiblu. Nasuprot tome, nijedan od ovih Orgota nije video brod. Mogao sam da im pokažem ansibl, ali on nije predstavljao odveć ubedljiv tuđinski artefakt: bio je, naime, veoma teško pojmljiv, tako da nije lako mogao proći ni kao obmana ni kao stvarnost. Stari zakon kulturnog embarga protivio se korišćenju artefakata koji su se mogli podvrći ispitivanju i oponašati, u ovoj fazi, pa tako nisam imao uza se ništa drugo do broda i ansibla, kutije sa slikama, neporecive neobičnosti vlastitog tela i nedokazive jedinstvenosti vlastitog uma. Slike su išle iz ruke u ruku oko stola i bivale zagledane uz uzdržane izraze lica osobene za ljude koji posmatraju fotografije nečije tuđe porodice. Ispitivanje se nastavilo. Šta je Ekumen, upitao je Obsle, svet, liga svetova, mesto, vlada?
     "Pa, sve to i ništa. Ekumen je naša teranska reč; u običnom govoru on se naziva "domaćinstvo", na karhidskom bi to bilo ognjište. Nisam siguran kako bi se kazalo na orgotskom, zato što još ne poznajem dobro vaš jezik. Mislim da to nije satrpezništvo, premda nesumnjivo ima sličnosti između satrpezničke vlade i Ekumena. Ali Ekumen u osnovi uopšte nije vlada. On predstavlja pokušaj da se objedine mistično i političko i kao takav, razume se, poglavito je promašaj; ali ovaj promašaj do sada je ljudskoj rasi učinio više dobra nego uspesi svih pređašnjih pokušaja. To je društvo i ono ima, bar u mogućem obliku, svoju kulturu. Takođe je vid obrazovanja; u jednom pogledu, poserdi je svojevrsna veoma velika škola... uistinu veoma velika. Pobude za uspostavljenje veze i saradnje proishode iz same njene biti, te je stoga, u drugom pogledu, u pitanju liga ili zajednica svetova, koja u izvesnom stepenu poseduje uobičajeno centralizovano ustrojstvo. Ja sada predstavljam upravo ovaj vid, ligu. Kao političko telo Ekumen dejstvuje putem usaglašavanja, a ne vladanja. On ne nameće zakone; odluke se donose većanjem i pristankom, a ne obaveznom jednoglasnošću ili naređivanjem. Kao ekonomsko telo on je izuzetno delatan, nadgledajući veze među svetovima, održavajući ravnotežu u trgovini između osamdeset planeta. Osamdeset četiri tačnije govoreći, ako Geten postane član Ekumena..."
     "Šta hoćete da kažete time, ne nameće svoje zakone?" upita Slose.
     "Ekumen uopšte nema zakone. Države-članice upravljaju se prema vlastitim zakonima; kada dođe do međusobnog kršenja različitih zakona, Ekumen posreduje, nastojeći da sprovede pravno ili etičko podešavanje, sravnjenje ili izbor. Ako dođe do toga da na kraju Ekumenu, kao ogledu na polju superorganizma, zapreti krah, on će morati da postane sila za očuvanje mira, da uvede policiju i tako dalje. Ali ovoga časa nema nikakve potrebe za sve to. Svi središnji svetovi još se oporavljaju posle izlaska iz nesrećnog razdoblja od pre nekoliko stoleća, oživljavaju izgubljene umešnosti i izgubljene zamisli, učeći ponovo da govore..." Kako da objasnim Doba neprijatelja i njegove posledice ljudima u čijem jeziku ne postoji reč koja označava rat?
     "To je uistinu zapanjujuće, gospodine Ai", reče domaćin, satrpeznik Jegej, tankoćudan, uglađen tip, pronicljivih očiju i otegnutog govora. "Ali ne mogu da shvatim šta oni žele od nas. Hoću da kažem, od kakve posebne koristi može da im bude osamdeset četvrti svet? I to, kako mi se čini, ne odveć mudar svet, jer mi nemamo zvezdane brodove i te stvari, kao svi ostali."
     "Niko od nas to nije imao sve dok nisu stigli Hainci i Cetijanci. Osim toga, nekim svetovima to je još stolećima ostalo uskraćeno, dok Ekumen nije utvrdio kanone onoga što vi ovde nazivate, ako se ne varam, slobodna trgovina." Na to se svuda unaokolo razlegao smeh, jer tako se nazivala Jegejeva partija ili klika u satrpezništvu. "Ono što ja pokušavam da uspostavim ovde jeste upravo slobodna trgovina. Razume se, nije u pitanju trgovina samo dobrima već i znanjem, tehnologijom, zamislima, filozofijama, umetnošću, medicinom, naukom, teorijom... Sumnjam da će Geten ikada ostvariti neki življi fizički saobraćaj sa drugim svetovima. Sedamnaest svetlosnih godina deli nas od najbližeg ekumenskog sveta Olula, planete u sistemu zvezde koju vi nazivate Asiomse; do najudaljenijeg sveta ima dve stotine pedeset svetlosnih godina i vi niste kadri čak ni da vidite njegovu matičnu zvezdu. Sa uređajem za komuniciranje koji se naziva ansibl možete, međutim, da razgovarate sa tim svetom kao što biste radiom razgovarali sa susednim gradom. Ali sumnjam da ćete se ikada sresti sa tamošnjim žiteljima... Vrsta trgovine o kojoj govorim može da bude veoma unosna, ali ona poglavito predstavlja jednostavno komuniciranje, a ne fizičko prebacivanje. Moj stvarni zadatak ovde jeste da ustanovim da li ste vi voljni da komunicirate sa ostalim delom ljudskog roda.
     "Vi", ponovi Slose, sasvim se nagnuvši ka meni. "Znači li to Orgorein, ili možda Geten kao celina?"
     Oklevao sam za tenutak, zato što to nije bilo pitanje koje sam očekivao.
     "Ovde i sada to znači Orgorein. Ali ugovor ne može da bude isključiv. Ako Sit, ostrvski narodi ili Karhida odluče da pristupe Ekumenu, oni to mogu da učine. Posredi je svaki put stvar pojedinačnog izbora. Ono što se najčešće događa, na ovako razvijenoj planeti kao što je Geten, jeste da različiti antrotipovi, područja ili narodi obrazuju predstavničko telo koje dejstvuje kao usaglasitelj na planeti, odnosno u odnosima sa drgim planetama; mi to nazivamo lokalna stabilnost. Veoma se uštedi na vremenu ako se počne na ovaj način; kao i na novcu, deobom izdataka. Ako, na primer, odlučite da sami sagradite zvezdani brod."
     "Tako mi Mešeinog mleka!" uskliknu debeli Humeri pokraj mene. "Hoćete da mi sad zapucamo put Praznine? Uf!" On zabrekta, slično visokim tonovima harmonike, izrazivši time odvratnost i zabavljanje.
     Reč uze Gaum: "Gde je vaš brod, gospodine Ai?" Postavio je pitanje tiho, poluosmehujući se, kao da je ono odveć tanano i da on želi da se ta tananost primeti. Gaum je bio najizuzetnije lepo ljudsko biće, po svim merilima i u okviru oba pola, tako da nisam mogao da odolim da ne gledam u njega dok sam odgovarao: istovremeno sam se ponovo zapitao šta je to sarf. "Pa to nije nikakva tajna; bilo je o tome poprilično reči na karhidskom radiju. Raketa kojom sam se spustio na ostrvo Hordem sada se nalazi u radionici kraljevske livnice u zanatlijskoj školi; najveći njen deo, u svakom slučaju; razni stručnjaci su, naime, izlazili iz nje iznoseći poneki komad posle ispitivanja."
     "Raketa?" upita Humeri, pošto sam ja upotrebio orgotsku reč za praskalice.
     "Time se jezgrovito opisuje dejstvovanje pogonskog sistema broda za prizemljenje, ser."
     Humeri ponovo zabrekta. Gaum se samo osmehnu i reče: "Onda nemate ništa da se vratite u... pa već tamo odakle ste došli?"
     "Oh, imam. Mogao bih da razgovaram sa Olulom pomoću ansibla i da zatražim da pošalju jedan NAFAL-brod po mene. On bi stigao ovde kroz sedamnaest godina. Isto tako, mogao bih da razgovaram radiom sa zvezdanim brodom kojim sam se dovezao u vaš sunčev sistem. On je sada na orbiti oko vašeg sunca. Njemu je potrebno samo nekoliko dana da stigne dovde."
     Uzbuđenje koje su izazvale moje reči moglo se videti i čuti, pa čak ni Gaum nije uspeo da prikrije iznenađenost. Ovde je postojao izvestan nesklad. To je bila najvažnija činjenica koju nisam obznanio u Karhidi, čak ni Estravenu. Ako je tačno ono što mi je stavljeno do znanja, da Orgote, naime, znaju o meni samo ono što su Karhiđani izabrali da im kažu, onda je ovo trebalo da bude samo jedno među mnogim iznenađenjima. Ali to nije bilo tako. Posredi je bilo veliko iznenađenje.
     "Gde je taj brod, ser?" upita Jegej.
     "Na orbiti oko sunca, negde između Getena i Kuhurna."
     "Kako ste stigli sa njega ovamo?"
     "Pomoću praskalice", reče stari Humeri.
     "Baš tako. Mi ne spuštamo međuzvezdani brod na nastanjenu planetu sve dok se ne uspostavi otvorena veza ili savez. Tako sam i ja došao u malom raketnom brodu i spustio se na Hordensko ostrvo.
     "I možete da stupite u vezu sa... sa tim velikim brodom samo pomoću običnog radija, gospodine Ai?" Bio je to Obsle.
     "Da." Izbegao sam da za sada pomenem moj mali relejni satelit, postavljen na orbitu sa rakete; nisam želeo da steknu utisak da im je nebo puno mojih gvožđurija. "Za to je potreban prilično jak odašiljač, ali vi ne oskudevate u njima."
     "Onda bismo mogli da uspostavimo radio-vezu sa vašim brodom?"
     "Da, ako imate odgovarajući signal. Ljudi koji se nalaze na brodu trenutno su u stanju koje mi nazivamo stazis, a koje bi se na vašem jeziku moglo označiti kao zamrznutost; ono im omogućuje da ne izgube od svojih života godine koje bi proveli čekajući da ja obavim svoj posao ovde dole. Prvi signal na prvoj talasnoj dužini stavio bi u pokret mašineriju koja bi ih izvela iz stanja stazisa; posle toga bi se posavetovali sa monom preko radija, ili pomoću ansibla, koristeći Olul kao relejno središte."
     Neko nelagodno upita: "Koliko ih ima gore?"
     "Jedanaest."
     Neko kratko uzdahnu s olakšanjem na to; začu se i smeh. Napetost je malo splasnula.
     "Šta ako vi nikada ne uputite signal?" upita Obsle.
     "Oni će izići iz stanja stazisa automatski, otprilike kroz četiri godine."
     "Da li bi onda došli za vama?"
     "Ne bi, ukoliko nemaju nikakve vesti od mene. Posavetovali bi se sa stabilima na Olulu i Hainu. Najverovatnije bi odlučili da pokušaju ponovo, tako što bi poslali dole novu osobu kao izaslanika. Drugom izaslaniku obično je lakše nego prvom. On ima manje da objašnjava i izglednije je da će mu ljudi verovati..."
     Obsle se isceri. Većina drugih još je izgledala zamišljeno i oprezno. Gaum mi lako klimnu, kao da pljeska brzini kojom sam odgovorio: zaverenički mig. Slose je gledao, svetlih očiju i napet, neku svoju unutrašnju prikazu, od koje se iznenada otrgao i obratio mi se: "Gospodine izaslaniče, vi nikada niste, zar ne, pomenuli taj drugi brod tokom dve protekle godine koje ste proveli u Karhidi?"
     "Kako da znamo da nije?" upita Gaum, osmehujući se.
     "Vraški dobro znamo da nije, gospodine Gaum", reče Jegej, takođe se osmehujući.
     "Nisam", uzvratih. "A evo zbog čega. Pomisao na taj brod, koji čeka gore na nebu, može da bude uznemirujuća. Čini mi se da i neki od vas ovde smatraju to. U Karhidi nikada nisam došao do tog stepena poverenja sa onima sa kojima sam imao posla da bih smeo da preduzmem rizik i kažem im nešto o brodu. Vi ste ovde imali više vremena da razmišljate o meni; voljni ste da me saslušate otvoreno, javno; vama ne vlada u tolikoj meri stah. Izložio sam se riziku jer mislim da je za to kucnuo čas i da je Orgorein pravo mesto."
     "U pravu ste, gospodine Ai, u pravu ste!" reče Slose silovitim glasom. "Kroz mesec dana poslaćete poziv da se brod spusti i njemu će biti priređen dobrodošli doček u Orgoreinu kao vidljiv znak i žig nove epohe. Tada će se otvoriti oči i onih koji sada ne vide!"
     Nastavili smo u tom duhu, sve dok nam nije poslužena užina na mestima gde smo sedeli. Jeli smo, pili, a potom se razišli kućama, ja ponajpre veoma iscrpljen, ali ipak sve u svemu zadovoljan tokom kojim su stvari krenule. Postojali su upozorenja i mračni nagoveštaji, razume se. Slose je želeo da od mene načini religiju. Gaum je želeo da od mene načini varalicu. Mersen je želeo da pokaže kako on nije karhidski agent na taj način što će mene raskrinkati u toj ulozi. Ali Oblse, Jegej i još neki delali su na višem nivou. Oni su želeli da uspostave vezu sa stabilima i da dovedu NAFAL-brod na orgotsko tle sa namerom da ubede ili prinude Satrpezništvo Orgorein da sklopi savez sa Ekumenom. Smatrali su da će, ako im to pođe za rukom, Orgorein steći veliki i trajni prestiž-pobedu nad Karhidom, kao i da će satrpeznici koji su izvojevali tu pobedu doći do odgovarajućeg prestiža i moći u svojoj vladi. Njihova klika slobodne trgovine, manjina među trideset trojicom, protivila se nastavljanju spora oko Sinotske doline i uopšte je predstavljala konzervativnu, neagresivnu, nenacionalističku političku struju. Oni već odavno nisu bili na vlasti i računali su da bi njihovo ponovno zaposedanje moći moglo, uz prduzimanje izvesnog rizika, da ide putem na koji sam ja ukazao. Nije bila od velike štete činjenica što oni nisu videli dalje od toga, što je za njih moje poslanstvo bilo samo sredstvo, a ne i svrha. Kada se jednom nađu na putu, verovatno će najzad početi da uviđaju kuda ih on može odvesti. U međuvremenu, iako kratkovidi, oni su bar bili realistični.
     Govoreći da bi ubedio ostale, Obsle je kazao: "Ili će se Karhida uplašiti snage koju ćemo dobiti tim savezom... a Karhida se uvek boji novih puteva i novih zamisli, imajte to na umu... i tako će početi da zaostaje i najzad ostati iza nas. Ili će vlada u Erenrangu ipak skupiti hrabrost, doći ovde i zatražiti da se pridruži, posle nas, na drugom mestu. U oba slučaja karhidski šifgretor biće umanjen; isto tako, u oba slučaja, mi ćemo voziti saonice. Ako smo dovoljno promućurni da sada iskoristimo ovu prednost, ona će za nas ostati stalna i pouzdana!" Zatim se okrenuo prema meni i dodao: "Ali Ekumen mora biti spreman da nam pomogne, gospodine Ai. Moraćemo da imamo znatno više da pokažemo našem narodu od vas samog, jednog čoveka, koga već poznaju u Erenrangu."
     "Jasno mi je to, satrpezniče. Voleli biste dobar, upadljiv dokaz i ja bih vam rado ponudio neki takav. Ali ne mogu da dovedem brod ovde sve dok njegova bezbednost i vaša neugrozivost ne budu prilično izvesni. Potrebni su mi pristanak i jemstvo vaše vlade, što, kako mi se čini, pretpostavlja celokupno veće satrpezunika; uz to, sve ovo valja i obnarodovati."
     Obsle je izgledao razočaran, ali je rekao: "Prilično razložno."
     Vozeći se kući sa Šusgisom, čiji je jedini obol popodnevnim poslovima bio bodri smeh, ja ga upitah: "Gospodine Šusgis, šta je to sarf?"
     "To je jedna od stalnih uprava za unutrašnje poslove. Sarf vodi računa o lažnim registrovanjima, neovlašćenim putovanjima, zamenama posla, stancima i tako tim stvarima... sve same tričarije. Upravo to i znači sarf na uličnom orgotskom: tričarije; to mu je nadenut naziv."
     "Da li to znači da su inspektori agenti sarfa?"
     "Pa, neki jesu."
     "A policija, pretpostavljam da ona u izvesnom stepenu podleže pod njihovu nadležnost?" Postavio sam pitanje oprezno i odgovoreno mi je na isti način. "Čini mi se. Ja sam u spoljnim poslovima, razume se, tako da nisam podrobno upućen u delokrug onih iz unutrašnjih."
     "Tamo očigledno ima zbunjujućih stvari; šta je to, na primer, Ured za vodu?" Morao sam što sam bolje umeo da odustanem od daljeg njuškanja oko sarfa. Ono što Šusgis nije kazao o toj stvari moglo je da ne znači ništa nekom čoveku sa Haina, recimo, ili sa srećnog Čifvora; ali ja sam rođen na Zemlji. Ponekad nije sasvim rđavo imati zločince među precima. Od dede palikuće može se naslediti dobar nos za otkrivanje dima i vatre.
     Bilo je zabavno i očaravajuće ustanoviti da ovde na Getenu postoje vlade veoma slične onima iz drevne istorije Zemlje; monarhija i prava birokratija u punom naponu. Novi razvoj događaja takođe je bio očaravajući, ali manje zabavan. Izgledalo je čudno što se u manje primitivnom društvu udara u zloslutnije note.
     Tako je, dakle, Gaum, koji je želeo da me prikaže kao obmanjivača, bio agent tajne policije Orgoreina. Da li je znao da je Obsle upućen u to? Nesumnjivo da jeste. Da li je onda predstavljao agenta-provokatora? Da li je nominalno radio za Obsleovu kliku ili protiv nje. Koju je kliku u vladi trideset trojice kontrolisao sarf, odnosno pod čijom se kontrolom on nalazi? Bilo bi najbolje da odmah isteram ove stvari na čistinu, ali to po svoj prilici neće biti lako. Moj smer, koji mi se za trenutak učinio jasan i pun nade, najednom se ispostavio krivudav i preprečen mnoštvom tajni, baš kao što je to bilo i u Erenrangu. Sve je išlo kako treba, pomislio sam, dok se Estraven nije pojavio poput senke pored mene za stolim sinoć.
     "Kakav je položaj lorda Estravena ovde u Mišnoriju?" upitah Šusgisa, koji se usnulo zavalio u ugao kola što su glatko klizila.
     "Estraven? Ovde se zove Hart, znate. Mi nemamo titule u Orgoreinu. Sve smo to odbacili u novom dobu. Koliko sam shvatio, on je zavisnik satrpeznika Jegeja."
     "Da li živi kod njega?"
     "Verujem."
     Zaustio sam da kažem kako je čudno što je bio kod Slosea prošle noći, a ne i kod Jegeja danas, kada mi je najednom postalo jasno da to i nije toliko čudno u svetlosti našeg kratkog jutrošnjeg razgovora. Pa ipak, osetio sam se nelagodno i pri samoj pomisli na to da je on hotimice držan po strani.
     "Našli su ga", reče Šusgis, udobnije zavalivši svoja široka bedra u mekano sedište, "u južnom delu grada, u nekoj fabrici tutkala, radionici za preradu ribe ili već na nekom sličnom mestu i pružili su mu ruku da se izvuče iz tog kala. Bili su to zacelo ljudi iz slobodne trgovine. Razume se, bio im je od koristi dok se nalazio u kioremiji u svojstvu predsednika vlade, tako da su mu se sada našli pri ruci. Držim da to poglavito čine zato da bi naudili Mersenu. Ha, ha! Mersen je Tibeov uhoda i, svakako, misli da to niko ne zna, ali svima je poznato; on ne može da vidi očima Harta, zato što smatra da je ovaj ili izdajnik ili dvostruki agent, a kako nije spreman da stavi na kocku šifgretor, ne može ni da ustanovi šta je posredi od toga dvoga. Ha, ha!
     "Šta vi mislite da je Hart, gospodine Šusgis?"
     "Izdajnik, gospodine Ai. Čist i jednostavan. Pogazio je pravo svoje zemlje na Sinotsku dolinu kako bi sprečio Tibea da dođe na vlast, ali nije bio dovoljno vešt pri tom. Ovde bi ga čekala teža kazna od izgnanstva. Tako mi Mešeinih bradavica! Ako igrate protiv vlastite strane, onda ste sve izgubili. To je ono što ne mogu da utuve u glavu ti tipovi bez osećanja rodoljublja, koji jedino vole same sebe. Doduše, mislim da je Hartu svejedno gde se nalazi sve dok ima priliku da se uspinje ka nekakvoj vlasti. Kao što vidite, prilično se dobro snašao ovde u toku pet meseci."
     "Da, prilično dobro."
     "Ni vi mu ne verujete, a?"
     "Ne, ne verujem mu."
     "Milo mi je što to čujem, gospodine Ai. Ne shvatam zašto su se Jegej i Obsle toliko spanđali s tim tipom. On je osvedočeni izdajnik, i to iz vlastitog koristoljublja; pokušaće da se prikači za vaše sanke, gospodine Ai, sve dok ne bude u stanju da sam ide. Ja tako vidim stvari. Sumnjam da bih ga ja besplatno povezao kada bi on došao i zamolio me za to!" Šusgis huknu i žustro klimnu u znak saglasnosti sa sopstvenim mišljenjem; zatim mi se osmehnu: bio je to osmeh jednog čestitog čoveka upućen drugom čestitom čoveku. Kola su glatko jurila širokim, dobro osvetljenim ulicama. Jutarnji sneg se otopio, sa izuzetkom prljavih nanosa uz odvodne slivnike; sada je lila kiša, studena i sitna.
     Velike zgrade središnjeg Minšorija - vladini uredi, škole, jomeški hramovi - izgledale su veoma zamućeno kroz pljusak, u tečnom sjaju visokih uličnih svetiljki, što je stvaralo utisak da se rastaču. Ivice su im bile neodređene, a pročelja prugasta, orošena, zamrljana. Postojalo je nešto žitko, nesuštastveno u samoj zamašnosti ovog grada sazdanog od monolita, ove monolitne države čiji su i deo i celina nosili isti naziv. I Šusgis, moj bodri domaćin, zamašan čovek, suštastven čovek, i sam je bio, na izvestan način, po uglovima i bridovima, pomalo neodređen, malčice, sasvim malčice nestvaran.
     Još od onog časa kada sam krenuo kolima na put kroz prostrana, zlatna polja Orgoreina pre četiri dana, započevši svoje uspešno napredovanje ka unutrašnjim svetinjama Mišnorija, nešto mi je stalno nedostajalo. Ali šta? Osećao sam se izolovan. Odskora je prestalo da mi bude hladno. Ovde su prostorije držane pristojno zagrejane. Takođe odskora nisam više nalazio zadovoljstva u jelu. Orgotska kuhinja bila je bezukusna. No, to nije marilo. Ali zbog čega su ljudi koje sam sretao, bez obzira na to da li su mi bili naklonjeni ili ne, takođe izgledali bezukusno? Bilo je živopisnih ličnosti među njima - Obsle, Slose, lepi i odvratni Gaum - pa ipak, svima je njima nedostajalo neko svojstvo, izvesna dimenzija bića; osim toga, nije im polazilo za rukom da budu uverljivi. Nisu bili sasvim opipljivi.
     Izgledalo je, pomislio sam, kao da ne bacaju senke.
     Ova vrsta prilično nesputanog razmišljanja predstavlja suštinski deo mog posla. Bez izvesne kadrosti za to nikada ne bih mogao da postanem mobil; prošao sam kroz formalnu obuku u ovom pogledu na Hainu, gde se ta osobina počasno naziva nagađanje. Ono za čim se teži u nagađanju moglo bi se opisati kao intuitivan opažaj moralne celovitosti; upravo stoga se ono izražava ne u racionalnim simbolima, već u metaforama. Ja, doduše, nikada nisam bio osobito umešan u nagađanju, a i te noći nisam se uzdao u vlastitu intuiciju, budući da sam bio veoma umoran. Kada sam se vratio u stan, potražio sam utočište pod toplim tušem. Ali čak sam se i tu osećao nekako neodređeno nelagodno, kao da topla voda nije bila sasvim stvarna i pouzdana i kao da se na nju nije moglo zacelo računati.

11. MONOLOZI U MIŠNORIJU

     Mišnori. Stret susmi. Ne ispunjava me nada, premda sva zbivanja pružaju osnovu za nju. Obsle se pogađa i cenka sa ostalim satrpeznicima, Jegej im laska, Slose vrbuje nove pristalice, što sve povećava snagu njihove stranke. Oni su snalažljivi ljudi i čvrsto drže u rukama svoju kliku. Samo su sedmorica od trideset trojice pouzdani slobodni trgovci; Obsle očekuje da će steći jamačnu podršku još desetorice među ostalima, što bi obezbedilo minimalnu većinu.
     Jedan od ovih izgleda da se istinski zanima za izaslanika: satrpeznik Itepen iz oblasti Ejnijen, koji je ispoljavao radoznalost o tuđinskom poslanstvu još od vremena kada je, radeći za sarf, vršio cenzuru radio-emisija koje šaljemo iz Erenranga. Čini se da ga peče savest zbog tog cenzurisanja. Predložio je Obsleu da trideset trojica obznane ne samo svojim sunarodnicima već istovremeno i Karhidi da su uputili poziv zvezdanom brodu, kao i da zatraže od Argavena da priključi glas Karhide tom pozivu. Dična zamisao koja, nažalost, neće biti sprovedena u delo. Oni nikada ne bi zatražili od Karhide da im se pridruži ni u čemu.
     Sarfovi ljudi među trideset trojicom protivili su se, razume se, čak i uzimanju u razmatranje izaslanikovog prisustva i poslanstva. Što se tiče onih neodlučnih i neopredeljenih, koje se Obsle nada da pridobije za svoju stvar, mislim da se oni boje izaslanika, baš kao što su ga se plašili kralj i pretežan deo dvora; jedina je razlika u tome što je Argaven smatrao da je izaslanik lud, kao i on sam, dok ga ovi drže za varalicu, kao što su i oni. Boje se toga da javno nasednu na veliku obmanu, obmanu koju je Karhida već odbacila, obmanu koja možda predstavlja baš Karhidino maslo. Ako upute poziv i to obznane, šta će se dogoditi sa njihovim šifgretorom kada se ne pojavi nikakav zvezdani brod?
     Odista, Dženli Ai traži od nas prekomerno poverenje.
     Za njega to, očigledno, nije prekomerno.
     A Obsle i Jegej misle da mogu ubediti većinu od trideset trojice da mu poveruje. Ne znam zbog čega u ovom pogledu ne gajim tako velike nade; možda stvarno ne želim da se Orgorein pokaže prosvećeniji od Karhide, da preduzme rizik, odnese pobedu i ostavi Karhidu u senci. Ako je ova zavist rodoljubiva, onda dolazi prekasno; čim sam shvatio da će me Tibe uskoro dovesti do izgnanstva, preduzeo sam sve što je bilo u mojoj moći da obezbedim i izaslanikov dolazak u Orgorein, a ovde, u izgnanstvu, takođe sam sve učinio da ih pridobijem za njega.
     Zahvaljujući novcu koji mi je on doneo od Ašea, sada ponovo mogu da se osamostalim, da živim kao "jedinica", a ne kao "zavisnik". Ne idem više na prijeme niti se javno viđam sa Obsleom ili drugim pristalicama izaslanika; čak ni njega samog nisam video već više od pola meseca, još od njegovog drugog dana u Mišnoriju.
     Dao mi je Ašeov novac kao što bi neko dao naknadu plaćenom ubici. Retko sam kada bio tako besan i hotimice sam ga uvredio. Znao je da sam ljut, ali nisam siguran da je shvatio da mu je upućena uvreda; izgleda da je prihvatio moj savet, bez obzira na način na koji mu je bio dat; a kada mi se bes stišao, shvatio sam to i zabrinuo se. Nije isključeno da je sve vreme u Erenrangu on tražio moj savet, ne znajući pri tom kako da mi to stavi do znanja. Ako je to posredi, onda je on jamačno pogrešno razumeo polovinu, a uopšte nije razumeo ostatak onoga što sam mu kazao uz kamin u dvorcu one noći posle svetkovine postavljanja završnog kamena. Njegov šifgretor mora da je postojan, staložen, trpeljiv, potpuno različit od našeg; a kada se meni činilo da sam najotvoreniji i najiskreniji prema njemu, za njega sam možda bio najposredniji i najnejasniji.
     Njegova ograničenost plod je neupućenosti. Njegova nadmenost plod je neupućenosti. On ne poznaje nas, ni mi njega. On je u beskrajnoj meri stranac, a ja budala što sam dopustio da mi vlastita senka zapreči svetlost nade koju nam on donosi. Ukloniću svoju pogubnu taštinu. Skloniću se sa njegovog puta: jer jasno je da je to ono što on želi. U pravu je. Jedan izgnani karhidski izdajnik ne predstavlja zalogu njegove stvari.
     U saglasnosti sa orgotskim zakonom, prema kome svaka "jedinica" mora da ima posao, ja radim od osmog časa do podneva u jednoj fabrici za izradu predmeta od plastičnih masa. Posao je lak: upravljam jednom mašinom koja uklapa i slepljuje komade od plastične mase, praveći male, providne kutije. Ne znam čemu te kutije služe. Po podne, osećajući se turobno i umorno, ponovo sam počeo da upražnjavam stare discipline koje sam naučio u Rotereru. Drago mi je što vidim da nisam izgubio umešnost u sakupljanju snage dote ili u ulaženju u stanje netransa; ali malo koristi sam izvukao iz netransa, a što se tiče veština mirovanja i pošćenja, kao da ih nikada nisam ni znao, te tako moram da počnem sve iznova, kao dete. Postio sam ovde samo jedan dan i već mi je stomak počeo da zavija; traje već nedelju dana, mesec dana!
     Noći su sada sa mrazom; noćas snažan vetar nosi ledenu kišu. Cele večeri neprekidno sam mislio o Estreu i zavijanje vetra ličilo mi je na huk koji sam tamo slušao. Pisao sam svom sinu noćas jedno opširno pismo. Sve vreme mi se pri tom javljao osećaj Arekovog prisustva, utisak da bih ga video ako bih se okrenuo. Zašto vodim ove zapise? Da bi ih moj sin pročitao? Malo će mu dobra oni doneti. Možda pišem samo zato da bih pisao na vlastitom jeziku.
     Harhahad susmi. Još ništa nije pomenuto o izaslaniku preko radija, nijedna jedina reč. Pitam se da li Dženli Ai uviđa da se u Orgoreinu, uprkos ogromnom vidljivom aparatu vlade, ništa ne radi vidljivo, ništa ne kaže glasno. Mašinerija prekriva sve mahinacije.
     Tibe hoće da nauči Karhiđane da lažu. To uči iz Orgoreina, najbolje moguće škole. Ali mislim da ćemo imati puno nevolja dok ne naučimo da lažemo, budući da smo toliko dugo upražnjavali umeće neprestanog obilaženja istine, bez potrebe da lažemo, ali i ne dospevajući do nje.
     Juče je došlo do velikog orgotskog napada preko Eja; spalili su žitišta Tekembera. To je upravo ono što sarf hoće i što Tibe hoće. Ali kuda sve to vodi?
     Primenivši svoj jomeški misticizam na izaslanikove izjave, Slose je počeo da tumači dolazak Ekumena na zemlju kao dolazak Mešeinog carstva među ljude, što je uslovilo da se izgubi iz vida naš glavni naum. "Moramo da obustavimo to suparništvo sa Karhidom pre no što stignu Novi ljudi", kaže on. "Moramo da očistimo vlastite duhove za njihov dolazak. Moramo da odbacimo šifgretor, da zabranimo sve osvetničke činove i da se ujedinimo svi skupa, bez zavisti i kao braća jednog ognjišta."
     Ali kako, dok oni ne dođu. Kako prekinuti krug?
     Guirni susmi. Slose predsedava jednim odborom čiji je zadatak da suzbije nepristojne komade koji se ovde prikazuju u javnim kemerskim kućama; mora da su slični karhidskom huhutu. Slose im se suprotstavlja zato što su ništavni, puni prostote, bogohulni.
     Suprotstaviti se nečemu znači podržati ga.
     Ovde postoji izreka: "Svi putevi vode u Mišnori." Razume se, ako okrenete leđa Mišnoriju i stanete da se udaljavate od njega, i dalje se nalazite na putu za Mišnori. Da bi se suprotstavilo prostoti, mora se biti prost. Treba da pođete negde drugde; morate imati drugačiji cilj; tek onda idete drugim putem.
     Jegej u dvorani trideset trojice danas: "Neumoljivo se suprotstavljam zabrani izvoza žita u Karhidu, kao i duhu suparništva koji stoji iza svega toga." Sasvim ispravno, ali on neće skrenuti sa puta za Mišnori idući u tom pravcu. Mora da ponudi neku drugu mogućnost. I Orgorein i Karhida moraju da odustanu od puta kojim se sada kreću, bez obzira na smer; moraju poći negde drugde, prekinuti krug. Jegej bi, držim, trebalo da govori samo o izaslaniku i ni o čemu drugom.
     Biti ateista znači podržavati Boga. U ravni dokaza, svejedno je da li je reč o njegovom postojanju ili nepostojanju. Stoga je dokaz reč koja se ne koristi često među handaratama, koji su odabrali da Boga ne poimaju kao činjenicu, podložnu bilo dokazivanju ili verorvanju: tako su i prekinuli krug i postali slobodni.
     Naučiti na koja se pitanja ne može odgovoriti, a ne da odgovorite na njih: ovo umeće je najpotrebnije u vremenima potresa i tame.
     Tormenbod susmi. Nelagodnost raste u meni: još nijedna reč nije pomenuta o izaslaniku preko radija središnje uprave. Nijedna vest o njemu od svih koje smo mi emitovali iz Erenranga ovde nikada nije puštena, a glasine koje potiču od nedopuštenog slušanja radio-emisija sa druge strane granice, kao i od priča trgovaca i putnika, nikada nemaju neki veći domet. Sarf drži potpuniju kontrolu nad komunikacijama nego što sam znao, ili mislio da je moguće. Ta mogućnost je zastrašujuća. U Karhidi, kralj i kioremija imaju popriličnu kontrolu nad onim što ljudi rade, ali veoma malu nad onim što čuju, a nikakvu nad onim što govore. Ovde je vlada u stanju da drži nadzor ne samo nad onim što se dela već i što se misli. Sasvim je izvesno da niko ne bi trebalo da ima takvu moć nad drugima.
     Šusgis i ostali vodaju Dženlija Aija potpuno otvoreno po gradu. Pitam se da li on uviđa da ta otvorenost prikriva činjenicu da se on prikriva. Niko ne zna da je on ovde. Pitao sam moje kolege radnike u fabrici i oni ne znaju ništa; misle da govorim o kakvom šašavom pripadniku neke jomeške sekte. Nikakvih informacija, nikakvog zanimanja, baš ničega što bi išlo u prilog Aijevoj stvari ili mu zaštitilo život.
     Prava je šteta što toliko liči na nas. U Erenrangu ljudi su često pokazivali na njega na ulici, ali zato što su znali izvesnu istinu ili priču o njemu, a pre svega da je tu. Ovde, gde se njegovo prisustvo drži u tajnosti, niko ga ne primećuje. Ljudi ga nesumnjivo vide poglavito onako kako sam ga ja prvi put video: kao neobično visokog, suvonjavog i tamnoputog mladića koji samo što je ušao u kemer. Proučio sam izveštaje lekara o njemu prošle godine. On se uveliko razlikuje od nas, ali te razlike nisu površinske. Čovek ga mora upoznati da bi saznao u kolikoj je meri tuđin.
     Zbog čega ga onda kriju? Zašto neko od satrpeznika ne razreši stvar tako što će da progovori o njemu na nekom javnom istupanju ili preko radija? Zašto čak i Obsle ćuti? Iz straha.
     Moj kralj se bojao izaslanika; ovi ovde se plaše jedni drugih.
     Mislim da sam ja, stranac, jedina osoba u koju Obsle ima poverenja. On nalazi izvesno zadovoljstvo u mom društvu (kao i ja u njegovom); više puta je odbacio šifgretor i iskreno mi zatražio savet. Ali kad god ga podstaknem da otvoreno progovori, da izazove javno zanimanje kao odbranu protiv spletki među klikama, on me ne čuje.
     "Ako oči celog Satrpezništva budu upravljene na izaslanika, sarf se neće odvažiti da ga dodirne", kažem ja. " kao ni tebe, Obsle."
     Obsle uzdahne. "Da, da, ali to ne možemo da učinimo, Estravene. Radio, štampani bilteni, naučna periodika, sve je to u rukama sarfa. Šta meni preostaje da preduzmem? Da držim govorancije po uličnim uglovima kao kakav fanatični pop?"
     "Pa, ljudima se može obratiti, mogu se pustiti glasine; i sam sam morao da preduzmem nešto slično prošle godine u Erenrangu. Nagnaj ljude da postavljaju pitanja na koja ti imaš spreman odgovor, odnosno samog izaslanika."
     "Samo kada bi hteo da dovede dole taj svoj vražji brod, kako bismo imali šta da pokažemo ljudima! Ali kako sada stoje stvari..."
     "On neće dovesti brod sve dok ne bude uveren da radite iz poštenih pobuda."
     "Pa zar ja to ne činim?" uzvikne Obsle, naduvši se pri tom kao velika riba-kočić. "Nisam li svaki čas prošlog meseca proveo radeći na ovoj stvari? Poštene pobude! On očekuje da poverujemo u sve što nam kaže, a onda nam ne uzvraća odgovarajućim poverenjem!"
     "Zar bi trebalo?"
     Obsle samo puhne i ne odgovara.
     Približio se poštenju više od bilo kog drugog zvaničnika iz orgotske vlade koga ja poznajem.
     Odgeteni susmi. Da bi postao visoki oficir u sarfu, čovek mora, kako izgleda, da bude glup na izvestan složen način. Gaum je dobar primer u tom smislu. On vidi u meni karhidskog agenta koji pokušava da dovede Orgorein do strašnog gubitka prestiža na taj način što će ovdašnje ljude ubediti da poveruju u obmanu sa izaslanikom Ekumena; on misli da sam se ja kao predsednik vlade prevashodno bavio pripremama te obmane. Blagi Bože, imao sam znatno pametnija posla da radim nego da igram šifgretor sa ništarijama. Ali ovu jednostavnost on naprosto nije kadar da pojmi. Sada kada me je Jegej prividno odbacio, Gaum je uvrteo sebi u glavu da sam postao potkupljiv, te je odlučio da me kupi na svoj neobičan način. Posmatrao me je ili su to drugi činili za njegov račun, tako da je pouzdano saznao da ću ući u kemer u poste ili tormenbod; pojavio se prošle noći u punom kemeru, neusmnjivo izazvanom hormonalnim injekcijama, spreman da me zavede. Slučajan susret u ulici Pijenefen. "Harte! Nisam te video već pola meseca, gde si se deo sve to vreme? Hajde da popijemo po vrč piva."
     Izabrao je neku pivnicu u susedstvu jedne satrpezničke javne kemerske kuće. Nije nam naručio pivo, već živovodu. Očigledno nije gubio vreme. Posle prve čaše položio je svoju ruku na moju, uneo mi se u lice i prošaputao: "Nismo se sreli slučajno, čekao sam te; želim te za svog kemera noćas." Na kraju me je oslovio po imenu. Nisam mu odsekao jezik zato što od odlaska iz Estrea ne nosim uza se nož. Kazao sam mu da nameravam da se uzdržavam dok sam u izgnanstvu. On je počeo da guguče, da mi se umiljava, da me miluje po rukama. Veoma brzo je ulazio u punu fazu kao žena. Gaum je veoma lep u kemeru i računao je na svoju lepotu i seksualnu privlačnost, znajući - pretpostavljam - da je malo verovatno da ću ja, budući iz handare, koristiti droge za suzbijanje kemera, već da ću se samo rešenošću da se uzdržavam odupirati svim prilikama koje mi se mogu ukazati. Smetnuo je s uma da je gnušanje podjednako valjano kao i najbolja droga. Oslobodio sam se njegovih ruku, čije je milovanje, razume se, imalo izvesnog uticaja na mene, i ostavio ga, predloživši mu da partnera potraži u obližnjoj javnoj kemerskoj kući. Pogled pun mržnje koji mi je na to uputio izazvao je sažaljenje u meni; jer, ma koliko mu smer bio pritvoran, stvarno je bio u kemeru i veoma uzbuđen.
     Da li je uistinu mislio da ću se ja prodati za tako sitnu naknadu? Mora da smatra da sam vrlo neprijatan; a to me je, razume se, činilo neprijatnim.
     Do vraga sa tim prljavcima. Među njima nema nijednog čistog čoveka.
     Odsordni susmi. Ovog popodneva Dženli Ai istupio je u dvorani trideset trojice. Publika je bila isključena, a radio-prenos zabranjen, ali me je kasnije Obsle pozvao k sebi i pustio mi da čujem magnetofonski snimak tog događaja koji je sam napravio. Izaslanik je govorio valjano, sa uzbuđujućom iskrenošću i hitnjom. Postoji izvesna bezazlenost u njemu za koju sam smatrao da predstavlja njegovu tuđinsku odliku i da je budalasta; pa ipak, ima trenutaka kada se ispod te tobožnje bezazlenosti pomalja disciplina znanja i veličajnost svrhe koje me odista zapanjuju. Kroz njega govori pametan i velikodušan narod, narod koji je utkao u jedinstvenu mudrost duboko, staro, užasno i nepojamno drugačije iskustvo života. Ali on sam je mlad: nestrpljiv, neiskusan. Stoji više od nas, vidi dalje, ali njegova visina je ipak samo visina čoveka.
     Sada govori bolje nego što je to činio u Erenrangu, jednostavnije i tananije; naučio je svoj posao vršeći ga, kao i svi mi.
     Njegovo izlaganje često su prkidali članovi prevlasne klike, tražeći od predsednika da prekine tog ludaka, da ga najuri napolje i da nastavi dnevni red. Najbučniji je bio satrpeznik Jemenbej, a verovatno i najspontaniji. "Nećete, valjda, da se upecate na taj giši-miši?" dovikivao je Obsleu. Sračunate prekide i upadice, koji su otežavali razumevanje dela snimka, predvodio je, kako mi veli Obsle, Kaharosile.
     Pišem ovo po sećanju.
     Alšel (predsedavajući):" Gospodine izaslaniče, nalazimo da su ove informacije i predlozi, koji su nam podneli gospoda Obsle, Slose, Itepen, Jegej i drugi, veoma zanimljivi... veoma podsticajni. Potrebno nam je, međutim, još malo argumenata da bismo mogli da nastavimo. (Smeh) Budući da je kralj Karhide uklonio vašu... vaše vozilo, kojim ste stigli, na mesto gde ga mi ne možemo videti, da li bi bilo moguće, kao što je već predloženo, da dovedete dole vaš zvezdani brod? Kako ga vi nazivate?2
     Ai: "Možete reći zvezdani brod, ser."
     Alšel: "Oh? A kako ga vi nazivate?"
     Ai: "Pa, tehnički, to je međuzvezdana letelica cetijanskog tipa sa ljudskom posadom, model NAFAL-20."
     Glas: "Sigurni ste da to nisu sanke svetog Petetea?" (Smeh)
     Alšel: "Molim vas. Da. Pa, ako biste spustili taj brod na tle... na čvrsto tle, može se reći... kako bismo na taj način dobili nešto opipljivo..."
     Glas: "Opipljiva riblja iznutrica!"
     Ai: "Veoma ću rado da spustim dole brod, gospodine Alšel, kao dokaz i svedočanstvo naših uzajamnih poštenih namera. Čekam samo da prethodno javno obznanite taj događaj."
     Kaharosile: "Zar vam nije jasno, satrpeznici, šta sve ovo znači? Tu nije posredi samo glupa šala. Cela stvar je sračunata na javno ismevanje naše naivnosti, naše lakovernosti, naše gluposti... smišljena, uz neverovatnu drskost, od strane ove spodobe koja danas stoji tu pred nama. Vi znate da on dolazi iz Karhide. Znate da je karhidski agent. Možete i sami videti da predstavlja seksualnog izopačenika one vrste koja je u Karhidi, zahvaljujući uticaju mračnog kulta, ostala neizlečena, a ponekad se čak i veštački stvara za potrebe proročkih orgija. Pa ipak, kad on kaže "ja dolazim iz svemira", neki od vas zažmure, pomrače razboritost i poveruju mu! Ni u snu ne bih pomislio da je tako nešto moguće... i tako dalje, i tako dalje."
     Ako je suditi po snimku, Ai je strpljivo izdržao sve poruge i napade. Obsle kaže da se valjano držao. Čekao sam ispred dvorane da bih ih video kako izlaze posle zasedanja trideset trojice. Ai je izgledao smrknuto i zamišljeno. Imao je jake razloge za to.
     Moja bespomoćnost je nepodnošljiva. Ja sam bio taj koji je pokrenuo celu ovu stvar, a sada mi ona izmiče kontroli. Šunjam se ulicama, sa navučenom kapuljačom, samo da bih iz prikrajka osmotrio izaslanika. Za ovaj beskoristan, gmizav život odbacio sam moć, novac i prijatelje koje sam imao. Kakva si ti budala, Tereme.
     Zašto nikada ne mogu da vežem svoje srce za nešto što je izgledno, dostižno?
     Odeps susmi. Uređaj za komuniciranje, koji je Džemli Ai stavio na raspolaganje trideset trojici, poverivši ga na čuvanje Obsleu, neće nikoga razuveriti. Nema sumnje da naprava radi ono što on kaže, ali ako je kraljev matematičar Šorst rekao o njoj samo "ne razumem načela", onda nijedan orgotski matematičar ili inženjer neće biti uspešniji u tom pogledu, odnosno ništa se neće ni dokazati ni opovrći. Bio bi to izvrstan ishod da je ovaj svet jedna tvrđava handare, ali ovako moramo nastaviti da skrnavimo mladi sneg, dokazujući i opovrgavajući, postavljajući pitanja i odgovarajući.
     Još jednom sam predložio Obsleu da Ai pozove radiom svoj zvezdani brod, da probudi posadu koja spava na njemu i da im naloži da razgovaraju sa satrpeznicima preko radio-veze sa dvoranom trideset trojice. Ovoga puta Obsle je imao spreman razlog da to ne učini. "Slušaj, Estravene, dragoviću. Sarf drži u rukama ceo radio, to je valjda do sada jasno. Čak ni ja nemam pojma o tome koji ljudi iz komunikacija rade za sarf; jedino je izvesno da ih je većina, jer pouzdano znam da upravljaju predajnicima i prijemnicima na svim nivoima, sve do tehničara i opravljača. Oni mogu i hoće da preduprede... ili da krivotvore... svaku emisiju koju bismo primili, ako stvarno budemo primili neku. Možeš li da zamisliš taj prizor u dvorani? Mi, 'svemirske' žrtve vlastite obmane slušamo zadržanog daha statičko pucketanje... ili ništa više... nikakav odgovor, nikakvu poruku."
     "A zar nemate novca da unajmite neke odane tehničare ili da potkupite njihove?" upitah; ali nije bilo vajde. Bojao se za vlastiti prestiž. Njegovo ponašanje prema meni već se promenilo. Ako otkaže prijem za izaslanika večeras, stvari su onda uzele rđav smer.
     Odarhad susmi. Otkazao je prijem.
     Jutros sam otišao da vidim izaslanika u pravom orgotskom stilu. Ne otvoreno, u Šusgisovu kuću, gde posluga zacelo vrvi od agenata sarfa, budući da je to i sam domaćin, već na ulici, slučajno, na Gaumov način, gmizavo i puzavo. "Gospodine Ai, da li biste me saslušali za trenutak?"
     Začuđeno se osvrnuo, a onda me prepoznao, trgavši se. Trenutak kasnije obatio mi se: "Kakve svrhe ima, gospodine Hart? Vi znate da se više ne mogu osloniti na ono što kažete... posle Erenranga..."
     To je bilo pošteno, ako već ne uviđavno; pa ipak, bilo je i uviđavno: znao je da ja hoću da mu dam savet, a ne da tražim nešto od njega, i kazao je to da bi mi spasao ponos.
     Ja rekoh: "Ovo je Mišnori, ne Erenrang, ali nalazite se u istoj opasnosti. Ako ne možete da ubedite Obslea i Jegeja da vam dopuste da uspostavite radio-vezu sa vašim brodom, kako bi ljudi na njemu, ne izlažući se sami opasnosti, mogli pružiti neku potporu vašim izjavama, onda bi trebalo da upotrebite vašu vlastitu napravu, ansibl, i da smesta pozovete brod dole. Rizik sa kojim će se on suočiti manji je od rizika sa kojim ste vi sami sada suočeni."
     "Rasprava satrpeznika o mojim porukama držana je u tajnosti. Kako znate za moje 'izjave', gospodine Hart?'
     "Tako što sam ceo život posvetio znanju..."
     "Ali to ne spada u vaš delokrug, ovde, ser. Stvar stoji do satrpeznika Orgoreina."
     "Kažem vam da vam se život nalazi u opasnosti, gospodine Ai", rekoh; on ništa nije uzvratio na to i ja ga ostavih.
     Trebalo je da razgovaram sa njim pre mnogo dana. Sada je prekasno. Strah potkopava njegovo poslanstvo i moju nadu, ponovo. Ne strah od tuđeg, nezemaljskog, ne ovde. Ove Orgote nemaju dubinu i širinu duha da bi se bojale onoga što je istinski i neizmerno strano. Oni čak nisu kadri to ni da vide. Pogledi su im uprti u čoveka sa jednog drugog sveta, ali šta vide? Uhodu iz Karhide, nastranog, agenta, ubogu, sitnu političku jedinicu poput sebe samih.
     Ako smesta ne pozove brod, biće odveć kasno; možda je već sada prekasno.
     To je moja greška. Ništa nisam učinio kako valja.

12. O VREMENU I TAMI

     Iz "Kazivanja Tuhulmea, velikog žreca", knjiga jomeškog kanona, sačinjena u severnom Orgoreinu pre otpilike devet stotina godina.

     Meše je središte vremena. Onaj trenutak njegovog života, kada je sve stvari jasno sagledao, došao je pošto je proživeo trideset godina na zemlji, a posle toga je živeo još trideset godina na zemlji, tako da je to Sagledavanje palo tačno u središte njegovog života. A svekolika doba do trenutka Sagledavanja bila su podjednako duga kao što će biti i doba posle Sagledavanja, koje je palo tačno u središte vremena. A u središtu nema vremena koje je prošlo niti vremena koje će doći. Ono je u celom prošlom vremenu. Ono je u celom budućem vremenu. Ono nije ni bilo, niti će tek biti. Ono jeste. Ono je sve.
     Ništa nije nesagledano.
     Siromah iz Šeneja dođe do Mešea i požali mu se da nema hrane koju bi dao svome detetu po telu, nema žita za setvu, jer zrnevlja u tlu behu istrulila od kiše i svi žitelji njegovog ognjišta skapavahu od gladi. Meše reče na to: "Kopaj u Tuereškom kamenjaru i naći ćeš tamo riznicu srebra i dragog kamenja; jer vidim kralja koji to blago tu zakopava, pre deset hiljada godina, dok jedan susedni kralj vojuje protiv njega."
     Siromah iz Šeneja kopaše u Tuereškim morenama sve dok ne nađe, na mestu koje Meše beše označio, ogromnu gomilu drevnih dragulja i pred tim prizorom on uskliknu od radosti. Ali Meše, stojeći pokraj njega, briznu u plač pred istim prizorom, rekavši: "Vidim čoveka kako ubija svoga brata po ognjištu zbog jednog od ovih brušenih kamenova. To će se zbiti kroz deset hiljada godina, a kosti ubijenog počivaće u ovom gradu gde sada blago leži. O, čoveče iz Šeneja, ja takođe znam gde se nahodi tvoj grob; vidim te kako počivaš u njemu."
     Život svakog čoveka u središtu je vremena, jer svi su ljudi viđeni u Mešeovom Sagledavanju i nalaze se u njegovom oku. Mi smo zenice njegovog oka. Naše činjenje njegovo je Sagledavanje, naše biće njegovo Saznavanje.
     Jedno stablo hemena, u srcu šume Ornen, koja se pruža stotinu milja u dužinu i stotinu milja u širinu, beše staro i preobilno naraslo, sa stotinom grana i na svakoj grani sa po hiljadu grančica i na svakoj grančici sa po hiljadu listova. Stablo reče u svom ukorenjenom biću: "Svi moji listovi su viđeni, osim jednog, onog u tami što je tvore svi ostali. Taj jedan list držim u potaji za sebe. Ko će ga videti u tami mog lišća i ko će ih sve izbrojati?"
     Meše prođe kroz šumu Ornen na svom hodočašću i sa tog stabla otkide baš taj list.
     Nijedna kišna kap ne pade u jesenjim pljuskovima koja je već ranije nekada pala, a kiše su padale, padaju i padaće u svim jesenima svih godina. Meše vide svaku kap gde je pala, gde pada i gde će pasti.
     U Mešeovom oku sve su zvezde i tame među zvezdama: i sve je to svetlo.
     Odgovarajući na pitanje lorda Šorta, u trenutku Sagledavanja, Meše vide svekoliki svod nebeski kao da je ceo jedno sunce. Iznad zemlje i ispod zemlje nebesa behu svetla kao sunčeva površina i ne beše tame. Jer on vide ne ono što je bilo, niti ono što će biti, već ono što jeste. Zvezde koje nestaju, odnoseći sa sobom svoju svetlost, sve behu prisutne u njegovom oku i svekolika njihova svetlost blistaše tada. Ovo je mistični izraz jedne od teorija koja se koristila da bi se potkrepila hipoteza o širenju vaseljene; zamisao je prvi put izložena u Matematičkoj školi iz Sita pre više od četiri hiljade godina, a potom bila opšteprihvaćena među potonjim kosmolozima, iako ih meteorološki uslovi na Getenu sprečavaju da prikupe dovoljno astronomskih osmatračkih nalaza. Stopa širenja (Hablova konstanta; Rerherekova konstanta) može se, u stvari, proceniti na osnovu osmotrene količine svetlosti na noćnom nebu; suština stvari ovde je u tome da ako se svemir ne bi širio, noćno nebo ne bi izgledalo tamno.
     Tama je samo u smrtnom oku, koje misli da vidi, ali ne vidi. U Mešeovom vidu nema tame.
     Prema tome, oni koji prizivaju tamu Handarate budale su u očima Mešea i on pljuje na njih, jer imenuju ono što nije, nazivajući ga izvorište i kraj.
     Nema ni izvorišta ni kraja, jer sve stvari su u središtu vremena. Kao što sve zvezde mogu da se odraze u okrugloj kapi kiše koja pada kroz noć: tako isto i sve zvezde odražavaju kišnu kap. Nema ni tame ni smrti, jer sve stvari jesu, u svetlosti Trenutka, a njihov kraj i njihov početak su jedno.
     Jedno središte, jedno Sagledavanje, jedan zakon, jedna svetlost. Pogledajte sada u Mešeovo oko!

13. NA DOBRU

     Uznemiren Estravenovim iznenadnim ponovnim pojavljivanjem, njegovom upućenošću u moje poslove i žustrom hitnjom njegovih upozorenja, zaustavio sam taksi i odvezao se pravo na Obsleovo ostrvo, sa namerom da upitam satrpeznika kako to da Estraven zna toliko i otkud to da bane niotkuda, nagoneći me da preduzmem upravo ono što me je Obsle koliko juče savetovao da ne činim. Satrpeznik je bio odsutan, a vratar nije znao gde se nalazi, niti kada će se vratiti. Otišao sam potom do Jegejeve kuće, ali ni tamo nisam bio bolje sreće. Padao je gust sneg, najgušći ove jeseni; moj vozač odbio je da me vozi dalje od Šusgisove kuće, budući da na točkovima nije imao klinove za sneg. Te večeri nije mi pošlo za rukom da telefonom stupim u vezu sa Obsleom, Jegejom ili Sloseom.
     Za vreme užine Šusgis mi je objasnio u čemu je stvar: u toku je bio jedan jomeški praznik, svetkovina svetaca i zaštitnika prestola, i očekivalo se da se u hramovima vide svi visoki zvaničnici Satrpezništva. Takođe je imao objašnjenje za Estravenovo ponašanje, i to prilično razložno: bio je to, navodno, slučaj nekad moćnog, a sada palog čoveka, koji vreba svaku priliku da utiče na ljude ili zbivanja - svaki put sve manje suvislo, sve očajničkije, kako vreme prolazi, a on uviđa da neumitno tone u nemoćnu bezimenost. Složio sam se da to možda predstavlja objašnjenje za Estravenov uznemiren, gotovo mahnit način istupanja. Ta uznemirenost nije, međutim, ostala bez uticaja na mene. Osećao sam se nekako neodređeno nelagodno sve vreme tog dugotrajnog i teškog obeda. Šusgis nije zatvarao usta od priče, obraćajući se meni, mnogobrojnim nameštenicima, pomoćnicima, čankolizima i ulizicama koji bi se s večeri okupljali oko njegovog stola; nikada ga još nisam video tako opširnog, tako neumorno bodrog. Kada se užina okončala, bilo je prilično kasno za izlazak, a i inače će, kako reče Šusgis, svetkovina zadržati sve satrpeznike čak do posle ponoći. Odlučio sam da propustim večeru i rano sam otišao na počinak. Negde između ponoći i svitanja probudili su me neki neznanci, izvestili me da sam uhapšen i sproveli me pod naoružanom stražom u zatvor Kunderšaden.
     Kunderšaden je veoma stara građevina, jedna od malog broja takvih koje su preostale u Mišnoriju. Često mi je upadala u oči kada sam se vozio po gradu: dugačko, prljavo zdanje sa mnoštvom kula i rđavog izgleda, koje se lako uočavalo među bledim masama i gromadama satrpezničkih zgrada. On je upravo to na šta liči i što mu naziv kaže: zatvor. Nije, dakle, obrazina za nešto drugo, pročelje, pseudonim. Sasvim je stvaran, sasvim doslovan.
     Čuvari, snažna, čvrsta bulumenta, na brzinu su me proveli kroz hodnike, ostavili me samog u jednoj sobici, veoma prljavoj i jarko osvetljenoj. Nekoliko minuta kasnije banula je nova bulumenta čuvara kao pratnja jednom čoveku suvonjavog lica, na kome je počivao izraz vladanja. On je otpustio sve osim dvojice. Upitao sam ga da li bi mi bilo dopušteno da pošaljem poruku satrpezniku Obsleu.
     "Satrpeznik zna da ste uhapšeni."
     "Zna?" rekoh ja, prilično glupo.
     "Moji pretpostavljeni, razume se, postupaju po naređenju trideset trojice. A sada ćemo vas podvrći ispitivanju."
     Čuvari me ščepaše za ruke; pružio sam im otpor, rekavši ljutito: "Spreman sam da odgovaram na vaša pitanja, ne morate se služiti zastrašivanjem!" Čovek suvonjavog lica uopšte nije obratio pažnju na moje reči, već je pozvao još jednog čuvara. Trojica su me vezala za jedan sto na spuštanje, svukla me i ubrizgala mi, kako mi se čini, neku od droga istine."
     Ne znam koliko je saslušanje trajalo niti na šta je bilo usredsređeno, zato što sam sve vreme bio u manjoj ili većoj meri drogiran, tako da se ničega ne sećam. Kada sam ponovo došao k sebi, nisam imao nikakvu predstavu o tome koliko su me držali u Kinderšadenu: četiri ili pet dana, možda, sudeći po mom fizičkom stanju, ali nisam bio siguran. Neko vreme posle toga nisam znao koji je dan u mesecu, ni koji je mesec; u stvari, veoma sam sporo postajao uopšte svestan onoga što me je okruživalo.
     Nalazio sam se u karavanskom kamionu, veoma sličnom onome kojim sam se prevezao preko Kargava u Rer, ali u prtljažnom delu, a ne u kabini. Bilo je tu još dvadeset ili trideset drugih ljudi; teško se mogao tačno proceniti njihov broj, zato što nije bilo prozora, a svetlost je dopirala samo kroz jedan prorez na stražnjim vratima, preko koga je stajala četvorostruko postavljena čelične mreža. Očigledno smo već izvesno vreme bili na putu kada se meni povratila svest, jer svako je već uglavnom imao svoje određeno mesto, a zadah izmeta, povraćanja i znoja već je dostigao onu tačku kada se nije ni pojačavao ni smanjivao. Niko se ovde nije međusobno poznavao. Niko nije imao pojma kuda nas vode. Malo se pričalo. Ovo je bilo drugi put da sam zatvoren u tami sa žiteljima Orgoreina koji nisu roptali niti su se nadali. Sada sam shvatio znak koji mi je dat, moje prve noći u ovoj zemlji. Prenebregao sam onaj mračni podrum i pohitao u potragu za suštinom Orgoreina iznad tla, na dnevnoj svetlosti. Nikakvo čudo što mi tu ništa nije izgledalo stvarno.
     Imao sam osećaj da kamion vozi na istok i nisam mogao da se oslobodim tog privida čak ni onda kada je postalo jasno da idemo na zapad, sve dublje i dublje u unutrašnjost Orgoreina. Potčula za magnetizam i pravac sasvim se poremete na drugim planetama; kada razboritost neće ili ne može da uspostavi protivtežu tim pogrešnim utiscima, onda dolazi do potpune smetenosti, osećanja da je doslovce sve postalo rastrojeno.
     Jedan od putnika u kamionu umro je te noći. Bio je izbatinan palicama ili izudaran nogama po stomaku i izdahnuo je, krvareći iz čmara i usta. Niko ništa nije učinio za njega; ništa se i nije moglo učiniti. Pre nekoliko časova među nas je gurnut plastični vrč sa vodom, ali u njemu odavno nije više bilo ni kapi. Dogodilo se da je čovek bio odmah uz mene, sa desne strane, i ja sam mu podmetnuo kolena pod glavu kako bih mu olakšao disanje; tako je i umro. Svi smo bili nagi, ali sam posle toga ja imao njegovu krv, u zamenu za odeću, svuda po nogama, bedrima i rukama: sasušenu, skorelu, smeđu odeću, koja nimalo nije grejala.
     Noć je postajala sve studenija i mi smo morali da se zbijemo jedni uz druge kako bismo se zagrejali. Leš, koji u ovom pogledu nije imao šta da d, bio je odgurnut iz skupine, isključen. Mi ostali stisli smo se zajedno, njišući se i truckajući svi u istoj kretnji, čitave noći. Tama je bila neprozirna u našoj čeličnoj kutiji. Nalazili smo se na nekom poljskom putu i za nama nije išao nikakav kamion; čak i kada bi se lice sasvim priljubilo uz mrežu, ništa se nije moglo nazreti kroz prorez na vratima izuzev pomrčine i nejasnih obrisa napadalog snega.
     Sneg koji pada; novopali sneg; davnopali sneg; sneg pošto je kiša pala po njemu; ponovo smrznuti sneg... Na orgotskom i karhidskom postoji posebna reč za svaki od ovih snegova. Karhidski (koji znam bolje od orgotskog) ima, prema mom računu, šezdeset dve reči za različite vrste, stanja, starosti i kakvoće snega; i to samo palog snega. Tu je, zatim, sasvim novi skup reči za različite vidove padanja snega; potom za led; pa skup od dvadeset ili više reči kojima se označavaju temperaturni raspon, jačina vetra, kao i kakva je vrsta padavina posredi, sve zajedno. Sedeo sam i pokušavao da sastavim u glavi popise tih reči tokom te noći. Svaki put kada bih se setio neke nove, ponavljao sam dotadašnji niz, stavljajući poslednju na njeno abecedno mesto.
     Negde u svitanje kamion se zaustavio. Ljudi su povikali kroz prorez da se u prtljažnom prostoru nalazi leš i da neko treba da ga iznese napolje. Jedan za drugim, vikali smo i drali se. Počeli smo zajedno da udaramo o bočne strane i vrata, nadigavši tako silnu graju u čeličnoj kutiji da je ni sami nismo mogli podneti. Niko nije došao. Kamion je ostao nepomičan nekoliko časova. Konačno se spolja začuo zvuk glasova; kamion se zaneo, očigledno se pokliznuvši na nekom ledenom potezu, a zatim je ponovo krenuo. Kroz prorez se moglo razabrati da je napolju pozno sunčano jutro i da se vozimo kroz šumovita brda.
     Kamion je tako nastavio još tri naredna dana i noći - četiri ukupno posle mog dolaženja k svesti. Nije se zaustavljao na inspekcionim tačkama i mislim da nije prošao ni kroz kakvu varoš, makar i najmanju. Naše putovanje bilo je nepravilno, neredovno, sprovedeno krišom. Zaustavljali bismo se da promenimo vozače i napunimo akumulatore; bilo je još nekih, dužih zaustavljanja, čiji se uzrok nije mogao dokučiti iz prtljažnog prostora. Dva dana kamion je stajao od podneva do sutona, kao da je napušten, da bi potom ponovo kretao na put kada bi pala noć. Jednom dnevno, oko podneva, veliki krčag sa vodom bio bi nam dostavljen kroz otvor na vratima.
     Računajući leš, bilo nas je dvadeset šestoro, dva puta po trinaest. Getenjani često misle u trinaesticama, dvadeset šesticama, pedeset dvojkama, nesumnjivo zbog dvadeset šestodnevnog lunarnog ciklusa koji tvori njihov nepromenljivi mesec i predstavlja približnu dužinu njihnovog seksualnog ciklusa. Leš je bio smešten sasvim uz čelična vrata, koja su obrazovala stražnji zid naše kutije, gde će ostati na hladnom. Mi ostali sedeli smo, ležali ili se šćućurili, svako na svom mestu, svojoj teritoriji, svojoj pokrajini, dok se ne bi spustila noć; kako je studen tada postajala sve oštrija, mi smo se malo-pomalo zbijali zajedno i pretapali u jedno biće koje zauzima jedan prostor, toplo u sredini, hladno na rubovima.
     Tu se javljala dobrota. Ja i dvojica drugih, jedan starac i jedan čovek sa teškim kašljem, uočeni smo kao najneotporniji na hladnoću i svake noći smo dobijali mesto u sredini skupine, tog bića dvadeset petorice, gde je bilo najtoplije. Mi se nismo upirali za toplo mesto, već bismo se, naprosto našli u njemu svake noći. To je nešto užasno, ta dobrota koju ljudski stvorovi ne gube. Užasno, jer kada se konačno nađemo nagi u tami i hladnoći, to je onda sve što imamo. Mi koji smo tako bogati, tako puni snage, završavamo sa tom majušnom vrednošću. Nemamo ništa drugo što bismo dali.
     Iako smo bili zbijeni i pripijeni jedni uz druge preko noći u kamionu, ipak smo ostali međusobno udaljeni. Neki su otupeli od droge, drugi su možda od rođenja bili mentalno i društveno zaostali, ali su svi bili zlostavljani i preplašeni; pa ipak, može izgledati čudno da se niko od dvadeset petorice nije obratio svima ostalima, čak ni da bi im uputio kakvu pogrdu. Postojali su dobrota i trpljenje, ali bez izgovorene reči, uvek u tišini. Sabijeni u oporoj tami naše zajedničke smrtnosti, neprekidno smo se sudarali, truckali skupa, padali jedni preko drugih, disali jedni drugima u usta, slagali tela, toplote radi, jedna na druga kao što se trupla slažu u vatru - ali ostali stranci. Nisam saznao kako se zove nijedan od putnika u kamionu.
     Jednog dana, trećeg ako se ne varam, dok je kamion stajao već satima, a ja se pitao da li su nas jednostavno ostavili na nekom pustom mestu da skapamo, jedan od njih mi se obratio. Stao je da mi priča dugu priču o mlinu u južnom Orgoreinu gde je radio i o tome kako je došao u sukob sa jednim nadzornikom. Nije prestajao da govori svojim mekim, jednoličnim glasom, neprestano me dodirujući po ruci kao da je želeo da se uveri da li ga slušam. Sunce se spuštalo ka zapadu i kako smo stajali okrenuti uz ivicu puta, jedan zrak svetlosti ušao je kroz prozorski prorez; iznenada, čak i u stražnjem delu kutije, moglo se videti. I ja ugledah devojku, prljavu, lepu, glupu, klonulu devojku koja me gleda u lice dok govori, osmehujući se stidljivo i tražeći utehu. Mladi Orgota bio je u kemeru i ja sam ga privukao. Jedan jedini put da je neko od njih zatražio nešto od mene, a ja nisam mogao da mu to pružim. Ustao sam i otišao do prozorskog proreza kao da hoću da udahnem malo vazduha i bacim pogled napolje; prošlo je veoma dugo pre no što sam se vratio na svoje mesto.
     Te noći kamion je najpre išao nekom dugačkom uzbrdicom, zatim se spuštao, pa opet peo. S vremena na vreme neobjašnjivo je zastajao. Prilikom svakog zaustavljanja, sa druge strane čeličnih zidova naše kutije vladala je smrznuta, neokrnjena tišina, tišina prostranih, pustih predela, velikih visova. Onaj u kemeru i dalje je bio na mestu pored moga, još posežući da me dodirne. Ponovo sam proveo dugo vremna stojeći, lica priljubljenog uz čeličnu mrežu prozora i udišući čist vazduh koji mi je sekao grlo i pluća poput brijača. Šake koje sam držao uz metalna vrata ukočile su mi se. Shvatio sam konačno da su premrzle, ili da će to ubrzo biti. Dah mi je napravio mali ledeni most između usana i mreže. Morao sam najpre da slomim prstima taj mostić, kako bih mogao da se okrenem. Kada sam se zgurio uz ostale, počeo sam da drhtim od studeni, i to na način koji nikada ranije nisam iskusio, poskakujući, trzajući se u grčevima, kao da me je obuzela groznica. Kamion je ponovo krenuo. Buka i kretanje stvorili su privid toplote, odagnavši onu muklu, ledenu tišinu, ali meni je i dalje bilo odveć hladno da bih mogao zaspati te noći. Imao sam utisak da smo pretežan deo noći proveli na prilično velikoj visini, ali to je bilo teško sa izvesnošću prosuditi, budući da su, s obzirom na okolnosti, disanje, otkucaji srca i energetski nivo postali nepouzdani pokazatelji.
     Kako sam kasnije saznao, te noći smo prešli preko Sembensijenskih planina, što znači da smo se na tom prevoju uspeli iznad devet hiljada stopa.
     Glad me više nije mnogo morila. Poslednji obrok kojeg se sećam da sam pojeo bila je ona duga i teška užina u Šusgisovoj kući; mora da su me hranili i u Kurdenšadenu, ali to nisam upamtio. Jedenje po svemu sudeći nije predstavljalo deo bivstvovanja u čeličnoj kutiji, tako da nisam često razmišljao o tome. Žeđ je, sa druge strane, bila jedan od stalnih uslova života. Jednom dnevno, prilikom nekog zaustavljanja, podizale bi se vratnice na otvoru, koji je očigledno bio postavljen u stražnja vrata sa tom svrhom; neko od nas proturio bi tada napolje plastični krčag i on bi nam ubrzo bio vraćen natrag, napunjen, zajedno sa kratkim naletom ledenog vazduha. Nije bilo načina da se voda ravnomerno raspodeli među nama. Krčag je išao iz ruke u ruku i svako bi ispio po tri ili četiri dobra gutljaja, dok red ne bi došao na sledećeg. Nijedan pojedinac ili skupina nisu na sebe uzeli ulogu delitelja ili čuvara; niko nije vodio računa o tome da ostane vode i za čoveka koji je kašljao, iako je on sada bio u teškoj groznici. Ja sam to jednom predložio i oni koji su bili oko mene složili su se klimanjima, ali stvar nije i učinjena. Voda je deljena manje ili više na jednake delove - niko nijednom nije pokušao da dobije više nego što mu pripada - i nestalo bi je za samo nekoliko minuta. Jednom se dogodilo da poslednja trojica, koja su sedela oslonjena o prednji zid kutije, ostanu bez svog sledovanja, budući da je krčag do njih stigao već prazan. Narednog dana, dvojica od nih zahtevala su da budu prva u redu i tako je i bilo. Treći je ležao sklupčan u prednjem uglu, ne mičući se, i niko se nije postarao o tome da i on dobije svoj deo. Zbog čega ja to nisam pokušao? Ne znam. Bio je to četvrti dan u kamionu. Da sam i sam bio preskočen, nisam siguran da li bih se potrudio da dođem do onoga što mi pripada. Bio sam svestan njegove žeđi i njegovih patnji, baš kao i bolesnikovih i ostalih ljudi, ništa manje nego što sam bio svestan vlastitih. Ali nisam mogao da učinim ništa što bi ublažilo sve te patnje, te sam ih stoga prihvatao, kao i oni, krotko.
     Znam da se ljudi mogu ponašati veoma različito u istim okolnostima. Ovo su bile Orgote, narod navikavan od rođenja na disciplinu saradnje, poslušnost, potčinjavanja zajedničkoj svrsi naloženoj odozgo. Svojstva nezavisnosti i samostalnog odlučivanja bila su zakržljala u njima. Nisu bili odveć sposobni za ljutnju. Oni su obrazovali celinu, a ja sam bio među njima; svi su je osećali i ona je predstavljala pribežište i pravu udobnost preko noći, ta celina zbijene grupe u kojoj se svako napajao životom od drugih. Ali ova celina nije imala prvaka, bila je bezglava, pasivna.
     Ljudi čija je volja čvršće prekaljena mogli su da se organizuju znatno bolje; da više razgovaraju, da pravičnije dele sledovanje vode, da više pomažu bolesnicima i da se međusobno podstiču i hrabre. Ne znam. Jedino znam kako je izgledalo u prostoru za prtljag tog kamiona.
     Petog jutra, ukoliko je moja računica tačna, od dana kada sam se osvestio u kamionu, on se zaustavio. Začuli smo spolja razgovor i nekakvo dovikivanje. Čelična stražnja vrata otključana su sa spoljne strane i širom otvorena.
     Jedan za drugim, vukli smo se prema tom otvorenom kraju čelične kutije, neki na rukama i kolenima, a zatim smo iskakali ili naprosto ispadali napolje. Dvadeset četvorica su to učinila. Dvojica mrtvih, onaj stari i jedan novi leš, leš čoveka koji dva dana nije dobio svoje sledovanje vode, bili su izvučeni za nama.
     Napolju je bilo hladno; studen i bleštavost bele sunčeve svetlosti na belom snežnom pokrovu bili su toliko nesnosni, da je najednom postalo veoma teško napustiti smrdljivo okrilje kamiona i neki su briznuli u plač. Sakupili smo se pored velikog kamiona, svi nagi i grozno zaudarajući, naša mala celina, naše noćno biće izloženo blistavom, okrutnom dnevnom svetlu. Razvrstali su nas, postrojili u vrstu i poveli prema jednoj zgradi nekoliko stotina jardi odatle. Metalni zidovi i snegom pokriven krov zgrade, snežna ravnica svuda unaokolo, veliki planinski lanac koji se pružao pod suncem što se rađalo, ogroman nebeski svod - sve je izgledalo kao da podrhtava i iskriči se blistavom prekomernošću svetlosti.
     Svrstali su nas u red da bismo se oprali u velikom valovu koji se nalazio u jednoj drvenjari i svi su najpre prionuli da se napiju vode predviđene za pranje. Posle smo odvedeni u glavnu zgradu, gde su nam date potkošulje, sive košulje od klobučine, čakšire, gležnjaci i čizme, takođe od klobučine. Jedan čuvar proverio je naša imena prema spisku, dok smo u redu ulazili u obedovaonicu, gde smo, zajedno sa stotinak ili više drugih ljudi u sivom, posedali za stolove pričvršćene za pod, da bismo tu dobili doručak: žitnu kašu i pivo. Posle toga smo svi zajedno, novi zatvorenici i stari, bili podeljeni u čete od po dvanaest ljudi. Moja četa odvedena je u jednu pilanu, nekoliko stotina jardi iza glavne zgrade, unutar ograde. Sa spoljne strane ograde, nedaleko od nje, počinjala je šuma koja se pružala na sever preko talalsastih brda dokle god je pogled dopirao. Pod nadzorom čuvara nosili smo i slagali isečene daske iz pilane u jedno veliko spremište gde je drvena građa ostavljana preko zime.
     Nije bilo lako koračati, saginjati se i dizati teret posle svih onih dana provedenih u kamionu. Nisu nam dozvoljavali da besposličimo, ali nisu nas ni nagonili na besomučan rad. Oko podneva dobili smo po šolju neprovrelog žitnog napitka, orša; pre no što je sunce zašlo, odveli su nas natrag u barake gde su nam dali užinu, kašu sa malo povrća i pivo. Kad je pala noć, zaključali su nas u spavaonicu, u kojoj se svetlo nije gasilo sve do jutra. Spavali smo na svojevrsnim policama dubokim pet stopa, koje su se pružale celom dužinom zidova, na dva nivoa. Stari zatvorenici grabili su se za gornji nivo, koji je bio poželjniji, zato što se topliji vazduh peo uvis. Svako je kao posteljinu dobio, na vratima, po jednu vreću za spavanje. Bile su to grube, teške vreće, koje su zaudarale na znoj pređašnjih korisnika, ali valjano izolovane i tople. Ono što im je, po mene, predstavljalo nedostatak bila je kratkoća. Getenjanin prosečne visine lako je u nju mogao zavući čak i glavu, ali meni to nije polazilo za rukom; isto tako, nikada nisam uspeo da se sasvim opružim na policama za spavanje.
     Mesto na kome smo bili nosilo je naziv Treće dobrovoljačko dobro i zavod za preobuku satrpezništva Pulefen. Pulefen, trideseta oblast, nalazi se na krajnjem severozapadu nastanjive zone Orgoreina, omeđen Sembensijenskim planinama, rekom Esagel i obalom. Kraj je retko naseljen, bez velikih gradova. Nama najbliža varoš zvala se Turuf i ležala je nekoliko milja na jugozapad; nikada je nisam video. Dobro se nalazilo na rubu velikog, nenastanjenog šumskog sreza Tarenpeta. Šuma se pružala odveć na sever za veća drveta, kao što su hemen, serem ili crni vate, tako da se u celosti sastojala samo od jedne vrste stabala, čvornovatog, kržljavog zimzelenog drveća, visokog između deset i dvanaest stopa, sa sivim iglicama, zvanog tore. Premda je broj domaćih vrsta, kako biljnih tako i životinjskih, na Zimi neuobičajeno mali, brojnost svake vrste veoma je velika; u ovoj šumi nije bilo gotovo ničeg drugog do hiljade kavadratnih milja drveća tore. Ovde je čak i divljina brižljivo obdelavana: iako se seča šume obavljala već stolećima, u njoj nije bilo goleti, panjevitih krčevina, erozijom nagriženih padina. Sticao se utisak da se o svakom pojedinačnom stablu vodi računa, kao i da nijedna iverka piljevine iz naše pilane nije ostajala neiskorišćena. Na dobru se nalazila mala radionica; kada vremenske prilike ne bi dozvoljavale da radne skupine odu u šumu, posla je uvek bilo u pilani ili radionici, gde smo obrađivali i sabijali strugotinu, koru od drveta i piljevinu u različite oblike ili crpli iz sasušenih iglica torea jednu vrstu smole koja je služila za izradu plastike.
     Radilo se, doduše, punom parom, ali nas nisu iscrpljivali preko mere. Da su nam davali malo više hrane i bolju odeću, posao bi još bio prijatan, ali kako smo najveći deo vremena bili gladni i promrzli, nije moglo da bude govora ni o kakvom zadovoljstvu. Čuvari su samo retko bivali grubi, ali nikada okrutni. Nastojali su da budu neosetljivi, namarni, natmureni i, bar u mojim očima, feminizirani - ali ne u smislu nežnosti, tananosti i slično, već upravo obrnuto; obla i zamašna telesnost, glomaznost bez izbočina i oštrih pregiba. I među mojim sadruzima zatvorenicima, takođe prvi put na Zimi, javilo mi se osećanje da sam jedini muškarac u ženskom društvu, ili u društvu evnuha. Zatvorenici su se odlikovali istom mlohavošću i krupnošću. Bilo ih je teško razlikovati jednog od drugog; njihovi emocionalni naboji izgledali su uvek niski, a razgovori beznačajni. U početku sam tumačio tu beživotnost i otupelost kao posledicu uskraćivanja hrane, toplote i slobode, ali sam ubrzo ustanovio da je posredi nešto znatno osobenije: bio je to ishod delovanja droga koje su davane zatvorenicima u svrhu sputavanja kemera.
     Znao sam da postoje droge koje mogu da smanje ili potpuno odstrane fazu potentnosti getenjanskog seksualnog ciklusa; njima se pribegavalo kad bi lično nahođenje, medicinski razlozi ili moralnost nalagali uzdržavanje. Jedan ili više kemera mogli su na ovaj način da budu preskočeni bez štetnih posledica. Dobrovoljno uzimanje ovih droga bilo je rasprostranjeno i prihvaćeno. Uopšte mi nije palo na pamet da se one mogu propisivati i osobama koje nisu bile spremne da ih dobrovoljno prime.
     Za to su postojali dobri razlozi. Zatvorenik u kemeru predstavljao bi razdornog pojedinca u svojoj radnoj četi. Ako se poštedi od posla, šta onda učiniti s njim? Naročito ako niko drugi tada nije bio u kemeru, što je bilo sasvim moguće, budući da nas je bilo samo sto pedesetak? Za jednog Getenjanina prilično je teško da prođe kroz kemer bez partnera; zar nije onda bolje preduprediti tu neprijatnu okolnost i uštedeti na radnom vremenu tako što će se kemer naprosto izbeći? I tako je seksualnost odstranjena.
     Zatvorenici koji su se tu nalazili nekoliko godina već su bili psihološki, a verujem i u izvesnoj meri fizički prilagođeni ovom hemijskom uškopljenju. Nalikovali su na bespolne junce. Oni nisu znali za stid i želju, baš kao anđeli. Ali nije ljudski biti bez stida i želje.
     Budući da je priroda veoma strogo određivala i ograničavala seksualni nagon Getenjana, društvo ga, u stvari, i nije mnogo sputavalo: tu je bilo znatno manje potčinjavanja seksa propisima, njegovog suzbijanja, potiskivanja nego u bilo kom biseksualnom društvu za koje znam. Uzdržavanje predstavlja u potpunosti dobrovoljan izbor; zadovoljavanje nagona sasvim je prihvaćeno. Seksualni strah i seksualna osujećenost izuzetno su retki. Hemijsko uškopljenje na dobru bio je prvi sličaj koji sam video da se društvena svrha kosi sa polnim nagonom. Budući da je ovde bilo posredi ugušenje, a ne puko potiskivanje, ni ishod nije bio osujećenje; već nešto što je, na duge staze, bilo možda pogubnije: pasivnost.
     Na Zimi ne postoje društveni insekti. Getenjani, za razliku od Zemljana, ne dele svoj svet sa tim drevnijim društvima, tim nebrojenim gradovima malih, bespolnih radnika, koji poseduju jedino nagon za poslušnošću skupini, celini. Kada bi na Zimi bilo mrava, Getenjani bi verovatno odavno pokušali da ih oponašaju. Režim na dobrovoljačkom dobru sasvim je skorašnjeg datuma, ograničen samo na jednu državu planete i doslovce nepoznat izvan nje. Ali to je ipak zlokobni znak pravca kojim može da krene društvo ljudi koji su u toj meri podložni seksualnoj kontroli.
     Kao što sam rekao, na pulefenskom dobru nismo bili dovoljno hranjeni za posao koji smo obavljali, a i naša odeća, a osobito obuća bile su potpuno neprilične zimskoj klimi. Ni čuvari, od kojih je većina predstavljala uslovno puštene zatvorenike, nisu bili u mnogo boljem položaju. Svrha ovog mesta i ovog režima bila je kažnjavanje, ali ne i satiranje, i ja mislim da bi sve još izgledalo snošljivo da nije bilo drogiranja i ispitivanja.
     Neki zatvorenici bili su podvrgavani ispitivanju u skupinama od dvanaest; oni bi jednostavno odrecitovali svojevrsno ispovedanje i katehizam, dobili injekciju protiv kemera i bili pušteni na posao. Drugi, politički zatvorenici, svakog petog dana odvođeni su na saslušanje pod dejstvom droga.
     Ne znam koje su droge koristili. Ne znam ni svrhu ispitivanja. Nemam nikavu predstavu o tome koja su mi pitanja postavljali. Osvestio bih se u spavaonici posle nekoliko časova, ostavljen na policama za spavanje sa šestoricom ili sedmoricom drugih, od kojih su neki dolazili k sebi kao i ja, dok su ostali i dalje ležali omlitaveli i bez svesti pod dejstvom droge. Kada bismo najzad svi poustajali, čuvari bi nas odveli do radionice na posao; ali posle trećeg ili četvrtog takvog ispitivanja ja više nisam bio kadar da ustanem. Pustili su me da ležim i nardnog dana ponovo sam bio u stanju da odem na rad sa svojom četom, premda sam se osećao malaksalo. Posle narednog ispitivanja ostao sam bespomoćan dva dana. Očigledno je bilo da su ili hormoni protiv kemera ili droge istine imali toksičan uticaj na moj negetenjanski nervni sistem, pri čemu su se posledice stalno pogoršavale.
     Sećam se kako sam nameravao da, kada me budu poveli na naredno ispitivanje, zamolim inspektora da me poštedi. Zamislio sam da počnem tako što bih obećao da ću iskreno odgovarati na sve što me bude pitao, bez primene droga; posle toga bih mu rekao: "Ser, zar ne uviđate kako je beskorisno znati odgovore na pogrešna pitanja?" Inspektor bi se tada pretvorio u Faksea, sa zlatnim lancem proroka oko vrata, i ja bih sa Fakseom vodio duge razgovore, veoma prijatne, dok bih istovremeno nadgledao kapanje kiseline iz jedne cevi u bačvu punu prašinaste strugotine. Razume se, kada sam došao u sobicu gde su nas ispitivali, inspektorov pomoćnik smesta mi je posuvratio okovratnik i ubrizgao mi injekciju pre no što sam stigao da bilo šta kažem i jedino čega se sećam sa te seanse, ili sam to možda upamtio na nekoj drugoj, jeste inspektor, jedan mladi Orgota umornog izgleda i prljavih noktiju, koji mi se obratio smrknutim glasom: "Moraš da odgovaraš na moja pitanja na orgotskom, ne smeš da govoriš nijedan drugi jezik. Moraš da govoriš na orgotskom."
     Ambulante nije bilo. Načelo dobra glasilo je: radi ili umri; ali u praksi postojalo je milosrđe - svojevrstan predah između rada i smrti, koji su pružali čuvari. Kao što sam kazao, oni nisu bili okrutni; doduše, nisu bili ni blagi. Izgledali su nehajno i nisu se mnogo brinuli ni o čemu, sve dok su mogli da tako sebe poštede nevolja. Pustili su da ja i jedan drugi zatvorenik ostanemo u spavaonici, naprosto su nas ostavili u našim vrećama za spavanje, zato što je bilo jasno da nismo kadri da ustanemo na noge, pretvarajući se da nas nisu videli. Osećao sam se izuzeto loše posle poslednjeg ispitivanja; onaj drugi, jedan sredovečni Orgota, imao je nekakav poremećaj ili bolest bubrega i nalazio se na samrti. Kako nije mogao da umre naprečac, za to mu je dopušteno neko vreme na policama za spavanje.
     Njega se sećam življe od bilo čega drugog sa pulefenskog dobra. U fizičkom pogledu bio je tipičan Getenjanin sa Velikog kontinenta, zdepastog stasa, kratkonog i kratkoruk, sa pozamašnim slojem potkožnog sala koje mu je čak i usred bolesti davalo glatku oblost tela. Imao je sitna stopla i šake, prilično široke bokove i upali grudni koš, sa prsima koja tek ako su nešto malo bila veća nego kod pripadnika muškog pola moje rase. Put mu je bila tamna, zapravo riđemrka, a crna kosa fina i poput krzna. Imao je široko lice, kratkih, snažnih crta, sa naglašenim jagodicama. Ovaj tip prilično je sličan raznim izdvojenim populacionim skupinama na Zemlji koje nastanjuju veoma velike visine ili arktičke oblasti. Ime mu je bilo Asra; po zanimanju je bio drvoseča.
     Razgovarali smo.
     Asra nije bio, kako mi se čini, nevoljan da umre, ali se bojao smrti; nastojao je da na neki način skrene pažnju sa tog straha.
     Malo smo šta drugo imali zajedničko osim što smo se obojica nalazili pred dverima smrti, ali to je bila poslednja stvar o kojoj smo želeli da pričamo; tako se dogodilo da se najveći deo vremena međusobno nismo valjano razumeli. To njemu nije bilo mnogo važno. Ja, pak, koji sam bio mlađi i sumnjičaviji, više sam polagao na razumevanje, shvatanje, razjašnjenje. Ali nije bilo nikakvog razjašnjenja. Razgovarali smo.
     Preko noći spavaonična baraka bila je bleštavo osvetljena, prenatrpana i bučna. Za dana, međutim, svetla su se gasila i velika prostorija postajala je polumračna, prazna, utihla. Ležali smo tik jedan uz drugoga na policama za spavanje i pričali prigušenim glasom. Asra je najviše voleo da priča duge, preopširne priče o danima svoje mladosti na jednom satrpezničkom dobru u dolini Kunderera, onoj prostranoj, sjajnoj ravnici kroz koju sam se ja prevezao na putu od granice do Mišnorija. Narečje mu je bilo teško i pominjao je mnoga imena ljudi, kao i nazive mesta, običaja, oruđa čije značenje ja nisam znao, tako da se često događalo da tek tu i tamo razaberem nešto u tim njegovim prisećanjima. Kada bismo se osetili najlakše, što je obično bivalo oko podneva, zamolio buh ga da mi ispriča neki mit ili predanje. Većina Getenjana je u ovom pogledu dobro upućena. Njihova književnost, iako postoji i u pisanom obliku, predstavlja, zapravo, živo usmeno predanje, tako da su svi žitelji Zime u izvesnom smislu književnici. Asra je poznavao glavninu orgotske tradicije, kratke skaske o Mešeu, priču o Parsidu, delove velikih epova i sagu Pomorski trgovci u obliku romana. Ovo, kao i odlomke lokalnog folklora iz kraja gde je proveo detinjstvo, on bi pričao svojim mekim, ne odveć razgovetnim narečjem, a onda, kada bi se umorio, zamolio bi me da mu nešto zauzvrat ispričam. "Kakve su priče iz Karhide?" upitao bi me, otrevši noge jednu o drugu, od čega bi ga prožeo bol i jako probadanje, a zatim bi okrenuo prema meni svoje lice sa stidljivim, prepredenim, strpljivim osmehom.
     Ja jednom rekoh: "Znam priču o ljudima koji žive na jednom drugom svetu."
     "Kakav je to svet?"
     "Uglavnom sličan ovome; ali on se ne okreće oko sunca, već oko zvezde koju vi zovete Selemi. To je žuta zvezda kao i sunce i na tom svetu, pod tim suncem, žive drugi ljudi."
     To je iz Sanovijevog učenja, to o drugim svetovima. Postojao je neki stari Sanovi, ludi raspop koji je navraćao u moje ognjište kad sam bio mali i pričao nama, deci, sve o tome, o mestu gde lažljivci odlaze posle smrti, i gde odlaze samoubice, i gde lopovi odlaze... i mi ćemo, nas dvojica, otići na jedno od takvih mesta, a?"
     "Ne, ovo o čemu ti pričam nije svet duhova. To je stvarni svet. Ljudi koji žive na njemu stvarni su ljudi, živi, baš kao ovde. Ali u dalekoj davnini oni su naučili da lete."
     Asra se isceri.
     "Razume se, ne lete mašući rukama. Oni to čine u mašinama sličnim kolima." Bilo je vraški teško izraziti se na orgotskom, koji nije imao reč kojom bi se tačno označilo "letenje"; najpribližnije značenje bilo je sadržano u reči "klizanje". "Vidiš, ovako: oni su naučili da prave mašine koje idu kroz vazduh, kao što sanke idu snegom. Ubrzo su stekli veštinu da ih voze sve dalje i brže, da bi one na kraju poletele sa zemlje, poput kamena izbačenog iz praćke, prohujale kroz oblake i izišle iz vazduha, a zatim stigle pravo do drugog sveta, oko jednog drugog sunca. A kad su već došli na novi svet, šta su tamo drugo zatekli do ljude..."
     "Kako klize vazduhom?"
     "Možda, a možda ne... Kada su stigli do moga sveta, mi smo već znali kako da se vozimo po vazduhu. Ali oni su nas naučili kako da idemo sa sveta na svet, jer mi još nismo imali mašine za to."
     Asru je zbunilo ovo uplitanje pripovedača u priču. Ja sam bio u groznici, a mučile su me i rane koje su mi droge izazvale po grudima i rukama, tako da sam načas sasvim smeo s uma kako sam nameravao da istkam priču.
     "Nastavi", reče on, pokušavajući da dokuči u čemu je stvar. "Šta su oni još činili osim što su išli po vazduhu?"
     "Oh, pa mnoge stvari koje ljudi i ovde rade. Ali oni se svi nalaze neprestano u kemeru."
     On se zakikota. Razume se, u životu koji sam ovde vodio nije bilo izgleda za prikrivanje nekih činjenica i moj nadimak među zatvorenicima i čuvarima neizbežno je bio "Nastrani". Ali tamo gde nema želje niti stida, niko, ma koliko neobičan bio, ne štrči; mislim da ni Asra nije doveo u vezu ovo što sam mu rekao sa mojom posebnošću. On je to naprosto shvatio kao varijaciju jedne stare teme i tako se samo malo zakikotao i kazao: "Svi neprestano u kemeru... Pa to je onda neko mesto za nagrađivanje? Ili za kažnjavanje?"
     "Ne znam, Asra. Za šta je ovaj svet?"
     "Ni za jedno od toga dvoga, mali. Ovo je naprosto svet, takav kakav jeste. Rodiš se na njemu i... stvari su takve kakve su..."
     "Ja nisam rođen ovde. Došao sam na ovaj svet. Izabrao sam ga."
     Tišina i senke počivale su oko nas. Sa druge strane zidova barake, u utihlosti pustog predela, mir je remetio samo jedan tanušan zvuk, pilenje ručne testere; ništa drugo se nije čulo.
     "De, de... dobro", promrmlja Asra i uzdahnu; protrljao je noge, ispustivši pri tom kratki jecaj koga ni sam nije bio svestan. "Niko od nas ne bira", reče na kraju.
     Noć ili dve posle toga pao je u komu i ubrzo izdahnuo. Nisam saznao zbog čega je poslat na dobrovoljačko dobro, niti kakav su zločin, greška ili nepravilnost bili upisani u njegovim ispravama; jedino sam razabrao da je na pulefenskom dobru proveo nešto manje od godinu dana.
     Dan posle Asrine smrti pozvali su me na saslušanje; ovoga puta morali su da me odnesu i posle toga se ničega više ne sećam.

14. BEKSTVO

     Kada su i Obsle i Jegej napustili grad, a Sloseov vratar odbio da me pusti unutra, shvatio sam da je kucnuo čas da se okrenem neprijateljima, jer me od prijatelja više nije čekalo nikakvo dobro. Otišao sam do starešine Šusgiša i ucenio ga. Nedostajalo mi je dovoljno gotovine kojom bih ga potkupio, pa sam tako morao da prodam svoj ugled. Među prevrtljivim svetom sam naziv izdajnika predstavlja imetak. Kazao sam mu da se nalazim u Orgoreinu kao agent klike plemenitih iz Karhide, koja se urotila da smakne Tibea, i da je on određen za moju vezu sa sarfom; ako bude odbio da mi da obaveštenje koje mi je potrebno, kazaću mojim prijateljima u Erenrangu da je on dvostruki agent, koji radi za kliku slobodne trgovine, a vest o tome će se, razume se, vratiti u Mišnori i stići će na kraju do sarfa; ta prokleta budala mi je poverovala. Prilično brzo mi je otkrio ono što sam hteo da saznam; čak me je upitao da li se slažem sa tim.
     Nisam bio u neposrednoj opasnosti od mojih prijatelja Obslea, Jegeja i ostalih. Oni su osigurali sopstvenu bezbednost žrtvujući izaslanika i uzdali su se da sa moje strane neće biti nevolja ni njima, a ni meni samom. Dok nisam otišao do Šusgisa, niko u sarfu izuzev Gauma nije me smatrao vrednim pažnje, ali sada će mi biti tik za petama. Moram privesti kraju svoj posao, a onda nestati sa vidika. Nemajući nikakav način da uspostavim neposrednu vezu sa bilo kim u Karhidi, budući da bi pisma bila otvarana i čitana, a poruke preko telefona ili radija prisluškivane, rešio sam da prvi put odem u kraljevsku ambasadu. Tu je kao član osoblja radio Sardon rem ir Čenevič, koga sam dobro poznavao sa dvora. Odmah se složio da prenese Argavenu poruku o tome šta se dogodilo sa izaslanikom i gde se nalazi zatvoren. Mogao sam da se pouzdam u Čeneviča, bistrog i poštenog čoveka, da će uspeti bez poteškoća da dostavi poruku, ali zato nisam bio u stanju čak ni da pretpostavim kako će je Argaven primiti ili šta će sa njom učiniti. Hteo sam da Argaven raspolaže tim obaveštenjem, za slučaj da Aijev zvezdani brod iznenada počne da se spušta iz oblaka; jer u to vreme još sam gajio izvesnu nadu da je on uputio signal brodu pre no što ga je sarf uhapsio.
     Sada sam i ja bio u opasnosti, a ako sam viđen kako ulazim u ambasadu, ta opasnost je bila neposredna. Pravo odatle otišao sam do karavanske luke u južnom delu grada i pre no što je otkucalo podne tog dana, odstret susmija, napustio sam Mišnori u istom svojstvu u kome sam i došao u njega, kao utovarivač kamiona. Imao sam uz sebe stare dozvole, malo prepravljene, doduše, da bi priličile novom poslu. Krivotvorenje isprava predstavlja rizičan korak u Orgoreinu, gde se one podvrgavaju pregledu pedeset dva puta dnevno, ali taj čin uopšte nije redak zbog ove rizičnosti, a moji stari drugari sa Ribljeg ostrva uputili su me u nekoliko korisnih trikova za ovu svrhu. Vređalo me je posedovanje tuđeg imena, ali me ništa drugo ne bi izbavilo niti bez poteškoća prevelo preko celog Orgoreina do obale Zapadnog mora.
     Sve moje misli bile su upravljene prema zapadu, dok je karavan bučno prelazio preko kundererskog mosta i izlazio iz Mišnorija. Jesen je sada već prelazila u zimu, tako da moram da stignem na odredište pre no što putevi postanu neprohodni za brz saobraćaj i dok još ima neke svrhe stići tamo. Video sam jedno dobrovoljačko dobro u Komsvašomu dok sam bio u sinotskoj upravi i tom prilikom razgovarao sam sa bivšim zatvorenicima. Ono što sam tada video i čuo sada me je veoma tištalo. Izaslanik, tako neotporan na hladnoću da nije skidao kaput ni kad se temperatura pela iznad tridesetog podeljka, neće biti kadar da preživi zimu u Pulefenu. Ova okolnost nagonila je na hitnju, ali karavan je išao sporo, vijugajući od grada do grada severno i južno od pravog puta, ukrcavajući i iskrcavajući robu, tako da mi je bilo potrebno pola meseca da stignem do Etvena, na ušću reke Esagel.
     U Etvenu sam bio srećne ruke. Razgovarajući sa ljudima u domu za prolazne goste, čuo sam o trgovini krznom uz reku, o tome kako ovlašćeni lovci prate tok reke na sankama ili u ledenim čamcima kroz Tarenpetsku šumu gotovo do samog Leda. Njihov razgovor o zamkama naveo me je na pomisao da se i sam dam u postavljanje zamki. Belokrzni pestriji postoje kako u Kermlandiji, tako i ovde, u Gobrinskom zaleđu; ove životinje vole mesta koja leže ispod daha glečera. Lovio sam ih kada sam bio mlad po šumama torea u Kermlandiji, pa zašto onda ne bih i sada pošao u lov na njih po šumama torea u Pulefenu?
     U taj krajnji severozapad Orgoreina, u nepregledno divlje prostranstvo zapadno od Sembensijena, ljudi dolaze i odlaze uglavnom kako im se to ushte, budući da tu nije bilo dovoljno insprektora koji bi o njima vodili evidenciju. U tom kraju je izvestan prisenak stare slobode preživeo novo doba. Etven je siva luka podignuta na sivim stenama zaliva Esagel; ulicama duva kišoviti morski vetar, a žitelji su natmurerni pomorci, koji govore ono što misle. Sa prijatnošću se sećam Etvena, gde je sreća počela da mi se osmehuje.
     Kupio sam skije, krplje, zamke i sledovanje namirnica, pribavio lovačku dozvolu, ovlašćenje, isprave i tako dalje iz satrpezničke uprave i dao se na put pešice uz Esagel sa skupinom lovaca koju je predvodio jedan starac po imenu Mavriva. Reka još nije bila zamrznuta; i dalje se moglo putovati vozilima na točkove, jer je na ovim priobalnim obroncima čak i sada, u poslednjem mesecu godine, više padala kiša nego sneg. Mnogi lovci čekali su da počne prava zima i meseca terna kretali bi uz Esagel u ledenim čamcima, ali Mavriva je imao nameru da što ranije stigne na krajnji sever i pripremi zamke pestrijima čim započnu seobu u šumske predele. Mavriva je poznavao Zaleđe, severni Sembensijen i Plamene bregove možda bolje od bilo kog drugog i u danima provedenim na putu uz reku naučio sam od njega mnogo toga što mi je kasnije koristilo.
     Kod varoši koja se nazivala Turuf odvojio sam se od skupine, pretvarajući se da sam se razboleo. Oni su nastavili na sever, dok sam ja skrenuo sam prema severoistoku, u visoka podnožja Sembensijena. Utrošio sam nekoliko dana na upoznavanje tog kraja, a zatim sam se, sakrivši prethodno gotovo sve što sam nosio u jednu zabitu dolinu dvanaest ili trinaest milja udaljenu od Turufa, vratio do varoši, ponovo joj se približivši sa juga; ovoga puta ušao sam u nju i svratio u dom za prolazne goste. Hotevši da stvorim utisak da se spremam u lov, ponovo sam kupio skije, krplje i namirnice, krznenu vreću i zimsku odeću; nabavio sam takođe čabe-peć, šator od višeslojne kože i jedne lake saonice na koje sam sve to natovario. Posle toga mi ništa drugo nije preostalo do da sačekam da se kiša pretvori u sneg, a kaljuga u led: to nije moglo trajati dugo, budući da sam proveo više od mesec dana na putu od Mišnorija do Turufa. U arhad tern zima je najzad sve okovala ledom i sneg, koji sam čekao, počeo je da veje.
     Prošao sam pokraj električne ograde pulefenskog dobra u rano popodne, a krupne snežne pahilje uskoro su zamele sve tragove za mnom. Ostavio sam sanke u jednom potočnom jarku duboko u šumi istočno od dobra i, noseći samo ranac, vratio sam se na krpljama do puta; ne krijući se više, došao sam njime do glavne kapije dobra. Tu sam pokazao isprave koje sam ponovo krivotvorio dok sam čekao u Turufu. Bila su to sada dokumenta sa "plavim pečatom", koja su me predstavljala kao Tenera Benta, uslovno puštenog osuđenika, a uz njih je stajalo prikačeno naređenje da se javim najkasnije u eps tern trećem dobrovoljačkom dobru u satrpezništvu Pulefen, gde je trebalo da provedem dve godine na dužnosti čuvara. Nekom podozrivom inspektoru verovatno bi delovali sumnjivo ti izgužvani papiri, ali tu je bilo malo podozrivih osoba.
     Ništa lakše nego ući u zatvor. Uzdao sam se da će izlaženje iz njega proći isto tako.
     Dežurni zapovednik čuvara prekorio me je što sam stigao dan kasnije nego što mi je u objavi naloženo i poslao me u barake. Užina je prošla i na svu sreću bilo je kasno da bi mi se dodelile propisana obuća i uniforma, a oduzela moja odeća koja je bila znatno bolja. Nisu mi dali oružje, ali sam lako došao do jednog revolvera dok sam se muvao po kuhinji, laskajući kuvaru da bi mi dao nešto da pojedem. Kuvar je držao svoj revolver obešen na jednom klinu iza pećnica za hleb. Ukrao sam ga. Nije se mogao podesiti za ubijanje; isto je verovatno bilo i sa revolverima ostalih čuvara. Na dobrima nije bilo smaknuća: čin pogubljenja prepuštan je hladnoći, gladi i očajanju.
     Na dobru je bilo između trideset i četrdeset tamničara i sto pedeset ili sto šezdeset zatvorenika, od kojih niko nije bio u dobrom stanju; većina je već uveliko spavala, iako tek što je prošao četvrti čas. Nagovorio sam jednog mladog čuvara da me povede u obilazak logora i pokaže mi zatvorenike na spavanju. Zatekao sam ih pri bleštavoj rasveti jedne velike prostorije u kojoj su provodili noć i zbog toga umalo da nisam izgubio svaku nadu da još iste noći pristupim izvršenju mog nauma, pre no što počnem da izazivam podozrenje. Svi su bili skriveni na dugačkim ležajima, u svojim vrećama za spavanje, poput beba u majčinoj utobi, nevidljivi, neraspoznatljivi... svi, izuzev jednog: njemu dužina nije dozvoljavala da se sakrije, tamno lice mu je bilo poput lobanje, oči zaklopljene i upale, a dugačka, vlaknasta kosa ličila mu je na rogozinu.
     Sreća koja se preokrenula u Etvenu sada je sa sobom okretala i svet pod mojom rukom. Oduvek sam posedovao samo jednu nadarenost - da pogodim kada će se veliki točak zaustaviti na mom broju, da pogodim to, a onda da delam. Mislio sam da sam izgubio tu moć naslućivanja prošle godine u Erenrangu i da je više nikada neću steći. Predstavljalo je pravo ushićenje iskusiti staru pouzdanost ponovo, znati da mogu da kormanim vlastitom srećom i srećom sveta kao velikim saonicama koje jure niz sunovratan, opasan čas.
     Kako sam i dalje cunjao i zavirivao unaokolo, igrajući svoju ulogu neumorno radoznalog, priglupog momka, odredili su me za poslednju stražarsku smenu; u ponoć svi su već spavali osim mene i još jednog stražara koji je bio kod vrata. Nisam prestajao da se smeteno muvam unaokolo, kao i da s vremena na vreme prilazim dugačkim ležajima. Plan je već bio skovan i počeo sam da pripremam volju i telo da uđe u dote, jer moja vlastita snaga nikada za to ne bi bila dovoljna bez pomoći snage iz Tame. Nešto malo pre svitanja još jednom sam svratio u spavaonicu i kuvarevim revolverom ošamutio Dženlija Aija soničnim šokom koji je trajao stotinku sekunde, a zatim ga podigao zajedno sa vrećom, prebacio ga preko ramena i poneo u čuvarnicu. "Šta se događa?" upitao me je pospano drugi čuvar. Kuda si se deo sa njim?"
     "Mrtav je."
     "Ponovo mrtvac? Tako mi Mešeine utrobe pa još prava zima čestito nije ni počela." Izvio je glavu postrance da bi osmotrio izaslanikovo lice koje je mlitavo visilo na mojim leđima. "Pa ovo je Nastrani? Tako mi oka, nisam verovao u ono što pričaju o Karhiđanima sve dok nisam video ovog tipa. Grozne li nakaze! Proveo je celu nedelju jecajući i stenjući na dugačkom ležaju, ali nisam mislio da će tako naprasno odapeti. Dobro, nosi ga sada napolje i ostavi ga tamo negde do jutra; šta si se ukipio tu k'o utovarivač kamiona sa vrećom balege na leđima..."
     Idući niz hodnik, zastao sam kod inspekcionog ureda; budući da sam bio čuvar, ništa me nije sprečavalo da slobodno uđem; lako sam našao zidnu tablu na kojoj su stajali prekidači za uzbunu i strujna kola. Nijedan nije bio sa natpisom, ali čuvari su zagrebali slova pored svakog prekidača da bi se brže snašli u slučaju žurbe; pretpostavivši da se oznaka "O" odnosi na "Ogradu", okrenuo sam prekidač uz nju kako bih isključio struju iz spoljne odbrane dobra, a zatim produžio dalje; sada sam vukao Aija za sobom, držeći ga ispod miški. Stigao sam tako do čuvara koji je bio na dužnosti u stražarnici pored vrata. Odglumio sam da s velikim naporom teglim mrtav teret, budući da je snaga dote već bila u punoma naponu u meni, a nisam smeo da dozvolim da se vidi kako, u stvari, bez po muke mogu da vučem ili nosim čoveka koji je teži od mene. Rekoh: "Mrtav zatvorenik; kazaše mi da ga iznesem iz spavaonice. Gde ću sa njim?"
     "Otkud znam. Odnesi ga negde napolje. Stavi ga pod neku nadstrešnicu kako ga sneg ne bi zavejao, pa da ga otkrijemo tek na proleće, kada počne otapanje, već uveliko raspadnutog. Pada peditia." Imao je na umu ono što mi zovemo sove-sneg, gustu, vlažnu vejavicu; za mene nije bilo bolje novosti. "U redu, u redu", rekoh i iznesoh napolje moj teret, a zatim skrenuh iza ugla barake i izgubih mu se sa vidika. Ponovo sam podigao Aija na ramena, prevalio nekoliko stotina jardi u pravcu severoistoka, uspeo se uz ogradu iz koje je bila isključena struja, spustio dole u sneg teret koji sam nosio, zatim i sam skočio, još jednom podigao Aija i što sam brže mogao pohitao prema reci. Nisam daleko odmakao od ograde, kada je počela da zavija sirena, a reflektori se upalili. Zavesa snega bila je dovoljno gusta da me pokrije, ali ne i da zaveje moje tragove za samo nekoliko minuta. Pa ipak, kada sam najzad stigao do reke, oni mi još nisu bili na tragu. Krenuo sam na sever, na čistinu pod drvećem, ili kroz vodu, kada ne bi bilo čistine; reka, brza, mala pritoka Esagela, još nije bila smrznuta. Kako je već svitalo, obrisi predmeta počeli su polako da se pomaljaju i razaznaju i ja sam ubrzao korak. U punom naponu dote, izaslanik mi se nije činio težak, ali ga je zbog dužine bilo prilično nezgodno nositi. Prateći tok rečice kroz šumu, konačno sam stigao do jaruge gde sam ostavio sanke; odmah sam na njih položio izaslanika, a zatim sam oko i preko njega razmestio stvari koje sam imao, dobro ga sakrivši na taj način, da bih na kraju sve prekrio jednom ciradom; onda sam se presvukao i pojeo nešto hrane iz ranca, zato što je već počela da me mori velika glad koja se javlja prilikom dugotrajnije dote. Konačno sam krenuo u pravcu severa glavnim šumskim putem. Nedugo potom, sustigla su me dvojica skijaša.
     Sada sam bio odeven i opremljen kao lovac i objasnio sam im da pokušavam da se priključim Mavrivinoj skupini, koja je krenula na sever poslednjih dana grendea. Oni su poznavali Mavrivu i poverovali su u moju priču pošto su mi proverili lovačku dozvolu. Nisu očekivali da će naći begunce kako idu na sever, budući da severno od Pulefena nije bilo ničeg drugog osim šume i Leda; možda im uopšte nije bilo odveć stalo da uhvate begunce. A i zašto bi? Pohitali su ispred mene i tek jedan sat kasnije ponovo smo se sreli kada su se vraćali na dobro. Jedan od njih bio je onaj momak sa kojim sam sinoć delio poslednju stražarsku smenu. On me nijednom nije pogledao u lice, iako sam mu bio pred očima pola noći.
     Kada su poprilično odmakli, skrenuo sam sa puta i ceo taj dan išao u dugačkom luku natrag, kroz šume i podnožja brda istočno od dobra; konačno sam stigao, dolazeći kroz divljinu sa istoka, do onog skrivenog dola iznad Turufa gde sam sklonio svu ranije nabavljenu opremu. Bilo je teško kretati se sa sankama kroz taj predeo pun uvala i prevoja, vukući pri tom teret koji je premašao moju težinu, ali sneg je bio debeo i već se zgušnjavao, a ja sam bio u stanju dote. Morao sam još da ostanem u tom stanju, jer kad se jednom otpusti snaga dote, čovek posle toga nije ni za šta. Nikada ranije nisam bio u doti duže od jednog časa, ali sam znao da su neki Starci u stanju da je održe čitav dan i noć, pa i preko toga, tako da je moja trenutna potreba došla kao izvrsna dopuna neredovnom vežbanju. Čoveka u doti uglavnom ne more nikakve brige, ali ja sam ipak bio malo zabrinut zbog izaslanika, koji je već poodavno tebalo da dođe k sebi iz lakog soničnog šoka kojim sam ga ošamutio. On se uopšte nije micao, a ja nisam imao vremena da se postaram o njemu. Da li mu se telo, možda, toliko razlikuje od našeg, da ono što za nas predstavlja samo kratkotrajnu obuzetost za njega znači smrt? Kada se točak okreće pod vašom rukom, morate strogo voditi računa o onome što govorite: u dva navrata proglasio sam ga za mrtvog, a i nosio sam ga kao što se mrtvaci nose. Onda bi mi se javila pomisao da je ovaj koga sam vukao preko brda i dolina uistinu mrtav, da sam posle svega ostao bez sreće, a on bez života. Na to bi me oblio znoj i počeo bih da kunem, a snaga dote najednom kao da je počela da ističe iz mene kao voda iz razbijenog krčaga. Ali nastavljao sam dalje i snaga me nije izdala sve dok nisam stigao do skrovišta u podnožju brda, podigao šator i pobrinuo se koliko sam mogao za Aija. Otvorio sam jednu kutiju sa kockama hiperhrane; većinu sam sam prosto potamanio, a manjim delom sam nahranio njega, sipajući mu čorbasti obrok u usta, budući da je izgledao gotovo na samrti od gladi. Ruke i grudi bile su mu pune gnojnih rana, koje su bile otvorene zbog grube i prljave vreće za spavanje u kojoj je ležao. Kada sam mu ih očistio i utoplio ga u krznenu vreću, dobio je najbolju zaštitu koja mu se u zimi i divljini mogla pružiti i za njega se više ništa nije moglo učiniti. Spuštala se noć, ali je još gušća tama padala na moja pleća, danak hotimičnom prizivanju pune telesne snage; nije mi preostalo ništa drugo do da sebe i njega poverim okrilju tame.
     Spavali smo. Sneg je padao. Čitavu noć, naredni dan i još jednu noć, koje sam proveo u tangen-snu, padao je sneg, ne više obična vejavica, već prvi pravi veliki zimski sneg. Kada sam se najzad probudio i prikupio snagu da se pridignem i pogledam unaokolo, šator je bio dopola zavejan. Svetlost sunca i plave senke jasno su se ocrtavale po snežnom pokrovu. Daleko i visoko na istoku jedan pramen sivila remetio je blistavost nebeskog svoda: dim iz Udenušrekea, nama najbližeg Plamenog brega. Oko male kupe šatora pružali su se snegovi, uzvišice, brdašca, izbrešci, padine, svi beli, neobesvećeni.
     Budući da sam se još nalazio u razdoblju oporavljanja, osećao sam se veoma iznureno i pospano, ali kad god mi je polazilo za rukom da se pridignem, uvek sam pomalo hranio Aija čorbom; i uveče tog dana on je najzad oživeo, premda još nije došao k svesti. Pokušao je da se uspravi i sedne, zajecavši pri tom, kao da ga je obuzeo neki grozan užas. Kada sam klekao pored njega, on je stao da se otima, kao da želi da pobegne od mene; kako je ovaj napor premašivao njegove mogućnosti, ponovo se onesvestio. Te noći buncao je mnogo u snu, ali ni na jednom od jezika koje ja znam. Bilo je neobično, u toj tamnoj utihlosti divljine, slušati ga kako mrmlja reči na jeziku koji je naučio na nekom stranom svetu. Naredni dan bio je težak, jer kad god sam pokušao da se pobrinem o njemu, on se užasnut trzao, misleći valjda da sam jedan od čuvara na dobru i da hoću da mu dam neku drogu. Tada bi počeo da vapije na nekoj žalosnoj mešavini orgotskog i karhidskog da to ne činim, pružajući mi otpor snagom panike. To se stalno ponavljalo, a kako mi je moje stanje tangena oslabilo udove i volju, izgledalo je da uopšte nisam kadar da mu pomognem. Tog dana sam pomislio da ga oni nisu samo drogirali, već da su ga i podvrgli menjanju uma, pretvorivši ga u ludaka ili maloumnika. Onda sam poželeo da je umro na sankama u šumi torea, ili da se meni sreća uopšte nije nasmešila, već da su me uhapsili na izlasku iz Mišnorija i poslali na neko dobro da u radu utopim vlastito prokletstvo.
     Probudio sam se iz sna i on me je posmatrao.
     "Estravene?", upita on slabašnim, začuđenim šapatom.
     Srce mi brže zakuca. Uspeo sam da ga uspokojim i da se pobrinem za njegove potrebe; te noći smo obojica dobro spavali.
     Narednog dana osećao se mnogo bolje i seo je da bi jeo. Rane po telu su mu zaceljivale. Upitao sam ga od čega su one.
     "Ne znam. Mislim da su ih prouzrokovale droge; stalno su me boli injekcijama..."
     "Da bi sprečili kemer?" Čuo sam o tome od ljudi koji su pobegli ili bili pušteni iz dobrovoljačkog dobra.
     "Da. Ali ubrizgavali su mi i druge stvari; ne znam šta je to bilo, nekakve droge istine, u svakom slučaju. Od njih mi je bilo rđavo, ali oni nisu prestajali da mi ih daju. Šta su samo pokušavali da saznaju, šta sam to ja mogao da im kažem?"
     "Možda vas nisu toliko ispitivali, koliko pripitomljavali."
     "Pripitomljavali?"
     "Činili vas pokornim putem prisilnog navikavanja na uzimanje nekog od derivata orgrevija. Taj postupak nije nepoznat ni u Karhidi. Ili su, možda, na vama i ostalima vršili nekakav opit. Čuo sam o ispitivanju droga i tehnika za menjanje uma na zatvorenicima po dobrima. Nisam tada poverovao u tako nešto, ali sada verujem."
     "Imate li i vi takva dobra u Karhidi?"
     "U Karhidi?", upitah. "Nemamo."
     Zlovoljno je prevukao rukom preko čela. "Pretpostavljam da i u Mišnoriju kažu kako takvih mesta nema u Orgoreinu."
     "Naprotiv. Oni se diče njima i pokazuju vam trake i fotografije sa dobrovoljačkih dobara, gde su rehabilitovani oni koji su došli u sukob sa zakonom, a ostaci plemenskih skupina našli utočište. Mogu čak da vas povedu u posetu dobrovoljačkom dobru prve oblasti u neposrednoj blizini Mišnorija, koje je u svakom pogledu uzorno mesto. Ako verujete da i mi imamo takva dobra u Karhidi, gospodine Ai, onda nas ozbiljno precenjujete. Nismo mi toliko prefinjen svet."
     Dugo je ležao zureći u usijanu čabe-peć, koju sam podesio na najjače, kako bi nas grejala toliko da se skuvamo od toplote. Zatim je skrenuo pogled na mene.
     "Kazali ste mi to jutros, znam, ali čini mi se da mi glava tada još nije bila dovoljno bistra. Gde smo to mi, kako smo stigli ovde?"
     Ispričao sam mu ponovo.
     "Hoćete da kažete da ste tek tako... izišli napolje sa mnom na leđima?"
     "Gospodine Ai, bilo ko od vas zatvorenika, ili svi zajedno mogli ste da iziđete odande, ma koje noći. Samo da niste bili izgladneli, iscrpljeni, malodušni i drogirani; i da ste imali zimsku odeću; kao i da ste imali kuda da odete... U tome je začkoljica. Kuda biste pošli? U neki grad? Bez ikakvih isprava? Odmah biste bili gotovi. U divljinu? Bez ikakvog pribežišta? Takođe odmah gotovi. Pretpostavljam da leti ima više čuvara na pulefenskom dobru. Preko zime, samu zimu koriste kao najboljeg čuvara."
     Gotovo da me nije slušao. "Ne biste mogli da me nosite na leđima ni stotinu stopa, Estravene. Čak ako ostavimo po strani bežanje, prevaliti sa mnom kao sa teretom nekoliko milja, kroz krševitu divljinu, u tami..."
     "Bio sam u doti."
     Za tenutak je oklevao. "Hotimice izazvanoj?"
     "Da."
     "Pa vi ste onda... jedan od handarata?"
     "Vaspitavan sam u duhu handare, a dve godine sam bio prebivalac u tvrđavi Roterer. U Kermlandiji, većina ljudi iz unutrašnjih ognjišta su handarate."
     "Mislio sam da posle razdoblja dote ogromno iscrpljenje čovekovih energetskih zaliha dovodi do svojevrsnog kolapsa..."
     "Tako je; to se naziva tangen: tamni san. On traje znatno duže od razdoblja dote i kada se jednom uđe u fazu oporavka, veoma je opasno remetiti je. Ja sam prespavao dve cele noći i jedan dan. Još se nalazim u tangenu; ne bih mogao da pređem preko brda. Glad je takođe sastavni deo toga; do sada sam pojeo gotovo sve zalihe koje sam planirao da mi traju celu nedelju."
     "U redu", reče on uz zlovoljnu hitnju. "Jasno mi je, verujem vam... šta mi drugo preostaje do da vam verujem. Evo me ovde, evo i vas ovde... Ali ne shvatam. Ne mogu da shvatim zbog čega ste sve to učinili."
     Bes je buknuo u meni i morao sam da skrenem pogled na nož za led koji mi je ležao pri ruci, da ne bih gledao u njega i da mu ne bih odgovorio sve dok ne stišam srdžbu. Srećom, u mom srcu još nije bilo premnogo plamena i hitrine i ponovio sam u sebi da pred sobom imam neupućenog čoveka, stranca, zlostavljanog i prestrašenog. Nisam smeo da budem nepravedan prema njemu i zato najzad rekoh: "Osećam da je delimično moja greška što ste došli u Orgorein, pa tako stigli i do pulefenskog dobra. Nastojim da ispravim vlastitu grešku."
     "Vi nemate veze sa mojim dolaskom u Orgorein."
     "Gospodine Ai, nas dvojica gledamo na iste događaje različitim očima; ranije sam pogrešno smatrao da ih jednako vidimo. Vratimo se začas na prošlo proleće. Počeo sam da podstičem kralja Argavena da čeka, da ne prenagljuje sa donošenjem odluke o vama ili vašem poslanstvu, otprilike pola meseca pre svetkovine postavljanja završnog kamena. Vaša audijencija je već bila predviđena i izgledalo je najbolje da se ona obavi, ne očekujući pri tom nikakve ishode od nje. Mislio sam da sve to razumete, ali prevario sam se. Previše sam uzeo stvari zdravo za gotovo; nisam želeo da vas uvredim, da vam dam savet; činilo mi se da shvatate opasnost iznenadnog dolaska na čelo kioremije Pemera Hargea rem ir Tibea. Da je Tibe znao za bilo koji valjan razlog da vas se boji, on bi vas optužio da radite za neku kliku i Argaven, koji je u strahu vrlo prek, verovatno bi vas pogubio. Više sam voleo da vas povučem dole, a da ostanete zdravi i čitavi, dok je Tibe gore i moćan. Dogodilo se, međutim, da i ja odem dole sa vama. Znao sam da mi predstoji pad, premda nisam pretpostavljao da će do njega doći iste one noći kada smo nas dvojica razgovarali; ali niko nije dugo Argavenov predsednik vlade. Pošto sam primio naredbu o izgnanstvu, nisam više moga da stupim u vezu sa vama, zato što bih tako i vas doveo u nemilost, te time samo povećao opasnost u kojoj ste se nalazili. Došao sam ovde u Orgorein. Pokušao sam da vam ukažem na to da bi i vi trebalo da dođete u Orgorein. Nagovorio sam ljude u koje najmanje nisam imao nepoverenja među trideset trojicom satrpeznika da vam omoguće pristup ovamo; nikada ne biste ušli u zemlju bez njihove pomoći. U vama su videli, a i ja sam ih na to podstakao, put ka moći, put koji je vodio iz sve ljućeg suparništva sa Karhidom u pravcu oživljenja slobodne trgovine, a možda i priliku da se raskinu stege sarfa. Ali to su prekomerno oprezni ljudi koji zaziru od delanja. Umesto da obznane vest o vama, oni su vas sakrili i tako izgubili sve izglede, prodavši vas na kraju sarfu da bi spasili vlastitu kožu. Odveć sam se oslonio na njih, te je stoga greška moja.
     "Ali sa kakvom svrhom, čemu sve to spletkarenje, prikrivanje, posezanje za vlašću i uopšte mračne radnje, Estravene? Šta leži iza svega toga?"
     "Želeo sam isto ono što i vi želite: savez mog sveta sa vašim svetovima. A šta ste vi mislili?"
     Zurili smo jedan u drugoga preko sjajne peći kao dve drvene lutke.
     "Hoćete da kažete da vam je svejedno čak i da je Orgorein bio taj koji je sklopio savez...?"
     "Čak i da je to bio Orgorein. Karhida bi ubrzo krenula njegovim stopama. Zar mislite da bih igrao šifgretor kada je ulog toliko veliki za sve nas, za sve žitelje mog sveta? Zar mari koja će se zemlja prva probuditi, kada već dođe do buđenja?"
     "Kako, do vraga, mogu da poverujem u bilo šta što ste kazali!" prasnu on. Zbog telesne slabosti njegov gnev zazvučao je plačno i jecavo. "Ako je sve to tačno, onda ste nešto mogli i ranije da mi razjasnite, još prošlog proleća, i da nas obojicu poštedite puta u Pulefen. Vaši napori za moje poslanstvo..."
     "...su se izjalovili. Osim toga, izložili su vas bolu, sramoti i opasnosti. Znam. Ali da sam pokušao da se oko vas uhvatim ukoštac sa Tibeom, sada uopšte ne biste bili ovde, već u nekom grobu u Erenrangu. Preostalo je još nekoliko ljudi u Karhidi i takođe nekoliko u Orgoreinu koji veruju u vašu priču, zato što su me poslušali. Oni bi mogli da vam budu od koristi. Moja najveća greška bila je, kao što sami kažete, to što nisam pred vama nastupio potpuno otvoreno. Ali ja nisam navikao da to činim. Nisam navikao da dajem ili primam bilo savete ili prekore."
     "Ne mislim da budem nepravičan, Estravene..."
     "Pa ipak jeste. Čudno je to. Ja sam jedini čovek na celom Getenu koji vam je potpuno verovao, ali istovremeno i jedini čovek na Getenu kome ste vi odbili da poverujete."
     Izaslanik je stavio glavu među šake. Najzad, posle dužeg oklevanja, reče: "Žao mi je, Estravene." Bilo je to u isti mah izvinjenje i priznanje.
     "Činjnica je", rekoh "da ste vi nesposobni, ili nevoljni, da poverujete u to da vam ja verujem." Ustadoh, jer su mi se noge ukočile, i primetih kako drhtim od ljutnje i slabosti. "Naučite me vašem govoru uma" rekoh, nastojeći da mu se obraćam pribrodno i bez srdžbe, "vašem jeziku u kome nema laži. Naučite me njemu, a onda me upitajte zbog čega sam učinio ono što sam učinio."
     "Voleo bih da to učinim, Estravene."

15. KA LEDU

     Probudio sam se. Sve do sada bilo je čudno, neverovatno, probuditi se u zamračenoj kupi toplote i čuti kako mi vlastiti razum govori da je to šator, da ja ležim u njemu, živ, da nisam više na pulefenskom dobru. Ovoga puta buđenje nije propraćeno čuđenjem, već prijatnim osećanjem spokoja. Uspravivši se, zevnio sam i pokušao da provučem prste unazad kroz sasvim ulepljenu i zamršenu kosu. Bacio sam pogled na Estravena, koji je spavao opružen na svojoj krznenoj vreći nekoliko stopa od mene. Na sebi nije imao ništa drugo do čakšire; bilo mu je toplo. Tamno, tajnovito lice počivalo je izloženo svetlosti i mom pogledu. Dok je spavao, Estraven je izgledao pomalo tupavo, kao uostalom i svi koji spavaju; okruglo, snažno lice, opušteno i daleko, sa sitnim kapljama znoja na gornjoj usni i iznad gustih veđa. Prisetio sam se kako ga je oblivao znoj na paradnom postolju u Erenrangu, odevenog u svečanu odeždu njegovog ranga i obasjanog suncem. A sada je preda mnom, bespomoćan i polunag, pri hladnijoj svetlosti; i najednom sam ga video onakvog kakav, u stvari, jeste.
     Probudio se kasno i prilično polako. Konačno se pridigao, takođe zevajući, navukao košulju, pomolio glavu napolje da osmotri kakvo je vreme, a onda me upitao da li bih hteo šolju orša. Kada je video da sam se ja već pobrinuo za to i da sam skuvao puno lonče, od vode koju je on noćas stavio u obliku leda u jednu posudu na peć, poslužio se jednom šoljom, kruto mi zahvalio i seo da ispije piće.
     "Kuda ćemo sada, Estravene?"
     "Zavisi od toga kuda želite da idete, gospodine Ai. Kao i koje ste putovanje u stanju da izdržite."
     "Kako najbrže možemo da iziđemo iz Orgoreina?"
     "Ako idemo na zapad, prema obali. Tridesetak milja.
     "A onda?"
     "Luke se zaleđuju ili su već zaleđene ovde. U svakom slučaju, brodovi zimi ne isplovljavaju daleko. Morali bismo, dakle, da se negde sakrijemo i sačekamo do sledećeg proleća, kada će velike trgovačke lađe krenuti u pravcu Sita i Peruntera. Ako i dalje bude na snazi zabrana trgovine, neće biti nikakvog saobraćaja sa Karhidom. Morali bismo da odradimo naš put na nekoj trgovačkoj lađi, zato što, nažalost, nemam više novca."
     "Postoji li bilo koja druga mogućnost."
     "Karhida, kopnom."
     "Koliko je to daleko... hiljadu milja?"
     "Da, ali putem. Međutim, mi ne bismo mogli da se koristimo putevima. Ne bismo prošli ni prvog inspektora. Jedini način jeste da krenemo na sever kroz planine, zatim na istok preko Gobrina, pa nadole prema granici kod Gutenškog zaliva."
     "Preko Gobrina... hoćete da kažete, preko ledenog prostranstva?"
     On klimnu.
     "Zimi to nije moguće, zar ne?"
     "Mislim da jeste; ako nas posluži sreća, što je važno kod svih zimskih putovanja. U jednom pogledu zimi je bolje preći preko glečara. Znate, lepo vreme obično se zadržava na velikim glečerima, gde led odbija sunčevu toplotu; oluje bivaju potisnute ka rubovima. Otuda i potiču predanja o mestu u mećavi. To bi nam išlo naruku, ali i gotovo ništa više."
     "Onda ozbiljno mislite..."
     "Da nisam ozbiljno mislio, ne bi bilo nikave svrhe izbaviti vas sa pulefenskog dobra."
     I dalje je bio krut, povređen, sumoran. Sinoćni razgovor obojicu nas je uzdrmao.
     "Pretpostavljam, dakle, da smatrate da je prelazak preko Leda skopčan sa manjim opasnostima nego sačekati proleće i preći preko mora?"
     On klimnu. "Samotnost", objasnio je lakonski.
     Razmišljao sam malo o tome. "Nadam se da ste uzeli u obzir moju neprilagođenost ovdašnjim uslovima. Ja ni izdaleka nisam tako otporan na hladnoću kao vi. Nisam ni vešt u skijanju. Osim toga, nisam ni u najboljem stanju... premda se osećam znato bolje nego pre nekoliko dana."
     On ponovo klimnu. "Mislim da bismo mogli uspeti", reče onom krajnjom jednostavnošću koju sam ja dugo smatrao za ironičnost.
     "U redu."
     Bacio je brz pogled prema meni, a zatim ispio do kraja šolju čaja. To piće slobodno se moglo zvati i čaj; spavljan od prženog zrnevlja perma, orš predstavlja smeđ, slatkokiselkast napitak, bogat vitaminima A i C, kao i šećerom, a deluje kao prijatan okrepljivač srodan lobelinu. Gde na Zimi nema piva, ima orša; a tamo gde nema ni piva ni orša, nema ni ljudi.
     "Biće teško", reče on, odloživši šolju. "Veoma teško. Nećemo uspeti ako ne budemo imali sreće."
     "Radije ću umreti na Ledu, nego u onoj ukropinskoj jami iz koje ste me izbavili."
     Odsekao je komad hlebne jabuke i ponudio mi jednu krišku, a zatim zamišljeno počeo da žvaće. "Biće nam potrebno još hrane", reče.
     "Šta će se dogoditi ako nam uspe da stignemo do Karhide... mislim, šta će biti sa vama? I dalje ste izgnanik."
     Podigao je svoj tamni, vidrasti pogled prema meni. "Tako je. Mislim da ću ostati na ovoj strani."
     "A kada ustanove da ste pomogli njihovom zarobljeniku da utekne...?"
     "Ne moraju da ustanove." Sumorno se osmehnuo i dodao: "Najpre treba da pređemo preko Leda."
     Meni se ote: "Slušajte, Estravene, hoćete li mi oprostiti ono što sam vam kazao juče..."
     "Nusut." On ustade, i dalje žvaćući, obuče hieb i kaput, obu čizme i skliznu napolje poput vidre kroz vrata koja su se sama hermetički zatvarala. Zatim proturi glavu natrag, unutra i reče: "Možda ću se kasno vratiti ili biti odsutan cele noći. Možete li sami da se pobrinete o sebi?"
     "Mogu."
     "U redu." Rekavši to, on ode. Nikada nisam upoznao nijednu osobu koja je reagovala tako potpuno i brzo na izmenjene okolnosti kao Estraven. Oporavljao sam se i bio voljan da što pre krenemo; on je izišao iz tangena; istog časa kada je sve to postalo izvesno, on je već otišao. Nikada ne bi prenaglio ili se odveć žurio, ali uvek je bio spreman. U tome se, nema sumnje, krila tajna njegove izuzetne političke karijere koju je, mene radi, odbacio; bilo je to takođe objašnjenje njegovog verovanja u mene i njegove posvećenosti mome poslanstvu. Kada sam došao, on je bio spreman. Niko to drugi na Zimi nije bio osim njega.
     Pa ipak, on je samoga sebe smatrao za sporog čoveka, koji se nije snalazio kada bi dospeo u stisku.
     Jednom mi je objasnio da je, budući tako spor u razmišljanju, morao da se u delanju oslanja na opštu intuiciju o tome kojim putem ide njegova "sreća", kao i da ga je ta intuicija retko kad izneverila. Kazao je to ozbiljno; možda je i bilo tačno. Proroci iz tvrđava nisu jedini ljudi na Zimi koji su u stanju da vide napred. Oni su krotili i uvežbavali predosećanje, ali mu nisu povećali izvesnost. U ovom pogledu jomešte su takođe bile u pravu; možda uopšte nije posredi samo ili jednostavno nadarenost za proricanje već radije moć da se vidi (makar i u jednom blesku) sve odjednom: da se vidi sveukupnost.
     Držao sam malu grejalicu-peć podešenu na najjače dok je Estraven bio odsutan i tako se najzad prvi put pošteno zagrejao od... od kad ono beše? Pretpostavljao sam da je već morao da bude tern, prvi mesec zime i nove Prve godine, ali sam tačan račun izgubio u Pulefenu.
     Peć je predstavljala jednu od onih izvrsnih i izdašnih spravica koju su Getenjani usavršili tokom svojih hiljadugodišnjih napora da nadmudre hladnoću. Ona se mogla poboljšati još jedino primenom fuzione ćelije kao izvora energije. Njena baterija na bionički pogon bila je predviđena za četrnaestomesečnu neprekidnu upotrebu, odliv toplote bio je snažan, služila je kao peć, grejalica i svetiljka zajedno i težila je samo oko četiri funte. Bez nje ne bismo prevalili ni pedeset milja. Estraven mora da je za nju dao dobar deo onog novca koji sam mu tako prezrivo predao u Mišnoriju. Šator, koji je bio napravljen od plastike posebno obrađene da bude otporna na vremenske nepogode i koji je tako projektovan da bar delimično ne bude podložan najvećoj opasnosti koja preti šatoru pri hladnom vremenu - unutrašnjem kondenzovanju vode; vreće za spavanje od krzna pestrija; zatim odeća, skije, sanke, zalihe hrane - sve je to skupa bilo prvorazredne izrade i kakvoće, lako za nošenje, trajno i skupo. Ako je Estraven sada otišao po dodatne količine hrane, čime li namerava da plati?
     Nije se vratio sve do sumraka narednog dana. Ja sam u međuvremenu nekoliko puta izlazio napolje u krpljama, prikupljajući snagu i vežbajući tako što sam trčkarao po obroncima snežne doline u kojoj se nalazio skriven naš šator. Bio sam vešt na skijama, ali ne tako dobar u krpljama. Nisam se usuđivao da se udaljim preko vrhova okolnih brda, kako ne bih izgubio sopstveni trag i zalutao; bio je to divlji kraj, strm, pun potoka i gudura, koji se brzo uzdizao prema istoku, pretačući se u planinski masiv čije su vrhove stalno pohodili oblaci. Imao sam obilje vremena na raspolaganju da razmišljam o tome šta mi valja činiti u ovoj pustoši ako se Estraven ne vrati.
     Sjurio se sa mračnog brda - bio je veličanstven skijaš - i zaustavio se pored mene, prljav, umoran i teško natovaren. Nosio je na leđima ogromnu, čađavu vreću prepunu raznih zavežljaja: Božić-bata, koji se spušta niz dimnjake drevne Zemlje. U zamotuljcima su se nalazili zrnevlje kadika, suve hlebne jabuke, čaj i ploče tvrdog, crvenog šećera sa zemljastim ukusom, koji su Getenjani priređivali iz jedne od svojih vrsta krompira.
     "Kako ste došli do svega toga?"
     "Ukrao sam", uzvrati nekadašnji predsednik vlade Karhide, držeći ruke iznad peći, čiju jačinu još nije smanjio; čak je i njemu bilo hladno! "U Turufu. Za dlaku sam se izvukao." Bilo je to sve što sam uspeo da saznam. Nije se dičio svojim podvigom, niti je bio kadar da mu se nasmeje. Krađa je sraman zločin na Zimi; u stvari, jedini čovek prezreniji od lopova jeste samoubica.
     "Poješćemo najpre ovu hranu", reče on, dok sam ja stavljao posudu sa snegom na peć da bih dobio vodu. "Teška je." Gotovo sve namirnice koje je prethodno nabavio bili su obroci "hiperhrane", kocke ojačane, dehidrirane, koncentrisane, mešane, visokoenergetske hrane, koja se na orgotskom naziva giši-miši, te smo je tako i mi zvali, premda smo, razume se, međusobno govorili karhidski. Imali smo dovoljno da nam potraje šezdeset dana pri minimalnim uobičajenim obrocima: jedna funta dnevno po osobi. Pošto se oprao i obedovao, Estraven je dugo ostao da sedi pokraj peći te noći, tačno utvrđujući šta posedujemo, kao i praveći raspored kako i kada to moramo koristiti. Nismo imali vagu, tako da je on morao približno da procenjuje, koristeći kao meru praznu kutiju koja je zapremala jednu funtu giši-mišija. Kao i većina Getenjana, i on je bio dobro upućen u kaloričnu i hranljivu vrednost svake vrste hrane; poznavao je, zatim, vlastite potrebe pod različitim okolnostima, a umeo je prilično tačno da odredi i moje. Ovakva znanja bila su od izuzetne važnosti za opstanak na Zimi.
     Kada mu je konačno pošlo za rukom da isplanira naša sledovanja, prebacio se na svoju vreću i utonuo u san. Preko noći čuo sam ga kako u snu mrmlja brojeve: težine, dane, razdaljine...
     Grubo procenjeno, čekalo nas je putovanje dugo osam stotina milja. Prvih sto imalo je smer na sever ili severoistok kroz šumu i najsevernije ogranke Sembensijenskog venca do velikog glečera, ledenog prostranstva koje se pruža sa obe strane Velikog kontinenta posvuda iznad četrdeset petog uprednika, a mestimično ume da se spusti sve do tideset petog. Jedno od ovakvih izduženja u pravcu juga nalazi se u oblasti Plamenih bregova, poslednjih vrhova Sembensijena, i upravo nas je tu najpre vodio put. Tamo, među planinama, pretpostavljao je Estraven, trebalo je da budemo kadri da stignemo do površine ledenog prostranstva ili tako što ćemo se spustiti ka njemu sa nekog planinskog obronka, ili pak tako što ćemo se uspeti sa jednog ivičnog glečera. Posle toga ćemo putovati po samom Ledu, na istok, otprilike šest stotina milja. Tamo gde njegov rub ponovo počne da skreće prema severu, nedaleko od Gutenškog zaliva, sići ćemo na njega i preseći na jugoistok poslednjih pedeset ili stotinu milja preko Šenšejskih močvara, koje će tada prekrivati snežni nanos dubok između deset i dvadeset stopa, i najzad stići do karhidske granice.
     Ovaj put je od početka do kraja išao mimo naseljenih područja. Na njemu nećemo sresti nijednog inspektora. To je nesumnjivo bilo od prvorazredne važnosti. Ja nisam imao nikakve isprave, a Estraven je kazao da njegove ne bi izdržale više nikakve prepravke. U svakom slučaju, iako sam ja mogao da prođem kao Getenjanin ako se ništa drugo ne očekuje, ne bih izmakao nijednom oku koje me traži. U tom pogledu je, dakle, put koji je Estraven predložio bio veoma praktičan.
     Međutim, u svemu ostalom on je izgledao krajnje bezuman.
     Zadržao sam, međutim, svoje mišljenje za sebe, jer bio sam potpuno iskren kada sam kazao da više volim da umrem u begu, ako već dođe do izbora mesta za umiranje. Estraven je, međutim, i dalje razmatrao ostale mogućnosti. Sledećeg dana, koji smo proveli u veoma pažljivom utovarivanju i pakovanju stvari na samke, on reče: "Ukoliko biste pozvali zvezdani brod, koliko bi mu bilo potrebno da stigne?"
     "Negde između osam dana i pola meseca, već u zavisnosti od toga gde se nalazi na solarnoj orbiti u odnosu na Geten. Može se, naime, dogoditi da je sasvim sa druge strane sunca."
     "Ne brže?"
     "Ne brže. Pogon NAFAL neupotrebljiv je unutar granica sunčevog sistema. Brod može da dođe ovamo jedino na raketni pogon, a za to mu je potrebno najmanje osam dana. Zašto?"
     On zateže jedno uže i veza ga pre no što je odgovorio. "Razmišljao sam o tome koliko je mudro pokušati da se zatraži pomoć sa vašeg sveta, budući da moj, kako izgleda, nije od velike pomoći. Postoji radio-far u Turufu."
     "Koje snage?"
     "Ne velike. Najbliži veliki odašiljač nalazi se u Kuhumeju, oko četiri stotine milja južno odavde."
     "Kuhumej je veliki grad, zar ne?"
     "Ima četvrt miliona stanovnika."
     "Morali bismo najpre da se nekako domognemo radio-odašiljača, a zatim da se krijemo osam dana, sa sarfom koji bi nas vrebao svuda... Nije baš izgledno."
     On klimnu.
     Izneo sam poslednju vreću zrnevlja kadika iz šatora i položio je na njeno mesto na tovarnim sankama; zatim rekoh: "Da sam pozvao brod one noći u Mišnoriju... noći kada ste mi kazali da to učinim... noći kada su me uhapsili... Ali moj ansibl bio je kod Obslea; i dalje je kod njega, pretpostavljam."
     "Može li on da ga upotrebi?"
     "Ne može. Čak ni slučajno, nasumce pipkajući po njemu. Postavljanje koordinata izuzetno je složeno. Ali da sam ga samo ja upotrebio!"
     "A da sam ja samo znao da je igra već tada bila završena", reče on i osmehnu se; nije ličilo na njega da se kaje.
     "Znali ste, mislim. Ali ja vama nisam verovao."
     Kada smo natovarili sanke, Estraven je odredio da ostatak dana provedemo ne radeći ništa, prikupljajući snagu. Ležao je u šatoru i pisao u mali beležnicu, svojim sitnim, hitrim, uspravno-kurzivnim, karhidskim rukopisom; sadržina tog pisanja bilo je ono što ste pročitali u prethodnom poglavlju. Nije bio u prilici da vodi dnevnik tokom proteklog meseca, i to ga je ozlojeđivalo; bio je prilično metodičan u pogledu vođenja dnevnika. Sam čin pisanja za njega je predstavljao, kako mi se čini, u isto vreme obavezu prema porodici i vezu sa njom, sa ognjištem Estre. To sam, međutim, dokučio tek kasnije; u to vreme nisam znao o čemu piše i dok je on to radio ja sam podmazivao voskom skije ili naprosto dokoličio. Zviždukao sam neku melodiju za igru, ali sam iznenada prekinuo na pola. Imali smo samo jedan šator i ako budemo morali da ga delimo, a da pri tom ne oteramo u ludilo jedan drugoga, onda se očigledno zahtevala izvesna količina samoobuzdavanja, pristojnog ophođenja... Estraven je podigao pogled kada sam počeo da zviždim, u redu, ali ne ljutito. Pre me je odmerio sanjivo, rekavši pri tom: "Šteta što nisam znao za vaš brod prošle godine... Zašto su vas samog poslali na ovaj svet?"
     "Prvi izaslanik na novi svet uvek dolazi sam. Jedan tuđin izaziva ljubopitsto, dvojica predstavljaju invaziju."
     "Život prvog izaslanika se baš ne ceni mnogo."
     "Ne; Ekumen veoma ceni svaki život. Stoga i smatra da je bolje izložiti opasnosti život samo jednog čoveka, nego dvojice ili dvadesetorice. Takođe je veoma skupo i dugotrajno, znate, upućivati ljude na velike skokove. U svakom slučaju, ja sam bio taj koji je tražio ovaj posao.
     "U opasnosti je počast", reče on; bila je to, očigledno, poslovica, jer onda dodade blagim tonom: "Bićemo obasuti počastima kada stignemo u Karhidu..."
     Kada je kazao to, najednom i sam poverovah da ćemo odista stići u Karhidu, preko osam stotina milja planina, gudura, raspuklina, vulkana, glečera, ledenih prostranstava, smrznute močvare ili smrznutog zaliva - preko te pustoši, bez ikakvog skloništa i života, kroz oluje u jeku zime i usred ledenog doba. On je sedeo i pisao dnevnik sa istom tvrdoglavom, strpljivom prilježnošću koju sam video kod ludog kralja, dok je, stojeći na skelama, temeljito malterisao spojnicu na novom mostu. U istom duhu kazao je ono: "Kada stignemo u Karhidu..."
     To kada nije više zvučalo kao puka nada, izvan stvarnog vremena. On je predvideo da stignemo u Karhidu tačno četvrtog dana četvrtog meseca zime, arhada anera. Trebalo je da krenemo sutra, trinaestog dana prvog meseca, tormenboda terna. Naše zalihe, koliko je bio kadar da proceni, mogle su da potraju najviše tri getenjanska meseca, odnosno sedamdeset osam dana; valjalo nam je, dakle, da prevaljujemo po dvanaest milja dnevno sedamdeset dana kako bismo stigli u Karhidu u arhad aner. Sve je to bilo razrađeno do tančina. Sada nam je još nedostajao dobar, dug san.
     Pošli smo na put u zoru, na krpljama, pri retkom snegu koji je padao pravo zato što nije bilo vetra. Površina brda bila je besa, mekana i još nenabijena; mislim da to skijaši na Zemlji nazivaju "divlji"sneg. Sanke su bile teško natovarene; Estraven je procenio da je ukupna vučna težina nešto preko tri stotine funti. Bilo ih je teško vući po paperjastom snegu, premda se njima lako moglo upravljati kao umešno napravljenom lađicom; klizači su bili čudesni, obloženi nekim polimerom koji je gotovo potirao svaki otpor, ali to, razume se, nije bilo od velike koristi kada bi se cela zaprega nasukala u neki smet. Na takvoj površini i uz stalno spuštanje i uspinjanje po obroncima i udolinama našli smo da je najbolje ako se jedan upregne da vuče napred, a drugi da gura pozadi. Blagi, meki sneg nije prestajao da pada čitavog dana. Dva puta smo se zaustavili da se nečim na brzinu založimo. U celom tom ogromnom, brdovitom kraju nije bilo nikakvog zvuka. Nastavili smo put i nekako najednom počelo je da se smrkava. Zaustavili smo se u jednoj dolini, veoma sličnoj onoj iz koje smo pošli tog jutra, u dolu okruženom brdima nalik na bele grbe. Gotovo sam posrtao od umora, pa ipak nikako nisam mogao da poverujem da se dan već okončao. Merač na sankama pokazao je da smo prevalili gotovo petnaest milja.
     Ako napredujemo tom brzinom po mekanom snegu, pod punim teretom i kroz neravan predeo, čiji su nam se brežuljci i doline stalno isprečavali na putu, onda nema nikakve sumnje da ćemo putovati znatno uspešnije po Ledu, uz čvrst sneg, ravno tle i sve lakši teret. Moje povrenje u Estravena ranije je bilo pre voljno nego spontano; sada sam mu, međutim, potpuno verovao. Stići ćemo u Karhidu za sedamdeset dana.
     "Jeste li već putovali ovako?" upitah ga.
     "Sa sankama? Često."
     "Na duge ture?"
     "Jedne jeseni, pre mnogo godina, prevalio sam dve stotine milja po ledu Kermlandije."
     Donji kraj Kermlandije, planinskog poluostrva na krajnjem jugu karhidskog polukontinenta, bio je, kao i severni predeo, prekriven glečerom. Žitelji Velikog kontinenta Getena žive na pojasu zemlje između dva bela zida. Dalje smanjenje od osam postotaka sunčevog zračenja, proračunali su, i zidovi će dopuziti jedan do drugog; onda više ne bi bilo ni ljudi ni zemlje, već jedino leda.
     "Zbog čega?
     "Iz radoznalosti, želje za pustolovinom." Zastao je i blago se osmehnuo. "Povećanje složenosti i jačine polja razumnog života", reče on, navodeći jedan od mojih ekumenskih navoda.
     "Ah: vi ste hotimice proširivali evolucionu težnju svojstvenu Biću, čiji je jedan od vidova ispoljavanja istraživanje." Bili smo obojica prilično vedrog raspoloženja, sedeći u toplom šatoru, pijuckajući vruć čaj i čekajući da provri kaša od zrnevlja kadika.
     "Tako je", reče on . "Bilo nas je šestorica. Svi veoma mladi. Moj brat i ja iz Estrea i četvorica naših prijatelja iz Stoka. Putovanje nije imalo nikakvu svrhu. Hteli smo jedino da vidimo Teremander, planinu koja se uzdiže iz leda, tamo dole. Nije je mnogo ljudi videlo sa kopna."
     Kaša, koja je u međuvremenu bila gotova, sasvim se razlikovala od splačina koje su nosile isti naziv na pulefenskom dobru. Imala je ukus pečenih kestenova sa Zemlje i veoma prijatno je peckala usta. Osećajući kako mi se utrobom širi blažena toplota, rekoh: "Najbolju hranu na Getenu uvek sam obedovao u vašem društvu, Estravene."
     "To svakako nije bilo na onom banketu u Mišnoriju."
     "U pravu ste. Nije... Vi mrzite Orgorein, zar ne?"
     "Nema mnogo Orgota koji znaju da kuvaju. Da li mrzim Orgorein? Ne, a i zašto bih? Kako se uopšte neka zemlja može mrzeti ili voleti? Tibe razglaba o tome; ja to naprosto ne umem. Poznajem ljude, poznajem gradove, dobra, brda, reke i stene, znam kako sunce zahodi za jesenjih večeri iza nekih bregova prekrivenih oranicama; ali kakav je smisao staviti među svemu tome, dati mu naziv i prestati voleti tamo gde to ime više ne važi? Šta je ljubav prema vlastitoj zemlji; da li to možda znači mržnju prema onome što više nije ta zemlja? Ako je tako, onda ne valja. Da li je posredi, jednostavno, samoljublje? To je već bolje, ali od toga se mora učiniti vrlina, ili zvanje... Isto kao što volim život, tako volim i brežuljke pokrajine Estre, ali ova vrsta ljubavi nije omeđena linijom mržnje. Izvan toga sam neupućen, nadam se."
     Neupućen, u smislu handare; ne upuštati se u apstraktnosti, čvrto se držati činjenica. Postojalo je u tom stavu nešto tipično žensko, poricanje apstraktnog, idealnog, predanost neposredno datom, što mi se nije odveć dopadalo.
     Pa ipak, on uviđavno dodade: "Budala je čovek koji se ne gnuša rđave vlade. A kada bi ikada na svetu postojala neka dobra vlada, bila bi prava radost služiti joj."
     Tu smo se razumeli. "Iskusio sam tu vrstu radosti", rekoh.
     "Da; tako sam i mislio."
     Oprao sam toplom vodom posuđe iz koga smo obedovali, a zatim sam prosuo vodu napolje, otvorivši začas hermetička vrata šatora. Napolju je bilo potpuno mračno; padao je paperjast, redak sneg, jedva vidljiv u ovalnom, zatamnjenom snopu svetlosti koja je dopirala iznutra. Ponovo začahureni u suvoj toploti šatora, stali smo da rasprostiremo vreće. On mi pri tom reče nešto, nekakvu opasku, kao: "Dodajte mi te zdele, gospodine Ai", na šta ja uzvratih: "Hoćemo li ostati na tom 'gospodine' preko celog Gobrinskog leda?"
     On podiže pogled i nasmeja se. "Ne znam kako da vas zovem."
     "Ime mi je Dženli Ai."
     "Znam. Vi se meni obraćate ognjišnim imenom."
     "Ni ja ne znam kako da vas zovem."
     "Hart."
     "Onda ću ja biti Ai. Ko se kod vas zove po imenu?"
     "Braća po ognjištu ili prijatelji", reče on na način koji ga je učinio dalekim od mene, nedostupnim, iako su nas razdvajale samo dve stope u šatoru promera osam stopa. Na to se nije moglo odgovoriti. Šta je oholije od poštenja? Osetivši, najednom, kako me prožima jeza, smestih se u krznenu vreću. "Laku noć, Ai", reče jedan tuđin, a drugi uzvrati: "Laku noć, Harte."
     Prijatelj. Šta je prijatelj na svetu gde svaki prijatelj može da bude ljubavnica ili ljubavnik u narednoj mesečevoj četvrti? To svakako nisam bio ja, začahuren u vlastitu muškost; nisam mogao biti prijatelj Teremu Hartu niti bilo kom drugom pripadniku njegove rase. Ni muškarci ni žene, nijedno od toga, a oboje, ciklični, lunarni, podložni preobražaju pod pukim dodirom ruke, podmetnuta deca u ljudskoj kolevci, oni nisu bili moga tela, nisu mi bili prijatelji; među nama nije mogla postojati ljubav.
     Zaspali smo. Probudio sam se jednom i pričuo kako gust i mekan sneg pada po šatoru.
     Estraven je ustao u zoru da pripremi doručak. Svanuo je vedar i svetao dan. Natovarili smo stvari na sanke i već krenuli kada je sunce pozlatilo vrške zakržljalog rastinja koje je oivičavalo malu dolinu; Estraven je vukao napred, a ja sam gurao i krmanio pozadi. Na površini snežnog pokrova počela je da se hvata kora, niz obronke koji su bili bez prepreka spuštali smo se poput pseće zaprege, trčeći. Tog dana najpre smo išli duž ivice šume koja se pružala do pulefenskog dobra, a potom ušli u nju; bila je to šuma patuljastog, gusto zbijenog, čvornovatog torea, punog ledenih visuljaka. Nismo se odvažili da pođemo glavnim severnim putem, već smo se samo povremeno i nakratko koristili sporednim puteljcima; dobro smo napredovali jedino kada u šumi nije bilo mnogo palog drveća i šikare. Tek kada smo stigli do Tarenpeta, gudure i strmi grebeni su se proredili. Merač na sankama pokazivao je uveče da smo toga dana prevalili dvadeset milja, a bili smo odmorniji nego prethodne noći.
     Jedna od olakšavajućih okolnosti zime na Zimi ogleda se u činjenici da dani ostaju svetli. Planeta je nagnuta samo nekoliko stepeni u odnosu na ravan ekliptike, što nije dovoljno da dođe do primetnijih razlika među godišnjim dobima na nižim geografskim širinama. Doba ne predstavljaju hemisfernu, već globalnu pojavu, ishod elipsoidne orbite. U blizini najudaljenije i najsporije tačke orbite, prilikom približavanja i udaljavanja od afela, dolazi do taman tolikog gubitka sunčevog zračenja da se poremete već ionako rđave vremenske prilike, da se ohladi ono što je i inače hladno, da se vlažno, sivo leto pretvori u belu ljutu zimu. Suvlja od ostalih godišnjih doba, zima bi još mogla da bude prijatnija od njih da nije hladnoće. Sunce, kada ga vidite, sija visoko; ne postoji polagano pretapanje svetlosti u tamu, kako se to događa na polarnim obroncima na Zemlji, gde hladnoća i noć dolaze zajedno. Geten ima svetlu zimu; ljutu, užasnu i svetlu.
     Tri dana smo se probijali kroz Tarenpetsku šumu. Poslednjeg, Estraven se rano zaustavio i podigao bivak, kako bi postavio zamke. Hteo je da uhvati nekoliko pestrija. To je jedna od najkrupnijih kopnenih životinja na Zimi, velika otprilike kao lisica, biljojed koji nosi jaja, sa izvrsnim omotačem od sivog ili belog krzna. Estraven je želeo meso pestrija, koje je prilično ukusno. Životinje su se upravo u velikom broju selile na jug; veoma su hitre i žive samotno, tako da smo ih videli svega dve ili tri dok smo vukli saonice, ali sneg je na svakom proplanku šume torea bio gusto prošaran malim krepljastim tragovima, koji su svi išli prema jugu. Estravenove zamke bile su pune za ciglih čas ili dva. Očistio je i izrezao šest životinja, okačio nešto mesa da se smrzne, a jedan deo stavio da se gotovi za večeru. Getenjani nisu lovački narod, zato što malo šta ima da se lovi - nema velikih biljojeda, pa, dakle, ni velikih mesojeda, osim u morima koja kipte od života. Oni se bave ribarstvom i zemljoradnjom. Nikada ranije nisam video nijednog Getenjanina sa okrvavljenim rukama.
     Estraven osmotri bela krzna. "Od ovoga jedan lovac na pestrije može nedelju dana da ima za stan i hranu", reče. "Šteta što će da propadne." Pružio mi je jedno da dodirnem. Krzno je bilo tako mekano i duboko da niste mogli pouzdano odrediti kada ste počeli da ga dodirujete. Naše vreće za spavanje, kaputi i kapuljače bili su postavljeni upravo tim krznom - nenadmašnim izolatorom od hladnoće, koje je, uz to, još i veoma lepo. "Prava je šteta loviti ih za hranu", rekoh.
     Estraven me prostreli svojim kratkim, tamnim pogledom i uzvrati: "Potrebni su nam proteini." Zavitlao je podalje krzna, gde će ih preko noći rusiji, okrutni, mali pacovi-zmije proždrati, zajedno sa iznutricama i kostima, pa čak i polizati krvav sneg.
     Bio je u pravu; poglavito je bio u pravu. Jedan pestri imao je funtu ili dve jestivog mesa. Pojeo sam moju polovinu obroka od pestrija te noći, koji je bio toliko ukusan da sam, i ne primetivši, mogao da slistim i njegovu. Sledećeg jutra, kada smo krenuli u planine, dvostruko sam snažnije gurao sanke nego ranije.
     Toga dana smo stalno išli uzbrdo. Blage, snežne padavine i krokset - vreme bez vetra sa temperaturom između 0 stepeni F i 20 stepeni F - koji su nas pratili kroz Tarenpet i pomogli nam da zametnemo trag verovatnoj poteri sada su se, nažalost, pretvorili u pravo jesenje sivilo sa temperaturama iznad tačke mržnjenja i kišama. Počinjalo je da mi biva jasno zbog čega se Getenjani žale kada zimi dođe do porasta temperature i zašto se vesele kad ona padne. U gradu kiša predstavlja neprijatnu okolnost; za putnika ona je ravna propasti. Celoga jutra vukli smo sanke uz pobrđa Sembesijena, tučeni kašastim naletima susnežice. Po podne na strmim obroncima snega gotovo više nije bilo. Bujice kiše, milje i milje blatišta i kamenjara. Skinuli smo klizače, stavili točkove na saonice i nastavili da se uspinjemo. Kao vozilo na točkovima, one su se uzjogunile, počevši svaki čas da se zaglibljuju i prevrću. Noć je pala pre no što nam je pošlo za rukom da nađemo zaklon pod nekom stenom ili pećinu u kojoj bismo podigli šator, tako da su nam se, uprkos svim nastojanjima, stvari ovlažile. Estraven je kazao da je šator kakav smo mi imali u stanju da nam pruži prilično udobno utočište pri bilo kakvom vremenu, sve dok ga iznutra sačuvamo suvog. "Kad ti se jednom vreće nakvase, počinješ da gubiš previše telesne toplote preko noći i više ne spavaš dobro. Naše zalihe hrane su odveć male da bismo sebi mogli da dopustimo tako nešto. Kako ne možemo da računamo na sunce koje bi nam isušilo stvari, ne smemo dozvoliti da nam se ovlaže." Poslušao sam ga i bio sam ništa manje prilježan od njega kada je trebalo čuvati šator od snega i vlage, tako da je na kraju preostala samo ona neizbežna vlažnost koja je nastajala prilikom kuvanja i našeg disanja na pluća i pore. Ali te noći sve se skroz ovlažilo pre no što smo uspeli da podignemo šator. Pušeći se, zbili smo se uz čabe-peći i ubrzo smo zgotovili obrok od mesa pestrija, topao i izdašan, koji je gotovo predstavljao naknadu za sve drugo. Ne obazirući se uopšte na besomučno teglenje čije smo žrtve bili celog dana, merač na sankama pokazao je da smo prešli samo devet milja.
     "Prvi dan da smo postigli manje od zadatog dela", rekoh.
     Estraven klimnu i prelomi jednu nožnu kost da bi isisao srž. Svukao je svoju vlažnu spoljnu odeću i ostao da sedi u košulji i čakširama, bosonog, sa otkopčanim okovratnikom. Meni je još bilo prehladno da bih svukao kaput i hieb i izuo čizme. Estraven je strpljivo, natenane, postojano krckao kosti, dok mu se sa glatke, krznaste kose cedila voda kao sa ptičjih pera: kapala mu je na ramena, kao što kaplje sa kućne strehe, ali on to uopšte nije primećivao. Nije bio obeshrabren. Pripadao je ovde.
     Od prvih obroka mesa osetio sam slabe grčeve u stomaku, ali ove noći oni su postali snažniji. Od njih nisam mogao da spavam i ležao sam budan u vlažnoj tami punoj zvukova kiše.
     Za doručkom, Estraven reče: "Rđavo si spavao."
     "Otkud znaš?" On je spavao čvrstim snom, gotovo se ne pomerajući, čak ni kad sam izlazio iz šatora.
     Ponovo me je prostrelio onim svojim pogledom. "Šta ti je?"
     "Proliv."
     On zatrepta i reče ljutito: "To je od mesa."
     "Pretpostavljam."
     "Moja greška. Tebalo je..."
     "Sve je u redu."
     "Možeš li da putuješ?"
     "Mogu."
     Kiša nije prestajala da lije. Zapadni vetar sa mora nije dozvolio da temperatura padne ispod tridesetog podeoka, čak i ovde, na visini od tri hiljade ili čak četiri hiljade stopa. Nikada nismo videli dalje od četvrt milje kroz sivu maglu i masivnu kišnu zavesu. Nijednom nisam podigao pogled da osmotrim strmine koje su se uznosile pred nama: ništa se nije moglo videti osim kiše koja je lila. Kretali smo se pomoću busole, držeći se severnog pravca u onoj meri u kojoj su nam to dopuštali useci i kosine velikih obronaka.
     Glečer se nekada prostirao preko ovih planinskih padina; tokom stotina hiljada godina led se naizmenice širio i povlačio severom. Postojali su tragovi urezani duž granitnih strmina, dugački i pravi, kao da su usečeni nekim ogromnim dletom. Ponekad smo mogli da vučemo sanke tim usecima kao da ih vučemo ravnim drumom.
     Najviše mi je odgovaralo da vučem sanke; mogao sam da se oslonim o ham, a rad me je grejao. Kada smo oko podneva zastali da nešto pojedemo, bilo mi je muka i hladno i nisam mogao ništa da okusim. Zatim smo nastavili uspinjanje. Kiša je lila, lila, lila. Estraven nas je konačno zaustavio ispod velikog ispusta koji je pravila jedna crna stena, negde sredinom popodneva. Uspeo je da postavi šator gotovo pre no što sam se ja ispregao iz hama. Naložio mi je, gotovo zapovedničkim glasom, da smesta uđem unutra i legnem.
     "Dobro mi je", rekoh.
     "Nije ti dobro", reče on. "Ulazi."
     Poslušao sam, ali me je pogodio njegov ton. Kada je ušao u šator, noseći stvari koje će nam biti potrebne preko noći, podigao sam se da bih zgotovio večeru, zato što je na mene bio red. On mi je ponovo kazao onim istim bespogovornim tonom da se ne dižem.
     "Ne moraš mi naređivati", rekoh.
     "Izvini", reče on bez mnogo uviđavnosti, ne okrenuvši se.
     "Nisam bolestan, znaš."
     "Ne, ne znam. Ako mi to sam iskreno ne kažeš, moraću da se držim onoga što mi govori tvoj izgled. Još nisi povratio snagu, a putovanje je bilo naporno. Ne mogu da odredim gde su tvoje granice izdržljivosti."
     "Ja ću ti sam reći kada stignem do njih."
     Njegov zaštitnički, pokroviteljski stav me je razljutio. Bio je za glavu niži od mene, građen pre kao žena nego kao muškarac, više debeo nego mršav; kada bismo vukli skupa, morao sam da skraćujem korak prema njegovom, da sapinjem vlastitu snagu kako ga ne bih prevukao: pastuv u istoj zapregi sa mazgom...
     "Dakle, više nisi bolestan?"
     "Nisam. Razume se, umoran sam. Kao i ti."
     "I te kako", reče on. "Brinuo sam se za tebe. Čeka nas još dug put."
     Nije imao nameru da se postavi pokroviteljski. Mislio je da sam bolestan, a oni koji su bolesni primaju naređenja. Bio je iskren i očekivao je da mu uzvratim odgovarajućom iskrenošću, za šta ja možda nisam bio kadar. On, uostalom, nije raspolagao merilima muževnosti, muškosti, kojima bi samo opteretio vlastiti ponos.
     Sa druge strane, ako je on već mogao sasvim da odbaci merila svog šifgretora, što sam razabrao da je učinio u ophođenju sa mnom, možda sam i ja zauzvrat mogao da se odreknem nekih odveć takmačkih crta sopstvenog muškog samopoštovanja, koje je on jamačno isto tako malo shvatao kao i ja njegov šifgretor...
     "Koliko smo danas prevalili?"
     On se osvrnu i osmehnu se krajičkom usne, blago. "Šest milja", reče.
     Sutradan, prešli smo sedam milja, prekosutra dvanaest, a naksutra smo konačno izišli iz kiše, iz oblaka i izvan područja ljudskog roda. Bio je to deveti dan našeg putovanja. Nalazili smo se već na pet ili šest hiljada stopa nadmorske visine, na jednoj visokoj visoravni punoj svedočanstava o skorašnjem obrazovanju planina i vulkanskim aktivnostima; stigli smo do Plamenih bregova Sembensijenskog venca. Visoravan se postepeno sužavala u dolinu, a dolina u prolaz između dugačkih grebenova. Kako smo se približavali kraju tog prolaza, kišni oblaci sve više su se proređivali i cepali u provedrice. Hladan severni vetar konačno ih je sasvim raspršio, skinuvši tako koprenu sa visova povrh grebena levo i desno od nas - bazalt i sneg, prošarani i krpežasti prepleti crnog i belog, blistavi pod iznenadnim suncem spram zasenjujućeg neba. Ispred nas, isti veliki zamasi vetra obznanjivali su pogledu i otkrivali vijugave doline, pune leda i stena, stotinama stopa ispod. Na suprotnom kraju tih dolina uzdizao se veliki zid, zid leda; idući pogledom uz njega, nagore, na rubu smo konačno spazili sam Led, Gobrinski glečer, zaslepljujući i bez ikakvog obzorja do najdaljeg severa, belinu, tako silnu belinu da se pogled morao odvratiti od nje.
     Tu i tamo, iz dolina punih lomljenika, kao i iz litica, krasa i kamenih masiva na ivicama ogromnog ledenog polja, uzdizali su se crni grebenovi; jedna zamašna kupa uznosila se povrh visoravni, dostižući po visini vrhove vratnica među kojima smo stajali, dok joj je sa boka nicala gusta, milju dugačka pruga dima. U daljini ih je bilo još nekoliko: vršci, šiljci, crne, čađave kupe na glečeru. Dim je kuljao iz ognjenih ždrela koja su zjapila iz leda.
     Estraven je zastao, upregnut u ham pored mene, netremice zureći u tu veličanstvenu i neizrecivu pustoš. "Radujem se što sam doživeo da to vidim", reče on.
     I mene je proželo isto osećanje. Dobro je ako se putovanje upravi ka nekakvom kraju; ali, na kraju, jedino je važno samo putovanje.
     Ovde, na ovim obroncima koji gledaju prema severu, kiše više nisu padale. Počev od prolaza, dolinama morena pružala su se samo snežna polja. Skinuli smo točkove sa saonica, uklonili navlake sa klizača, stavili skije i krenuli - nadole, prema severu, napred, kroz to utihlo prostranstvo plamena i leda koje je moćno ispisivalo ogromnim crnim i belim slovima: SMRT, širom celog kontinenta. Saonice su jurile lako kao pero, a mi smo se smejali, ispunjeni radošću.

16. IZMEĐU DRUMNERA I DREMEGOLEA

     Odirni tern. Ai me pita iz svoje vreće za spavanje. "Šta to pišeš, Harte?"

     "Dnevnik."
     On se malo nasmeje. "Trebalo bi i ja da vodim dnevnik za ekumensku arhivu; ali to mi se nikako ne da bez beležnika glasa."
     Objašnjavam da su zapisi koje beležim namenjeni mojim sunarodnicima iz Estrea, koji će ih uneti, kako već budu našli za shodno, u letopise pokrajine; ovo mi je skrenulo misli na ognjište i mog sina, tako da sam odmah pokušao da ih upravim na nešto drugo; pitam ga: "Tvoj roditelj... odnosno tvoji roditelji... jesu li oni živi?"
     "Nisu", kaže Ai. "Mrtvi su već sedamdeset godina."
     To me je začudilo. Aiju još nije bilo ni trideset godina. "Vaše godine su različite dužine od naših?"
     "Nisu. Oh, da, jasno mi je šta te je zbunilo. Pravio sam vremenske skokove. Dvadeset godina od Zemlje do Haina-Davenanta, odatle pedeset do Olula, od Olula dovde sedamnaest. Živeo sam izvan Zemlje samo sedam godina, ali rođen sam na njoj pre čitavih sto dvadeset."
     Davno, u Erenrangu, objasnio mi je kako dolazi do sažimanja skraćenja vremena unutar svemirskog broda koji se kreće gotovo podjednako brzo kao i zvezdana svetlost između zvezda, ali ja nikada nisam tim aršinom merio dužinu ljudskog života, odnosno onih života koje putnik ostavlja za sobom na matičnom svetu. Dok on proživi svega nekoliko časova na nekom od tih nezamislivih brodova, vozeći se od jedne do druge planete, svi koji su ostali na mestu odakle je pošao u međuvremenu su ostareli i umrli, njihova deca su ostarela... Konačno rekoh: "A mislio sam da sam ja izgnanik."
     "Ti si zbog mene, a ja zbog tebe", reče on i ponovo se nasmeja: blag, veseo zvuk u mukloj tišini. Tokom poslednja tri dana, od kada smo se spustili sa prolaza, pošteno smo se nadirindžili, ali su plodovi tih napora bili prilično mršavi; doduše, Ai više nije utučen i potišten, ali ni prekomerno ispunjen nadom; osim toga, počeo je da pokazuje više strpljenja u ophođenju sa mnom. Možda su droge najzad izišle na znoj iz njega. A možda smo naučili da vučemo zajedno.
     Protekli dan proveli smo u spuštanju sa bazaltnog bedema, na koji smo se juče uspinjali. Iz doline je izgledalo da nas do Leda čeka srazmerno lak komad puta uzbrdo, ali što smo se više peli, površina stenovitog tla postajala je sve glatkija, punija osulina i svaki čas za stepen strmija, tako da na kraju više nismo bili kadri da se uspinjemo čak ni bez sanki. Večeras smo se vratili do podnožja, u morensko područje: dolinu stena. Ovde ništa ne raste. Sve je to go kamen, gomila šljunka, kras, ilovača, kaljuga. Jedan rukavac glečera povukao se sa ovih obronaka tokom poslednjih pedeset ili sto godina, ostavivši za sobom gole kosti planete izložene vazduhu; nije bilo ni traga mesu zemlje, travi. Mestimično je iz vulkanskih grotla izbijala teška, žućkasta magla koja je polegala po tlu, gamižući sasvim nisko. Vazduh je zaudarao na sumpor. Dvanaest je stepeni, sve je tiho, natušteno. Nadam se da neće početi vejavice dok ne pređemo preko tog zlog predela i stignemo do glečera koji vidimo na udaljenosti od nekoliko milja zapadno od grebena. Izgledalo je kao da to neka široka ledena reka teče sa visoravni, između dve vulkanske planine, obe okrunjene parom i dimom. Ukoliko bismo mogli da dođemo do nje sa obronka bližeg vulkana, onda bismo tim putem lako nastavili do ledene visoravni. Sa naše istočne strane jedan manji glečer spušta se do nekog zamrznutog jezera, ali njegov tok je vijugav i čak se odavde može videti da je pun velikih raspuklina; s obzirom na opremu kojom rasplažemo, za nas tu nema prolaza. Saglasili smo se da okušamo sreću sa glečerom između vulkana, premda ćemo, zbog njegovog skretanja prema zapadu, izugbiti najmanje dvodnevnu miljažu koju u proseku savlađujemo prema odredištu, od čega polovinu prilikom udaljavanja na zapad, a polovinu za vreme vraćanja na pravac.
     Oposte tern. Pada neserem. Neserem: fini sneg pri slabom vetru; laka mećava. Putovanje je neizvodljivo. Obojica smo spavali čitav dan. Vučemo sanke već gotovo pola meseca neprekidno, tako da nam je ovaj nepredviđen odmor dobro došao.
     Otormenbod tern. Pada neserem. Pošteno smo se naspavali. Ai me je naučio jednu zemaljsku igru koja se igra na kvadratićima sa oblucima, nazvanu go; izuzetna je i teška. Primetio je da ovde ima sasvim dovoljno oblutaka i kamenčića za igranje goa. Prilično dobro podnosi hladnoću i samo kada bi imao dovoljno hrabrosti, osećao bi se na studeni kao snežni crv. Neobično je videti ga obavijenog u heib i ogrtač i sa navučenom kapuljačom, kada je temperatura iznad nule; ali kada vučemo sanke, ako sunce nije iza oblaka i ako vetar nije preoštar, on ubrzo skida kaput i znoji se kao i mi. Moramo da usaglasimo želje oko grejanja u šatoru. On bi hteo da bude toplo, ja hladno, tako da bi udobnost za bilo koga od nas dvojice značila upalu pluća za onog drugog. Pronašli smo srednje rešenje, pa on sada drhti u vreći za spavanje, dok se ja kupam u znoju izvan moje; ali ako se uzme u obzir sa kolikih smo udaljenosti došli da podelimo nakratko ovaj šator, onda stvari uopšte ne stoje loše.
     Geteni tanern. Razvedrilo se posle mećave, vetar je stao, temperatura je oko petnaest stepeni celoga dana. Podigi smo bivak na nižem zapadnom obronku bližeg vulkana; na karti Orgoreina piše da se planina zove Dremegole. Njegov parnjak sa druge strane ledene reke nosi ime Drumner. Karta je prilično rđavo napravljena; na zapadu se vidi jedan veliki vrh koji na njoj uopšte nije ucrtan, a razmere su sasvim neprilične. Očigledno je da Orgote ne zalaze često među svoje Plamene bregove. U stvari, i nema mnogo razloga da se dolazi ovamo, osim zbog veličanstvenosti predela. Danas smo prevalili jedanaest milja; vučenje je bilo prilično teško zato što je teren bio potpuno krševit. Ai je već zaspao. Prignječio sam tetivu na peti zato što sam kao neka budala trgnuo nogu kada mi se zaglavila i jednom procepu; celo po podne sam hramao. Preko noći, dok budem mirovao, trebalo bi da zaceli. Sutra ćemo se spustiti na glečer.
     Naše zalihe hrane kao da su se uznemirujuće smanjivale, ali to je stoga što smo do sada jeli poglavito krupnije stvari. Imali smo između devedeset i sto funti sirove hrane, od čega je polovina predstavljala robu ukradenu u Turufu; za petnaest dana putovanja potrošili smo šezdeset funti. Počeo sam sa jednom funtom giši-mišija dnevno, ostavivši dve vreće zrnevlja kadika, nešto šećera i kutiju suvih ribljih kolača da kasnije ishranu učinimo malo raznovrsnijom. Drago mi je što sam se otarasio onih teških namirnica iz Turufa. Sanke se sada lakše vuku.
     Sordni tenern. Dvadeset je stepeni; pada ledena kiša, a vetar huji niz ledenu reku kao snažna vazdušna struja kroz tunel. Podigli smo bivak na četvrt milje od vrha, na jednom dugačkom, ravnom potezu prekrivenom zrnastim snegom. Spuštanje sa Dremegolea bilo je naporno zbog velikog nagiba, golih stena i krševitog tla; rub glečera obiluje raspuklinama, a iz leda je štrčalo mnoštvo oblutaka i kamenih gromada, tako da smo pokušali da vozimo sanke i na točkove. Pre no što smo, međutim, tako prevalili jedva stotinu jardi, jedan točak se zaglavio i osovina se savila. Odatle smo nastavili na klizačima. Danas smo prešli samo četiri milje, i dalje u pogrešnom pravcu. Pritočni glečer izgleda da se širokim lukom prema zapadu uspinje ka Gobrinskoj visoravni. Ovde, između vulkana, njegova širina dostiže oko četiri milje i ne bi trebalo da imamo poteškoća sa daljim napredovanjem prema središtu, premda je površina znatno ispucalija nego što sam se nadao, a i raspukline su mnogobrojne.
     Drumner je u razdoblju erupcije. Susnežica koja se nahvata na usne ima ukus dima i sumpora. Čitavog dana na zapadu je stajala gusta, tamna masa, koja se mogla razabrati čak i pod kišnim oblacima. S vremena na vreme, sve oko nas, oblaci, ledena kiša, led, vazduh oblilo bi se mrkocrvenim prelivom, da bi potom postepeno ponovo utonulo u sivilo. Glečer se blago trese pod našim nogama.
     Eskičve rem ir Her izložio je pretpostavku prema kojoj se vulkanske aktivnosti u severozapadnom Orgoreinu i Arhipelagu nalaze u stalnom pojačanju tokom poslednjih deset ili dvadeset hiljadugodišta, na osnovu čega dalje predviđa kraj Leda, ili u najmanju ruku njegovo povlačenje i jedno međuledeno doba. Ugljen-dioksid, koji vulkanske erupcije oslobađaju u atmosferu, poslužiće s vremenom kao svojevrsni izolator, zadržavajući dugotalasno toplotno energetsko zračenje koje se odbija od zemlje i dopuštajući u isto vreme neumanjen prodor neposredne sunčeve toplote. Prosečna temperatura na svetu, prema njegovoj proceni, na kraju će porasti oko trideset stepeni, dostigavši tako maksimum od 72 stepena. Milo mi je što to neću doživeti. Ai mi kaže da su slične teorije izneli i naučnici na Teri kako bi rastumačili još nepotpuno povlačenje svog poslednjeg ledenog doba. Sve te pretpostavke, međutim, poglavito ostaju kako nepobitne tako i nedokazane; niko pouzdano ne zna zbog čega se led širi i zašto povlači. Sneg neupućenosti ostaje neizgažen.
     Povrh Drumnera sada u tami plamti velika ploha prigušenog ognja.
     Eps tanern. Merač pokazuje da smo danas vukli šesnaest milja, ali nas od noćašnjeg bivaka ne deli više od osam milja u pravoj liniji. I dalje se nalazimo na ledenom prolazu između dva vulkana. Drumner je još u razdoblju erupcije. Ognjeni crvi gamižu niz njegove crne padine i mogu se videti kada vetar razveje gustu čađ oblaka pepela, dima i bele pare. Neprekidno, bez zastoja, piskutav zvuk ispunjava vazduh, tako visok i otegnut da se ne može čuti ako čovek ne zastane i oslušne; pa ipak, on ispunjava sve pukotina čovekovog bića. Glečer neprekidno podrhtava, pucketa i krcka, trese se pod našim nogama. Svi snežni mostovi koje je mećava možda podigla preko raspuklina sada su nestali, otreseni, razrušeni pri ovom dobovanju i poskakivanju leda i zemlje pod ledom. Idemo napred-nazad, pokušavajući da nađemo kraj nekog useka u ledu čija je širina tolika da bi u njega upale cele sanke, zatim se to ponavlja sa narednim, i tako, iako stalno nastojimo da idemo na sever, osobenosti tla nas nagone na zapad ili istok. Iznad nas, Dremegole počinje da tutnji i da izbacuje kužan dim, očigledno iz saosećanja prema Drumnerovim naporima.
     Aijevo lice bilo je teško promrzlo ovog jutra, nos, uši, brada - sve je izgledalo mrtvački sivo kada mi se pogled slučajno zadržao na njemu. Trljanjem sam mu povratio prirodnu boju, tako da nikakve trajne posledice nisu ostale, ali ćemo ubuduće morati da budemo oprezniji. Vetar koji duva sa leda u doslovnom smislu je poguban; a vukući sanke, mi idemo pravo uz njega.
     Biće mi drago da najzad završimo sa ovim usekom i naboranim ledenim rukavcem između dva čudovišta koja riču. Planine treba da se vide, a ne čuju.
     Arhad tanern. Pada redak sove-sneg, a temperatura je između petnaest i dvadeset stepeni. Danas smo prevalili dvanaest milja, od čega samo pet u korisnom pravcu, ali ivica Gobrina već je postala primetnije bliža, na severu iznad nas. Sada vidimo da je ledena reka široka miljama: rukavac između Drumnera i Dremegolea ne opravdava svoj koren, budući da posredi nije nikakva "ruka", već samo jedan prst, i mi se sada nalazimo na nadlanici. Ako se okrenemo i bacimo pogled nadole sa mesta gde smo podigli bivak, vidimo kako crni vrhovi koji se puše moćno cepaju, razdvajaju, raspolućuju i uzburkavaju tok glečera, mrseći mu tako račune. Pogleda li se, pak, napred, vidi se kako se on širi, uspinje i lagano zakrivljuje, čineći pri tom da tamni grebeni zemlje izgledaju patuljasto i stapajući se sa ledenim zidom daleko gore pod koprenom oblaka, dima i snega. Čađ i pepeo sada padaju zajedno sa snegom, a led je izmešan sa očvrslom lavom koja izbija na površinu ili je zapretena u njemu: to je dobar teren za pešačenje, ali prilično nepogodan za vuču sanki, tako da će uskoro biti potrebno da ponovo obložimo klizače. Dva ili tri puta vulkanski hici pali su na led sasvim blizu nas. Njihov let pratio je prodoran pisak, a prilikom pada progore rupu u ledu. Žeravice cvrče, ponirući kroz sneg. Gamižemo beskrajno sporo prema severu kroz prljavu uzavrelost jednog sveta koji se upravo nalazi u jeku nastajanja.
     Hvala neka je nezavršenom Postanju!
     Neterhad tanern. Sneg ne pada od jutros; natušteno je i vetrovito, a temperatura iznosi petnaest stepeni. Veliki višestruki glečer na kome se nalazimo spušta se u dolinu sa zapada, dok smo mi trenutno na njegovoj krajnjoj istočnoj ivici. Dremegole i Drumner sada su već poprilično iza nas, premda se jedan oštar greben Dremegolea i dalje uzdiže na istoku, gotovo u ravni vida. Uspuzali smo se i dogamizali do tačke kada je trebalo odlučiti da li ćemo nastaviti glečerom, koji je pravio dugačak luk prema zapadu, i tako postepeno stići na ledenu visoravan, ili ćemo se uspeti uz ledene litice koje se nalaze na oko milju od našeg noćašnjeg bivaka, te tako uštedeti dvadeset ili trideset milja vučenja, po cenu rizika.
     Ai je za rizik.
     Postoji izvesna krhkost u njemu. On je sasvim nezaštićen, izložen opasnostima, ranjiv; toga nije pošteđen čak ni njegov polni organ koji on uvek mora da drži izvan sebe; ali zato je jak, neverovatno jak. Nisam siguran da li je u stanju da vuče sanke duže od mene, ali je u svakom slučaju kadar da to čini snažnije i brže nego ja - čak dvostruko snažnije. Može, na primer, da podigne sanke sa prednjeg ili stražnjeg kraja kako bi ih prebacio preko neke prepreke. Ja nisam sposoban da podignem i držim tu težinu, osim kada sam u stanju dote. Sasvim u skladu sa tom krhkošću i snagom, njegov duh je, s jedne strane, lako podložan očaju, a s, druge, hitar na prkosu: žustra, nestrpljiva hrabrost. Ovaj spori, mukotrpni, gamižući rad koji traje već danima iscrpljuje mu telo i volju, tako da kada bi on bio pripadnik moje rase, smatrao bih ga za kukavicu; ali Ai je sve drugo samo ne to; on se odlikuje junaštvom koje ja nikada ranije nisam video. Spreman je, čak rad, da stavi život na kocku i da ide ivicom provalije.
     "Vatra i strah su dobre sluge, ali rđavi gospodari." On tera strah da mu služi. A ja bih, međutim, dopustio da strah dugo upravlja mnome. Hrabrost i razum su uz njega. Uostalom, kakve svrhe ima tražiti bezbedan smer na jednom ovakvom putovanju? Postoje samo besmisleni smerovi koje treba da izbegnem, ali nijedan bezbedan.
     Stret tanern. Nemamo sreće. Ne postoji način da uspnemo sanke gore, premda smo na to utrošili čitav dan.
     Naleti vetra raznose sove-sneg zajedno sa gustim pepelom. Ceo dan bilo je mračno, zato što je vetar, koji je ponovo počeo da se kovitla sa zapada, nanosio na nas pokrove dima sa Drumnera. Ovde gore led manje podrhtava, ali doživeli smo veliki potres dok smo pokušavali da se popnemo uz jednu izbočenu liticu; od toga su se otkačile sanke sa mesta gde smo ih pričvrstili, a ja sam bio odbačen dole, da bih se posle pet ili šest stopa uz trzaj zaustavio, zahvaljujući tome što se Ai čvrsto držao; njegova snaga sve nas je spasla da se ne sunovratimo u podnožje litice visoke dvadeset ili više stopa. Ako bi se dogodilo da neko od nas slomi nogu ili rame prilikom ovakvih poduhvata, to bi verovatno značilo kraj putovanja za obojicu; u tome se upravo i ogleda rizik; i to prilično veliki, kada se stvari pobliže razmotre. Donja dolina glečera iza nas beli se od pare: tamo dole lava dopire do leda. Tu nam više nema uzmaka. Sutra ćemo pokušati novi uspon dalje na zapadu.
     Berni tanern. Nemamo sreće. Moramo još dalje na zapad. Celog dana vlada tama kao u pozni sumrak. Pluća su nam sva bolna, ali ne od hladnoće (uz ovaj zapadni vetar temperatura čak i preko noći ostaje dobrano iznad nule), već od udisanja pepela i gasova izbačenih prilikom erupcija. Krajem ovog drugog dana uzaludnih napora, straćenih na mučno i tegobno savlađivanje blokova sabijenih pod pritiskom ili ledenih litica, da bi nas na kraju osujetili glatka, uspravna pročelja ili ispusti, posle čega smo ponovo pokušavali na nekom drugom mestu i ponovo nemoćno odustajali. Ai je postao razdražen i iscrpljen. Mislim da on smatra da je plakanje ili rđavo, ili sramno. Čak i kada se osećao veoma loše i slabo, prvih dana našeg bekstva, on bi krio lice od mene kada bi mu potekle suze. Da li su posredi lični, rasni, društveni ili seksualni razlozi koji su Aija sprečavali da plače - to ne znam. Pa ipak, njegovo ime označava uzvik bola. To me je i navelo da ga prvi put potražim, u Erenrangu, pre - kako sada izgleda - mnogo vremena; čuvši govorkanja o "tuđinu", upitao sam za njegovo ime, da bih kao odgovor dobio uzvik bola iz ljudskog grla koji se razleže kroz noć. Sada spava. Ruke mu se tresu i grče, mišići su mu umorni. Svet oko nas, led i stena, pepeo i sneg, oganj i tama, trese se i grči, tutnji. Bacivši pogled napolje pre minut, ugledao sam sjaj vulkana poput tamnocrvenog cveta na trbuhu velikih oblaka koji se nadnose nad tminom.
     Orni tanern. Nemamo sreće. Ovo je dvadeset drugi dan putovanja, a od desetog dana uopšte nismo napredovali prema istoku - štaviše, izgubili smo između dvadeset i dvadeset pet milja krećući se u pravcu zapada; od osamnaestog dana svako napredovanje je prestalo, tako da smo to vreme lepo mogli i da provedemo sedeći. Ako se ikada budemo uspeli na Led, da li ćemo imati dovoljno hrane da pređemo preko njega? Teško je osloboditi se pomisli na to. Magla i pomrčina od erupcija sasvim su suzile vidljivost, tako da više nismo u prilici valjano da izaberemo put. Ai se zaleće na svaki uspon, ma koliko strmen bio, samo da nije potpuno uspravan. Moja obazrivost čini ga nestrpljivim. Moramo, međutim, da se obuzdavamo. Kroz dan ili dva biću u kemeru, a to će samo povećati napetosti. U međuvremenu, i dalje udaramo glavama o ledene litice u hladnoj polutami punoj pepela. Ako bih pisao novi jomeški kanon, ovamo bih poslao lopove posle smrti. Lopove koji noću kradu vreće sa hranom u Turufu. Lopove koji čoveku ukradu ognjište i ime i posramljenog ga pošalju u izgnanstvo. U glavi mi je pometnja, moram još jednom da preberem po svemu onome kasnije, sada sam odveć umoran da bih ponovo čitao.
     Harhahad tanern. Na Gobrinu. Dvadeset treći dan putovanja. Nalazimo se na Gobrinskom ledu. Čim smo pošli ovog jutra, ugledali smo, na samo nekoliko stotina jardi ispred poslednjeg noćnog bivaka, otvoreni put do leda, veliki, zavojit prolaz zastrt čađavim pokrovom, koji vodi od gromada i provalija glečera pravo kroz ledene litice. Popeli smo se njime, kao da šetamo kejom Sesa. Na ledu smo. Ponovo krećemo na istok, u pravcu odredišta.
     I na mene je uticalo Aijevo prostodušno radovanje ostvarenom podvigu. Međutim, ako se stvar trezveno sagleda, ovde nam nije ništa bolje nego dole. Nalazimo se na ivici visoravni. Raspukline - od kojih su neke toliko široke da bi u njih mogla da upadnu cela sela, ne kuća po kuća, već čitavo naselje odjednom - pružaju se prema unutrašnjosti, ka severu, gubeći se u daljini sa vidika. Većina njih preseca nam put, tako da i mi moramo da idemo na sever, umesto na istok. Površina je rđava. Povodeći se levo i desno, vijugamo sankama među velikim grumenima i krhotinama leda, ogromnim komadima koje je izbacilo na površinu napinjanje velikog, gipkog pokrova leda spram Plamenih bregova ili između njih. Razvaljeni grebenovi, nastali pod pritiskom, zadobili su čudnovate oblike: preokrenute kule, džinovi bez nogu, katapulti. Milju debeo u početku, led ovde narasta i postaje deblji, kao da pokušava da preplavi planine i ućutka vatrena ždrela. Nekoliko milja prema severu iz leda se uzdiže jedan vrh, oštra, skladna, ogoljena kupa mladog vulkana, hiljadama godina mlađeg od ledenog pokrova koji drobi i gura sve pred sobom duž šest hiljada stopa nižih obronaka koji se odavde ne mogu videti, razmrskavajući uz put materijal i sabijajući ga u blokove i grebene.
     Tokom dana, osvrćući se, primećivali smo kako dim Drumnerove erupcije lebdi iza nas poput sivosmeđeg produžetka površine Leda. Postojani vetar duva u ravni tla, sa severoistoka, pročišćavajući vazduh pun gareži i smrada iz utroblja planete, koji smo udisali danima, i razastirući dim iza nas, koji tako prekriva, poput kakvog tamnog poklopca, glečere, niže planine, kamene doline i svu ostalu zemlju. Nema ničega, kaže Led, osim Leda. Ali mladi vulkan, tamo na severu, ne misli tako.
     Sneg ne pada, oblaci su tanki i visoki. U sumrak je temperatura na visoravni - 4 stepena. Mešavina zrnastog, novog leda i starog leda pod nogama. Novi led je varljiv; klizava, plavičasta tvar koju pokriva bela ostaklica. Obojica smo poprilično padali. Otklizao sam dobrih petnaest stopa na stomaku preko jedne takve klizavice. Upregnut u ham, Ai se presamitio od smeha. Izvinio se i objasnio da je sebe smatrao za jedinu osobu na Getenu koja se ikada okliznula na ledu.
     Trinaest milja danas; ali ako budemo pokušali da održimo taj ritam među ovim usečenim, nabranim, raspuklim grebenima, nastalim pod pritiskom, sasvim ćemo se iznuriti ili ćemo doživeti mnogo gore neprilike od klizanja po trbuhu.
     Narastao mesec stoji nisko, tamnocrven poput zgrušane krvi; okružuje ga smeđkast oreol koji se preliva.
     Guirni tanern. Pada redak sneg, vetar postaje snažniji, a temperatura je u padu. Danas ponovo trinaest milja, što našu udaljenost od mesta gde smo podigli prvi bivak povećava na ukupno dve stotine pedeset četiri milje. Dnevno smo u proseku prelazili do deset i po milja, odnosno jedanest i po, ako se ne računaju dva dana koja smo proveli čekajući da se mećava okonča. Između sedamdeset pet i sto milja od ukupno pređenih uopšte nismo išli u pravcu odredišta. Sada nismo nešto osobito bliži Karhidi nego što smo bili na početku. Ali, prispevši dovde, imamo, kako mi se čini, bolje izglede da stignemo tamo.
     Od kada smo izišli iz vulkanske tmine, duh nam više nije zaokupljen samo radom i brigama, tako da ponovo razgovaramo u šatoru posle večere. Budući da sam u kemeru, bilo bi mi lakše da prenebregavam Aijevo prisustvo, ali to je teško izvodljivo u šatoru za dve osobe. Nevolja je, razume se, u tome što je i on, na svoj čudan način, isto tako u kemeru: uvek u kemeru. Želja koja ne iščezava nijednog dana preko cele godine i u kojoj ne postoji iskustvo izbora pola zacelo je neobično male jačine, ali ipak postoji; a postojim i ja. Noćas sam teško mogao da zanemarim da sam izuzetno svestan njegove fizičke prisutnosti, a odveć sam bio umoran da bih tu svest preobrazio u netrans ili bilo koji drugi kanal moje discipline. Konačno me je upitao da li me je uvredio. Obrazložio sam mu svoje ćutanje, ne bez nelagodnosti. Bojao sam se da će me ismejati. Uostalom, on nije ništa veća neobičnost, seksualna nakaza, nego što sam ja: ovde gore, na Ledu, obojica smo usamljeni, izdvojeni, ja odsečen od ostalih sličnih meni, od mog društva i njegovih pravila, a on od svojih. Nema više sveta punog ostalih Getenjana koji bi predstavljali objašnjenje i potkrepu mog postojanja. Mi smo najzad jednaki, ravnopravni, tuđi, sami. Razume se, on se nije nasmejao. Umesto toga, obratio mi se uz blagost za koju nisam znao da počiva u njemu. Ubrzo potom, i sam je stao da govori o izdvojenosti i samotnosti.
     "Vaša rasa je zastrašujuće sama na svom svetu. Ovde nema drugih sisara. Nema drugih ambiseksualnih vrsta. Čak nema ni dovoljno razumnih životinja koje bi se mogle pripitomiti kao kućni mezimci. Ta jedinstvenost mora da ostavlja traga na vaš način mišljenja. Nemam na umu samo naučno mišljenje, premda ste vi izuzetni teoretičari: zapanjujuće je da ste uopšte došli do predstave o evoluciji, s obzirom na to da ste suočeni sa tim nepremostivim jazom između vas i nižih životinjskih vrsta. Već filosofsko, emocionalno poimanje sveta: biti tako usamljen na jednom negostoljubivom svetu, to mora da veoma, možda odsudno utiče na vaš svekoliki nazor."
     "Jomešte bi kazale da je čovekova jedinstvenost ujedno i njegova božanskost."
     "Gospodari Zemlje, da. Drugi kultovi na drugim svetovima došli su do istovetnog zaključka. To su po pravilu kultovi dinamičnih, agresivnih kultura koje narušavaju ekološko ustrojstvo. Orgorein se uklapa u tu sliku, na svoj način; u svakom slučaju, oni su skloni menjanju poretka stvari... Šta handarate kažu o tome?"
     "Pa, u handari... kao što znaš, nema teorije, nema dogme... Možda su oni manje svesni jaza između ljudi i životinja, budući da su zaokupljeni sličnostima, sponama, celinom čiji su samo jedan deo žive stvari." Ceo dan mi se vrzmala po glavi Tormerova balada i ja kazah njene reči:

     Svetlost je leva ruka tame,
     a tama desna ruka svetlosti.
     Dvoje su jedno, život i smrt, što leže
     zajedno kao ljubavnici u kemeru,
     kao šake što su spojene,
     kao meta i put.

     Glas mi je podrhtavao dok sam izgovarao stihove, jer sam se spomenuo, dok sam ih kazivao, da je u pismu koje mi je brat uputio pred smrt i on naveo iste reči.
     Ai je utonuo u misli, a onda, posle nekog vremena, reče: "Vi ste izdvojeni i nepodvojeni. Verovatno ste u istoj meri opsednuti celošću kao i mi dvojnošću."
     "I mi smo dualisti. Dvojstvo je suštastveno, zar ne? Sve dok postojimo ja i drugi."
     "Ja i ti", reče on. "Da, to na kraju krajeva nadilazi dosege polnosti..."
     "Reci mi, u čemu se drugi pol tvoje rase razlikuje od tvoga?"
     Pogledao me je začuđeno, pa je čak i mene samoga začudilo vlastito pitanje; kemer izaziva ovakve spontanosti. Obojici nam je bilo nelagodno. "Nikada nisam razmišljao o tome", reče on. "Nikada nisi video ženu?" Upotrebio je reč iz zemaljskog jezika koju sam ja poznavao.
     "Video sam ih na tvojim slikama. Žene liče na trudne Getenjane, ali imaju veće grudi. Da li se mnogo razlikuju od tvoga pola u svesnom ponašanju? Da li su kao neka različita vrsta?"
     "Ne. Da. Ne, razume se da ne, ne baš sasvim. Ali ta razlika je veoma važna. Rekao bih da je najznačajnija stvar, najpresudniji pojedinačni činilac u životu jedinke to da li je rođena kao muško ili žensko. U većini društva to određuje očekivanja, delanja, nazore, etiku, ophođenja pojedinaca, gotovo sve. Rečnik. Upotrebu semiotike. Odevanje. Čak i hranu. Žene... žene su sklone da manje jedu... Izuzetno je teško razlučiti urođene od stečenih razlika. Čak i tamo gde žene imaju ravnopravan udeo sa muškarcima u društvu, na njih ipak pada sav teret dovođenja deteta na svet i njegovog podizanja..."
     "Ravnopravnost nije, dakle, opšte pravilo? Da li su one duhovno podređene?"
     "Ne znam. Izgleda da im baš ne idu od ruke matematika, komponovanje muzike, pronalazaštvo ili apstaktno mišljenje. Ali to ne znači i da su glupe. U fizičkom pogledu, one su manje mišićave, ali zato malo dugovečnije od muškaraca. Psihološki..."
     Ostao je dugo da zuri u užarenu peć, da bi na kraju zatresao glavom. "Hatre", reče, "ne umem da ti kažem kakve su žene. Nikada o tome nisam apstraktno razmišljao, a do sada sam ih, blagi Bože, praktično zaboravio. Već dve godine sam ovde... Ne znaš to. U izvesnom smislu, žene su mi više tuđe nego što si ti. Sa tobom bar delim jedan pol..." Odvratio je pogled i nasmejao se, žalosno i nelagodno. I moja osećanja bila su uzburkana, tako da smo odustali od daljeg razgovora o tome.
     Irni tanern. Osamnnaest milja danas, na skijama, u pravcu istok-severoistok, određenom pomoću busole. Posle samo jedan sat vučenja izišli smo iz područja grebena nastalih pod pritiskom i raspuklina. Obojica upregnuti u ham, najpre ja napred, da bih isprobao teren, ali nema više potrebe za to: debljina sloja zrnastog snega prelazi dve stope iznad čvrstog leda, a preko njega ima još nekoliko inča novog snega, od poslednjeg padanja, čija je površina dobra. Ni mi ni sanke ne propadamo kroz taj sloj, a vuča sanki sada je toliko laka da je teško poverovati da se na njima još nalazi oko dvesta funti tereta. U toku popodneva prešli smo na naizmenično vučenje saonica, zato što to jedna osoba može da obavlja bez po muke na ovoj izvrsnoj površini. Prava je šteta što nas je celo ono tegljenje uzbrdo i preko stena čekalo dok je tovar bio najteži. Sada idemo lako. Odveć lako: često hvatam sebe kako mislim o hrani. Ai kaže da jedemo preslabo. Ceo dan smo lako i brzo napredovali preko ravne ledene ploče, samrtno bele pod sivoplavim nebom, ničim nenarušene sa izuzetkom nekoliko nunatak-vrhova, koji su sada daleko iza nas, i jedne mrlje tame, Drumnerovog daha, koja je još dalje od njih. Nema ničeg drugog: samo sunce optočeno koprenom i led.