7.
     Dejvidsonu je dobro poslužio diktafon majora Muhameda. Neko je morao da beleži događaje na Novom Tahitiju, istoriju raspinjanja na krst zemaljske kolonije. Kada brodovi budi stigli sa Majke Zemlje, pokazaće se u kolikoj su meri ljudi postupili izdajnički, kukavički i bezumno, odnosno hrabro, uprkos svim nepovoljnostima. Za vreme slobodnih trenutaka - koji gotovo da su doslovce postali trenuci otkako je preuzeo zapovedništvo - zabeležio je celu priču o pokolju u Smitovom logoru, a zatim dodao i izveštaje o Novoj Javi, Kralju i Centralu, oslanjajući se što je bolje umeo na škrte i histerične vesti koje je dobijao od Glavnog štaba.
     Šta se tačno tamo dogodilo, niko nikada neće znati, izuzev stvoraca, budući da su ljudi činili sve kako bi prikrili vlastita izdajstva i pogreške. No, stvar je u opštim crtama bila jasna. Organizovanoj bulumenti stvoraca, predvođenoj Selverom, bilo je omogućeno da prodre do arsenala i hangara, gde se domogla dinamita, granata, pušaka i bacača plamena, čime je potpuno uništila grad i pobila ljude. Stvar je pripremljena iznutra: to je dokazivala činjenica da je najpre razoren Glavni štab. Razume se, iza cele rabote stajao je niko drugi do Ljubov, a njegov mali, zeleni prijaško pokazao se stvarno zahvalan, preklavši ga kao i ostale. Bar su Gose i Benton tvrdili da su ga videli mrtvog, posle pokolja. Ali da li se moglo verovati ma kome od njih, u stvari? Nije bilo neosnovano zaključiti da je svaki čovek koji je preživeo tu noć u Centralu manje ili više izdajnik. Izdajnik svoje rase.
     Žene su sve pobijene, tvrdili su. To je bilo stvarno rđavo, ali još je gore bilo to što nije postojao razlog da se poveruje u tako nešto. Stvorci su lako mogli da odvedu zarobljenike u šumu; nema ničeg jednostavnijeg nego uhvatiti jednu užasnutu devojku koja beži iz zapaljenog grada. A zar se sitnim, zelenim đavolima ne bi dopalo da se dočepaju neke ljudske devojke kako bi malo vršili opite na njoj? Sam Bog zna koliko je još žena živo u leglima stvoraca - živo i vezano pod zemljom u onim smrdljivim rupetinama gde ih sada pipkaju, drpaju, gamižu po njima i oskrnavljuju ti odvratni, dlakavi, mali majmuni. Bilo je nazamislivo. Ali, zaboga, ponekad je čovek morao da zamisli i nezamislivo.
     Jedan skakač iz Kralja dostavio je zatvorenicima u Centralu primopredajnik; bilo je to već narednog dana posle pokolja i Muhamed je od tada snimao sve svoje razgovore sa Centralom. Najneverovatnija stvar bio je jedan dijalog Mua sa pukovnikom Dongom. Preslušavajući traku prvi put, Dejvidson naprosto nije mogao da izdrži, već ju je strgao sa kotura i spalio. Sada mu je bilo žao što je nije sačuvao za svoju arhivu, kao savršen dokaz o potpunoj nepodobnosti zapovednika i u Centralu i na Novoj Javi. Uništio je stvar, ne uspevši da obuzda plimu plahovitosti. Ali kako je i mogao mirno da sedi i sluša kako se pukovnik i major dogovaraju o potpunoj predaji stvorcima, o tome kako ne treba preduzimati odmazde, kako se ne treba braniti, kako valja predati celokupno teško naoružanje, kako svi treba da se zbiju na komadić zemlje koji su im stvorci izabrali, u rezervat koji su im udelili velikodušni zavojevači, male, zelene zveri. Bilo je neverovatno. Doslovce neverovatno.
     Možda stari Ding-Dong i Mu nisu, u stvari, bili izdajice iz ubeđenja. Naprosto su šiznuli, izgubili živce. A sve to zbog ove vražije planete. Bilo je potrebno imati veoma jaku ličnost da bi se ovde opstalo. Postojalo je nešto u vazduhu, možda polenov prah sveg ovog drveća, nešto što je delovalo kao droga i od čega su obična ljudska bića postojala zaglupljena i gubila vezu sa stvarnošću, baš kao stvorci. A kako ih je, osim toga, bilo i nesravnjivo manje, predstavljali su lak plen za stvorce.
     Šteta što je Muhamed morao da bude uklonjen, ali on nikada ne bi prihvatio Dejvidsonove planove, to je bilo jasno; već se ionako duboko zaglibio. Svako ko bi imao prilike da čuje onu neverovatnu traku, složio bi se sa tim. Bilo je stoga bolje što su ga smakli, pre no što je stvarno saznao šta se događa, tako da više nikakva sramota neće moći da bude pripisana njegovom imenu, za razliku od Donga i svih ostalih oficira koji su ostali živi u Glavnom štabu.
     Dong se već neko vreme nije javljao preko radija. Obično je na vezi bio Juju Sereng, iz inženjerije. Dejvidson se ranije družio sa Jujuom i smatrao ga je za prijatelja, ali kako je sada čovek mogao da ima poverenja u bilo koga. Osim toga, Juju je bio jedan od onih Azijata. Baš je bilo čudno koliko je njih preživelo pokolj u Centralvilu; od onih sa kojima je razgovarao jedino Gose nije spadao u Azijate. Ovde, na Javi, pedeset pet odanih ljudi, preostalih posle prestrojavanja, predstavljali su uglavnom Evroafrikance, baš kao što je i on bio; postojalo je još nešto Afrikanaca i Afroazijata, ali nijedan čist Azijata. Krv nije voda, uostalom. Ne može se biti pravi čovek, ako vam u venama ne teče malo krvi iz kolevke Čoveka. No, to ga neće sprečiti da spase one jadne, žute kopilane iz Centrala; ove stvari su samo doprinosile rastumačenju njihovog moralnog kraha pod stresom.
     "Zar ne možeš da shvatiš kakve nam neprilike stvaraš, Done?" pitao ga je Juju Sereng svojim jednoličnim glasom. "Sklopili smo formalno primirje sa stvorcima. A neposredna naređenja sa Zemlje nalažu nam da ostavimo hilfove na miru i da ne preduzimamo odmazde. A i kao bismo to mogli da učinimo. Svi momci sa Kraljeve zemlje i južnog Centrala sada su ovde sa nama, ali nas nema ni dve hiljade, a koliko je vas tamo na Javi, oko šezdeset pet ljudi, zar ne? Zar stvarno misliš da dve hiljade ljudi može da nadvlada tri miliona inteligentnih protivnika, Done?"
     "Juju, pedeset ljudi je u stanju da to uradi. Sve je stvar volje, veštine i naoružanja."
     "Sranje! Suština je u tome, Done, da je sklopljeno primirje. Ukoliko se ono prekrši, nadrljali smo. Za sada nas jedino ono vadi. Možda će, kada se brod vrati sa Prestnoa i vidi šta se dogodilo, odlučiti da zbrišu stvorce. Ne znamo. Ali, po svemu sudeći, stvorci nameravaju da poštuju primirje; uostalom, to je bila njihova zamisao, a mi nemamo druge nego da je se držimo. U stanju su da nas pregaze samo svojom brojnošću, u svako doba, kao što su učinili u Centralvilu. Bilo ih je na hiljade. Zar ne shvataš to, Done?"
     "Čuj, Juju; sigurno da shvatam. Ako se bojite da upotrebite tri skakača koja još imate tamo, možete ih poslati ovde, sa nekolicinom momaka koji imaju iste nazore kao i mi. Ako budem morao sam da vas oslobađam, onda će mi za to biti potrebno još nekoliko skakača."
     "Nećeš ti nas osloboditi, već upropastiti, prokleta budalo. Smesta dovezi tog vražjeg skakača u Central; to je lično pukovnikovo naređenje tebi kao vršiocu dužnosti zapovednika. Upotrebi ga da prebaciš ljude ovamo; za dvanaest tura neće ti biti potrebno više od četiri lokalna dnevna razdoblja. Drži se naređenja i smesta se daj na posao." Tras, prekinuto: uplašio se dalje rasprave sa njim.
     Najednom, javi mu se bojazan da bi oni iz Centrala mogli poslati svoja tri skakača da bombarduju ili mitraljiraju logor Novu Javu; tehnički posmatrano, naime, on nije izvršavao naređenja, a stari Dong nije podnosio nezavisne elemente. Kako se samo narogušio na Dejvidsona zbog malog osvetničkog pohoda na Smitu. Preduzimljivost se kažnjavala. Ding- -Dong je voleo poslušnost, kao i većina oficira. No, opasnost je tu u tome što i sam oficir može postati poslušan. A onda Dejvidsonu sinu, uz blagi šok, da mu skakači ne predstavljaju pretnju, zato što su se Dong, Sereng, Gose, pa čak i Benton bojali da ih pošalju ovamo. Stvorci su im naredili da ne izleću skakačima izvan ljudskog rezervata: i oni su poslušno izvršavali naređenja.
     Blagi Bože, bilo mu je muka od toga. Kucnuo je čas da se nešto preduzme. Čekali su već skoro dve nedelje. Dobro se pobrinuo za odbranu logora; pojačao je ogradu od kolja i povećao joj visinu, tako da je nijedan mali, zeleni majmun nipošto nije mogao preskočiti, a onaj pametni momak Aabi napravio je puno zgodnih mina i postavio ih svuda oko ograde, u pojasu širokom sto metara. Došlo je vreme da se pokaže stvorcima da mogu lako sa onim ovčicama iz Centrala, ali na Novoj Javi čekaju ih pravi muškarci. Uzleteo je u skakaču i poveo pešadijsku četu od petnaest ljudi do jednog legla stvoraca južno od logora. Naučio je kako da ih uoči iz vazduha; otkrivao ih je voćnjak, usredsređenost određene vrsta drveća, premda stvorci nisu sadili stabla u redovima, kao što to ljudi čine. Bilo je prosto neverovatno koliko se legala pojavljivalo kada biste se izveštili u tome da ih uočavate. Šuma je vrvela od njih. Četa koju je vodio ručno je zapalila leglo ka kome se uputila; no, leteći natrag sa dvojicom momaka u skakaču, on je uočio još jednu jazbinu, nepuna četiri kilometra udaljenu od logora. Na njoj je ostavio svoj lični potpis, jasan i nepogrešiv, tako da ga je svako mogao pročitati: bacio je bombu. Običnu zapaljivu bombu, ne onu veliku; ali i ova je bila dovoljna da se zelena krzna razlete na sve strane. Nastala je velika rupa u šumi, čiji su rubovi goreli.
     Razume se, biće to njegovo glavno oružje kada bude došlo do masovnih odmazdi. Šumski požar. Mogao bi da spali celo jedno ostrvo, bombama i plamenim želatinom, koje bi bacao iz skakača. No, najpre će morati da sačeka još mesec ili dva, dok ne prođe sezona kiša. Da li da pusti vatru na Kralja, Smita ili na Central? Možda treba početi sa Kraljem, kao malo upozorenje, budući da tamo više nije bilo ljudi. A zatim bi red došao na Central, ako se prethodno ne urazume.
     "Šta si to naumio?" upita glas preko radija; zazvučao je nekako očajno, kao da ga je izgovorila kakva starica koju pljačkaju, što ga je nagnalo da se isceri. "Znaš li ti uopšte šta radiš, Dejvidsone?"
     "Aha."
     "Misliš li da ćeš pokoriti stvorce?" Na vezi ovoga puta nije bio Juju, već verovatno onaj glavonja Gose, ili neko drugi iz te sojte; svejedno; svi su oni samo blejali.
     "Da, baš tako", uzvrati on ironično blagim glasom.
     "Misliš da će, ako nastaviš da im spaljuješ sela, oni doći i predati se, tri miliona njih? Je li tako?"
     "Možda."
     "Slušaj, Dejvidsone", oglasi se ponovo radio posle kratke pauze, uz pištanje i zujanje; koristili su rezervnu opremu, pošto su izgubili veliki odašiljač, zajedno sa onim bleferskim ansiblom, što, u stvari, i nije bio gubitak. "Slušaj, ima li u blizini nekog drugog sa kim bismo mogli da razgovaramo?"
     "Nema; svi su ovde prilično zauzeti. Nego, uzgred budi rečeno, baš nam je svima fino, ali ponestalo nam je klope za desert; znate već, voćni kokteli, breskve i slične stvarčice. Nekim momcima to stvarno nedostaje. A taman smo mi bili na redu i za sledovanje marihuane kada su vas rasturili. Ako pošaljem skakača, da li biste mogli da nam odvojite nešto slatkiša i malo travice?"
     Pauza. "Mogli bismo. Pošalji letelicu."
     "Odlično. Stavite svu robu u mrežu, a momci će je pokupiti bez spuštanja." On se isceri.
     Usledilo je neko komešanje sa druge strane veze, u Centralu, i najednom se oglasio stari Dong; bilo je to prvi put da se obratio Dejvidsonu. Zvučao je slabašno i kao bez daha na piskutavim kratkim talasima. "Slušaj, kapetane, hoću da znam da li ti je potpuno jasno na kakave će me korake tvoji postupci na Novoj Javi nagnati. Ako nastaviš da ne izvršavaš naređenja. Pokušavam da stvari raspravim sa tobom kao sa razumnim i odanim vojnikom. Kako bih osigurao bezbednost mog osoblja ovde, u Centralu, naći ću se u položaju u kome mi neće preostati ništa drugo do da kažem domorocima da mi više nismo u stanju da snosimo odgovornost za ono što ti činiš."
     "Tako i treba, ser."
     "Ono što pokušavam da ti stavim do znanja jeste da ćemo se naći u položaju da im moramo reći kako više nismo u stanju da te sprečimo da prekršiš primirje tamo, na Javi. Tvoje osoblje broji šezdeset šest ljudi, zar ne? E, pa, lepo: hoću te ljude zdrave i u jednom komadu ovde, u Centralu, sa nama, da sačekamo Šeklton i održimo koloniju. Ti srljaš u samoubistvo, a ja sam odgovoran za ljude koji su sa tobom."
     "Ne, niste, ser. Ja sam. Samo se vi ne uzbuđujte. Jedino kada vidite da džungla gori, skupite se nasred nekog raščišćenog pojasa, kako vas ne bismo ispekli zajedno sa stvorcima."
     "Čuj me dobro, Dejvidsone! Naređujem ti da prepustiš zapovedništvo poručniku Tembi! Smesta! A onda dođi na raport ovamo", reče daleki, piskutavi glas, a Dejvidson naglo prekinu vezu, pošto mu je svega bilo dosta. Svi su redom šiznuli, praveći se da su još vojnici, iako su izgubili sve veze sa stvarnim stanjem stvari. Postojalo je, zapravo, sasvim malo ljudi koji su bili kadri da se suoče sa stvarnošću kada dođe do gustog.
     Kao što je i očekivao, lokalni stvorci nisu preduzeli baš ništa posle napada na njihova legla. Jedini način sa njima, kao što je to on znao od početka, bila je čvrsta ruka; ni za trenutak im nije trebalo dopustiti da dignu glavu. Ako tako postupate, onda znaju ko je glavni i manji su od makovog zrna. Veliki broj sela u krugu prečnika trideset kilometara bio je sada napušten pre no što je stigao do njih, ali on je ipak vodio ljude da ih pale svakih nekoliko dana.
     Momci su postali prilično nervozni. I dalje im je nalagao da seku šumu, budući da su četrdeset osam od pedeset pet odanih ljudi bili drvoseče. Ali znalo se da roboteretnjaci sa Zemlje neće biti pozvani dole da utovare drvo; nastaviće da dolaze i kružiće orbitom, čekajući na signal koji nikako neće stizati. Nema svrhe seći drveće samo radi seče; bio je to težak posao. Sada bi mogli i da ga spaljuju. Podelio je ljude u grupe i počeo da ih upućuje u tehniku paljenja vatre. Još je, doduše, bilo odveć kišovito da bi mnogo postigli, ali tako su bar bili nečim zauzeti. Kada bi samo imao ostala tri skakača, mogao bi da izvodi munjevite akcije. Razmišljao je o upadu u Central sa svrhom da se domogne letelica, ali još nije pomenuo tu zamisao čak ni Aabiju i Tembi, svojim najboljim ljudima. Neki momci bi napunili gaće na ideje o napadu na vlastiti Glavni štab. Većina ih je i dalje govorila: "Kada budemo sa ostalima." Nisu imali pojma da su ih ti ostali napustili, izdali, prodali ih stvorcima. Ali on im to nije kazao, pošto nikako ne bi mogli da svare tako nešto.
     Jednoga dana, on, Aabi, Temba i još jedan normalan momak odleteće za Central, a zatim će trojica iskočiti sa mitraljezima, svaki uzeti po jednog skakača, pa natrag kući, natrag kući, hopa-cupa! Sa četiri fine mutilice za jaja da mutimo jaja. Ne može se napraviti omlet bez mućenja jaja. Dejvidson se glasno nasmeja u tami bungalova. Zadržaće još malo plan za sebe, zato što ga je baš draškalo da razmišlja o njemu.
     Posle još dve nedelje u priličnoj su meri istrebili legla stvoraca na udaljenosti do koje se moglo stići pešice iz logora i šuma je tu postala čista i uredna. Bez gamadi. Bez dimnih perjanica povrh drveća. Niko više nije iskakao iz grmlja i bacao se na tle, zatvorenih očiju, čekajući da ga zgazite. Nije više bilo malih, zelenih... Samo ogroman preplet drveća, prošaran tu i tamo paljevinama. Momci su stvarno postali napeti i nervozni. Kucnuo je čas da se krene u pohod po skakače. Izložio je plan jedne noći Aabiju, Tembi i Postu.
     U prvi mah niko ništa nije odgovorio; konačno, tišinu je prekinuo Aabi: "Šta ćemo sa gorivom kapetane?"
     "Imamo dovoljno goriva."
     "Ne za četiri skakača; ne bi potrajalo ni nedelju dana."
     "Hoćeš da kažeš da postoji samo jednomesečna zaliha za ovaj koji imamo?"
     Aabi klimnu.
     "Pa, onda nam ne preostaje drugo do da uzmemo i malo goriva."
     "Kako?"
     "Mućni malo glavom oko toga."
     Svi su samo sedeli i glupo ga posmatrali. To ga je ljutilo. Sve su čekali od njega. Bio je rođeni vođa, u redu, ali voleo je da mu ljudi misle svojim glavama. "Snađi se nekako, Aabi, to je tvoja struka", reče on i iziđe da popuši cigaretu; smučilo mu se kako su se svi ponašali: kao da su sasvim pogubili živce. Naprosto nisu bili u stanju da se suoče sa hladnim, čvrstim činjenicama.
     Zalihe marihuane sasvim su se istanjile i on već dva dana uopšte nije pušio. No, to mu nije smetalo. Noć je bila oblačna i crna, vlažna, topla, puna proletnjih mirisa. U blizini je promakao Ngenene, krećući se poput klizača na ledu ili gotovo kao robot na gusenicama; okrenuo se polako, kliskih kretnji, i pogledao Dejvidsona, koji je stajao na tremu bungalova, u prigušenoj svetlosti što je dopirala sa vrata. Radio je sa električnom testerom i bio je veoma snažan. "Izvor moje energije povezan je sa Velikim generatorom, tako da ne mogu da budem isključen", reče on jednoličnim glasom, netremice posmatrajući Dejvidsona.
     "Idi u baraku i ispavaj se!" odbrusi mu Dejvidson glasom sličnim pucnju bića kome su se uvek svi pokoravali; trenutak potom Ngenene nastavi da obazrivo klizi, nezgrapan, ali graciozan. Premnogo ljudi uzima sve više halucinogena. Narkotika su imali dovoljno, ali oni su bili namenjeni drvosečama kada se odmaraju nedeljom, a ne vojnicima na malom uporištu usred neprijateljskog sveta. Nije bilo vremena da lete visoko, da sanjaju. Moraće da drži pod ključem te stvarčice. Ali onda bi neki od momaka mogli da se raspuknu. Pa neka se raspuknu! Ne može se napraviti omlet, ako se ne raspuknu jaja. Možda bi mogao da ih pošalje u Central u zamenu za gorivo. Dajte mi dva, tri rezervoara benzina, a ja ću vam zauzvrat dati dva, tri topla tela, odana vojnika, dobre drvoseče, baš vaš tip, malo dublje zabrazdila u sanjarenja...
     On se isceri i krenu ponovo unutra, da vidi šta će Temba i ostala dvojica reći o ovoj zamisli, kada se najdnom razdra stražar postavljen na dimnjaku drvare: "Dolaze!" Uzviknuo je to visokim glasom, kao kakav dečkić koji se igra Crnaca i Rodežana. Još neko poče da viče na zapadnom delu ograde, a onda odjeknu i pucanj.
     Narednog trena stvorci pokuljaše. Blabi Bože, doslovce pokuljaše. Neverovatno! Bilo ih je na hiljade. Na hiljade. Bez zvuka, bez ikakvog šuma, sve dok se stražar nije razdrao; zatim pucanj; onda eksplozija - bila je to mina - pa još jedna, a potom puno njih, stotine i stotine buktinja koje su jedna drugu palile, šikljajući i uzlećući kroz crni, vlažni vazduh poput raketa; i tada, usred tog vatrometa, ograda najednom kao da je oživela: stvorci su navirali i navirali preko nje, upadali, prodirali, na hiljade. Ličili su na vojsku pacova koju je Dejvidson jednom video kada je bio mali, za vreme poslednjeg Gladovanja, na ulicama Klivilenda, u Ohaju, gde je proveo detinjstvo. Nešto je isteralo pacove iz rupa i oni su se pojavili usred bela dana, nahrupivši preko zida, pulsirajući pokrov sazdan od krzna, očiju, šapica i zuba, a on je stao da doziva mamu i da trči kao lud - ili je to možda sve bio san koji je sanjao kada je bio mali? Najvažnije je bilo sačuvati hladnokrvnost. Skakač je stajao u toru za stvorce; tamo je i dalje vladala tama i on odmah pojuri u tom pravcu. Kapija je bila zaključana: on ju je stalno držao pod ključem za slučaj da neka slabašna sestrica podlegne iskušenju i dođe na pomisao da odleti tatici Dingu-Dongu pod okriljem noći. Učinilo mu se da ja proteklo užasno mnogo vremena dok je vadio kjuč, smeštao ga u bravu i otključavao je, ali ceo štos bio je u tome da ostane pribran, a potom mu je bilo potrebno takođe mnogo vremena da odjuri do skakača i otvori ga. U međuvremenu su prispeli Post i Aabi. Konačno se oglasilo gromko brujanje rotora, mućenje jaja, nadjačavši sve ostale jezive zvuke u noći, piskutave glasove dranja, vriskanja i pevanja. Vinuli su se u vazduh, ostavivši pakao pod sobom: tor pun pacova, zahvaćen plamenom.
     "Treba biti hladnokrvan da se snađeš u gadnoj situaciji", reče Dejvidson. "Brzo ste mislili i brzo delali, momci. Odlično. Gde je Temba?"
     "Dobio je koplje u stomak", reče Post.
     Aabi, pilot, zatraži da upravlja skakačem i Dejvidson ga pusti za komande. On se prebaci na stražnje sedište i zavali se, pustivši mišiće da mu se opuste. Šuma je tekla pod njima, crno pod crnim.
     "Kuda si krenuo, Aabi?"
     "U Central."
     "Ne. Nećemo u Central."
     "A kuda ćemo onda?" upita Aabi, zakikotavši se na ženski način. "U Njujork? U Peking?"
     "Samo ti ostani u vazduhu, Aabi, i kruži iznad logora. Pravi velike krugove da se ne čujemo dole."
     "Kapetane, gotovo je sa logorom Java, nema ga više", reče Post, nadzornik drvoseča, zdepast, čvrst čovek.
     "Kada stvorci budu završili sa paljenjem logora, mi ćemo se vratiti i spalićemo stvorce. Dole mora da ih je četiri hiljade na jednom mestu. U stražnjem delu helikoptera smešteno je šest bacača plamena. Daćemo im dvadesetak minuta. Počećemo želatinskim bombama, a zatim ćemo bacačime plamena da jurimo one koji beže."
     "Blagi Bože", reče Aabi, "ali dole će sigurno biti i naših; možda će ih stvorci zarobljavati, ne znamo. Ja neću da se vratim i možda palim ljude." Nije okrenuo skakača.
     Dejvidson prisloni cev revolvera Aabiju na teme i reče: "Hoćeš, hoćeš! Vraćamo se; saberi se malo, momče, i nemoj da mi praviš neprilike."
     "U rezervoaru imamo dovoljno goriva da se prevezemo do Centrala, kapetane", reče pilot. Pokušavao je da skloni glavu od uperenog revolvera, kao da je to neka muva koja mu dosađuje. "Ali samo toliko. To je sve čime raspolažemo."
     "Onda ćemo dugo ostati u vazduhu. Vrati letelicu, Aabi."
     "Mislim da je bolje da produžimo u Central, kapetane", reče Post svojim tupim glasom; Dejvidsona je ova urota protiv njega toliko razbesnela da je okrenuo revolver u šaci, uhvatio ga za cev i munjevito udario Posta drškom iznad uha. Drvoseča se samo presavi kao božićna čestitka i ostade da sedi na prednjem sedištu, sa glavom među kolenima i rukama koje su visile do poda. "Okreni, Aabi", reče Dejvidson svojim bičevnim glasom. Helikopter stade da kruži u velikom luku. "Do vraga, gde je logor? Nikada nisam leteo skakačem noću bez signala na zemlji", reče Aabi tupo i šmrkavo, kao da ima kijavicu.
     "Kreni na istok i traži vatru", uzvrati Dejvidson, hladno i mirno. Nijedan od njih nije imao petlju, čak ni Temba. Niko nije smeo da ostane uz njega kada stvarno dođe do gustog. Ranije ili kasnije svi se udružuju protiv njega, zato što nisu u stanju da idu putem koji je on izabrao. Slabi kuju urote protiv jakih; jak čovek osuđen je da ostane sam i da jedino o sebi vodi računa. Naprosto se slučilo da je takvo ustrojstvo stvari. Gde se deo taj logor?
     Zapaljene nastambe morale bi se videti sa udaljenosti od mnogo milja pri ovom mrklom mraku, čak i uz kišu. Ali ništa se nije moglo razabrati. Sivo-crno nebo, cno tle. Vatre su se sigurno pogasile. Odnosno, bile su ugašene. Da li je moguće da su ljudi savladali stvorce? Pošto je on pobegao? Ta pomisao prostruja mu kroz svest poput mlaza ledenih kapljica. Ne, razume se da je bilo nemoguće: zar pedeset protiv mnogo hiljada? Ali, za ima Boga, na minskom polju mora da ima sva sila delova raskomadanih stvoraca, u svakom slučaju. Cela stvar je bila u tome što su nagrnuli u tolikom mnoštvu. Ništa nije moglo da ih zaustavi. Ništa nije mogao da preduzme protiv toga. Odakle su se samo deli? Danima nije bilo ni jednog jedinog stvorca u okolnim šumama. Mora da su došli odnekud, iz svih pravaca, došunjali se kroz šume, izmileli iz rupa poput pacova. Nije bilo nikakvog načina da se zaustave tolike hiljade i hiljade stvoraca. Gde je, do vraga, taj logor? Aabi sigurno nešto muti sa kursom. "Pronađi logor, Aabi", reče on blagim glasom.
     "Pa to i pokušavam, za ima Boga", uzvrati momak.
     Post se nije micao, onako presamićen pokraj pilota. "Nije mogao tek tako da nestane, zar ne, Aabi? Imaš sedam minuta da ga pronađeš."
     "Pronađi ga sam", obrecnu se Aabi, kreštavo i mrzovoljno.
     "Neću sve dok se ti ne pridružiš Postu, momče. Spusti nas niže."
     Minut kasnije Aabi reče: "Ovo mi liči na reku."
     Dole se odista nalazila reka i velika čistina; ali gde je logor Java? Nije bilo ni traga od njega dok su leteli na sever iznad čistine. "Ovo mora da je to. Ovde nema nijedne druge velike čistine", reče Aabi, krenuvši ponovo preko ogoljenog predela. Svetla za spuštanje su im sijala, ali ništa se nije moglo videti izvan snopova farova; bilo bi bolje da su isključeni. Dejvisdon pruži ruku preko pilotovog ramena i isključi svetla. Neprozirna, vlažna tama, koja je istog časa zavladala, stvorila je isti utisak kao da im je neko bacio crne peškire preko očiju. "Za ime Boga!" uzviknu Aabi i, uključivši ponovo svetla, skrenu helikopter ulevo i poče da ga diže, ali nije bio dovoljno brz. Ogromna stabla najednom izroniše pred njima u tami i preteće krošnje dočepaše se letelice.
     Elisa zaurla, podigavši ciklon lišća i grančica kroz jarke snopove svetlosti, ali stabla drveća bila su veoma stara i snažna. Mala letelica stade da ponire, a onda se učini kao da će se otrgnuti i osloboditi; međutim, narednog trenutka ponovo poče da pada kroz krošnje, iskrivivši se na bok. Svetla se pogasiše. Buka prestade.
     "Ne osećam se baš najbolje", reče Dejvidson. Zatim to ponovi, ali ne i treći put, budući da nije bilo nikoga kome se mogao obratiti. A onda shvati da uopšte ništa nije kazao. Bio je ošamućen. Mora da je negde udario glavom. Aabi nije bio tu. Gde li je samo? Ovo je skakač. Bio je skroz okrenut, ali on se još nalazio na sedištu. Mrak je bio tako gust da mu se činilo da je slep. On stade da pipa oko sebe i ubrzo pronađe Posta, nepomičnog, i dalje presamićenog, zgurenog između prednjeg sedišta i kontrolne table. Skakač bi se zatresao kad god bi se Dejvidson pomerio i njemu konačno sinu da se letelica uopšte ne nalazi na tlu, već da se zaglavila među krošnjama, zapetljala poput zmaja. Bol u glavi počeo je da mu popušta i on odluči da iziđe iz mračne, nagnute kabine. Iskobeljao se na pilotovo sedište, proturio noge napolje i pustio se da visi okačen o ruke, ali nije mogao da dosegne tle, već samo grane, koje su ga grebale po nogama što su se njihale. Posle nekoliko trenutaka oklevanja, on pusti ruke; nije znao na kolikoj je visini, ali morao je da se izvuče iz kabine. Do tla ga je delilo svega nekoliko stopa. Ponovo je udario glavom o nešto, ali osetio se bolje kada je stao na noge. Samo da nije tako mračno, tako tamno. Imao je baterijsku svetiljku za pojasom, uvek ju je nosio noću po logoru. Ali sada je nije bilo. Čudno. Sigurno mu je ispala. Moraće da se vrati u skakač i da je nađe. Možda mu ju je Aabi uzeo. Aabi je namerno oborio skakač, uzeo Dejvidsonovu baterijsku svetiljku i pobegao. Ljigavi, mali kopilan, nije se razlikovao od ostalih. Vazduh je bio crn i pun vlage i uopšte niste znali gde da stavite nogu u tom korenju, grmlju, prepletima. Sve je unaokolo vrvelo od šumova: kapanje vode, šuškanje, grebuckanje, kretanje sitnih stvorova po mraku. Bolje da se vrati u skakač i uzme baterijsku svetiljku. Ali nije mogao da vidi kako bi se uspeo. Donji kraj vrata bio mu je tik izvan domašaja prstiju.
     A onda se pojavi neka svetlost, slabašni sjaj koji se palio i gasio među drvećem. To je Aabi uzeo baterijsku svetiljku i krenuo u izvidnicu, da ustanovi gde se nalaze; pametan momak. "Aabi!" pozva on prodornim šapatom. Pokušavajući da bolje razabere tačku svetlosti kroz drveće, on nagazi na nešto neobično. Najpre je to opipao čizmom, a zatim spustio ruku, oprezno, budući da nije bilo mudro dirati stvari koje ne možete videti. Nešto vlažno i ljigavo, poput mrtvog pacova. On brže trže ruku, a zatim je spusti malo dalje i napipa - čizmu. Osetio je pod prstima šnir pertli. To mu pred nogama sigurno leži Aabi. Ispao je iz letelice kada se srušila. Pa, i zaslužio je to, sa onim svojim Judinim trikom: pokušajem da pobegne u Central. Dejvidsonu se nije dopao vlažni dodir odeće i kose koje nije mogao da vidi. On se uspravi. Ponovo je spazio svetlost, koju su svaki čas zaklanjala obližnja i udaljena stabla - daleki sjaj koji se micao.
     Dejvidson se maši za futrolu, ali revolvera nije bilo u njoj.
     Držao ga je u ruci, za slučaj da se Aabi i Post uzjogune. Sada ga, međutim, više nije imao. Mora da je gore u helikopteru, zajedno sa baterijskom svetiljkom.
     On čučnu i ostade nepomičan; a onda, najednom, dade se u trk. Nije video kuda ide. Stabla su ga odbacivala sa strane na stranu kako je naletao na njih, a korenje ga je spoplitalo. On izgubi ravnotežu i opruži se koliko je dug, pavši preko gustog grmlja. Pridigavši se na šake i kolena, grozničavo poče da traži neko skrovište. Gole, vlažne grančice zaprečavale su mu put i grebale ga po licu, ali on je uporno napredovao kroz grmlje. Um su mu potpuno zaposeli složeni mirisi truleži i rastinja, uvelog lišća, raspadanja, mladica, paprati, mirisi noći, proleća i kiše. Svetlost ga potpuno obasja. On ugleda stvorce.
     Setio se šta oni rade kada se nađu u opasnosti i šta je Ljubov kazao o tome. Okrenuo se na leđa, zabacio glavu i zaklopio oči. Srce mu je tuklo u grudima.
     Ništa se nije dogodilo.
     Bilo je teško otvoriti oči, ali konačno mu je to pošlo za rukom. Oni su samo stajali oko njega: mnogo njih, između deset i dvadeset. Imali su samo koplja koja su koristili za lov: stvarčice slične igračkama, ali čelična sečiva bila su oštra i bez po muke mogla su vam proći kroz stomak. On ponovo zatvori oči i nastavi nepomično da leži.
     Opet se ništa nije dogodilo.
     Mahnito kucanje srca mu se primirilo i sada je već mogao bolje da misli. Nešto se uskomeša u njemu, nešto što je gotovo ličilo na smeh. Blagi Bože, nisu mu mogli ništa! Kad su ga već izdali sopstveni ljudi i kad ljudska inteligencija više nikako nije mogla da mu pomogne - sve što mu je preostalo bilo je da ih osujeti njihovim sopstvenim trikovima, da se napravi mrtav i tako u njima izazove nagonski refleks koji ih je sprečavao da ubiju nekoga ko je zauzeo taj položaj. Oni su samo stajali unaokolo, mrmljajući nešto između sebe. Nisu mogli da mu naude. Za njih sada kao da je bio bog.
     "Dejvidsone!"
     Morao je ponovo da otvori oči. Baklja od smole, koju je držao jedan od stvoraca, još je gorela, ali sjaj joj je postao nekako bleđi, a i šuma se sada oblila sivilom, ne više zaronjena u onu katranastu tminu. Kako se to dogodilo? Proteklo je svega pet ili deset minuta. Još se teško moglo videti, ali više nije bila noć. Uspeo je da razabere lišće i granje, šumu. Spazio je lice koje ga je posmatralo. Nije imao nikakvu boju u jednoličnom sivilu praskozorja. Unakaženo lice izgledalo je kao ljudsko. Oči su bile kao dve tamne jame.
     "Pustite me da ustanem", reče Dejvidson iznenada, bučnim, promuklim glasom. Drhtao je od studeni zbog dugog ležanja na vlažnoj zemlji. Nije mogao više da leži i posmatra kako ga Selver gleda odozgo.
     Selver ništa nije imao u rukama, ali je zato množina malih vragova oko njega bila naoružana ne samo kopljima, nego i revolverima. Ukradenim iz njegovog skladišta u logoru. On se uspravi i stade. Odeća mu je ledeno prianjala uz pleća i stražnji deo nogu, tako da nikako nije mogao da obuzda drhtanje.
     "Svršimo stvar", reče on. "Brže-brže!"
     Selver ga je samo posmatrao. Sada je morao da podigne pogled kako bi mogao da gleda Dejvidsonu u lice.
     "Da li bi želeo da te sada ubijem?" upita on. Ljubov ga je naučio da tako učtivo govori, razume se; čak se i u glasu prepoznavao Ljubov. Neverovatno.
     "Na meni je da to izaberem, zar ne?"
     "Pa, cele noći si ležao u položaju koji znači da želiš da ti poštedimo život; hoćeš li sad, pak, da umreš?"
     Bol u glavi i stomaku i mržnja prema ovoj užasnoj, maloj nakazi, koja je govorila kao Ljubov i koja ga je bacila u ovu bedu, taj bol i ta mržnja su se spregli i uskomešali mu utrobu i on poče da povraća, gotovo obrvan gađenjem, ali je ipak pokušao da sačuva hrabrost. Iznenada istupi jedan korak i pljunu Selvera u lice.
     Usledila je kratka pauza, a onda Selver, napravivši svojevrsnu plesnu kretnju, uzvrati istom merom. I nasmeja se. I ne preduze ništa da ubije Dejvidsona. Dejvidson obrisa hladnu pljuvačku sa usana.
     "Slušaj, kapetane Dejvidsone", reče stvorac onim mirnim, tihim glasom od koga se Dejvidsonu vrtelo u glavi i obuzimalo ga gađenje, "nas dvojica smo bogovi, ti i ja. Ti si pomračenog uma, a ja nisam siguran da li je i moj pomračen ili nije. Ali bogovi smo. Više neće biti susreta u šumi kao što je sad ovaj među nama. Doneli smo jedan drugome darove kakve bogovi donose. Ti si mi dao tvoj dar: ubijanje pripadnika vlastite vrste, ubistvo. Sada ću ti, koliko to budem mogao, ja dati poklon mog naroda, ali to nije ubijanje. Mislim da nam obojici pada teško da nosimo teret dobijenih poklona. Ti ga, međutim, sam moraš nositi. Tvoji ljudi u Ešsenu kazali su mi da, ako te dovedem tamo, oni će te osuditi i pogubiti po svom zakonu. No, kako ja želim da ti podarim život, neću te odvesti među ostale zatvorenike u Ešsen; a ne mogu te ni pustiti da lutaš šumom, zato što nam nanosiš silnu štetu. Postupićemo, stoga, prema tebi kao prema nekome od nas kada siđe s uma. Prebacićemo te na Rendlep, gde više niko ne živi, i ostaviti tamo."
     Dejvidson se netremice zagleda u stvorca, ne mogavši da odvoji pogled sa njega. Kao da je ovaj delovao na njega nekom hipnotičkom moći. Niko mu ništa nije mogao. "Trebalo je da ti slomim vrat onoga dana kada si nasrnuo na mene", reče on glasom koji je još bio promukao i nejasan.
     "Možda bi tako bilo najbolje", odgovori Selver. "Ali Ljubov te je sprečio u tome. Kao što sada sprečava i mene da te ubijem. Sa ubijanjem je gotovo ovde. I sa sečenjem drveća. Nema više šta da se seče na Rendlepu. Vi to mesto zavete Smetlišno ostrvo. Tvoji ljudi tamo nisu ostavili ni drveta, što znači da nećeš moći da napraviš čamac i odeš odande. Gotovo da ništa više ne raste na Rendlepu, tako da ćemo morati da ti dostavljamo hranu i drvo za ogrev. Tamo nema šta da se ubija. Ni drveća, ni ljudi. Ranije je bilo i drveća i ljudi, ali sada su ostali samo snovi o njima. Mislim da je to pravo mesto za tebe da živiš, budući da moraš da živiš. Možda ćeš tamo naučiti da sanjaš, ali je najverovatnije da ćeš nastaviti stazom svog ludila do kraja. Konačno."
     "Ubij me sada i prekini sa tim vražjim iživljavanjem."
     "Da te ubijem?" ponovi Selver; pogled koji je uputio Dejvidsonu sijao je, veoma jasan i užasan, u osvitu šume. "Ne mogu te ubiti, Dejvidsone. Ti si bog. Moraš to sam da učiniš."
     On se okrenu i udalji, lako i brzo, nestavši u samo nekoliko koraka među sivim stablima.
     Omča skliznu preko Dejvidsonove glave i malo mu se steže oko vrata. Tanka koplja primakoše mu se uz leđa i bokove. Nisu pokušavali da ga ozlede. Mogao je da im se otme, da pobegne, oni se nisu usuđivali da ga ubiju. Sečiva su bila uglačana, u obliku lista, britka poput brijača. Omča ga blago povuče za vrat. On krenu putem kojim su ga poveli.

     8.
     Selver nije video Ljubova veoma dugo. Onaj san otišao je sa njim na Riešvel. Bio je sa njim kada je poslednji put razgovarao sa Dejvidsonom. Zatim je otišao i možda je sada spavao u grobu Ljubovljeve smrti u Ešsenu, budući da nikad nije došao Selveru u pohod u gradu Broteru, gde je ovaj sada živeo.
     Ali kada se veliki brod vratio i kada je on stigao u Ešsen, Ljubov ga je sačekao tamo. Bio je utihao i slabašan, veoma tužan, tako da se stari, tegobni bol ponovo probudio u Selveru.
     Ljubov je ostao uz njega, poput seni u umu, čak i kada se sreo sa ludima iz broda. Bili su to moćni stvorovi; veoma su se razlikovali od svih ostalih ludi koje je poznavao, osim njegovog prijatelja, ali bili su znatno snažniji nego nekada Ljubov.
     Prilično je zaboravio jezik ludi, tako da je u početku pustio sabesednike da govore. Kada se valjano uverio kakvi su oni stvorovi, pružio im je tešku kutiju koju je doneo iz Brotera. "Unutra je Ljubovljev rad", reče on, prisećajući se reči. "Znao je više o nama od ostalih. Naučio je moj jezik i muški govor; sve je to zapisao. Pomalo je shvatio kako mi živimo i sanjamo. Drugima to nije uspelo. Daću vam njegovo delo, ako ga odnesete tamo gde je on želeo.
     Visoki čovek bele kože, Lepenon, imao je ozaren izraz lica dok se zahvaljivao Selveru; kazao mu je da će hartije stvarno biti odnete tamo gde je to Ljubov želeo, kao i da će ih na tom mestu veoma ceniti. To je obradovalo Selvera. Ali zadalo mu je bol kada je morao glasno da izgovori prijateljevo ime, jer Ljubov je i dalje imao gorko-tužan izraz lica kada ga je pogledao u umu. Malo se povukao od ludi i posmatrao ih. Dong, Gose i ostali iz Ešsena stajali su sa petoricom iz broda. Ovi su izgledali čisti i uglačani poput novog železa. Stari kolonisti pustili su da im kosa izraste po licu, tako da su pomalo ličili na ogromne Atšeance crnog krzna. Još su nosili odeću, ali ona je bila dronjava i prljava. Nisu izgledali mršavo, izuzev Starca, koji se uopšte nije oporavio posle Noći Ešsena; ali svi su zajedno ostavljali utisak stvorenja koja su ili izgubljena ili luda.
     Sastanak se odigrao na rubu šume, na području gde, po prećutnom sporazumu, ni žitelji šume ni ludi nisu podizali nastambe, niti su logorovali tokom proteklih godina. Selver i njegovi pratioci smestili su se u senci jednog velikog jasena, koji je stajao izvan okrilja šume. Njegove bobice još su bili samo zeleni čvorići na grančicama, ali je zato imao dugačko i meko lišće, nepostojano, letnjezeleno. Svetlost pod velikom krošnjom bila je blaga i puna senovitih prepleta.
     Ljudi su živo razgovarali među sobom, dolazili i odlazili, da bi konačno jedan prišao jasenovom stablu. Bio je to onaj snažni iz broda, zapovednik. Čučnuo je pored Selvera, ne zatraživši prethodno dozvolu za to, ali i bez ikakve namere da se ophodi neuljudno. "Možemo li malo da popričamo?" upita on.
     "Svakako."
     "Poznato vam je da odvodimo sve Terane. Dovezli smo još jedan brod za njih. Vaš svet više neće biti kolonija."
     "Tu poruku sam čuo u Broteru, kada ste stigli pre tri dana."
     "Hteo sam samo da se uverim da ste shvatili kako je ovo trajno rešenje. Nećemo se vratiti. Vaš svet stavljen je pod okrilje Lige. Prevedeno na vaš jezik, to bi značilo sledeće: mogu vam obećati da niko više neće doći ovde da seče drveće ili da vam uzima zemlju, bar dok Liga bude postojala."
     "Niko od vas više neće doći", reče Selver glasom koji je zazvučao i kao pitanje i kao potvrdni iskaz.
     "Neće. Za pet pokolenja. Niko. A onda će možda stići svega nekoliko ljudi, deset ili dvadeset, ali svakako ne više od dvadeset, da razgovara sa vašim narodom, da proučava vaš svet, kao što su to radili neki od ovih koji su već bili na Atšeu."
     "Naučnici, stručnjaci", reče Selver, a zatim se zadubi u misli nekoliko trenutaka. "Vi donosite odluke tako naprečac, vaši ljudi", ponovo prozbori on glasom koji je mogao da bude i pitanje i iskaz.
     "Ne razumem. "Na zapovednikovom licu pojavi se oprezan izraz.
     "Pa, kažete da niko više neće seći drveće Atšea: i svi prestanete da to činite. Ali vi živite na mnogo mesta. Kada kod nas predvodnica Karača, na primer, izda neko naređenje, ono ne važi i za susedno selo, a jamačno ga neće poslušati svi ljudi na svetu odmah..."
     "Neće, ali to je stoga što vi nemate jednu vladu koja upravlja svima. Ali mi je imamo, sada je imamo, i ja vas uveravam da se njena naređenja izvršavaju. Svi ih izvršavaju i to smesta. Ali čini mi se da sam iz priča koje sam čuo od kolonista ovde razabrao da kada ste vi, Selvere, izdavali naređenja, onda su ih svi, na svakom ostrvu, odmah izvršavali. Kako vam je to uspelo?"
     "U to vreme bio sam bog", reče Selver bezizražajno.
     Kada je zapovednik otišao, prišao je lakim korakom onaj drugi, visoki i beli, i upitao da li bi smeo da sedne u senku drveta. Umeo je da se ophodi i bio je izuzetno mudar. Selver se osećao nelagodno u njegovom prisustvu. Slično Ljubovu, postupao je blago; razumeo bi stvari, ali bi sam ostajao potpuno nedokučiv. Najbolji među njima bili su, naime, u podjednakoj meri neuhvatljivi, nedostupni, kao i najokrutniji. To je i bio razlog što mu je Ljubovljevo prisustvo u umu bilo bolno, dok su mu snovi u kojima je video i dodirivao svoju mrtvu ženu Tele izgledali dragoceni i puni spokojstva.
     "Kada sam bio ovde ranije", reče Lepenon, "sreo sam Raja Ljubova. Gotovo da nisam imao prilike da porazgovaram sa njim, ali sećam se šta je govorio; pročitao sam posle neke njegove tekstove o izučavanju vašeg naroda. Njegov rad, kako vi kažete. U velikoj meri zahvaljujući tom radu Atše je sada slobodan od teranske kolonije. Ta sloboda bila je glavna svrha Ljubovljevog života, mislim. Vi, kao njegov prijatelj, sigurno uviđate da ga smrt nije sprečila da stigne do cilja, da okonča putovanje."
     Selver je sedeo u tišini. Nelagodnost mu se u umu pretvorila u strah. Ovaj je govorio kao Veliki Sanjar.
     Ništa nije uzvratio. "Da li biste mi kazali nešto, Selvere? Nadam se da vas pitanje neće uvrediti. Posle toga, ništa vas više neću pitati... Ovde je bilo mnogo ubijanja: u Smitovom logoru, zatim na ovom mestu, Ešsenu, i konačno u logoru Nova Java, gde je Dejvidson predvodio grupu pobunjenika. To je bilo sve. Nikakvo novo ubijanje posle toga...Je li to tačno? Je li stvarno više nije bilo ubijanja?"
     "Ja nisam ubio Dejvidsona."
     "To nije važno", reče Lepenon, pogrešno ga razumevši; Selver je hteo da kaže da Dejvidson nije mrtav, ali Lepenon je shvatio da je neko drugi ubio Dejvidsona. Uvidevši sa olakšanjem da i ludi mogu da greše. Selver ga nije razuverio.
     "Nije, dakle, bilo novih ubijanja?"
     "Nije. Oni će vam to potvrditi", reče Selver, pokazavši glavom prema pukovniku i Goseu.
     "Mislio sam među tvojim ljudima. Da li su Atšeanci ubijali Atšeance?"
     Selver ne odgovori.
     Nekoliko trenutaka potom on podiže pogled prema Lepenonu, prema njegovom neobičnom licu, belom poput maske Jasenovog Duha, koje se promenilo kada mu je uzvratio pogled.
     "Ponekad dođe neki bog", reče Selver. "On donosi novi način na koji nešto valja raditi, ili neku novu stvar koju treba učiniti. Novu vrstu pevanja, ili novu vrstu smrti. Donosi je preko mosta između sna-vremena i sveta-vremena. Kada to uradi, onda je gotovo. Stvari koje postoje u svetu ne mogu se više vratiti u san, ne mogu se zadržati u snu zidovima ili pretvaranjem. Nema nikave svrhe da se sada pretvaramo kako ne znamo da se međusobno ubijamo."
     Lepenon položi svoju dugačku šaku na Selverovu, tako brzo i blago da je Selver prihvatio dodir kao da ruka nije strančeva. Zeleno-zlatne senke jasenovog lišća podrhtavale su nad njima.
     "Ali ne smete se ni pretvarati da imate razloga da se međusobno ubijate. Ubijanje nikada nema smisla", reče Lepenon, lica podjednako brižnog i tužnog kao Ljubovljevo. "Otići ćemo. Kroz dva dana više nas neće biti ovde. Nijednog. Zauvek. Šume Atšea ponovo će biti kao što su bile ranije."
     Ljubov iziđe iz senki Selverovog uma i reče: "Ja ću biti ovde."
     "Ljubov će biti ovde", reče Selver. "I Dejvidson će biti ovde. Obojica. Možda će posle moje smrti ljudi biti onakvi kakvi su bili pre no što sam se ja rodio, pre no što ste vi došli. Ali sumnjam u to."

PROSTRANIJA OD CARSTAVA I SPORIJA

     Tek tokom ranih decenija postojanja Lige Zemlja je uputila brodove na izuzetno daleka putovanja, preko svih ranijih međa, do zvezda, i još dalje. Oni su tragali za svetovima koje nisu zasejali niti su ih nastanili Osnivači Haina - za istinski tuđinskim svetovima. Svi Poznati svetovi bili su hainskog porekla, a Zemljane je vređalo to što su ih Hainci ne samo osnovali, nego su ih i spasli. Želeli su da se odvoje od porodične matice. Hteli su da pronađu nekog novog. Poput roditelja zamorno punih razumevanja, Hainci su podsticali njihova istraživanja, opskrbljujući ih brodovima i dobrovoljcima, kao što je činilo i nekoliko drugih svetova Lige.
     Svi ti dobrovoljci, koji su ulazili u sastav posade za Krajnja istraživanja, odlikovali su se istom osobenošću: nisu bili sasvim zdrave pameti.
     Uostalom, koja bi se to osoba zdrave pameti upustila u traganje za podacima koji neće biti primljeni narednih pet ili deset stoleća? Smetnje izazvane kosmičkom masom još nisu bile odstranjene u radu ansibla, tako da je trenutno komuniciranje bilo pouzdano samo u dometu od sto dvadeset svetlosnih godina. Istraživači su, dakle, morali računati sa potpunom izdvojenošću. Osim toga, nisu mogli imati nikakvu predstavu o tome šta će ih čekati pri povratku, ako se uopšte vrate. Nijedno normalno ljudsko biće, koje je iskusilo posledice vremenske dilatacije makar i od samo nekoliko decenija na putovanju između svetova Lige, ne bi se dobrovoljno javilo za dvosmernu misiju koja bi potrajala stolećima. Istraživači su bili eskapisti, malo otkačeni. Ćaknuti.
     Desetoro njih ukrcalo se na transporter na kosmodromu Smeming, a onda, tokom tri dana, koliko je trajao prevoz do broda Gum, preduzelo manje ili više nevešte pokušaje da se međusobno upozna. 'Gum' je cetijanski naziv, koji približno odgovara našem 'beba' ili 'mače'. Posadu je sačinjavalo dvoje Cetijanaca, dva Hainca, jedna Beldenka i petoro Zemljana; brod cetijanske proizvodnje iznajmila je vlada Zemlje. Njegova šarolika posada teturavo se ukrcala kroz spojnu cev, idući jedan po jedan, poput uplašenih spermatozoida koji pokušavaju da oplode Vaseljenu. Transporter se odvojio i udaljio, a navigator je stavio Gum u pogon. Brod je treperio nekoliko časova na rubu svemira, udaljen nekoliko stotina miliona milja od kosmodroma Smeming, a onda je naglo nestao.
     Kada se, posle deset časova i dvadeset devet minuta, odnosno dve stotine pedeset šest godina, ponovo pojavio u normalnom svemiru, trebalo je da se nalazi u blizini zvezde KG-E-96651. I odista, zvezda se odmah ukazala u vidu zlatne glave čiode. Negde u okvirima kugle prečnika četiri stotine miliona kilometara takođe se nalazila jedna zelenkasta planeta, Svet 4470, koju je kartografisao neki cetijanski stručnjak. Brod je sada trebalo da pronađu planetu. Ovo nije bilo tako lako kako bi moglo da izgleda, s obzirom na to da je plast sena bio veliki četiri stotine miliona kilometara. Osim toga, Gum nije mogao da se kreće unutrašnjim prostorom jednog planetnog sistema brzinom bliskom svetlosnoj; ukoliko bi to ipak učinio, lako se moglo dogoditi da se i on i zvezda KG-E-96651 i Svet 4470 pretvore u ništavilo. Morao je da puzi, koristeći raketni pogon, brzinom od svega nekoliko stotina hiljada milja na sat. Matematičar-navigator Asnanifoil prilično je tačno znao gde bi planeta trebalo da se nalazi i smatrao je da bi do nje morali da stignu za deset Z-dana. U međuvremenu, članovima Istraživačke ekipe preostalo je da se još bolje upoznaju.
     "Ne podnosim ga", reče Porlok, 'tvrdi' naučnik (hemija, fizika, astronomija, geologija i tome slično), a na brčićima mu se pojaviše mehurići pljuvačke. "Taj čovek je lud. Nikako mi ne ide u glavu kako je mogao da prođe testove za Istraživačku ekipu, izuzev ako ovo nije sračunat ogled iz nesaglasnosti, smišljen na nivou vlade, u kome je nama dodeljena uloga zamorčića."
     "Mi obično koristimo hrčkove i hainske gole", reče učtivo Manon, 'meki' naučnik (psihologija, psihijatrija, antropologija, ekologija i tome slično); bio je to jedan od dvojice Hainaca. "Umesto zamorčića. Treba, međutim, znati da je gospodin Osden odista veoma redak slučaj. U stvari, on je prva osoba koja je potpuno izlečena od Renderovog sindroma, jedne vrste infantilnog autizma, za koju se smatralo da je neizlečiva. Veliki zemaljski psihoanalitičar Hamergeld pretpostavio je da je uzrok autističke uslovljenosti u ovom slučaju supernormalni empatički kapacitet, te je saobrazno tome pripremio prikladnu terapiju. Gospodin Osden je prvi pacijent koji je podvrgnut toj terapiji, u stvari on je živeo sa doktorom Hamergeldom do svoje osamnaeste godine. Terapija se pokazala uspešna."
     "Uspešna?"
     "Pa da. On jamačno više nije austičan."
     "Nije. Sada je nesnosan!"
     "Pa, vidite", reče Manon, blago posmatrajući mrlje od pljuvačke na Porlokovim brčićima, "normalna odbrambeno-agresivna reakcija između stranaca koji se susreću, između vas i gospodina Osdena, recimo, predstavlja nešto čega ste jedva svesni; običaji, maniri, neobraćanje pažnje: sve vam to otupljuje iskonski mehanizam; naučili ste da ga prenebregavate, čak u toj meri da mu odričete svako postojanje. Kao empata, međutim, gospodin Osden to i te kako oseća. Oseća vlastita osećanja, kao i vaša, a uglavnom je teško razlučiti koja su čija. Recimo da postoji normalan elemenat neprijateljstva prema svakom strancu u vašoj emocionalnoj reakciji na njega kada ga sretnete, kao i spontan izraz nedopadanja prema njegovom izgledu, odeći ili načinu rukovanja, svejedno prema čemu. On oseća to nedopadanje. Kako je odviknut od austičke odbrane, pribegava jednom agresivno-odbrambenom mehanizmu, reagujući tako na agresiju koju ste vi nehotice projektovali na njega." Manon je još prilično dugo nastavio da objašnjava.
     "Ništa ne daje čoveku pravo da bude takav nitkov", reče na kraju Porlok.
     "On ne može da nas isključi, zar ne?" upita Harfeks, biolog, drugi Hainac.
     "Stvar je slična slušanju", primeti Olero, pomoćnik 'tvrdog' naučnika, zadubljena u premazivanje noktiju na nožnim prstima fluorescentnim lakom. "Na ušima nema kapaka. Empatija nema dugme za isključivanje. On čuje naša osećanja, želeo to ili ne."
     "A da li zna šta mislimo?" upita Eskvana, inženjer, osvrnuvši se po ostalima, s izrazom istinskog straha na licu.
     "Ne", uzvrati žustro Porlok. "Empatija nije telepatija! Niko nije telepata."
     "Ko zna", reče Manon, osmehnuvši se neupadljivo na svoj način. "Neposredno pre no što sam krenuo sa Haina, stigao je veoma zanimljiv izveštaj sa jednog nedavno otkrivenog sveta; jedan hilfer po imenu Rokanon izvestio je o nečem što izgleda kao naučiva telepatska tehnika koja se koristi kod jedne mutirane hominidne rase; video sam samo sinopsis u HILF biltenu, ali...", i on nastavi da objašnjava. Ostali su već shvatili da mogu da razgovaraju dok traju Manonova duga izlaganja; njemu to kao da nije smetalo, niti mu je promicalo mnogo od onoga što su oni govorili.
     "A zašto nas on mrzi?" upita Eskvana.
     "Niko te ne mrzi, Andere, dušo", reče Olero, namazavši Eskvanin nokat na palcu leve šake fluorescentnim ružičastim prelivom. Inženjera obli rumenilo i on se nelagodno osmehnu. Olero je bila žena tananog izgleda, čisto azijskog porekla, s iznenađujućim glasom, promuklim, dubokim i blagim, poput kakve mlade žabe-bukačice. "Ako mu već smeta naše neprijateljstvo, zašto ga onda samo povećava stalnim napadima i uvredama? Ne mogu reći da imam baš visoko mišljenje o trerepiji doktora Hamergelda, stvarno, Manone; ko zna, možda je bio bolji kao autista..."
     Ona zastade. U glavnu kabinu ušao je Osden.
     Izgledao je kao odran. Koža mu je bila neprirodno bela i tanka, tako da se kroz nju prozirala mreža krvotoka, slična kakvoj izbledeloj putnoj karti sa crvenim i plavim oznakama. Adamova jabučica, mišići koji su mu okruživali usta, kosti i ligamenti zglobova i šaka - sve je to bilo nekako istaknuto, kao da je trebalo da posluži kao primer za čas anatomije. Kosa mu je bila boje blede rđe, slična davno usirenoj krvi. Imao je obrve i trepavice, ali ono što je bilo uočljivo bile su kosti iznad očnih duplji, kapci prošarani kapilarima i bezbojne oči. Nisu to bile crvene oči, jer on nije, zapravo, bio albino, ali ni plave, niti sive; boje su iščilile iz Osdenovih očiju, ostavivši za sobom hladnu, vodoliku bistrinu, beskrajno prodornu. Nikada nikoga nije gledao u oči. Lice mu je bilo lišeno izraza, slično kakvom anatomskom crtežu, ili voštanoj maski.
     "Slažem se", reče on visokim, hrapavim tenorom, "da je čak i autistička povučenost bolja od smoga jevtinih, drugorazrednih osećanja kojima me vi okružujete. Što si sad tako pun mržnje, Porloče? Ne možeš da me podneseš, a? Idi onda i malo upražnjavaj samoerotiku, kao što si to noćas činio, jer ti to poboljšava vibracije. Ko mi je, do vraga, pomerio trake ovde? Ne dirajte moje stvari, niko od vas. Ne dozvoljavam to."
     "Osdene", reče Asnanifoil svojim krupnim, sporim glasom, "zašto si takav nitkov?"
     Ander Eskvana se šćućuri i stavi ruke pred lice. Prepirke su ga plašile. Olero podiže pogled, praznog ali ljubopitljivog izraza lica, kako dolikuje večnom posmatraču.
     "A zašto da ne budem?" upita Osden. Nije gledao Asnanifoila i držao se što je dalje mogao od ostalih u punoj kabini. "Ni u jednom od vas ne postoji razlog koji bi me nagnao da promenim držanje."
     Harfeks, uzdržan i strpljiv čovek, reče: "Razlog je to što ćemo provesti nekoliko godina zajedno. Život će nam svima biti podnošljiv ako..."
     "Zar vam nije jasno da ja ne dajem ni pet para za sve vas?" upita Osden, a zatim uze mikrotrake i iziđe. Eskvana iznenada ode na počinak. Asnanifoil stade da prstima crta strujnice po vazduhu, mrmljajući Obredne proste brojeve. "Ne može se nikako drugačije objasniti njegovo prisustvo na brodu osim kao plod urote zemaljske vlasti. Odmah sam to prozreo. Ova misija osuđena je na propast", prošaputa Harfeks koordinatoru, osvrnuvši se preko ramena. Porlok je nespretno petljao po dugmetu na pantalonama; u očima su mu bile suze. "Kazao sam vam da su svi ludi, ali vi ste mislili da preterujem."
     No, za to je bilo razloga. Članovi ekipe za Krajnja istraživanja očekivali su da će im kolege biti inteligentne, valjano obučene, psihički nestabilne i lično simpatične. Morali su da rade zajedno u tesnim prostorijama i na neprijatnim mestima, tako da je bilo osnovano nadati se da će paranoje, potištenosti, manije, fobije i prinude drugih biti dovoljno blage da omoguće dobre lične odnose, bar tokom pretežnog dela putovanja. Osden je možda inteligentan, ali mu je upućenost u stvari površna, a ličnost katastrofalna. Poslat je u misiju samo zbog svoje jedinstvene nadarenosti, moći empatije: tačnije rečeno, zbog bioempatičke prijemčivosti velikog raspona. Njegov dar nije se odnosio samo na vrstu kojoj je pripadao; bio je u stanju da dokuči osećanja u čuvstva svega što je kadro da oseća. Mogao je da deli pohotu sa belim pacovom, bol sa zgnječenom bubašvabom, fototropiju sa noćnim leptirom. Vlasti su zaključile da će na jednom stranom svetu biti korisno znati da li je bilo šta u blizini sposobno da oseća, a ako je to slučaj, kakva su mu onda osećanja prema članovima misije. Osdenova titula bila je nova. On je predstavljao Senzora ekipe.
     "Šta je osećanje, Osdene?" upita ga jednoga dana Haito Tomiko u glavnoj kabini, pokušavši da iznebuha uspostavi nekakav odnos s njim. "Šta je tačno to što registruješ tvojom empatičkom senzitivnošću?"
     "Drek", uzvrati čovek svojim visokim, razdraženim glasom. "Psihičke izlučevine životinjskog carstva. Ja gacam po vašim ukropinama."
     "Pokušala sam", reče ona, "da saznam neke činjenice."
     Smatrala je da joj je glas zadivljujuće miran.
     "Nisi ti tragala za činjenicama. Pokušala si mene da se domogneš. Uz nešto straha, malo radoznalosti i premnogo odvratnosti. Postupala si kao da prebiraš po crknutom psu da bi videla kako gamižu crvići. Možeš li najzad jednom za svagda utuviti u glavu da ja nikome ne dam da me se dočepa, da želim da me ostavite na miru?" Koža mu je bila išarana crvenim i ljubičastim kapilarima, a glas mu je postao povišen. "Idi i sama se valjaj u svom kalu, ti, žuta kučko!" razdra se on na njeno ćutanje.
     "Smiri se", reče mu ona, i dalje pribrano, ali odmah ga je ostavila i povukla se u svoju kabinu. Razume se, bio je u pravu u pogledu njenih pobuda; pitanje joj je u dobroj meri bilo samo izgovor, puki napor da ga zainteresuje. Ali šta ima lošeg u tome? U trenutku kada je postavila pitanje najviše je osećala blago nepoverenje prema njemu; uglavnom joj ga je bilo žao, tog jadnog, nadmenog, pakosnog nitkova, gospodina Beskoška, kako ga je Olero nazvala. Šta očekuje sa takvim ponašanjem? Ljubav?
     "Mislim da ne može da podnese da ga iko sažaljeva", reče Olero, opružena na donjoj ležaljki, gladeći bradavice.
     "Pa onda ne može da uspostavi nikakav ljudski odnos. Sve što je učinio doktor Hamergeld bilo da mu preokrene autizam..."
     "Jadni frot", reče Olero. "Tomiko, nećeš imati ništa protiv ako Harfeks navrati malo noćas, je l' da?"
     "Zar ne bi mogla da odeš u njegovu kabinu? Dojadilo mi je već da stalno sedim u glavnoj kabini sa tom vražjom oljuštenom repom."
     "Mrziš ga, zar ne? Mislim da on to oseća. Ali spavala sam sa Harfeksom i prošle noći, a Asnanifoil bi mogao da postane ljubomoran, s obzirom na to da dele kabinu. Ovde bi bilo zgodnije."
     "Opsluži ih obojicu", uzvrati Tomiko grubo, zbog uvređenog osećanja čednosti. Njena zemaljska subkultura, ona iz istočne Azije, bila je puritanska; držala je do neporočnosti.
     "Volim jednog na noć", uzvrati Olero bezazleno vedro. Belden, planeta-vrt, nikada nije otkrio neporočnost, kao ni točak za mučenje.
     "Pokušaj onda sa Osdenom", reče Tomiko. Njena lična nestabilnost retko je bila tako bolna kao sada: duboko nepoverenje u samu sebe, koje se ispoljavalo u vidu destruktivizma. Javila se dobrovoljno za ovaj posao zato što, po svoj prilici, nije bilo nikakve vajde od njega.
     Mala Beldenka podiže pogled, držeći četkicu u ruci, dok su joj oči bile širom otvorene. "Tomiko, pokvareno je to što si kazala."
     "Zašto?"
     "Bilo bi to nisko! Osden me ne privlači!"
     "Mislila sam da ti to nije važno", uzvrati Tomiko ravnodušno, premda je znala da nije tako. Ona pokupi neke papire i iziđe iz kabine, primetivši uz put: "Nadam se da ćete ti i Harfeks, odnosno ko već bude, biti gotovi do poslednjeg zvona; umorna sam."
     Olero briznu u plač; suze su joj se slivale na male, pozlaćene bradavice. Lako je plakala. Nasuprot njoj, Tomiko nije zaplakala od kada joj je bilo deset godina.
     Nije to bio srećan brod; ali stvari su krenule nabolje kada su Asnanifoil i njegovi računari ušli u trag Svetu 4470. Bio je to tamnozeleni dragulj, sličan istini na dnu gravitacionog zdenca. Dok su posmatrali kako žadni disk raste, osećanje zajedništva bujalo je među njima. Osdenova sebičnost, njegova sračunata grubost, sada je služila da zbliži ostale. "Možda je", reče Manon, "on upućen u misiju kao gron. Zemljani to nazivaju žrtveni jarac." Niko ovome nije protivslovio, toliko su naprasno postali ljubazni i uviđavni jedni prema drugima.
     Ušli su na orbitu. Nije bilo svetlosti na noćnoj strani, na kontinentima nisu postojale linije i čvorišta nastala radom životinja kadrih da grade.
     "Nema ljudi", promrmlja Harfeks.
     "Razume se da ih nema", odbrusi Osden, koji je imao svoj zaseban video-ekran; glava mu se nalazila u politenskoj vreći. Tvrdio je da plastika prigušuje empatičku buku koju prima od drugih. "Nalazimo se dva svetlosna veka iza granice Hainskog širenja, a preko nje nema ljudi. Nigde. Ne mislite valjda da bi Postanje počinilo istu groznu grešku dva puta?"
     Niko nije obraćao mnogo pažnje na njega; svi su očarano promatrali žadno prostranstvo pod sobom, gde je bilo života, ali ne ljudskog. Predstavljali su otpadnike ljudskog roda, a ono što su videli dole nije bila pustoš, već spokoj. Čak ni Osden nije posmatrao sasvim bezizražajno kao obično; bio je namrgođen.
     Spuštanje u plamenu na more; izviđanje iz vazduha; prizemljenje. Ravnica prekrivena nečim što je ličilo na travu, gusto, zeleno; povijene stabljike okruživale su brod, tarući se o isturene video-kamere i zaprašujući sočiva finim polenom.
     "Izgleda kao čista fitosfera", reče Harfeks. "Osdene, registruješ li bilo šta što oseća?"
     Svi se okrenuše prema Senzoru. On je napustio ekran i upravo sipao čaj u šolju. Nije odgovorio. Retko je odgovarao na pitanja koja su mu rečima upućena.
     Hitinska krutost vojne discipline bila je sasvim neprimerena u ovoj ekipi ludih naučnika; lanac njihovih komandi stajao je negde između parlamentarne procedure i potpuno labavog hijerarhijskog ustrojstva, što bi sigurno sasvim sludilo jednog oficira u redovnoj službi. Prema uputstvenoj odredbi vlasti, međutim, titula Koordinatora dodeljena je doktorki Haito Tomiko i ona je sada prvi put istupila u tom svojstvu. "Gospodine Senzore Osdene", kazala je, "molim vas, odgovorite gospodinu Harfeksu."
     "Kako mogu da 'registrujem' nešto spolja", uzvrati Osden, ne okrenuvši se, "kada se osećanja devetoro neurotičnih hominida motaju oko mene kao crvi u konzervi? Kada budem imao nešto da vam kažem, reći ću vam. Svestan sam svoje odgovornosti kao Senzora. Ukoliko biste, međutim, odlučili da mi ponovo izdate neko naređenje, Koordinatore Haito, smatraću da sam oslobođen svake daljnje odgovornosti."
     "Vrlo dobro, gospodine Senzore. Držim da više neće biti potrebna nikakva naređenja." Tomikin žablji glas bio je pribran, ali Osden kao da se malo trgao, stojeći okrenut leđima prema njoj, kao da ga je silina njene potisnute mržnje fizički gurnula.
     Biologova slutnja pokazala se tačna. Kada su preduzeli ispitivanja, ustanovili su da nema nikakvih životinja, čak ni na nivou mikrosveta. Ovde niko nikoga nije jeo. Svi oblici života bili su fotosintetički ili saprofitni, što znači da su živeli na račun svetlosti ili mrtvih, a ne živih. Biljke: beskrajne biljke, od kojih nijedna nije bila poznata posetiocima iz doma Čovekovog. Beskrajni prelivi i senke zelenog, ljubičastog, rumenog, smeđeg, crvenog. Beskrajne tišine. Jedino se vetar kretao, njišući lišće i listove paparati, topli, šumoreći vetar, ispunjen sporama i polenom, koji je raznosio slatkastu, bledozelenu prašinu po prerijama velikih, tuđinskih trava, vresištima bez vresa, bescvetnim šumama gde nijedna noga nikada nije kročila, niti je neko oko zavirilo. Topli, tužni svet, tužni i vedri. Šetajući se poput izletnika sunčanim ravnicama prekrivenim nečim nalik na papratnjače, istraživači su tiho razgovarali. Znali su da njihovi glasovi remete tišinu staru hiljadu miliona godina, tišinu vetra i lišća, lišća i vetra, koji duva, pa stane, a onda ponovo počne da duva. Tiho su razgovarali; ali budući ljudi, razgovarali su.
     "Siroti, stari Osden", reče Dženi Čong, biolog i tehničar, pilotirajući helimlaznjakom prema kvadrantu severnog pola. "Sva ona haj-faj oprema u njegovoj glavi, a ništa ne prima. Grozno."
     "Kazao mi je da mrzi biljke", reče Olero, zakikotavši se.
     "A čovek bi pomislio da će ih voleti, pošto ga ne gnjave kao mi."
     "Ne mogu da kažem ni da ja preterano ljubim ove biljke", reče Porlok, posmatrajući rumena talasanja šuma severnog pola pod njima. "Ispada na isto. Ovde nema uma. Nema promena. Sam čovek ovde ubrzo bi pošandrcao."
     "Ali sve buja od života", reče Dženi Čong. "A čim je živo, Osden ga mrzi."
     "Nije on, u stvari, tako rđav", reče Olero, velikodušno. Porlok je pogleda postrance i upita: "Jesi li spavala s njim, Olero?"
     Olero briznu u plač i uzviknu: "Baš ste skaredni vi Zemljani!"
     "Ne, nije", reče Dženi Čong spremna na odbranu. "Jesi li ti, Porloče?"
     Hemičar se nelagodno nasmeja: ha, ha, ha. Mrlje pljuvačke pojaviše mu se na brčićima.
     "Osden ne podnosi da ga dodiruju", reče Olero drhtavo. "Jednom sam se slučajno očešala o njega, a on me je odgurnuo kao da sam nešto... kužno. Za njega smo svi samo stvari."
     "Zao je", reče Porlok napetim glasom, koji je začudio dve žene. "Na kraju će upropastiti celu ekipu, doći će je glave njegove sabotaže. Upamtite moje reči. On i nije kadar da živi sa drugim ljudima!"
     Spustili su se na severnom polu. Ponoćno sunce tinjalo je nad niskim brežuljcima. Kratka, suva, zelenkasto-ružičasta trava, slična ugojki, pružala se u svim pravcima, koji su svi vodili prema jugu. Obrvani neverovatnom tišinom, troje Istraživača postaviše uređaje i dadoše se na posao, tri virusa koja se sićušno izvijaju na koži nepomičnog džina.
     Niko nije zvao Osdena da pođe na ovakve izlete kao pilot, fotograf ili zapisničar, a on se nikada dobrovoljno nije javljao, tako da je retko napuštao bivak glavne baze. Vršio je obradu Harfeksovih botaničkih teksonamičkih podataka na brodskim računarima i pomagao je Eskvani, čiji se posao ovde poglavito sastojao u opravljanju i održavanju. Eskvana je počeo prilično dugo da spava, po dvadeset pet ili više časova od trideset dvočasovnog dana, napustivši usred posla opravljanje kakvog radija ili proveravanje upravljačkih kola nekog helimlaznjaka. Koordinator je ostala u bazi jednoga dana radi nadgledanja. Nikoga više nije bilo izuzev Posvet To, koja je bila podložna epileptičkim napadima; Manon ju je uključio danas u terapijsko kolo u stanju preventivne katatonije. Tomiko je podnosila izveštaje u skladišne memorije, držeći na oku Osdena i Eskvanu. Protekla su dva časa.
     "Treba upotrebiti mikroelemenat 860 za taj spoj", reče Eskvana svojim mekim, oklevajućim glasom.
     "Očigledno!"
     "Izvini. Video sam da si stavio 840..."
     "Zameniću ga kada izvadim 860. Kada nešto ne budem umeo, inženjeru, pitaću te za savet."
     Minut kasnije, Tomiko se osvrnu unaokolo. Glave spuštene na sto i sa palcem u ustima, Eskvana je spavao kao top.
     "Osdene."
     Belo lice nije se okrenulo; nije ništa kazao, ali je nestrpljivo stavio do znanja da sluša.
     "Ne možete biti nesvesni Eskvanine osetljivosti."
     "Ne odgovaram za njegove psihopatske reakcije."
     "Ali odgovorni ste za svoje. Eskvana nam je bitan za posao ovde, a vi niste. Ako ne budete kadri da zauzdate svoje neprijateljsko držanje, moraćete potpuno da se okanete ovog čoveka."
     Osden odloži alatke i podiže se. "Sa zadovoljstvom!" reče svojim osvetoljubivim, reskim glasom. "Ti ni slučajno ne možeš da zamisliš kako je to preživljavati Eskvanine iracionalne užase. Deliti njegov grozan kukavičluk, ustuknuti sa njim pred svim i svačim!"
     "Pokušavate li to da opravdate grubost prema njemu? Mislila sam da imate više samopoštovanja." Tomiko oseti kako sva drhti od srdžbe. "Ako vas empatička moć odista nagoni da delite Anderov jad, zašto on nikada ne izazove trunku sažaljenja u vama?"
     "Sažaljenje", reče Osden. "Sažaljenje. Šta ti znaš o sažaljenju?"
     Ona se zagleda u njega, ali on joj ni ovoga puta ne uzvrati pogled.
     "Hoćeš li da ti pretočim u reči ono što sada osećaš prema meni?" upita on. "U stanju sam da to učinim znatno tačnije nego ti. Podjednako sam dobro uvežban da primam ovakve rekcije, kao i da ih podvrgavam analizi. A sada ih odista primam."
     "Ali kako možete očekivati da ću prema vama biti blagonaklona kada se ovako ponašate?"
     "Kakve veze ima to kako se ja ponašam, ti glupa krmačo? Misliš li da to menja nešto na stvari? Misliš li da prosečno ljudsko biće predstavlja bezdani zdenac ljubavi i blagonaklonosti? Mogao sam da biram da li da me mrze ili preziru. Pošto nisam ni žena ni kukavica, želim da me mrze."
     "Koješta. Samosažaljenje. Svaki čovek ima..."
     "Ali ja nisam čovek", reče Osden. "S jedne strane ste svi vi, a sa druge sam ja. Ja sam."
     Zgranuta ovim bezdanim solipsizmom, ona nekoliko trenutaka ostade bez reči; konačno, kada mu se ponovo obratila, bilo je to bez srdžbe ili sažaljenja, naprosto klinički: "Tako se možete uništiti, Osdene."
     "To za tebe, važi, Haito", odbrusi on. "Ja nisam podložan potištenosti; kod mene nema sepukua. Šta želiš da radim ovde?"
     "Idite. Poštedite i sebe i nas. Uzmite vazduhoplov i sabirnik podataka i pođite da brojite biljne vrste. U šumu; Harfeks još nije ni načeo šumu. Odaberite jedno šumsko područje od sto kvadratnih metara, ma gde u granicama radio-dometa. Ali izvan dometa empatije. Javljajte se svakoga dana u 8 i 24 časa."
     Osden je otišao i ništa se nije čulo od njega pet dana izuzev lakonskih signala koje je slao dva puta dnevno, u znak da je sa njim sve u redu. Raspoloženje u bivaku glavne baze promenilo se kao da je na bini novi prizor. Eskvana je ostajao budan i po osamnaest časova. Posvet To pronašla je negde svoj zvezdani leut i na njemu izvodila sama nebeska saglasja (što je Osdena ranije dovodilo u stanje mahnitosti). Manon, Harfeks, Dženi Čong i Tomiko - svi su prestali da uzimaju lekove za smirenje. Porlok je nešto izdestilisao u laboratoriji i to sam ispio. Posle je bio mamuran. Asnanifoil i Posvet To održali su jednu celonoćnu brojčanu epifaniju, tu mističnu orgiju viših matematičara koja predstavlja glavno zadovoljstvo religijske cetijanske duše. Olero je spavala sa svima, posao je dobro napredovao.
     'Tvrdi' naučnik dojuri kao bez duše u glavnu bazu, probijajući se kroz visoke, mesnate stabljike neobičnih trava. "Nešto... u šumi...." Oči su mu bile iskolačene, borio se za dah, brčići i prsti su mu drhtali. "Nešto veliko. Kretalo se, iza mene. Postavljao sam oznaku visine, pognut. Banulo je na mene. Kao da se spustilo sa drveća. Iza mene." Zurio je u ostale neprozirnim očima, punim užasa ili iscrpljenosti.
     "Sedi, Porloče. Smiri se. Polako sad, čujmo sve iz početka. Nešto si video...."
     "Nejasno. Samo kretnju. Svrhovitu. Jedan... ne znam šta je to moglo biti. Nešto što se samo kretalo. U drveću, arborima, kako ih već zovete. Na rubu šume."
     Na Harfeksovom licu pojavi se namrgođen izraz. "Nema ovde ničega što bi moglo da te napadne, Porloče. Ne postoje čak ni mikrozoe. Ne može da bude ni govora o nekoj velikoj životinji."
     "Da nisi možda video kako je neki epifit iznenada pao, kako se oslobodila neka lijana iza tebe?"
     "Ne", reče Porlok. "Spustilo se odozgo na mene, kroz grane, brzo. Kada sam se okrenuo, hitro se povuklo nagore. Proizvelo je izvestan zvuk sličan lomljavi. Kao da je bila neka životinja, sam će ga Bog znati šta! Bilo je veliko... u najmanju ruku kao čovek. Možda crvenkaste boje. Nisam siguran, nisam mogao da vidim."
     "Bio je to Osden", reče Dženi Čong. "Izigravao je Tarzana." Ona se nervozno zakikota, a Tomiko priguši divlji, nehajni smeh. Ali Harfeks se nije smejao.
     "Čovek se oseća nelagodno pod ovim arborima", reče on učtivim, prigušenim glasom. "Zapazio sam to. Možda sam baš zbog toga odustao od daljeg rada u šumama. Postoji izvesno hipnotičko dejstvo u bojama i rasporedu stabljika i grana, naročito u onim zavojitog ustrojstva; a bacači spora rastu tako pravilno razmešteni da se to čini neprirodno. Subjektivno govoreći, meni to ne izgleda odveć prijatno. Pitam se, da li bi možda jedno jače dejstvo ovoga tipa moglo da izazove halucinacije...?"
     Porlok odmahnu glavom, a onda ovlaži usne. "Bilo je tamo", reče on. "Nešto. Kretalo se svrhovito. Pokušalo je da me napadne otpozadi."
     Kada se Osden javio, tačan kao i uvek, u dvadeset četiri časa te noći, Harfeks ga izvesti o Porlokovom doživaljaju. "Jeste li naišli na bilo šta, gospodine Osden, što bi moglo da ide u prilog utisku gospodina Porloka o nekom pokretnom obliku života, kadrom da oseća, u šumi?"
     Ssss, uzvrati radio sadronično. "Nisam. Sranje", reče Osdenov neprijatni glas.
     "Proveli ste u šumi više vremena nego bilo ko od nas", reče Harfeks podjednako ljubazno kao i pre. "Slažete li se sa mojim utiskom da šumska sredina vrši prilično uznemirujuća, a možda i halucinogena dejstva na opažanje?"

     Sss. "Složiću se da je Porlokove moći opažanja lako izbaciti iz koloseka. Ako ga držite u njegovoj laboratoriji, praviće vam manje štete. Ima li još nešto?"
     "Nema za sada", reče Harfeks, a Osden prekide vezu.
     Niko nije mogao da poveruje u Porlokovu priču, ali niko nije mogao ni da je prenebregne. On je bio uveren da je nešto, nešto veliko, pokušalo da ga iznebuha napadne. Teško je bilo to poreći, budući da su se nalazili na tuđinskom svetu, tako da su svi prilikom ulaska u šumu osećali izvesnu zebnju i postajali ispunjeni zlim slutnjama kada bi se obreli pod 'drvećem'. ("Sasvim se mogu nazvati 'drveće'", kazao je Harfeks. "Jer ovo rastinje je upravo to, premda je u isti mah i sasvim različito.") Složili su se da su se osećali nelagodno, ili da su imali utisak da ih nešto otpozadi posmatra.
     "Moraćemo da isteramo stvar na čistinu", reče Porlok i zatraži da bude upućen u šumu kao privremeni pomoćnik biologa, slično Osdenu, da istražuje i osmatra. Olero i Dženi Čong su se dobrovoljno javile, pod uslovom da pođu kao par. Harfeks ih je sve poslao u šumu blizu mesta gde su podigli bivak, prostran predeo koji je prekrivao četiri petine kontinenata D. Uskratio im je lako oružje. Zadržali su se u granicama polukruga prečnika pedeset milja, gde se trenutno nalazio i Osden. Javljali su se dva puta dnevno tokom tri dana. Porlok je izvestio da mu se učinilo da je u magnovenju spazio kako se neko veliko, poluuspravljeno obličje kreće kroz drveće sa druge strane reke; Olero je bila sigurna da je čula kako se nešto kreće blizu šatora tokom druge noći.
     "Nema životinja na ovoj planeti", bio je uporan Harfeks.
     A onda se Osden nije javio narednog jutra.
     Tomiko je čekala nešto manje od jednog časa, a zatim je odletela sa Harfeksom do mesta odakle se Osden javio prethodne noći. Ali dok je helimlaznjak lebdeo iznad mora rumenog lišća, bezgraničnog, neprozirnog, najednom ju je obuzeo panični očaj. "Kako da ga ovde pronađemo?"
     "Izvestio je da se spustio na obalu reke. Potražimo vazduhoplov; sigurno je podigao bivak u blizini letelice, tako da nije mogao daleko da odmakne. Prebrojavanje vrsta prilično je spor posao. Evo reke."
     "A eno i letelice", reče Tomiko, spazivši jarki, neprimereni odblesak usred boja i preliva biljaka. "Hajdemo tamo."
     Podesila je helimlaznjak da lebdi u mestu i izbacila lestve. Spustili su se oboje. More života zaklopilo im se nad glavama.
     Kada je nogama dodirnula tle šume, ona otkači poklopac futrole revolvera; a onda, bacivši pogled prema Harfeksu koji je bio nenaoružan, odluči da za sada ne dira oružje. Ali ruka joj je stalno išla prema njemu. Više nije bilo nikakvog zvuka čim su se odmakli nekoliko metara od spore, smeđe reke, a svetlost je izgledala prigušena. Velika stabla stajala su prilično razmaknuta, na gotovo pravilnim rastojanjima, bezmalo istovetna; kora im je bila meka, ponekad glatka, a ponekad sunđerasta, siva, zelenkasto-smeđa ili smeđa, obavijena puzavicama nalik na užad i ovenčana epifitama; na sve strane su se pružale krute, zapletene pregršti velikog, tamnog lišća, tacnastog oblika, koje je obrazovalo svojevrstan krovni sloj debeo između dvadeset i trideset metara. Tle pod nogama bilo je gipko poput madraca, svaki pedalj prepleten korenjem i posut sitnim rastinjem mesnatog lišća.
     "Evo šatora", reče Tomiko, zaplašena zvukom svog glasa u tom ogromnom zajedništvu bezglasja. U šatoru su se nalazili Osdenova vreća za spavanje, nekoliko knjiga, kutija sa sledovanjima. Trebalo bi da vičemo, da ga dozivamo, pomisli ona, ali to nije čak ni pomenula; ni Harfeks to nije učinio. Stali su da kruže oko šatora, pažljivo držeći jedno drugo na vidiku kroz gusta prisustva, gustu polutamu. Saplela se o Osdenovo telo, na nepunih trideset metara od šatora; u tom pravcu ju je privukao beličasti odblesak ispuštene beležnice. Ležao je licem okrenut prema tlu između dva stabla s ogromnim korenjem. Glava i šake bile su mu prekrivene krvlju, koja je delimično bila zgrušana, a delom još sveže crvena.
     Harfeks se u času stvori kraj nje: njegov bledi, hainski ten izgledao je sasvim zelen u polutami. "Mrtav?"
     "Nije. Udaren je. Tresnut. Otpozadi." Tomiko opipa prstima po krvavoj lobanji, slepoočnicama, potiljku. "Neko oružje ili alatka... mislim da nema preloma."
     Kada je okrenula Osdenovo telo, kako bi mogli da ga podignu, on otvori oči. Ona ga je držala, nagnuvši se tik nad njegovo lice. Blede usne mu se zgrčiše. Nju najednom prože samrtni strah i ona snažno kriknu dva ili tri puta i pokuša da se da u trk, saplićući se i spotićući u strašnoj polutami. Harfeks je uhvati, a na njegov dodir i na zvuk njegovog glasa panika u njoj popusti. "Šta je bilo? Šta je bilo?" ponavljao je on pitanje.
     "Ne znam", projeca ona. Žestoki otkucaji srca i dalje su je potresali i ona nije mogla jasno da vidi. "Strah... ovaj... obuzela me je panika. Kada sam mu videla oči."
     "Oboje smo nervozni. Ne shvatam ovo..."
     "Dobro mi je sada. Pođimo. Moramo se pobrinuti za njega."
     Delajući nerazumno žurno, odvukli su Osdena do obale reke i podigli ga u letelicu pomoću užeta koje su mu vezali ispod mišica; njihao se poput vreće, malo se izvijajući povrh glutinoznog, tamnog mora lišća. Uvukli su ga u helimlaznjak i odmah odleteli. Samo minut kasnije stigli su do otvorene prerije. Tomiko se sva unela u navodni signal. Duboko je udahnula, a zatim joj se oči susretoše sa Harfeksovim.
     "Toliko sam se užasnula da sam se gotovo onesvestila. Nikada mi se to nije dogodilo."
     "I ja sam se... nerazumno prestrašio", reče Hainac; odista je izgledao ostareo i potresen. "Ne toliko kao vi. Ali podjednako nerazumno."
     "To se dogodilo kad sam bila u dodiru sa njim, držeći ga. Izgledalo je za trenutak kao da je svestan."
     "Empatija?... Nadam se da će nam moći reći šta ga je napalo."
     Sličan kakvoj skrhanoj manekenskoj lutki prekrivenoj krvlju i blatom, Osden se nalazio u poluležećem stavu, onako kako su ga sručili na stražnja sedišta, obuzeti mahnitom željom da što pre napuste šumu.
     U bazu su doneli paniku. Uzaludna grubost ovog napada bila je zloslutna i zbunjujuća. S obzirom na to da je Harfeks trvrdoglavo odricao svaku mogućnost postojanja životinjskog života, počele su da se javljaju pomisli o biljkama kadrim da osećaju, o čudovišnoj vegetaciji, psihičkim projekcijama. Prikrivena fobija Dženi Čong ponovo je uzela maha i ona nije bila u stanju da priča ni o čemu drugom izuzev o Mračnim egoima koji su pratili ljude, stalno im se motajući iza leđa. Ona, Olero i Porlok bili su pozvani natrag u bazu, a niko više nije bio sklon da krene u divljinu.
     Osden je izgubio prilično krvi tokom tri ili četiri sata koliko je ležao sam, a udarac i teške kontuzije doveli su ga u stanje šoka i polukome. Kada je izišao iz tog stanja i kada ga je još jedino morila slaba groznica, nekoliko puta je pozvao 'doktora' jadikovnim glasom: "Doktore Hamergeld..." Pošto se sasvim povratio, dva duga dana kasnije, Tomiko je pozvala Harfeksa u svoje odeljenje.
     "Osdene, možete li nam reći šta vas je napalo?"
     Blede oči zacakliše se mimo Harfeksovog lica.
     "Bili ste napadnuti", reče Tomiko blago. Nemirni pogled bio je omraženo poznat, ali ona je bila lekar, dužnost joj je bila da ublažuje boli. "Možda se toga još ne sećate. Nešto vas je napalo. Bili ste u šumi..."
     "Ah!" uzviknu on; oči mu se zacakliše, a crte lica iskriviše. "Šuma... u šumi..."
     "Šta je u šumi?"
     On poče da se bori za dah. Na licu mu se pojavi izraz nešto bistrije svesti. Nekoliko trenutaka kasnije on reče: "Ne znam."
     "Da li ste videli šta vas je napalo?" upita Harfeks.
     "Ne znam."
     "Sada se sećate"
     "Ne znam"
     "Životi svih nas možda zavise od toga. Morate nam reći šta ste videli!"
     "Ne znam", reče Osden, zajecavši od malaksalosti. Bio je preslab da bi sakrio činjenicu da krije odgovor, ali ga ipak nije otkrio. Nedaleko odatle, Porlok je grickao brčiće boje bibera, nastojeći da razabere šta se zbiva u odeljenju. Harfeks se naže nad Osdena i reče: "Ma, kaži nam..." Tomiko je morala fizički da se umeša.
     Harfeks je uspeo da se obuzda uz napor koji je bilo bolno videti. Bez reči je otišao u svoje odeljenje, gde je nesumnjivo uzeo dvostruku ili trostruku dozu sredstava za umirenje. Ostali muškarci i žene, raštrkani po velikom, krhkom zdanju, koje se sastojalo iz dugačke, glavne prostorije i deset odeljenja za spavanje, ništa nisu kazali, ali su im izrazi lica bili potišteni i nervozni. Kao i uvek ranije, Osden ih je i sada držao u šaci. Tomiko spusti pogled na njega, a plima mržnje zapeče je u grlu poput žuči. Ovaj čudovišni egotizam koji se hranio osećanjima drugih, ta apsolutna sebičnost, bili su gori čak i od najodvratnije izobličenosti tela. Kao rođeno čudovište nije trebalo da živi. Nije trebalo da bude živ. Trebalo je da umre. Zašto mu se glava nije sasvim rascopala?
     Dok je tako ležao, opružen i beo, sa bespomoćnim rukama uz bokove, bezbojne oči bile su mu širom otvorene, a iz njihovih uglova tekle su suze. Najednom se trže. "Nemoj", reče slabašnim, hrapavim glasom, pokušavši da podigne ruke kako bi zaštitio glavu. "Nemoj!"
     Ona sede na stolicu na sklapanje pokraj poljskog kreveta i posle nekoliko trenutaka spusti šake na njegove. On pokuša da ih izvuče, ali mu je za to nedostajalo snage.
     Među njima zavlada dugotrajna tišina.
     "Osdene", promrmlja ona najzad, "žao mi je. Veoma mi je žao. Želim ti dobro. Dopusti mi da ti želim dobro, Osdene. Neću da ti naudim. Slušaj, sad shvatam. Bio je to neko od nas. Tako je, zar ne? Ne, ništa ne odgovaraj, reci mi samo ako grešim; ali ne grešim... Razume se da ima životinja na ovoj planeti. Deset životinja. Svejedno mi je ko je bio. To nije važno, zar ne. Maločas sam to mogla i ja da budem. Jasno mi je. Nisam razumela kako je to, Osdene. Nemaš pojma koliko nam je teško da shvatimo... Ali slušaj. Ako bi bila ljubav, umesto mržnje i straha... Zar nikada nije ljubav?"
     "Nije"
     "Zašto? Zašto ne bi bila? Jesu li sva ljudska bića toliko slaba? To je užasno. Ali svejedno, svejedno, ne brini. Budi miran. Bar ovog časa nije mržnja, zar ne? Naklonost bar, brižnost, želja da ti bude dobro. Osećaš to, Osdene? Da li osećaš to?"
     "Među... ostalim stvarima", prozbori on, gotovo nečujno.
     "Buka iz moje podsvesti, pretpostavljam. I svih ostalih u prostoriji... Slušaj, kada smo te našli tamo u šumi, kada sam pokušala da te okrenem, začas kao da si malo došao k svesti i ja sam osetila tvoj užas. U tom trenutku izbezumila sam se od straha. Jeli to što sam iskusila bio tvoj strah od mene?"
     "Nije"
     Šake su joj i dalje počivale na njegovim, a on je sada bio prilično opušten, tonući prema snu, kao bolesnik koji je oslobođen bolova. "Šuma", promrmlja on; jedva je mogla da ga razume. "Boji se."
     Nije ga više zapitkivala, ali je ostavila šaku na njegovoj i posmatrala ga kako tone u san. Znala je šta sama oseća, pa, dakle, i šta on mora da oseća. Bila je sasvim uverena u to: postoji samo jedno osećanje, jedno stanje bića, koje je kadro da se tako potpuno preokrene, da se polarizuje, u jednom trenu. Na Velikom Hainskom doista postoji samo jedna reč, onta, za ljubav i mržnju. Ona, razume se, nije bila zaljubljena u Osdena, stvar uopšte nije bila u tome. Ono što je osećala prema njemu bila je onta, polarizovana mržnja. Držala ga je za ruku i struja je tekla između njih, silan elektricitet dodira, koga se oduvek užasavao. Dok je spavao, prsten mišića oko ustiju, sličan kakvoj anatomskoj karti, popustio je i Tomiko ugleda na njegovom licu ono što niko od njih još nije video, sasvim slabašan, doduše, ali ipak osmeh. Osmeh zgasnu. On nastavi da spava.
     Bio je čvrstog kova; narednog dana se pridigao i bio gladan. Harfeks je želeo da ga ispita, ali Tomiko ga je odvratila. Obesila je list politena preko vrata Osdenovog odelenja, kako je on sam često činio. "Da li ti to odista blokira empatički prijem?" upitala ga je ona, a on je uzvratio suvim, opreznim tonom, koji su sada koristili u međusobnom ophođenju: "Ne."
     "Šta je onda? Upozorenje?"
     "Delimično. Pre talisman. Doktor Hamergeld je smatro da dejstvuje... Možda je odista tako, malčice."
     Bila je ljubav, jednom. Prestrašeno dete, koje se gušilo u plimskim naletima i udarima ogromnih osećanja odraslih, dete koje se davilo i koje je spasao jedan čovek. Čovek ga je naučio da diše, da živi. Čovek koji mu je dao sve, svu zaštitu i ljubav. Otac /majka/ bog: sve. "Jeli još živ?" pitala ga je Tomiko, misleći o Osdenovoj neverovatnoj usamljenosti i neobičnoj okrutnosti velikih doktora. Bila je zapanjena kada je začula njegov usiljen, pritvoran smeh. "Umro je pre najmanje dva i po stoleća", kazao je Osten. "Zar zaboravljaš gde smo, Koordinatore? Svi smo ostavili iza sebe svoje male porodice..."
     Sa druge strane politenske zavese osmoro drugih ljudskih bića na Svetu 4470 besciljno se kretalo. Glasovi su im bili prigušeni i napeti. Eskvana je spavao; Posvet To nalazila se na terapiji; Dženi Čong je pokušavala da tako montira svetiljke u svom odeljenju da ne bacaju nikakvu senku.
     "Svi su zaplašeni", reče Tomiko, zaplašena. "Svi imaju neku zamisao o tome šta te je napalo. Nekakav majmun-krompir, džinovski zubati spanać, šta ti ga ja znam... Čak i Harfeks. Možda si u pravu da ih ne treba nagoniti da uvide. To bi samo pogoršalo stvari, izgubili bi poverenje jedni u druge. Ali zašto smo svi tako labilni, nesposobni da se suočimo sa činjenicama, zašto se tako lako raspadamo kao celina? Jesmo li odista svi sišli s uma?"
     "Uskoro ćemo još više biti."
     "Zašto?"
     "Postoji nešto." On zatvori usta, a mišići usana mu se ukrutiše.
     "Nešto se oseća?"
     "Nekakvo osećanje."
     "U šumi?"
     On klimnu.
     "Pa šta je to, onda...?"
     "Strah." Ponovo je počeo da izgleda napeto i nemirno se kretao. "Kada sam pao, tamo, znaš, nisam odmah izgubio svest. Ili mi se vraćala. Ne znam. Pre će biti da sam bio paralisan."
     "Bio si."
     "Nalazio sam se na tlu. Nisam mogao da ustanem. Lice mi je bilo u prljavštini, u onoj mekanoj plesni od lišća. Bila mi je u nozdrvama i očima. Nisam mogao da se pokrećem. Nisam mogao da vidim. Kao da sam bio u zemlji. Zaronjen u nju, deo nje. Znao sam da sam između dva drveta, iako ih uopšte nisam video. Čini mi se da sam mogao da osetim korenje. Ispod mene, u zemlji, dole pod zemljom. Ruke su mi bile krvave, mogao sam to da osetim, a krv je prljavštinu oko mog lica učinila lepljivom. Osetio sam strah. Rastao je. Kao da su konačno saznali da sam tamo, da ležim na njima, pod njima, među njima, stvar koje su se bojali, ali i sama deo njihovog straha. Nikako nisam mogao prestati da im vraćam natrag strah, a on je rastao, dok ja, međutim, nisam mogao da se pomerim, nisam bio u stanju da se udaljim. Onesvestio bih se, mislim, ali onda me je strah ponovo osvešćivao, a i dalje nisam mogao da se pokrenem. Baš kao ni oni."
     Tomiko oseti hladno kostrešenje kose, pripravljanje aparata užasa. "Oni: ko su oni, Osdene?"
     "Oni, to... ne znam. Strah."
     "O čemu on to priča?" upita Harfeks, pošto ga je Tomiko izvestila o ovom razgovoru. Još nije htela da pusti Harfeksa da ispita Osdena, osećajući da ga mora zaštititi od bure Hainčevih moćnih, prekomerno prigušenih osećanja. Na žalost, ovo je raspirilo prituljen plamen paranoidne zebnje koji je goreo u sirotom Harfeksu i on je pomislio da su se ona i Osden urotili i da skrivaju neku veoma važnu i opasnu činjenicu od ostalih članova ekipe.
     "To je kao kada bi slep čovek pokušao da opiše slona. Osden ništa više od nas nije video ili čuo to... osećanje."
     "Ali iskusio ga je, draga moja Haito", uzvrati Harfeks, jedva obuzdavajući plimu besa. "Ne empatički, već na vlastitoj lobanji. Došlo je, tresnulo ga, mlatnulo nekim tupim predmetom. Zar nije mogao da ga vidi ni krajičkom oka?"
     "A šta bi on to video, Harfekse?" upita Tomiko, ali Harfeks preču njen naglasak; čak je i on odbijao da se suoči sa tom mogućnošću. Strah ulivaju tuđinci. Ubica je neko spolja, stranac, a ne jedan od nas. Zlo nije u meni!
     "Prvi udarac dobro ga je izbacio iz stroja", reče Tomiko pomalo umorno, "tako da ništa nije video. Ali kada je došao k sebi, sam u šumi, osetio je silan strah. Ne svoj vlastiti; bilo je to empatičko dejstvo. Siguran je u to. A taj strah sasvim izvesno nije poticao ni od koga od nas. Prema tome, proishodi da lokalni oblici života nisu sasvim lišeni sposobnosti da osećaju."
     Harfeks je smrknuto pogleda za trenutak. "Pokušavaš da me zaplašiš, Haito. Ne razumem tvoje pobude." On ustade i uputi se ka svom laboratorijskom stolu, koračajući polako i kruto, kao kakav osadesetogodišnjak, a ne dvostruko mlađi čovek.
     Ona se osvrnu po ostalima. Počeo je da je obuzima očaj. Njena nova, krhka i duboka međuzavisna veza sa Osdenom pružala joj je, bila je toga potpuno svesna, izvesnu dodatnu snagu. Ali ako stvar nije mogao da izdrži čak ni Harfeks, ko bi od ostalih to bio u stanju? Porlok i Eskvana bili su nečim zaokupljeni. Postojalo je nešto čudno u vezi sa njihovim položajima. Neko vreme Koordinator nije uspela da razabere šta je to, a onda je shvatila da svi sede licem okrenuti prema obližnjoj šumi. Igrajući šah sa Asnanifoilom, Olero se pomerala na stolici oko stola, sve dok se nije našla gotovo pokraj njega.
     Otišla je do Manona, koji je secirao jedan splet paučastog, smeđeg korenja, i kazala mu da pokuša da ustanovi šta stoji u zaleđu ovakvog ponašanja. On je smesta razabrao u čemu je stvar i uzvratio neubičajeno kratko: "Drže neprijatelja na oku."
     "Kakvog neprijatelja? Šta ti osećaš, Manone?" Najednom joj se javila nada u njega kao u psihologa, na ovom mračnom terenu slutnji i empatija, gde biolozi ne mogu da se snađu.
     "Osećam silnu zebnju zbog ove naročite prostorne usmerenosti. Ali ja nisam empata. Prema tome, zebnja se može objasniti iz ugla jedne posebne stresne situacije, napada, naime, na jednog člana ekipe u šumi, kao i jedne sveukupne stresne situacije, mog prisustva, naime, u potpuno stranoj sredini, za koju arhetipske konotacije reči 'šuma' pružaju neumitnu metaforu."
     Više sati kasnije Tomiko su probudili Osdenovi krici izazvani noćnom morom; Manon ga je primirivao, tako da je ona ponovo uronila u svoje vlastite besputne snove koji su se račvali u tmini. Ujutro se Eskvana nije probudio. Ništa nisu pomogle ni stimulativne droge. Čvrsto je prionuo uz san, klizeći sve dalje i dalje unazad, mrmljajući nešto blago s vremena na vreme, sve dok, potpuno regrediran, nije ostao da leži skupčan na boku, sa palcem pri usnama, nestao.
     "Dva dana, dvoje manje. Deset malih Indijanaca, devet malih Indijanaca..." Bio je to Porlok.
     "A ti si sledeći mali Indijanac", odbrusi mu Dženi Čong. "Idi i ispitaj vlastitu mokraću, Porloče!"
     "Sve će nas oterati u ludilo", reče Porlok, ustavši i mašući levom rukom. "Zar ne osećate to? Blagi Bože, zar ste svi vi gluvi i slepi? Zar ne osećate šta radi, sve te emanacije? Potiču od njega, iz njegove sobe tamo, iz njegovog uma. Sve nas tera u ludilo tim strahom!"
     "Na koga misliš?" upita Asnanifoil, nadnoseći se strmoglavo i kosmato nad sitnog Zemljanina.
     "Moram li da ga imenujem. Osden, onda, Osden! Osden! Šta mislite zašto sam pokušao da ga ubijem? U samoodbrani! Da nas sve spasem! Zato što nećete da uvidite šta nam čini. Sabotirao je misiju tako što nas je navodio da se svađamo, a sada nas tera u ludilo, projektujući strah na nas, tako da ne možemo ni da spavamo ni da mislimo, sličan nekom ogromnom radiju koji ne ispušta nikakav zvuk, ali ipak emituje sve vreme, onemogućujući vam da spavate i mislite. Haito i Harfeks su već pod njegovom kontrolom, ali ostali još mogu da budu spaseni. Morao sam to da učinim!"
     "Nisi se pokazao naročito vešt", reče Osden, stojeći polunag, sav u zavojima, na vratima svog odeljenja. "Sam sam sebe mogao jače da udarim. Do vraga, nisam ja taj zbog koga si obnevideo od straha, Porlače, već nešto tamo, napolju, u šumi!" Porlok preduze bezuspešan pokušaj da nasrne na Osdena, ali ga Asnanifoil zadrža i nastavi da ga drži dok mu je Manon davao injekciju sedativa. Kada ga je pustio, ovaj se na sav glas drao o džinovskim radijima. Ali minut kasnije sedativ je počeo da deluje i on se pridružio blaženoj tišini Eskvane.
     "U redu", reče Harfeks. "A sad ćeš nam reći, Osdene, šta znaš i sve što znaš."
     Osden reče: "Ne znam ništa."
     Izgledao je slomljen i slab. Tomiko ga smesti da sedne pre no što je počeo da govori.
     "Posle tri dana provedena u šumi počeo sam da stičem utisak da povremeno primam izvesna osećanja."
     "Zašto nas nisi izvestio o tome?"
     "Zato što sam počinjano da šizim, kao i svi vi."
     "O tome je takođe trebalo da nas izvestiš."
     "Pozvali biste me natrag u bazu. A to ne bih mogao podneti. Jasno vam je da je moje uključenje u misiju predstavljalo veliku grešku. Nisam sposoban da živim zajedno sa devet neurotičnih osoba u skučenom prostoru. Pogrešio sam što sam se dobrovoljno javio u Istraživačku ekipu, a vlasti su pogrešile što su me prihvatile."
     Niko ništa nije rekao; ali Tomiko je primetila, ovoga puta izvesno, trzaj Osdenovih ramena i grčenje mišića njegovog lica kada je dokučio njihovo gorko slaganje.
     "U svakom slučaju, nisam hteo da se vratim u bazu zato što sam bio znatiželjan. Čak i postajući sve rastrojeniji, kako sam mogao da hvatam empatička dejstva kada nije bilo bića koja bi ih emitovala? Tada nisu bila rđava. Veoma nejasna. Čudna. Poput strujanja vazduha u zatvorenoj prostoriji, nešto što spazite krajičkom oka. Praktično ništa."
     Za trenutak, nosilo ga je njihovo slušanje; oni su slušali, a on im je govorio. Nalazio se potpuno u njhovoj vlasti. Ukoliko im se ne bude dopao, postaće omražen; ukoliko ga budu ismejali, postaće groteskan; ako ga slušaju, pričaće im. Bio je bespomoćno poslušan zahtevima njihovih osećanja, reakcija, raspoloženja. A bilo ih je sedmoro, premnogo da bi izišao nakraj sa svima istovremeno, tako da je stalno morao da oscilira između različitih nahođenja. Nikako nije uspevao da uspostavi saglasje. Čak i dok im je govorio i tako ih držao na okupu, uvek bi nečija pažnja odlutala: Olero je možda mislila da on nije neprivlačan, Harfeks je tragao za krajnjim pobudama njegovih reči, Asnanifoilov um, koji se nije mogao dugo zadržati na konkretnostima, bludio je ka večnom spokoju brojeva, dok je Tomiko rastrojavalo sažaljenje, strah. Osdenov glas zatreperi i on izgubi nit. "Ja... ovaj... mislim da to mora biti drveće", reče on, a onda zaćuta.
     "Nije drveće", uzvrati Harfeks. "Ovo ovde podjednako je lišeno nervnog sistema kao i ono hainskog porekla na Zemlji."
     "Ne vidiš šumu od drveća, kako to kažu na Zemlji", umeša se Manon, nasmešivši se vragolasto; Harfeks se zagleda u njega. "Šta je sa onim čvorastim krenjem koje nas zbunjuje već dvadesetak dana, a?"
     "Pa, šta je sa njim?"
     "Nesumnjivo predstavlja veze. Veze između drveća. Je l' tako? Pretpostavimo sada, iako je sasvim neverovatno, da ne znaš ništa o ustrojstvu životinjskog mozga, a dobiješ na ispitivanje jedan akson ili izdvojenu gliomnu čeliju. Kakvi bi izgledi bili da otkriješ šta je, zapravo, posredi? Da li bi dokučio da je ta ćelija sposobna da oseća?"
     "Ne bih. Zato što ona za to i nije kadra. Pojedinačna ćelija može samo mehanički da reaguje na nadražaj. Ništa više. Da li ti to možda zastupaš hipotezu da su pojedinačna drveta 'ćelije' u svojevrsnom mozgu, Manone?"
     "Ne sasvim. Samo ukazujem na to da su sva ona međusobno povezana, kako spojevima čvorastog korenja, tako i tvojim zelenim epifitima u granama. A ti spojevi su neverovatno složeni i prostrani. Čak i prerijske trave poseduju te spojeve preko korenja, zar ne? Znam dobro da sposobnost osećanja i inteligencija ne predstavljaju predmet, ne možeš ih naći u ćelijama mozga, niti ih izvaditi iz njega radi analize. Posredi je funkcija povezanih ćelija. Na izvestan način to je veza: povezanost. Ne postoji stvarno. Ne pokušavam da kažem da postoji konkretno, opipljivo. Samo pomišljam da bi, možda, Osden bio kadar da opiše to."
     I Osden preuze reč, počevši da govori kao u transu. "Sposobnost osećanja bez čula. Slepo, gluvo, bez nerava, nepokretno. Izvesna nadražljivost, reakcija na dodir. Reakcija na sunce, svetlost, vodu i hemikalije u zemlji, oko korenja. Ništa pojmljivo jednom životinjskom umu. Prisustvo bez uma. Svesnost bića, bez objekta ili subjekta. Nirvana."
     "Ali zašto onda primaš signale straha?" upita Tomiko prigušenim glasom.
     "Ne znam. Ne shvatam kako nastaje svest o objektima, o drugima: neopažajna reakcija... Ali postojala je nelagodnost, danima. A onda, dok sam ležao između dva drveta, a moja krv bila na njihovom korenju..." Osdenovo lice zacakli se od znoja. "Postalo je strah", reče on piskavo, "samo strah."
     "Kada bi takva funkcij postojala", reče Harfeks, "ne bi bila kadra da pojmi neki samopokretni, materijalni entitet, niti da reaguje na njega. Ne bi posedovala ništa veću svest o nama nego što mi 'posedujemo svest' o beskonačnosti."
     "'Tišina tih beskonačnih prostranstava užasava me'", promrmlja Tomiko. "Paskal je bio svestan beskonačnosti. Posredstvom straha."
     "Mi možda", reče Manon, "izgledamo šumi kao šumski požari. Orkani. Opasnosti. Ono što se brzo kreće opasno je za biljku. Sve što je lišeno korena strano je, užasno. A ako je to um, više je nego verovatno da može postati svestan Osdena, čiji je um otvoren za veze sa svim drugim, sve dok je u svesnom stanju, i koji je ležao u bolu... bolu punom straha. Nikakvo čudo što je i ono iskusilo strah..."
     "Ne 'ono'", reče Harfeks, "Ne postoji nikakvo biće, nikakvo ogromno stvorenje, nikakva osoba! U najboljem slučaju može biti reči o funkciji..."
     "Postoji samo strah", reče Osden.
     Svi su zaćutali i to je potrajalo neko vreme; tišina je vladala i spolja.
     "Je li to ono što osećam kako me sve vreme vreba otpozadi?" upita Dženi Čong, skrušeno.
     Osden klimnu. "Svi to osećate, iako ste gluvi. Sa Eskvanom je najteže, zato što on poseduje izvesnu empatičku sposobnost.
     Mogao bi da šalje ako bi bio obučen, ali preslab je, nikada ne bi postao ništa više od medijuma."
     "Slušaj, Osdene", reče Tomiko, "ti možeš da šalješ. Pošalji, onda, poruku... šumi, strahu tamo napolju... reci mu da mu nećemo nauditi. S obzirom na to da on ima, ili predstavlja, neku vrstu čuvstva koje se prevodi u ono što mi iskušujemo kao osećanje, zar ti ne bi mogao da izvršiš prevođenje u suprotnom smeru? Uputi poruku: 'Bezopasni smo i prijateljski nastrojeni'."
     "Moraš znati da niko ne može da emituje lažnu empatičku poruku, Haito. Ne možeš poslati nešto što ne postoji."
     "Ali mi odista ne želimo da mu naudimo, stvarno smo prijateljski nastrojeni."
     "Jesmo li? U šumi, kada ste došli po mene, da li ste bili prijateljski nastrojeni?"
     "Nismo. Bili smo užasnuti. Ali... to je bilo ono, šuma, biljke, ne moj vlastiti strah, zar ne?"
     "U čemu je razlika? Sve si to ti osećala. Zar ne shvataš", Osdenov glas postade razdraženiji, "zašto se vi meni ne dopadate i zašto se ja ne dopadam vama, svima redom? Zar ne uviđate da vam vraćam svako negativno ili agresivno osećanje koje ste mi uputili od časa kada smo se prvi put sreli? Vraćam vam neprijateljstvo sa zahvalnošću. Činim to u samoodbrani. Kao i Porlok. Ovo je, međutim, prava samoodbrana; to je jedina tehnika koju sam razvio kao zamenu za prvobitnu odbranu, potpuno povlačenje od drugih. Na žalost, dolazi do nastajanja zatvorenog kola, koje se samo održava i samo pojačava. Vaša prvobitna reakcija prema meni predstavljala je nagonsku antipatiju prema bogalju. Sada je to, razume se, već mržnja. Zar ne shvatate u čemu je stvar? Šuma-um tamo napolju odašilje samo užas, sada, a to je i jedina poruka koju ja mogu da uputim, jer kad sam izložen užasu, ne mogu da osećam ništa drugo do užas!"
     "Šta nam, onda, valja činiti?" upita Tomiko, a Manon smesta uzvrati: "Premestimo bivak. Na drugi kontinet. Ako i tamo ima biljaka-umova, neće nas tako brzo primetiti, baš kao što nisu ni ove; možda nas čak uopšte neće zapaziti."
     "Bilo bi to silno olakšanje", primeti Osden kruto. Ostali su ga posmatrali sa novom radoznalošću. Otkrio se pred njima, videli su ga onakvog kakav jeste - bespomoćni čovek u stupici. Možda su, kao i Tomiko, uvideli da je sama zamka, njegova grubost i okrutni egoizam, njihova vlastita tvorevina, a ne njegova. Oni su napravili kavez i zatvorili ga u njega... i poput zatvorenog majmuna on je bacio prljavštinu kroz rešetke. Da su mu, prilikom prvog susreta, ponudili poverenje, da su bili dovoljno jaki da mu ponude ljubav, kako bi im onda izgledao?
     Niko, od njih, međutim, nije bio kadar za to, a sada je već suviše kasno. Da je bilo vremena i kada bi bili sami, Tomiko bi verovatno uspela da uspostavi sa njim tanano saglasje osećanja, skladnost poverenja, harmoniju; ali nije bilo vremena, pošto ih je čekao posao koji je valjalo obaviti. Nije bilo dovoljno prostora za uzgajanje jedne tako velike stvari i oni su se morali zadovoljiti naklonošću, sažaljenjem, malom izmenom ljubavi. No, čak joj je i to malo dalo snage, premda za njega nije bilo ni izdaleka dovoljno. Mogla je sada da vidi na njegovom oguljenom licu silnu ozlojeđenost njihovom radoznalošću, pa čak i njenim sažaljenjem.
     "Idi i lezi, rana ti ponovo krvari", reče ona, a on je posluša.
     Narednog jutra su se spakovali, rastopili raspršni hangar i stambena odeljenja, uzleteli Gumom na mehanički pogon i otišli sa druge strane Sveta 4470, preko crvenih i zelenih zemalja i mnogo toplih, zelenih mora. Izabrali su jedno zgodno mesto na kontinentu G: preriju, dvadeset hiljada kvadratnih kilometara prekrivenih travama koje leluja vetar. Nije bilo ni traga od šume u krugu prečnika dve stotine kilometara: ravnica je bila lišena čak i samotnih stabala, odnosno omanjih gajeva. Biljni oblici javljali su se samo u velikim, istovrsnim kolonijama; nikada se nisu mešali, izuzev u slučaju nekih sitnih, sveprisutnih saprofita i nosioca spora. Članovi eklipe naneli su sloj holomelda preko kostura građevina i u smiraj trideset dvočasovnog dana smestili su se u novi bivak. Eskvana je još spavao, a Porlok je i dalje bio pod dejstvom sedativa, ali zato su svi ostali bili veseli. "Ovde se može disati!" stalno su ponavljali.
     Osden se podiže i drhtavo krenu prema vratima; nagnuvši se tu, on pogleda kroz sumrak preko tamnih prostranstava ustalasane trave koja nije bila trava. Osećao se slabašan, slatkast miris polena nošenog vetrom; nije bilo nikakvog drugog zvuka osim blagog, sveprisustnog šuma vetra. Empata je ostao da stoji nepomično i dugo, dok ga je zavoj oko glave malo stezao. Spustila se tama, a sa njom su došle zvezde, svetiljke na prozorima dalekog doma Čovekovog. Vetar je prestao, nije više bilo nikavog zvuka. On stade da osluškuje.
     U dugoj noću Haito Tomiko je osluškivala. Ležala je mirno i slušala krv u svojim arterijama, disanje onih koji su spavali, vetar koji je duvao, protok u tamnim venama, približavanje snova, pojačanje statičkog dejstva zvezda kako je Vaseljena polako umirala, zvuk smrti koja korača. Ona ustade iz postelje i iziđe iz sićušne samoće svog odeljenja. Spavao je jedino Eskvana. Porlok je ležao u ludačkoj košulji, buncajući prigušeno na svom mračnom maternjem jeziku. Olero i Dženi Čong igrale su karte, smrknutih izraza lica. Posvet To nalazila se u niši za terapije, uključena. Asnanifoil je crtao mandalu, Treći obrazac prostih brojeva. Manon i Harfeks sedeli su sa Osdenom.
     Ona zameni zavoje na Osdenovoj glavi. Njegova prava, riđa kosa, na mestima gde nije morala da je obrije, izgledala je neobično. Sada je bila poprskana belim. Ruke su joj drhtale dok je radila. Niko još ništa nije rekao.

     "Kako strah može da bude i ovde?" upita ona, a glas joj odjeknu ravno i lažno u užasnoj tišini.
     "Nije u pitanju samo drveće, nego i trava..."
     "Ali udaljeni smo dvanaeset hiljada kilometar od mesta gde smo se jutros nalazili; ostavili smo ga na suprotnoj strani planete."
     "Sve je to jedno", reče Osden. "Jedna velika, zelena misao. Koliko je potrebno jednoj misli da prevali put sa kraja na kraj tvog mozga?"
     "To ne misli. Nije posredi mišljenje", reče Harfeks, beživotno. "U pitanju je naprosto mreža procesa. Grane, epifitsko rastinje, korenje sa onim čvorastim spojevima među pojedinim stablima: mora da su svi kadri da prenose elektrohemijske impulse. U tom slučaju ne postoje pojedinačne biljke, tačnije govoreći. Čak je i polen deo veze, nesumnjivo, svojevrsna osećajnost preko vetra, koja spaja kontinete. Ali sve je to nepojmljivo. Da cela biosfera planete predstavlja komunikacionu mrežu, osetljivu, iracionalnu, besmrtnu, izdvojenu..."
     "Izdvojenu", ponovi Osden. "U tome je stvar! To je strah! Nije problem u tome što smo pokretni ili skloni razaranju. Posredi je to što smo, naprosto, tu. Mi smo drugi. Nikada ovde nije bilo nikakvih drugih."
     "U pravu si", reče Manon, gotovo šapućući. "Ono nema sebi ravnih. Nema neprijatelja. Nema veza ni sa čim drugim osim sa samim sobom. Zauvek samo."
     "Pa kakva je, onda, funkcija njegove inteligencije u procesu opstanka vrste?"
     "Možda nikakva", reče Osden. "Zašto toliko držiš do teleologije, Harfekse? Zar nisi Hainac? Nije li mera složenosti ujedno i mera večne radosti?"
     Harfeks se nije uhvatio na ovaj mamac. Izgledao je kao da mu nije dobro. "Treba da napustimo ovaj svet", reče on.
     "Sada znaš zašto sam oduvek želeo da se udaljim, da odem od vas", reče Osden uz svojevrsnu morbidnu ljubaznost. "Nije prijatan, zar ne, taj strah drugih...? Da je samo posredi životinjska inteligencija. Mogu da izađem nakraj sa životinjama. Uspevao sam sa kobrama i tigrovima; viša inteligencija ti olakšava stvari. Trebalo je da budem iskorišćen u zoološkom vrtu, a ne u ekipi ljudi... Kada bih samo mogao da iziđem nakraj sa ovim vražjim, glupim krompirom! Kada samo ne bi bio tako sveprisustan...To što hvatam i dalje je više nego strah, znate. A pre no što ga je obuzela panika odlikovalo se... vedrinom. Nisam tada mogao da ga primam, nisam imao pojma koliko je veliko. Znati za ceo dan, uostalom, i celu noć. Sve vetrove i vetromire zajedno. Zimske zvezde i letnje zvezde istovremeno. Imati korene, a nemati neprijatelje. Biti celovit. Shvatate li? Bez ometanja. Bez drugih. Biti jedno..."
     Nikada nije ovako govorio, pomisli Tomiko.
     "Nemaš odbrane protiv njega, Osdene", reče ona. "Ličnost ti se promenila. Podložan si njegovom dejstvu. Možda svi nećemo poludeti, ali ti hoćeš, ako ne odemo."
     Oklevao je za trenutak, a onda podiže pogled prema Tomiko, prvi put se susrevši sa nečijim očima - dug, miran pogled, bistar puput vode.
     "Od kakve mi je koristi ikada bila zdrava pamet?" upita on, podrugljivo. "Ali u pravu si, Haito. Ima u tome nečega."
     "Treba da odemo", promrmlja Harfeks.
     "Ako mu popustim", reče naglas trenutnu misao Osden, "da li bih mogao da uspostavim komunikaciju?"
     "Pretpostavljam", reče Manon hitrim, nervoznim glasom, "da si pod 'popustiti' podrazumevao prestanak vraćanja empatičkih informacija koje primaš od biljke-entiteta: prestanak odbacivanja straha, njegovo asimilovanje. To će te ili smesta ubiti, ili će te vratiti u potpunu psihološku povučenost, autizam."
     "Zašto?" upita Osden. "Njegova poruka je odbacivanje. Ali moje spasenje je odbacivanje. Ono nije inteligentno. Ali ja jesam."
     "Razmere nisu u redu. Šta može samo jedan ljudski mozak da postigne spram nečeg tako ogromnog?"
     "Pojedinačni ljudski mozak kadar je da pojmi ustrojstva čije razmere obuhvataju zvezde i galaksije", reče Tomiko, "a onda da ih protumači kao Ljubav."
     Manon pređe pogledom sa jednog na drugog; Harfeks je ćutao.
     "Bilo bi lakše u šumi", reče Osden. "Ko će od vas da me prebaci?"
     "Kada?"
     "Sada. Pre no što vi doživite nervni slom ili pribegnete nasilju."
     "Ja ću", reče Tomiko.
     "Neće niko od nas", reče Harfeks.
     "Ja ne mogu", reče Manon. "Ja... ovaj... odveć se bojim. Srušio bih letelicu."
     "Povedite i Eskvanu. Ako uspem, on bi mogao da posluži kao medijum."
     "Prihvatete li Senzorov plan, Koordinatore?" upita Harfeks formalno.
     "Da."
     "Ne slažem se, ali ću poći sa vama."
     "Mislim da smo prinuđeni, Harfekse", reče Tomiko, ne skidajući pogled sa Osdenovog lica; ružna, bela maska bila je sada preobražena, požudna poput lica ljubavnika.
     Igrajući karte da bi odvratile misli od ukletih kreveta, od sve većeg straha, Olero i Dženi Čong cvokotale su poput preplašene dece. "Ta stvar, u šumi je, dočepaćete se..."
     "Bojite se mraka?" podsmehnu im se Osden.
     "Ali vidi Eskvanu, Porloka, pa čak i Asnanifoila..."
     "Ne može vam naneti nikakvo zlo. To je samo impuls koji prolazi kroz sinapsu, vetar koji struji kroz granje. Samo noćna mora."
     Uzleteli su u helimlaznjaku; Eskvana, koji je još bio u dubokom snu, nalazio se sklupčan u stražnjem odeljku, Tomiko je pilotirala, a Harfeks i Osden su ćutali, gledajući preda se u očekivanju tamne linije šume preko nejasnog, sivog prostranstva ravnice obasjane sjajem zvezda.
     Približili su se crnoj liniji, prešli je; sada je pod njima bila tama.
     Ona potraži mesto da se spusti, leteći nisko, iako je morala da se bori protiv mahnite želje da se vine što više, da se izbavi odavde, da utekne. Ogromna živost biljke-sveta bila je daleko izrazitija ovde u šumi, a njena panika tukla je u džinovskim, tamnim talasima. Pred njima se najednom ukaza bleda mrlja, ogoljen vrh brežuljka, tek nešto viši od najkrupnijih crnih obličja unaokolo; ne-drveće; ukorenjeno; delovi celine. Ona upravi helimlaznjak prema proplanku i prilično ga nespretno spusti. Ruke na komandnoj palici bile su joj klizave, kao da ih je protrljala hladnim sapunom.
     Oko njih je sada stajala šuma, crnilo u tami.
     Tomiko se šćućuri i zaklopi oče. Eskvana je ječao u snu. Harfeks je disao kratko i čujno; ostao je kruto da sedi čak i kada se Osden nagnuo preko njega da otvori vrata.
     Osden ustade; leđa i glava obavijena zavojima jedva su mu se mogli videti pri slabašnom sjaju kontrolne table, kada je zastao na vratima letelice.
     Tomiko je drhtala. Nije mogla da podigne glavu. "Ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne", šaputala je. "Ne. Ne. Ne."
     Osden je krenuo naglo i tiho, skliznuvši sa vrata u tamu. Trenutak potom nije ga više bilo.
     Dolazim! - reče jedan veliki glas, ne stvorivši nikakav zvuk.
     Tomiko vrisnu. Harfeks se nakašlja; izgledalo je kao da pokušava da ustane, ali nije to učinio.
     Tomiko se poguri i zgrči, sva usredsređena na slepo oko u svojoj utrobi, u središtu svog bića; napolju nije bilo ničeg drugog osim straha.
     A onda prestade.
     Ona podiže glavu; lagano rastavi ruke. Sede uspravno. Noć je bila mrkla, a povrh šume sijale su zvezde. Nije bilo ničeg drugog.
     "Osdene", reče ona, ali nije ispustila nikakv zvuk. Ponovo je progovorila, glasnije, kreket samotne žabe. Nije bilo odgovora.
     A onda poče da uviđa da nešto nije u redu sa Harfeksom. Pokušala je da razabere njegovu glavu u tami, pošto je skliznuo sa sedišta, kada najednom, u mukloj tišini, u mračnom stražnjem odeljku letelice, prozbori jedan glas. "Dobro", reče on. Bio je to Eskvanin glas. Ona hitro uključi unutrašnju rasvetu i ugleda inženjera kako leži zgrčen i usnuo, držeći ruke napola preko usta.
     Usta se ponovo otvoriše. "Sve u redu", reče glas.
     "Osdene..."
     "Sve u redu", reče blagi glas iz Eskvaninih usta.
     "Gde si?"
     Tišina.
     "Vrati se."
     Vetar se dizao. "Ostaću ovde", reče blagi glas.
     "Ne možeš ostati..."
     Tišina.
     "Bićeš sam, Osdene!"
     "Slušaj." Glas je postao slabiji, nerazgovetniji, kao da se gubio u zvuku vetra. "Slušaj. Želim ti dobro."
     Ona ga pozva po imenu, ali nije bilo odgovora. Eskvana je ležao nepomično. Harfeks još nepomičnije.
     "Osdene!" viknu ona, nagnuvši se preko vrata u tamu, dok je tišinu u šumi bića potresao vetar. "Vratiću se. Moram da odvezem Harfeksa u bazu. Vratiću se, Osdene!"
     Tišina i vetar u lišću.
     Završili su propisano istraživanje Sveta 4470, njih osmoro; bio im je potreban još četrdeset jedan dan. Asnanifoil i neka od žena u početku su danju odlazili u šumu, tragajući za Osdenom u području oko ogoljenog brežuljka, premda se Tomiko nije mogla zakleti na koji su se ogoljeni brežuljak spustili one noći u samom srcu i vrtlogu užasa. Ostavili su gomile zaliha za Osdena, hrane dovoljno za pedeset godina, odeće, šatora, alatki. Traganje nije dugo potrajalo; nije bilo načina da se pronađe jedan čovek, ako želi da se krije, u tim beskrajnim lavirintima i mračnim hodnicima, lozasto prepletenim odozgo, sa korenjem odozdo. Možda su prošli nadohvat ruke od njega, uopšte ga ne primetivši.
     Ali on je bio tamo; jer više nije bilo straha.
     Razumna, i ceneći razum još više posle nesnosnog iskustva sa besmrtnim bezumom, Tomiko je pokušala da razumno shvati ono što je Osden učinio, ali reči su joj izmicale kontroli. On je uzeo strah u sebe i, prihvativši ga, prevazišao ga je. Predao je svoje biće tuđincu, čin neopozive predaje koji nije ostavljao mesta ni za kakvo zlo. On je dokučio ljubav Drugog i tako je dobio sebe celoga. Ali ovo nije rečnik razuma.
     Ljudi iz Istraživačke ekipe hodili su pod drveće, kroz ogromne kolonije života, okruženi snenom tišinom, setnim spokojem koji ih je tek upola bi svestan, a sasvim ravnodušan prema njima. Nije bilo časova. Razdaljina je bila nebitna. Kad bismo samo imali dovoljno sveta i vremena... Planeta se okretala između sunčeve svetlosti i velike tame; vetrovi zime i leta raznosili su tanan, bledi polen preko tihih mora.
     Gum se vratio, posle mnogo istraživanja, godina i svetlosnih godina, do onoga što je pre više vekova predstavljalo kosmodrom Smeming. Tamo je još bilo ljudi da prime (sa nevericom) izveštaje ekipe i da zabeleže njene gubitke: biolog Harfeks, umro od straha, i Senzor Osden, ostavljen kao kolonista.

KRALJ ZIME

     Kada se virovi pojave u ravnom toku vremena, a istorija kao da stane da se vrtloži oko neke izbočine iz vode, kako se to već zbiva sa onim neobičnim Sledom u Karhidi, onda se slike pokazuju od velike koristi: snimci koji se mogu načiniti da bi se uporedili roditelj sa detetom, mladi kralj sa starim, snimci koji se isto tako mogu razmeštati i mešati dok godine ravno teku. Jer uprkos zapletima što proishode iz trenutnog međuzvezdanog putovanja brzinama koje su tek nešto manje od svetlosne, vreme se (kako je primetio opunomoćeni Akst) ne vraća, niti se smrti može rugati.
     Stoga, mada je najpoznatija fotografija ona tamna slika što prikazuje jednog mladog kralja kako stoji iznad jednog starog kralja koji leži mrtav u hodniku osvetljenom jedino odsjajima plamtećeg grada u ogledalu, ostavite je načas po strani. Pogledajte prvo snimak samog mladog kralja, ponos nacije, vedru i srećnu dušu u punom naponu dvadeset dve godine; ali, kada je ova slika načinjena, mladi kralj stajala je leđima prislonjena uza zid. Bila je prljava, drhtala je, lice joj je bilo prazno i ludo, jer je izgubila i onu poslednju trunku poverenja u ovaj svet koja se naziva zdrav razum. U svojoj glavi ponavljala je, kao što je to činila satima ili godinama, stalno iznova: "Abdiciraću. Abdiciraću. Abdiciraću." U svojim očima videla je prostorije crvenih zidova u Dvorcu, kule i ulice Erenranga na koje pada sneg, pitome ravnice Zapadnog Područja, bele vrhove Kargava, i odrekla se svega, svog kraljevstva. "Abdiciraću", reče ne baš glasno, a zatim glasno zavika kada joj se još jednom približi osoba odevena u crveno i belo, govoreći: "Veličanstvo! Otkrivena je zavera protiv vas u zanatlijskoj školi", i otpoče prigušeno zujanje. Ona sakri glavu u ruke i prošaputa: "Prestanite, molim vas, prestanite", ali pisak je postajao viši, glasniji, bliži, neumitniji, sve dok nije domašio takvu visinu i silinu da joj je ušao u meso, otkidao živce iz njihovih kanala i naterao joj kosti da poigravaju i klepeću, poskakujući na njegovu melodiju. Ona je poskakivala i uvijala se, gole kosti zategnute na tankim, belim nitima, plakala je suvim suzama i vikala: "Držite ih... Držite ih... Moraju... pogubljeni... Sprečeni... prestanite!"
     Prestalo je.
     Ona se sruši na pod u obliku zveketave, klepetave gomile. Na kakav pod? Ne na crvene keramičke pločice, ne na parket, ne na mokraćom stegnuti cement, već na drveni pod odaje u kuli, maloj spavaćoj sobi kule gde je bila zaštićena, zaštićena od svog roditelja-ljudoždera, hladnog, ludog, nebrižljivog kralja, gde joj je bilo dopušteno da se igra premeštanja uzice sa Piri i da sedi pored ognjišta u Borhubinom toplom krilu, toplom i dubokom poput sna. Osoba odevena u crno došla je čak ovamo, zgrabila joj glavu, podigla je, podigla joj kapke koje je pokušala da spusti na belim, tankim strunama.
     "Ko sam ja?"
     Prazna, crna maska zurila je nadole. Mladi kralj borila se za dah, ridajući, jer posle toga će uslediti gušenje: neće biti u stanju da diše dok ne izgovori ime, ono pravo ime... "Gerer!..." Mogla je da diše. Bilo joj je dozvoljeno da diše. Prepoznala je onog u crnom na vreme.
     "Ko sam ja?" reče jedan drugačiji glas blago i mladi kralj posegnu za tom prisutnošću koja joj je uvek donosila san, počinak, utehu. "Rebade", prošaputa ona, "reci mi šta da radim."
     "Spavajte."
     Poslušala je. San dubok, bez snova, jer bio je stvaran. Snovi naiđoše pred buđenje, sada. Nestvarna, užasna, suva, crvena svetlost smiraja sunca natera je da otvori oči i ona ponovo stade na balkon Dvorca, posmatrajući dole pedeset hiljada crnih jama koje su se otvarale i zatvarale. Iz tih jama izlazila je grčevita provala zvukova, vrisak, ritmičko riganje: njeno ime. Vlastito ime joj je tutnjalo u ušima poput ruganja, poruga. Ona lupi šakama po uskoj, mesinganoj ogradi i povika na njih: "Ućutkaću ja vas." Nije mogla da čuje svoj glas, već samo njihove glasove, nesnosna usta gomile koja ju je mrzela, koja je izvikivala: njeno ime. "Sklonite se, moj kralju", reče jedan blagi glas i Rebade je odvuče sa balkona u ogroman spokoj crvenih zidova dvorane za audijenciju. Vika prestade istog časa. Rebadeov izraz bio je kao i uvek pribran, milosrdan. "Šta ćete sada učiniti?" reče ona svojim nežnim glasom.
     "Ja ću... ja ću abdicirati..."
     "Ne", reče mirno Rebade. "To je pogrešno. Šta ćete sada učiniti?"
     Mladi kralj stajala je bez reči, drhćući. Rebade joj pomože da sedne na železni poljski krevet, jer zidovi behu potamneli, kao što je to često bivalo, i opkolili je kao da se nalazi u maloj ćeliji. "Pozvaćete..."
     "Pozvaću erenranšku stražu. Naložiću im da pucaju u gomilu. Pucaju i ubijaju. Moraju naučiti lekciju." Mladi kralj govorila je užurbano i razgovetno jakim, visokim glasom. Rebade reče: "Vrlo dobro, moj gospodaru, to je mudra odluka! Ispravno. Svakako ćemo uspeti. Postupate ispravno. Imajte poverenja u mene."
     "Imam.Verujem ti. Vodi me odavde", šaputala je mladi kralj, stiskajući Rebadeovu mišicu: ali njen prijatelj se namršti. To nije bilo u redu. Ponovo je odagnala Rebadea i nadu. Rebade je sada odlazila, mirno i žalsno, mada ju je mladi kralj molila da stane, da se vrati, jer buka je lagno ponovo počinjala, jecavo zujanje koje komada um u paramparčad, a osobe u belom i crvenom već su se približavale preko crvenog beskrajnog poda. "Veličanstvo! Otkrivena je zavera protiv vas u zanatlijskoj školi..."

     Niz Staru ulicu luke do ivice vode ulične svetiljke plamtale su šupljikavim sjajem. Stražar Pepenener na svom obilasku bacila je pogled niz taj iskošeni svod svetlosti, ne očekujući ništa, ali je ipak ugledala kako joj se nešto teturavo približava. Pepenerer nije verovala u porngrope, ali videla je jednog porngropa, izmoždenog morem, kako posrće na tankim, paučinastim stopalima, dahtavo uvlačeći suvi vazduh, cvileći... Priče starih mornara namah iščileše iz Pepenererovog uma i ona vide nekog pijanca, manijaka ili žrtvu kako se tetura između vlažnih, sivih zidova skladišta "Hej, tamo! Stoj!" razdra se ona u trku. Pijanac, napola gola i divljeg pogleda, ispusti krik užasa i pokuša da uzmakne, okliznu se na pločniku ulice glatkom od mraza i prostre se koliko je dugačka. Pepenerer izvuče pištolj i pusti snop od pola sekunde za ošamućivanje kako bi samo umirila pijanca; zatim čučnu pored nje, odmota radio i zatraži kola iz zapadne postaje.
     Obe ispružene mišice, mlitave i opuštene na hladnoj kaldrmi, bile su išarane ubodima od injekcija. Nije pijanac; narkoman. Pepenerer omirisa, ali ne oseti smolasti miris orgrevija. Znači, bila je drogirana; lopovi ili neka obredna klanovska osveta. Lopovi ne bi ostavili zlatan prsten na kažiprstu, veoma masivan, izgraviran, širok govoto kao zglavak. Pepenerer se nagnu napred da ga pogleda. Zatim okrenu glavu i osmotri izmoždeno, bezizražajno lice iz profila, naspram kamenja pločnika, jarko osvetljeno sjajem uličnih svetiljki. Ona izvadi jedan novi novčić od četvrt krune iz svoje vrećice i zagleda se u levi profil utisnut u svetao kalaj, a potom ponovo u desni profil utisnut na svetlom, senovitom, hladnom kamenu. A onda, začuvši brujanje električnog automobila koje je skretao iz Dugoputa u Staru ulicu luke, ona ćušnu novčić nazad u vrećicu, promrmljavši sebi u bradu: "Prokleta budalo."
     Kralj Argaven se nalazi u lovu u planimama, u svakom slučaju, već dve nedelje; to je stajalo u svim biltenima.

     "Vidite", reče Hoge, lekar, "možemo pretpostaviti da je podvrgnuta umooblikovanju; ali to nam ne pruža gotovo nikakvo polazište. U Karhidi postoji premnogo stručnjaka za umooblikovanje, baš kao i u Orgoreinu, uostalom. Ne kriminalaca koji imaju dosjee u policiji, već uvaženih mentalista ili lekara kojima su droge legalno dostupne. Ako su uopšte bili vični svom poslu, trebalo bi da su blokirali sve racionalne pristupe do onoga što su joj učinili, tako da sada ništa ne bismo mogli izvući iz nje. Svi tragovi bili bi zapretani, podsticaji sakriveni, tako da jednostavno ne bismo mogli znati kakva pitanja da postavljamo. Nema načina, bez opasnosti da se uništi mozak, pronicanja u sve što je skriveno u njenom umu; čak i pod dejstvom hipnoze i jake droge ne bi sada postojao način da se odele usađene ideje ili osećanja od njenih vlastitih. Možda bi Tuđinci mogli nešto da učine, mada podozrevam da je njihova umonauka tek puko hvalisanje; u svakom slučaju, to nam je sada van domašaja. Postoji samo jedna pouzdana nada."
     "A to je?" upita ravnodušno lord Gerer.
     "Kralj je brza i odlučna. U početku, pre no što su je slomili, možda je znala šta čine s njom, pa je tako uspostavila izvesnu blokadu ili otpor, ostavila sebi izvesnu mogućnost uzmaka..."
     Dok je Hoge govorila, njen prigušen glas polako je gubio prizvuk samouverenosti, da bi konačno zamro u tišini visoke, crvene, tmaste prostorije. Nije izvukla nikakav odgovor iz starog Gerera koja je stajala, odevena u crno, ispred vatre.
     Temperatura te odaje u kraljevskom Dvorcu bila je dvanaest stepeni na mestu gde je stajao lord Gerer, a pet stepeni na pola puta između dva velika ognjišta; napolju je padao sneg, bio je to blagi dan sa temperaturom svega nekoliko stepeni ispod tačke mržnjenja. Proleće je stiglo na Zimu. Vatre na oba kraja odaje pucketale su crvene i zlatne, proždirući trupce debele poput bedara. Veličanstvenost, opora raskoš, brzi sjaj ognjišta, vatrometi, munje, meteori, vulkani; takve stvari zadovoljavale su žitelje Karhide na svetu zvanom Zima. Ali, sem u arktičkim kolonijama iznad trideset petog uporednika, nikada nisu uveli centralno grejanje ni u jednu zgradu, za mnogih vekova svog tehnološkog doba. Udobnost je kod njih bila retka, dobrodošla, netražena; dar poput radosti.
     Kraljev lični sluga, koja je sedela pored postelje, okrenula se prema lekaru i Lordu Kancelaru, mada ništa nije prozborila. Njih dve u isti mah pređoše odaju. Na širokoj, tvrdoj postelji, visoko na pozlaćenim stubovima, teškoj od ukrašenih, crvenih pokrivača i krevetskih prekrivki, ležalo je kraljevo telo, gotovo na nivou njihovih očiju. Gereru se učini da je to brod koji se nepomično suprotstavlja brzoj navali tame, noseći mladog kralja u seni, užase, godine. Zatim, na vlastiti užas, stari kancelar vide da su Argavenove oči otvorene, zagledane kroz prozore napola prekrivene zastorima, u zvezde.
     Gerer se plašila ludila; maloumnosti; ni sama nije znala čega se bojala. Hoge ju je upozorila: "Kralj se neće ponašati 'normalno', lorde Gerer. Pretrpela je trinaest dana mučenja, zastršivanja, iscrpljivanja i manipulisanja umom. Došlo je možda do oštećenja mozga, a sigurno će biti i uzgrednih, naknadnih posledica drogiranja." Ni strah ni upozorenje nisu mogli da spreče šok. Argavenove sjajne, umorne oči okrenuše se ka Gereru i za trenutak zaustaviše na njoj svoj prazni pogled; a onda je razabraše. I Gerer, mada nije mogla da vidi odsjaj crne maske, ugledala je mržnju, užas, videla je svog mladog kralja, beskrajno voljenog, kako se bori za vazduh u slaboumnom užasu; otima slugi, Hogeu, svom svojom slabošću u naporu da pobegne, da umakne od Gerera.
     Stojeći u hladnom središtu odaje, gde ju je uzglavlje okvira postelje, nalik na brodski pramac, skrivalo do kralja, Gerer ih je čula kako umiruju Argavena i ponovo je poležu. Argavenov glas zvučao je piskavo, detinje, plačljivo. Tako je stari kralj Emran govorila na vrhuncu svog ludila, detinjim glasom. Zatim tišina i buktanje dve velike vatre.
     Korgri, kraljev telohanitelj, zevnu i protrlja oči. Hoge odmeri neku tečnost iz bočice u špric. Gerer je stajala očajna. Moje dete, moj kralju, šta su ti učinili! Toliko poverenje, toliko obećanje, izgubljeno, izgubljeno. I tako je ona koja je ličila na kakvu gromadu od napola isklesanog crnog kamena, težak, obazriv, neuglađen dvoranin, jadikovala i bila obrvana uzbuđenjem, budući da su joj ljubav i služenje mladom kralju predstavljali najvažnije stvari na svetu.
     Argaven prozbori glasno: "Moje dete..."
     Gerer se trgnu, osetivši da su te reči istrgnute iz njenog vlastitog uma; ali Hoge, koju nije mučila ljubav, shvati i reče nežno Argavenu: "Princ Emran je dobro, moj gospodaru. Ona je sa svojim ađutantima u zamku Varever. U stalnoj smo vezi. Tamo je sve u redu."
     Gerer ču kraljevo oporo disanje i malo se primače postelji, mada je i dalje ostala van domašaja njenog pogleda, iza visokog uzglavlja.
     "Bila sam bolesna?"
     "Još se niste oporavili", reče lekar blago.
     "Gde..."
     "U vašoj odaji, u Dvorcu, u Erenrangu."
     Ali Gereer, prišavši još jedan korak, mada ne kralju na oči, reče: "Ne znamo gde ste bili."
     Hogeovo glatko lice se namrgodi, ali iako je bila lekar, te tako na svoj način vladar nad svima njima, ipak se nije usudila da svoju namrgođenost upravi na Lorda Kancelara. Gererov glas kao da nije uznemirio kralja koji postavi još jedno pitanje ili dva, razumno i sažeto, a zatim ostade mirno da leži. A onda sluga Korgri, koja je sedela sa njom od kada je donesena u Dvorac (sinoć, u potaji, na sporedna vrata, poput sramnog samoubice iz poslednje vladavine, ali sve obrnuto), Korgri počini nešto što je bilo ravno veleizdaji: nagnuta napred na svom visokom tronošcu, dozvolila je da joj glava klone na ivicu postelje i da utone u san. Stražar na vratima ustupi mesto novom stražaru, razmenivši s ovim nekoliko reči šapatom. Službenici dođoše i primiše najnoviji bilten za javnost o stanju kraljevog zdravlja, takođe šapatom. Kod kralja su se, dok se nalazio na odmoru na Visokom Kargavu, javili simptomi groznice i stoga je bila primorana da se hitno vrati u Erenrang i sada se zadovoljavajuće oporavlja, i tako dalje. Lekar Hoge rem ir Hogereme u dvorcu dao je sledeću izjavu, i tako dalje, i tako dalje. "Neka bi se Točak okrenuo za našeg kralja", govorili su svečano ljudi u seoskim kućama, paleći vatre u oltarima-ognjištima, na šta su stariji koji su sedeli uz vatru uzvraćali: "To je od njenog noćnog lunjanja po gradu i veranja po planinama, sve same ludorije." Ali ostavljali bi uključen radio kako ne bi propustili naredni bilten. Veliki broj ljudi došao je i otišao, dangubio i čavrljao ovog dana na trgu ispred Dvorca, posmatrajući one koji su ulazili i izlazili, posmatrajući prazan balkon; još ih je bilo nekoliko stotina tamo dole, koji su strpljivo stajali unaokolo, na snegu. Argaven XVII bila je omiljena u svojoj oblasti. Posle mračne okrutnosti iz vladavine kralja Emrana, koja se završila u senci ludila i bankrotstvom zemlje, došla je ona: nepredvidljiva, otmena, mlada, sklona svakojakim promenama, bistrog uma, prepredena, a ipak velikodušna. Posedovala je vatru, sjaj koji su pristajali njenom narodu. Predstavljala je silu i središte jednog novog doba: konačno, jedan pravi kralj za pravo kraljevstvo.
     "Gerere."
     Bio je to kraljev glas i Gerer ukočeno pohita kroz toplotu i hladnoću velike odaje, kroz svetlost vatre i tame.
     Argaven se pridizala. Ruke su joj se tresle, a dah zastajao u grlu, oči su joj plamtele preko tamnog vazduha na Gerera. Pored njene leve ruke, na kojoj se nalazi kraljevski prsten dinastije Harge, ležalo je lice usnulog sluge, nemarno, ozareno. "Gerere", reče kralj s mukom i jasno, "sazovi veće. Reci im da ću abdicirati." Tako grubo, tako jednostavno? Sve droge, zastrašivanje, hipnoza, parahipnoza, stimulacija neurona, nadraživanje sinapse, lokalni udari koje je Hoge bio opisao, da bi se postiglo ovo? Ali ubeđivanje mora pričekati. Moraju dobiti na vremenu. "Moj gospodaru, kada vam se snaga vrati..."
     "Sada. Gerere, sazovi veće!"
     A tada puče, poput tetive luka, i poče da muca u besu od straha koji nije pronašao smisao ni snagu da se zadrži unutra, a njen verni sluga još je spavala pored nje, gluva.

     Na sledećoj slici stvari kreću nabolje, izgleda. Evo kralja Argavena XVII, dobrog zdravlja i u dobroj odeći, kako završava obilan doručak. Razgovara sa najbližih desetak od četrdeset ili pedeset ljudi koji jedu s njom ili je služe (izuzetnost je kraljevska povlastica, ali retko i zasebnost), dok su ostali pod velikodušnim plaštem njene milosti. Kao što su svi rekli, ponovo liči na sebe. Međutim, možda ipak ne liči potpuno na sebe; nešto nedostaje: mladalačku ozarenost, samopouzdanje, zamenilo je jedno slično, ali manje ospokojavajuće svojstvo, neka vrsta lakomislenosti. Iz nje se ona uzdiže dosetkama i toplinom, ali joj se uvek iznova potčinjava, toj tami koja je upija i čini je lakomislenom; strah, bol, rešenost?
     Gospodin mobil Akst, opunomoćeni ambasador Ekumena poznatih svetova na Zimi, koji je proveo poslednjih šest dana na putu, pokušavajući da vozi električni auto brže od pedeset kilometara na čas, iz Mišnorija, u Orgoreinu, do Erenranga, u Karhidi, prespavao je doručak pa tako stigao u dvoranu za audijenciju na vreme, ali gladan. Stari poglavar veća, kraljev rođak Gerer rem ir Verhen, sreo je Tuđinca na vratima velike dvorane i pozdravio ga višesložnom učtivošću Karhiđanja. Opunomoćeni je uzvratio što je bolje umeo, razabravši ispod rečitosti Gererovu želju da mu nešto saopšti.
     "Rečeno mi je da se kralj odlično oporavila", primeti on, "i svim srcem se nadam da je to tačno."
     "Nije", reče stari kancelar čiji glas odjednom postade tup i jednoličan. "Gospodine Akst, govorim vam ovo imajući poverenja u vas; nema u Karhidi ni desetoro ljudi koji znaju istinu. Nije se oporavila. Uopšte nije bila bolesna."
     Akst klimnu. Razuma se, kolale su glasine.
     "Ona bi ponekad noću išla sama gradom u pučkoj odeći, šetala, razgovarala sa neznancima. Pritisci kraljevanja... vrlo je mlada." Gerer zastade na trenutak, boreći se s nekim potisnutim osećanjem. "Jedne noći, pre šest nedelja, nije se vratila. U zoru je meni i drugom lordu predata poruka. Ako obelodanimo njen nestanak, biće ubijena; ukoliko sačekamo pola meseca u miru, biće vraćena nepovređena. Ćutali smo, lagali veće, razastirali lažne vesti. Trinaeste noći pronađena je kako luta gradom. Bila je drogirana i umooblikovana. Ne znamo koji neprijatelj ili koja klika stoje iza toga. Moramo delati u potpunoj tajnosti; ne smemo narušiti poverenje naroda u nju, njeno vlastito poverenje u sebe. Teško je: ničeg se ne seća. Ali jasno je šta su učinili. Slomili su joj volju i potčinili joj um samo jednoj stvari. Veruje da mora da abdicira."
     Glas ostade nizak i ravan; samo su oči odavale strepnju. Okrenuvši se iznenada, opunomoćeni razabra odraz te strepnje i u očima mladog kralja.
     "Držite audijenciju umesto mene, rođače?"
     Argaven se nasmešila, ali otrovno. Stari kancelar se ravnodušno izvinio, poklonio, otišao, jedna strpljiva, nezgrapna prilika koja se smanjivala udaljujući se dugačkim hodnikom.
     Argaven ispruži obe šake prema oponomoćenom u znak pozdrava među jednakima, jer je u Karhidi Ekumen bio priznat za sestrinsko kraljevstvo, mada ga nijedna živa duša nije videla. Ali njene reči nisu predstavljale uglađeno ophođenje kakvo je Akst očekivao. Sve što je izgovorila, i to žustro, bilo je: "Konačno!"
     "Krenuo sam čim sam primio vašu poruku. Putevi su još zaleđeni u istočnom Orgoreinu i Zapadnom Području, pa nisam mogao brže. Ali bilo mi je drago što dolazim. Takođe što odlazim odande." Akst se nasmeja rekavši ovo, jer su on i mladi kralj uživali u međusobnoj iskrenosti. Čekao je da otkrije šta je u sebi krila Argavenova dobrodošlica, posmatrajući sa izvesnom razdraganošću živahno, divno, androgeno lice.
     "U Orgoreinu se kote licemeri kao što se u lešu kote crvi, kako je to primetio jedan od mojih predaka. Drago mi je što smatrate da je vazduh svežiji ovde, u Karhidi. Dođite ovamo. Gerer vam je kazala da sam bila oteta i sve ostalo? Da. Sve se desilo prema starim pravilima. Otmica je u svemu formalan čin. Da je to izvela jedna od grupa protiv Tuđinaca, koje smatraju da Ekumen namerava da porobi ovaj svet, mogli su da prenebregnu pravila; mislim da je to bila jedna od starih klanovskih klika koja se nada da će zadobiti moć preko mene, moć koju su posedovale za vreme poslednje vladavine. Ali ne znamo, još. Čudno je znati da si bio s njima licem u lice, pa ipak ih ne možeš prepoznati; ko zna da li viđam ta lica svakodnevno? No, nema koristi od takvih razmišljanja. Izbrisali su sve tragove. Sigurna sam u jedno. Oni mi nisu rekli da moram da abdiciram."
     Ona i opunomoćeni išli su jedno uz drugo dugačkom, veoma visokom odajom prema uzvišenju sa stolicama na suprotnom kraju. Prozori su bili tek nešto veći od proreza, što je bilo uobičajeno na ovom hladnom svetu; crvenkasto-žute pruge sunčeve svetlosti dopirale su iz njih dijagonalno na crveno popločan pod, tmaste i bleštave u Akstovim očima. On podiže pogled prema licu mladog kralja u tom prigušenom, pokretnom sjaju. "Ko je, onda?"
     "Ja."
     "Kada, moj gospodaru, i zašto?"
     "Kada su me se dočepali, kada su počeli da me oblikuju kako bih odgovarala njihovom kalupu i kako bih igrala njihovu igru. Zašto? Da se ne bih uklopila u njihov kalup i da ne bih igrala njihovu igru! Čujte, lorde Akste, da su me želeli mrtvu, ubili bi me. Žele me živu, da vladam, da budem kralj. Kao takva treba da sledim naređenja utisnuta u moj mozak, da dosegnem za njih njihove ciljeve. Ja sam njihovo oruđe, mašina koja čeka da se okrene prekidač. Jedini način da se to spreči jeste... da se odbaci mašina."
     Akst je brzo shvatao, budući da je to bila osnovna odlika jednog mobila Ekumena; pored toga, ophođenje i običaji Karhide, potresi i bune tog živopisnog kraljevstva, bili su mu dobro poznati. Mada je Zima bila udaljena, kako u prostoru tako i u psihologiji svojih stanovnika, od ostalog dela ljudskog roda, ipak se njena vodeća nacija, Karhida, pokazala kao odani član Ekumena. O Akstovim izveštajima raspravljalo se u središnim većima Ekumena, osamdeset svetlosnih godina odavde; ravnoteža Celine počiva u svim njenim delovima. Akst reče, kada su seli na velike, tvrde stolice na uzvišenju ispred vatre, "Ali ako abdicirate, onda ne moraju da okrenu i prekidač."
     " Mislite, zato što ću ostaviti svoje dete kao naslednika i jednog namesnika po sopstevnom izboru?"
     "Možda su", reče obazrivo Akst, "oni ti koji su izabrali namesnika umesto vas."
     Kralj se namršti. "Mislim da nisu", reče ona.
     "Koga ste nameravali da imenujete?"
     Nastupi duga pauza. Akst vide kako se mišići na Argavenovom vratu pomeraju, kao da se borila da oblikuje reč, ime, pored blokade, oporo grčenje; konačno izusti, iznuđenim, davljeničkim šapatom: "Gerera."
     Akst klimnu zbunjen. Gerer je služio kao namesnik godinu dana posle Emranove smrti, a pre Argavenovog stupanja na presto; bilo mu je poznato njeno poštenje i krajnja odanost mladom kralju. "Gerer ne služi nijednoj kliki!" reče on.
     Argaven zatrese glavom. Izgledala je iscrpljena. Posle izvesnog vremena uzvrati: "Može li nauka vaših ljudi da rasčini ono što mi je učinjeno, lorde Akste?"
     "Možda. U institutu na Olulu. Ali ako noćas pošaljem po specijalistu, on će ovamo stići kroz dvadeset četiri godine. Sigurni ste, znači, da je vaša odluka da abdicirate bila..." Ali jedan sluga, ušavši na bočna vrata iza njih, postavi mali sto pored opunomoćenog i ispuni ga voćem, kriškama hlebne jabuke i srebrnim vrčem piva. Argaven je primetila da joj je gost propustio doručak. Mada se jelo na Zimi uglavnom sastojalo od povrća, i to presnog, te je za Aksta bilo bezukusno, on se zahvalno prihvatio obeda; a kako nije bilo dolično voditi ozbiljne razgovore za vreme jela, Argaven skrenu na opšte teme.
     "Jednom ste kazali, lorde Akste, iako sam toliko različita od vas, iako je moj narod toliko različit od vašeg, da smo mi ipak krvni srodnici. Da li je to bila moralna ili materijalna činjenica?"
     Akst se nasmeši na to tipično karhidsko pravljenje razlike. "I jedno i drugo, moj gospodaru. Koliko znamo, a to je tek sićušan ugao prašnjavog prostora pod kapom vaseljenskom, sva stvorenja na koja smo naišli ljudska su bića. Ali srodstvo seže u prošlost milion godina pa i više, do pradoba Haina. Drevni Hainci nastanili su stotinu svetova."
     "Mi nazivamo vreme pre no što je moja dinastija zavladala Karhidom 'drevno'. Pre sedam stotina godina!"
     "I mi nazivamo 'drevno' Doba Neprijatelja, a to je bilo pre manje od šest stotina godina. Vreme se razvlači i skuplja; menja se sa okom, sa starošću, sa zvezdom; čini sve sem što se ne vraća - niti ponavlja."
     "Znači, san Ekumena je da ponovo vaspostavi to drevno zajedništvo; da ponovo okupi sve narode sa svih svetova u jedno ognjište?"
     Akst klimnu, žvaćući hlebnu jabuku. "Da se bar među njih utka izvestan sklad. Život voli da upoznaje sebe, do najudaljenijih granica; njegovo zadovoljstvo je da obujmi složenost. Naša različitost je naša lepota. Svi ti svetovi i različiti oblici i načini umova, života i tela na njima - zajedno bi tvorili veličanstveni sklad."
     "Nijedan sklad ne traje dugo", reče mladi kralj.
     "Nikada nijedan nije postignut", uzvrati opunomoćeni. "Zadovoljstvo je u nastojanju." On iskapi vrč i obrisa prste u salvetu od upredene trave.
     "To je bilo zadovljstvo koje mi je pripadalo kao kralju", reče Argaven. "Gotovo je s tim."
     "Da li bi..."
     "Gotovo je. Verujte mi. Zadržaću vas ovde, lorde Akste, dok mi budete verovali. Potrebna mi je vaša pomoć. Vi ste figura na koju su učesnici u igri zaboravili! Morate mi pomoći. Ne mogu da abdiciram protiv volje veća. Oni će odbiti moju abdikaciju, primoraće me da vladam, a ako vladam, služim neprijateljima! Ukoliko mi ne pomognete, moraću da se ubijem. " Govorila je potpuno staloženo i razložno; ali Akst je znao koliko i samo pominjanje samoubistva, tog čina dostojnog krajnjeg prezira, staje jednog Karhiđanina.
     "Na ovaj ili onaj način", reče mladi kralj.
     Opunomoćeni se još više uvi u svoj teški ogrtač; bilo mu je hladno. Bilo mu je ovde hladno već sedam godina. "Moj gospodaru", reče on, "ja sam tuđinac na vašem svetu, sa šačicom pomoćnika i jednom malom napravom pomoću koje mogu da razgovaram sa drugim tuđincima na udaljenim svetovima. Predstavljam moć, svakako, ali je ne posedujem. Kako bih ja vama mogao pomoći?"
     "Imate brod na ostrvu Horden."
     "Ah. Toga sam se plašio", reče opunomoćeni, uzdahnuvši. "Gospodaru Argavene, taj brod je podešen da ide na Olul, udaljen dvadeset četiri svetlosne godine. Znate li šta to znači?"
     "Da pobegnem iz svog vremena, u kome sam postala oruđe zla."
     "Nema bekstva", uzvrati Akst sa iznenadnom žestinom u glasu. "Ne, moj gospodaru. Oprostite mi. To je nemoguće. Ne mogu da pristanem..."

     Ledena kiša proleća dobovala je po kamenju kule, a vetar je zavijao po uglovima i malim tornjevima krova. Odaja je bila utihla, senovita. Pored vrata je gorelo jedno malo, zaklonjeno svetlo. Negovateljica je ležala hrčući lagano u krevetu, beba je ležala potrbuške u kolevci. Argaven je stajala pored kolevke. Osvrnula se po sobi, premda ju je i bez gledanja videla, poznavala celu. I ona je ovde spavala kao mala. To je bilo njeno prvo kraljevstvo. Ovde je dolazila da podoji dete, svog prvenca, sedela pored vatre dok su mala usta vukla njena prsa i pevušila bebi pesme koje je Borhub njoj pevušila. Ovo je bilo središte, središte svega.
     Vrlo pažljivo i nežno ona podvuče šaku ispod bebine tople, vlažne, paperjaste glave i navuče preko nje jedan lanac na kome je visio masivan prsten sa ugraviranim znakom lordova Hargea. Lanac je bio predugačak i Argaven ga skrati, vezavši čvor, zato što je pomislila da bi se mogao uplesti i udaviti dete. Ublaživši na taj način ovaj mali nemir, ona pokuša da ublaži veliki strah i jad koji su je ispunjavali. Sagnu se dok obrazom ne dodirnu detinji obraz, nečujno prošaptavši: "Emrane, Emrane, moram te napustiti, ne mogu te povesti, moraš vladati umesto mene. Budi dobra, Emrane, poživi dugo, vladaj valjano, budi dobra, Emrane..."

     Ona se uspravi, okrenu i pohita iz odaje u kuli, iz izgubljenog kraljevstva.
     Poznavala je nekoliko načina da se neopazice izvuče iz Dvorca. Izabrala je najbezbedniji, a zatim se uputila ka Novoj Luci kroz jarko osvetljene ulice Erenranga, kojima je brisala susnežica, sama.

     Sada nema slike, ona se ne vidi. Kakvim okom biste posmatrali jedan proces koji je za sto milioniti deo jednog postotka sporiji od brzine svetlosti? Ona sada nije kralj, niti ljudsko biće; podvrgnuta je translatovanju. Teško možete nazvati smrtnim nekog čije vreme prolazi sedamdeset hiljada puta sporije od vašeg. Ona je više nego usamljena. Izgleda da ne postoji ništa više do jedna nesaopštena misao; da nikuda ne ide, ništa više no što jedna misao ide. Pa ipak, ona putuje brzinom gotovo ravnoj svetlosnoj, ali je nikada ne doseže. Ona je samo putovanje. Brza poput misli. Udvostručila je svoju starost kada je stigla, a bila je manje od jednog dana starija, u delu prostora zakrivljenog oko jedne čestice prašne nazvane Olul, četvrte planete jednog žućkastog sunca. I sve ovo proteklo je u mukloj tišini.
     A sada, uz buku, plamen i meteorsko bleštavilo, što je bilo sasvim dovoljno da se utaži pohotna žudnja jednog Karhiđanina za sjajem i raskoši, složeni brod stao je da se spušta, dodirnuvši u plamenu isto ono mesto sa koga se otisnuo pre približno pedeset pet godina. Uskoro potom, vidljiva, nemasivna, nesigurna, mladi kralj se pojavi iz njega i zastade za trenutak na izlazu, zaklonivši oči od svetlosti tuđinskog toplog sunca.
     Akst je, razume se, poslao obaveštenje o njenom dolasku, preko trenutnog primopredajnika, pre dvadeset četiri godine, ili pre sedamnaest časova, u zavisnosti od toga kako gledate na stvar; ađutanti i agenti Ekumena nađoše se tu da je pozdrave. Čak ni paževi nisu prolazili bez dužne pažnje kod tih igrača velike igre, a ovaj Getenjanin bio je, uostalom, kralj. Jedan agent proveo je jednu godinu od dvadeset četiri učeći karhidski, kako bi Argaven mogla s nekim da razgovara. Ona smesta reče: "Kakve su vesti iz moje zemlje?"
     "Gospodin mobil Akst i njegov naslednik slali su redovne sažete izveštaje o događajima, kao i razne privatne poruke za vas; sav materijal naći ćete u svojim odajama, gospodine Harge. Ukratko, namesništvo lorda Gerera bilo je mirno i blagodetno; u prve dve godine vladala je depresija, za vreme koje su vaše arktičke naseobine napuštene, ali sada je ekonomija sasvim postojana. Vaš naslednik je postavljen na presto u osamnaestoj i vlada već sedam godina."
     "Da, razumem", reče osoba koja je koliko sinoć poljubila tog jednogodišnjeg naslednika.
     "Čim vam to bude odgovaralo, gospodine Harge, specijalisti u našem institutu u Belksitu..."
     "Kad kog vi to budete hteli", reče gospodin Harge.
     Ušli su u njen um veoma nežno, vrlo tanano, otvarajući vrata. Za zaključana vrata imali su delikatne instrumente koji su uvek pronalazili kombinaciju; a onda bi se povukli u stranu i pustili nju da uđe. Pronašli su osobu odevenu u crno, koja nije bila Gerer, i samilosnog Rebadea, koji nije bio samilostan; stajali su s njom na balkonu Dvorca i s njom se uspinjali pukotinama noćne more do sobe u kuli; i konačno, onaj koji je trebalo da bude prvi, prilika u crvenom i belom, približi se rekavši:
     "Veličanstvo, otkrivena je zavera protiv vas..." Gospodin Harge vrisnu u groznom užasu i probudi se.
     "Odlično! Toje bio ključ. Znak da počnete sa izvršavanjem ostalih upustava i odredite smer svoje fobije. Indukovana paranoja. Zaista izvanredno indukovana, moram reći. Evo, popijte ovo, gospodine Harge. Ne, to je samo voda! Mogli ste stvarno postati izuzetno zao vladar, vremenom sve opsednutiji strahom od zavera i prevrata i sve omraženiji u narodu. Svakako, ne preko noći. U tome je lepota. Bilo bi vam potrebno nekoliko godina da postanete pravi tiranin; mada su, bez sumnje, nameravali da duž tog puta uvedu izvesna pojačanja, pošto Rebade jednom stekne vaše poverenje... Da, da, shvatam zašto se o Karhidi lepo zbori u Razdeobniku. Ako izvinite moju objektivnost, ovakva vrsta veštine i strepljenja tako je retka..." Tako je doktor, umocelitelj, kosmata, proseda, jednopolna osoba koja je pripadala nekakvim Cetijancima, neumorno čavrljao dok se pacijent oporavljao.
     "Znači, postupio sam ispravno", reče konačno gospodin Harge.
     "Jeste. Abdikacija, samoubistvo ili bekstvo bili su jedini sledstveni činovi kojima ste mogli pribeći po sopstvenoj volji, slobodno. Računali su na vaš moralni veto protiv samoubistva i na glasanje veća protiv abdikacije. Ali opsednuti vlastitom častohlepnošću, zaboravili su na mogućnost odricanja i ostavili su vam jedna vrata otvorena. Vrata koja je samo jedna osoba jakog uma, oprostićete mi na mojoj doslovnosti, mogla da izabere i da prođe kroz njih. Zaista, moram da saznam nešto više o toj vašoj drugoj umonauci, kako je ono nazvaste, Proricanje? Mislio sam da je reč o nekoj okultnoj koještariji, ali sasvim očigledno... da, da, očekujem da će od vas uskoro tražiti da se pojavite u Razdeobniku, da porazgovarate o vašoj budućnosti, sada kada smo smestili vašu prošlost tamo gde joj je mesto, je li?"
     "Kako želite", reče gospodin Harge.
     Razgovarala je sa raznim ljudima u Razdeobniku Ekumena za Zapadne Svetove, a kada su joj predložili da pođe u školu, ona je spremno pristala. Jer među ovim blagim osobama, čija je glavna osobina izgleda bila hladna, duboka tuga nerazdvojiva od tople, duboke razdraganosti - među njima bivši kralj Karhide uvidela je da je varvarska, neuka i nemudra.
     Pošla je u ekumensku školu. Stanovala je u velikim zgradama blizu Razdeobnika u gradu Vakstsitu, sa nekoliko stotina drugih tuđinaca, od kojih nijedan nije bio dvopolni, niti bivši kralj. Kako nikada nije posedovala mnogo toga što je pripadalao samo njoj i nikada nije imala mnogo mogućnosti za zasebnost, nije joj smetao ovakav zajednički život; nije se pokazalo ni toliko loše kao što je očekivala živeti među jednopolnim ljudima, mada je došla do zaključka da je njihovo stanje neprestanog kemera zamorno. Uopšte joj ništa nije smetalo, već je poslove i dane savladavala sa krepkošću i sposobnošću, ali uvek i sa izvesnom nehajnošću, kao neko čije je središte negde drugde. Jedinu nelagodnost predstavljala je toplota, užasna toplota Olula koja se ponekad pela do trideset pet stepeni Celzijusove lestvice za vreme plamtećeg neprekidnog razdoblja u kome sneg ne pada dve stotine dana uzastopce. Čak i kada je konačno došla zima, ona se znojila, jer retko je kada napolju bilo manje od deset stepeni ispod tačke smrzavanja, dok je u zgradama bilo sparno - mislila je ona - mada su ostali tuđinci sve vreme nosili debele džempere. Spavala je preko posteljine naga, prevrćući se i snevajući o snegovima Kargava, o ledu u Staroj Luci, ledu koji se hvata na pivu u hladnim jutrima u Dvorcu, sudeni, dragoj i cičoj studeni Zime.
     Mnogo toga je naučila. Već je naučila da se zemlja ovde naziva Zima, a da se Olul ovde naziva zemlja: jedna od onih činjenica koje su Vaseljenu preokretale poput kakve čarape. Naučila je da mesna ishrana izaziva proliv u nenaviknutoj utrobi. Naučila je da se jednopolni ljudi, o kojima se silno trudila da ne misli kao o nastranima, silno trude da o njoj ne misle kao o nastranoj. Naučila je da se neki ljudi smeju kada bi Olul izgovorila Orur. Takođe je pokušala da zaboravi da je kralj. Kada ju je škola jednom uzela pod svoje, naučila je i zaboravila mnogo toga. Koristeći svu silu mašina, naprava, iskustava i (najjednostavnije i najteže) reči koje su Ekumenu stajale na raspolaganju, otvorili su joj što su više mogli pristup razumevanju prirode i istorije jednog kraljevstva starog preko milion godina, koje je u promeru imalo mnogo biliona milja. Kada je počela da naslućuje ogromnost ovog kraljevstva ljudskog roda, kao i trajni bol i jednoličnu pustoš njegove istorije, takođe je počela da uviđa šta se nalazi s one strane njegovih granica u prostoru i vremenu, a među ogolelim stenama, usijanim suncima i blistavim pustošima što se pružaju u nedogled razabrala je izvore razdraganosti i vedrine, nepresušna vrela. Naučila je mnogo činjenica, brojeva, mitova, i videla je, s druge strane granica onog što je naučila, ponovo Nepoznato, veličanstvenu ogromnost. U ovom obogaćenju uma i okolnosti što se nalazi ovde našla je veliko zadovoljstvo; ipak bila je nezadovoljna. Nisu joj uvek dozvoljavali da napreduje onoliko koliko je želela na određenim poljima, matematici, cetijanskoj fizici. "Kasno ste počeli, gospodine Herge", rekoše oni, "moramo graditi na postojećim temeljima. Pored toga, želimo da napredujete u stvarima koje možete iskoristiti."
     "Kako iskoristiti?"
     Oni - u ovom trenutku predstavljao ih je etnograf mobil Gist s druge strane bibliotečkog stola - pogledaše je usiljeno. "Smatrate li da više ne možete biti ni od kakve koristi, gospodine Harge?"
     Gospodin Harge, koji je uglavnom bio suzdržan, progovori s iznenadnom žestinom: "Da."
     "Kralj bez zemlje", reče Gist svojim ravnim teranskim naglaskom, "koji je sam sebe izgnao, za koga se veruje da je mrtav, može se osećati pomalo suvišan. Ali onda, šta mislite zašto se mi trudimo oko vas?"
     "Iz dobrote..."
     "Oh, dobrota... Koliko god da smo dobri, ne možemo vam, znate, pružiti išta što bi vas usrećilo. Sem... Da. Šteta gubitka. Vi ste nesumnjivo bili pravi kralj za Zimu, za Karhidu, za ciljeve Ekumena. Posedujete osećanje ravnoteže. Možda ste mogli da ujedinite planetu. Zasigurno ne biste mučili i cepkali zemlju, kao što to, izgleda, čini sadašnji kralj. Kakv gubitak! Uzmite u obzir samo naše nade i potrebe, gospodine Harge, kao i vlastite odlike, pre no što stanete da očajavate o tome koliko ste bili korisni u svom životu. Uostalom, imate da poživite još četrdeset ili pedeset godina..."

     Poslednji snimak pod tuđinskom sunčevom svetlošću: uspravna, u sivom ogrtaču hainskog stila, stoji jedna osoba lepog lika, neodređenog pola, obilno se znojeći, na zelenom travnjaku pored glavnog Agenta Ekumena na Zapadnim Svetovima, stabila, gospodina Hoalansa od Alba, koji može (ako to želi) da utiče na sudbinu četrdeset svetova.
     "Ne mogu vam narediti da odete tamo, Argavene", kaže stabil. "Vaša vlastita savest..."
     "Predala sam svoje kraljevstvo vlastitoj savesti pre dvanaest godina. Bilo je to sasvim dovoljno. Što je dosta, dosta je", kaže Argaven Harge. Zatim se iznenada nasmeje, tako da se stabil takođe nasmeje; i oni se rastaju u takvoj slozi kao što to Sile Ekumena priželjkuju da bude među ljudskim dušama.

     Kraljevina Karhida ustupila je Ekumenu, za vreme vladavine Argavena XV, ostrvo Horden, kraj južne obale ove zemlje, na neograničeno korišćenje. Tamo niko nije živeo. Svake godine pokolenja morehoda ispuzala bi na golo stenje i polagala jaja; potom bi ih izlegla, pa podizala mladunce i konačno ih vodila natrag u dugačkoj povorci do mora. Ali jednom u svakih deset ili dvadeset godina vatra bi zaigrala po stenama, more bi proključalo uz obale i tada bi uginuo svaki morehod koji bi se našao na ostrvu.
     Kada je more prestalo da ključa, opunomoćenikov mali, električni brod se približio. Zvezdani brod spustio je paučinaste čelične skele do brodske palube i jedna osoba stade da se uspinje njima, dok je druga počela da se spušta, tako da su se srele na sredini, ni na nebu ni na zemlji, između mora i kopna, dvosmislen susret.
     "Ambasador Horsed? Ja sam Harge", reče ona iz zvezdane letelice, ali onaj iz broda već je klečao, govoreći glasno, na karhidskom. "Dobro došli, Argavene od Karhide!"
     Kada se ispravio, ambasador dodade brzim šapatom: "Došli ste otvoreno, kao vi lično... Objasniću kada budem mogao..." Iza i ispod njega na brodskoj palubi stajala je poveća grupa ljudi, zureći pomno u pridošlicu. Svi su po izgledu bili Karhiđani, a nekolicina je bila veoma stara.
     Argaven Harge stajala je minut, dva minuta, tri, uspravna i potpuno nepokretna, mada je njen sivi ogrtač lepršao i mreškao se na hladnom morskom vetru. Ona zatim uputi pogled prema prigušenom suncu na zapadu, pa ka sivoj zemlji preko vode na severu, a onda ga vrati na utihle ljude zbijene ispod nje na palubi. Ona koraknu napred tako iznenada da je ambasador Horsed morao da joj se žurno skloni s puta. Uputila se pravo do jednog starca na palubi broda.
     "Jesi li ti Ker rem ir Kerheder?"
     "Jesam."
     "Prepoznala sam te po sakatoj ruci, Kere." Govorila je jasno; nije trebalo nagađati šta oseća. "Ne bih prepoznala tvoje lice. Posle šezdeset godina. Ima li među vama i drugih koje sam poznavala? Ja sam Argaven."
     Svi su ćutali, netremice je posmatrajući.
     Odjednom, jedan od njih, lica izboranog i smežuranog od starosti poput drveta koje je prošlo kroz vatru, istupi jedan korak. "Moj gospodaru, ja sam Banit iz straže u Dvorcu. Bili ste sa mnomu službi kada sam vodila strojevu obuku. Tada ste još bili dete, malo dete." I seda glava se iznenada pokloni, odajući počast ili skrivajući suze. Zatim istupi još jedna, pa još jedna. Glave koje su se klanjale bile su sede, bele, ćelave; glasovi koji su pozdravljali kralja podrhtavali su. Jedna, Ker sa sakatom rukom, koju je Argaven poznavao kao sramežljivog paža od trinaest godina, obrati se besno onima koji su još nepomično stajali. "Ovo je kralj! Imam oči koje su ga videle i koje ga sada vide. Ovo je kralj!"
     Argaven ih pogleda, lice po lice, pognute glave i one uzdignute.
     "Ja sam Argaven", reče ona. "Bila sam kralj. Ko sada vlada u Karhidi?"
     "Emran", odgovori jedna.
     "Moje dete Emran?"
     "Da, moj gospodaru", reče stari Banit; većina lica bila je bezizražajna, ali Ker reče svojim silovitim, uzdrhtalim glasom: "Argaven, Argaven vlada u Karhidi! Živeo sam da bih video kako se vraćaju svetli dani. Neka dugo živi kralj!"Jedan od mladih pogleda prema ostalima i odlučno reče: "Neka bude. Živeo kralj!" I sve se glave nisko pognuše.
     Argaven mirno prihvati njihovo odavanje počasti, ali čim je ulučila priliku da oslovi Horseda, opunomoćenika, nasamo, ona upita: "Šta je ovo? Šta se dogodilo? Zašto sam zavaravana? Rečeno mi je da ovamo dolazim da se vama nađem pri ruci, kao pomoćnik, iz Ekumena..."
     "To je bilo pre dvadeset četiri godine", uzvrati ambasador, izvinjavajući se. "Ja ovde živim samo pet godina, moj gospodaru. Stvari stoje veoma loše u Karhidi. Kralj Emran je prošle godine raskinuo veze sa Ekumenom. Ja stvarno ne znam sa kakvim vas je namerama stabil poslao ovamo u vreme kada vas je poslao; ali sada gubimo Zimu. Stoga su mi agenti Haina naložili da uvedem u igru našeg kralja."
     "Ali ja sam mrtva", Argaven reče besno. "Mrtva sam već šezdest godina."
     "Kralj je mrtav", reče Horsed. "Živeo kralj."
     Kako su se neki od Karhiđana približili, Argaven se okrete od ambasadora i ode do ograde. Siva voda stvarala je mehurove i slivala se niz strane broda. Obala kontinenta ležala im je sada sa leve strane, sivo prošarano belim. Bilo je hladno. Rani zimski dan ledenog doba. Brodski motor blago je preo. Argaven nije čula zujanje električnog motora već punuh dvanaest godina, tu jedinu vrstu motora koju je karhidsko sporo i postojano tehnološko doba uvelo u upotrebu. Njegov zvuk bio joj je veoma prijatan.
     Ona progovori odjednom, ne okrenuvši se, kao neko ko je od detinjstva znao da nekog uvek ima ko će odgovoriti: "Zašto idemo na istok?"
     "Idemo prema Kermlandiji?"
     "Zašto Kermlandiji?"
     Odgovori joj jedan od mlađih koji je pristupio: "Jer se taj deo zemlje pobunio protiv... protiv kralja Emrana. Ja sam Kermlanđanin: Peret ner Sode."
     "Da li je Emran u Erenrangu?"
     "Erenrang je pao u ruke Orgoreinu pre šest godina. Kralj je u novoj prestonici, istočno od planina - staroj prestonici, u stvari, u Reru."
     "Emran je izgubio Zapadno Područje?" upita Argaven i tada se potpuno okrenu prema odvažnoj, mladoj plemkinji. "Izgubio Zapadno Područje? Izgubio Erenrang?"
     Peret se povuče jedan korak, ali spremno odgovori: "Krijemo se iza planina šest godina."
     "Orgote su u Erenrangu?"
     "Kralj Emran je potpisao ugovor sa Orgoreinom pre pet godina, predavši im Zapadno Područje."
     "Sraman ugovor, vaše veličanstvo", upade stara Ker, bešnja i drhtavija no ikad. "Ugovor ludaka! Emran igra kako Orgorein svira. Svi smo mi ovde pobunjenici, izgnanici. I ambasador je u izgnanstvu, krije se."
     "Zapadno Područje", reče Argaven. "Argaven I osvojio je Zapadno Područje za Karhidu pre sedam stotina godina..." započe ona, ali zastade. "Koliko ste jaki u Kermlandiji? Da li je Obala sa vama?"
     "Većina Ognjišta sa juga i istoka je sa nama."
     Argaven je ćutala neko vreme. "Da li Emran ima naslednika?"
     "Nema naslednika u telu, moj gospodaru", reče Banit. "Otac je šestorice."
     "Imenovala je Girvrija Hargea rem ir Oreka za svog naslednika", reče Peret.
     "Girvri? Kakvo je to ime? Kraljevi Karhide zovu se Emran", reče Argaven, "i Argaven."

     Sada konačno dolazi tamna slika, snimljena pri svetlosti vatre - svetlosti vatre jer su elektrane Rera uništene, vodovi prekinuti i pola grada je u plamenu. Sneg se gusto kovitla iznad plamenova i zasija crvenilom na trenutak pre no što se istopi usred vazduha, slabo zašištavši.
     Sneg, led i gerilski odredi drže Orgorein sa zapadne strane Kargavskih planina. Nikakva pomoć nije stigla starom kralju Emranu kada se njena zemlja podigla protiv nje. Stražari su joj se razbežali, grad je u plamenu i sada se konačno našla licem u lice sa uzurpatorom. Ali zadržala je, na kraju, nešto od porodičnog nehajnog ponosa. Nije obraćala pažnju na pobunjenike. Zurila je u njih i nije ih videla, ležeći u tamnom hodniku, osvetljenom jedino ogledalima u kojima su se odražavale udaljene vatre; pištolj kojim se ubila ležao joj je u blizini šake.
     Nagnuvši se nad telom, Argaven podiže tu hladnu šaku i stade da skida sa čvornovatog, staračkog kažiprsta masivan, izgraviran, zlatan prsten. Ali nije to učinila dokraja. "Zadrži ga", prošaputa ona, "zadrži ga." Na trenutak se pognula još niže, kao da šapuće u mrtvo uho, ili kao da je položila svoj obraz uz to hladno i izborano lice. Zatim se uspravila, postajala malo, a onda izišla kroz tamne hodnike, pored prozora osvetljenih sjajem udaljenih ruševina, krenuvši da dovede svoj dom u red: Argaven, kralj Zime.

SEMLEJINA OGRLICA

     Kako razlučiti predanje od činjenica na ovim svetovima koji su toliko godina udaljeni - planetama bez imena, koje njihovi žitelji zovu, naprosto, Svet, planetama bez istorije, gde je prošlost stvar mita i gde istraživač koji se vratio otkriva da je ono što je činio pre nekoliko godina preraslo u dela jednog boga? Nerazum zatamnjuje taj vremenski jaz koji premošćuju naši svetlosni brodovi i u toj tmini neodređenosti i nesrazmere bujaju poput korova.
     U pokušaju da ispričate priču o jednom čoveku, običnom naučniku Lige, koji je otišao na jedan takav bezimen, polupoznat svet ne tako davno, osećate se kao arheolog među hiljadugodišnjim razvalinama koji se probija kroz zagušene spletove lišća, cveća, grana i vinove loze ka iznenadnoj, svetloj geometriji točka ili uglačanog kamena-temeljca, da bi potom stupio kroz neki običan, suncem obasjan ulaz i unutra, u tami, pronašao nemoguć treptaj plamena, odblesak dragulja, napola uočenu kretnju ženske ruke.
     Kako da razlučite činjenice od predanja, istinu od istine?
     Kroz Rokanonovu priču vraća se taj dragulj, plavi odblesak viđen samo za tren. Počnimo stoga njime:

     Galaktička oblast 8, br. 62: FOMALHAUT II.
     Visokointeligentni oblici života: Vrste sa kojima je uspostavljan kontakt:

     Vrsta I.
     A) Gdemijari (jednina Gdem): Visokointelegentni, potpuno hominoidni noćni trogloditi visoki od 120 do 135 cm, svetle puti, tamne kose. Prilikom uspostavljanja kontakta ovi žitelji pećina posedovli su oligarhijsko urbano društvo sa strogo odeljenim slojevima, preobrazovano delimičnom kolonijskom telepatijom, sa tehnološki usmerenom kulturom mlađeg čeličnog doba. Tehnologija je dostigla in- dustrijski nivo, stepen C, za vreme misije Lige od 252. do 254. godine. Godine 254. jedan brod na automatski pogon (na liniji za Novu Južnu Džordžiju) predstavljen je oligarhima zajednice iz oblasti kirijenskog mora. Status C-jedan.

     B) Fije (jednina Fijan): Visokointeligentna, potpuno hominoidna dnevna bića; prosečna visina 130 cm, zapaženi pojedinci uglavnom svetle puti i kose. Kratki kontakti ukazuju na postojanje seoskog i nomadskog komunalnog društva, delimičnu kolonijsku telepatiju, kao i izvesne znake kratkodometne TK. Rasa izgleda netehnološka i teško odredljiva, sa minimalnim i nepostojanim obrascima kulture. Trenutno bez klasifikacije. Status E-upitnik.

     Vrsta II
     Liuari (jednina Liu): Visokointeligenta, potpuno hominoidna dnevna bića, prosečne visine 170 cm. Ova vrsta poseduje tvrđavno/ seosko, klanovsko-rodovsko društvo, tehnologiju zamrznutu na nivou bronzanog doba i feudalno-herojsku kulturu. Obratiti pažnju na vodoravan društveni rasloj na dve pseudorase: a) Olgijori, 'srednjaci', svetle puti i tamne kose; b) Angijari, 'gospodari', veoma visoki, tamnoputi, žute kose...

     "To je ona", reče Rokanon, podigavši pogled sa Skraćenog džepnog priručnog vodiča za inteligentne oblike života ka veoma visokoj, tamnoputoj, žutokosoj ženi koja je stajala na sredini dugačke muzejske dvorane. Stajala je mirno i uspravno, okrunjena sjajnom kosom i netremice posmatrala nešto u jednoj vitrini. Oko nje su se vrzmala četiri uznemirena i neprivlačna kepeca.
     "Nisam znao da na Fomalhautu II pored troga žive i svi ovi ostali ljudi", reče Keto, kustos muzeja.
     "Nisam ni ja. Ovde su naznačene čak i neke 'nepotvrđene' vrste sa kojima nikad nije uspostavljan kontakt. Izgleda da je kucnuo čas za temeljitiju istraživačku misiju na tom mestu. Pa, sad bar znamo šta je ona."
     "Voleo bih da postoji neki način da se sazna ko je ona..."

     Ona je bila iz jedne drevne porodice, potomak prvih kraljeva Angijara i uprkos svem svom siromaštvu, kosa joj je blistala čistom, postojanom, zlatnom bojom njenog porekla. Mali ljudi, Fije, klanjali su se kada je prolazila, još dok je bila bosonoga devojčica koja je jurila poljima, razvedravajući nemirne vetrove Kirijena svetlom i vatrenom kometom svoje kose.
     Bila je još sasvim mlada kada ju je Durhal od Halana video, udvarao joj se i odveo je iz razrušenih kula i vetrovitih dvorana njenog detinjstva u svoj visoki dom. U Halanu, na planinskom obronku, takođe nije bilo udobnosti, iako se nekadašnji sjaj još zadržao. Prozori su bili nezastakljeni, a kameni podovi goli; za vreme hladnogodine događalo se da čovek osvane i ugleda noćni sneg u dugačkim, niskim nanosima ispod svakog prozora. Durhalova nevesta stajala je uzanim, bosim stopalima na snežnom podu, uplićući vatru svoje kose i smejući se svom mladom mužu u srebrnom ogledalu koje je visilo u njihovoj sobi. To ogledalo i venčanica njegove majke, u koju je bilo ušiveno hiljadu sićušnih kristala, predstavljali su jedino njegovo bogatstvo. Neki od njegovi nižih srodnika iz Halana još su posedovali škrinje sa brokatnom odeždom, nameštaj od pozlaćenog drveta, zlatne hamove za svoje hate, oklope i mačeve optočene srebrom, nakit i dragulje - a na ove poslednje Durhalova nevesta gledala je sa zavišću, osvrćući se za dijademom od dragog kamenja ili kakvim brošem čak i kada bi se vlasnica takvog ukrasa uklanjala da je propusti u znak poštovanja zbog njenog rođenja i visokog položaja stečenog udajom.
     Na četvrtom mestu od počasnog sedišta svečane dvorane Halana sedeli su Durhal i njegova nevesta Semleja, tako blizu gospodara Halana da je starina počesto svojom rukom sipao vino Semleji i razgovarao o lovu sa svojim nećakom i naslednikom Durhalom, gledajući mladi par sa smrknutom, beznadežnom ljubavlju. Nada je retko pohodila Angijare od Halana i sve zapadne oblasti od kada su se gospodari zvezda pojavili sa svojim zastrašujućim oružjem koje je moglo da sravni brda. Oni su im poremetili sve stare običaje i ratove, i premda je iznos bio mali, Angijari su osećali silnu sramotu što moraju da im plaćaju porez, danak za rat koji su gospodari zvezda vodili sa nekim čudnim neprijateljem, negde u šupljim prostorima između zvezda, na kraju godina. "To će biti vaš rat", rekli su, ali su Angijari već jedno pokolenje sedeli u sramotnoj dokolici, u svojim svečanim dvoranama, posmatrajući kako njihovi dvostruki mačevi rđaju, kako im sinovi stasavaju, ne zadavši nijedan udarac u boju, kako im se kćeri udaju za siromahe, pa čak i za srednjake zato što su bile lišene miraza od junačkog plena koji bi donele plemenitom mladoženji. Lice gospodara Halana bilo je turobno kada bi posmatrao plavokosi par i slušao njihov smeh dok su pili oporo vino i zajedno se šalili u studenoj, dotrajaloj, ali ipak sjajnoj tvrđavi njihove rase.
     Semlejino lice bi otvrdlo kada bi pogledala niz dvoranu i videla na sedištima daleko ispod njenog, pa čak i među meleskinjama i srednjakinjama, sjaj i blesak dragog kamenja spram svetle puti i crne kose. Ona nije ništa donela u miraz svome mužu, čak ni srebnu ukosnicu. Odeždu sa hiljadu kristala odložila je u škrinju za dan venčanja svoje kćeri, ukoliko bude suđeno da se kćer rodi.
     Bilo je tako suđeno i dadoše joj ime Haldre. A kada su malje na njenoj maloj, mrkoj lobanji izrasle, zasjale su postojanom, zlatnom bojom - nasleđe gospodarskih predaka - jedino zlato koje će ikad posedovati...
     Semleja nije pominjala mužu svoje nezadovoljstvo. Iako je uvek bio nežan prema njoj, Durhal je u svom silnom gospodarskom ponosu osećao jedino prezir prema zavisti, prema taštim željama, a ona se bojala njegovog prezira. Poverila se, ipak, Durhalovoj sestri, Durosi.
     "Moja porodica imala je nekad jedno veliko blago", reče ona. "Bila je to ogrlica, sva od zlata, sa plavim draguljom u sredini... safirom?"
     Durosa odmahnu glavom, smešeći se, i sama nesigurna u pogledu naziva. Bilo je to pred kraj toplogodine, kako su ovi severni Angijari nazivali leto godine od osam stotina dana, započinjući ciklus meseci iznova svake ravnodnevice. Semleji je ovaj kalendar delovao tuđe, podsećao ju je na srednjački način računanja. Njena porodica živela je u zabiti, ali je bila starija i čistija od bilo koje rase ovih severozapadnih krajišnika koji su se previše slobodno mešali sa Olgijorima. Obasjana sunčevom svetlošću, sedela je sa Durosom na kamenom prozorskom sedištu, visoko u velikoj kuli gde su se nalazile odaje starije žene. Obudovela mlada i bez dece, Durosa se drugi put udala za gospodara Halana, brata njenog oca. Budući da je to bila rođačka veza i uz to oboma drugi brak, ona nije stekla zvanje gospodarice Halana koje će Semleja jednog dana poneti; no, sedela je pored starog gospodara na počasnom sedištu i vladala zajedno s njim njegovim posedima. Starija od svog brata, Durhala, volela je njegovu mladu ženu i uživala u svetlokosoj bebi Haldre.
     "Bio je kupljen", nastavi Semleja "celokupnim novcem koji je moj predak Leinen dobio kada je osvojio južne feude - sav novac čitavog jednog kraljevstva, pomisli samo, za jedan dragulj. Oh, to bi sjajem zasigurno nadmašilo bilo šta ovde u Halanu, čak i one kristale velike kao jaja kooba koje nosi tvoja rođaka Isar. Bio je tako lep da su mu nadenuli posebno ime; nazvali su ga Morsko oko. Nosila ga je moja prababa."
     "Nikad ga nisi videla", upita zaludno starija žena, gledajući put zelenih planinskih obronaka gde je dugo, dugo leto slalo svoje vrele, neumorne vetrove da lutaju šumama i kovitlaju se duž belih drumova koji su se spuštali ka udaljenoj morskoj obali.
     "Izgubljen je pre nego što sam rođena."
     "Ne, otac mi je rekao da je bio ukraden pre no što su gospodari zvezda došli u naše carstvo. Nije voleo da razgovara o tome, ali postojala je jedna stara srednjakinja puna priča koja mi je uvek ponavljala da Fije znaju gde se nalazi."
     "Ah, kako bih želela da vidim Fije!" reče Durosa. "Pominju se u mnoštvu pesama i priča; zbog čega nikad ne dolaze u zapadne zemlje?"
     "Mislim da je ovde zimi za njih suviše visoko i hladno. Oni vole sunčevu svetlost dolina na jugu."
     "Jesu li oni kao Glinari?"
     "Glinare nikad nisam videla; drže se podalje od nas, na jugu. Zar nisu beli kao srednjaci i uz to još i izobličeni? Fije su lepi; izgledaju kao deca, samo su sitniji i mudriji. Oh, pitam se da li znaju gde je ogrlica, ko ju je ukrao i gde se krije. Zamisli, Durosa: kad bih mogla da se pojavim u halanskoj svečanoj dvorani i sednem pored muža sa bogatstvom jednog kraljevstva oko vrata, čime bih zasenila sve druge žene kao što on zasenjuje sve muškarce!" Durosa nadvi glavu povrh bebe koja je sedela posmatrajući svoje mrke nožne prste na krznenoj prekrivci između majke i tetke. "Semleja je budalasta", promrmlja ona bebi. "Semleja koja sija kao zvezda padalica, Semleja čiji muž ne voli drugo zlato do zlata njene kose..."
     Bludeći pogledom preko zelenih padina leta u pravcu udaljenog mora, Semleja je ćutala.
     Ali pošto je još jedna hladnogodina munula i pošto su gospodari zvezda ponovo došli da prikupe danak za rat protiv kraja sveta - koristeći ovog puta dvojicu patuljastih Glinara kao tumače, čime su toliko ponizili Angijare da se ovi umalo nisu pobunili - pa još jedna toplogodina, a Haldre izrasla u divnu, brbljivu devojčicu, Semleja je dovede jednog jutra u Durosinu sunčanu sobu u kuli. Na sebi je imala stari, plavi ogrtač sa kapuljačom navučenom na kosu.
     "Pričuvaj mi Haldre nekoliko dana, Durosa", reče ona brzo i mirno. "Idem na jug do Kirijena."
     "Da vidiš oca?"
     "Da pronađem svoje nasledstvo. Tvoji rođaci sa feuda Harget rugaju se Durhalu. Čak je i onaj melez Parna u stanju da ga uznemiri zato što Parnina žena ima satenski pokrivač za svoju postelju, dijamantske naušnice, kao i tri odore, ta dvolična, crnokosa drolja. Dok Durhalova žena mora da krpi svoju odoru..."
     "Da li se Durhal ponosi svojom ženom ili onim što ona nosi?"
     Ali Semleju to nije odvratilo. "Gospodari Halana postaju sirotinja u vlastitoj kući. Doneću miraz mom gospodaru, kakav priliči pripadnici moje loze."
     "Semleja! Zna li Durhal da odlaziš?"
     "Moj povratak biće srećan: toliko mu samo reci", odgovori mlada Semleja, prasnuvši za trenutak u razdragan smeh; zatim se naže da poljubi kćer, okrete se i pre nego što je Durosa mogla bilo šta da prozbori, odjuri brza kao vetar preko kamenih podova obasjanih suncem.
     Angijarske udate žene nikada nisu jahale iz razonode, pa tako ni Semleja nikad nije izbivala iz Halana još od svog venčanja. Stoga se sada, dok se pela u visoko sedlo vetrohata, ponovo osetila kao devojka, neobuzdana kakva je bila nekad, kada je jahala poluukroćene hate na severnom vetru preko kirijenskih polja. Životinja na kojoj se sada spuštala sa halanskih brda bila je plemenite pasmine, sa prugastim, glatkim krznom koje je prianjalo uz šuplje, letačke kosti, zelenih očiju, stisnutih zbog vetra, i lakih, moćnih krila koja su se njihala gore-dole s obe Semlejine strane, otkrivajući i zaklanjajući oblake iznad i brdo ispod nje.
     Trećeg jutra stigla je u Kirijen i ponovo se obrela u ruševnim dvoranama. Njen otac pio je čitavu noć i, baš kao i u stara vremena, jutarnja svetlost koja se probijala kroz razvaljenu tavanicu razdraživala ga je, a pojava njegove kćeri samo mu je uvećala tu razdraženost. "Zbog čega si se vratila?" promrmlja on, osmotrivši je načas podnadulim očima, a zatim skrenu pogled. Ognjena kosa njegove mladosti bila je kao ugašena, a sede vitice stajale su mu zamršene na temenu. "Zar se mladi Halan nije oženio tobom, pa si se sada dovukla kući?"
     "Ja sam Durhalova žena. Došla sam po miraz, oče."
     Pijanac zabrekta sa gađenjem, no ona mu se tako milo nasmeja da je morao još jednom da je pogleda, trepćući.
     "Je li istina, oče, da su Fije ukrale ogrlicu Morsko oko?"
     "Otkud znam? Stare priče. Mislim da je ta stvar nestala pre mog rođenja. Kamo sreće da se nikad nisam ni rodio. Idi k njima i vrati se mužu. Ostavi me samog ovde. U Kirijenu nema mesta za devojke, zlato i sve ostalo iz te priče. Ovde je ta priča završena; ovo je srušeno mesto, ovo je prazna dvorana. Sinovi Leinena su svi odreda mrtvi, a njihovo blago je izgubljeno. Idi svojim putem, devojko."
     Sed i podbuo, poput kakvog pauka koji prede mrežu po razvalinama, on se okrenu i uputi se teturavo prema podrumima u kojima se krio od dnevne svetlosti.
     Vodeći prugastog vetrohata iz Halana, Semleja ostavi svoj stari dom i pešice siđe niz strmo brdo, prođe kroz srednjačko selo u kome je pozdraviše sa mrzovoljnim uvažavanjem, pa preko polja i pašnjaka, gde su pasli krupni, poludivlji herilori potkresanih krila, stiže u dolinu zelenu poput obojene zdele do vrha pune sunčeve svetlosti. U dubini te doline ležalo je selo Fija, i dok se spuštala vodeći svog hata, mali, vižljasti ljudi pojuriše prema njoj iz svojih koliba i vrtova, smejući se i izvikujući slabašnim tankim, glasovima.
     "Zdravo da si, halanska nevesto, gospodarice Kirijena, vetrovko, Semlejo predivna!"
     Nadevali su joj ljupka imena, a njoj se dopadalo da ih sluša; uopšte nije marila za njihov smeh, jer oni su se smejali svemu što bi izgovorili, a tako je i ona postupala. Govorila je i smejala se. Stajala je onako visoka u dugačkom, plavom ogrtaču usred njihove razigrane dobrodošlice.
     "Zdravo da ste, svetli narode, žitelji sunca. Fije, prijatelji ljudi."
     Poveli su je u selo i uveli u jednu od svojih prozračnih kuća, dečica koja su je pratila trčeći. Odraslom Fijanu nije se mogla odrediti starost; bilo ih je čak teško razlikovati jedne od drugih i biti siguran, dok su se brzo kretali unaokolo kao leptirice oko sveće, da ona uvek govori sa istim. Ali činilo se da je jedan od njih sada neko vreme razgovarao sa njom, jer su ostali hranili i timarili njenog hata, doneli joj vode da utaži žeđ i zdele voća iz svojih vrtova majušnog drveća. "Nikada jedan Fijan ne bi ukrao ogrlicu gospodara iz Kirijena!" zavapi mali čovek. "Šta bi Fije sa zlatom, gospo? Za nas postoji sunčeva svetlost za vreme toplogodine i sećanje na sunčevu svetlost za vreme hladnogodine; žuto voće i žuto lišće na kraju doba i žuta kosa naše gospe od Kirijena; nikakvo drugo zlato."
     "Znači da je neki srednjak ukrao tu stvar?"
     Smeh je dugo i prigušeno odzvanjao oko nje. "Kako bi se jedan srednjak usudio na to? O, gospo od Kirijena, kako je veliki dragulj ukraden, to nijedan smrtnik ne zna, nijedan čovek, srednjak, Fijan ili bilo ko među sedam naroda. Samo mrtve duše znaju kako je nestao pre mnogo vremena kada je Kirelej Ponosni, čija je praunuka Semleja, sam hodio pokraj morskih pećina. No, možda bi se mogao naći među Suncemrscima."
     "Glinarima?"
     Razlegao se bučniji, nervozan smeh.
     "Sedi sa nama Semlejo, suncokosa, koja si nam se vratila sa severa." Sela je sa njima da jede i oni behu zadovoljni njenom ljupkošću, kaš kao i ona njihovom. Ali kada su čuli kako ponavlja da će otići do Glinara da pronađe svoje nasledstvo ukoliko je tamo, prestajali su da se smeju i malo-pomalo sve ih je manje bilo oko nje. Na kraju ona ostade samo sa onim sa kojim je, možda, razgovarala pre obeda. "Ne idi među Glinare, Semlejo", reče joj i ona za trenutak oseti kako je odlučnost izdaje. Spustivši polako šaku preko očiju, Fijan zamrači sav vazduh oko njih. Voće na poslužavniku poprimi pepeljastobelu boju, a sve zdele sa čistom vodom postaše prazne.
     "U planinama daleke zemlje Fije i Gdemijari su se razdvojili. Davno je to bilo ", reče vižljasti, mirni Fijan. "Pre toga bili smo jedno. Ono što mi nismo, oni jesu. Ono što mi jesmo, oni nisu. Pomisli na sunčevu svetlost, travu i drveće koje rađa voće, Semlejo, pomisli na to da svi putevi koji vode dole ne vode gore."
     Fijan se nakloni, kratko se nasmejavši.
     Izvan sela ona uzjaha svog prugastog vetrohata i, otpozdravivši im, vinu se u vetar poslepodneva i polete na jugozapad ka pećinama koje su se nalazile uz stenovite obale Kirijenskog mora.
     Strahovala je da će morati da uđe duboko u te tunelaste pećine da bi pronašla ljude koje je tražila, jer se pričalo da Glinari nikad ne izlaze iz svojih pećina na svetlost dana, pa čak i da se klone Velike zvezde i meseca. Bilo je to dugo putovanje; prizemila se samo jedanput, pustivši svog hata da lovi šumske pacove dok se sama založila komadićem hleba iz torbe na sedlu. Hleb se do tada stvrdnuo i osušio, poprimivši ukus kože, no ipak je zadržao izvesnu slast svežine, tako da je na tren, dok ga je jela sama na jednom proplanku južnih šuma, začula tih glas i videla Durhalovo lice okrenuto prema njoj u svetlosti sveća u Halanu. Sedela je zakratko sanjareći o tom ozbiljnom, živahnom, mladom licu i o tome šta će mu reći kada se vrati kući sa otkupom vrednim kraljevstva oko vrata. "Želela sam dar dostojan mog muža, gospodaru..." Potom je nastavila put, ali kada je stigla do obale, sunce je već bilo zašlo, a Velika zvezda je tonula za njim. Sa zapada je zaduvao opak vetar, poduhvatajući, nalećući i zanoseći, tako da se vetrohat iznurio boreći se protiv njega. Dopustila mu je da se meko spusti na pesak. Odmah je skupio krila i svio svoje debele, lagane udove ispod sebe, ispustivši zvuk predenja. Semleja je stajala, držeći ogrtač čvrsto oko vrata, i gladila mu vrat, tako da je zastrigao ušima i ponovo počeo da prede. Toplo krzno prijalo je njenoj ruci, no sve što su njene oči videle beše sivo nebo puno mrlja od oblaka, sivo more i taman pesak. A onda preko peska pretrča jedna niska, tamna spodoba - i još jedna - čitava grupa njih koje su čučale, trčale i zastajkivale.
     Glasno ih je pozvala. Iako se činilo da je ne vide, sada su se začas sve sjatile oko nje. Držale su se podalje od vetrohata; ovaj je prestao da prede, a dlaka mu se malo nakostrešila pod Semlejinom rukom. Prihvatila je uzde, zahvalna zbog zaštite koju joj je pružio, ali pribojavajući se nervozne žestine koju je mogao da ispolji. Neobične prilike stajale su ćutke zureći, debelim, bosim stopalima utonule u pesak. U pogledu njih nije se moglo pogrešiti: visinom su bili jenaki Fijama, a u svemu ostalom senka, naličje onog nasmejanog naroda. Nagi, zdepasti, kruti, ravne, crne kose i sivobele kože koja je izgledala vlažna poput omotača larve; oči su im bile nalik kamenju.
     "Vi ste Glinari?"
     "Gdemijari smo, narod gospodara carstva noći." Glas je bio neočekivano jak i dubok i pompezno je odzvanjao kroz slanu, vetrovitu tamu; no, baš kao i kod Fija, Semleja nije bila sigurna koji je od njih govorio.
     "Pozdravljam vas, gospodari noći. Ja sam Semleja od Kirijena, žena Durhala od Halana. Došla sam kod vas da tražim svoje nasledstvo, ogrlicu zvanu Morsko oko, davno izgubljenu."
     "Zašto je ovde tražiš, Angija? Ovde postoje samo pesak, so i noć."
     "Zato što je poznato da se izgubljene stvari nalaze na skrovitim mestima", reče Semleja, sasvim pripravna za igru doskočica "a zlato koje dolazi iz zemlje nađe put da se vrati pod zemlju. Pored toga, kažu da se stvoreno ponekad vraća svom tvorcu." Ovo pitanje bilo je samo nagađanje, no pogodilo je metu.
     "Istina je da nam je ogrlica Morsko oko znana po imenu. Načinjena je u našim pećinama pre mnogo godina kada smo je prodali Angijarima. Plavi kamen je poreklom sa glinenih polja našeg roda na istoku. No, to su veoma stare priče, Angija."
     "Mogu li da ih čujem tamo gde se pričaju."
     Zdepasti ljudi za trenutak utonuše u muk, kao u nedoumici. Siv vetar duvao je preko peska, a spuštao se mrak dok je zalazila Velika zvezda; huk mora pojačavao se i stišavao. Duboki glas javi se još jednom: "Da, gospo od Angijara. Možeš ući u duboke dvorane. Pođi sada sa nama." Glas mu je postao drugačiji, laskav. Semleja se nije obazirala na to. Stala je da sledi Glinare preko peska, vodeći na skraćenoj uzdi hata oštrih kandži.
     Na ulazu u pećinu, nalik na bezuba, razjapljena usta iz kojih se širila smrdljiva toplota, jedan od Glinara reče: "Vazdušna zver ne može da uđe."
     "Može", reče Semleja.
     "Ne", rekoše zdepasti ljudi.
     "Može, neću da ga ostavim ovde. Nije moj, te ne mogu da ga ostavim. Neće vas ozlediti sve dok mu držim uzde."
     "Ne", ponoviše duboki glasovi, ali drugi se umešaše: "Kako želiš", i posle kratkog oklevanja krenuše dalje. Činilo se kao da se ulaz u pećinu sklopio iza njih: takav je mrak zavladao ispod stene. Kretali su se jedan za drugim sa Semlejom na začelju. Tama tunela poče da jenjava i oni se nađoše pod loptom slabašne, bele vatre, koja je visila sa tavanice. Malo dalje bila je još jedna, pa još jedna. Između njih, sa stena su u vencima visili dugački, crni crvi. Kako su napredovali, ove vatrene kugle bile su postavljene sve gušće, tako da je čitav tunel bio obasjan blistavom, hladnom svetlošću.
     Semlejini vodiči zaustaviše se na raskrsnici triju tunela zaprečenih vratima koja su izgledala kao da su od železa. "Sačekaćemo, Angija", rekoše oni i osmorica njih ostade sa njom dok su trojica otključala jedna vrata i ušla unutra. Vrata se za njima zalupiše sa treskom.
     Uspravna i mirna stajala je kćer Angijara u belom, netreperavom sjaju svetiljke, dok je njen vetrohat počivao zguren pored nje, mašući vrhom svog prugastog repa. Velika, skupljena krila na mahove su mu se podizala, odgovarajući na kratkotrajne podsticaje za letenje. U tunelu iza Semleje čučalo je osam Glinara, mrmljajući među sobom dubokim glasovima na svom jeziku.
     Središna vrata otvoriše se sa zveketom. "Neka Angija stupi u carstvo noći!" uzviknu jedan nov glas, razmetljiv i bučan. Jedan glinar koji je nosio nešto odeće na svom debelom, sivom telu stajao je u dovratku i domahivao joj rukom. "Uđi i osmotri čuda naših zemalja, čudesa rukom načinjena, tvorevine gospodara noći!"
     Ćutke, uz trzaj uzde svog vetrohata, Semleja sagnu glavu i krenu za ovim stvorom ispod niskog dovratka načinjenog prema meri čoveka patuljastog rasta. Ispred njih se pružao još jedan bleštav tunel u kome su memljivi zidovi zaslepljujući sijali od bele svetlosti, ali umesto staze po kojoj bi moglo da se korača, pod je nosio dve šipke od uglačanog železa koje su se naporedo protezale unedogled. Na šipkama je počivala svojevrsna kočija sa metalnim točkovima. Pokoravajući se znakovima ruku svog novog vodiča, bez oklevanja i bez najmanjeg znaka čuđenja na licu, Semleja zakorači u kočiju, povevši vetrohata koji se šćućuri kraj nje. Glinar se takođe pope i sede naspram nje, pomerajući šipke i točkove. Diže se silna, škripava buka, rezak zvuk trenja metala o metal, a zatim zidovi tunela stadoše da uz trzanje promiču. Zidovi su sve brže klizili mimo njih, sve dok se vatrene kugle iznad glava ne pretopiše u jednu mrlju, a ustajao, topli vazduh ne postade smrdljiv vetar koji smače kapuljaču sa njene kose.
     Kočija se zaustavi. Semleja pođe za vodičem uz bazaltne stepenice do prostranog predvorja, a potom do još prostranije dvorane; izdubilo ju je vekovno delovanje voda, ili su je Glinari iskopali u steni. Njena tama, koja nikada nije upoznala sunčeve zrake, bila je odagnana tajnovitim, hladnim sjajem kugli. U rešetkastim otvorima u zidu okretala su se i okretala golema sečiva, menjajući ustajao vazduh. Veliki, zatvoreni prostor zujao je i tutnjao od buke, prodornih glasova Glinara, škripavog i piskavog brujanja i treperenja sečiva i točkova koji su se okretali, kao i umnoženog odbijanja svega ovoga o stene. Ovde su sve zdepaste prilike Glinara bile odevene slično gospodarima zvezda - posebno čakšire, meke čizme i tunike sa kapuljačama, premda je nekoliko žena koje su se mogle videti kako požuruju uslužne patuljke bilo nago. Među muškarcima mnogi su bili vojnici koji su na bokovima nosili oružje nalik na strahotne bacače svetlosti gospodara zvezda, iako je čak i Semleja mogla razabrati da su to samo uobličene gvozdene toljage. Ono što je videla, videla je bez gledanja. Išla je putem kojim su je vodili, ne okrećući glavu ni levo ni desno. Kada je stigla do grupe Glinara koji su nosili gvozdene kolute na svojim crnim kosama, njen vodič se zaustavi, pokloni se i zabrunda: "Visoki gospodari Gdemijara!"

    Bilo ih je sedmorica i svi pogledaše naviše u nju sa takvom ohološću na tupavim, sivim licima, da ona požele da se nasmeje.
     "Došla sam među vas da tražim izgubljeno blago moje porodice, o gospodari tamnog carstva", reče im ona svečanim glasom. "Tražim Leinenov plen, Morsko oko." Glas beše jedva čujan u buci ogromne, zasvođene odaje.
     "Tako vele naši glasnici, gospo Semlejo." Ovog puta mogla je da odredi onog koji je govorio. Taj je bio čak i nešto niži od ostalih, dosežući jedva do Semlejinih prsa; imao je belo, moćno i surovo lice. "Nemamo stvar koju tražiš."
     "Priča se da ste je nekad imali."
     "Mnogo se priča gore gde sunce žmirka."
     "A reči raznose vetrovi, tamo gde vetrovi duvaju. Ne pitam vas kako je ogrlica nestala nama i vraćena vama, njenim tvorcima iz starina. To su stare priče, stare klevete. Jedino želim da je sada pronađem. Vi je sada nemate, ali možda znate gde se nalazi."
     "Ovde nije."
     "Onda je negde drugde."
     "Tamo je gde ne možeš dospeti. Nikada, osim ako ti mi ne pomognemo."
     "Onda mi pomozite. Tražim to kao vaš gost."
     "Rečeno je : Angijari uzimaju, Fije daju, Gdemijari uzimaju i daju. Ako ti to učinimo, šta ćeš da nam daš?"
     "Svoju zahvalnost, gospodaru noći."
     Stajala je visoka i blistava među njima, osmehujući se. Zurili su u nju sa teškim čuđenjem i zlovoljnom žudnjom.
     "Slušaj, Angija, veliku uslugu tražiš od nas. Ni ne slutiš koliko je to velika usluga. Ne možeš to da razumeš. Ti si od rase koja neće da razume, koja ne mari ni za šta osim za jahanje na vetru, uzgajanje žitarica, borbu mačevima i zajedničku dreku. Ali ko je načinio vaše mačeve od blistavog čelika? Mi, Gdemijari. Tvoji gospodari dođu ovamo k nama ili u Glinopolja, kupe svoje mačeve i odu, ne gledajući, ne shvatajući. Ali ti si sada ovde, gledaćeš i moći ćeš da vidiš nešto malo od naših nebrojenih čuda: svetiljke koje večno gore, kola koja se kreću sama od sebe, mašine koje prave našu odeću, kuvaju našu hranu, osvežavaju naš vazduh i služe nam u svim stvarima. Znaj da su sve ove stvari izvan tvoje moći razumevanja. I znaj još ovo: mi, Gdemijari, prijatelji smo onih koje zovete gospodarima zvezda! Mi smo došli sa njima u Halan, Reohan, Hul-Oren, u sve vaše zamkove da im pomognemo da razgovaraju sa vama. Gospodari kojima vi, gordi Angijari, plaćate danak, naši su prijatelji. Čine nam usluge kao što i mi njima činimo! Šta, onda, tvoja zahvalnost može nama da znači?"
     "To je pitanje na koje vi sami treba da odgovorite", reče Semleja "a ne ja. Ja sam postavila svoje pitanje. Odgovorite na njega, gospodaru."
     Narednih nekoliko trenutaka, sedmorica su se savetovala rečima i ćutanjem. Pogledali su na nju i odvraćali pogled, mrmljali i ćutali. Gomila je rasla unaokolo. Privlačili su se polagano i ćutke, jedan za drugim, sve dok se Semleja ne nađe okružena stotinama čupavih, crnih glava i dok čitav, ogroman, hučeći pod pećine ne postade prekriven ljudima, sa izuzetkom ono malo prostora neposredno oko nje. Vetrohat je drhtao od predugog suzbijanog straha i razdraženosti, a oči su mu bile veoma raširene i blede kao oči u hata primoranog da leti noću. Gladila je toplo krzno njegove glave, šapućući: "Budi miran, hrabri, blistavi, gospodaru vetra..."
     "Angija, odvešćemo te do mesta gde leži blago." Glineni čovek svetlog lica i sa železnom krunom na glavi okrenu se još jednom prema njoj. "Više od toga ne možemo da ti učinimo. Moraš da pođeš sa nama da tražiš ogrlicu tamo gde se ona nalazi, od onih koji je čuvaju. Vazdušna zver ne može da ide sa tobom. Moraš da pođeš sama."
     "Koliko je dugo to putovanje, gospodaru?"
     Njegove usne su se sve više tanjile. "Veoma dugo putovanje, gospo. Pa ipak, trajaće samo jednu dugu noć."
     "Zahvljujem vam na predusretljivosti. Hoće li moj vetrohat biti brižljivo čuvan tokom te noći. Ništa mu se ne sme dogoditi."
     "Spavaće do tvog povratka. Do ponovnog susreta sa ovom životinjom jahaćeš jednog moćnijeg vetrohata. Zar nećeš da upitaš kuda te vodimo?"
     "Možemo li uskoro da krenemo na to putovanje? Ne bih želela da dugo izbivam iz kuće."
     "Da. Uskoro." Sive usne ponovo se raširiše dok je piljio naviše u njeno lice.
     Ono što se dogodilo u narednih nekoliko časova Semleja ne bi bila kadra da prepriča. Sve je bilo žurba, zbrka, buka, nepoznanica. Dok je držala glavu svog hata, jedan Glinar zario je dugačku iglu u zlatno, prugasto bedro. Videvši to, umalo nije kriknula, no njen hat se samo trže a onda predeći, utonu u san. Odnela ga je grupa Glinara koji su očito morali da skupe hrabrosti da bi dodirnuli njegovo toplo krzno. Nešto kasnije bila je prinuđena da gleda kako se igla zabada i u njenu ruku - možda da bi se stavila na probu njena hrabrost, pomislila je, jer nije imala utisak da joj se od toga spava, iako nije bila sasvim sigurna. A potom je morala da putuje u šinskim kočijama, prolazeći pokraj stotina i stotina zelenih vrata i zasvođenih pećina; jednom je šinska kočija projurila kroz pećinu koja se sa obe strane beskrajno pružala u tamu, a sva ta tama bila je puna velikih stada herilora. Mogla je da čuje njihove guktave, promukle zovove, kao i da razazna delove stada u snopovima prednjih svetiljki kočija; potom je neke videla jasnije u beloj svetlosti i zapazila da su svi bez krila i slepi. Na to je zaklopila oči. No, trebalo je proći još mnogo tunela i još više pećina, videti još mnogo sivih tela, surovih lica i čuti još puno bubnjavih, razmetljivih glasova, sve dok na kraju iznenada nisu izbili na otvoren vazduh. Bila je duboka noć. Radosno je podigla oči ka zvezdama i jedinom mesecu koji je blistao na zapadu - malenom Helikiju. Ali svuda oko nje još su bili Glinari i sada je nagnaše da se popne u neku novu vrstu kočije ili pećine - nije tačno znala u šta. To je bilo malo, puno sitnih, trpćućih svetala poput žeravica; izgledalo je veoma uzano i blistavo posle velikih, memljivih pećina i zvezdane noći. Sada su joj zaboli još jednu iglu i saopštili joj da će morati da je vežu na svojevrsnu ravnu stolicu, da joj sapnu glavu, ruke i noge.
     "Neću", reče Semleja.
     No, kada je videla da su četiri Glinara, koji su bili određeni kao vodiči, dopustili da ih prve vežu i sama je pristala. Ostali iziđoše. Začuo se tutnjajući zvuk za kojim je usledila duga tišina; pritisnula ju je nekakva velika težina koju nije mogla da vidi. A onda više nije bilo nikakve težine, nikakvog zvuka, ničega uopšte.
     "Jesam li mrtva?" upita Semleja.
     "Oh, ne, gospo", reče jedan glas koji joj se nije dopao.
     Otvorivši oči, ugledala je belo lice nagnuto nad nju, uvučene široke usne, oči slične kamenčićima. Veze popustiše i ona skoči na noge. Bila je bez težine, bestelesna; osećala je sebe samo kao izliv straha na vetru.
     "Nećemo te ozlediti", reče jedan sumoran glas ili više njih. "Dopusti nam samo da te dodirnemo. Želeli bismo da ti dodirnemo kosu. Dopusti nam da ti dodirnemo kosu."
     Okrugla kočija u kojoj su se nalazili malo zadrhta. S one strane jedinog prozora prostirala se prazna noć ili je to bila izmaglica, ili možda uopšte ništa? Jedna duga noć, rekli su. Veoma duga. Sedela je nepokretna i podnosila dodire njihovih teških, sivih ruku na svojoj kosi. Potom su stali da joj pipaju šake, stopala i mišice, a jedan se usudio da joj dodirne vrat; ovo je bilo previše i ona ustade, što ih je nateralo da se povuku.
     "Nismo te ozledili, gospo", rekoše. Ona odmahnu glavom.
     Pošto su je ostavili na miru, ponovo je legla na stolicu koja je povuče naniže; a kada je u prozoru svetlost blesnula zlatnom bojom, došlo joj je da zaplače od onog što je videla, ali se pre toga onesvestila.

     "Pa", reče Rokanon "sad bar znamo šta je ona."
     "Voleo bih da postoji neki način da se sazna ko je ona", promrmlja kustos muzeja. "Ona želi nešto što imamo ovde u muzeju - da li to kažu trogi?"
     "Nemoj da ih zoveš 'trogi'", reče Rokanon ozbiljnim glasom.
     Kao hifler, etnolog za visoko inteligentne oblike života, osećao je odbojnost prema takvim rečima. "Oni nisu mnogo lepi, ali su tuđinci sa statusom C... Pitam se zbog čega se Komisija odlučila da baš njih razvija? Čak i pre nego što je stupila u kontakt sa svima ostalim hilf-vrstama? Kladim se da su članovi bili sa Kentaura. Kentaurani su uvek skloni noćnim bićima i žiteljima pećina. U ovom slučaju mislim da bih ja podržao vrstu II."
     "Izgleda da trogloditi osećaju prilično strahopoštovanje prem njoj."
     "Ne osećaš li i ti?"
     Keto još jednom osmotri visoku ženu, zatim pocrvene i nasmeja se. "Da, na neki način. Nikad nisam video tako prelep tuđinski tip za osamnaest godina koliko sam ovde na Novoj Džordžiji. U stvari, nikad nigde nisam video tako lepu ženu. Izgleda kao boginja." Crvenilo je sada već osvojilo i teme njegove ćelave glave, jer, bez ikakvog preterivanja, Keto je bio stidljiv kustos. No Rokanon samo uzdržano klimnu, složivši se.
     "Voleo bih kad bismo mogli da razgovaramo sa njom bez ovih tro... Gdemijara kao prevodilaca. Ali tu nema druge." Rokanon se uputi ka posetiocima, a kada ona okrenu svoje blistavo lice prema njemu, on se pokloni veoma duboko, spustivši se na jedno koleno, pognute glave i zatvorenih očiju. Bilo je to ono što je nazivao svenamenskom međukulturnom ljubaznošću, a on ju je izvodio ne bez izvesne ljupkosti. Kada se ponovo uspravio, lepa žena se osmehnu i prozbori.
     "Kaže, zdravo da si, gospodaru zvezda", promumla jedan od njenih guravih pratilaca na pidžin-galaktičkom.
     "Zdravo da si, gospo od Angijara", uzvrati Rokanon. "Na koji način mi iz muzeja možemo da budemo na usluzi gospi?"
     Spram trogloditskog brundanja glas joj je jezdio poput brzog, srebrnog vetra.
     "Kaže, molim dajte joj ogrlicu koja je krasila rod - pretke davno, davno."
     "Koju ogrlicu", upita on, a ona, shvativši ga, pokaza na središnji eksponat u vitrini ispred njih: jedan veličanstveni predmet - lanac od žutog zlata, masivan, ali prefinjeno izrađen, u koji je bio usađen veliki safir toploplave boje. Rokanon podiže veđe, a Keto promrmlja preko njegovog ramena: "Ima dobar ukus. To je ogrlica Fomalhaut: čuvena rukotvorina."
     Osmehnula se dvojici ljudi i još jednom im se obratila preko glava troglodita.
     "Kaže, o gospodari zvezda, stariji i mlađi žitelji Kuće blaga, ovo blago jednom njeno. Dugo dugo vreme. Hvala vam."
     "Kako smo došli do ove stvari, Keto?"
     "Sačekaj; samo da pogledam u katalog. Imam ga ovde. Evo. Dobili smo je od ovih troga... patuljaka... šta li su već: Gdemijari. Priča se da im je strast trgovina: morali smo da im dozvolimo da kupe brod kojim su došli ovamo - jedan AD-4. Ovo je deo isplate za to. Posredi je njihov ručni rad."
     "A kladim se da više nisu u stanju da izrade ovako nešto, budući da su usmereni na industrijsku tehnologiju."
     "No, izgleda da oni smatraju da je ova stvar njena, a ne njihova ili naša. To mora da je važno, Rokanone, jer inače ne bi straćili ovoliko vremena na putu samo njoj za ljubav. Stvarna udaljenost do Fomalhauta mora da je poprilična."
     "Više godina, bez sumnje", reče hilfer koji je bio naviknut na međuzvezdane skokove. "Ali ne previše. Ni Priručnik ni Vodič ne pružaju mi dovoljno podataka da stvar pouzdano procenim. Ove vrste očigledno uopšte nisu valjano proučene. Možda su mali druškani naprosto učtivi prema njoj. Ili možda čitav jedan rat između vrsta zavisi od tog prokletog safira. Možda njene želje vladaju njima zato što se oni smatraju potpuno podređenim njoj. Ili, pak, ma kako stvari izgledale, možda je ona njihov zarobljenik, njihov mamac. Kako da znamo?... Možeš li da joj daš tu stvar Keto?"
     "Oh, da. Celokupna Egzotika tehnički je pozajmljena, nije naše vlasništvo; s vremena na vreme pojavljuju se ovakvi zahtevi. Retko im ne izađemo u susret. Mir iznad svega, sve dok ne dođe do rata..."
     "Onda predlažem da joj daš ovo."
     Keto se osmehnu. "Činiće mi čast." Otvorivši vitrinu, izvadio je veliki, zlatni lanac, a onda ga stidljivo predao Rokanonu, rekavši: "Ti joj ga daj."
     Tako je plavi dragulj prvi put, za trenutak, počinuo u Rokanonovoj ruci.
     Njegove misli nisu bile usredsređene na to; on se, sa šakom punom plave vatre i zlata, okrenu pravo prema ovoj lepoj, tuđinskoj ženi. Ona nije pružila ruke da je uzme, već je pognula glavu, te joj on namače ogrlicu preko kose. Stajala je poput plamteće rastopline oko njenog zlatnomrkog vrata. Podigla je pogled sa nje sa izrazom takvog ponosa, ushićenja i zahvalnosti na licu da je Rokanon ostao bez reči, dok je mali kustos užurbano mrmljao na vlastitom jeziku: "Nema na čemu, nema na čemu."
     Naklonila je svoju zlatnu glavu prema njemu i Rokanonu. Zatim je, okrenuvši se, klimnula zdepastim stražarima - ili tamničarima? - i, prigrnuvši svoj pohabani, plavi ogrtač, krenula niz dugačku dvoranu i uskoro nestala sa vidika. Keto i Rokanon stajali su kao ukupani i gledali za njom.
     "Ono što osećam..." započe Rokanon.
     "Dakle?" upita Keto promuklim glasom, posle dugog ćutanja.
     "Ono što ponekad osećam jeste da sam... susrećući ove ljude sa svetova koje tako malo poznajemo, znaš, ponekad... da sam se zapleo u jednu legendu, u jedan tragičan mit koji, možda, ne razumem..."
     "Da", reče kustos muzeja, pročistivši grlo. "Pitam se... pitam se kako se zove..."

     "Semleja predivna, Semleja zlatna, Semleja od Ogrlice."
     Glinari su se povinovali njenoj volji, a isto su učinili čak i gospodari zvezda na onom jezivom mestu gde su je Glinari odveli, u gradu na kraju noći. Poklonili su joj se i rado joj dali blago iz svojih bogatih riznica.
     Ali ona još nije mogla da se otrese spomena na one pećine oko nje gde se stenje nisko nadnosilo, gde se nije moglo odrediti ko govori ili ko šta čini, gde su glasovi grmeli, a sive ruke posezale - dosta joj je bilo toga. Platila je za ogrlicu; vrlo dobro. Sada je njena. Cena je plaćena, prošlost je prošlost.
     Njen vetrohat izvukao se iz svojevrsne kutije. Preko očiju mu je stajala koprena, a krzno mu je bilo opervaženo ledom. Kada su napustili pećine Gdemijara, nije otprve hteo da poleti. Sada je ponovo izgledao kako treba i glatko je jezdio niz južni vetar, spram svetlog neba u pravcu Halana. "Pohitaj, pohitaj", govorila mu je, počinjući da se smeje, dok je vetar odagnavao tamu iz njenih misli. "Želim da vidim Durhala, što pre, što pre..."
     I leteli su brzo, stigavši u Halan u sumrak drugog dana. Pećine Glinara izgledale su joj sada kao neka prošlogodišnja noćna mora, dok je hat sa njom preletao povrh hiljadu stepenica Halana i preko ponormosta, gde su šume ponirale hiljadu stopa u dubinu. Sjahala je, obasjana zlatnom svetlošću večeri, na sletelište i popela se uz poslednje stepenice između krutih kipova heroja i dva stražara na kapiji koji joj se nakloniše, zureći u lepu, ognjenu stvar oko njenog vrata.
     U predvorju je zaustavila jednu devojku koja je tuda prolazila, veoma lepu devojku, po izgledu zasigurno Durhalovu blisku rođaku, iako Semleja nije mogla da se seti njenog imena.
     "Poznaješ li me, devojko? Ja sam Semleja, Durhalova žena. Da li bi htela da javiš gospi Durosi da sam se vratila?"
     Jer bojala se da sama produži put i možda iznenada susretne Durhala; bila joj je potrebna Durosina podrška.
     Devojka ju je gledala netremice, sa veoma čudnim izrazom lica. Ipak, promrmljala je; "Da, gospo", i požurila prema kuli
     Semleja je čekala, stojeći u pozlaćenoj, ruševnoj dvorani. Niko se nije pojavljivao. Da li su svi bili za trpezom u svečanoj dvorani? Tišina je pritiskala. Minut kasnije Semleja krenu prema stepenicama koje su vodile u kulu. No, preko kamenog pločnika u susret joj je išla jedna starija žena, raširenih ruku, sva uplakana.
     "Oh, Semlejo, Semlejo!"
     Nikad ranije nije videla ovu sedokosu ženu, te ustuknu.
     "Ali, gospo, ko ste vi?"
     "Ja sam Durosa, Semlejo."
     Sleđeno je ćutala za sve vreme dok ju je Durosa grlila, dok je ridala i ispitivala je da li je istina da su je Glinari zarobili i držali je začaranu sve ove duge godine, ili su to možda bile Fije sa svojim neobičnim veštinama? A onda, izmakavši se malo, Durosa prestade da plače.
     "Još si mlada, Semlejo. Mlada kao i onog dana kada si otišla odavde. A imaš i ogrlicu oko vrata..."
     "Donela sam dar svom mužu, Durhalu. Gde je on?"
     "Durhal je mrtav."
     Semleja ostade nepomična.
     "Tvoj muž, moj brat, Durhal, gospodar Halana, pao je u boju pre sedam godina. Bila si odsutna devet godina. Gospodari zvezda se više nisu pojavljivali. Zakavžili smo se sa istočnim zamkovima, sa Angijarima Loga i Hul-Orena. Durhal je, vojujući, pao od srednjačkog koplja, jer nije imao dovoljno jak oklop za svoje telo, a nikakav za svoj duh. Počiva sahranjen u poljima povrh orenske močvare.
     Semleja se okrenu. "Onda idem k njemu", reče ona, položivši ruku na teški, zlatni lanac na svome vratu. "Predaću mu svoj dar."
     "Sačekaj, Semlejo! Pogledaj sada Haldre, prelepu, Durhalovu kćer, tvoju kćer!"
     Bila je to ona devojka sa kojom je najpre razgovrala i koju je poslala po Durosu, devojka od oko devetnaest godina, tamnoplavih očiju nalik Durhalovim. Stajala je pored Durose, posmatrajući svojim postojanim pogledom ovu ženu, Semleju, koja je u isti mah bila njena majka i njena vršnjakinja. Bile su istih godina, imale su istu zlatnu kosu i lepotu. Jedino što je Semleja bila nešto viša i što je na prsima nosila plavi kamen.
     "Uzmi ga, uzmi ga. Donela sam ga sa kraja duge noći za Durhala i Haldre", uzviknu Semleja, sagnuvši glavu da bi smakla teški lanac. Ispustila je ogrlicu tako da je ova pala na kamen uz hladan, tečan zvek. "O, uzmi je, Haldre", uzviknu još jednom, a onda se, glasno zaplakavši, okrenu i otrča iz Halana, preko mosta, pa niz bezbrojne široke stepenice, i, odjezdivši prema istoku, u šume na planinskom obronku, poput kakve divlje zveri u begu, nestade.

DAN UOČI REVOLUCIJE

     Govornikov glas bio je bučan poput praznih kamiona za prevoz piva u nekoj kamenoj ulici, a ljudi na mitingu bili su tesno zbijeni, kamenje u kaldrmi, i taj silni glas tutnjao je nad njima. Taviri je bio negde na drugoj strani dvorane. Morala je da dospe do njega. Gurala se i krčila sebi put kroz tamno odevene, tesno zgurane ljude. Nije čula reči, niti je videla lica: samo tutnjava i tela zbijena jedno iza drugog. Nije mogla da vidi Tavirija, bila je preniska. Široka trbušina i prsa u crnoj tunici uzdizala su se pred njom, zatvarala joj put. Mora se probiti do Tavirija. Znojeći se, silovito je zabila pesnicu. Kao da je udarila u stenu, čovek se nije ni pomerio, ali ogromna pluća ispustiše tik nad njenom glavom silni zvuk, urlik. Pogurila se. Onda shvati da urlik nije bio usmeren na nju. I ostali su vikali. Govornik je nešto rekao, nešto lepo o porezima ili senkama. Oduševljena, i ona se pridruži vici: "Da! Da!" i nastavivši da se gura, lako izbivši na otvoreni prostor Regimentalnog vežbališta u Parheou. Gore je večernje nebo počivalo duboko i bezbojno, a svuda oko nje klimao je glavama visoki korov suvih, belih, zbijenih cvasti. Nikada nije doznala kako se zove. Cveće joj je klimalo nad glavom, njihalo se na vetru koji je večno duvao preko polja u sutonu. Trčala je kroz njega, a ono se meko ulegalo u stranu i ponovo se dizalo, zanjihano, nemo. Taviri je stajao u visokom korovu u svom dobrom odelu, onom tamnosivom, u kome je ličio na profesora ili glumca, oporo otmen. Nije delovao srećno, ali smejao se i nešto joj govorio. Od zvuka njegovog glasa osetila je želju da zaplače, posegla je da ga uhvati za ruku, ali nije stala, ne sasvim. Nije mogla da stane. "Oh, Taviri", reče ona, "eno ga tamo!" Neobični, slatki miris belog korova bio je težak kada je nastavila. Bilo je trnja, prepletenog granja pod njenim nogama, bilo je strmina, jama. Plašila se da će pasti, da će pasti, zastala je.
     Sunce, blistavi jutarnji sjaj, pravo u oči, nemilosrdno. Sinoć je zaboravila da navuče žaluzine. Okrenula je leđa suncu, ali na desnom boku nije joj bilo udobno. Ne vredi. Dan. Dvaput je uzdahnula, ustala, prebacila noge preko ivice postelje i sela, pogrbljena, u spavaćici, zagledana u sopstvene noge.
     Nožni prsti, sabijeni čitavim životom jeftinih cipela, bili su gotovo četvrtasti na mestima gde su se dodirivali, štrčeći u izbočinama; nokti su bili bezbojni i bezoblični. Između kostiju nožnog zgloba, nalik čvorovima, pružale su se fine, suve bore. Kratko, malo zaravnjenje u osnovi prstiju zadržao je glatkoću, ali koža je bila boje blata, a prepletene vene isprugale su zglavak. Odvratno. Tužno, bedno. Zlo. Jadno. Oprobavala je sve te reči i svaka je pristajala, poput ogavnih šeširića. Ogavno: da, i to. Gledati sebe i zaključiti kako je prizor ogavan, to ti je posao i po! Ali opet, kada nije bila ogavna, da li je tako sedela i gledala se? Ne mnogo! Valjano telo nije predmet, nije dodatak, nije vlasništvo kome se možeš diviti, to si, naprosto, ti, ti lično. Tek kada to više nisi ti, već nešto tvoje, stvar posedovana, da li brineš o njemu... Da li je u dobrom stanju? Hoće li moći da posluži? Hoće li potrajati?
     "Koga je briga?" reče Laia oštro i ustade.
     Zavrtelo joj se od naglog ustajanja. Morala je da stavi jednu ruku na noćni stočić, jer se užasavala pada. Uto pomisli na posezanje za Tavirijem u snu.
     Šta je ono rekao? Nije mogla da se seti. Nije bila sigurna ni da li mu je dodirnula ruku. Namrštila se, pokušala da silom podstakne sećanje. Toliko je prošlo otkako je poslednji put sanjala Tavirija; a sada, čak ni da upamti šta je rekao!
     Nestalo je, nestalo. Stajala je tamo, pogurena u spavaćici, sa jednom rukom na stočiću pored kreveta. Koliko je prošlo otkako je mislila na njega - da ne pominjemo snove - makar samo pomislila, kao na 'Tavirija'? Koliko je prošlo otkako mu je izgovorila ime?
     Asieo je rekao ovo ili ono. Kada smo Asieo i ja bili u zatvoru na severu. Pre nego što sam upoznala Asiea. Asieova teorija uzajamnosti. O, da, govorila je o njemu, govorila o njemu previše, bez sumnje, naklapala, potezala ga. Ali kao 'Asiea', prezime, javnog čoveka. Privatni čovek je nestao, u potpunosti nestao. Tako je malo ostalo onih koji su ga lično znali. Svi su nekada bili u zatvoru. U to vreme čovek se tome smejao, toliko prijatelja po toliko zatvora. Ali danas ih čak nije bilo ni tamo. Bili su po zatvorskim grobljima. Ili u zajedničkim grobnicama.
     "Oh, oh, Bože", reče Leia naglas i ponovo spuznu na krevet, jer nije mogla da stoji pod sećanjima na te prve nedelje u Tvrđavi, u ćeliji, te prve nedelja od devet godina u Tvrđavi u Driu, u ćeliji, te prve nedelje pošto su joj rekli da je Asieo poginuo tokom borbi na trgu Kapitol i sahranjen sa hiljadu četiri stotine ostalih u krečom posutim jarcima iza kapije Oring. U ćeliji. Njene ruke padoše u stari položaj u krilu, leva stegnuta i zabravljena unutar stiska desne; desni palac išao je mapred-nazad i blago pritiskao i trljao zglob levog kažiprsta. Sati, dani, noći. Mislila je na sve njih, na svakoga, svakog pojedinačnog od hiljadu četiri stotine, kako su ležali, kako je živi kreč delovao na njihovo meso, kako su se kosti dodirivale u usplamteloj tmini. Ko je dodirivao njega? Kako li su vitke kosti njegove ruke počivale sada? Sati, godine.
     "Taviri, nikada te nisam zaboravila!" prošapta, a glupost toga vrati je jutarnjoj svetlosti i izgužvanoj postelji. Razume se da ga nije zaboravila. Takve stvari idu prećutno između muža i žene. Njene glupe, matore noge ponovo su bile na podu, baš kao ranije. Nigde nije dospela, samo je išla ukrug. Ona ustade uz frktaj napora i nezadovoljstva i priđe plakaru da uzme haljinu.
     Mladež je išla po hodnicima Kuće u sve većoj raskalašnosti, ali ona je bila prestara za to. Nije želela da pokvari doručak nekom mladiću kome bi pogled pao na nju. Osim toga, oni su odrasli uz načelo slobode odevanja, seksa i svega ostalog, a ona nije. Ona je to samo izumela. Nije to ista stvar.
     Kao kad je govorila za Asiea: "Moj muž". Lecnuli bi se na to. Reč koju je trebalo da koristi kao dobar odonjanin bila je, razume se, 'ortak'. Ali zbog čega je, do đavola, morala da bude dobar odonjanin?
     Odgegala se niz hodnik do kupatila. Mairo je bila tamo, prala je kosu u lavabou. Laia je sa divljenjem gledala dugačke, ravne, mokre uvojke. Sada je tako retko izlazila iz Kuće da nije znala kada je poslednji put videla pokorno obrijanu glavu, pa ipak joj je pogled na glavu pokrivenu kosom izazivao zadovoljstvo, oporo zadovoljstvo. Koliko puta su je ismevali jer je dugokosa, dugokosa, policajci ili mlade siledžije čupali je, iscereni vojnici u svakom novom zatvoru brijali joj kosu do samo skalpa? A onda joj je kosa ponovo rasla, u oštre dlačice, u šiške, u uvojke, u grivu... u starim danima. Za ljubav Božju, da li je danas bila u stanju da misli o bilo čemu drugom izuzev o starim danima?
     Odevena, namestivši postelju, sišla je do zajedničkih prostorija. Doručak je bio dobar, ali apetit joj se nikada nije povratio posle proklete kapi. Popila je dve šolje čaja od lekovitog bilja, ali nije mogla da dovrši parče voća koje je uzela. Kako je samo kao dete žudela za voćem da ga je čak krala; a u Tvrđavi - oh, za ljubav Božju, prekini s tim! Smešila se i uzvraćala na pozdrave i prijateljsko obraćanje drugih ljudi koji su doručkovali i Aevija koji je jutros posluživao. On je bio taj koji joj je ponudio breskvu: "Vidi ovo, čuvao sam je za tebe", pa kako je mogla da odbije? I inače je uvek volela voće, a nikada ga nije dobijala dovoljno; jednom, kada je imala šest ili sedam godina, ukrala je plod sa prodavčevih kolica u Rečnoj ulici. Ali bilo je teško jesti kada su svi toliko uzbuđeno pričali. Bilo je novosti iz Tua, pravih novosti. Najpre je bila sklona tome da ih odbaci, budući podozriva prema lakom oduševljavanju, ali kada je pročitala članak u novinama i pronikla između redova, pomislila je sa nekom neobičnom sigurnošću, dubokom, ali hladnom: da, to je to; dogodilo se. I to u Tuu, ne ovde. Tu će se slomiti pre ove zemlje; revolucija će najpre pobediti tamo. Kao da je to bilo bitno! Neće biti više nacija. A opet, na neki način, bilo je bitno, činilo ju je pomalo hladnom i tužnom - zavidljivom, zapravo. Od svih bezgraničnih gluposti. Nije se mnogo uključivala u razgovor i uskoro je ustala da ode do svoje sobe, osećajući sažaljenje prema samoj sebi. Nije bila u stanju da deli njihovo oduševljenje. Bila je izvan toga, zaista izvan. Nije to lako, reče ona sebi kao da se pravda, uz napor se uspinjući stepeništem, prihvatiti da si izvan svega kada si bila u tome, u samom središtu, tokom pedeset godina. Oh, za ljubav Božju. Cviliš!
     Ostavila je stepenište i samosažaljenje iza sebe i ušla u svoju sobu. Bila je to dobra soba i bilo je dobro da bude sama sa sobom. Bilo je to veliko olakšanje. Iako nije bilo baš sasvim ispravno. Postojala su deca u podrumima u kojima su živela po petoro u sobama ne većim od ove. Uvek je bilo više ljudi koji su voleli da žive u odonjanskoj kući nego da budu valjano smešteni. Imala je tu veliku sobu samo za sebe jedino zbog toga što je bila starica koja je doživela moždani udar. I možda zbog toga što je bila Odo. Da nije bila Odo, već samo starica koju je udarila kap, da li bi je imala? Vrlo verovatno. Na kraju krajeva, ko bi, do đavola, želeo da deli sobu sa benavom staricom? Ali bilo je teško biti siguran. Favoritizam, elitizam, obožavanje vođa gmizavo su se vraćali i nicali odasvud. Ali ona se i nije nadala da će ih videti izbrisane tokom svog života, u jednom pokolenju; samo Vreme donosi velike promene. U međuvremenu bila je to lepa, prostrana, sunčana soba, odgovarajuća za benavu staricu koja je započela svetsku revoluciju.
     Njen sekretar stići će za jedan sat da joj pomogne da obavi dnevni posao. Odvukla se do radnog stola, divnog, velikog komada nameštaja, poklona od stolarskog sindikata u Niu, zbog toga što je neko čuo njenu primedbu kako je jedini komad nameštaja za kojim je ikada stvarno čeznula bio radni sto sa ladicama i dovoljno prostora odozgo... Proklet bio, vrh je bio praktično prekriven papirima sa prikačenim beleškama, uglavnom pisanim Noijevim sitnim, razgovetnim rukopisom: Hitno - Severne oblasti - Posavet. sa R.T?
     Njen sopstveni rukopis više nije bio isti posle Asieove smrti. Bilo je to čudno, kad bolje razmisliš o svemu. Na kraju krajeva, tokom pet godina posle njegove smrti napisala je čitavu Analogiju. A bila su tu i pisma koja je onaj visoki stražar sa vodenastosivim očima, kako mu beše ime, nije važno, krijumčario za nju iz Tvrđave tokom dve godine. Sada su ih zvali Zatvorska pisma, a izišla su u desetak različitih izdanja. Sve te stvari, pisma za koja su joj ljudi govorili da su toliko puna 'duhovne snage' - što je verovatno značilo da je lagala samu sebe u oči sve do iznemoglosti dok ih je pisala, pokušavajući da podigne sebi moral - i Analogija koja je sigurno bila najpostojaniji intelektualni rad koji je ikada načinila, sve to bilo je napisano u Tvrđavi u Driu, u ćeliji, posle Asieove smrti. Čovek mora nešto da radi, a u Tvrđavi dozvoljavaju posedovanje hartije i pera... Ali sve to je napisano žurnom, škrabajućom rukom koju nikada nije osećala kao svoju, ne sopstvenu poput okruglih, crnih svitaka rukopisa Društva bez vlade, šetrdeset i pet godina starih. Taviri je odneo sa sobom u živi kreč ne samo želju njenog tela i srca, nego čak i njen dobar, jasan rukopis.
     Ali joj je ostavio revoluciju.
     Kako je bilo hrabro što si nastavila, radila, pisala u zatvoru, posle takvog poraza pokreta, posle smrti svog ortaka, govorili su ljudi. Proklete budale. Šta je drugo mogla da čini? Hrabrost, junaštvo - šta to beše junaštvo? Nikada nije shvatila. Neplašenje, govorili su neki. Plašenje, a ipak nastavljanje, govorili su drugi. Ali šta je čovek mogao da radi nego da nastavi? Da li je ikada neko imao pravi izbor?
     Smrt je samo značila nastavak u drugom pravcu.
     Ukoliko ste želeli da se vratite kući, morali ste da nastavite da se krećete, to je imala na umu kada je napisala: "Pravo putovanje je povratak", ali to nikada nije bilo ništa više od nagađanja, a sada je bila dalje nego ikada od sposobnosti da to racionalizuje. Sagla se, previše naglo, tako da je malo zabrundala na škriput u svojim kostima, i počela da kopa po najnižoj ladici radnog stola. Ruka joj naiđe na fasciklu omekšalu od starosti i izvuče je, jer ju je prepoznala dodirom pre nego što je to vid potvrdio: rukopis Sindikalna organizacija u revolucionarnom prelazu. On je odštampao naslov na fascikli i ispisao svoje ime ispod njega, Taviri Odo Asieo, IX 741. Bio je to elegantan rukopis, svako slovo valjano uobličeno, polumasno i tečno. Ali on je više voleo glasoštampač. Rukopis je čitav bio urađen glasoštampačem, i to kvalitetno, zastajkivanja su izbačena, a osobenosti govora normalizovane. Tu niste mogli videti kako je izgovarao duboko, grleno 'o', kako se to već činilo na Severnoj obali. Tu nije bilo ničega od njega osim uma. Nije imala ništa od njega osim imena ispisanog na fascikli. Nije zadržala njegova pisma, bilo je sentimentalno čuvati pisma. Osim toga, nikada nije ništa čuvala. Nije bila u stanju da se seti ičega što je posedovala više od par godina, izuzev tog raštimovanog, starog tela, razume se, a i s time se zaglibila...
     Ponovo dualizuje. "Ona" i "to". Starost i bolest stvaraju dualistu, stvaraju eskapistu; um je tvrdio: Nisam to ja, nisam to ja. Ali bio je. Možda su mistici bili u stanju da odvoje um od tela, uvek im je prilično čežnjivo zavidela na toj sposobnosti, bez nade da će moći da ih oponaša. Bekstvo nikada nije bilo njena igra. Tragala je za slobodom, ovde, sada, telom i dušom.
     Najpre samosažaljenje, onda samouzdizanje, i, eto, i dalje je tu sedela, za ljubav Božju, i držala Asieovo ime u šaci, zašto? Zar mu nije znala ime bez gledanja u njega? Šta joj se to dešavalo? Ona diže fasciklu do usana i poljubi rukom ispisano ime čvrsto i stameno, vrati fasciklu u zadnji deo donje ladice, zatvori ladicu i ispravi se na stolici. U desnoj šaci ju je golicalo. Počeša je, a onda je zatrese u vazduhu, prkosno. Ta šaka nikada nije sasvim prebrodila kap. Niti desna noga, ni desno oko, ili desni ugao usta. Bili su lenjivi, nespretni, osećala je golicanje u njima. Terali su je da se oseća kao robot sa kratkim spojem.
     A vreme je odmicalo, Noi će stići, šta je uopšte radila još od doručka?
     Ustala je toliko žurno da se zanela i dograbila naslon stolice da bi bila sigurna da neće pasti. Otišla je niz hodnik do kupatila i zagledala se tamo u veliko ogledalo. Njena siva kosa bila je opuštena i visila je, nije je valjano začešljala pre doručka. Neko vreme borila se s njom. Bilo joj je teško da drži ruke u vazduhu. Amai, koja utrča da se ispiški, zastade i reče: "Daj da ja to uradim!" i sredi je čvrsto i vešto u tili čas svojim oblim, snažnim, slatkim prstima, nasmešena i ćutljiva. Amai je napunila dvadesetu, manje od trećine starosti Laie. Oba roditelja bili su joj članovi pokreta, jedan je poginuo u nemirima šezdesetih, drugi je i dalje regrutovao po Južnim oblastima. Amai je odrasla u odonjanskim kućama, rođena za revoluciju, prava kćer anarhije. I tako tiho, slobodno i divno dete, dovoljno da te rasplače kada pomisliš: evo za šta smo radili, evo šta smo mislili, to je to, evo je, živa je, drago, slatko stvorenje.
     Desno oko Laie Asieo Odo otplaka nekoliko malih suza dok je stajala između umivaonika i latrine i puštala da joj kosu namešta kćerka koju nikada nije rodila; ali levo oko, ono snažno, nije zaplakalo, pa čak nije ni primetilo šta radi desno.
     Zahvalila se Amai i požurila do svoje sobe. U ogledalu je primetila mrlju na okovratniku. Verovatno sok od breskve. Prokleta, matora slinavica. Nije želela da Noi dođe i zatekne je sa balama na okovratniku.
     A kada joj se čista bluza nađe preko glave, ona pomisli: šta je to tako posebno u vezi s Noiem?
     Pritegla je ukrasne kopče na okovratniku levom rukom, lagano.
     Noi je imao tridesetak godina i bio je vitak, mišićavi tip, mekog glasa i živahnih, tamnih očiju. Eto šta je bilo posebno u vezi s Noiem. Tako jednostavno. Dobri, stari seks. Nikada je nije privukao neki plavokos muškarac, niti debeo, niti, pak, visok tip krupnih bicepsa, nikada, čak ni kada joj je bilo četrnaest i kada se zaljubljivala u svakog prdonju u prolazu. Crnomanjasti, vitki i žestoki, to je bio recept. Taviri, razume se. Taj dečko nije vredeo ni zakrpe na Taviriju što se mozga tiče, čak ni što se tiče izgleda, ali eto kako je ispalo: nije želela da je vidi sa balama na okovratniku i rasutom kosom.
     Proređenom, sedom kosom.
     Noi uđe, tek zastavši na otvorenim vratima - moj Bože, nije čak ni zatvorila vrata dok je presvlačila bluzu! Ona ga pogleda i vide sebe. Staricu.
     Možeš da češljaš kosu i menjaš bluzu, možeš da nosiš bluzu od prošle nedelje i sinoćno perje, ili da obučeš odeću od zlata i da pospeš obrijanu glavu dijamantskim prahom. Ništa od toga neće stvoriti ni najmanju razliku. Starica će izgledati tek nešto manje, ili nešto više, groteskno.
     Čovek se drži uredno iz čistog poštenja, čiste normalnosti, svesti o drugim ljudima.
     A najzad čak i to ode i čovek počne da balavi bez ikakvog stida.
     "Dobro jutro", reče mladić blagim glasom.
     "Zdravo, Noi."
     Ne, Boga mu, nije to bilo iz čiste pistojnosti. Neka je prokleta pristojnost. Zbog toga što je čovek koga je volela i kome njena starost ne bi bila bitna - zbog toga što je on bio mrtav, da li je morala da se pretvara da je bespolna? Da li je morala da potiskuje istinu, poput prokletog, puritanskog autoritativca? Još pre samo šest meseci, pre kapi, navodila je muškarce da je gledaju i da vole da je gledaju; a sada, iako više nije mogla da stvara zadovoljstvo, tako joj Boga, mogla je bar da zadovolji sebe.
     Kada je imala šest godina i kada je tatim prijatelj Gadeo dolazio da razgovara o politici sa tatom posle večere, stavila bi ogrlicu boje zlata koju je mama našla u đubretu i donela joj je. Bila je tako kratka da je uvek ostajala skrivena ispod okovratnika, tamo gde niko nije mogao da je vidi. Volela je da bude tako. Sedela je na pragu i slušala ih kako govore i znala da je lepa za Gadea. Bio je crnomanjast, belih, blistavih zuba. Ponekad ju je zvao 'lepa Laia'. "Eno moje lepe Laie!" Pre šezdeset šest godina.
     "Šta? Glava mi je sva smušena. Imala sam užasnu noć." Bilo je to istina. Spavala je još manje nego obično.
     "Pitao sam da li ste videli jutrošnje novine."
     Klimnula je.
     "Zadovoljni ste zbog Soinehea?"
     Soinehe je bila provincija Tua koja je sinoć proglasila secesiju od tuvijanske države.
     Bilo mu je drago zbog toga. Beli zubi su mu sevali u tami, lice je bilo napeto. Lepa Laia.
     "Da. I zabrinuta."
     "Znam. Ali ovoga puta je prava stvar. To je početak kraja vlade u Tuu. Nisu čak ni pokušali da narede trupama da odu u Soinehe, znate. To bi samo izazvalo vojnike da se ranije pobune, i oni to znaju."
     Složila se s njim. I sama je osetila tu sigurnost. Ali nije mogla da deli njegovo oduševljenje. Posle čitavog života proživljenog u nadi zbog toga što ne postoji ništa drugo izuzev nade, čovek gubi osećanje radosti u pobedi. Pravom osećaju likovanja mora da prethodi pravo očajanje. Odučila se od očajanja još davno. Nije bilo više likovanja. Čovek je naprosto nastavljao.
     "Hoćemo li danas da dovršimo ona pisma?"
     "Dobro. Koja pisma?"
     "Ljudima sa severa", reče on bez nestrpljenja.
     "Sa severa?"
     "Parheo, Oaidun."
     Rođena je u Parheu, prljavom gradu na prljavoj reci. Nije došla ovde, u glavni grad, sve dok nije napunila dvadeset drugu i bila spremna da donese revoluciju. Iako je u tim danima, pre nego što su je ona i ostali valjano osmislili, to bila vrlo žutokljuna i nedotupavna revolucija. Štrajkovi za bolje nadnice, pravo glasa za žene. Glasanje i nadnice - Moć i Novac, za ljubav Božju! Pa, čovek ipak štošta nauči za pedeset godina.
     Ali onda sve mora da zaboravi.
     "Počnimo sa Oaidunom", reče ona i sede u stolicu sa naslonom. Noi je bio za radnim stolom, spreman da se lati posla. Čitao joj je odlomke iz pisama na koja je trebalo da odgovori. Ona pokuša da obraća pažnju i uspela je toliko da je izdiktirala jedno celo pismo i započela drugo. "Upamtite da je u ovoj fazi vaše bratstvo izloženo pretnji... ne, opasnosti... od..." Petljala je dok Noi ne predloži: "Opasnosti od obožavanja vođa?"
     "U redu. I da se ništa ne kvari toliko brzo potragom za moći kao altruizam. Ne. I da ništa ne kvari altruizam - ne. O, za ljubav Božju, znaš šta pokušavam da kažem, Noi; ti to napiši. I oni znaju, sve je to ista stara stvar, zašto ne čitaju moje knjige!"
     "Dodir", reče Noi blago, sa smeškom, navodeći jednu od središnjih tema odonjana.
     "U redu, ali umorilo me je stalno dodirivanje. Ukoliko napišeš pismo, ja ću ga potpisati, ali ne mogu se baktati sa time ovog jutra." Gledao ju je malo upitno ili zabrinuto. Ona reče, iznervirano: "Moram nešto drugo da uradim!"

     Kada je Noi otišao, ona sede za radni sto i poče da pretura po hartijama, praveći se da nešto radi, zbog toga što je bila pometena, zaplašena rečima koje je izgovorila. Nije imala da radi ništa drugo. Nikada nije imala da radi bilo šta drugo. Ovo je bio njen posao: njeno životno delo. Govorničke ture i mitinzi po ulicama bili su za nju sada van domašaja, ali je i dalje mogla da piše i to joj je bio posao. A osim toga, da je i imala nešto drugo, Noi bi znao; on joj je vodio raspored poslova i sa puno takta podsećao je na razne stvari, kao, na primer, na posetu stranih studenata danas po podne.
     Oh, prokletstvo. Volela je mlade, a od stranca se uvek moglo nešto naučiti, ali zamorila se od novih lica i zamorila se od toga da stalno bide na videlu. Učila je od njih, ali oni nisu učili od nje; naučili su sve što je imala da ih poduči još davno, iz njenih knjiga, iz Pokreta. Dolazili su samo da je vide, kao da je kakva znamenitost poput velikog tornja u Rodaredu, ili kanjona Tulaevea. Prirodna lepota, spomenik. Bili su puni strahopoštovanja, obožavanja. Režala je na njih: - Mislite sopstvene misli! - Nije to anarhizam, to je običan obskurantizam. - Ne mislite da se sloboda i disciplina međusobno isključuju, zar ne? - Prihvatali su šibanje jezikom pokorno poput dece, zahvalno, kao da je bila neka vrsta sveopšte majke, idol velike zaštitničke materice. Ona! Ona koja je minirala brodogradilišta u Seiserou i psovala premijera Inoilta u lice pred masom od sedam hiljada, rekavši mu da bi odsekao sopstvena jaja, obojio ih bronzom i prodao kao suvenire ako bi pomislio da u tome ima imalo profita - ona koja je klela, psovala, šutirala policajce, pljuvala popove, javno se popiškila na veliku, bronzanu, ornamentiranu ploču na trgu Kapitol na kojoj je pisalo: OVDE JE OSNOVANA SUVERENA NACIONALNA DRŽAVA A-I0, itd, itd, piššššššš na sve to! A sada je bila svačija baka, draga, stara gospa, slatki, matori spomenik, dođite da je obožavate tamo kod utrobe. Vatra je ugašena, deco, bezbedno je prići bliže.
     "Ne, neću", reče Laia naglas. "Neću." Nije bila svesna da razgovara sama sa sobom, jer je uvek razgovarala sama sa sobom. "Laiina nevidljiva publika", govorio je Taviri dok bi koračala sobom i mrmljala. "Ne treba da dođete, neće me biti", reče ona sada nevidljivoj publici. Upravo je odlučila šta da učini. Morala je da iziđe. Da pođe na ulice.
     Bilo je netaktično razočarati strane studente. Bilo je pogrešno, tipično senilno. Bilo je neodonjanski. Piššššššš na sve to. Šta je vredelo raditi za slobodu čitavog života i okončati bez ikakve slobode? Izići će da se prošeta.
     Šta je to anarhista? Onaj ko, svesnim izborom, prihvata odgovornost izbora.
     Pošavši niz stepenište odlučila je, mrgodno, da ostane i vidi strane studente. Ali onda će izići.
     Bili su to vrlo mladi studenti, vrlo ozbiljni: golubijih očiju, čupava, draga stvorenja sa zapadne polulopte, Benbili i kraljevstvo Manda, devojke u belim pantalonama, mladići u dugačkim kiltovima, sve ratnički i arhaično. Govorili su o svojim nadama. "Mi u Mandu toliko smo daleko od revolucije da smo joj možda blizu", reče jedna devojka, čežnjivo i nasmešeno: "Krug života!" - i ona pokaza kako se krajnosti dodiruju u krugu njenih vitkih, tamnoputih prstiju. Amai i Aevi služili su ih belim vinom i crnim hlebom, gostoprimstvo Kuće. Ali posetioci, nenametljivi, svi ustadoše da krenu posle jedva pola sata. "Ne, ne, ne", reče Laia, "ostanite ovde, razgovarajte sa Aevijem i Ama. Samo je posredi to da se ukočim od sedenja, vidite, moram da promenim položaj. Bilo je tako lepo upoznati vas, hoćete li ponovo doći da me vidite, mala moja braćo i sestre, uskoro?" Jer srce joj je prišlo uz njih, a njihova uz nju, pa je izmenjala poljupce u krug, nasmejana, oduševljena tamnim, mladim obrazima, očima punim ljubavi, mirisnom kosom, pre nego što se odgegala na sprat. Zaista je bila malo umorna, ali otići gore i odremati značilo bi poraz. Želela je da iziđe. Izići će. Nije bila sama napolju još od - kada? Od zime! Pre udara. Nikakvo čudo da je postajala morbidna. Bila je to redovna zatvorska kazna. Napolju, na ulicama, eto gde je živela.
     Tiho je izišla na bočna vrata kuće, pored povrtnjaka, na ulicu. Uska traka kiselog gradskog zemljišta divno je obdelavana i proizvodila je lepu letinu pasulja i ceee, ali Laino oko za povrtarstvo nije bilo prosvetljeno. Razume se, bilo je jasno da anarhističke zajednice, čak i u prelaznim vremenima, moraju delati u smeru optimalnog samoodržavanja, ali kako se to ostvarivalo preko stvarnog zemljišta i bilja nije je se ticalo. Time su se bavili ratari i agronomi. Njen posao bio je na ulicama, bučnim, smrdljivim ulicama od kamena, tamo gde je odrasla i živela čitav život, izuzev petnaest godina u zatvoru.
     Ponosno je pogledala pročelje Kuće. To što je sagrađena kao banka pružalo je naročito zadovoljstvo njenih sadašnjim stanovnicima. Držali su vreće brašna po trezorima za novac otpornim na bombe i starili jabukovaču u pretincima sefova. Nad ornamentiranim stubovima okrenutim ulici i dalje je stajao uklesan natpis: "Bankarsko udruženje nacionalnih investitora i kreditora u poljoprivredi". Pokret nije bio jak u imenima. Nisu imali zastavu. Slogani su dolazili i odlazili kako je bilo potrebno. Uvek se mogao urezati krug života po zidovima i pločnicima na kojima bi ih vlasti videle. Ali kada su imena bila u pitanju, uvek su bili ravnodušni, prihvatajući i zanemarujući sva imena koja su im davana, u strahu da će ih utamničiti i registrovati ih, bez straha da će ispasti apsurdni. Zbog toga, ova najpoznatija i druga po starosti od svih kooperativnih Kuća nije imala drugog imena osim Banka.
     Gledala je na široku i tihu ulicu, ali samo jedan blok dalje počinjala je Tameba, otvorena tržnica, nekada slavna kao središte crne berze psihogenika i teratogenika, sada svedena na povrće, polovnu odeću i bedne vašarske predstave. Njena raskalašna životnost je nestala, ostavivši samo poluparalizovane alkoholičare, narkomane, bogalje, preprodavce i petorazredne kurve, zalagaonice, kockarske šatre, gatare, telesne skulptore i jeftine hotele. Laia se okrenula Temebi kao što voda teži vodoravnom položaju.
     Nikada se nije plašila grada niti ga je prezirala. Bila je to njena teritorija. Neće biti takvih ubogih mesta ukoliko pobedi revolucija. Ali biće bede. Uvek će biti bede, traćenja, surovosti. Nikada se nije pretvarala da menja ljudsko stanje, da je mama koja uzima tragediju od dece kako ona ne bi sebi naškodila. Sve drugo. Sve dok su ljudi slobodni da biraju, ukoliko odaberu da piju muharu i žive po slivnicima, bila je to njihova stvar. Sve drugo, samo da nije stvar Velikog Biznisa, izvor profita i put do moći drugih. Sve je to osećala još pre no što je išta znala; pre nego što je napisala prvi pamflet, pre no što je napustila Parheo, pre no što je naučila šta znači 'kapital', pre nego što je dospela dalje od Rečne ulice u kojoj se igrala 'ide maca oko tebe', klečeći na krastavim kolenima na pločniku sa drugim šestogodišnjacima, znala je to: da su ona, ostala deca, roditelji, njihovi roditelji, pijanci i kurve i čitava Rečna ulica na dnu nečega - da su temelj, stvarnost, izvorište. Ali želiš li da odvučeš civilizaciju u blatište? - vrištali su šokirani čestiti građani, kasnije, a ona je godinama pokušavala da im objasni da, ukoliko je blato jedino čime raspolažeš, onda, ako si bog, od njega praviš ljudska buića, a ako si ljudsko biće, onda pokušavaš da ga pretvoriš u kuće po kojima će ljudska bića moći da žive. Ali to nije razumeo niko ko je mislio da je bolji od blata. Sada, voda u potrazi za vodoravnošću, blato blatu, Laia se gegala kroz smrdljivu, bučnu ulicu, a sva ružna slabost njene starosti ostala je kod kuće. Pospane kurve, njihove lakirane frizure oronule i nakrive, jednooka žena koja je umorno izvikivala da bi prodala povrće, maloumna prosjakinja koja je pljeskala muve, to su joj bile zemljakinje. Izgledale su poput nje, sve su bile tužne, bedne, zle, jadne, ogavne. Bile su joj sestre, njen narod.
     Nije se osećala baš dobro. Dugo već nije hodala toliko daleko, četiri ili pet blokova, sasvim sama, po galami, gužvi i razornoj, letnjoj jari ulica. Želela je da ode do parka Koli, trougla kržljave trave na kraju Temebae i da sedi tamo neko vreme sa drugim starcima i staricama koji su uvek sedeli tamo, da vidi kako je to sedeti i biti star; ali bilo je predaleko. Ukoliko se ne vrati sada, možda dobije napad vrtoglavice, a užasavala se od padanja, padanja i ležanja, prisiljena da gleda kako ljudi dolaze da pilje u staricu koja je dobila napad. Okrenula se i pošla kući, namrštena od napora i gađenja prema samoj sebi. Osećala je da joj je lice vrlo zajapureno, a u uši joj je dolazio i odlazio osećaj plivanja. Bilo je to malčice previše, zaista se plašila da bi se mogla preturiti. Ugledala je prag neke kuće u senci i uspela da dođe do njega, spustila se oprezno, sela, uzdahnula.
     U blizini je bio prodavac voća, sedeo je ćutke iza svoje prašnjave, smežurane robe. Ljudi su prolazili. Niko nije kupovao od njega. Niko nije gledao u nju. Odo, ko beše Odo? Slavni revolucionar, autor Zajednice, Analogije itd, itd. Ona, ko beše ona? Starica sede kose i zajapurenog lica što sedi na prljavom pragu u sirotinjskoj četvrti i mrmlja nešto sebi u bradu.
     Istina? Da li je to bila ona? To je svakako bilo ono što su videli svi prolaznici. Ali da li je to bila ona, lično, išta više nego što je to bila slavna revolucionarka itd? Ne. Nije. Ali ko je onda bila ona?
     Ona koja je volela Tavirija.
     Da. Dovoljno istinito. Ali nedovoljno. To je prošlo; toliko je već dugo bio mrtav.
     "Ko sam ja?" promrmlja Laia svojoj nevidljivoj publici, a oni su znali odgovor i rekli su joj ga jednim glasom. Bila je devojčica krastavih kolena koja je sedela na pragu i gledala naniže kroz zlatnu izmaglicu Rečne ulice u vrelini poznog leta, šestogodišnjakinja, šesnaestogodišnjakinja, žestoka, luckasta devojka, opsednuta snovima, nedirnuta, nedodirljiva. Ona je bila ona. Zaista je bila neumorni radnik i mislilac, ali krvni ugrušak u veni oduzeo joj je tu ženu. Zaista je bila ljubavnica, plivač u bujici života, ali Taviri, svojom smrću, odneo je tu ženu sa sobom. Nije ostalo ništa, zaista, osim temelja. Stigla je kući; nikada nije ni pošla od kuće. "Pravo putovanje je povratak." Prašina, blato, prag u sirotinjskom kraju. A iza toga, na daljem kraju ulice, polje puno visokog, suvog korova, talasavog na vetru dok se spušta noć.
     "Laia! Šta to radiš ovde? Je li ti dobro?"
     Jedna od onih iz kuće, razume se, fina žena, malo fanatična i uvek raspričana. Laia nije mogla da joj se seti imena, iako ju je znala godinama. Pustila je da bude odvedena kući, žena je sve vreme pričala. U velikoj, svežoj, zajedničkoj odaji (nekada punoj činovnika koji su brojali pare iza poliranih šaltera, pod nadzorom naoružanih stražara) Laia sede na stolicu. Nije bila u stanju da se upravo sada suoči sa usponom uz stepenište, iako bi volela da bude sama. Žena je i dalje pričala, a stigoše i drugi uzbuđeni ljudi. Izgledalo je da su planirane demonstracije. Događaji u Tuu zbivali su se tako brzo da je raspoloženje planulo i ovde i nešto se moralo učiniti. Preksutra, ne, sutra, biće održan marš, veliki, od Starog grada do trga Kapitol - stara maršruta. "Novi ustanak devetog meseca", reče mladić, žestok i nasmejan, bacivši pogled na Laiu. Nije bio još ni rođen u vreme ustanka devetog meseca, za njega je sve to bila istorija. Sada je želeo da napravi malo sopstvene istorije. Odaja se napunila. Opšti skup biće održan sutra ovde, u osam ujutro. "Ti moraš govoriti, Laia."
     "Sutra? Oh, sutra neću biti ovde", reče ona oštro. Onaj koji joj se obratio osmehnuo se, neko drugi se nasmejao, iako se Amai obazirala oko sebe, zbunjenog pogleda. Nastavili su da pričaju i viču. Revolucija. Šta ju je, za ime sveta, nateralo da to kaže? Kakva izjava za dan uoči revolucije, makar bila i istinita.
     Čekala je da dođe njen trenutak, uspela je da ustane, a onda, i pored sve svoje nespretnosti, izvukla se neprimećena među ljudima previše zauzetim svojim planovima i uzbuđenjem. Dospela je do hodnika, do stubišta i počela da se uspinje jednim po jednim stepenikom. "Generalni štrajk", govorio je jedan glas, dva glasa, deset glasova u odaji pod njom, iza nje. "Generalni štrajk", promrmlja Laia, odmarajući se načas na podestu. A gore, napred, u njenoj sobi, šta ju je čekalo? Privatna moždana kap. To je bilo pomalo smešno. Pošla je uz drugo krilo stepeništa, jedan po jedan stepenik, po jednu nogu, poput malog deteta. Vrtelo joj se, ali više se nije plašila pada. Napred, tamo dalje, suvi, beli cvetovi klimali su i šaptali na otvorenim poljima večeri. Sedamdeset dve godine i još nije stigla da dozna kako se zovu.