8. ANARES

     Nalazili su se na sportskim igralištima Severnog parka Abenaja, njih šestoro, u dugom zlatu, toploti i prašini večeri. Svi su bili prijatno siti, budući da su u obedovanju proveli najveći deo popodneva, sudelujući u uličnoj svetkovini i na gozbi sa kuvanjem na otvorenoj vatri. Bio je to praznik iz sredine leta, Dan ustanka, kojim se proslavljala prva velika pobuna u Nio Eseiji, uraške godine 740, pre skoro dva stoleća. Tog dana kuvari i radnici u obedovaonicama bili su počasni gosti cele ostale zajednice, zato što je sindikat kuvara i kelnera otpočeo štrajk koji je doveo do ustanka. Bilo je mnogo takvih tradicija i svetkovina na Anaresu; neke od njih osnovali su Naseljivači, dok su druge, kao što je bila poslava žetve ili svečanost dugodnevice, nastale spontano iz ritmova života na planeti i potrebe onih koji zajedno rade da zajedno i proslavljaju.
     Razgovarali su, svi prilično nepovezano, izuzev Takver. Ona je igrala satim, pojela zamašne količine prženog hleba i usoljenog mesa i uopšte se osećala veoma poletno. "Zašto je Kvigot premešten u ribarnice Keranskog mora, gde će morati da krene od samog početka, dok će Turib nastaviti njegov istraživački program ovde?" upita ona. Njen istraživački sindikat uključen je u jedan projekat pod neposrednim poslovodstvom UPR-a, i ona je odskora postala odlučan pristalica nekih Bedapovih zamisli. "Zato što je Kvigot dobar biolog koji se ne slaže sa Simasovim smuti-pa-prospi teorijama, dok je Turib ništarija koja trlja Simasova leđa u kupatilu. Videćete ko će preuzeti upravu nad programom kada se Simas povuče. Ona će to učiniti, Turib, kladim se!"
     "Šta znači 'kladiti se'?" upita neko kome tog časa nije bilo do društvene kritike.
     Bedap, koji se proširio oko pasa i sada se ozbiljno latio vežbanja, pomno je trčkarao po terenu. Ostali su sedeli na jednoj prašnjavoj klupi pod drvećem, vežbajući verbalno.
     "To je iotski glagol", reče Ševek. "Posredi je igra u kojoj Urašani pogađaju verovatnoće. Onaj ko tačno pogodi dobija vlasništvo drugog." On je odavno prestao da se drži Sabulove zabrane da pominje svoje poznavanje iotskog.
     "Kako je neka od njihovih reči prodrla u pravik?"
     "Preko Naseljivača", uzvrati neko drugi. "Morali su da nauče pravik kao odrasli; jamačno su nastavili da još veoma dugo misle na starim jezicima. Pročitao sam negde da reč proklet uopšte ne postoji na praviku: i ona je iotskog porekla. Farigv nije predvideo nikakve kletve kada je izumeo jezik, ili ako i jeste, njegovi kompjuteri nisu shvatili njihovu neophodnost."
     "Šta je, onda, pakao?" upita Takver. "Mislila sam da to znači otpad za drek u mestu gde sam odrasla. 'Idi u pakao!' Najgore mesto gde se može otići."
     Desar, matematičar, koji je dobio stalno radno odredište u Institutu i koji se još vrzmao oko Ševeka, iako je retko razgovarao sa Takver, reče svojim kriptografskim stilom: "Znači Uras."
     "Na Urasu to znači mesto gde odlaziš kada si proklet."
     "Nešto kao premeštaj na Jugozapad preko leta", reče Terus, ekolog, stara Takverina prijateljica.
     "Na iotskom je to u religijskom smislu."
     "Znam da moraš da čitaš iotski, Ševe, ali moraš li da čitaš religiju?"
     "Dobar deo stare uraške fizike sasvim je u religiji. Tu se i pojavljuju takve zamisli. 'Pakao' znači mesto apsolutnog zla."
     "Skladište đubriva u Okrugloj Dolini" reče Takver. "To sam i mislila."
     Prišao im je Bedap, sav zadiha, pobeleo od prašine, sa prugama znoja. Teško se spustio pokraj Ševeka, dahćući.
     "Reci nešto na iotskom", zamoli ga Ričat, Ševekov student. "Kako zvuči?"
     "Pa znaš veš: pakao, proklet!"
     "Prekini da me kuneš", reče jedna devojka, zakikotavši se, "i izgovori jednu celu rečenicu."
     Ševek dobroćudno reče jednu rečenicu na iotskom. "Ne znam, u stvari, kako se tačno izgovora", dodade on "samo nagađam."
     "Šta je značila?"
     "Ako protok vremena predstavlja stvojstvo ljudske sveti, onda su prošlost i budućnost funkcije uma. Jedan presekventista, Keremčo."
     "Ima nečeg strašnog u pomisli da ljudi govore, a ti ne možeš da ih razumeš!"
     "Oni se čak ni međusobno ne mogu razumeti. Govore na stotine različitih jezika, ti ludi arhisti sa meseca..."
     "Vode, vode", reče Bedap, i dalje dahćući.
     "Nema vode", uzvrati Terus. "Kiša nije padala već osamnaest dekada. Sto osamdeset tri dana, tačnije govoreći. Najduža suša u Abenaju u poslednjih četrdeset godina."
     "Ako ovako potraje, moraćemo da recikliramo mokraću, baš kao što su činili dvadesete godine. Šta kažeš na čašu piše, Ševe?"
     "Ne zbijaj šalu", reče Terus. "Na ivici smo provalije. Da li će pasti dovoljno kiše? Berbe lišća na Jugoishodu već su sasvim podbacile. Tamo nije bilo ni kapi kiše već trideset dekada."
     Svi podigoše pogled ka zamagljenom, zlatnom nebu. Zupčasto lišće drveća pod kojim su sedeli, visokih, egzotičnih stabala sa Starog sveta, bilo je sasvim klonulo na granama, prašnjavo, skvrčeno od suše.
     "Nikad više Velika suša", reče Desar. "Moderna postrojenja za desalinizaciju. Spreče."
     "Mogla bi da pomognu da se ublaži", reče Terus.

     Zima je te godine došla rano, hladna i suva na severnoj polulopti. Smrznuta prašina na vetru po niskim, širokim ulicama Abenaja. Voda za kupanje bila je strogo racionisana: žeđ i glad odneli su prevagu nad čistoćom. Hrana i odeća za dvadeset miliona žitelja Anaresa dobijane su od biljke holum: od lišća, semena, vlakna, korenja. Postojale su izvesne zalihe tekstila u stovarištima i skladištima, ali nikada nije bilo dovoljno hrane u rezervi. Voda je upravljana ka zemlji kako biljke ne bi uvenule. Nebo iznad grada bilo je bez oblaka i izgledalo bi vedro, ali optakala ga je žuta koprena prašina koju je vetar nanosio iz suvljih predela na jugu i zapadu. Ponekad, kada bi vetar duvao sa severa, sa Ne Tere, žuta izmaglica bi se raščistila i tada bi se ukazalo blistavo, prazno nebo čija se tamna plavet zgušnjavala u purpurno ka zenitu.
     Takver je bila trudna. Uglavnom joj se spavalo i bila je dobroćudna. "Ja sam riba", kazala je "riba u vodi. Ja sam u bebi koja je u meni." Ali povremeno bi je rad iscrpeo ili bi ostala gladna posle nešto smenjenih sledovanja u trpezarijama. Trudnice su, baš kao i deca i stari ljudi, mogle da dobiju malo pojačanu ishranu, dodatni obrok u jednaest, ali ona ga je često propuštala, sprečena tačno određenim rasporedom zaduženja. Tekver je mogla da propusti jedan obrok, ali ne i ribe u njenim laboratorijskim tankovima. Prijatelji bi joj često donosili nešto što bi sačuvali od svojih sledovanja ili što bi preostalo u njihovim trpezarijama, kakvo punjeno pecivo ili neko voće. Ona bi sve pojela sa zahvalnošću, ali je i dalje čeznula za slatkišima, a u slatkišima se sve više oskudevalo. Kada bi bila umorna, postajala je brižna i lako bi se uzrujala; bila bi dovoljna jedna reč da plane.
     U poznu jesen Ševek je završio rukopis Načela Istovremenosti. Dao ga je Sabulu da bi ga ovaj odobrio za štampanje. Sabul ga je zadržao jednu dekadu, dve dekade, tri dekade, ne govoreći ništa o tome. Ševek ga je najzad pitao. Odgovorio mu je da još nije stigao da ga pročita, da je odveć zauzet. Ševek je nastavio da čeka. Zima je bila u punom jeku. Suvi vetar duvao je iz dana u dan; tlo je bilo smrznuto. Sve kao da se zaustavilo, nelagodno zaustavilo, čekajući kišu, rođenje.
     U sobi je bio mrak. Svetiljke su upravo uključene u gradu; izgledale su slabašno pod visokim, tamnosivim nebom. Takver je ušla unutra, uključila svetiljku i čučnula u ogrtaču pored grajača. "Oh, kako je hladno! Grozno. Stopala su mi u takvom stanju kao da sam hodala po ledu; malo je nedostajalo da zaplačem na putu ovamo, toliko su me bolela. Odvratne profiterske čizme! Zašto nismo u stanju da napravimo jedan pošten par čizama? Zbog čega si sedeo u mraku?"
     "Ne znam."
     "Jesi li bio u trpezariji? Bilo je malo preostale hrane, pa sam nešto uzela na povratku ovamo. Morala sam da ostanem, izlegla su se jajašca kukurija i trebalo je da pokupimo mlađ iz tankova pre no što je pojedu odrasle ribe. Jesi li jeo?"
     "Nisam."
     "Ne budi zlovoljan. Molim te, ne budi zlovoljan večeras. Ako još nešto zakaže, stvarno ču početi da plačem. Sita sam već tog neprestanog plakanja. Prokleti, glupi hormoni! Kada bih samo mogla da imam bebe kao riba: položim jaja, otplivam i to je sve. Osim ako se ne vratim i ne pojedem ih... Šta si se tu ukipio? Znaš da to ne mogu da podnesem." Suze su počele da joj naviru dok je čučala pored grejača, iz koga je dopirala struja toplote, i pokušavala da ukrućenim prstima razveže čizme.
     Ševek ništa nije uzvratio.
     "Dobro, šta ti je? Pa ne možeš samo tako sedeti!"
     "Sabul me je pozvao danas. Neće da preporuči Načela ni za štampanje ni za izvoz."
     Takver prestade ra razvezuje čizme i sede. Pogledala je Ševeka preko ramena. Konačno reče: "Šta je tačno kazao?"
     "Eno ti na stolu kritika koju je napisao."
     Ona se pridiže, teškim korakom dođe do stola, noseći jednu čizmu, i stade da čita tekst, nagnuta preko plohe, sa rukama u džepovima ogrtača.
     "'Još od naseljavanja Anaresa predstavljalo je opšte prihvaćeno načelo da je fizika Sleda temelj hronozofske misli u odonjanskom društvu. Sebično odstupanje od solidarnosti sa ovim načelom može da za ishod ima jedino jalovo baratanje nepraktičnim hipotezama bez društvene organske korisnosti, ili ponavljanje sujeverno-religijskih spekulacija neodgovornih, unajmljenih naučnika iz profitskih država Urasa...' Oh, kakav profiter! Maloumni, zadivljivi, ubogi, odonjanski demagog! Da li će dati ovu kritiku u štampu?"
     "Već je dao."
     Klekla je da bi konačno izula čizme. Podigla je nekoliko puta pogled prema Ševeku, ali nije mu prišla niti je pokušala da ga dodirne, a i neko vreme ništa nije kazala. Kada je to najzad ponovo učinila, glas joj više nije bio povišen i napet kao ranije, već je posedovao svoje prirodno promuklo, krznasto svojstvo. "Šta ćeš učiniti, Ševe?"
     "Ništa ne mogu da učinim."
     "Štampaćemo knjigu. Osnuj štamparski sindikat, nauči da sastavljaš slog i sam obavi stvar."
     "Velika je oskudica u hartiji. Štampa se samo ono što je veoma važno. Jedino publikacije UPR-a, dok ponovo sve ne bude u redu sa zasadima holuma."
     "Možeš li onda da malo promeniš pristup? Prikrij ono što hočeš da kažeš. Ukrasi ga sekvencijalnim ukrasima. Tako će prihvatiti stvar."
     "Ne možeš prikriti crno kao belo."
     Nije ga pitala da li može da zaobiđe Sabula ili da pokuša sa nekim višim. Na Anaresu nije trebalo uopšte da bude viših i nižih. Nije bilo obilaženja. Ako nisi mogao da radiš u solidarnosti sa svojim sindicima, radio si sam.
     "Šta ako..." zausti ona, ali zastade. Zatim ustade i odloži čizme uz grejač da se osuše. Skinula je ogrtač, okačila ga i ogrnula se teškim šalom, ručno ispletenim. Sela je na krevetsko uzvišenje, gunđajući dok se spuštala poslednjih nekoliko inča. Podigla je pogled prema Ševeku koji je sedeo okrenut postrance između nje i prozora.
     "Šta bi bilo kada bi mu ponudio da se potpiše kao koautor? Kao kod one prve stvari koju si napisao."
     "Sabul ne bi stavio svoje ima pod 'sujeverno-religijske spekulacije'."
     "Jesi li siguran? Jesi li siguran da to nije upravo ono što on želi? On zna šta je to, zna šta si učinio. Oduvek si govorio da je lukav. Dobro zna da će ga to baciti zajedno sa celom školom Sleda u spremnik za preradu. Ali ako bi mogao da podeli sa tobom, da uzme udela u priznanju? Sve što je on - to je ego. Kada bi mogao da kaže da je to i njegova knjiga..."
     "Podelio bih tu knjigu sa njim kako što bih podelio i tebe", reče Ševek ogorčeno.
     "Ne gledaj tako na stvari, Ševe. Knjiga je ta koja je važna, zamisli. Slušaj. Mi želimo da zadržimo sa nama ovo dete koje će se roditi, želimo da ga volimo. Ali ako bi iz nekog razloga ono umrlo ukoliko ga zadržimo, ako bi moglo da živi jedino u jaslama, tako da nikada ne bismo mogli da ga vidimo ili da mu saznamo ime, ako bismo, dakle, stajali pred takvim izborom, za šta bi se ti opredelio? Da zadržiš mrtvorođenče? Ili da daš život?"
     "Ne znam", reče on. Stavio je glavu u šake, bolno trljajući čelo. "Da, svakako. Da. Ali ovo... Ali ja..."
     "Brate, drago srce", reče Takver. Čvrsto je stisnula šake u krilu, ali nije ih pružila prema njemu. "Nevažno je koje ime stoji na knjizi. Ljudi će znati. Istina je knjiga."
     "Ja sam ta knjiga", reče on. Zatim zaklopi oči i ostade nepomično da sedi. Takver mu tada priđe, bojažljivo, dodirnuvši ga blago, kao da dodiruje neku ranu.

     Početkom 164. godine u Abenaju je objavljena prva, nepotpuna, drastično redigovana verzija Načela Istovremenosti, sa Sabulom i Ševekom kao koautorima. UPR je štampao samo važna uputstva i dokumenta, ali Sabul je imao uticaja kod štamparskog i informacionog odeljenja UPR-a i uspeo je da ih uveri u propagandu vrednost knjige u inostranstvu. Uras, kazao je on, likuje zbog suše i moguće gladi na Anaresu; poslednja pošiljka iotskih novina i časopisa obilovala je zluradim proročanstvima o neposredno predstojećem krahu odonjanske ekonomije. Ovo se najbolje može opovrći, kazao je Sabul, objavljivanjem jednog kapitalnog dela čisto teorijskog karaktera, 'tog spomenika nauke', kako je napisao u revidiranoj kritici, 'koji se uznosi nad materijalnim nedaćama da bi dokazao neuništivu životnost odonjanskog društva i njegovo likovanje nad arhičnim posedništvom na svakom području ljudske misli'.
     Delo je tako bilo štampamo; petnaest od tri stotine primeraka poslato je u inostranstvo na iotskim teretnjakom Obazrivi. Ševek uopšte nije otvorio primerak odštampane knjige. U paket za izvoz, međutim, stavio je jedan primerak prvobitnog potpunog rukopisa. Na cedulji koju je prikačio za korice zamolio je da rukopis bude predat doktoru Atrou iz Koledža otmene nauke univerziteta Ieu Eun, uz izraze poštovanja autora. Bilo je izvesno da će Sabul, koji je poslednji odobravao sadržaj paketa, primetitit dodatak. Ševek nije saznao da li je on izvadio rukopis ili ga je ostavio. Mogao ga je ukloniti iz zlobe; mogao ga je i pustiti, znajući da drastično uškopljena verzija u knjizi neće zacelo imati željeno dejstvo na uraške fizičare. Nikada nije pomenuo rukopis Ševeku, niti ga je ovaj pitao za njega.
     Ševek je veoma malo razgovarao sa bilo kim tog proleća. Dobrovoljno se javio za rad na izgradnji jednog novog postrojenja za recikliranje vode u južnom Abenaju i pretežan deo dana provodio je na tom poslu ili na predavanjima. Vratio se izučavanjima subatomske fizike, često provodeći večeri kod institutskog akceleratora ili u laboratorijama sa stručnjacima za čestice. Sa Takver i njenim prijateljima bio je tih, uzdržan, blag i hladan.
     Takverin stomak se veoma povećao i ona je hodala poput nekoga ko nosi veliku, tešku košaru sa rubljem. Nije prekidala sa radom u laboratorijama za proučavanje riba sve dok nije pronašla i uvežbala dobru zamenu za sebe, a onda se vratila kući, gde je najzad dobila trudove, koji su zakasnili više od jedne dekade. Ševek je tog dana stigao kući sredinom popodneva. "Možeš da pođeš po babicu", reče mu Takver. "Kaži joj da se trudovi sada javljaju u razmaku od četiri do pet minuta, ali se ovaj razmak ne smanjuje, tako da ne moraš da juriš kao bez glave."
     On je ipak pohitao, a kada nije zatekao babicu, uhvatila ga je panika. Nije bilo ni babice ni lekara iz tog bloka, a nijedno od njih nije ostavilo poruku na vratima o tome gde se mogu naći, kao što je to bilo uobičajeno. Ševekovo srce stalo je mahnito da dobuje u prsima i on je najednom stvari video zatrašujuće jasno. Shvatio je da je ovo odsustvo pomoći rđavo znamenje. Udaljio se od Takver još od zime, od kada je doneta odluka o knjizi. Ona je postajala sve tiša, pasivnija, strpljivija. Sada mu je ta pasivnost bila jasna: bila je to priprema za njenu smrt. Ona je bila ta koja se udaljila od njega, a on nije pokušao da je prati. Vodio je računa jedino o ogorčenosti u svom srcu, a nikada o njenom strahu, ili hrabrosti. Pustio ju je samu zato što je on želeo da ga puste samog, i tako je ona otišla, otišla, daleko, predaleko, otišla sama, zauvek.
     Otrčao je do klinike bloka, gde je stigao sasvim bez daha i na klecavim nogama, tako da su tamo pomislili da ima srčani napad. Objasnio im je u čemu je stvar. Poslali su poruku jednoj babici i kazali mu da se vrati kući zato što će njegovom ortaku jamačno biti potrebno društvo. Krenuo je nazad i sa svakim korakom panika je rasla u njemu, užas, izvesnost gubitka.
     Ali kada je stigao, nije mogao da se baci na kolena pred Takver i da je moli za oproštaj, kao što je to očajnički želeo. Takver nije imala vremena za emocionalne scene; bila je zauzeta. Uklonila je sve sa krevetskog uzvišenja osim jednog čistog čaršava i počela je da se porađa. Nije jaukala niti vikala, budući da nije osećala bol, ali kada bi trudovi naišli, ona bi ih dočekivala kontrolom mišića i disanja, da bi potom snažno ispustila vazduh iz pluća, uz gromko huf, poput nekoga ko ulaže silan napor da podigne veliki teret. Ševek još nikada nije video neki rad koji je toliko koristio svu snagu tela.
     On nije mogao da gleda takav napor, a da ne pokuša pri tom da pomogne. Mogao je da joj posluži kao uporište i potporanj kada joj je bilo potrebno polužje. Veoma su brzo pronašli najzgodniji položaj, probajući i grešeći, i zadržali su ga i pošto je babica stigla. Takver se porodila na nogama, čučeći, držeći lice spram Ševekovog bedra i uhvativši se šakama za njegove ukrućene mišice. "Evo ga", reče babica tiho, sred snažnog Takverinog disanja, nalik na brektanje kakvog motora, i uze sluzavo, ali prepoznatljivo ljudsko stvorenje koje se pojavilo. Usledio je snažan odliv krvi, a zatim je izišla jedna bezoblična masa nečeg neljudskog, neživog. Užas na koji je zaboravio vratio mu se udvostručen. Bila je to smrt koju je video. Takver ga više nije držala za mišice, već je sklupčano ležala kraj njegovih nogu, sasvim mlitava. On se naže nad nju, krut od užasa i silnog bola.
     "Gotovo je", reče babica. "Pomogni joj da se pomeri kako bih mogla da očistim ovo."
     "Želim da se operem", reče Takver slabašno.
     "Evo, pomozi joj da se opere. To je sterilna odeća, drži."
     "Ua, ua, ua", začu se novi glas.
     Soba najednom kao da je bila puna ljudi.
     "Dobro", reče babica. "Uzmi bebu i položi je majci na grudi; to pomaže da se prekine krvarenje. Hoću da odnesem ovu posteljicu u zamrzivač u klinici. Vratiću se za deset minuta."
     "Gde je... Gde je..."
     "U kolevci!" reče babica, odlazeći. Ševek tek tada postade svestan sasvim male postelje, koja je stajala spremna u uglu četiri dekade, i novorođenčeta u njoj. U jeku sve te pometnje babica je našla vremena da očisti dete, pa čak i da ga odene, tako da ono više nije bilo riboliko i sluzavo kao onda kada ga je prvi put video. Popodne se pretvorilo u sumrak, neobično brzo i nimalo postupno. Svetiljka je bila uključena. Ševek uze bebu da je odnese do Takver. Lice joj je bilo neverovatno sitno, sa krupnim, naizgled krhkim, zaklopljenim očnim kapcima. "Daj je ovde", reče Takver. "Oh, požuri, molim te, daj mi je."
     Preneo ju je preko sobe i veoma pažljivo je spustio na Tekverin stomak "Ah!" reče ona meko; bio je to zvuk čistog likovanja.
     "Šta je?" upita ona posle izvesnog vremena, pospano.
     Ševek je sedeo pored nje na rubu krevetskog uzvišenja. Pažljivo je pogledao, pomalo zbunjen kontrastom između dugačkog haljetka i bebinih izuzetno kratkih nogu. "Devojčica."
     Babica se vratila i stala da se sprema. "Obavili ste prvorazredan posao", primeti ona. Oni se složiše tromim klimanjem. "Navratiću sutra ujutro", reče žena, odlazeći. Beba i Takver već su spavale. Ševek spusti glavu pored Takverine. Bio je navikao na prijatan, mošusan miris njene kože. On se sada promenio; postao je parfem, težak i slabašan, otežan snom. Veoma blago, on je obgrli jednom rukom; ležala je na boku, sa bebom uz grudi. U sobi otežanoj životom on zaspa.

     Jedan odonjanin prihvata monogamiju baš kao što bi prihvaito zajedničko preduzimanje neke proizvodnje, kakav balet ili rad u fabrici sapuna. Ortaštvo je predstavljalo dobrovoljno osnovanu federaciju sličnu ma kojoj drugoj. Dok je bila delotvorna, ona je postojala, kada bi to prestala da bude, prestajala je i da postoji. Nije posredi bila institucija, već funkcija. Nije znala ni za kakve druge sankcije do onih koje se odnose na ličnu savest.
     Ovo je bilo sasvim u saglasnosti sa odonjanskom društvenom teorijom. Vrednost obećanja, čak i obećanja na neodređeno vreme, bila je duboko ukorenjena u Odoinom mišljenju; iako je moglo izgledati da njeno držanje do slobode promene može obezvrediti zamisao o obećanju ili zavetu, u stvari upravo je ta sloboda davala značaj obećanju. Obećanje je odabran pravac, samoograničenje izbora. Kao što je Odo isticala, ako se ne odabere nijedan pravac, ako se nigde ne ide, neće se zbiti nikakva promena. Sloboda izbora i promene datog pojedinca ostaće neiskorišćene, baš kako kada bi on bio u tamnici, u tamnici koju je sam sazdao, u lavirintu u kome nijedan put nije bolji od nekog drugog. I tako je Odo došla do zamisli da je obećanje, data reč, ideja vernosti od suštinske važnosti u složenosti slobode.
     Mnogi ljudi su smatrali da je ova zamisao o vernosti pogrešno primenjena na seksualni život. Okolnost da je Odo bila žena nagonila ju je, govorili su oni, na poricanje prave seksualne slobode; tu ako već nigde drugde, Odo nije pisala za muškarce. Ovo je, međutim, isticao podjnednaki broj žena i muškaraca, tako da se sticao utisak da ono što Odo nije uspela da razume nije bila muška priroda već čitav jedan deo ljudskog roda, svi oni pojedinci kojima je vršenje opita predstavljalo suštinu seksualnog zadovoljstva.
     Iako ih ona možda nije shvatala, verovatno ih smatrajući posedničkim odstupanjima od norme - budući da je ljudska vrsta, ako već ne vrsta za koju je osobeno vezivanje u parove, ono bar vrsta za koju je osobeno prenošenje isustva u naredna pokolenja - ipak je više išla naruku onima koji su bili promiskuitetno nastrojeni, nego onima koji su se upuštali u dugotrajna ortaštva. Nisu postojali zakon, ograničenja, zabrane i kazne, nije bilo nedozvoljenih stvari vezanih za bilo koji oblik upražnjavanja seksa, osim za silovanje deteta i žene, u kom slučaju bi susedi onoga ko je to učinio preduzeli zajedničku osvetu, ukoliko se on ne bi na vreme prepustio blažim rukama osoblja u nekom središtu za terapiju. Ali ovakva seksualna zastranjivanja bila su izuzetno retka u društvu gde je puno zadovoljenje nagona predstavljalo normu još od puberteta i gde je jedino društveno ograničenje koje se postavljalo pred seksualni život jedinke bilo blago insistiranje na izdvojenosti pri seksualnom činu, što je predstavljalo izvestan izraz skromnosti nametnut zajedničkim karakterom života.
     Sa druge strane, oni koji bi odlučili da obrazuju i održe ortaštvo, bilo homoseksualno ili heteroseksualno, susretali su se sa problemima nepoznatim onima koji su se zadovoljavali seksom gde god ga našli. Morali su da se suočavaju ne samo sa ljubomorom, posesivnošću i ostalim bolestima strasti, za čije je bujanje monogamna veza predstavljala izvrsno tlo, nego i sa spoljnjim pritiscima društvene organizacije. Par koji bi se upustio u ortaštvo činio je to svestan da u bilo kom času može biti rastavljen ukoliko to budu nalagali zahtevi za rasporedom radne snage.
     Odrad, uprava odljenja za rad, nastojao je da ne razdvaja parove, odnosno da ih ponovo spoji, na zahtev, čim se za to ukaže prilika; ali to nije uvek bilo izvodljivo, naročito u situacijama kada su postojali hitni i neodložni poslovi, niti je iko očekivao od Odrada da prekraja čitave spiskove i reprogramira kompjutere kako bi se to učinilo. Da bi se opstalo, da bi život mogao da teče, Anarešanin je morao da bude spreman da pođe tamo gde je potreban i da obavi posao koji je trebalo izvršiti - i on je to dobro znao. Još je odmalena saznavao da je radni raspored važan činilac života, neposredna i stalna društvena neophodnost; nasuprot tome, vezivanja parova predstavljala su ličnu stvar, izbor koji se mogao preduzeti samo u okviru jedenog šireg izbora.
     Ali kada se pravac odabere slobodno i kada se njime ide iskreno, može izgledati da sve ostalo pomaže ovo napredovanje. I tako, mogućnost i izvesnost razdvajanja često su služile da osnaže odanost ortaka. Održati nepritvornu, spontanu vernost u jednom društvu koje nije znalo za zakonske ili moralne sankcije protiv neverstva i održati je tokom dobrovoljno prihvaćenih razdvajanja do kojih je moglo doći u svakom trenutku i koja su mogla potrajati godinama, predstavljalo je i te kakav izazov. Ali ljudsko biće voli izazove, traži slobodu u nedaćama.
     Godine 164. mnogi ljudi koji to nikada nisu tražili došli su u priliku da iskuse tu vrstu slobode, i ona im se dopala, dopalo im se osećanje stavljanja na probu i opasnost. Suša koje je počela u leto 163. godine nimalo nije popustila tokom zime. U leto 164. već je bilo veoma teško; ukoliko bi suša potrajala, ozbiljno je pretila opasnost katastrofe.
     Racionisanje je bilo strogo; pozivi na rad nisu se nipošto smeli prenebreći. Nastojanja da se dobije dovoljno hrane i da se ta hrana razdeli postala su grozničava, očajnička. No, sami ljudi uopšte nisu bili očajni. Odo je napisala: 'Dete slobodno od krivice vlasništva i tereta ekonomskog nadmetanja odrašće sa željom da uradi ono što valja uraditi i kadrošću da se raduje tom radu. Beskoristan je rad koji pomračuje srce. Radost majke-dojilje, učenjaka, uspešnog lovca, dobrog kuvara, umešnog rukotvorca, svakoga ko obavlja neophodan rad i to čini valjano - ta trajna radost možda je najdublji izvor ljudske sreće i svekolike društvenosti.' Postojala je jedna pritajena struja radosti, u tom smislu, u Abenaju toga leta. Osećala se izvesna vedrina u obavljanju i najtežih poslova, spremnost da se zaboravi na sve brige čim se obavi ono što se moglo obaviti. Stara parola 'solidarnost' ponovo je oživela. Postoji silna razdraganost u uviđanju da je veza koja ih spaja jača, na kraju krajeva, od svega što pokušava da je raščini.
     Početkom leta UPR je preko plakata razglasio predlog da ljudi skrate radni dan za oko jedan sat, budući da su količine proteina koje su preko hrane dobijene u trpezarijama sada postale nedovoljne za puni normlani utrošak energije. Uobičajena živahnost na gradskim ulicama već je počela da jenjava. Ljudi koji su se ranije vraćali sa posla dokoličili su po trgovima, kuglali se po sasušenim parkovima, sedeli na ulazima u radionice i razgovarali sa prolaznicima. Gradski živalj se vidljivo proredio, budući da se više hiljada ljudi dobrovoljno javilo ili bilo upućeno na hitne poljske radove. Ali uzajamno poverenje prigušilo je potištenost i brižnost. 'Pomoći ćemo jedni drugima da prođemo kroz ovo', govorili su vedro. I odista, tek ispod površine strujale su snažne plime životnosti. Kada su presahli arterski bunari u severnim pregrađima, dobrovoljci koji su radili u slobodno vreme, stručni i nestručni, mladi i stari, dali su se na postavljanje privremenog vodovoda iz ostalih područja i posao je bio obavljen za trideset časova.
     U pozno leto Ševek je dobio vanredan premeštaj na jedno poljoprivredno dobro u zajednici Crveni Izvori na Jugoishodu. Nešto kiše koja je tamo pala tokom razdoblja polutarnih oluja pružilo je nadu da se može zasaditi zrnevlje holuma i ubrati letina pre no što se suša vrati.
     Očekivao je ovakav vanredni premeštaj, budući da je završio prethodni građevinski posao i da se prijavio kao dobrovoljac za bilo koji rad. Celog leta nije radio ništa drugo osim što je držao kurseve, čitao, odazivao se na sve dobrovoljačke pozive iz bloka i grada i vraćao se kući Takver i bebi. Takver je ponovo počela da odlazi u laboratoriju, samo ujutro, posle pet dekada. Kao majka-dojilja dobijala je o svakom obroku dodatna sledovanja proteina i ugljenih hidrata i to je uvek rado uzimala; prijatelji više nisu mogli da dele sa njom preostatke hrane zato što tih preostataka više nije bilo. Bila je smršala, ali poletna, a beba mala, ali napredna.
     Ševeku je beba donela mnogo zadovoljstva. Brinući se o njoj tokom prepodneva (ostavljali su je u jaslama samo kada bi on držao predavanja ili bio na doborovljnom radu), iskusio je ono osećanje da je nekome potreban, osećanje koje predstavlja teret i nagradu roditeljstva. Živa beba, koja na sve reaguje, bila je savršeni slušalac Ševekovih potisnutih verbalnih maštarija, onoga što je Takver nazivala njegovom ludom crtom. Poseo bi bebu na svoja kolena i stao bi da joj izlaže mahnita kosmološka predavanja, objašnjavajući joj kako je vreme, u stvari, preokrenuti prostor, što bi dalje značilo da je hronon ispoljena iznutrica kvanta, a razdaljina samo jedno od uzgrednih svojstava svetlosti. Davao je bebi čitav niz raznovrnih, ekstravagantnih nadimaka i recitovao joj smešne mnemonike: Vreme su lisičine, Vreme je tiransko, supermehaničko, superorganičko - POP! - i na to 'pop' beba bi poskočila malčice u vazduh, cičeći i mašući bucmastim pesnicama. Oboje su silno uživali u tim vežbanjima. Kada je poslat na rad, to mu je zadalo priličan bol. Nadao se da će dobiti nešto blizu Abenaja, a ne sasvim sa druge strane sveta, na Jugoishodu. Ali zajedno sa neprijatnom nužnošću napuštanja Takver i bebe za čitavih šezdeset dana išlo je i pouzdano uverenje da će im se vratiti. Dok bude imao tu uvernost, neće se žaliti.
     Uoči njegovog polaska došao je Bedap i večerao u obedovaonici instituta sa njima, a onda su svi zajedno došli u sobu. Sedeli su i razgovarali u toploj noći, kraj ugašene svetiljke i otvorenih prozora. Bedap, koji je inače jeo u jednoj maloj trpezariji, gde posebni zahtevi nisu predstavljali naročiti teret za kuvare, odvajao je na stranu tokom jedne dekade svoja sledovanja posebnih napitaka, koja su tako narasla do pune litarske boce voćnog soka, što ga je on sada doneo ovde. S ponosom im je pokazao bocu: oproštajna proslava. Boca je stala da kruži među njima i oni su uživali u napitku, cokćući jezikom. "Sećaš li se", reče Takver, "one silne hrane uoči tvog odlaska iz Severozalaza? Pojela sam devet onih prženih kolača."
     "Tada si imala podšišanu kosu", reče Ševek, i sam iznenađen ovim sećanjem koje nikada ranije nije doveo u vezu sa Takver. "To si bila ti, zar ne?"
     "A šta si mislio?"
     "Prokletstvo, kako si onda bila balava!"
     "Baš kao i ti. Prošlo je već deset godina od tada. Skratila sam kosu da bih se razlikovala i izgledala zanimljivo. Baš mi je koristilo!" Nasmejala se na svoj zvonki, vedri način, ali je brzo zamukla kako ne bi probudila bebu koja je spavala u kolevci iza zastora. Ništa, međutim, nije moglo da probudi bebu kada bi jednom zaspala. "Silno sam želela da se razlikujem. Pitam se zašto."
     "To je prirodno oko dvadesete", reče Bedap, "kada možeš da biraš da li hoćeš da budeš kao svi ostali do kraja života ili da načiniš vrlinu od svojih posebnosti."
     "Ili bar da ih prihvatiš sa pomirenošću", reče Ševek.
     "Šev je sav u pomirenosti", reče Takver. "Najbolji znak starenja. Mora da je grozno kad napuniš tridesetu."
     "Ništa se ne sekiraj, ti se ni sa čim nećeš pomiriti ni u devedesetoj", reče Bedap, potapšavši je po leđima. "Jesi li se bar pomirila sa imenom svog deteta?"
     Imena od pet ili šest slova, koja je sastavljao središnji registracioni kompjuter i koja su bila jedinstvena za svaku živu jedinku, dolazila su na mesto brojeva koje bi jedno društvo što koristi kompjutere moralo inače da pripiše svojim članovima. Jednom Anarešaninu nije bila potrebna nikakva druga identifikacija do njegovog imena. Za ime se, stoga, smatralo da predstavlja važan deo svakog pojedinca, iako je on isto tako malo bio u prilici da ga sam izabere kao i, recimo, oblik nosa ili visinu. Takver se nije dopalo ime koje je beba dobila: Sadik. "I dalje mi zvuči kao usta puna šljunka", reče ona. "Naprosto joj ne pristaje."
     "Meni se dopada", reče Ševek. "Zvuči mi kao da je sazdano za visoku, vitku devojčicu sa dugačkom, crnom kosom."
     "Ali posredi je sitna, debeljuškasta curica bez imalo kose", primeti Bedap.
     "Daj joj malo vremena, brate! Slušajte. Održaću govor."
     "Govor! Govor!"
     "Pssst..."
     "Zašto 'pssst'? Pa tu bebu ne bi probudila ni prava kataklizma."
     "Tišina. Uzbuđen sam." Ševek podiže šolju sa voćnim sokom. "Želim da kažem... Ono što želim da kažem jeste sledeće. Drago mi je što se Sadik sada rodila. U teškoj godini, u teškim vremenima, kada nam je potrebno bratstvo. Drago mi je što je rođena sada i ovde. Drago mi je što je jedna od nas, odnjanin, naša kćer i naša sestra. Drago mi je što je ona Bedapova sestra. Što je Sabulova sestra, čak i Sabulova! Pijem u ime te nade: da će Sadik, do kraja svog života, voleti takođe svoje sestre i svoju braću, sa puno radosti, kao što ih ja noćas volim. Kao i da će početi da pada kiša..."

     UPR, glavni korisnik radija, telefona i pošte, usaglašavao je rad sredstava telekomunikacija, baš kao i sredstava za prevoz ljudi i robe. Budući da na Anaresu nije bilo 'poslova', u smislu propagande, oglašavanja, ulaganja, špekulacija i tako dalje, pošta se uglavnom sastojala od prepiske između industrijskih i profesionalnih sindikata, od njihovih uputstava i obaveštenja, kao i od obaveštenja koja je slao UPR, odnosno od malog broja ličnih pisama. Živeći u društvu gde se svako mogao kretati kud god zaželi i kad god zaželi, Anarešanin je najčešće imao prijatelje tamo gde se trenutno nalazi, a ne tamo gde je prethodno bio. Telefon se retko koristio unutar jedne zajednice; zajednice uopšte nisu bile velike. Čak se i Abenaj držao tog uskog lokalnog obrasca, sa svojim 'blokovima', polusamostalnim gradskim područjima u okviru kojih ste pešice mogli stići do svakoga ko vam je potreban i do svega što vam je potrebno. Telefoniranju se stoga poglavito pribegavalo za međumesne razgovore, a to je išlo preko UPR-a: razgovori lične prirode morali su se prethodno upriličiti preko pisama; u stvari, to uopšte i nisu bili razgovori, već naprosto poruke ostavljene u središtima UPR-a. Pisma su slana nezatvorena; nije posredi bila, razume se, nikakva zakonska uredba, već konvencija. Privatno telekomuniciranje staje prilično dobara i rada, a kako nije bilo nikakve razlike između privatne i javne ekonomije, postojala je prilična odbojnost prema suvišnom pisanju ili telefoniranju. To je smatrano ništavnom sklonošću: mirisalo je na zasebništvo, na sebičarenje. Zbog toga su verovatno pisma i išla nezatvorena: niste imali prava da tražite od drugih ljudi da prenose poruku koju ne mogu da pročitaju. Ukoliko bi vas poslužila sreća, pismo bi otišlo poštanskim dirižablom UPR-a, a ako bi vam sreća okrenula leđa otišlo bi vozom za prevoz hrane. Konačno bi stiglo do poštanskog skladišta u odredišnom mestu i tu ostalo da leži, budući da nije bilo poštara, sve dok neko ne bi obavestio primaoca da mu je stiglo pismo i dok on ne bi došao da ga uzme.
     Na pojedincima je, međutim, bilo da odluče šta jeste, a šta nije važno. Ševek i Takver pisali su jedno drugom redovno, približno jednom u dekadi. Ševek je pisao:

    Putovanje nije bilo rđavo, ukupno tri dana, skroz putničkim kamionom-guseničarom. Ovde je veliki saziv - tri hiljade ljudi, kažu. Posledice suše znatno su teže u ovim krajevima. Nema, međutim, nestašica. Sledovanja hrane u trpezarijama ista su kao i u Abenaju, s tom razlikom što ovde dobijaš bareno gara-povrće za oba obroka svakoga dana zato što imaju lokalne viškove. I nama sve više izgleda da ga ima suviše. Ali klima je ovde ono što je najgore. Ovo je Prašina. Vazduh je suv, a vetar duva bez prestanka. Kiše nakratko padaju, ali samo jedan sat posle kiše zemlja je ponovo suva i prašina počinje da se diže. Padavine u ovom razdoblju nisu dostigle ni polovinu godišnjeg proseka. Svi koji rade na projektu imaju ispucale usne, krvarenja iz nosa, nadraženosti očiju i kašalj. Među ljudima koji žive u Crvenim Izvorima mnogo je obolelih od prašinskog kašlja. Naročito je teško bebama: mogu se videti mnoge sa upalom kože i očiju. Pitam se da li bih to uopšte primetio pre samo pola godine. Čovek bolje zapaža stvari kada postane roditelj. Rad je uobičajen i svi se ophode drugarski, ali suvi vetar te iznuruje. Sinoć mi je na um pala Ne Tera i u noći mi se zvuk vetra učinio kao zvuk planinskog potoka. Ne žalim zbog ovog razdvajanja. Ono mi je pomoglo da uvidim da sam počeo da dajem manje, kao da posedujem tebe, a ti mene, i da sem toga nema ničeg drugog. No, stvarnost nema nikakve veze sa posedovanjem. Ono što mi činimo jeste potvrđivanje celovitosti Vremena. Reci mi šta radi Sadik. Slobodnim danima držim predavanja nekim ljudima koji su mi to tražili; jedna devojka je prirodni matematičar i ja ću je preporučiti za Institut. Tvoj brat Ševek.

     Takver mu je pisala:

     Brine me jedna čudna stvar. Raspored nastave za treće četvrtgodište istaknut je pre tri dana i ja sam otišla da vidim kada imaš časove u Inst. ali nije bilo nikakvih predavanja, niti slušaonica za tebe. Pomislila sam da su te greškom izostavili, pa sam otišla do sind. članova gde su mi kazali, da, želeli su da ti daju da držiš časove iz geom. Onda sam otišla do inst. usagl. ureda, kad one starice sa nosem, ali ona nije znala ništa, ne, ne, ne znam ništa, idi do središnjeg ureda za razmeštaj! To je besmisleno, kazala sam i otišla kod Sabula. Ali on nije bio u uredu za fiz. i ja nisam uspela da ga vidim, iako sam još dva puta odlazila tamo. Sa Sadik koja nosi predivnu, belu kapicu što ju je Terus isplela od oparane vunice i u kojoj izgleda veoma ljupko. Ne želim da tražim Sabula u sobi, u onom tunelu za crve ili gde već živi. Možda je otišao negde na doborovljni rad, ha-ha! Kako bi bilo da telefoniraš u Institut i ustanoviš kakva je to greška posredi? U stvari, ja sam već otišla do središnjeg ureda za razmeštaj pri Odradu, ali nije bilo nikakvog novog rasporeda za tebe. Ljudi tamo su u redu, ali ona starica sa nosem ne zna svoj posao i nije od pomoći, a i sve ovo nikoga ne zanima. Bedap je u pravu kada kaže da nas birokratija polako guši. Molim te, vrati se (ako treba i sa tom genijalkom za matematiku), razdvojenost jeste poučna, ali tvoje prisustvo je pouka koju želim. Dobijam svakog dana po pola litra voćnog soka i sledovanje kalcijuma zato što mi ponestaje mleka, zbog čega se S. silno dere. Stari, dobri lekari!! Sve, uvek, T.

     Ševek nije dobio ovo pismo. Otišao je sa Jugoishoda pre no što je ono stiglo u poštansko skladište Crvenih Izvora.
     Između Crvenih Izvora i Abenaja bilo je oko dve i po hiljade milja. Čovek koji bi sam putovao naprosto bi stopirao neko vozilo, budući da su sva prevozna sredstva bila predviđena za prevoz onoliko putnika koliko je u njih moglo da stane; ali kako se ovde četiri stotine pedeset ljudi istovremeno vraćalo na svoja redovna radna odredišta na Severozapad, za njih je obezbeđen voz. Kompozicija se sastojala od putničkih vagona, ili bar od vagona koji su se tog časa koristili kao putnički. Najmanje popularni među ovima bili su zatvoreni teretni vagoni u kojima je nedavno prevožena dimljena riba.
     Posle jednogodišnje suše uobičajene prevozne linije postale su nedovoljne, uprkos silnim naporima prevoznih radnika da iziđu u susret svim zahtevima. Oni su sačinjavali najveću federativu u odonjanskom društvu: samoorganizovanu, razume se, u oblasne sindikate čije su dejstvovanje usaglašavali predstavnici što su se sastajali i sarađivali sa ljudima iz lokalnih i središnjeg UPR-a. Mreža koju je održavala prevoznička federativa bila je delotvorna u normalnim vremenima, kao i u vanrednim situacijama ograničenih razmera; bila je fleksibilna, prilagodljiva okolnostima, a sindikati prevoza imali su veliko ljudstvo i profesionalni ponos. Svojim lokomotivama i dirižablima nadevali si nazive poput Nepokoran, Izdržljivost, Vetrojed; imali su i gesla: 'Uvek stižemo na odredište', 'Ništa nije previše!'... Ali sada, kada je celim oblastima planete pretila neposredna opasnost od gladi ukoliko im hrana ne bi bila dostavljena iz drugih oblasti i kada je valjalo prevoziti mnogoljudnu vanrednu radnu snagu, zahtevi sa kojima se suočavao prevoz postali su preveliki. Nije bilo dovoljno vozila; nije bilo dovoljno ljudi koji bi upravljali njima. Sve na krilima ili točkovima čime je federativa raspolagala uvedeno je u upotrebu, a učesnici, bivši radnici, dobrovoljci i vanredna radna snaga pomagali su na kamionima, vozovima, brodovima, u lukama i servisnim postajama.
     Voz na koji se Ševek ukrcao prevaljivao je brzo kratke deonice, da bi potom dugo čekao, budući da su svi vozovi koji su prevozili hranu imali preimućstvo u odnosu na njega. A onda je usledilo zaustavljanje od punih dvadeset časova. Neki dispečer, koji je bio premoren ili nedovoljno upućen u posao, napravio je grešku i negde uz prugu došlo je do iskakanja voza iz šina.
     Varošica kod koje se voz zaustavio nije raspolagala viškom hrane u trpezarijama ili stovarištima. Nije posredi bila ratarska zajednica, već industrijsko mesto u kome su se proizvodili beton i penasti kamen; varošica je bila izgrađena na zgodnom položaju, uz plovnu reku i kraj bogatih krečnjačkih naslaga. Postojali su, doduše, okućni povrtnjaci, ali varoš je ipak zavisila od dovoza hrane. Ukoliko bi četiri stotine pedeset ljudi sa voza jelo, sto šezdeset lokalnih žitelja to više ne bi moglo. Idealno, moglo je doći do deobe, tako da svi budu polusiti, odnosno polugladni. Da je u vozu bilo pedeset ili čak stotinu ljudi, zajednica bi im verovatno uštedela bar jednu peć hleba. Ali četiri stotine pedeset ljudi? Ukoliko bi takvom mnoštvu dali bilo šta, danima bi potom ostali bez ičega. A da li bi posle toga stigao naredni voz sa hranom? I koliko bi namirnica bilo u njemu? Nisu im dali ništa.
     Putnici, koji tog jutra ništa nisu doručkovali, ostali su tako bez hrane punih šezdeset časova. Prvi obrok su dobili tek kada je pruga raščišćena i kada su prevalili vozom još narednih sto pedeset milja do jedne stanice u čijoj je obedovaonici bilo zaliha hrane za putnike.
     Bilo je to Ševekovo prvo iskustvo gladi. Ponekad je ostajao gladan kada bi se zaradio zato što nije želeo da gubi vreme na obedovanje, ali dva obroka dnevno uvek su se mogla dobiti: bila su pouzdana poput izlaska i zalaska sunca. Nikada nije čak ni pomislio na to kako bi izgledalo da mora da ostane bez njih. Niko u njegovom društvu, niko na svetu nije morao da ostane bez njih.
     Dok je voz satima nepomično stajao na sporednom koloseku između jednog krševitog i prašnjavog kamenoloma i zatvorenog industrijskog postrojenja i dok je on postajao sve gladniji, počele su da ga pohađaju sumorne misli o stvarnosti gladi, kao i o mogućoj nedoraslosti njegovog društva da prebrodi glad bez gubljenja solidarnosti koja mu je bila glavna uzdanica. Lako se moglo deliti kada je bilo dovoljno za razdeobu, pa čak i jedva dovoljno. Ali kada više nije bilo dovoljno? Tada je na scenu stupala sila; moć koja je pravda; vlast, njeno oruđe, nasilje, i njen najodaniji saveznik, odvraćen pogled.
     Ozlojeđenost putnika na meštane bila je velika, ali i manje zloslutna od ponašanja žitelja varošice - od načina na koji su se krili iza 'svojih' zidova sa 'svojim' vlasništvom, prenebregavajući voz, uopšte ga ne pogledavši. Ševek nije bio jedini smrknuti putnik; vodio se dug razgovor pokraj zaustavljenih vagona, ljudi su ulazili i izlazili, raspravljajući, slažući se, sve o istoj opštoj temi o kojoj je i on razmišljao. Ozbiljno je predlagano zaposedanje okućnih povrtnjaka, o tome se žučno razgovaralo i sva je prilika da bi taj korak bio preduzet da se konačno nije razlegao pisak lokomotive kojim je označen polazak.
     Kada je voz najzad stigao, posle spornog napredovanja, do stanice gde ih je čekao obrok - pola vekne holumovog hleba i zdela supe - i pošto su to pojeli, njihova smrknutost ustupila je mesto ushićenju. Pri dnu zdele postalo bi vam jasno da je posredi bila prilično retka supa, ali njena prva kašika, ta prva kašika bila je naprosto čarobna, sasvim vredna prethodnog gladovanja. Svi su se složili oko toga. Vratili su se u voz, smejući se i šaleći. Pomogli su jedni drugima da prođu kroz ovo.
     Konvoj šinskih kamiona preuzeo je putnike za Abenaj kod Polutarnog Brega i prevezao ih poslednjih pet stotina milja. Stigli su u grad u pozni sat jedne vetrovite noći početkom jeseni. Bilo je malo pred ponoć i na ulicama nije bilo nikoga. Vetar je tekao kroz njih poput nemirne, suve reke. Povrh slabih uličnih svetiljki zvezde su buktale jarkom, drhtavom svetlošću. Suva jesenja oluja i strast nosile su Ševeka kroz ulice; išao je gotovo trčećim korakom, tri milje do severne četvrti, sam u tamnom gradu. U jednom koraku prevalio je tri stepenika na tremu, projurio kroz hodnik, došao do vrata, otvorio ih. U sobi je bio mrak. Zvezde su plamtele u tamnim prozorima. "Takver!" reče on, ali mu uzvrati samo tišina. Pre no što je uključio svetiljku, tu u tami, u tišini, najednom je shvatio šta znači razdvojenost.
     Ništa nije nestalo. Nije bilo ničega što bi nestalo. Jedino su nestale Sadik i Takver. Zauzimanja nenastanjenog prostora lagano su se okretala, pomalo svetlucajući, pokretana strujom vazduha sa otvorenih vrata.
     Na stolu se nalazilo pismo. Dva pisma. Jedno od Takver. Bilo je kratko: dobila je vanredni premeštaj u laboratorije za eksperimentalni uzgoj jestivih algi, na Severoistoku. Na neodrejdeno vreme. Pisala mu je:

     Ne mogu, po savesti, sada da odbijem. Otišla sam u Odrad i razgovarala sa njima, a i pročitala sam projekat poslat u ekološko odeljenje UPR-a; istina je da sam im potrebna zato što sam radila upravo na tom cikusu alge-trepetljike-morski račići-kukuri. Podnela sam zahtev u Odrad da tebe premeste u Rolni, ali, razume se, oni neće preduzeti ništa dok i ti ne podneseš zahtev, a ako to nije moguće zbog rada u Inst. onda ti to nećeš učiniti. Uostalom, ako potraje predugo, reći ću im da potraže drugog genetičara i vratiću se! Sadik je odlično i već ume da kaže 'vetlo' za 'svetlo'. Neće potrajati suviše dugo. Sve, za ceo život, tvoja sestra Takver. Oh, molim te, dođi, ako možeš.

     Druga poruka bila je nažvrljana na komadiću hartije: 'Ševeku: ured za fiz. po povr. Sabul.'
     Ševek stade da korača po sobi. Oluja, podsticaj koji ga je naginjao da hita ulicama, sve je to bilo prisutno. Ali sada je stigao do zida. Nije mogao dalje, ali ipak je morao da se kreće. Pogledao je u orman. U njemu nije bilo ničeg drugog do njegovog zimskog kaputa i jedne košulje koju mu je Takver ukrasila vezom, budući da joj se dopadao fini ručni rad; ono malo njene odeće je nestalo. Zastor je bio skupljen i sada se videla kolevka. Uzvišenje za spavanje nije bilo razmešteno, ali je narandžasto ćebe uredno prekrivalo složenu posteljinu. Ševek je opet prišao stolu i ponovo pročitao Takverinu poruku. Oči mu se ispuniše suzama srdžbe. Obuzeli su ga bes razočaranja, gnev, zla slutanja.
     Niko nije bio kriv za ovo. To je i bilo ono najgore. Takver je bila potrebna, potrebna da radi protiv gladi - da ona, on, Sadik ne budu gladni. Društvo nije bilo protiv njih. Bilo je za njih; sa njima; oni su bili društvo.
     Ali on je već odustao od svoje knjige, od svoje ljubavi, od svog deteta. Gde su granice ovakvih odustajanja jednog čoveka?
     "Pakao!" reče on glasno. Pravik nije bio pogodan jezik za psovanje. Teško je psovati kada seks nije prljav, a bogohuljenje ne postoji. "Oh, pakao!" ponovi on. Zatim zgužva Sabulovu nažvrljanu poruku, stisnu šake i udari njima po rubu stola, jednom, dvaput, triput, želeći da oseti bol. Ali nije bilo ničega. Ništa se nije moglo učiniti, niti se ikuda moglo poći. Na kraju mu je preostalo samo da razmesti posteljinu, da legne i zaspi, bez utehe, sa puno zlih snova.
     Ujutro je zakucala Bunub. Otvorio joj je vrata, ali se nije sklonio u stranu da bi je pustio da uđe. Stanovala je u susedstvu, niže niz hodnik: pedesetogodišnjakinja koja je radila kao mašinista u fabrici vazduhoplovnih motora. Takver je ona od početka zabavljala, ali je Ševeka dovodila do besa. Pre svega zato što je želela njihovu sobu. Zatražila ju je još kada je prvi put bila ispražnjena, kazala je, ali neprijateljski nastrojen registrator smeštaja u bloku osujetio ju je u tome da je dobije. Njena soba nije imala ugaoni prozor, predmet njene neutažive zavisti. Ta soba je, međutim, bila dvokrevetna, a ona je u njoj živela sama, što je, ima li se u vidu oskudnost stambenog prostora, bilo sebično od nje; ali Ševek nikada ne bi traćio vreme na to da je prekoreva zbog te sebičnosti da ga ona sama nije nagonila, neprekidno se izvinjavajući. Objašnjavala je i objašnjavala. Imala je ortaka, ortaka za ceo život, 'baš kao što ste i vas dvoje', dodala bi, iscerivši se pri tom. Ali gde je taj ortak? O njemu se nekako uvek govorilo u prošlom vremenu. U međuvremenu, smeštaj u dvokrevetnoj sobi imao je prilično valjano opravdanje u nizu muškaraca koji su prolazili kroz Bunubina vrata, drugi muškarac svake noći, kao da je posredi kakva sedamnaestogodišnjakinja u punom naponu snage. Takver je sa divljenjem posmatrala tu povorku. Bunub je dolazila i pričala joj sve o muškarcima koji su je posećivali, ali se pri tom i neumorno žalila. Okolnost da nije imala ugaonu sobu bila je tek jedna od njenih nebrojenih muka. Bila je istovremeno podmukla i zavidljiva, kadra da pronađe zlo u svemu i da sebe vidi kao njegovu žrtvu. Fabrika u kojoj je radila predstavljala je kužnu masu nestručnosti, pristrasnosti i sabotaža. Sastanci njenog sindikata bili su prave ludnice, sa obiljem sramnih aluzija upućenih na njen račun. Čitav društveni organizam bio je posvećen isključivo proganjanju Bunub. Sve je to zasmejavalo Takver; ponekad bi joj se slatko nasmejala, pravo u lice. "Oh, Bunub, tako si smešna!" izgovorila bi kroz smeh, na ša bi se žena, prosede kose, tankih usana i zakošenih očiju, samo blago osmehnula, nimalo uvređena, i nastavila sa svojom čudovišnom tiradom. Ševek je znao da joj se Takver s pravom smeje, ali on to nije mogao da učini.
     "Užasno", reče ona i skliznu pokraj njega, uputivši se pravo prema stolu da pročita Takverino pismo. Uzela ga je, ali joj ga je on otrgao iz ruku uz pribranost i hitrinu na koju ona oigčedno nije računa. "Baš užasno. Nisu je čak ni obavestili jednu dekadu unapred. Samo su joj naložili: 'Polazi! Smesta!' A kažu da smo slobodni ljudi, da treba da smo slobodni. Dobar vic! Rastaviti srećno ortaštvo na taj način. Zato su to i učinili, znaš. Protiv ortašva su, to je sasvim očigledno, hotimice raspoređuju ortake na različita odredišta. Upravo se to dogodilo sa mnom i Labeksom; u dlaku isto. Nikada se više nismo spojili. Kako smo i mogli kada je protiv nas bio ceo Odrad. A evo i male, prazne kolevke. Siroče jedno! Uopšte nije prestajala da plače poslednje četiri dekade, danju i noću. Satima nisam mogla da zaspim od njenog plača. Nestašice su krive za to, razume se; Takver naprosto nije imala dovoljno mleka. A onda, tek tako poslati jednu majku-dojilju stotinama milja daleko, zamisli samo! Ti sigurno nećeš moći da joj se pridružiš tamo; a gde su je tačno poslali?"
     "Na Severoistok. Pošao bih na doručak, Bunub. Gladan sam."
     "Nije li to tipično kako su postupili dok si bio odsutan?"
     "Šta su to učinili dok sam ja bio odsutan?"
     "Premestili je odavde... prekinuli vam ortaštvo." Počela je da čita Sabulovu poruku, pošto ju je prethodno pažljivo ispravila. "Znaju oni dobro kad šta da urade! Pretpostavljam da ćeš sada otići iz ove sobe, zar ne? Neće ti dopustiti da zadržiš dvokrevetnu. Takver je govorila o tome da će se brzo vratiti, ali videlo se da samo pokušava da ne klone duhom. Sloboda... treba da smo slobodni... baš dobar vic! Samo nas šalju s jednog mesta na drugo..."
     "Oh, prokletstvo, Bunub, da Takver nije želela taj premeštaj, ne bi ga ni prihvatila. Dobro znaš da smo suočeni sa glađu."
     "Da, baš sam se pitala nije li upravo ona sama tražila premeštaj. To se često događa po dolasku bebe. Odavno mi se činilo da treba da date bebu u jasle. Kako je samo plakala. Decu treba da imaju samo pravi ortaci. Ona ih vezuju. Sasvim je prirodno, kao što kažeš, što je ona jedva čekala promenu i prigrabila je čim joj se ukazala prilika."
     "Nisam to rekao. Idem na doručak." On iziđe krupnim koracima, podrhtavajući na pet ili šest osetljivih mesta u koja ga je ona bolno dirnula. Najužasnija stvar sa ovom ženom bilo je to što je ona glasno izgovarala sve njegove strahove koji su ponajviše bili dostojni prezira. Ostala je za njim u sobu, verovatno da se pripremi za preseljenje.
     Dugo je spavao i stigao je do trpezarije neposredno pre no što će zatvoriti vrata. I dalje izgladneo od putovanja, uzeo je dvostruko sledovanje kaše i hleba. Dečak iza stolova za posluživanje namrgođeno ga je pogledao. Tih dana niko nije uzimao dvostruko sledovanje. Ševek mu je uzvratio namrgođen pogled, ali nije rekao ništa. U poslednjih osamdeset sati pojeo je samo dve zdele supe i kilogram hleba i imao je pravo da malo nadoknadi ono što je propustio, ali nipošto se neće upustiti u objašnjavanje. Goli život sam je sobom predstavljao opravdanje, a potreba je bila pravo. On je bio odonjanin, osećanje krivice ostavljao je za profitere.
     Seo je sam za sto, ali odmah mu se pridružio Desar, osmehujući se, gledajući u njega ili pokraj njega zbunjujućim, razrokim pogledom. "Nema te neko vreme", reče Desar.
     "Na poljoprivrednom dobru. Šest dekada. Kako je ovde?"
     "Mršavo."
     "Biće još mršavije", reče Ševek, ali ne odveć uverljivo, zato što je upravo jeo, a kaša je imala izvanredan ukus. Osujećenost, briga, glad - reče njegov prednji mozak, središte intelekta; ali njegov primozak, koji je počivao u nepokajničkoj divljini duboke tmine stražnjeg dela lobanje, neumoljivo je ponavljao: Hrana sada! Hrana sada! Dobro, dobro!
     "Video Sabula?"
     "Nisam. Stigao sam kasno sinoć." On podiže pogleda prema Desaru i reče uz tobožnju ravnodušnost: "Takver je dobila vanredni premeštaj; morala je da ode pre četiri dana."
     Desar klimnu, uistinu ravnodušno. "Čuo. Znaš za prestrojavanje Instituta?"
     "Ne. Šta je bilo?"
     Matematičar raširi svoje dugačke, vitke šake po plohi stola i zagleda se u njih. Oduvek je bio vezanog jezika i telegrafski se izražavao; u stvari, mucao je; ali da li je posredi bilo verbalno ili moralno mucanje Ševek nikada nije uspeo da razabere. Baš kao što je oduvek voleo Desara, iako nije znao zašto, tako je bilo i trenutaka kada mu se ovaj izrazito nije dopadao, ali opet nije znao uzrok tome. Ovo je bio jedan od tih trenutaka. Postojalo je nešto prepredeno u izrazu Desarovih usta, u njegovim očima, zakošenim nadole, sličnim Bunubinim.
     "Desetkovanje. Ostaju samo funkcionalni članovi. I Šipeg otišao." Šipeg je bio poznat kao glup matematičar koji je svakog semestra uspevao, upornim ulagivanjem studentima, da se domogne po jednog kursa na njihov zahtev.
     "Manje će od njega biti štete ako bude okopavao površinski holum", reče Ševek. Sada, pošto je obedovao, učinilo mu se da bi suša mogla još da bude i od koristi društvenom organizmu. Prvenstva su ponovo postala jasna. Slabosti, nejaka mesta, bolesna mesta biće istrti, tromi organi vraćeni u puno funkcionalno stanje, naslage sala otklonjene politikom društvenog tela.
     "Založio sam se za tebe, sastanak instituta", reče Desar, podigavši pogled, ali ne suočivši se sa Ševekom, zato što mu to razrokost nije dozvoljavala. Iako Ševek nije tačno razabrao šta je Desar imao na umu, odmah je shvatio da laže. Znao je to pouzdano. Desar se nije založio za njega, već protiv njega.
     Istog časa postalo mu je jasno zašto mu se Desar u pojedinim trenucima nije dopadao: najzad je uvideo ono što ranije nije želeo da prizna - postojanje elemnta čiste zlobe u Desarovoj ličnosti. Da ga je Desar takođe voleo i da je pokušavao da stekne prevlast nad njim to mu je isto tako postalo jasno i podjnednako mrsko. Okolišni putevi posesivnosti, lavirinti ljubavi/mržnje, sve to Ševeku nije značilo ništa. Nadmen, nepopustiljiv, išao je pravo kroz njihove zidove. Ništa više nije kazao matematičaru, već je završio doručak i uputio se preko četvorougla, kroz blistavo jutro rane jeseni, prema uredu za fiziku.
     Otišao je pravo do stražnje sobe koju su svi nazivali 'Sabulov ured'; bila je to prostorija u kojoj su se prvi put sreli, gde mu je Sabul dao gramatiku i rečnik iotskog. Sabul podozrivo pogleda preko pisaćeg stola, pa ponovo spusti pogled i zadubi se u papire, kao pravi, prilježni, rasejani naučnik; zatim dopusti da svest o Ševekovom prisustvu lagano prodre u njegov preopterećeni um; a onda postade neuobičajeno otvoren. Izgledao je smršao i ostareo, a kada je ustao delovao je pogrbljenije nego ranije, i to nekako utučeno pogrbljeno. "Rđava vremena", reče on. "A? Rđava vremena!"
     "Biće i rđavija", uzvrati Ševek nehajno. "Kako je ovde?"
     "Rđavo, rđavo." Sabul zatrese sedom glavom. "Ovo je rđavo vreme za čistu nauku, za intlektualno pregalaštvo."
     "Postoji li uopšte dobro vreme za to?"
     Sabul se neprirodno zakikota.
     "Da li je stiglo nešto za nas u letnjim pošiljkama sa Urasa?" upita Ševek, raščistivši malo prostora na klupi. Seo je i prekrstio noge. Svetla koža mu je potamnela, a fine dlačice koje su mu prekrivale lice postale su srebrnaste dok je radio na poljima Jugoishoda. Izgledao je bodar, zdrav, mlad, sušta suprotnost Sabulu. Obojica su bila svesna ove suprotnosti.
     "Ništa zanimljivo."
     "Nikakvih osvrta na Načela?"
     "Ne." Ton mu je postao osoran, kakav je i inače bio.
     "Nijedno pismo?"
     "Ne."
     "Čudno."
     "Šta je čudno u tome? Šta si očekivao, da te pozovu da predaješ na univerzitetu Ieu Eun? Da dobiješ 'Seo Oenovu' nagradu?"
     "Očekivao sam osvrte i reakcije. Bilo je vremena." Kazao je to pošto mu je Sabul rekao: "Teško da je bilo dovoljno vremena za osvrte."
     Usledila je pauza.
     "Moraćeš da shvatiš, Ševeče, da puka uverenost u to da si u pravu nije opravdana sama po sebi. Znam da si uložio silan trud u tu knjigu. I ja sam se veoma trudio da je priredim za štampu, da razjasnim kako posredi nije tek neodgovoran napad na teoriju Sleda, već da postoje i pozitivni vidovi. Ali ako ostali fizičari ne vide vrednost u tvom delu, onda treba da počneš da preispituješ vrednosti do kojih držiš i da ustanoviš gde leže nesaglasnosti. Ako to što radiš drugim ljudima ne znači ništa, kakva je onda svrha toga? U čemu je onda funkcionalnost?"
     "Ja sam fizičar, a ne analitičar funkicija", uzvrati blago Ševek.
     "Svaki odonjanin mora da bude analitičar funkcija. Tebi je trideset godina, zar ne? U tom uzrastu čovek bi već trebalo da poznaje ne samo svoje ćelijsko funkcionisanje nego i svoje organsko funkcionisanje, da zna šta je njegova optimalna uloga u društvenom organizmu. Ti o tome možda nisi morao toliko da razmišljaš kao većina drugih ljudi..."
     "Nisam. Još sa deset-dvanaest godina već sam znao kojim poslom treba da se bavim."
     "Ono čime bi jedan dečak voleo da se bavi nije uvek istovetno sa onim što njegovo društvo očekuje od njega."
     "Meni je trideset, kao što kažeš. Prilično sam mator dečak."
     "Doživeo si to doba u neuobičajeno povlašćenoj, zaštićenoj sredini. Najpre Severozalazni oblasni institut..."
     "Ali i projekat pošumljavanja, poljoprivredni projekti, praktična obuka, odbori blokova, dobrovoljni rad od početka suše; uobičajena količina neophodnog klegiča. Meni se to, međutim, dopadalo. Ali ja se bavim i fizikom. Uostalom, šta imaš na umu?"
     Kako Sabul ništa nije odgovorio, već ga je samo pogledao ispod teških, masnih veđa, Ševek dodade: "Bilo bi bolje da to otvoreno kažeš, jer inače nešeš stići do toga preko moje društvene savesti."
     "Smatraš li da da je posao kojim se baviš funkcionalan?"
     "Da. 'Što je organizovaniji, organizam je i središnjiji: pod središnjošću se ovde podrazumeva polje stvarnog funkcionisanja.' Tomarove Definicije. Budući da temporalna fizika nastoji da organizuje sve što je pojmljivo ljudskom umu, ona je po definiciji središnja funkcionalna delatnost."
     "Ljudi od nje neće dobiti hleba."
     "Upravo sam proveo šest dekada obezbeđujući hleb. Kada me ponovo budu pozvali, poći ću opet. U međuvremenu, držaću se svog posla. Ukoliko negde valja raditi fiziku, zahtevam svoje pravo da je radim."
     "Ono sa čim moraš da se suočiš jeste činjenica da u ovom trenutku nema potrebe za fizikom. Bar ne za onakvom kakvom se ti baviš. Morali smo da pređemo na praktične stvari." Sabul se promeškolji na stolici. Izgledao je smrknut i ispunjen nelagodnošću. "Bili smo prinuđeni da pet ljudi pošaljemo na premeštaj. Žao mi je što moram da ti kažem da si ti jedan od njih. Eto, tako stvoje stvari."
     "Baš kao što sam i mislio", reče Ševek, premda, zapravo, sve do tog trenutka nije shvatio da ga Sabul izbacuje sa Instituta. Čim je, međutim, to čuo, vest mu se učinila poznata; neće nipošto pružiti Sabulu zadovoljstvo da ga vidi uzdrmanog.
     "Protiv tebe je bio splet okolnosti. Teško pojmljiva, nepraktična priroda istraživanja kojima si se bavio poslednjih nekoliko godina. Plus izvesno osećanje, ne nužno opravdano, ali i prisutno među mnogim studentskim i nastavnim članovima Instituta, da i tvoje predavanje i tvoje ponašenje održavaju izvesnu odbojnost, određen stepen zasebništva, nealtruizma. To je otvoreno rečeno na sastanku. Ja sam se, razume se, založio za tebe. Ali ja sam samo jedan sindik među mnogima."
     "Od kada je to altruizam odonjanska vrlina?" upita Ševek. "No, svejedno. Jasno mi je šta imaš na umu." On ustade. Nije više mogao da sedi, ali je inače vladao sobom i govorio savršeno prirodno. "Pretpostavljam da me nisi preporučio za predavačko mesto negde drugde."
     "Kakve bi bilo svrhe?" reče Sabul, gotovo melodičnim glasom opravdanja. "Niko ne traži nove predavače. Predavači i studenti rade rame uz rame na poslovima oko suzbijanja gladi širom planete. Razume se, ova kriza neće dugo potrajati. Kroz godinu dana, otprilike, s ponosom ćemo se osvrnuti na sve ovo, dičeći se žrtvama koje smo podneli i poslom koji smo obavili; stajaćemo jedni pokraj drugih, svako sa jednakim udelom. Ali u ovom trenutku..."
     Ševek je stajao uspravan, opušten, gledajući kroz mali, izgreban prozor golo nebo. Osećao je silnu želju da konačno kaže Sabulu da ide u pakao. Ali iza reči koje je najzad izgovorio stajao je jedan drugačiji, dublji poriv. "U stvari", reče on, "verovatno si u pravu." Klimnuo je Sabulu i izišao.
     Uhvatio je omnibus i odvezao se do središta grada. Još je bio u žurbi, pogonjen napred. Držao se jednog smera i hteo je da stigne do kraja njime, da se uspokoji. Otišao je do središnjih ureda za razmeštaj pri Odeljenju za rad da zatraži premeštaj u zajednicu u koju je Takver otišla.
     Odrad, sa svojim kompjuterima i svojim ogromnim zadatkom usaglašavanja, zauzimao je jedan ceo trg; njegove zgrade bile su lepe, upečatljive prema anareškim merilima, sa finim, ravnim linijama. Unutra, prostorije središnjeg ureda za razmeštaj imale su visoke tavanice i nalikovale su na ambare, prepune ljudi i živosti, sa zidovima prekrivenim premeštajnim objavama i uputstvima o tome do kog stola ili odseka treba otići za taj i taj posao. Dok je čekao u jednom redu, Ševek je slušao razgovor dvojice muškaraca ispred sebe, jednog mladića od šesnaest godina i čoveka koji je već prevalio šezdesetu. Dečak se dobrovoljno javio za neki posao na sprečavanju gladi. Bio je pun otmenih osećanja, rasipajući se bratstvom, pustolovnošću, nadom. Bio je očaran što se najzad osamostaljuje, što ostavlja za sobom svoje detinjstvo. Nije zatvarao usta, poput kakvog deteta, govoreći glasom koji još nije bio navikao na svoje dublje tonove. 'Sloboda, sloboda!' odzvanjalo je u njegovom uzbuđenom govoru, u svakoj reči; a starčev glas tu i tamo bi gunđao i brundao, peckajući, ali ne vređajući, rugajući se, ali ne opominjući. Sloboda, kadrost da se ode negde i da se učini nešto, sloboda je bila ono što je starac hvalio i uvažavao kod mladića, čak i kada se rugao njegovoj samodopadljivosti. Ševek ih je slušao sa zadovoljstvom. Oni su mu prekinuli jutarnji niz groteski.
     Čim je Ševek objasnio kuda želi da pođe, na lici činovnice pojavio se brižan izraz; otišla je po atlas i otvorila ga na pultu koji ih je razdvajao. "Gledaj sad", reče ona. Bila je to ružna, sitna žena, sa izrazitim sekutićima; njene šake na šarenim stranama atlasa delovale su vešto i meko. "Ovo je Rolni, vidiš, poluostrvo koje se pruža u severni deo Temaenskog mora. Posredi je samo običan peščani sprud. Na njemu nema ničeg drugog do morske laboratije, ovde, na samom kraju, vidiš? Okolna obala je sve sama baruština i slana močvara čak dovde, do Saglasja, hiljadu kilometara dalje. A na zapadu se pruža Barensova Obala. Najbliže Rolniju možeš biti u nekoj varoši u planinama. Ali tamo ne traže vanrednu radnu snagu; prilično su samodovoljni. Razume se, ti tamo možeš poći i bez premeštaja", dodade ona pomalo drugačijim tonom.
     "Predaleko je od Rolnija", reče on, gledajući kartu i zapazivši tog časa u planinama Severoistoka malu, izdvojenu varoš u kojoj je Takver odrasla, Okruglu Dolinu. "Da im možda nije potreban jedan domar u morskoj laboratoriji? Statističar? Neko ko bi hranio ribe?"
     "Proveriću."
     Ljudsko-kompjuterska arhivaska mreža u Odradu dejstvovala je zadivljujuće delotvorno. Činovnici nije bilo potrebno ni pet minuta da dođe do željene informacije; podatak je izdvojen iz ogromnog, neprekidnog priliva i odliva informacija koje su se odnosile na svaki posao što se obavlja, na svako željeno radno odredište, na svakog potrebnog radnika, kao i na prvenstva svega toga u opštoj ekonomiji globalnog društva. Upravo im je upućena vanredna pomoć... to ti je ortak, zar ne? Dobili su sve koje su tražili, četiri tehničara i jednog iskusnog ribara. Upotpunjeno im je osoblje.
     Ševek se osloni laktovima na pult i pognu glavu, češkajući je; iza tog gesta smetenosti krila se zbunjenost i poraženost. "Dobro", reče on, "šta sad da radim?"
     "Čuj, brate, koliko ti traje ortakov premeštaj?"
     "Neodređeno."
     "Ali to je posao oko sprečavanja gladi, zar ne? Neće ovako potrajati doveka. Ne može! Počeće da pada kiša, ove zime."
     On podiže pogled ka sestrinom iskrenom, blagonaklonom, brižnom licu. Osmehnuo joj se malo, zato što nije mogao da joj ne uzvrati na napor da mu ulije nadu.
     "Već ćete se ponovo spojiti. U međuvremenu..."
     "Da. U međuvremenu", uzvrati on.
     Čekala je da on donese odluku.
     To je bilo na njemu; a pružale su mu se beskrajne mogućnosti. Mogao je da ostane u Abenaju i da organizuje predavanja iz fizike ukoliko uspe da pronađe studente-dobrovoljce. Mogao je da ode do poluostrva Rolni i da tamo živi sa Takver, iako bez mesta u istraživačkoj postaji. Mogao je da živi bilo gde i da ne radi ništa drugo do da dva puta dnevno odlazi u najbližu trpezariju da jede. Mogao je činiti šta mu je volja.
     Istovetnost reči 'rad' i 'igra' na praviku imala je, razume se, snažan etički značaj. Odo je uvidela opasnost od krutog moralizma proisteklog iz upotrebe reči 'rad' u njenom analognom sistemu: ćelije moraju da rade zajedno, optimalni rad organizma, rad koji vrši svaki elemenat, i tako dalje. Saradnja i funkcionisanje, suštinske kategorije Analogije, u podjednakoj su meri pretpostavljale pojam rada. Dokaz nekog ogleda - dvadeset epruveta u laboratoriji ili dvadeset miliona ljudi na mesecu - sasvim je jednostavan: da li dejstvuje? Odo je uočila moralnu zamku. 'Svetac nikada nije prezaposlen', kazala je ona, možda pomalo tužno.
     "Dobro", reče Ševek, "upravo sam se vratio sa vanrednog rada na sprečavanju gladi. Ima li još nešto slično što treba raditi?"
     Činovnica ga pogleda očima starije sestre, sa nevericom, ali i uz oproštaj. "Ima oko sedam stotina hitnih poziva oglašenih okolo po prstoriji", reče ona. "Koji bi ti se dopao?"
     "Da li je negde potrebna matematika?"
     "Uglavnom se traže poljoprivredni i kvalifikovani radnici. Imaš li iskustva sa inženjerijom?"
     "Ne mnogo."
     "A kako ti izgleda usaglašavanje poslova. Tu je potrebno razumeti se u brojke. Šta kažeš na to?"
     "U redu."
     "Mesto je na Jugozapadu, u Prašini, znaš."
     "Već sam bio u Prašini. Osim toga, kao što kažeš, jednog dana će početi da pada kiša..."
     Ona klimnu, nasmešivši se i otkuca na njegov karton u Odradu: IZ Abenaja, SZ Sred nauč inst. U Lakat, JZ us po, fosfatara, br. 1: VANRED PREM: 5-1-3-165 - neodređeno.

9. URAS

     Ševeka su probudila zvona sa kapelske kule koja su odjekivala zvucima Vrhovnog saglasja za jutarnju religijsku službu. Svaka nota delovala je kao udarac u njegov potiljak. Toliko se osećao slabo i malaksalo da čak nije mogao duže ni da sedi. Konačno, uspeo je nekako da se odvuče do kupatila, gde je dugo ostao pod hladnim tušem, što je odagnalo glavobolju; ali i dalje je celo telo osećao nekako neobično - nekako odvratno. Kada je ponovo postao kadar da razmišlja, um su mu preplavili odlomci i trenuci iz prethodne noći, živi, nesuvisli, kratkotrajni prizori sa Veinog prijemma. Pokušao je da ne misli na njih, ali onda nije mogao da razmišlja ni o čemu drugom. Sve, baš sve je postalo odvratno. Seo je za pisaći sto i ostao tako narednih pola sata, zureći preda se, nepomičan, osećajući se sasvim ubogo.
     Ranije mu se često događalo da dospeva u neprilike i da se oseća kao budala. Kao mladića morio ga je utisak da ga drugi smatraju čudakom, različitim od sebe; u docnijim godinama sam bi hotimice izazivao ljutnju i prezir mnogih svojih sunarodnika sa Anaresa. Ali on nikada nije prihvatio njihov sud. Nikada se zbog toga nije postideo.
     Sada nije znao da ovo parališuće poniženje predstavlja hemijsku posledicu pijanstva, baš kao i glavobolja. Doduše, čak i da je ovo znao, to mu ne bi bilo od velike pomoći. Sramota - osećanje odvratnosti i samootuđenja - za njega je bila otkrovenje. Video je najednom sa novom jasnošću, sa gnusnom jasnošću; dosegao je pogledom znatno dalje od tih nepovezanih prisećanja na svršetak večeri kod Vee. Nije ga izdala samo sirota Vea. To što je pokušao da povrati nije bio jedino alkohol, već svekoliki hleb koji je pojeo od kada je kročio na Uras.
     Oslonio je laktove na sto i zagnjurio glavu u šake, pritiskajući slepoočnice, zgrčene tačke bola; a onda se osvrnuo na vlastiti život u svetlosti sramote.
     Na Anaresu je odabrao, prkoseći očekivanjima vlastitog društva, da se bavi onim za šta se kao pojedinac osećao pozvan. Baviti se time značilo je pobuniti se: rizikovati sebe zarad društva.
     Ovde, na Urasu, čin pobune bio je luksuz, ugađanje vlastitim sklonostima. Biti fizičar u A-Iou značilo je služiti ne društvu, ne čovečanstvu, ne istini, već Državi.
     Još prve noći u ovoj sobi upitao ih je, izazovno i radoznalo: "Šta ćete sa mnom?" Sada je znao šta su učinili sa njim. Čifoilisk mu je kazao tu jednostavnu činjenicu. Posedovali su ga. Mislio je da se pogađa sa njima, što je bila veoma naivna anarhistička zamisao. Pojedinac se ne može pogađati sa državom. Država ne priznaje nijednu drugu monetu do moći: a ona je sama štampa.
     Sada je uvideo - do u tančine, korak po korak od početka - da je pogrešio što je došao na Uras; njegova prva velika greška, i to greška koje se neće osloboditi do kraja života. Tek kada je uvideo sve to, kada je pomno pretresao sve činjenice o tome, koje je mesecima potiskivao i poricao - a za to mu je bilo potrebno mnogo vremena, dok je sedeo tu, nepomično, za pisaćim stolom - sve do one smešne i grozne poslednje scene kod Vee, koju je takođe ponovo proživeo, osećajući pri tom kako mu lice postaje zajapureno i kako mu u ušima odzvanja: tek tog časa je sve bilo gotovo. Čak ni u ovoj postalkoholnoj dolini suza nije se osećao kriv. Sve je sada bilo gotovo i jedino o čemu je još trebalo da razmišlja bilo je šta mu dalje valja činiti. Zatvorivši se u tamnicu, kako je mogao da dela kao slobodan čovek?
     Neće se baviti fizikom za političare. To je bilo jasno, sada.
     Ako bude prestao da radi, da li će ga pustiti da se vrati natrag?
     Pomislivši na to, duboko je uzdahnuo i podigao glavu, posmatrajući praznim pogledom suncem obasjan zeleni predeo kroz prozor. Bilo je to prvi put da je o povratku na matični svet pomislio kao o stvarnoj mogućnosti. Ta pomisao zapretila je da sruši sve brane i preplavi ga neodoljivom čežnjom. Govoriti na praviku, razgovarati sa prijateljima, videti Takver, Pilun, Sadik, dodirnuti prašinu Anaresa...
     Oni ga neće pustiti da ode. Nije platio za putovanje. Niti je on sam mogao dopustiti da ode: da digne ruke i pobegne.
     Sedeći za pisaćim stolom u blistavosti jutarnjeg sunca, on hotimice i oštro udari šakama po bridu plohe pred sobom, jednom, dvaput, triput: lice mu je bilo spokojno i izgledalo je zamišljeno.
     "Kuda da pođem?" upita on naglas.
     Zakucavši, Efor uđe u sobu; doneo je poslužavnik sa doručkom i jutarnje novine. "Došo u šest ko obično ali vi spavali", reče on, zadivljujuće vešto razmeštajući posude na poslužavniku.
     "Napio sam se sinoć", reče Ševek.
     "Divno dok traje", uzvrati Efor. "To je sve, ser? Vrlo dobro." Izišao je iz sobe uz iste spretne kretnje, naklonivši se uz put Paeu koji je upravo ušao.
     "Nisam želeo da vas ometam pri doručku! Vraćajući se iz kapele, pomislio sam da navratim malo."
     "Sedi. Uzmi malo čokolade." Ševek nije mogao da jede sve dok se Pae nije bar napravio da obeduje sa njim. Pae je uzeo komad uvijače od meda i stao da ga mrvi po tanjiru. Ševek se i dalje osećao malaksalo, ali sada je bio veoma gladan i prionuo je na doručak. Paeu kao da je bilo teže nego inače da zapodene razgovor.
     "I dalje dobijate ovo đubre?" upita on konačno vedrim tonom, dodirnuvši presavijene novine koje je Efor ostavio na stolu.
     "Efor ih donosi."
     "Je li?"
     "Ja sam ga zamolio", uzvrati Ševek, uputivši Paeu kratak, ispitivački pogled. "One proširuju moje razumevanje vaše zemlje. Zanimaju me vaše niže klase. Većina Anarešana potiče iz nižih klasa."
     "Da, svakako", reče mlađi čovek, uz izraz pun poštovanja i klimaj. Pojeo je komadić uvijače od meda. "Mislim da bih ipak uzeo malo čokolade", reče on i zatrese zvonce sa poslužavnika. Efor se pojavi na vratima. "Još jednu šolju", reče Pae, ne okrenuvši se. "Nameravali smo, ser, da vas ponovo malo povedemo napolje, sada pošto se vreme prolepšalo, da vam pokažemo nove krajeve zemlje. Možda čak i da odemo u inostranstvo. Ali ovaj prokleti rat osujetio je sve te planove, bojim se."
     Ševek baci pogled na naslov novina sa vrha: SUDAR IOA I TUA BLIZU PRESTONICE BENBILIJA.
     "Na telefaksu ima još svežijih vesti", reče Pae. "Oslobodili smo glavni grad. General Havevert biće vraćen na vlast."
     "Onda je rat gotov?"
     "Nije sve dok Tu i dalje drži dve istočne pokrajine."
     "Shvatam. Znači da će se vaša i tuuška vojska sukobiti u Benbiliju. Ali ne i ovde?"
     "Ne, ne. To bi bilo sasvim bezumno od njih da krenu na nas, ili obratno. Prerasli smo tu vrstu varvarizma koja je dovodila rat u samo srce visokih civilizacija! Ravnoteža sila održava se ovakvim policijskim akcijama. Međutim, mi smo zvanično u ratu. To znači da na snagu stupaju sve one stare, zamorne mere ograničenja, bojim se."
     "Ograničenja?"
     "Tajnost istraživanja koja se vrše u Koledžu otmene nauke, na primer. Ništa značajno, međutim, samo običan vladin pečat. Biće ponekad i odlaganja štampanja nekog rada, kada oni gore budu smatrali da je posredi nešto opasno samo zato što ništa ne razumeju!... A i putovanja su malo ograničena, naročito za vas i ostale strance ovde, bojim se. Sve dok bude trajalo ratno stanje, vi, zapravo, ne bi trebalo da napuštate kampus, pretpostavljam, bez dozvole Glavnog rektora. Ali ne obazirite se na to. Ja vas mogu izvesti odavde kad god to poželite bez svih tih petljavina."
     "Ti držiš ključeve", reče Ševek, uz iskreni smešak.
     "Oh, ja sam pravi stručnjak za to. Obožavam da izigravam pravila i da nadmudrujem vlasti. Možda sam prirodni anarhista, a? Gde li je, do vraga, ta matora budala koju sam poslao po čokoladu?"
     "Mora da siđe dole do kuhinje da bi doneo."
     "Nije mu potrebno pola dana za to. No, neću da čekam. Ne želim da vas gnjavim celo jutro. Uzgred budi rečeno, jeste li videli poslednji Bilten zadužbine svemirskih istraživanja? Štampali su Reumereove planove za ansibl?"
     "Šta je to ansibl?"
     "Posredi je nešto što on naziva uređaj za trenutno komuniciranje. Kaže da ako bi temporalisti... a to ste, razume se, vi... samo došli do jednačina za vreme i inerciju, onda bi inženjeri... odnosno, on... bili kadi da naprave tu prokletu stvar, da je stave na probu i tako uzgredno dokažu valjanost teorije za samo nekoliko meseci ili čak nedelja."
     "Sami inženjeri su dokaz o postojanju uzročne kružnosti. Taj Reumere je već napravio posledicu pre no što sam mu ja pružio uzrok." Ponovo se osmehnuo, ovoga puta manje iskreno. Kada je Pae zatvorio vrata za sobom, Ševek naglo ustade. "Ti prvljavi, profiterski lažove!" reče on na praviku, pobeleo od srdžbe, stisnutih šaka kako bi se uzdržao da ne dočepa nešto i ne zavitla za Paeom.
     Ubrzo se pojavi Efor, noseći šolju čokolade i tacnu na poslužavniku. Zastao je na vratima, sa brižnim izrazom lica.
     "Sve je u redu, Efore. On nije... nije želeo čokoladu. Možeš sve sada da pokupiš."
     "Vrlo dobro, ser."
     "Slušaj. Ne bih voleo posetioce neko vreme. Možeš li da ih zadržiš?"
     "Lako, ser. Imate li nekog posebnog na umu?"
     "Da, njega. U stvari, sve. Kaži da radim."
     "Biće mu milo da to čuje, ser", reče Efor, a bore mu za trenutak omekšaše od izraza zlobe; zatim dodade prisnim tonom, ali i punim poštovanja: "Niko koga ne želite neće proći pokraj mene." Konačno, završi glasom formalne pristojnosti: "Hvala, ser, i dobar vam dan."
     Hrana i adrenalin raspršili su Ševekovu oduzetost. Stao je da korača gore-dole po sobi, razdražen i uznemiren. Želeo je da dela. Proveo je skoro godinu dana ne radeći ništa, osim što se poneo kao budala. Kucnuo je čas da nešto preduzme.
     Dobro, šta je došao ovde da uradi?
     Da se bavi fizikom. Da potvrdi, svojom nadarenošću, prava svakog građanina u svakom društvu: pravo na rad, da bude izdržavan dok radi i da podeli plod tog rada sa svima koji to budu hteli. Prava jednog odonjanina i jednog ljudskog bića.
     Njegovi blagonakloni i zaštitnički domaćini dopustili su mu da radi i izdržavali su ga dok je radio; to je bilo u redu. Poteškoća se javljala na trećoj stepenici. Ali on još nije stigao do nje. Nije obavio svoj posao. Nije mogoa da deli ono što nema.
     Vratio se za sto, seo i izvadio dva gusto naškrabana papirića iz najteže dostupnog i najnekorisnijeg džepa svojih uskih, pomodnih čakšira. Raširio je papiriće prstima i zagledao se u njih. Palo mu je tog časa na um da sve više liče na Sabula po tome što piše veoma sitnim rukopisom, u skraćenicima, na komadićima hartije. Sada mu je bilo jasno zašto je to Sabul činio: bio je posesivan i tajnovit. Ono što je bilo psihopatija na Anaresu na Urasu je bilo razložno ponašanje.
     Ševek ponovo ostade da sedi nepomično, pognute glave, proučavajući dva komadića papira na kojima je zabeležio izvesne ključne tačke Opšte temporalne teorije, do mesta gde je stigao.
     Proveo je tako za stolom naredna tri dana, netremice zureći u ta dva komadića hartije.
     Povremeno bi ustajao i šetao po sobi, nešto zapisao, poradio na stonom računaru, zatražio od Efora da mu donese nešto za jelo, ili legao da malo odspava. Potom bi se vraćao za sto i ostajao tamo da sedi.
     Uveče trećeg dana sedeo je, promene radi, na mermernom sedištu pokraj ognjišta. Sedeo je tu i prve noći kada je ušao u ovu sobu, ovu prekrasnu zatvorsku ćeliju, a i inače je sedeo tu kada bi imao goste. U ovom trenutku nije bilo posetilaca, ali on je razmišljao o Saio Paeu.
     Kao i svi ljudi koji žude za vlašću, Pae je bio neverovatno kratkovid. Njegov um bio je u biti ništavan, zakržljao; nedostajali su mu dubina, strast, mašta. Bio je to, zapravo, primitivan instrument. Pa ipak, njegovi potencijali bili su stvarni; izobličeni, doduše, ali ne i izgubljeni. Pae je bio veoma oštrouman fizičar. Odnosno, tačnije govoreći, umeo se veoma oštroumno postaviti prema fizici. Nije uradio ništa originalno, ali njegov oportunizam, njegovo osećanje za to gde se nalaze prednosti, vodili su ga, iz navrata u navrat, do polja koje najviše obećava. Imao je njuh za to gde da se da na posao, baš kao i Ševek, i Ševek je poštovao to i njemu i u sebi, budući da je posredi naročito značajna crta jednog naučnika. Pae je bio taj koji je dao Ševeku knjigu prevedenu sa teranskog, simpozijum o teorijama relativnosti; zamisli o tome sve više su mu zaokupljale um u poslednje vreme. Da li je moguće da je on, posle svega, došao na Uras naprosto zato da bi upoznao Saio Paea, svog neprijatelja? Da je došao u potragu za njim, znajući da će možda dobiti od svog neprijatelja ono što nije mogao dobiti od svoje braće i svojih prijatelja, ono što nijedan Anarešanin nije mogao da mu da: znanje o stranom, o tuđem: novosti...
     Zaboravio je na Paea. Misli mu se upraviše ka knjizi. Nije mogao jasno da razabere šta je to, tačno, našao tako podsticajno u njoj. Najveći deo fizike bio je, uostalom, zastareo; metodi su bili nezgrapni, a stavovi tuđinaca ponekad sasvim odbojni. Terani su bili intelektualni imperijalisti, ljubomorni graditelji zidova. Čak je i Ainsetain, tvorac teorije, osećao obavezu da upozori na to kako njegova fizika ne obuhvata nijedan drugi način do fizičkog i kako u njoj ne bi trebalo tragati za metafizičkim, filozofskim ili etičkim značenjima. To je, razume se, u površinskoj ravni bilo tačno; pa ipak, on je koristio broj, most između razumskog i opaženog, između psihe i materije, 'Broj Neosporni', kako su ga nazvali drevni osnivači Otmene Nauke. Primeniti matematiku u tom smislu bilo je isto što i primeniti način koji prethodi svim ostalim načinima i vodi do njih. Ainsetain je to znao; uz dirljiv oprez, priznao je kako veruje da njegova fizika uistinu opisuje stvarnost.
     Stranost i bliskost: u svakoj kretnji teranske misli Ševek je prozrevao tu kombinaciju, ona mu je stalno pobuđivala zanimanje. I ispunjavala ga naklonošću: jer i Ainsetain je tragao za objedinjujućom teorijom polja. Objasnivši gravitacionu silu kao funkciju geometrije prostorvremena, pokušao je da proširi ovu sintezu tako da ona obuhvati i elektromagnetne sile. Nije u tome uspeo. Još za njegovog života, kao i tokom mnogo decenija posle njegove smrti, fizičari sa njegovog sveta okretali su leđa njegovim nastojanjima i neuspehu, sledeći veličanstvene nesaglasnosti kvantne teorije sa njenim visokim tehnološkim plodovima; usredsredili su se konačno u toj meri na ovaj tehnološki vid da su zapali u ćorsokak, što je predstavljalo katastrofalan krah mašte. No, njihova prvobitna intuicija bila je valjana: u tački gde su zapeli napredak je ležao u neodređenosti koju je stari Ainsetain odbijao da prihvati. A to njegovo odbijanje bilo je podjednako ispravno - posmatrano na duge staze. Jedino su mu nedostajala sredstva da to dokaže - Saebaove varijable i teorije o beskonačnoj brzini i složenom uzroku. Njegovo objedinjeno polje je postojalo, u cetijanskoj fizici, ali je postojalo pod uslovima koje on možda ne bi bio voljan da prihvati; jer brzina svetlosti kao ograničavajući činilac bila je od suštinske važnosti u njegovim velikim teorijama. Obe njegove teorije relativnosti bile su, posle svih stoleća minulih u međuvremenu, podjednako predivne, valjane i korisne, ali su ipak obe zavisile od jedne hipoteze koja se nije mogla dokazati kao ispravna, a za koju se moglo dokazati - i dokazalo se - da je, pod izvesnim okolnostima, pogrešna.
     Ali zar jedna teorija za čije se sve elemente može dokazati da su ispravni ne predstavlja puku tautologiju? Na području nedokazivog, ili čak osporivog, počivala je jedina prilika da se iziđe iz kruga i krene napred.
     A u tom slučaju, da li je nedokazivost hipoteze o stvarnom uporednom postojanju - problem oko koga je Ševek očajnički lupao glavu tokom ova poslednja tri dana, odnosno tokom poslednjih deset godina - uistinu važna?
     Pipao je u mraku i posezao za izvesnošću, kao da je to nešto što je mogao da poseduje. Zahtevao je sigurnost, jemstvo, što nije bilo dato, a i koje bi, sve i da jeste, postalo tamnica. Pretpostavivši naprosto valjanost stvarnog uporednog postojanja najednom se našao sa odrešenim rukama da koristi predivne geometrije relativnosti; a tada se otvorila mogućnost da krene napred. Naredni korak bio je savršeno jasan. Uporednim postojanjem sleđenja moglo se baratati Saebaovim transformacionim nizom; ako im se tako pristupi, sleđenje i pisutnost uopšte nisu bili u odnosu antiteze. Temeljno jedinstvo sekvencijalnog i simultanog gledišta postalo je očito; koncepcija intervala služila je kao veza između statičkog i dimaničkog vida Vaseljene. Kako je mogao da deset godina netremice posmatra stvarnost, a da to ne vidi? Više nije bilo nikakvih poteškoća da se krene dalje. U stvari, on je već dobrano odmakao. Do samog cilja. Sagledao je sve ono što će doći još pri tom prvom, na izgled letimičnog pogledu na metod, pogledu koji je došao u priliku da uputi zahvaljujući tome što je shvatio suštinu jedne pogreške u dalekoj prošlosti. Zid je bio srušen. Vid mu je postao jasan i celovit. Ono što je video bilo je jednostavno, jednostavnije od svega ostalog. A u toj jednostavnosti nahodila se svekolika složenost, svekoliko obećanje. Bilo je to otkrovenje. Bio je to čist put, put kući, svetlost.
     Njegov duh bio je poput deteta koje istrčava na sunce. Bez ikakvog kraja, bez kraja...
     Pa ipak, sred tog vrhunskog olakšanja i sreće zadrhtao je od straha; šake su mu se zatresle, a oči su mu se ispunile suzama, kao da gleda pravo u sunce. Uostalom, telo nije providno. A neobično je, nadasve neobično shvatiti da je život postao ispunjen.
     No, nastavio je da gleda, hitajući sve dalje, uz istu detinju radost, sve dok najednom dalje više nije mogao; vratio se onda i, osvrnuvši se, ugledao kroz suze da je u sobi mrak i da su visoki prozori puni zvezda.
     Trenutak je minuo; video ga je kako nestaje. Nije pokušao da ga zadrži. Znao je da je on deo tog trenutka, a ne trenutak njega. On je bio u posedu trenutka.
     Nedugo potom on drhtavo ustade i uključi svetiljku. Koračao je malo po sobi, dodirujući stvari, povez jedne knjige, senku jedne svetiljke, radostan što se vratio među te poznate predmete, u vlastiti svet - jer tog trenutka razlika između ove planete i one, između Urasa i Anaresa, nije mu bila nimalo značajnija od razlike između dva zrnca peska na morskoj obali. Nisu više postojale provalije, nije bilo zidova. Nije više bilo izgnanstva. Video je same temelje Vaseljene i oni su bili stameni.
     Otišao je u spavaću sobu, hodajući lagano i pomalo nesigurno, i opružio se na postelju, ne svukavši se. Ležao je tako sa rukama ispod glave, predviđajući i planirajući pojedinosti rada koji je valjalo obaviti, ispunjen svečanom i ushitnom zahvalnošću, koja se postepeno pretapala u vedro sanjarenje, a zatim u san.
     Spavao je deset časova. Probuio se razmišljajući o jednačinama koje će izraziti pojam intervala. Vratio se za sto i latio se rada na njima. Imao je predavanje tog popodneva i otišao je na njega; večerao je u trpezariji višeg nastavnog osoblja i razgovarao sa kolegama koji su se tu zatekli, o vremenu, ratu i drugim stvarima. Ako su i zapazili neku promenu u njemu, on to nije doznao, zato što ih, zapravo, uopšte nije bio svestan. Zatim se vratio u sobu i ponovo dao na rad.
     Urašani su dan delili na dvadeset časova. Čitavih osam dana on je radio između dvanaest i šesnaest časova dnevno za pisaćim stolom, ili bi tumarao po sobi, upravljajući često svetle oči ka prozorima kroz koje je sijala topla, prolećna sunčeva svetlost, odnosno zvezde i žutosmeđi mesec koji se postupno smanjivao.

     Ušavši sa doručkom na poslužavniku, Efor ga je zatekao kako poluodeven leži na postelji, zatvorenih očiju, govoreći na nekom stranom jeziku. Prodrmao ga je. Ševek se probudio uz grčevit trzaj, ustao iz postelje i oteturao se u drugu sobu, do pisaćeg stola, koji je bio potpuno prazan; bacio je pogled prema kompjuteru, u kome je sve bilo izbrisano, a onda je ostao tu da stoji poput čoveka koji je bio udaren u glavu, ali to još ne zna. Efor je uspeo da ga nagna da ponovo legne, rekavši mu pri tom: "Groznica, bome, ser. Zovem doktora?"
     "Ne!"
     "Sigurno, ser?"
     "Ne! Ne pušaj nikoga ovamo. Kaži da sam bolestan, Efore."
     "Onda će poslati doktora sigurno. Mogu da kažem još radite, ser. To im se dopada."
     "Zaključaj vrata kada iziđeš", reče Ševek. Njegovo neprovidno telo ga je izneverilo; bio je slab od iscrpljenosti, te stoga lako razdražljiv i sklon panici. Bojao se Paea, Oiiea, policijske pretrage. Sve što je čuo, pročitao, napola razumeo o uraškoj policiji, tajnoj policiji, izronilo mu je živo i užasno na površinu sećanja, kao kada se čovek, priznavši samome sebi da je bolestan, priseća svake reči koju je ikada pročitao o raku. Upiljio se u Efora, sav malaksao od groznice.
     "Možete pouzdati u mene", reče čovek na svoj pokoran, iskrivljen, hitar način. Doneo je Ševeku čašu vode i izišao, a za njim se oglasio zvuk zaključavanja spoljnjih vrata.
     Starao se o Ševeku naredna dva dana uz taktičnost koja nije imala nikakve veze sa njegovom obukom za poslužitelja.
     "Trebalo je da budeš lekar, Efore", reče Ševek, kada mu je slabost postala samo telesna, a ne više neprijatna klonulost.
     "Što reče i moja matora krmača. Nikad neće da je neko drugi pazi kad skikne. Kaže: 'Ti imaš ruku. ' Vala, i imam."
     "Jesi li ikada radio sa bolesnima?"
     "Nisam, ser. Nisam hteo da se petljam sa bolnicama. Ima da mi svane crni dan kad dođe vreme da crknem u nekoj od tih kužnih rupendara."
     "Bolnica? U čemu je nevolja sa njima?"
     "Ništa, ser, ništa sa onima gde bi vas odveli da ste se pogoršali", uzvrati Efor blago.
     "Pa na kakve si onda mislio?"
     "Naše. Prljave. Ko đubretarova guzica", reče Efor, bez siline, opisno. "Straćare. Umrlo dete u jednoj. U podu su rupe, prave rupčage, vide se grede, shvatate? Kažem: 'Kako to?' Pacovi naviru iz rupa, pravo u krevete. Oni kažu: 'Stara zgrada, bolnica već šest stotina godina.' Utočište božanskog saglasja za siromašne, zove se. Guzica, eto šta je!"
     "Je li to tvoje dete umrlo u bolnici?"
     "Jeste, ser, moja kćer Laia."
     "Od čega je umrla?"
     "Sračani zalistak. Kažu. Nije mnogo porasla. Dve godine kad je umrla."
     "Imaš li još dece?"
     "Nema živih. Troje rođeno. Teško za matoru krmaču. Ali sad kaže: 'Oh, pusti, šta ima da i žališ, pa vako im je bolje!' Mogu li još nešto da učinim za vas, ser?" Iznenadni prelaz na sintaksu gornje klase trže Ševeka; on reče nestrpljivo: "Da, možeš! Nastavi da pričaš."
     Zato što je to kazao spontano ili zato što je bio bolestan, pa mu je trebalo ugađati - tek, Efor se ovoga puta nije ukrutio. "Mislio da pođem za vojnog lekara, jednom", reče on, "ali ovi me prvi zgrabili. Prekomanda. Kažu: 'Posilni, imaš da budeš posilni.' I ja bio. Dobra obuka, za posilne. Iz vojske pravo otišo u gospodsku službu."
     "Mogao si da budeš obučen za lekara, u vojsci?" upita Ševek. Razgovor se nastavio. Ševeku je bilo teško da prati Efora, kako u jezičkom pogledu, tako i u pogledu sadržine onoga što je govorio. Slušao je o stvarima o kojima nije imao nikakvo iskustvo. Nikada nije video pacova, kasarnu, azil za umobolne, sirotište, zalagaonicu, pogubljenje, lopova, najamnu kasarnu, ubirača zakupa, čoveka koji hoće da radi, ali ne može da nađe posao, ili mrtvu bebu u jarku. Sve te stvari javljale su se u Eforovim prisećanjima kao opšta mesta ili kao uobičajeni užasi. Ševek je morao da napregne maštu i da prizove u pomoć svaki delić znanja koji je imao o Urasu da bi ih uopšte mogao razumeti. Pa ipak, te stvari su mu na određen način bile poznatije od svega ostalog što je video ovde i zato je razumeo.
     To je bio Uras o kome je učio u školi na Anaresu. To je bio svet sa koga su njegovi preci pobegli, opredelivši se pre za glad, pustinju i beskrajno izgnanstvo. To je bio svet koji je obrazovao Odoin um u utamničio je osam puta zato što je govorila ono što misli. Bila je to ljudska patnja u kojoj su počivali utemeljeni ideali njegovog društva, tlo iz koga su nicali.
     To nije bio 'pravi Uras'. Dostojanstvo i lepota sobe u kojoj su se on i Efor nalazili bili su podjednako stvarni kao i prljavština iz koje je potekao Efor. Za njega, zadatak mislioca bio je ne da porekne jednu stvarnost u korist druge, već da ih spoji, poveže. A taj zadatak nije bio lak.
     "Izgledate umorni ponovo, ser", reče Efor. "Bolje se odmorite."
     "Ne, nisam umoran."
     Efor se zagleda u njega za trenutak. Kada je Efor dejstvovao kao poslužitelj, njegovo izborano, glatko izbrijano lice ostajalo je sasvim bezizražajno; no, tokom poslednjeg sata Ševek je video kako ono prolazi kroz izuzetne promene, od oporosti, preko vedrine i cinizma, pa sve do bola. U ovom trenutku imao je blagonaklon, ali i uzdržan izraz.
     "Razlikuje se ovde od onoga odakle ste vi", reče Efor.
     "Veoma se razlikuje."
     "Niko nikad nije bez posla, tamo."
     U glasu mu se javio slabašan prizvuk ironičnosti ili ljubopitstva.
     "Nije."
     "I niko nije gladan?"
     "Niko ne gladuje dok drugi ima da jede."
     "Ah."
     "Ali bili smo gladni. Gladovali smo. Vladala je glad, znaš, pre osam godina. Poznavao sam tada jednu ženu koja je ubila svoju bebu zato što nije imala mleka, a nije postojalo ništa drugo, baš ništa što bi joj dala. Nije sve... sve med i mleko na Anaresu, Efore."
     "Ne sumnjam u to, ser", uzvrati Efor uz jedan od onih neobičnih prelaza na učtivu dikciju. A onda dodade uz grimasu, povlačeći usne sa zuba: "Pa ipak, tamo nema nijednog od njih!"
     "Njih?"
     "Pa, znate, gospodine Ševek. Ono što ste jednom kazali. Vlasnika."

     Sledeće večeri navratio je Atro. Pae mora da je bio na straži, jer samo nekoliko minuta pošto je Efor pustio starca unutra, pojavio se i on, raspitujući se uz ljupku blagonaklonost za Ševekovo zdravlje. "Prekomerno ste radili poslednje dve nedelje, ser", reče on. "Ne smete se tako iscrpljivati." Nije seo, već se ubrzo oprostio i otišao, u znak učtivosti. Atro je nastavio da priča o ratu u Benbiliju, koji se pretvorio, kako je on rekao, u 'operaciju velikih razmera'.
     "Da li ljudi u ovoj zemlji odobravaju taj rat?" upita Ševek, prekinuvši izlaganje o strategiji. Zbunjivalo ga je odsustvo moralne osude o ovoj stvari u semenjarskim novinama. Njihova bučna uzbuđenja sasvim su presahla; napisi su im često bili u dlaku isti sa biltenima na telefaksu koje je izdavala vlada.
     "Odobravaju? Ne misliš, valjda, da svi treba da poležemo i dopustimo da nas prokleti Tuvijanci pregaze? U pitanju je naš status kao svetske sile!"
     "Ali imao sam na umu narod, ne vladu. Ljude... koji moraju da se bore."
     "Šta se to njih tiče? Oni su navikli na masovne regrutacije. Upravo su za to i stvoreni, dragi moj prijaško! Da se bore za svoju zemlju. I reći ću ti još nešto: nema boljeg vonika na svetu od jednog Iota u uniformi koji je naučen da izvršava naređanja. U vreme mira on može da drži sentimentalne govorancije o pacifizmu, ali kada zatreba nikad mu ne ponestaje hrabrosti. Običan vojnik oduvek je bio naša najveća nacionalna uzdanica. Tako smo se i domogli vodećeg mesta."
     "Penjući se uz gomilu mrtve dece?" reče Ševek, ali zbog srdžbe ili, možda, zbog nepriznate nevoljnosti da povredi starčeva osećanja glas mu je ostao prigušen i Atro ga nije čuo.
     "Ne", nastavi Atro, "naći ćeš da je duša naroda čvrsta poput čelika kada zemlji zapreti opasnost. Šačica bundžija iz Nioa i industrijskih gradova diže grdnu dreku između ratova, ali silno je videti kako ljudi zbijaju redove kada je zastava ugrožena. Nisi spreman da u to poveruješ, znam. Nevolja se odonizmom, znaš, dragi moj prijaško, jeste u tome što je on sav nekako ženski. On naprosto ne uključuje muževnu stranu života. 'Krv i čelik, bojne dike', kao što reče stari pesnik. Odonizam ne shvata hrabrost, ljubav prema zastavi."
     Ševek je ćutao jedan minut, a onda reče, blago: "To je možda, delimično, tačno. Mi, naime, nemamo zastave."
     Pošto je Atro otišao, ušao je Efor da uzme poslužavnik sa ostacima večere. Ševek ga zaustavi. Prišao mu je, rekavši: "Izvini, Efore", i stavio komadić papira na poslužavnik. Na papiru je pisalo: 'Postoji li mikrofon u ovoj sobi?'
     Poslužitelj sagnu glavu i pročita poruku, polako, a onda podiže pogled prema Ševeku, dug pogled sa malog rastojanja. Zatim mu oči za trenutak skliznuše ka dimnjaku kamina.
     "Spavaća soba?" upita Ševek na isti način.
     Efor odmahnu glavom, odloži poslužavnik i krenu za Ševekom u spavaću sobu. Zatvorio je vrata za sobom potpuno bešumno, kako to dolikuje dobrom poslužitelju.
     "Uočio ga još prvog dana, čisteći prašinu", reče on uz osmeh koji je produbio bore na njegovom licu u oštre grbine.
     "Ovde ga nema?"

     Efor slegnu ramenima. "Nisam primetio. Mogu pustim vodu tamo, ser, kao u špijunskim pričama."
     Produžili su u veličanstven hram od zlata i slonovače koji se nazivao nužnik. Efor pusti slavine, a onda stade da pretražuje zidove. "Ne", reče najzad. "Mislim nema. A moje špijunsko oko mora da ih vidi. Nalazio ih kada sam radio za jednog čoveka u Niou. Kad ih jednom nađete, više nema promašaja."
     Ševek izvadi novi komadić hartije iz džepa i pokaza ga Eforu. "Znaš li odakle ovo?"
     Bila je to poruka koju je našao u džepu kaputa: 'Pridruži se nama, tvojoj braći.'
     Posle izvesne pauze - čitao je polako, mičući zatvorene usne - Efor reče: "Ne znam odakle je ovo."
     Ševek je bio razočaran. Palo mu je na um da je sam Efor bio u izvrsnoj prilici da spusti nešto u džep svog 'gospodara'.
     "Znam od koga. Na izvestan način."
     "Od koga? Kako da dođem do njih?"
     Nova pauza. "Opasna rabota, gospodine Ševek." On se okrenu i pojača mlaz vode iz slavina.
     "Ne želim da te uplićem. Kada bi samo mogao da mi kažeš... da mi kažeš kuda da pođem. Šta da pitam. Bar jedno ime."
     Duža pauza. Eforovo lice izgledalo je kao ištipano i oporo. "Ja ne..." zausti on, ali zastade. Zatim reče, naglo i veoma tiho: "Čujte, gospodine Ševek, sam Bog zna da vas žele, da ste nam potrebni, ali pazite, vi ne znate kako je to. Kako ćete se kriti? Čovek poput vas? Koji ovako izgleda? To je stupica ovde, ali stupica je i bilo gde drugde. Možete bežati, ali se ne možete kriti. Ne znam šta da vam kažem. Da vam dam imena, dobro. Pitajte bilo kog Niotu, on će vam reći kuda da pođete. Došlo nam je već dovde. Potrebno nam je malo vazduha da dišemo. Ali vas uhvate, ubiju, a šta ja da osećam? Radim za vas osam meseci i zavoleo vas. Divim vam se. Stalno me spopadaju. Ja kažem: 'Ne. Pustite ga. Dobar čovek, a i nema veze s našim nevoljavama. Nek se vrati odakle je došao, gde su ljudi slobodni. Neka bar neko ode slobodan iz ovog prokletog zatvora u kome živimo!'"
     "Ne mogu se vratiti. Još ne. Želim da se sretnem s tim ljudima."
     Efor uzvrati ćutanjem. Možda je posredi bila njegova životna navika kao poslužitelja, kao nekoga ko izvršava naređenja, tek on konačno klimnu i reče šapatom: "Tuio Maeda, taj koga hoćete. U Veseloj ulici, u Starom Gradu, u drogeriji."
     "Pae kaže da mi je zabranjeno da napustim kampus. Mogu me zaustaviti ako me vide kako ulazim u voz."
     "Taksi, možda", reče Efor. "Ja vam ga zovem, vi siđete stepenicama. Poznajem Kaea Oimona, na stanici. On je čist. Ali ne znam."
     "U redu. Smesta. Pae je upravo izišao odavde, video me je, misli da ostajem unutra zato što sam bolestan. Koliko je sati?"
     "Pola osam."
     "Ako sada pođem, imam celu noć da pronađem to što tražim. Zovi taksi, Efore."
     "Spakovaću vam torbu, ser..."
     "Šta ćeš da mi spakuješ?"
     "Biće vam potrebna odeća..."
     "Pa nosim odeću! Hajde!"
     "Ne možete naprosto poći bez ičega", usprotivi se Efor. Ovo ga je ispunilo većom brižnošću i nelagodnošću od svega drugog. "Imate para?"
     "Oh, da, to treba da uzmem."
     Ševek je već bio u pookretu; Efor se počeša po glavi, smrknutog i strogog izraza, ali ipak ode do telefona u predvorju da pozove taksi. Vratišvi se, zatekao je Ševeka kako čeka ispred vrata predvorja, obučen u kaput. "Siđite niz stepenice", reče Efor, gunđavo. "Kae će biti kod stražnjih vrata, pet minuta. Kažite mu da iziđe Putem gaja, tu nema provere ko na glavnoj kapiji. Ne idite preko kapije, tamo vas sigurno zaustave."
     "Da li će te okriviti zbog ovoga, Efore?"
     Obojica su šaputala.
     "Ne znam da ste otišli. Ujutro kažem još niste ustali. Spavate. Zadržim ih tako malo."
     Ševek ga uhvati za ramena, zagrli ga, stisnu mu ruku. "Hvala, Efore!"
     "Srećno", uzvrati čovek, pometen. Ševek je već izišao.

     Skup dan sa Veom odneo je Ševeku bezmalo svu gotovinu koju je imao uza se, a na vožnju taksijem do Nioa otišlo je još deset jedinica. Naložio je vozaču da stane kod glavne stanice podzemne železnice i pomoću karte pronašao put metroom do Starog Grada, područja prestonice koje još nije imao priliku da vidi. Vesela ulica nije se nalazila na karti, tako da je izišao iz podzemne železnice na središnjoj stanici za Stari Grad; obrevši se na ulici, pred prostranim, mermernim zdanjem, zbunjeno je zastao. Ovo nije ličilo na Nio Eseiju.
     Sitna, maglasta kiša rominjala je u potpunoj tami; nije bilo ulične rasvete. Svtiljke su, doduše, postojale, ali svetla na njima ili nisu bila uključena ili su sijalice bile razbijene. Žuti tračci svetlosti krzavo su dopirali tu i tamo kroz proreze oko prozorskih kapaka. Dalje niz ulicu svetlost se slivala sa jednog otvorenog ulaza, oko koga je zaludno stajala skupina muškaraca, glasno razgovarajući. Pločnik, gladak od kiše, bio je pun iscepanog papira i otpadaka. Pročelja radnji, koliko je mogao da ih razabere, bila su niska i potpuno prekrivena teškim metalnim ili drvenim kapcima, sa izuzetkom jednog čiji su šaloni izgoreli; ono je sada stajalo crno i prazno, sa komadima stakla koji su i dalje počivali u okviru razbijenih izloga. Ljudi su promicali poput utihlih, žurnih senki.
     Jedna starica pela se stepenicama iza njega i on se okrenu prema njoj da je upita za put. U svetlosti žute kugle koja je obeležavala ulaz u podzemnu železnicu jasno je razabrao njeno lice: belo i izborano, sa mrtvim, neprijateljskim pogledom koji je održavao iznurenost. Velike staklene naušnice igrale su joj po obrazima. S naporom se pela uz stepenice, pogrbivši se od umora, atritisa ili nekog izobličenja kičme. Ali nije bila stara, kao što je pomislio; nije joj bilo još ni trideset godina.
     "Možeš li mi reći gde je Vesela ulica", upita je on, mucajući. Ona mu uputi kratak, ravnodušan pogled, ubrza korak kada je sitigla do vrha stepenica i produži bez reči.
     On krenu nasumce niz ulicu. Uzbuđenje zbog iznenadne odluke i bekstva sa Ieu Euna pretvorilo se u zebnju, u osećanje da je progonjen, da je lovina. Izbegao je susret sa skupinom muškaraca okupljenih oko ulaza; nagon ga je upozorio na to da samotni stranac ne bi trebalo da se približi takvoj grupi. Videvši ispred jednog čoveka kako ide sam, on ga stiže i ponovi pitanje. Čovek reče: "Ne znam", i skrenu u stranu.
     Nije mu preostalo ništa drugo do da nastavi dalje. Došao je do jedne bolje osvetljene poprečne ulice koja je sa obe strane zavojito nestajala u maglastoj kiši, puna prigušenih, sumornih, drečavih svetlećih znakova i reklama. U njoj je bilo mnoštvo vinara i zalagaonica od kojih su neke još bile otvorene. Na ulici je bilo prilično sveta koji je žurno promicao pokraj Ševeka ili ulazio u vinare i izlazio iz njih. Jedan čovek je ležao na tlu, u slivniku, sa kaputom podignutim preko glave, ležao na kiši, zaspao, bolestan, mrtav. Ševek se užasnut upilji u njega, a onda i u okolne prolaznike, koji su odlazili svojim putem, uopšte se ne osvrćući.
     Dok je tu ukočno stajao, neko se zaustavi pokraj njega i zagleda mu se u lice, jedan niski, neobrijani čovek, iskrivljenog vrata, od svojih pedeset ili šezdeset godina, sa crveno oivičenim očima i bezubim ustima koja su se smejala. Stajao je i budalasto se cerekao krupnom, užasnutom čoveku, pokazujući drhtavom šakom ka njemu. "Odakle ti tolka kosurina, a, a, al ti je izrasla, odakle ti, je l?" nije prestajao da mumla.
     "Možeš li... možeš li mi reći kako da stignem do Vesele ulice?"
     "Jašta, veselo, ja sam veseo, veselo je biti švorc. Nego, je l imaš jedan mali plavutak za pićence u ladnoj noći? Ma, sigurno imaš mali plavutak."
     On se primače. Ševek ustuknu, videvši pruženu šaku, ali ne razumejući.
     "Ajde, budi mi veseo, gospone, udeli jedan mali plavutak", mumlao je dalje čovek, bez pretnje ili preklinjanja, mehanički; usta su mu još bila otvorena u budalasto cerenje, a šaka ispružena.
     I Ševeku sinu tog časa. Hitro je zavukao ruku u džep, pronašao ostatak novca, tutnuo ga u prosjakovu šaku i, hladan od straha, ali ne za samoga sebe, promakao pokraj čoveka, koji je još mumlao i pokušavao da ga uhvati za kaput. Ušao je na najbliža otvorena vrata. Povrh njih stajao je natpis: 'Zalaganje i polovne stvari - najbolja prilika.' Obrevši se unutra, sred mnoštvo pohabanih kaputa, cipela, šalova, pokvarenih instrumenata, razbijenih svetiljki, neobičnog posuđa, kanistera, kašika, niski, starudija i drangulija, sa cenom na svakom komadu ovog smeća, zaustavio se, pokušavajući da se pribere.
     "Tražite nešto?"
     Ševek ponovo postavi svoje pitanje.
     Vlasnik dućana, crnomanjast čovek visok kao Ševek, ali pogurenog držanja i veoma mršav, podozrivo ga pogleda. "Šta ćete tamo?"
     "Tražim jednu osobu koja tamo živi."
     "Odakle ste?"
     "Moram da stignem tamo, do Vesele ulice. Je li ona daleko odavde?"
     "Odakle ste, gospodine?"
     "Sa Anaresa, sa meseca", uzvrati Ševek ljutito. "Moram da stignem do Vesele ulice sada, noćas."
     "Vi ste taj? Onaj naučnik? Šta, do vraga, radite ovde?"
     "Bežim od policije! Hoćeš li im reći da sam ovde, ili ćeš mi pomoći?"
     "Do vraga", reče čovek. "Do vraga. Slušajte..." Zastao je, zaustio da kaže nešto, pa nešto drugo i konačno reče: "Samo produžite." A onda, u istom dahu, premda na izgled potpuno se predomislivši, dodade: "U redu. Zatvaram. Vodim vas tamo. Čekajte. Do vraga!"
     Stao je da nešto prebira po stražnjem delu radnje, a onda je pogasio svetla, izišao napolje sa Ševekom, spustio metalne zastore, zaključao ih, stavio katanac na vrata i krenuo oštrim korakom, rekavši: "Ajmo!"
     Prošli su između dvadeset i trideset blokova, zalazeći sve dublje u lavirint krivudavih ulica i uličica samog srca Starog Grada. Maglasta kiša blago je padala kroz neravnomerno osvetljenu tminu, podstičući smradove raspadanja, mirise vlažnog kamena i metala. Skrenuli su u jednu neosvetljenu i neobeleženu ulicu između visokih, starih najamnih kasarni, u čijem su se prizemlju poglavito nalazili dućani. Ševekov vodič zaustavi se pred jednom od njih i pokuca na prozorski kapak; iznad vrata stajao je natpis: 'V. Maeda, Drogerija i galanterija.' Prošlo je prilično vremena pre no što se ona otvoriše. Zalagaoničar stade da razgovara sa nekim unutra, pokaza jednom na Ševeka, pa obojica uđoše. Unutra ih je pustila jedna devojka. "Tuio je pozadi, hajdete", reče ona, podigavši pogled prema Ševeku pri slaboj svetlosti koja je dopirala iz jednog stražnjeg hodnika. "Vi ste to, znači?" Glas joj je bio prigušen i žuran; ona se neobično osmehnu. "Stvarno ste to vi?"
     Tuio Maeda bio je crnomanjast čovek u četrdesetim godinama, sa napetim, intelektualnim licem. Zatvorio je jednu knjigu u kojoj je nešto pisao i hitro ustao u času kada su oni ušli. Pozdravio je zalagaoničara po imenu, ali uopšte nije skidao pogled sa Ševeka.
     "Došao u moj dućan tražeći put ovamo, Tuio. Kaže on je onaj, znaš, sa Anaresa."
     "Vi ste to, zar ne?" upita Maeda polako. "Ševek. Šta radite ovde?" Posmatrao je Ševeka uznemirenim, sjajnim očima.
     "Tražim pomoć."
     "Ko vas je poslao meni?"
     "Prvi čovek koga sam pitao. Ja ne znam ko si ti. Pitao sam ga kuda da pođem i on me je uputio tebi."
     "Zna li još neko da ste ovde?"
     "Ne znaju da sam otišao. Sutra će saznati."
     "Idi po Remeivija", reče Maeda devojci. "Sedite, doktore Ševek. Ispričajte mi, molim vas, šta se zbiva."
     Ševek sede na jednu drvenu stolicu, ali nije otkopčao kaput. Bio je toliko umoran da je drhtao. "Pobegao sam", reče on. "Sa univerziteta, iz zatvora. Ne znam kuda da pođem. Možda je ovde svuda zatvor. Došao sam kod vas zato što govore o nižim klasama, radničkim klasama; pomislio sam, to liči na moj narod. Ljudi koji se mogu međusobno pomagati."
     "Kakvu vrstu pomoći tražite?"
     Ševek se napreže da se pribere. Osvrnuo se po maloj, prljavoj kancelariji, a onda pogledao Maedu. "Imam nešto što oni hoće?" reče on. "Jednu zamisao. Naučnu teoriju. Došao sam na Uras sa Anaresa zato što sam smatrao da ovde mogu da obavim posao do kraja i da objavim celu stvar. Nisam shvatao da je ovde svaka zamisao vlasništvo države. Ja ne radim za državu. Ne mogu da uzimam novac i stvari koje mi daju. Želim da odem odavde. Ali ne mogu natrag. I tako sam došao ovde. Vi ne želite moju nauku, a možda ni vi ne volite svoju vladu."
     Maeda se osmehnu. "Ne, ne volim je. Ali ni moja vlada ne voli mene. Niste odabrali najbezbednije mesto gde ćete doći; ni za vas ni za nas... Ali ne brinite. Šta je, tu je. Već ćemo odlučiti šta nam valja činiti."
     Ševek uze belešku koju je našao u džepu kaputa i pruži je Maedi. "Ovo me je dovelo. Je li to od nekoga koga poznaješ?"
     "'Pridruži se nama, tvojoj braći...' Ne znam. Može biti.
     "Jeste li vi odonjani?"
     "Delimično. Sindikalisti, libertarijanci. Sarađujemo sa tuvijanistima, savezom socijalističkih radnika, ali mi smo anticentralisti. Došli ste u prilično burnom trenutku, znate."
     "Rat?"
     Maeda klimnu. "Zakazane su demonstracije kroz tri dana. Protiv prisilne regrutacije, ratnih poreza, povećanja cena hrane. U Nio Eseiji ima četiri stotine hiljada nezaposlenih, a oni vrtoglavo dižu poreze i cene." Netremice je posmatrao Ševeka sve vreme razgovora; sada, kao da je ispitivanje okončano, on odvrati pogled, zavalivši se u stolicu. "Ovaj grad je spreman na sve. Štrajk je ono što nam je potrebno, opšti štrajk i masovne demonstracije. Kao Štrajk devetog meseca koji je Odo predvodila", dodade on uz suvi, napeti osmeh. "Sada možemo da iskoristimo jednu Odo. Ali ovoga puta nemaju mesec kojim bi nas kupili. Isteraćemo pravdu ovde ili nigde." Ponovo je upravio pogled ka Ševeku, a onda rekao blažim glasom: "Znate li šta je vaše društvo značilo nama, ovde, tokom poslednjih sto pedeset godina? Znate li da ljudi, kada žele da jedni drugima požele sreću, kažu: 'Neka se ponovo rodiš na Anaresu!' Znati da on postoji, znati da ima jedno društvo bez vlade, bez policije, bez ekonomskog izrabljivanja, da više nikada ne mogu reći da je posredi samo privid, opsena, san idealiste! Pitam se da li potpuno razumete zašto su vas držali tako dobro skrivenog tamo na Ieu Eunu, doktore Ševek? Zašto vam nikada nije bilo dopušteno da se pojavite na nekom javnom mitingu? Zašto će vam progoniti kao psi zeca onog časa kada ustanove da ste nestali? To nije samo stoga što žele tu vašu zamisao. Već zato što ste vi jedna zamisao. I to opasna. Zamisao anarhizma, otelotvorena. Koja hoda među nama."
     "Onda ste dobili svoju Odo", reče devojka svojim tihim, žurnim glasom. Vratila se u prostoriju kada je Maeda govorio. "Uostalom, Odo je bila samo zamisao. Doktor Ševek je dokaz."
     Maeda je ćutao jedan minuta. "Dokaz koji se ne može pokazati", reče najzad.
     "Zašto?"
     "Ako ljudi doznaju da je on ovde, doznaće i policija."
     "Neka samo dođu i pokušaju da ga se domognu", uzvrati devojka i osmehnu se.
     "Demonstracije će biti potpuno nenasilne", reče Maeda uz iznenadnu silovitost. "To je prihvatio čak i SSR!"
     "Ja to nisam prihvatila, Tuio. Neću dopustiti crnokaputašima da mi smrskaju lice ili prospu mozak. Ako primene silu, ja ću im uzvratiti istom merom."
     "Što im se onda ne pridružiš, ako ti se dopadaju njihovi metodi. Pravda se ne postiže silom!"
     "A moć se ne postiže pasivnošću."
     "Mi ne tražimo pomoć. Mi tražimo okončanje moći! Šta vi kažete?" obrati se Maeda Ševeku. "Sredstva su cilj. Odo je to govorila celog života. Samo mir donosi mir, samo pravična delanja donose pravdu! Ne možemo se u tom pogledu podvajati uoči akcije!"
     Ševek ga pogleda, pa devojku i najzad zalagaoničara koji je stajao pomno slušajući kraj vrata. Zatim reče umornim, tihim glasom: "Ako vam mogu biti od koristi, iskoristite me. Možda bih mogao da objavim izjavu o tome u nekim vašim novinama. Nisam došao na Uras da bih se krio. Ako svi ljudi budu znali da sam ovde, možda će se vlada uplašiti od toga da me javno uhapsi? Ne znam."
     "Tako je!" reče Maeda. "Razume se." Tamne oči zasijaše mu od uzbuđenja. "Gde je, do vraga, Remeivi? Javi se njegovoj sestri, Siro, i reci joj da ga pronađe i pošalje ovamo... Napišite zašto ste došli ovamo, pišite o Anaresu, napišite zašto se ne prodajete vladi, pišite šta vam drago... mi ćemo to objaviti. Siro! Zovi i Mesitea... Sakrićemo vas, ali ćemo, tako mi Boga, staviti do znanja svakom čoveku u A-Iou da ste ovde, da ste sa namam!" Reči su samo tekle iz njega, šake su mu se trzale dok je govorio, a i žurno je koračao napred-nazad po prostoriji. "A onda, posle demonstracija, posle štrajka, videćemo. Možda će stvari tada biti drugačije! Možda više nećete morati da se krijete!"
     "Možda će se vrata svih zatvora otvoriti", reče Ševek. "Dobro, dajte mi malo papira, pisaću."
     Devojka po imenu Siro mu priđe. Osmehnuvši se, ona se pognu kao da mu se klanja, pomalo bojažljivo, ali dolično, i poljubi ga u obraz; zatim iziđe. Dodir njenih usana bio je hladan i on ga je još dugo osećao na obrazu.

     Proveo je jedan dan u potkrovlju jedne najamne kasarne u Veseloj ulici, a zatim dve noći i jedan dan u nekom podrumu ispod dućana za promet polovnim nameštajem, u neobičnom, tamnom mestu, punom praznih okvira za ogledala i slomljenih krevetskih okvira. Pisao je. Donosili su mu to što je pisao, odštampano, kroz samo nekoliko časova: najpre u novinama Moderno doba, a kasnije, pošto je redakcija Modernog doba zatvorena, a urednici pohapšeni, kao letke štampane u ilegalnoj štampariji, zajedno s planovima i podsticajima za demonstracije i opšti štrajk. Nije čitao ono što je napisao. Samo je površno slušao Maedu i ostale koji su mu opisivali oduševljenje sa kojim su novine čitane, sve šire prihvatanje plana za štrajk, utisak koji će njegovo pisustvo na demonstracijama ostaviti u očima sveta. Kada bi ga ostavili nasamo, on bi ponekad uzimao malu beležnicu iz džepa na košulji i posmatrao šifrovane beleške i jednačine Opšte temporalne teorije. Gledao je u njih, ali nije bio u stanju da ih pročita. Nije ih shvatao. Odložio bi tada ponovo beležnicu i ostajao da sedi, zagnjurivši glavu u šake.

     Anares nije imao zastavu kojom bi se moglo mahati, ali na plakatima koji su najavljivali opšti štrajk i na plavim i belim zastavicama sindikalista i socijalističkih radnika bilo je mnoštvo znakova domaće izrade koji su prikazivali zeleni Krug Života, stari simbol odonjanskog pokreta od pre dve stotine godina. Sve zastave i svi znaci gizdavo su blistali na suncu.
     Bilo je dobro naći se napolju, posle svih onih soba sa zaključanim vratima, skrovišta. Dobro je bilo koračati, njihati rukama, udisati bistar vazduh proletnjeg jutra. Biti među takvim mnoštvom ljudi, sred tako ogromne mase, među hiljadama koji su skupa marširali, ispunjavajući sve bočne ulice kao i prostranu aveniju kojom su stupali, delovalo je zastrašujuće, ali ga je i ispunjavalo uzbuđenjem. Kada bi zapevali, uzbuđenje i strah pretvarali bi se u slepo ushićenje; oči bi mu se tada ispunile suzama. Bilo je to duboko, u dubokim ulicama, umekšano otvorenim vazduhom i udaljenošću, nerazlučivo, silno, to uspenje hiljadu glasova u jednu pesmu. Pevanje čeonog dela marša, daleko uz ulicu, kao i neizmernog mnoštva koje je stupalo pozadi, nije bilo usklađeno zbog udaljenosti koju je zvuk morao da prevali, tako da je stalno izgledalo da melodija zaostaje i sustiže samu sebe, poput kanona, i da se svi delovi pesme pevaju istovremeno, u istom trenutku, iako su svi pevači pevali normalno pesmu, od početka do kraja.
     Nije poznavao njihove pesme, već je samo slušao i prepuštao se muzici da ga nosi, sve dok sa čela nije u nizu naizmeničnih talasa doplovila niz veliku, sporu reku ljudi jedna melodija koju je poznavao. Podigao je glavu i zapevao sa ostalima, na vlastitom jeziku, kako ju je naučio: himna ustanka. Pevao ju je na ovim ulicama, pre dve stotine godina, isti ovaj narod, njegov narod.

     O, moćna svetlosti dana,
     probudi nas sve rano!
     Tama će biti odagnana,
     obećanje održano

     Ljudi u redovima oko Ševeka utonuše u tišinu da bi ga čulil i on zapeva iz sveg glasa, osmehujući se, stupajući napred sa njima.

     Na trgu Kapitol iskupilo se možda stotinu hiljada ljudskih bića, ili čak dvostruko toliko. Pojedinci, poput čestica iz atomske fizike, nisu se mogli izbrojati, njihov položaj se nije mogao ustanoviti, niti im se ponašanje moglo predvideti. Pa ipak, kao masa, ta ogromna masa činila je upravo ono što su od nje očekivali organizatori štrajka: okupljala se, stupala u poretku, pevala, ispunjavala trg Kapitol i sve okolne ulice, stajala u svojoj neizbrojivosti nemirna, ali i strpljiva pri blistavom sjaju podnevnog sunca, slušajući govornike, čiji su pojedinačni glasovi, neprirodno pojačani, odzvanjali i odjekivali, odbijajući se od obasjanih pročelja Senata i Upravništva, šišteći i pišteći povrh neprekidnog, mekog, ogromnog mrmljanja same gomile.
     Na trgu je sada stajalo više ljudi nego što ih je živelo u Abenaju, pomisli Ševek, ali ta pomisao bila je besmislena, pokušaj da se izmeri neposredno iskustvo. Stajao je sa Maedom i ostalima na stepeništu Upravništva, pred stubovima i visokim bronzanim vratima, i gledao preko ustreptalog, tmastog polja, slušajući, baš kao i oni, govornike: nije ih slušao i shvatao u smislu u kome pojedinačni razum opaža i shvata, već pre kao što čovek gleda i sluša vlastite misli, ili kao što jedna misao opaža i shvata sebe. Kada je on progovorio, to govorenje malo se razlikovalo od slušanja. Nije ga pokretala nikakva svesna volja, nije bilo samosvesti u njemu. Mogostruki odjeci njegovog glasa iz dalekih zvučnika i sa kamenih pročelja masivnih zgrada malo su ga, međutim, remetili, nagoneći ga da povremeno okleva i da govori sasvim polako. Ali nikada nije oklevao zato što bi ostao bez reči. Govorio je ono što je njima bilo na umu, u njihovom biću, iako nije kazao ništa više nego što je ranije govorio iz svoje izdvojenosti, iz samog središta vlastitog bića, pre mnogo vremena.
     "Ono što nas upućuje jedne na druge jeste naša patnja. To nije ljubav. Ljubav se ne pokorava umu i pretvara se u mržnju kada se nađe u stisci. Veza koja nas spaja nadrasta svaki izbor. Mi smo braća. Braća smo po tome šta delimo. Po bolu koji svako od nas mora sam da trpi, po gladi, po siromaštvu, po nadi, po tome se poznaje naše bratstvo. Mi to znamo zato što smo morali da naučimo. Znamo da jedino možemo od samih sebe da očekujemo pomoć, da se nijedna ruka neće pružiti da nas izbavi ako je sami ne pružimo. A šaka koju pružate je prazna, baš kao i moja. Nemate ništa u šaci. Ne posedujete ništa. Niste vlasnik ničega. Slobodni ste. Sve što imate jeste ono što sami jeste i što dajete.
     Ja sam ovde zato što vi u meni vidite obećanje, obećanje koje smo dali pre dve stotine godina u ovom gradu, održano obećanje. Održali smo ga, na Anaresu. Nemamo ništa drugo do svoju slobodu. Nemamo nikakvih zakona do samo jedno načelo međusobne pomoći pojedinaca. Nemamo nikakvu vladu, do samo jedno načelo slobodnog udruživanja. Nemamo država, nemamo nacija, nemamo predsednika, nemamo premijera, nemamo šefova, nemamo generala, nemamo poglavara, nemamo bankara, nemamo vlastelu, nemamo nadnice, nemamo dobrotvornost, nemamo policiju, nemamo vojnike, nemamo ratove. A ni mnogo drugoga nemamo. Mi delimo, a ne posedujemo. Kod nas ne vlada blagostanje. Niko od nas nije bogat. Niko od nas nije moćan. Ako je to Anares koji želite, ako je to budućnost koju tražite, onda vam kažem da morate doći praznih šaka. Morate tamo doći sami, nagi, kao što dete dolazi na svet, u svoju budućnost, bez prošlosti, bez ikakvog vlasništva, potpuno zavisno od drugih ljudi za život. Ne možete uzeti ono što niste dali, a morate dati sebe. Ne možete kupiti revoluciju. Ona je ili u vašem duhu ili nije nigde."
     Dok je završavao govor, reska buka policijskih helikoptera koji su se približavali poče da mu nadjačava glas.
     Odmakao se od mikrofona i podigao pogled, začkiljivši zbog sunca. Kako je najveći deo okupljene mase učinio isto, kretnja njihovih glava i šaka nalivakovala je na prelaz vetra preko suncem obasjanog žitnog polja.
     Grmljavina rotirajućih elisa letelica u ogromnoj kamenoj kutiji trga Kapitol ubrzo je postala nepodnošljiva, čegrtanje i tutnjava slični glasu kakvog čudovišnog robota. Ova buka sasvim je prigušila štektanje mitraljeza sa helikoptera. Čak i kada je bučnost gomile prerasla u pravi metež, i dalje se kroz njega moglo čuti čegrtanje helikoptera, bezumni urlik oružja, besmislen zbor.
     Vatra sa helikoptera bila je usredsređena na ljude koji su stajali najbliže stepeništu Upravništva. Natkriven trem sa stubovima duž zdanja pružao je neposredno pribežište onima na stepeništu i samo nekoliko sekundi kasnije taj prostor je već bio dupke ispunjen. Buka gomile, koja je u panici pokušavala da se domogne neke od osam ulica što su vodile sa trga, postala je pravi huk, sličan fijuku velikog vetra. Helikopteri su se nalazili na maloj visini, ali se nije moglo razabrati da li su prestali sa vatrom ili se sa njih još puca: mrtvi i ranjeni u gomili bili su odveć pripijeni uz ostale, tako da nisu mogli pasti.
     Vrata Upravništva, okovana bronzom, popustila su uz tresak koji niko nije čuo. Ljudi su nahrupili ka njima, gazeći jedni preko drugih, da bi se domogli zaklona, da bi umakli metalnoj kiši. Nagrnuli su na stotine u visoke mermerne dvorane; neki se odmah sklonište u prva pribežišta koja su ugledali, drugi pohitaše dalje kroz zdanje da se domognu stražnjih izlaza, dok su treći ostali unutra da porazbijaju ono što mogu pre no što vojnici stignu. Kada su ovi konačno došli, marširajući u svojim urednim, crnim kaputima uz stepenište među poginulim muškarcima i ženama i onima na umoru, našli su na visokom, sivom, uglačanom zidu velikog predvorja jednu reč ispisanu u visini čovekovih očiju širokim tragom krvi: DOLE.
     Osuli su paljbu u poginulog koji je ležao najbliže zidu, a kasnije, kada je ponovo zaveden red u Upravništvu, reč je oprana sa zida vodom, sapunom i krpama, ali je ipak ostala; bila je izgovorena; imala je smisao.

     Shvatio je da ne može dalje sa svojim sadrugom koji je bivao sve slabiji, počinjući da posrće. Nigde se drugde nije moglo poći osim što dalje od trga Kapitol. Takođe se nigde nije moglo zastati. Masa se dva puta okupljala u bulevaru Mese, pokušavajući da obrazuje front pred policijom, ali iza kordona policajaca išla su vojna oklopna kola i potiskivala ljude napred, ka Starom Gradu. Crnokaputaši nisu ni u jednom od ta dva navrata pucali, ali se puščana paljba mogla čuti iz drugih ulica. Čangrtavi helikopteri kružili su iznad ulica, podižući se i spuštajući; njima se nikako nije moglo umaći.
     Sadrug mu je roptavo disao, s mukom hvatajući vazduh dok se upinjao da korača. Ševek ga je napola nosio već nekoliko blokova i oni su sada bili poprilično iza glavnine mase. Nije bilo nikakve svrhe pokušavati da je stignu. "Evo, sedi ovde", reče on čoveku i pomože mu da se spusti na gornji stepenik ulaza u podrum nekakvog stovarišta, preko čijih je spuštenih prozorskih kapaka krupnim slovima stajalo ispisano kredom: ŠTRAJK. Sišao je do podrumskih vrata i pokušao da ih otvori; bila su zaključana. Sva vrata su bila zaključana. Vlasništvo je bilo privatno. Uzeo je komad gaznog kamena koji se odvalio sa ugla jednog stepenika i njime stao da udara po kvaki i katancu, ne čineći to ni krišom, niti osvetnički, već uz samopouzdanje čoveka koji otvara vlastita ulazna vrata. Pogledao je unutra. Podrum je bio pun nekih sanduka, ali unutra nije bilo nikoga. Pomogao je sadrugu da siđe niz stepenice, zatvorio vrata za njima i rekao: "Sedi ovde; lezi, ako hoćeš. Videću da li negde ima vode."
     U podrumu, koji je očigledno pripadao nekom hemijskom stovarištu, nalazio se niz praonika, kao i protivpožarni cevovodni sistem. Iz jedne cevi curila je voda i on je to iskoristio da čoveku opere šaku i pogleda mu ranu. Bilo je rđavije nego što je mislio. Mora da ju je pogodilo više metaka, budući da su mu dva prsta bila otkinuta, a dlan i zglob razmrskani. Krzvavi komadi slomljene kosti štrčali su poput čačkalica. Čovek je stajao nedaleko od Ševeka i Maede kada su helikopteri osuli paljbu i, pogođen, zateturao se prema Ševeku, pruživši ruke ka njemu u potrazi za osloncem. Ševek ga je pridržavao jednom rukom sve vreme bekstva kroz Upravništvo; dvojica su lakše mogla ostati na nogama nego jedan u prvim trenucima mahnite pometnje.
     Učinio je što je mogao da zaustavi krvarenje, podvezavši mu ruku i previvši, ili bar prekrivši, uništenu šaku; takođe ga je odveo da popije malo vode. Nije mu znao ime; sudeći po beloj traci preko mišice, bio je to aktivista Saveza socijalističkih radnika; izgledao je kao da je Ševekovih godina, četrdeset, ili nešto stariji.
     U industrijskim postrojenjima na Jugozapadu Ševek je viđao znatno teže ranjenike od njega, stradale pri nesrećnim slučajevima, i tada je naučio da ljudi mogu da izdrže i prežive neverovatno teške povrede i bolove. Ali tamo su oni imali negu. Postojao je hirurg koji je vršio amputacije, bilo je plazme kao nadoknade za gubitak krvi, kao i postelje gde se moglo leći.
     Seo je na pod pokraj čoveka, koji je sada ležao polusvestan u šoku, i pogledao okolo po naslaganim sanducima, između kojih su se pružali dugački, tamni prolazi; beličast sjaj dnevne svetlosti dopirao je sa prozorskih proreza sa rešetkama duž uličnog zida, tavanicom su se pružale bele pruge šalitre, a prašnjavi, cementni pod bio je prekriven otiscima čizama radnika i točkovima kolica. Pre jedan sat stotine hiljada ljudi pevalo je pod otvorenim nebom; a sada se dva čoveka kriju u podrumu.
     "Vi ste dostojni prezira", reče Ševek na praviku svom sadrugu. "Nikada nećete biti slobodni." Blago je dodirnuo čovekovo čelo; bilo je hladno i znojavo. Nakratko mu je olabavio podvez, zatim ustao, prešao mračnim podrumom do vrata i izišao na ulicu. Prošla je kolona oklopnih kola. Nailazili su retki učesnici demonstracija, žurno, pognutih glava, krećući se neprijateljskom teritorijom. Ševek je pokušao da zaustavi dvojicu, ali je tek treći zastao. "Potreban je lekar, dole je jedan ranjenik. Možeš li poslati ovamo nekog lekara?"
     "Bolje ga izvedi napolje."
     "Pomozi mi da ga nosim."
     Čovek pohita dalje. "Dolaze ovamo", doviknu mu preko ramena. "Bolje iziđite."
     Niko više nije prošao, a onda Ševek ugleda, daleko niz ulicu, stroj crnokaputaša. Vratio se u podrum, zatvorio vrata, otišao do ranjenika i seo na prašnjavi pod. "Pakao", reče on.
     Posle izvesnog vremena izvadio je malu beležnicu iz džepa na košulji i stao da proučava zabeleške.
     Po podne, kada je oprezno provirio napolje, video je sa druge sgrane ulice postavljena oklopna kola, kao i još dvoja, okrenuta u suprotnom smeru, kod obližnje raskrsnice. To je objašnjavalo uzvike koji su počeli da se oglašavaju: zacelo su posredi vojnici koji izdaju naređenja jedni drugima.
     Atro mu je jednom objasnio kako to dejstvuje, kako narednici mogu da izadaju zapovesti redovima, kako poručnici mogu da izdaju zapovesti redovima i narednicima, kako kapetani... i tako dalje i tako dalje sve do generala, koji mogu da izdaju naređenja svima ostalima, a ne moraju da ih primaju ni od koga, osim od vrhovnog zapovednika. Ševek je slušao objašnjenje uz nevericu i odbojnost. "I to nazivate organizacija?" upitao je on. "Čak disciplina? Ali to nije ni jedno ni drugo. Posredi je mehanizam prinude koji je izuzetno nedelotvoran, kao nekakva parna mašina iz sedmog hiljadugodišta! Šta se može učiniti takvim krutim i krhkim ustrojstvom što bi bilo vredno truda?" To je Atrou pružilo priliku za raspravu o vrednosti ratovanja kao tla na kome niču hrabrost i muškost, a vene sve što nije doraslo za to, ali već sam pravac takvog razmišljanja primorao ga je da prizna delotvornost gerile, organizovane odozdo, samodisciplinovane. "Ali to dejstvuje jedino ako ljudi misle da se bore za nešto što pripada njima... znaš, za svoje domove, neku zamisao i slično", uzvrati je starac. Ševek je odustao od dalje rasprave. Sada ju je nastavio, u sve gušćoj tami podruma među naslaganim sanducima neobeležnih hemikalija. Objasnio je Atrou da konačno shvata zašto je vojska baš ovako organizovana. Odista je tako bilo nužno. Nikakav razuman oblik organizacije ne bi služio toj svrsi. On naprosto nije bio razumeo da je ta svrha da se omogući muškarcima sa mašinkama da ubijaju nenaoružane muškarce i žene lako i u velikom broju kada im se to naloži. Ono što još jedino nije uspevao da razabere bilo je kakve veze sa svim tim imaju hrabrost, muškost ili doraslost.
     Povremeno se obraćao i svom sadrugu, kako se smrkavalo. Čovek je sada ležao otvorenih očiju; dva puta je zajecao na način koji je uzbudio Ševeka, detinje, strpljivo. Preduzeo je srčan napor da ne klone i nastavi da korača, sve vreme dok su bili u prvoj panici mase što ih je nagonila u Upravništvo, pa kroz njega, da bi potom trčali, a zatim išli korakom ka Starom Gradu; držao je ranjenu šaku pod kaputom, stisnutu uz bok, upinjući se koliko je mogao da ide dalje i da ne zadržava Ševeka. Kada je drugi put zaječao, Ševek ga je uzeo za zdravu šaku i prošaputao: "Nemoj. Nemoj. Tiho, brate", samo zato što nije mogao da podnese da sluša čovekove bolove, a da pri tom ne bude u stanju išta da učini za njega. Čovek je verovatno pomislio da ga Ševek utišava kako se ne bi odali policiji, jer je slabašno klimnuo i čvrsto stisnuo usne.
     Njih dvojica izdržala su tu tri noći. Sve to vreme čula se sporadična borba u okolnom području, a vojna blokada ostala je naspram tog bloka bulevara Mese. Okršaj se nikada nije sasvim primakao, a i u sastavu blokade bilo je premnogo vojnika, tako da dva čoveka u skloništu uopšte nisu imala prilike da iziđu napolje, ukoliko ne bi želela da se predaju. Jednom, kada mu je sadrug bio budan, Ševek ga upita: "Kada bismo izišli pred policiju, šta bi oni učinili sa nama?"
     Čovek se osmehnu i prošapta: "Ubili bi nas."
     Kako je satima unaokolo bilo puščane vatre, u blizini i podalje, a povremeno se čula i poneka snažna eksplozija, kao i čegrtanje helikoptera, njegova pretpostavka izgledala je sasvim osnovana. Razlozi za njegov smešak bili su manje jasni.
     Umro je usled gubitka krvi te noći, dok su ležali jedan uz drugoga, da bi se zagrejali, na dušeku koji je Ševek načinio od slame što je služila kao ambalaža u paketima. Već se ukrutio kada se Ševek probudio; ovaj se pridigao i stao da osluškuje tišinu u velikom, mračnom podrumu, napolju na ulici i u celom gradu, tišinu smrti.

10. ANARES

     Železnica je na Jugozapadu poglavito išla nasipima metar ili više iznad ravnice. Na tim uzdignućima dolazilo je do manjeg taloženja prašine, a i putnici su odozgo imali bolji pregled na okolnu pustoš.
     Jugozapad je bio jedini od osam podeoka Anaresa na kome nisu postojale zemašnije količine vode. Na krajnjem jugu leti bi dolazilo do obrazovanja močvara zahvaljujući polarnim otapanjima; u smeru polutara nalazila su se samo plitka lužnata jezera u ogromnim slanim udubinama. Nije bilo planina; na svakih stotinak kilometara lanac bregova pružao bi se u pravcu sever-jug; bila su to gola, ispucala uzvišenja, koja su klimatski uslovi pretvorili u grebenje i šiljkove. Brda su bila isprugana ljubičastom i crvenom bojom, a na pročeljima grebenova rasla je, u vrletnim sunovratima sivozelenog, kamena mahovina, biljka koja je uspevala i pri izuzetnoj toploti, hladnoći, sušnosti i vetru, tvoreći pravougaone šare sa slojevima peščanog kamena. Svekoliki okolni predeo znao je samo za tamnosmeđu boju, koja se pretapala u beličastu na mestima gde su slane udubine ležale dopola prekrivene peskom. Retki olujni oblaci kretali su se povrh ravnice, izrazito beli spram ružičastog neba. Oni, međutim, nisu donosili kišu, već samo senku. Nasip i sjajna pruga pružali su se pravo iza šinskog kamiona sve do ruba vidnog polja, baš kao i ispred.
     "Ništa drugo ne možeš da uradiš sa Jugozapadom", reče vozač, "do da pređeš preko njega."
     Saputnik mu ništa nije odgovorio, budući da je zaspao. Glava mu se njihala u ritmu vibriranja motora. Ogrubele od rada i pocrnele od promzlina, šake su mu mlitavo počivale na bedrima; njegovo opušteno lice bilo je izborano i tužno. Stopirao je u Bakarnoj Planini, a kako nije bilo drugih putnika vozač ga je zamolio da pređe u kabinu da bi mu pravio društvo. Zaspao je čim je seo. Vozač bi ga pogledao s vremena na vreme, razočarano, ali sa naklonošću. Video je toliko iznurenih ljudi poslednjih godina da mu je to stanje sada izgledalo normalno.
     U pozno popodne čovek se probudio i pošto je neko vreme piljio u pustinju, upita: "Uvek sam putuješ ovuda?"
     "Poslednje tri, četiri godine."
     "Je l' ti se nekad desio kvar?"
     "Nekoliko puta. Ima mnogo hrane i vode u ormaniću. Jesi l' gladan, kad smo već kog toga?"
     "Nisam još."
     "Pošalju servisna kola iz Samotnog kroz dan ili dva."
     "To je naredno naselje?"
     "Tako je. Hiljadu sedam stotina kilometara od Rudnika Sedep do Samotnog. Najveća razdaljina koju treba preći između dva susedna grada na Anaresu. Vozim ovde već jedanaest godina."
     "Nisi se umrorio?"
     "Nisam. Volim kad sam obavljam posao."
     Putnik klimnu u znak saglasnosti.
     "A i jednolično je. Meni se to dopada; čovek može da razmišlja. Petnaest dana vozim, a petnaest sam sa ortakom u Novoj Nadi. I tako iz godine u godinu; a tu su uvek suša, glad. Ništa se ne menja, ovde stalno vlada suša. Volim ovu liniju. Dodaj mi vodu, molim te. Hladnjak je pozadi ispod ormanića."
     Obojica su otpila dobar gutljaj iz boce. Voda je imala bljutav, lužnat ukus, ali je bila hladna. "Ah, baš prija!" reče zahvalno putnik. On odloži bocu u hladnjak, vrati se na svoje sedište u prednjem delu kabine i protegli se, oduprevši se šakama o krov vozila. "Znači, imaš ortaka", reče on. U načinu na koji je to kazao postojala je izvesna jednostavnost koja se dopala vozaču, i on uzvrati: "Osamnaest godina."
     "Tako reći na početku."
     "Prokletstvo! Slažem se! To je ono što neki ne vide. Al evo kako ja gledam na stvari: ako u mladim godinama imaš dovoljno odnosa, onda i najviše dobijaš od seksa, ali i shvatiš da ti je to, u stvari, sve manje-više isto. Premda silno! No, ono što je različito nije sam seks, već uvek druga osoba. A osamnaest godina je stvarno tek početak da bi se shvatila ova razlika. Ili bar da bi pokušao da shvatiš neku ženu. Jedna žena, međutim, neće nikad dopustiti da joj muškarac predstavlja takvu zagonetku, ali možda se one pretvaraju... U svakom slučaju, u tome je čar. Zagonetke, pretvaranja i sve ostalo. Raznovrsnost. Ali raznovrsnost se ne stiče samo švrljanjem unaokolo. Ja sam ti kao mlad prošo Anares uzduž i popreko. Vozio sam u sve podeoke. Bavio sam se seksom sigurno sa stotinu devojaka u raznim mestima. I postalo mi dosadno. Vratio sam se onda ovde i sada krećem na put svake tri dekade, iz godine u godinu, stalno istom pustinjom u kojoj ne možeš da razlikuješ dva susedna peščana brega i sve ti je tako tri hiljade kilometara ma gde pogledao; posle se vraćam kući istom ortaku... i uopšte mi nije dosadno. Ono što ti je zanimljivo nije da često menjaš mesta, već da pridobiješ vreme na svoju stranu. Da radiš sa njim, a ne protiv njega."
     "Baš tako", reče putnik.
     "Gde ti je ortak?"
     "Na Severoistoku. Već četiri godine."
     "Predugo", uzvrati vozač. "Trebalo je da vas postave zajedno."
     "Ne tamo gde sam ja bio."
     "A gde je to?"
     "Lakat, pa Velika Dolina."
     "Čuo sam o Velikoj Dolini." Pogledao je sada putnika uz poštovanje koje zavređuje preživeli. Zapazio je suv izgled čovekove potamnele kože, svojevrsnu istrošenost koja kao da je sezala do samih kostiju; video je to isto svojstvo i kod ostalih koji su prošli kroz godine gladi u Prašini. "Nije trebalo da po svaku cenu održavamo ta postrojenja."
     "Bili su nam potrebni fosfati."
     "Ali kažu da su postrojenja i dalje radila čak i pošto je voz sa hranom bio zaustavljen u Portalu, tako da su ljudi skapavali od gladi na poslu. Samo bi se malo sklonili u stranu, legli na zemlju i skončali. Je l' stvarno tako bilo?"
     Čovek klimnu. Ništa nije rekao. Vozač nije više navaljivao, već reče posle izvesnog vremena: "Pitam se šta bih uradio da je moj voz ikada napadnut."
     "To se nije dogodilo?"
     "Nije. Stvar je u tome što ne prevozim hranu; najviše po jedan tovar, za Gornji Sedep. Moj teret je ruda. Ali ako bih dobio hranu, pa me potom zaustavili, šta bih učinio? Smakao ih i odvezao hranu gde je predviđeno? Ali, prokletstvo, zar bi ti smakao decu, starce? Oni postupaju rđavo, ali zar će ih ubiti zbog toga? Ne znam!"
     Prave, blistave šine promicale su pod točkovima. Oblaci na zapadu tvorili su velike, drhtave prikaze na ravnici, seni snova o jezerima koja su tu iskopnela pre deset miliona godina.
     "Jedan sindik, čovek koga sam godinama poznavao, učinio je upravo to, severno odavde, šezdeset šeste. Pokušavali su da otkače vagon sa žitom sa njegovog voza. Krenuo je vozom unazad, ubio dvojicu pre no što su raščistili prugu, bili su kao crvi u crknutoj ribi, zbijeni, kazao je. Osam stotina ljudi čeka taj vagon žita, rekao je, i koliko će njih umreti ako ga ne dobiju? Više nego dvojica, mnogo više. Izgleda tako da je bio u pravu. Ali, proklestvo! Ne mogu se stvari tako računati. Ne znam da li je pravo brojati ljude kao što se broje brojke. Ali, sa druge strane, šta učiniti? Koje bi ubio?"
     "Druge godine u Laktu pravio sam radne spiskove, kada je sindikat tvornice smanjio sledovanja. Ljudi koji rade šest sati u postrojenju dobijaju puna sledovanja, što je jedva bilo dovoljno za tu vrstu posla. Ljudi sa pola radnog vremena dobijaju tri četvrtine sledovanja. Ukoliko bi biili bolesni ili preslabi za rad, dobijali bi samo polovinu. A sa pola sledovanja nije nimalo bilo lako. Nisi se mogao vratiti na posao. Jedva da si nekako preživljavao. Trebalo je da ja odredim ko će dobijati pola sledovanja, i to među onima koji su već bili bolesni. Ja sam radio puno vreme, osam, deset časova ponekad, za stolom, tako da sam dobijao puno sledovanje: zaslužio sam ga time što sam sastavljao spisak onih koji će gladovati." Čovekove svetle oči pogledaše napred u suvu svetlost. "Kao što si kazao, morao sam da brojim ljude."
     "Napustio si posao?"
     "Da, napustio sam ga. Otišao sam u Veliku Dolinu. Ali neko drugi je preuzeo pravljenje spiskova u postrojenjima u Laktu. Uvek postoji neko ko je voljan da pravi spiskove."
     "Ne valja", reče vozač, upiljivši se smrknuto u blesak pred njima. Smeđe lice i glava bili su mu lišeni kose; nimalo je nije ostalo između obraza i zatiljka, iako je tek bio u sredini četvrdesetih godina. Imao je snažno, čvrsto i nedužno lice. "Nipošto ne valja. Trebalo je da zatvore postrojenja. Ne možete tražiti od čoveka da to čini. Pa zar mi nismo odonjani? Čoveku može da padne mrak na oči, u redu. Upravo se to dogodilo sa ljudima koji su nasrnuli na vozove. Bili su gladni, deca su bila gladna, i to dugo gladna, a hrana prolazi kraj vas, ali nije za vas, pada vam mrak na oči i vi posežete za njom. Isto je i sa onim prijateljem: ljudi su stali da rasturaju voz koji je on vozio, pao mu je mrak na oči i krenuo je unazad. Nije ništa brojao. Bar ne tada! Kasnije, možda. Zato što mu se smučilo kada je video šta je učinio. Ali to što su tebe naterali da radiš, da određuješ ko će da živi, a ko će da umre, to nije posao koji iko ima prava da vrši, niti da zahteva od nekoga da ga obavlja."
     "Bilo je to rđavo vreme, brate", reče putnik blago, posmatrajući blistavu ravnicu po kojoj su se seni vode talasale i mreškale na vetru.

     Stari, teretni dirižabl prejezdio je planine i ukotvio se na aerodromu na Bubrežnoj Planini. Tri putnika su se iskrcala. U istom trenutku kada je poslednji od njih kročio na tle, ono je salo da se džilita i propinje. "Zemljotres", primeti ovaj; bio je to meštanin koji se vratio kući. "Prokletstvo. Pogledajte samo tu prašinu! Jednog dana ćemo se spustiti ovde, ali više neće biti nikakve planine."
     Dvojica putnika odlučila su da sačekaju na utovar kamiona, kako bi se povezla njima. Ševek je rešio da krene pešice, zato što mu je meštanin kazao da je Čakar udaljen samo šest kilometara niz planinu.
     Put se spuštao u dugačkim krivinama sa kratkim usponom na kraju svake. Padina koja se uzdizala levo od puta i ona koja se spuštala desno bile su gusto prekrivene šipražjem holuma; nizovi visokih holumovih stabala, koja su se nalazila na pravilnom međusobnom razmaku, što je stvaralo utisak da su tu zasađena, sledili su žile podzemne vode duž planinskih obronaka. Na vrhu jednog uspona Ševek ugleda bistro zlato sunčevog zalaska povrh tamnih, naboranih brda. Ovde nije bilo nikakvog drugog znamenja čovečanstva osim samog puta, koji je ponirao u senku. U času kada je pogledao nadole, vazduh je malo zatutnjao i on oseti neku neobičnost; ne potres, ne drhtaj, već svojevrsno pomaknuće, uverenje da stvari nisu kako treba. Završio je korak koji je započeo i tlo mu se našlo pod stopalom. Nastavio je; put se i dalje postojano pružao. Nije se našao u opasnosti, ali još nijednom, u bilo kojoj opasnosti, nije se toliko osetio blizu smrti. Smrt je bila u njemu, pod njim; sama zemlja postala je nesigurna, nepouzdana. Postojano, pouzdano, to je samo obećanje koje daje ljudski um. Ševek oseti hladan, bistar vazduh u ustima i plućima. Oslušnuo je. Negde daleko dole, u senkama, hučao je planinski brzak.
     Stigao je u Čakar u pozni sumrak. Nebo je bilo tamnoljubičasto iznad crnih hrbata. Ulične svetiljke sjale su jarko i samotno. Pročelja kuća izgledala su kao u obrisima pri toj veštačkoj rasveti, a divljina što se pružala iza njih bila je tmasta. Postojalo je mnoštvo praznog prostora, mnogo pojedinačnih kuća: stara varoš, krajiška varoš, izvojena, raštrakana. Neka žena koju je Ševek susreo pokazala mu je put do obitavališta osam: "Ovuda, brate, pored bolnice, na kraju ulice." Ulica je vodila u tamu pod planinskim obronkom i okončavala se kod vrata jedne niske zgrade. Ušao je i obreo se u predvorju jednog varoškog obitavališta koje ga je vratilo u detinjstvo, do mesta u Slobodi, Planini Bubganj, Prostranim Ravnicama, gde je živeo sa ocem: prigušeno svetlo, iskrpljena prostirka: plakat sa rasporedom obuke mesnih mašinista, obaveštenje o sastancima sindikata, najava jedne dramske predstave od pre tri dekade, sve to istaknuto na oglasnoj tabli; uokvirena amaterska slika, koja je prikazivala Odo u zatvoru, okačena iznad sofe u zajedničkoj prostoriji; harmonijum načinjen u kućnoj radinosti; spisak prebivalaca i obaveštenje o vremenu kada u varoškim kupatilima ima tople vode, prikačeni kraj vrata.
     Šerut, Takver, br. 3.
     On zakuca, posmatrajući odraze svetlosti iz hodnika na tamnoj površini vrata koja nisu sasvim stajala u okviru. Jedna žena reče: "Napred!" On otvori vrata.
     Iza nje je dopiralo snažnije svetlo u sobi. Zbog ovog kontravida nije u prvi mah uspeo da razabere da li je to pred njim Takver. Bila je licem okrenuta prema njemu. Ispružila je ruku, kao da želi da ga odgurne od sebe ili da ga privuče k sebi, nesigurna, nezavršena kretnja. On je uze za ruku, a onda se uhvatiše, primakoše i pripiše jedno uz drugo na nepouzdanoj zemlji.
     "Uđi", reče Takver. "Oh, uđi, uđi."
     Ševek ovori oči. Dalje u sobi, koja mu je još izgledala jarko osvetljena, ugledao je ozbiljno, pomno lice jednog deteta.
     "Sadik, ovo je Ševek."
     Dete dođe do Takver, uhvati se za njenu nogu i briznu u plač.
     "Ali ne plači, zašto plačeš, mala dušo?"
     "A zašto ti plačeš?" prošaputa dete.
     "Zato što sam srećna! Samo zato što sam srećna. Sedi mi u krilo. Ali Ševeče, Ševeče! Pismo od tebe stiglo je tek juče. Spremala sam se da odem do telefona kada odnesem Sadik na spavanje. Kazao si da ćeš zvati noćas. Ne da ćeš doći! Oh, ne plači, Sadik, vidi, ni ja više ne plačem, zar ne?"
     "I čovek je plakao."
     "Sigurno da jesam."
     Sadik ga odmeri nepoverljivo i radoznalo. Bile su joj četiri godine. Imala je okruglu glavu, okruglo lice, sva je bila okrugla, crnomanjasta, krznasta, meka.
     U sobi nije bilo nikakvog drugo nameštaja do dva krevetska uzvišenja. Takver je sedela na jednom sa Sadik u krilu, dok je Ševek seo na drugo i ispružio noge. Obrisao je oči nadlanicama i ispružio zglavke na prstima da ih pokaže Sadik. "Vidiš", reče on "vlažni su. A i nos mi curi. Imaš li maramicu?"
     "Imam. Zar ti nemaš?"
     "Imao sam, ali se izgubila u perionici."
     "Možemo da podelimo maramicu koju ja koristim", uzvrati Sadik posle izvesne pauze.
     "On ne zna gde se nalazi", reče Takver.
     Sadik se spusti iz majčinog krila i donese maramicu iz ladice u ormanu. Dala ju je Takver, koja ju je pružila Ševeku. "Čista je", reče Takver uz svoj široki osmeh. Sadik je pomno motrila dok je Ševek brisao nos.
     "Da li se ovde nedavno osetio zemljotres?" upita on.
     "Neprestano podrhtava, tako da na kraju više ne primećuješ", reče Takver, ali Sadik, očarana time što joj se pružila prilika da pokaže koliko zna, dodade svojim visokim, ali hrapavim glasom: "Da, bio je jedan veliki pre večere. Kada je zemljotres, prozori se tresu, pod se ljulja i treba da staneš u dovratak ili iziđeš napolje."
     Ševek pogleda Takver; ona mu uzvrati pogled. Ostarila je više od četiri godine. Nikada nije imala najbolje zube, a sada je izgubila dva, odmah iza očnjaka, i praznine bi se tamo videle kada bi se osmehnula. Koža joj više nije imala onu finu, zategnutu površinu kao u mladosti, a i kosa joj je, uredno začešljana unazad, izgubila nekadašnji sjaj.
     Ševek je jasno video da je Takver izgubila svoju mladalačku draž i da je izgledala kao obična, umorna žena, blizu polovine svog životnog veka. Video je to znatno jasnije nego što bi iko drugi mogao da vidi. Video je sve što se ticalo Takver na način koji nikom drugom nije bio moguć, iz perspektive godina prisnosti i godina žudnje. Video ju je takvu kakva jeste.
     Oči im se sretoše.
     "Kako je... kako je ovde?" upita on, sav porumenevši najednom i očigledno govoreći nasumce. Ona oseti opipljivi talas, plimu njegove želje. I sama je blago porumenela, osmehnuvši se, a onda reče svojim hrapavim glasom: "Oh, isto kao onda kad smo razgovarali telefonom."
     "To je bilo pre šest dekada!"
     "Stvari se ovde malo menjaju."
     "Prelepo je ovde... brda." Ugledao je u Takverinim očima tamu planinskih dolina. Silovitost njegove seksualne želje najednom postade neodoljiva i začas ga obuze vrtoglavica, ali onda je uspeo da privremeno obuzda krizu, pokušavši da to učini i sa erekcijom. "Da li bi htela da ostaneš ovde?" upita on.
     "Svejedno mi je", reče ona svojim neobičnim, tamnim, hrapavim glasom.
     "Nos ti i dalje curi", primeti Sadik, bodro, ali bez mnogo osećanja.
     "Dobro je što je samo to", uzvrati Ševek. Takver reče: "Ćuti, Sadik, ne sebičari!" Oboje odraslih se nasmejaše. Sadik nastavi da proučava Ševeka.
     "Dopada mi se varoš, Ševe. Ljudi su fini... sve zrele ličnosti. Ali rad nije ništa naročito. Običan laboratorijski posao u bolnici. Već je gotovo sa nedostatkom tehničara, tako da mogu uskoro da krenem, ne ostavivši ih u neprilici. Volela bih da se vratim u Abenaj, ako na to misliš. Jesi li dobio premeštaj?"
     "Sam ga nisam tražio, niti sam proveravao. Proveo sam na putu čitavu dekadu."
     "Šta si radio na putu?"
     "Putovao, Sadik."
     "Prevalio je pola sveta, čak sa juga, iz pustinja, da bi došao k nama", reče Takver. Dete se osmehnu, smesti se udobnije u njeno krilo i zevnu.
     "Jesi li jeo, Ševe? Jesi li iscrpljen? Moram odneti ovo dete u postelju, upravo smo se spremale da krenemo kada si ti zakucao."
     "Već spava u spavaonici?"
     "Od početka ovog četvrtgodišta."
     "Već mi je bilo četiri", izjavi Sadik.
     "Kaže se, već mi je četiri", reče Takver, spustivši je sa krila da bi joj uzela kaputić iz ormana. Sadik stade okrenuta postrance Ševeku; bilo ga je izuzetno svesna i opaske je upućivala njemu. "Ali bilo mi je četiri, a sada mi je više od četiri."
     "Temporalist, kao i otac!"
     "Ne mogu ti biti četiri i više od četiri u isto vreme, zar ne?" upita dete, osetivši odobravanje i sada se obraćajući pravo Ševeku.
     "Oh, da, lako. A mogu ti biti četiri i blizu pet u isto vreme, takođe." Sedeći na niskom uzvišenju, mogoa je da drži glavu na istom nivou sa detetovom, tako da ga ona nije morala gledati odozdo. "Ali zaboravio sam da su ti skoro pet, znaš. Kada sam te poslednji put video, bila si sasvim malecka."
     "Stvarno?" Ton joj je nesumnjivo bio koketan.
     "Da. Evo kolika si bila", on neznatno razmače šake.
     "Jesam li umela da govorim?"
     "Znala si da kažeš 'uaa' i još nekoliko stvari."
     "Jesam li budila sve u spavaonici kao Čebenina beba?" upita ona, uz širok, veseo osmeh.
     "Svakako."
     "Kad sam stvarno naučila da pričam?"
     "Kad ti je bilo oko godina i po", reče Takver, "i od tada ne zatvaraš usta. Gde ti je kapica, Sadikiki?"
     "U školi. Mrzim tu kapicu", obavesti ona Ševeka.
     Krenuli su sa detetom vetrovitim ulicama prema spavaonici središta za učenje i uveli je u predvorje. I to je bila mala, uboga prostorija, ali oživljavali su je crteži dece, nekoliko lepih, mesinganih modela lokomotiva, kao i mnoštvo razbacanih igrački-kućica i obojenih, drvenih figura ljudi. Sadik poljubi majku na rastanku, a onda se okrenu ka Ševeku i podiže ruke; on se pognu ka njoj; poljubila ga je uzdržano, ali snažno i rekla: "Laku noć!" Zatim je otišla sa noćnim paziteljem, zevajući. Čuli su njen glas iz spavaonice, kao i paziteljev koji ju je utišavao.
     "Prelepa je, Takver. Prelepa, pametna, čila."
     "I razmažena, bojim se."
     "Ne, ne. Izvrsno si je odgojila, fantastično... u takvim vremenima..."
     "Nije ovde bilo tako rđavo, bar ne onako kao na jugu", reče ona, podignuvši pogled prema njegovom licu dok su izlazili iz spavaonice. "Deca su ovde imala da jedu. Ne baš najbolje, ali dovoljno. Ovdašnje zajednice mogu same da proizvode hranu. Ako ništa drugo, postoji šipražje holuma. Sakupiš semenje divljeg holuma i usitniš ga za obrok. Niko ovde nije gladovao. Ali razmazila sam Sadik. Dojila sam je do treće godine; zašto bih je i odbijala od sise, kada nije bilo ničeg boljeg! Ali zamerali su mi zbog toga, u istraživačkoj stanici u Rolniju. Želeli su da je dam u jasle na stalni boravak. Kazali su da se ponašam posednički prema detetu i da ne dajem svoj puni doprinos društvenim nastojanjima da se prevlada kriza. Bili su, u stvari, u pravu. Ali ponašali su se tako moralizatorski. Niko od njih nije shvatao šta znači biti sam. Svi su oni bili članovi grupe, a ne samostalne ličnosti. Žene su bile te koje su mi prebacivale zbog dojenja. Pravi telesni profiteri. Ostala sam tamo zato što je hrana bila dobra... probajući alge da vidiš da li su jestive često dobiješ poprilično više od uobičajenih sledovanja, premda ponekad imaju ukus tutkala... sve dok me nisu mogli zameniti nekim ko se tamo bolje uklapao. Potom sam otišla u Novi Početak na oko deset dekada. Bilo je to u zimu, pre dve godine, onda kada pošta dugo nije stizala i kada je bilo najteže tamo gde si se ti nalazio. U Novom Početku sam videla objavu o ovom odredištu i tako sam došla. Sadik je ostala sa mnom u obitavalištu sve do ove jeseni. I dalje mi nedostaje. U sobi je veoma tiho bez nje."
     "Zar ne deliš sobu?"
     "Da, sa Šerut; ona je divna, ali radi u noćnoj smeni u bolnici. Bilo je vreme da Sadik ode, dobro je za nju da živi sa drugom decom. Postajala je stidljiva. Odlično se ponela kada je trebalo da pređe tamo, veoma stoički. Deca se uopšte drže stoički. Plaču zbog ćuške, ali velike stvari prihvataju onakve kakve jesu, ne cmizdre zbog njih kao mnogi odrasli."
     Koračali su jedno pokraj drugog. Izišle su jesenje zvezde, neverovatno brojne i blistave, trepereći i gotovo žmirkajući zbog prašine koju su uskomešali zemljotres i vetar, tako da je izgledalo da svekoliko nebo podrhtava, treptaji dijamanstkih krhotina, svetlucanje sunca na crnom moru. Pod tim nepostojanim blistanjem brda su bila tmasta i stamena, krovovi čvrstih ivica, a sjaj uličnih svetiljki blag.
     "Pre četiri godine", reče Ševek. "Bilo je to pre četiri godine kada sam se vratio u Abenaj iz onog mesta na Jugoishodu... kako li se zavaše?... iz Crvenih Izvora. Bila je noć kao i sada, vetrovita, zvezdana. Trčao sam, trčao celim putem od Ulice ravnica do obitavališta. A tebe tamo nije bilo, otišla si. Četiri godine!"
     "Istog trenutka kada sam krenula iz Abenaja shvatila sam da sam postupila kao budala što sam to učinila. Bez obzira na glad. Trebalo je da odbijem premeštaj."
     "Ne bi to mnogo promenilo. Sabul me je čekao da mi kaže da nisam više u Institutu."
     "Da sam bila tamo, ne bi otišao dole u Prašinu."
     "Možda ne bih, ali teško da bismo uspeli da ostanemo zajedno. Zakratko je izgledalo da se ništa ne može održati na okupu, zar ne? U gradovima na Jugozapadu uopšte nije ostalo dece. I dalje ih nema tamo. Poslali su ih na sever, u oblasti gde se proizvodila hrana, ili bar gde je bilo izgleda za to. A odrasli su ostali da rade u rudnicima i industrijskim postrojenjima. Pravo je čudo što smo to prebrodili, svi mi, zar ne?... Ali, prokletstvo, sada ću se malo baviti svojim poslom!"
     Ona ga uze za ruku. On zastade kao ukopan; njen dodir kao da ga je silovito protresao strujom. Ona ga blago prodrma, osmehnuvši se. "Nisi jeo, zar ne?"
     "Nisam. Oh, Takver, bio sam bolestan za tobom, bolestan za tobom!"

    Išli su zajedno, držeći se čvrsto, tamnom ulicom između svetiljki, pod zvezdama. A onda se naglo razdvojiše i Ševek se osloni leđima o najbliži zid. "Trebalo bi da pojedem nešto", reče on, a Takver dodade: "Da, ili ćeš pasti pravo na nos! Hodi." Otišli su jednu ulicu dalje do trpezarije, najveće zgrade u Čakaru. Vreme večere bilo je prošlo, ali kuvari su upravo jeli, tako da je i putnik dobio zdelu kuvanog povrća i hleba koliko je želeo. Svi su sedeli za stolom najbližim kuhinji. Ostali stolovi već su bili očišćeni i pripremljeni za naredno jutro. Velika prostorija bila je nalik na kakvu pećinu, sa tavanicom koja se gubila u senci, a naspramni kraj počivao je u tami koju su tu i tamo narušavali odsevi sa neke zdele ili šolje na mračnim stolovima. Kuvari i posluživači bili su tihi, umorni posle celodnevnog rada; obedovali su brzo, ne razgovarajući mnogo, niti obraćajući pažnju na Takver i stranca. Završavali su sa jelom jedan za drugim, a zatim ustajali i odnosili posuđe na pranje u kuhinju. Jedna starica obratim im se kada je ustala: "Ne žurite, amari, još predstoji pun sat pranja." Imala je smrknuto lice i izgledala je strogo, nimalo majčinski, nimalo dobroćudno; ali govorila je saosećajno, dobrostivo, kako to već priliči jednakima. Nije mogla učiniti ništa drugo za njih do da im kaže: "Ne žurite", i da im za trenutak uputi pogled pun bratske ljubavi.
     Ni oni nisu mogli da učine ništa više za nju, a tek nešto malo više za same sebe.
     Vratili su se u obitavalište osam, sobu tri, i tu je najzad njihova duga želja bila utažena. Nisu čak ni uključili svetiljku; oboje su voleli da vode ljubav u tami. Prvi put su oboje svršili istog časa kada je Ševek prodro u nju; drugi put su se rvali i uzvikivali u pomami radosti, produžujući vrhunac kao da odlažu trenutak smrti; treći put su bili oboje poluusnuli i kružili su oko središta beskrajnog blaženstva, oko vlastitog bića, poput planeta što kruže, slepo i bešumno, u plimi sunčeve svetlosti, oko zajedničkog gravitacionog središta, njišu se i kruže u beskraj.
     Takver se probudila u zoru. Oslonila se na lakat i bacila pogled preko Ševeka ka sivom kvadratu prozora, a zatim ka njemu. Ležao je na leđima, dišući tako tiho da su mu se prsa jedva pomicala; lice mu je bilo pomalo povučeno unazad, daleko i ozbiljno pri slabašnoj svetlosti. Došli smo jedno drugom, pomisli Takver, sa velike udaljenosti. Uvek smo to činili. Sa velike udaljenosti, preko godina, preko bezdana slučaja. Samo stoga što on dolazi sa tolike daljine ništa nas ne može razdvojiti. Ništa, nikakve razdaljine, nikakve godine ne mogu biti veće od udaljenosti koja je već među nama, udaljenosti naših polova, razlike naših bića, naših umova; ta provalija, taj bezdan koji premošćujemo jednim pogledom, jednim dodirom, jednom reči, najlakša stvar na svetu. Koliko je samo daleko sada, dok spava. Koliko je samo daleko, uvek daleko. Ali on se vraća, vraća se, vraća...

     Takver je najavila odlazak u bolnici u Čakaru, ali ostala je sve dok nisu našli zamenu za nju u laboratoriji. Imala je osmočasovni radni dan - u trećem četvrtgodištu 168. godine mnogi ljudi još su radili duže nego što je bilo uobičajeno; na snazi je i dalje bilo vanredno stanje, jer iako je suša prestala 167, ekonomija se još nipošto nije oporavila. 'Mnogo rada - malo hrane!' - još je bilo pravilo za kvalifikovane radnike, ali obroci su sada već postali razmerni dnevnom radu, što, međutim, nije bio slučaj pre godinu dana i pre dve godine.
     Ševek neko vreme nije radio gotovo ništa. Nije se smatrao bolestan; posle četvorogodišnjeg gladovanja svi su bili navikli na uslove mukotrpnog života i slabe ishrane, tako da im je to stanje izgledalo normalno. Imao je prašinski kašalj koji je bio endemičan u zajednicama iz južnih pustinja, hroničnu nadraženost bronhija sličnu silikozi i drugim rudarskim bolestima, ali i to je predstavljalo nešto što se smatralo uobičajeno tamo gde je on živeo. Naprosto je uživao u okolnosti da ako mu se nije radilo ništa, i nije trebalo da radi.
     Nekoliko dana on i Šerut delili su sobu preko dana, spavajući sve do poznog popodneva; potom su Šerut, žena blage naravi od svojih četrdeset godina, preselila kod jedne druge žene koja je takođe radila u noćnoj smeni, tako da su Ševek i Takver ostali sami u sobi još četiri dekade koliko su se zadržali u Čakaru. Dok je Takver bila na poslu, on je spavao ili odlazio u šetnje na polja i na suva, gola brda iznad varoši. Prošao bi pokraj središta za učenje u pozno popodne i posmatrao Sadik i ostalu decu na igralištu ili uzimao udela, kao što su to često činili odrasli, u nekom dečijem projektu, pridruživši se grupi ludih sedmogodišnjih drvoseča ili paru visprenjih dvanaestgodišnjih geodeta koji imaju poteškoća sa triangulacijom. Potom bi otišao sa Sadik u sobu; sačekali bi Takver posle posla, a zatim bi se svi zajedno uputili na kupanje, pa u trpezariju. Sat ili dva posle večere on i Takver odveli bi dete u spavaonicu, pa se vratili u sobu. Dani su proticali sasvim spokojno, pri jesenjem suncu, u tišini brda. Bilo je to za Ševeka vreme izvan vremena, mimo toka, nestvarno, postojano, začarano. On i Takver bi ponekad ostali veoma kasno u razgovoru; drugih noći odlazili bi u postelju nedugo posle sumraka i spavali devet časova, deset časova, u dubokoj, kristalnoj tišini planinske noći.
     Kada je došao u Čakar, uza se je imao prtljag: malu, pohabanu, kartonsku torbu, na kojoj je crnim mastilom bilo ispisano krupnim slovima njegovo ime; prilikom putovanja svi Anarešani nosili su papire, suvenire i dodatni par čizama u istoj vrsti torbe od narandžastog kartona, najčešće prilično izgrebanoj i ulubljenoj. U njegovoj su se nalazili jedna nova košulja, koju je uzeo pri prolasku kroz Abenaj, dve knjige i nešto papira, kao i jedan neobičan predmet koji je, dok je stajao u torbi, izgledao kao da se sastoji od niza pljosnatih žičanih petlji i nekoliko staklenih perli. Druge večeri po dolasku pokazao je taj predmet Sadik, uz izvesnu tajanstvenost.
     "To je ogrlica", reče dete sa strahopoštovanjem. Ljudi u malim mestima nosili su prilično nakita. U profinjenom Abenaju postojalo je izrazitije osećanje napetosti između načela neposedovanja i poriva za samoukrašavanjem, i tamo su prsten ili broš predstavljali granicu dobrog ukusa. Ali drugde se naprosto nije mnogo marilo za duboku vezu između želje za lepim i želje za sticanjem; ljudi su se ukrašavali preko mere. Mnoga područja imala su profesionalnog izrađivača nakita koji je radio svoj posao iz ljubavi i zbog slave, kao i umetničke radionice gde ste sami mogli dati maha vlastitom ukusu, koristeći skroman raspoloživ materijal - bakar, srebro, perle, spinele, granat i žute dijamante sa Jugoishoda. Sadik nije imala priliku da vidi mnogo blistavih, tananih stvari, ali znala je šta je ogrlica i tako ju je prepoznala.
     "Nije: gledaj", reče joj otac, a onda svečano i spretno podiže predmet, držeći ga za nit koja mu je povezivala mnoštvo petlji. Viseći mu sa ruke, stvar najednom kao da je oživela: petlje su stale da se slobodno okreću, opisujući koncentrične vazdušne lopte, dok su staklene kuglice odražavale sjaj svetiljke.
     "Oh, lepo!" reče dete. "Šta je to?"
     "Visi sa tavanice; ima li ovde neki ekser? Može da posluži i kuka sa vešalice dok ne nabavim ekser iz Zaliha. Znaš li ko je ovo napravio, Sadik?"
     "Ne... Ti."
     "Ona. Majka. Ona je napravila." On se okrenu prema Takver. "Ovo mi je nadraži deo, onaj koji se nalazio iznad pisaćeg stola. Ostale sam dao Bedapu. Nisam hteo da ih ostavim onoj staroj... kako li se zvaše... zavidljivici, niže niz hodnik."
     "Oh, Bunub! Godinama mi nije pala na pamet!" Takver se grohotom nasmeja. Upiljila se u mobile kao da ih se plaši.
     Sadik ih je netremice posmatrala dok su se bešumno okretali u potrazi za ravnotežnim položajem. "Volela bih", reče ona konačno, brižljivo, "da mogu da ih podelim jedne noći iznad kreveta u kome spavam u spavaonici."
     "Napraviću ti ih, mila dušo. Za svaku noć."
     "Stvarno ih možeš napraviti, Takver?"
     "Pa, nekada sam mogla. Mislim da ću ponovo umeti." Takverine oči ispuniše se suzama. Ševek je obgrli. I dalje su oboje bili razdražljivi, prenapeti. Sadik ih za trenutak osmotri zagrljene svojim mirnim, pomnim pogledom, a zatim ga ponovo upravi ka Zauzimanjima nenastanjenog prostora.
     Kada bi ostali sami, uveče, Sadik je često bila predmet njihovog razgovora. Takver je donekle bila odveć zaokupljena detetom, zbog nedostatka drugih prisnosti, i njen strogi zdravi razum zatamnjivale su materinske ambicije i brižnosti. No, to nije bilo njeno prirodno svojstvo; ni takmaštvo ni uzimanje u zaštitu nisu predstavljali snaže pobude u životu Anarešana. Bilo joj je milo što sada može, zahvaljujući Ševekovom prisustvu, da razgovara o svojim brigama i da ih se na taj način oslobodi. Tokom prvih noći pričala je uglavnom ona, a on je slušao kao što bi slušao muziku ili vodu koja teče, uopšte ne pokušavajući da nešto uzvrati. U stvari, već četiri godine nije mnogo govorio; izgubio je naviku da razgovara. Ona ga je oslobodila tog ćutanja, kao što je, uostalom, uvek činila. Kasnije, on je bio taj koji je poglavito pričao, iako je uvek zavisio od njenih reakcija.
     "Sećaš li se Tirina?" upita je on jedne noći. Bilo je hladno; stigla je zima, a soba, koja se nalazila najdalje od ložionika obitavališa, nikada se nije stvarno zagrevala, čak i kada bi regulator bio postavljen na najjače. Uzeli su posteljinu sa oba uzvišenja i ležali su priljubljeni na uzvišenju bližem grejaču. Ševek je nosio jednu veoma staru, često pranu košulju da bi mu na grudima bilo toplo, budući da je voleo da sedi u postelji. Takver, koja nije imala ništa na sebi, ležala je do ušiju ispod pokrivača. "Šta je bilo sa narandžastim ćebetom?" upita ona.
     "Kakav posednik! Ostavio sam ga."
     "Onoj zavidljivici? Baš tužno. Nisam je posednica. Samo sam sentimentalna. Bilo je to prvo ćebe pod kojim smo spavali."
     "Ne, nije. Mora da smo koristili neko ćebe gore na Ne Teri."
     "Ako i jesmo, ne sećam se." Takver se nasmeja. "O kome si me ono pitao?"
     "O Tirinu."
     "Ne sećam ga se."
     "Iz Severozalaznog oblasnog instituta. Crnomanjast momak, prćastog nosa..."
     "Oh, Tirin! Svakako. Mislila sam na Abenaj."
     "Video si Tirina? Kako je on?"
     Ševek ništa nije odgovorio neko vreme, prateći jednim prstom liniju nabora ćebeta. "Sećaš se šta nam je Bedap rekao o njemu?"
     "Da je neprekidno bio premeštan na klegiče, stalno se seljakao i na kraju završio na ostrvu Segvina, zar ne? I da mu je Dap izgubio svaki trag."
     "Jesi li videla onu njegovu dramu, onu koja ga je i uvalila u nevolje?"
     "Na Letnjoj svetkovini, pošto si ti otišao? Oh, da. Ne sećam je se, bilo je tako davno. Izgledala mi je luckasta. Duhovita... Tirin je bio duhovit. Ali luckast. Govorilo se o nekom Urašaninu, tako je. Taj Urašanin se sakrije u hidrofonski tank na teretnjaku za mesec, diše kroz slamku i jede korenje biljaka. Kazala sam ti da je luckasta! I tako se prokrijumčari na Anares. Zatim krene unaokolo, pokušavajući da kupuje stvari po skladištima, kao i da ih prodaje ljudima; istovremeno sakuplja zlatno grumenje; na kraju ga ima toliko da više ne može da se kreće. I tako, mora da ostane tamo gde se zatekao; tu sagradi palatu i proglasi se vlasnikom Anaresa. A bio je i onaj strašno smešan prizor kada on i jedna žena hoće da imaju odnos; ona je širom otvorena i spremna, ali on ne može ništa da uradi ako joj najpre ne da svoje zlatno grumenje, ako joj ne plati. Ali ona to ne želi. Baš je bilo smešno: žena leži na leđima i maše nogama, on se baca na nju, ali odmah skače kao oparen i kače: 'Ne smem! To nije moralno! Nije valjan posao!' Siroti Tirin! Bio je tako smešan, tako pun života."
     "On je igrao Urašanina?"
     "Da. Bio je čudesan."
     "Prikazao mi je komad. Više puta."
     "Gde si ga sreo? U Velikoj Dolini?"
     "Ne, ranije, u Laktu. Radio je kao domar u industrijskom postrojenju."
     "Je li sam izabrao to mesto?"
     "Mislim da Tirin više uopšte nije bio u stanju da bira... Bedap je oduvek smatrao da je on bio prisiljen da ode na Segvinu, da je pretnjama nagnan da zatraži terapiju. Ne znam. Kada sam ga video, nekoliko godina posle terapije, bio je uništena ličnost."
     "Misliš da su mu uradili nešto na Segvini...?"
     "Ne znam; verujem da u azilu pokušavaju da pruže sklonište, utočište. Sudeći po njihovim sindikalnim izdanjima, u najmanju ruku postupaju čovekoljubivo. Sumnjam u to da su oni nagnali Tirina preko ruba."
     "Ali šta ga je, onda, slomilo? Samo to što nije našao mesto koje je želeo?"
     "Drama ga je slomila."
     "Drama? Buka koju su one matore ukropine podigle oko nje? Oh, ali slušaj, da bi čovek poludeo od takvih moralizatorskih pridika mora već pre toga da bude lud. Sve što je trebalo da uradi bilo je da ih prenebregava!"
     "Tir je već bio lud. Prema merilima našeg društva."
     "Kako to?"
     "Pa, mislim da je Tirin rođeni umetnik. Ne običan majstor, već stvaralac. Izumitelj-uništavač, čovek koji mora da sve okrene naglavce i posuvrati. Satiričar koji veliča kroz pomamu."
     "Je li mu drama bila tako dobra?" upita Takver naivno, izmilevši inč ili dva ispod ćebadi i zagledavši se u Ševekov profil."
     "Ne, mislim da nije. Mora da je delovala smešno na pozornici. Bilo mu je, uostalom, samo dvadeset godina kada ju je napisao. Nije prestajao posle toga da radi na njoj. Nije više napisao ništa drugo."
     "Pisao je stalno tu istu dramu?"
     "Pisao je stalno tu istu dramu."
     "Uf", reče Takver uz sažaljenje i odbojnost.
     "Svakih nekoliko dekada dolazio bi do mene i pokazivao mi je. Ja bih je čitao ili se pretvarao da je čitam, a onda bih pokušavao da razgovaram sa njim o komadu. Očajnički je želeo da razgovara o tome, ali nije mogao. Bio je odveć prestrašen."
     "Čega se plašio? Ne razumem."
     "Mene. Svakoga. Društvenog organizma, ljudske rase, bratstva koje ga je odbacilo. Kada se čovek oseti sam u odnosu na ostale, i te kako može da bude prestrašen."
     "Hoćeš da kažeš da je on zaključio da su svi protiv njega samo zato što su neki ljudi nazvali njegovu dramu nemoralnom i kazali da bi mu trebalo uskratiti mogućnost da predaje? Pa to je pomalo ludo!"
     "Ali ko je bio na njegovoj strani?"
     "Dap... i svi ostali prijatelji."
     "Ali izgubio ih je. Premešten je."
     "Zašto onda nije odbio premeštaj?"
     "Slušaj, Takver. I ja sam pomislio to isto. Uvek to kažem. Ti si to rekla: trebalo je da odbiješ da odeš u Rolni. Sam sam to kazao istog časa kada sam stigao u Lakat: slobodan sam čovek, nisam morao da dođem ovde!... Uvek to pomislimo i kažemo, ali nikada ne uradimo. Zadržimo inicijativu duboko zapretanu u vlastitom umu, kao kakvu sobu u koju možemo ući i reći: 'Ja ne moram ništa da uradim, mogu sam da odaberem, ja sam slobodan.' A onda iziđemo iz te male sobe u umu i odlazimo tamo gde nas šalje UPR i ostajemo sve dok ne dobijemo nov premeštaj."
     "Oh, Ševe, nije tako. Jedino za vreme suše. Pre toga nije bilo ni upola toliko premeštanja. Ljudi su naprosto obavljali poslove tamo gde su to želeli, pridruživali se nekom sindikatu ili osnivali novi, a zatim se prijavljivali u Odrad. Odrad je razmeštao poglavito one koji su želeli da budu raspoređivani na nekvalifikovane poslove. Sada će ponovo biti kao ranije."
     "Ne znam. Trebalo bi, razume se. Ali čak i pre gladi stvari nisu više išle u tom smeru, već u suprotnom. Bedap je bio u pravu: svako vanredno stanje, čak svako veće sazivanje radne snage, po pravilu dovodi do povećanja birokratske mašinerije unutar UPR-a, kao i do svojevrsne krutosti: tako je bilo, tako jeste i tako mora biti... Stvar je i te kako postojala i pre suše. Pet godina stroge kontrole možda su već trajno okamenili takvo stanje. Nemoj da gledaš tako skeptično. Slušaj, reci mi, za koliko ljudi znaš da su odbili premeštaj, čak i pre gladi?"
     Takver se zamisli. "Ne računajući nučnibe?"
     "Ne, ne. Nučnibi su važni."
     "Dobro, evo. Nekoliko Dapovih prijatelja: onaj fini kompozitor, Salas, i još nekolicina čudaka. Pravi nučnibi često su prolazili kroz Okruglu Dolinu kada sam bila mala. Samo, uvek sam mislila da su varalice. Pričali su tako lepe laži i priče, gatali su, pa je svima bilo milo da ih vide, zadrže i hrane koliko god budu želeli da ostanu. No, nikada ne bi dugo ostali. Ali uvek je bilo ljudi koji bi se samo digli i otišli; najčešće je to bila mladež, koja baš nije volela poljoprivredne poslove, tako da bi jednostavno napustila radno odredište i odlazila. Činilo se to svuda, u svako vreme. Polazili bi u potragu za nečim boljim. Ne možeš, valjda, to nazvati odbijanjem premeštaja!"
     "Zašto da ne?"
     "Na šta ciljaš?" progunđa Takver, povukavši se dublje pod ćebad.
     "Evo na šta. Stidimo se da kažemo da odbijamo premeštaj. Društvena svest stoji nam potpuno iznad pojedinačne svesti, umesto da je sa ovom u ravnoteži. Mi ne sarađujemo, mi se pokoravamo. Bojimo se da nas ne odbace, da nas ne nazovu lenjima, nefunkcionalnima, sebičnjacima. Plašimo se mišljenja naših suseda više nego što poštujemo sopstvenu slobodu izbora. Ne veruješ mi, Tak, ali pokušaj, samo pokušaj da zakoračiš preko linije, bar u mašti, i vidićeš kako ćeš se osećati. Shvatićeš tada šta je Tirin, zašto je ruševina od čoveka i izgubljena duša. On je zločinac! Mi smo stvorili zločin, baš kao i posednici. Izgnali smo jednog čoveka iz kruga našeg odobravanja, a zatim smo ga osudili zbog toga. Načinili smo zakone, zakone uobičajenog ponašanja, podigli zidove svuda oko nas, a nismo u stanju da ih vidimo, zato što su oni deo našeg načina razmišljanja. Tir to nikada nije učinio. Poznajem ga još od kada smo bili desetogodišnjaci. On to nikada nije učinio, nikada nije mogao da podiže zidove. Bio je prirodni buntovnik. Bio je prirodni odonjanin, onaj pravi! Bio je slobodan čovek, a mi ostali, njegova braća, oterali smo ga u ludilo, kažnjavajući ga za njegov prvi slobodan čin."
     "Ne mislim", reče Takver, ututkana u postelji, odbrambeno, "da je Tir bio odveć jaka ličost."
     "Ne, bio je izuzetno osetljiv."
     Usledila je duga tišina.
     "Nije čudo što te proganja pomisao na njega", reče ona najzad. "Njegov komad. Tvoja knjiga."
     "Ali ja sam imao više sreće. Naučnik može da se pretvara da njegovo delo nije on sam, već da je posredi bezlična istina. Umetnik se, međutim, ne može skrivati iza istine. On se, zapravo, nigde ne može sakriti."
     Takver ga je neko vreme posmatrala krajičkom oka, a zatim se okrenu i sede, ogrnuvši se ćebetom. "Brr! Baš je hladno... Pogrešila sam, zar ne, povodom knjige. Što sam dopustila da je Sabul skrati i stavi svoje ime na nju. Izgledalo mi je ispravno. Izgledalo mi je kao pretpostavljanje rada radniku, ponosa taštini, zajednice egu, i sve u tom smislu. Ali stvar uopšte nije bila u tome, zar ne? Posredi je bila kapitulacija. Predaja Sabulovom autokratizmu."
     "Ne znam. Stvar je uglavnom objavljena."
     "Ispravan cilj, pogrešna sredstva! Dugo sam razmišljala o tome u Rolniju, Ševe. Reći ću ti šta nije valjalo. Bila sam u drugom stanju. A trudnice su bez etike. Znaju smo za najprimitivniji vid poriva žrtvovanja. U pakao sa knjigom, ortaštvom i istinom ako ugrožavaju dragoceni fetus! To je nagon za očuvanjem rase, ali može dejstvovati pravo protiv zajednice; biološki je, a ne društveni. Muškarac može biti zahvalan što mu nikada nije izložen. Ali on bi ga bolje shvatio nego što to može jedna žena i umeo bi da ga se čuva. Mislim da je to omogućilo starim arhizmima da koriste žene kao vlasništvo. Zašto su one to dopuštale? Zato što su neprestano bile trudne, zato što su bile posednute, zarobljene!"
     "U redu, možda, ali naše društvo ovde istinska je zajednica gde god uistinu otelotvoruje Odoine zamisli. Žena je bila ta koja je dala Obećanje! A šta ti radiš: prepuštaš se osećanju krivice? Valjaš se u ukropini?" Izraz koji je on upotrebio nije značio 'valjati se u ukropini', budući da na Anaresu nije bilo životinja koje bi to činile; posredi je bila složenica koja je doslovce značila 'neprestano se premazivati debelim nanosom izmetine'. Izražajnost i određenost pravika bile su omogućene zahvaljujući stvaranju živih metafora koje njegovi izumitelji uopšte nisu predvideli.
     "Pa, ne. Bilo je divno imati Sadik! Ali pogrešila sam oko knjige."
     "Oboje smo pogrešili. Uvek smo zajedno grešili. Ne misliš, valjda, da si me ti nagnala da promenim mišljenje?"
     "U tom slučaju mislim da jesam."
     "Ne. Činjenica je da nijedno od nas dvoje nije promenilo mišljenje. Nismo mi bili ti koji su odabrali. Dopustili smo da Sabul odabere za nas. Naš vlastiti, unutarnji Sabul: uobičajenost, moralizatorstvo, strah od društvenog izopštenja, strah od razlikovanja od drugih, strah od slobode! No, nikad više. Ja učim polako, ali učim."
     "Šta ćeš učiniti?" upita Takver; glas joj je zadrhtao od saglasnosti i uzbuđenja.
     "Otići ću u Abenaj sa tobom i osnovaću sindikat, štamparski sindikat. Objaviću Načela, neskraćena. I sve drugo što budemo želeli. Bedapov Nacrt otvorenog obrazovanja u nauci koji UPR nije hteo da pusti u promet. I Tirinovu dramu. Dugujem mu to. Naučio me je šta su tamnice i ko ih podiže. Oni koji podižu zidove sami su svoji sužnji. Ispuniću svoju pravu funkciju u društvenom organizmu. Počeću da rušim zidove."
     "Mogla bi da se podigne silna prašina", reče Takver, obavijena u ćebad. Oslonila se na njega, a on je obgrli oko ramena. "Nadam se da hoće."

     Dugo pošto je Takver zaspala te noći Ševek je ležao budan, držeći šake pod glavom, zureći u tamu, osluškujući tišinu. Razmišljao je o svom dugom putovanju iz Prašine, sećajući se ravni i prikaza pustinje, vozovođe sa ćelavom, smeđom glavom i iskrenim očima, koji je kazao da čovek mora da radi sa vremenom, a ne protiv njega.
     Ševek je naučio nešto o vlastitoj volji tokom ove četiri poslednje godine. U njenoj osujećenosti razabrao je njenu snagu. Nije joj bio ravan nikakav društveni ili etički imeprativ. Nije je mogla prigušiti čak ni glad. Što je manje imao, to je izrazitija bila njegova potreba da bude.
     Shvatio je tu potrebu, govoreći odonjanskim rečnikom, kao svoju 'ćelijsku funkciju', što je predstavljalo analogan izraz za pojedinačnost pojedinca, za posao koji može da uradi najbolje, te tako da ostvari najbolji doprinos društvu. Zdravo društvo bi mu dopustilo da slobodno vrši najkorisniju funkciju, nalazeći u usaglašenju svih takvih funkcija vlastitu prilagodljivost i snagu. Bila je to središnja zamisao Odoine Analogije. Okolnost da odonjansko društvo na Anaresu nije dostiglo taj ideal nije, kako mu se činilo, smanjilo njegovu odgovornost prema tom društvu; baš naprotiv. Pošto je mit države uklonjen, tek su sada postale jasne stvarna uzajamnost i recipročnost društva i pojedinca. Žrtva se mogla zahtevati od pojedinca, ali nikada i kompromis: jer iako je jedno društvo moglo da pruži bezbednost i postojanost, samo je pojedinac, ličnost, imao moć moralnog izbora - moć promene, suštinsku funkciju života. Odonjansko društvo bilo je zamišljeno kao stalna revolucija, a revolucija počinje u umovima koji misle.
     Sve je to Ševek mislio na ovaj način, jer njegova svest bila je u potpunosti odonjanska.
     Postao je stoga sada siguran da je njegova korenita i neograničena volja za stvaranjem bila, govoreći odonjanskim rečnikom, svoje sopstveno opravdanje. Njegovo osećanje prvenstveno odgovornosti prema vlastitom radu nije ga odvojilo od njegovih bližnjih, od njegovog društva, kao što je mislio. Naprotiv, ono ga je potpuno sjedinilo sa njima.
     Takođe je smatrao da čovek koji ima ovo osećanje odgovornosti prema jednoj stvari mora, nužnim načinom, da ga ima i prema svim drugim stvarima. Bilo je pogrešno da sebe vidi samo kao njegovo sredstvo i ništa više, da mu žrtvuje sve ostale obaveze.
     Ta spremnost na žrtvovanje bila je ono što je Takver kazala da je razabrala u sebi dok je bila trudna, a govorila je uz izvestan užas, samoprezir, zato što je i ona bila odonjanin, tako da je i njoj bilo lažno razdvajanje sredstava i ciljeva. Za nju kao i za njega nije bilo cilja. Postojao je proces: proces je bio sve. Možete ići u pravcu koji obećava ili u pogrešnom pravcu, ali pri polasku uopšte ne očekujete da ćete se bilo gde zaustaviti. Sve odgovornosti, sve vezanosti shvaćene na ovaj način postojale su suštinske i trajne.
     Tako je i njegova vezanost za Takver, njihova uzajamna veza, ostala u punoj meri živa tokom četvorogodišnje razdvojenosti. Oni su oboje patili zbog nje, i to silno patili, ali nijedno nije pomislilo da umakne patnji tako što će poreći tu povezanost.
     Jer, konačno, pomisli on sada, ležeći u toplini Takverinog sna, ono za čim su oboje žudeli bila je radost - celovitost bića. Ako umaknete patnji takođe će vam umaći prilika za radost. Zadovoljstvo možete steći, ili zadovoljstva, ali nećete imati ispunjenje. Nećete nikada doznati šta znači vratiti se kući.
     Takver blago uzdahnu u snu, kao da se slaže sa njim, i okrenu se na drugu stranu, sledeći neki tihi san.
     Ispunjenje je, pomisli Ševek, funkcija vremena. Traganje za raznovrsnošću jednog gledaoca, jednog lovca na uzbuđenja, čoveka koji je sklon seksualnom promiskuitetu uvek se okončava na istom mestu. Ono ima kraj. Stiže do kraja i mora da krene iz početka. To nije putovanje i povratak, već zatvoreni krug, zaključana soba, ćelija.
     Izvan zaključane sobe pružaju se prostranstva vremena na kojima duh može, uz sreću i hrabrost, da sazda krhke, provizorne, neverovatne puteve i gradove vernosti: prostranstva na kojima ne obitavaju ljudska bića.
     Tek kada se jedan čin dogodi na tim prostranstvima prošlosti i budućnosti on postaje ljudski čin. Odanost, koja potvrđuje prošlosti i budućnosti, spajajući vreme u celinu, jeste koren ljudske snage; nije nikako dobro završiti bez nje.
     I tako, osvrnuvši se na poslednje četiri godine, Ševek ih je video ne kao straćene već kao deo zdanja koje su on i Takver podizali svojim životima. Kada se radi sa vremenom, a ne protiv njega, pomisli on, onda ono ne može biti straćeno. Računa se čak i bol.

11. URAS

     Rodared, stara prestonica pokrajine Avan, bio je šiljati grad: šuma borova, a povrh vršaka borova jedna eteričnija šuma kula. Ulice su bile tmaste i uske, mahovinaste, često u izmaglici, pod drvećem. Jedino se sa sedam mostova preko reke mogao podići pogled ka vrhovima kula. Neke od njih bile su visoke stotinama stopa, dok su druge predstavljale tek puke izdanke, slične običnim kućama koje su postale oronule. Jedne su bile od kamena, druge od porculana, mozaika, raznobojnih staklenih ploča, bakarnih, kalajnih ili zlatnih oplata, nepojamno urešene, tanane, svetlucave. U tim halucinatornim i očaravajućim ulicama nalazilo se sedište uraškog Veća svetskih vlada još od njegovog osnivanja, pre tri stotine godina. Mnoge ambasade i konzulati pri VSV-u i u A-Iou takođe su bili smešteni u Rodaredu, samo na sat vožnje od Nio Eseije i nacionalnog sedišta vlade.
     Teranska ambasada pri VSV-u nalazila se u Rečnom zamku koji se uzdizao na potezu između autoputa za Nio i reke; imao je samo jednu masivnu, sumornu kulu sa četvrtastim krovom i bočnim prozorskim prorezima sličnim suženim očima. Zidine zamka odolevale su oružju i vremenu već hiljadu četiri stotine godina. Tamna stabla stajala su gusto okupljena sa strane uz autoput, a između njih ležao je pokretni most preko jednog šanca. Most je bio spušten i kapija je stajala otvorena. Šanac, reka, zelana trava, crne zidine, zastava na vrhu kule, sve se to zamućeno svetlucalo kako se sunce probijalo kroz rečnu izmaglicu, a zvona na svim kulama Rodareda počela svoj otegnuti i sumanuto skladni zadatak odzvanjanja sedmog časa.
     Jedan činovnik za veoma modernim prijemnim pultom u zamku bio je sav zaokupljen silnim zevanjem. "Otvaramo, zapravo, tek od osam", reče on šuplje.
     "Želim da vidim ambasadora."
     "Ambasadorka je na doručku. Moraćete da zakažete sastanak." Rekavši to, činovnik obrisa vodnjikave oči i tek tada prvi put jasno ugleda posetioca. Upiljio se, pokrenuo donju vilicu nekoliko puta i promucao: "Ko... ko ste vi? Gde... Šta želite?"
     "Želim da vidim ambasadora."
     "Samo trenutak", uzvrati činovnik najčistijim niotskim naglaskom, i dalje zureći, i maši se za jedan telefon.
     Jedna kola upravo su se zaustavila između kapije pokretnog mosta i ulaza u ambasadu; nekoliko ljudi stalo je da izlazi iz njih, a metalni delovi crnih uniformi svetlucavo su im odražavali sunčev sjaj. Dva druga čoveka upravo su ušla u predvorje iz glavnog dela zdanja, razgovarajući nešto, ljudi neobičnog izgleda, neobično odeveni. Ševek pohita iza prijemnog pulta ka njima, pokušavši da trči. "Pomozite mi!" reče on.
     Oni ga osmotriše, zbunjeni. Jedan ustuknu, podigavši veđe. Drugi pogleda mimo Ševeka prema uniformisanoj skupini koja je upravo ulazila u ambasadu. "Ovamo", reče on pribrano, uze Ševeka za ruku i uvede ga u jednu malu, pobočnu kancelariju; učinio je to u samo dva koraka i jednim gestom, skladno poput kakvog baletana. "Šta se dogodilo? Vi ste iz Nio Eseije?"
     "Želim da vidim ambasadora."
     "Jeste li jedan od štrajkača?"
     "Ševek. Zovem se Ševek. Sa Anaresa."
     Tuđinske oči blesnuše, blistave, pametne, na licu crnom kao ugalj. "Mai-god!" izusti Teranin, a onda, povrativši dah, dodade na iotskom: "Tražite li azil?"
     "Ne znam. Ja..."
     "Pođite sa mnom, doktore Ševek. Odvešću vas negde gde možete da sednete."
     Usledili su hodnici, stepenice, šaka crnog čoveka na njegovoj mišici.
     Neki ljudi pokušaše da mu skinu kaput. Pružio im je otpor, pobojavši se da hoće da mu uzmu beležnicu iz džepa na košulji. Neko reče nešto na stranom jeziku glasom koji nije trpeo prigovore. Neko drugi obrati se njemu: "Sve je u redu. Samo pokušava da ustanovi da li ste ranjeni. Kaput vam je krvav."
     "Drugi čovek", uzvrati Ševek. "Krv drugog čoveka."
     Uspeo je da se pridigne u sedeći položaj, iako mu se u glavi vrtelo. Nalazio se na kauču u nekoj velikoj prostoriji, punoj sunca; kako izgleda, izgubio je svest. Dva muškarca i jedna žena stajali su pokraj njega. On ih pogleda, ne shvatajući ništa.
     "Nalazite se u ambasadi Tere, doktore Ševek. Ovde ste na teranskom tlu. Potpuno ste bezbedni. Možete ostati ovde koliko želite."
     Ženina koža bila je žutosmeđa, poput zemlje koja sadrži železo; nije imala kose osim na temenu i potiljku; nije bila obrijana, već po prirodi takva. Crte lica bile su joj neobične i detinje; imala je mala usta, kratak nos, oči sa dugačkim, punim kapcima, okrugle, pune obraze i oblu bradu.
     "Ovde ste bezbedni", ponovi ona.
     Pokušao je da kaže nešto, ali nije mogao. Jedan od muškaraca blago ga pogurnu u grudi, rekavši: "Lezite, lezite." On ponovo leže, ali prošaputa: "Želim da vidim ambasadora."
     "Ja sam ambasadorka. Zovem se Keng. Drago nam je što ste došli kod nas. Ovde ste bezbedni. Molim vas, odmorite se sada, doktore Ševek, kasnije ćemo razgovarati. Nema razloga za žurbu." Glas joj se odlikovao neobičnim, napevnim svojstvom, ali bio je hrapav, baš kao i Takverin glas.
     "Takver", reče on na vlastitom jeziku. "Ne znam šta da radim."
     Ona reče: "Spavajte", i on zaspa.

     Posle dva dana spavanja i dva dana obedovanja, odeven ponovo u svoju sivu iotsku odeždu, koju su mu oprali i opeglali, odveden je u privatni salon ambasadorke na trećem spratu kule.
     Ambasadorka mu se nije ni naklonila, niti se rukovala sa njim, već je spojila dlanove pred grudima i osmehnula se. "Drago mi je što vam je bolje, doktore Ševek. Ili bi trebalo da te jednostavno oslovljavam sa 'Ševeče', zar ne? Molim te, sedi. Žao mi je što moram da razgovaram sa tobom na iotskom, koji nam je oboma strani jezik. Ne znam tvoj jezik. Čula sam da je izvanredno zanimljiv, jedini racionalno izumljen jezik kojim se služi jedan veliki narod."
     Osećao se krupan, težak, kosmat pokraj ove učtive tuđinke. Seo je na jednu duboku, meku stolicu. Keng takođe sede, ali napravi pri tom grimasu. "Bole me leđa", reče ona, "od sedenja na ovim udobnim stolicama!" I Ševek tog trenutka shvati da njoj nije trideset ili manje godina, kao što je pomislio, već šezdeset ili više; obmanuli su ga njena glatka koža i detinji stas. "Kod kuće", nastavi ona, "uglavnom sedimo na jastucima na podu. Ali ako bih to činila ovde, morala bih još više odozdo da gledam svakoga. Vi, Cetijanci, svi ste tako visoki!... Imamo jedan mali problem. U stvari, nemamo ga mi, već vlada A-Ioa. Tvoji ljudi na Anaresu, oni koji održavaju radio-vezu sa Urasom, znaš, neodložno zahtevaju da razgovaraju sa tobom. Iotska vlada našla se zbog toga u neprilici." Ona se osmehnu; bio je to osmeh koji je izražavao čisto zadovoljstvo. "Ne znaju šta da kažu."
     Bila je spokojna. Bila je spokojna poput kamena što ga spira voda, kamena koji te uspokojava ako razmišljaš o njemu. Ševek se zavali u stolicu i udubi se u pomno razmišljanje pre no što je uzvratio.
     "Zna li iotska vlada da sam ovde?"
     "Pa, ne zvanično. Mi ništa nismo kazali, oni ništa nisu pitali. Ali imamo nekoliko Iota koji rade u ambasadi kao službenici ili sekretari. Jasno je, dakle, da znaju."
     "Je li opasno po vas što sam ovde?"
     "Oh, ne. Naša ambasada je pri Veću svetskih vlada, a ne u naciji A-Io. Imao si potpunko pravo da dođeš ovamo i to će ostatak Veća nagnati A-Io da prizna. A kao što sam ti kazala, ovaj zamak je teransko tle." Ona se ponovo osmehnu; glatko lice nabora joj se u mnoštvo sitnih pregiba, a onda se ponovo ispravi. "Sjajna domišljatost diplomata! Ovaj zamak, udaljen jedanest svetlosnih godina od Zemlje, ova soba u jednoj kuli u Rodaredu, u A-Iou, na planeti Uras, u sistemu sunca Tau Ceti, predstavlja zamaljsko tle."
     "Onda im možete reći da sam ovde."
     "Dobro. To će pojednostaviti stvari. Želela sam tvoj pristanak."
     "Nije bilo... poruka za mene, sa Anaresa?"
     "Ne znam. Nisam pitala. Nisam stvari gledala tvojim očima. Ako si zbog nečega zabrinut, možemo da stupimo u radio-vezu sa Anaresom. Poznata nam je talasna dužina koju su tvoji ljudi tamo koristili, razume se, ali nismo vršili nikakva odašiljanja na njoj zato što nismo bili pozvani. Izgledalo je najbolje ne požurivati stvari. Ali bez poteškoća možemo da ti omogućimo da razgovaraš sa Anaresom."
     "Imate primopredajnik?"
     "Ići ćemo preko našeg broda, hainskog broda koji se nalazi na orbiti oko Urasa. Hain i Tera rade zajedno, znaš. Hainski ambasador zna da si kod nas; on je jedina osoba koja je zvanično obaveštena o tome. Radio ti, dakle, stoji na usluzi."
     On joj se zahvali, uz jednostavnost čoveka koji ne traga za skrivenim pobudama što stoje iza neke ponude. Za trenutak ga je posmatrala pametnim, neposrednim, spokojnim očima. "Slušala sam tvoj govor", reče ona.
     On je pogleda kao sa izvesne razdaljine. "Govor?"
     "Kada si istupio na velikim demonstracijama na trgu Kapitol. Pre nedelju dana. Stalno slušamo tajni radio, emisije socijalističkih radnika i libertarijanaca. Razume se, oni su vršili prenos demonstracija. Čula sam tvoj govor. Veoma me je dirnuo. Potom je usledila buka, neobična buka, a onda se moglo razabrati kako masa počinje da viče. Nije bilo objašnjenja o tome u čemu je stvar. Usledili su krici. Prenos je najednom prekinut. Bilo je užasno, užasno to slušati. A ti si bio tamo. Kako si pobegao odande? Kako si uspeo da iziđeš iz grada. Stari grad je još odsečen; u Niou se nalaze tri pešadijska puka; svakoga dana biva privedeno na desetine i stotine štrajkača i sumnjivih. Kako ti je uspelo da dođeš ovamo?"
     On se slabašno osmehnu. "Taksijem."
     "Kroz sve provere? I u onom okrvavljenom kaputu? A uz to i svi znaju kako izgledaš."
     "Bio sam ispod stražnjeg sedišta. Taksi je bio rekviriran; tako se kaže, zar ne? Bio je to rizik kome su neki ljudi bili voljni da se izlože radi mene." On spusti pogled na šake koje je držao pripijene u krilu. Sedeo je savršeno mirno i govorio je mirno, ali postojala je unutrašnja napetost, napregnutost, koja mu se mogla videti u očima i boricama oko usta. Razmišljao je nekoliko trenutaka, a onda nastavio na isti, staložen način: "U početku sam imao sreće. Kada sam izišao iz skrovišta, samo pukom srećom nisam odmah uhapšen. Uspeo sam nekako da se probijem u Stari Grad. Posle više nije posredi bila samo sreća. Razmišljali su o tome gde bih mogao da odem, planirali su kako da stignem tamo, izložili su se riziku." On izgovori jednu reč na vlastitom jeziku, a onda je prevede: "Solidarnost..."
     "Veoma je neobično", reče ambasadorka sa Tere. "Ne znam gotovo ništa o tvom svetu, Ševeče. Poznato mi je samo ono što nam Urašani govore, budući da nas tvoji ljudi ne puštaju tamo. Znam, razume se, da je planeta suva i neplodna, kao i kako je kolonija osnovana, da je posredi ogled na polju bezvlasnog komunizma, da opstaje već sto sedamdeset godina. Čitala sam malo Odoine spise, ne mnogo. Smatrala sam da sve to više nije od značaja na Urasu sada, da je daleko, da predstavlja zanimljiv ogled. Ali pogrešila sam, zar ne? Značajno je. Možda je Anares ključ za Uras... Revolucionari u Niou, oni potiču iz iste tradicije. Nisu štrajkovali tek radi boljih nadnica niti su se bunili zbog prisilnog regrutovanja. Oni nisu samo socijalisti, oni su anarhisti; štrajkovali su protiv vlasti. Shvataš, razmere demonstracija, izuzetna uzbuđenost javnosti, panična reakcija vlade, sve se to veoma teško moglo razumeti. Čemu tolika pometnja? Ovdašnja vlada nije despotska. Bogati jesu uistinu bogati, ali siromašni nisu stvarno siromašni. Oni nisu ni porobljeni, niti gladuju. Zašto nisu zadovoljni hlebom i govorima? Zašto su tako preosetljivi?... Sada počinjem da nazirem razlog. Ali i dalje je neobjašnjivo zašto te je vlada A-Ioa ipak dovela ovamo, kada je znala da je ta libertarijanska tradicija i dalje živa, kao i da u industrijskim gradovima vlada nezadovoljstvo. To je bilo kao da su doneli šibicu u barutanu."
     "Trebalo je da ja ostanem podalje od barutane. Planirano je da me drže odvojenog od naroda, da živim među naučnicima i bogatima. Čak i da ne vidim siromašne. Da ne vidim ništa ružno. Trebalo je da me uviju u pamuk, stave u kutiju, kutiju u kartonsku ambalažu, pa onda sve u plastičan omot, kao što se čini sa svime ovde. Tu je trebalo da budem srećan i da obavljam svoj posao, posao koji nisam mogao da obavljam na Anaresu. A kada ga budem obavio, onda je trebalo da im ga dam, kako bi vam oni mogli pretiti time."
     "Da prete nama? Teri, misliš, i Hainu, kao i ostalim međuzvezdanim silama? Čime da nam prete?"
     "Potiranjem prostora."
     Ćutala je nekoliko trenutaka. "Je li to ono čime se baviš?" upita ona svojim blagim, vedrim tonom.
     "Nije. Ja se ne bavim time! Ja pre svega nisam izumitelj, inženjer. Ja sam teoretičar. Ono što oni žele od mene jeste teorija. Teorija Opšteg polja u temporalnoj fizici. Znaš li šta je to?"
     "Ševeče, vaša cetijanska fizika, vaša otmena nauka, potpuno mi je strana. Ja nemam nikakvo obrazovanje iz matematike, fizike i filozofije, iz čega se ona, kako izgleda, sastoji, kao i iz kosmologije i još nekih stvari. Ali znam šta si imao na umu kada si kazao 'teorija Istovremenosti', u smislu u kome znam šta se podrazumeva pod teorijom relativnosti; drugim rečima, znam da je teorija relativnost dovela do nekih velikih praktičnih ishoda; na isti način pretpostavljam da će i tvoja temporalna fizika omogućiti nastanak nove tehnologije."
     On klimnu. "Ono što oni žele", reče on, "jeste trenutni prevoz materije kroz kosmos. Transilijencija. Svemirsko putovanje, razumeš, bez prelaženja kroz prostor i utroška vremena. Do toga će možda jednom doći, ali ne pomoću mojih jednačina, mislim. No, posredstvom mojih jednačina biće kadri da naprave ansibl, ukoliko to budu želeli. Ljudi ne mogu da premošćuju ogromne razdaljine, ali zamisli to mogu."
     "Šta je to ansibl, Ševeče?"
     "Jedna zamisao." On se osmehnu, ne mnogo veselo. "Biće to naprava koja će omogućiti komuniciranje između dve tačke u svemiru bez ikakvog vremenskog razmaka. Napravom se neće odašiljati poruka, razume se; istovremenost je istovetnost. Ali u okviru našeg opažajnog aparata istovremenost će funkcionisati kao odašiljanje, slanje. Tako ćemo postati kadri da je koristimo za opštenje između svetova, bez dugotrajnog čekanja na odlazak poruke i povratak odgovora, što je neizbežno kod elektromagnetnih impulsa. Posredi je uistinu sasvim jednostavna stvar. Kao svojevrstan telefon."
     Keng se nasmeja. "Jednostavnost fizičara! Ja bih, dakle, mogla da uzmem taj... ansibl... i da pomoću njega razgovaram sa svojim sinom u Delhiju? I sa svojom unukom, kojoj je bilo pet godina kada sam krenula i koja je proživela jedanaest godina dok sam putovala od Tere do Urasa brodom što se kretao gotovo brzinom svetlosti. Mogla bih da ustanovim šta se na mom matičnom svetu događa sada, a ne šta se zbivalo pre jedanaest godina. Tako bi se mogle donositi odluke, postizati sporazumi, deliti informacije. Mogla bih da razgovaram sa diplomatama na Čifvoru, ti bi mogao da razgovaraš sa fizičarima na Hainu, ne bi bilo potrebno čitavo pokolenje da zamisli stignu sa sveta na svet... Znaš, Ševeče, mislim da bi ta tvoja jednostavna stvar mogla da promeni živote svih milijardi ljudi na devet Poznatih svetova."
     On klimnu.
     "Ona bi omogućila postojanje Lige svetova. Federacije. Razdvajale su nas godine, decenije koje su prolazile između odlaska i dolaska, između pitanja i odgovora. To je kao da si izumeo ljudski govor! Možemo da razgovaramo... konačno možemo zajedno da razgovaramo."
     "I šta ćete reći?"
     Gorčina u njegovom glasu zbunila je Keng. Ona se zagleda u njega i ne reče ništa.
     On se naže napred u stolici i bolno protrlja čelo. "Slušaj", reče, "moram ti objasniti zbog čega sam došao kod vas, kao i zašto sam došao na ovaj svet. Došao sam po onu zamisao. Te zamisli radi. Da je dokučim, da je saoštim, da je podelim. Na Anaresu smo se, znaš, odvojili od drugih. Ne razgovaramo sa ostalima, sa celim preostalim čovečanstvom. Nisam tamo mogao da završim svoj rad. A i da sam bio u stanju da ga završim, oni ga svejedno nisu želeli, nisu videli nikakve koristi od njega. I tako sam došao ovde. Ovde se nalazilo ono što mi je bilo potrebno: razgovor, deljenje, jedan ogled u svetlosnoj laboratoriji koji je dokazao nešto što uopšte nije trebalo da dokaže, jedna knjiga o teoriji relativnosti sa tuđinskog sveta, podsticaj koji mi je bio neophodan. I tako sam, konačno, završio rad. Još nije napisan, ali imam jednačine i izvođenje, to je gotovo. Ali te zamisli u mojoj glavi nisu jedine koje su mi važne. Moje društvo takođe je jedna zamisao. Zamisao koja je mene sazdala. Zamisao slobode, promene, ljudske solidarnosti, važna zamisao. A iako sam bio veoma glup, ipak sam konačno uvideo da držeći do one prve, do fizike, izneveravam ovu drugu. Dopuštam da posednici kupe istinu od mene."
     "Šta si drugo moga, Ševeče?"
     "Zar ne postoji alternativa prodaji? Zar ne postoji nešto kao dar?"
     "Da..."
     "Zar ne shvataš da želim da vam dam to... kao i Hainu i ostalim svetovima... i zemljama na Urasu? Ali svima vama! Tako da niko tu zamisao ne može upotrebiti, kao što A-Io hoće, da stekne prevlast nad ostalima, da postane bogatiji ili da pobedi u novim ratovima. Tako da ne možete da iskoristite istinu za ličnu korist, već samo za opšte dobro."
     "Na kraju, obično ispadne da istina služi jedino opštem dobru", reče Keng.
     "Na kraju, da, ali ja nisam voljan da čekam do kraja. Imam jedan život i neću ga straćiti na pohlepu, profiterstvo i laž. Neću služiti nijednog gospodara."
     Kengin spokoj sada je postao znatno manje spontan; daleko je više predstavljao stvar napora volje nego na početku razgovora. Snaga Ševekove ličnosti, neopterećene bilo kakvom nelagodnošću ili potrebom za samoodbranom, bila je izuzetna. On ju je poljuljao iz temelja i ona ga je gledala sa samilošću u izvesnim strahopoštovanjem.
     "Kakvo je", upita ona, "kakvo može biti to društvo koje te je sazdalo? Čula sam te kako govoriš o Anaresu, na trgu, i plakala sam slušajući te, ali ti nisam, u stvari, verovala. Ljudi uvek govore tako o svojim domovima, o zavičajima... Ali ti nisi kao drugi ljudi. Razlikuješ se."
     "Razlikuje se zamisao", uzvrati on. "I radi te zamisli sam došao ovamo. Radi Anaresa. Kako su moji ljudi odbijali da pogledaju napolje, pomislio sam da ću moći da nagnam druge da pogledaju prema nama. Pomislio sam da će biti bolje ako prestanemo da se držimo iza zida, ako postanemo društvo među ostalima, svet među drugima, da dajemo i uzimamo. Ali tu sam pogrešio, potpuno sam pogrešio."
     "Zašto? Pa svakako..."
     "Zato što nema ničega, baš ničega na Urasu što bi nama Anarešanima bilo potrebno! Otišli smo odavde praznih šaka, pre sto sedamdeset godina, i bili smo u pravu. Ništa nismo uzeli. Zato što ovde nema ničeg drugog sem država i njihovog oružja, bogatih i njihovih laži, siromašnih i njihove ubogosti. Nema načina da se dela pravično, čista srca, na Urasu. Ne postoji ništa što možeš učiniti, a da se u to ne upletu profit, strah od gubitka i volja za vlašću. Ne možeš reći ni obično 'Dobro jutro', a da ne znaš koji je od vas nadređen drugome, ili da to ne pokušavaš da pokažeš. Ne možeš postupati kao brat prema ostalim ljudima, moraš da manipulišeš njima, da im naređuješ, da im se pokoravaš, ili da ih varaš. Ne možeš dodirnuti nikog drugog, a oni te ipak neće ostaviti na miru. Ne postoji sloboda. To je kutija: Uras je kutija, paket, sa svom onom divnom ambalažom od plavog neba, livada, šuma i velikih gradova. A kad otvoriš kutiju, šta zatičeš unutra? Crni podrum pun prašine i jednog mrtvaca. Mrtvaca čija je šaka razneta zato što ju je pružio prema ostalima. Konačno sam bio u Paklu. Desar je bio u pravu; to je Uras; Pakao je Uras."
     Iako je bio ponesen strašću, govorio je jednostavno, uz svojevrsnu poniznost; ambasadorska sa Tere ponovo ga je osmotrila uz oprezno, ali i blagonaklono čuđenje, kao da nije znala kako da shvati tu jednostavnost.
     "Ovde smo oboje tuđinci, Ševeče", reče ona najzad. "Ja dolazim sa znatno veće razdaljine u prostoru i vremenu. Pa ipak, sve mi se više čini da sam na Urasu znatno manji tuđin od tebe... Reći ću ti kako mi izgleda ovaj svet. Meni, kao i svim ostalim Teranima koji su imali prilike da vide ovu planetu, Uras je napitomiji, najraznovrsniji, najlepši od svih nastanjenih svetova. On se najviše približio našoj predstavi o raju."
     Posmatrala ga je spokojno i duboko; on ništa nije rekao.
     "Znam da je pun zla, pun ljudske nepravde, pohlepe, gluposti, traćenja. Ali je i pun dobra, lepote, životnosti, preduzetništva. Onakav je kakav jedan svet i treba da bude! Živ je, neverovatno živ, živ uprkos svim svojim zalima, sa nadom. Nije li to istina?"
     On klimnu.
     "Da li ćeš sada ti, čovek sa jednog sveta koji ja čak ne mogu ni da zamislim, ti koji moj raj vidiš kao pakao, da li ćeš me upitati kakav mora da je moj svet, onda?"
     Ćutao je, posmatrajući je svetlim, postojanim očima.
     "Moj svet, moja Zemlja, sada je ruševina. Planeta zagađena ljudskom vrstom. Umnožavali smo se, lakomo gutali i međusobno tukli sve dok ništa nije preostalo, a onda smo umrli. Nismo kontrolisali ni apetit ni nasilje; nismo se prilagodili. Uništili smo sami sebe. Ali najpre smo uništili svet. Na mojoj Zemlji nije preostala nijedna šuma. Vazduh je suv, nebo je sivo, uvek je toplo. Nastanjivo je, još je nastanjivo, ali ni izdaleka kao ovaj svet. Ovo je svet za život, svet sklada. Moj svet je nesklad. Vi, odonjani, izabrali ste pustinju; mi Terani, napravili smo pustinju... Opstajemo u njoj, baš kao i vi. Ljudi su izdržljivi! Sada nas ima približno pola milijarde. A nekad nas je bilo devet milijardi. I dalje posvuda možeš videti stare gradove. Kosti i cigle pretvaraju se u prašinu, ali ne i sitni komadi plastike: ni oni se nikada ne prilagođavaju. Zakazli smo kao vrsta, kao društvena vrsta. Sada smo ovde, kao ravni sa drugim ljudskim društvima na drugim svetovima, samo zahvaljujući milosrđu Hainaca. Oni su došli i doneli nam pomoć. Napravili su brodove i dali nam ih kako bismo mogli da se otisnemo sa svog ruševnog sveta. Postupali su blagonaklono prema nama, milosrdno, kao što snažan čovek postupa prema bolesnom. Oni su veoma neobičan soj, ti Hainci; stariji od svih nas; beskrajno velikodušni. Oni su altruisti. Na to ih nagoni osećanje krivice koju mi čak ni ne razumemo, uprkos svim našim zlodelima. Iza svega što čine stoji, mislim, prošlost, njihova beskrajna prošlost. Spasili smo prethodno ono što se moglo spasti i omogućiti izvestan život u ruševinama, na Teri, na jedini mogući način: potpunom centralizacijom. Potpunom kontrolom nad korišćenjem svakog jutra zemlje, svakog komadića metala, svake unce goriva. Potpuno racionisanje, kontrola rađanja, eutanazija, sveopšte regrutovanje radne snage. Potpuno podvrgavanje svakog života zajedničkom cilju opstanka rase. Toliko smo postigli kada su Hainci stigli. Oni su nam doneli... još malo nade. Ne mnogo. Već smo zaboravili na nadu... Stoga i možemo samo da gledamo spolja ovaj blistavi svet, ovo životno društvo, ovaj Uras, ovaj raj. Kadri smo jedino da mu se divimo i možda da mu malo zavidimo. Ne mnogo."
     "A šta bi vam onda Anares značio, Keng, onaj Anares o kome sam ja govorio?"
     "Ništa. Ništa, Ševeče. Pokopali smo svoje izglede za Anares pre mnogo stoleća, pre no što su nam se oni uopšte ukazali."
     Ševek ustade i priđe prozoru, jednom od dugačkih, vodoravnih prozorskih proreza kule. Ispod njega se u zidu nalazila jedna niša u koju bi ušao strelac da osmotri prilike dole i nanišani u napadače kod kapije; ukoliko se ne bi stupilo gore, sa prozora se ne bi moglo videti ništa drugo do osunčano, pomalo zamagljeno nebo. Ševek je stajao ispod prozora i gledao napolje, a svetlost mu je ispunjavala oči.
     "Ti ne shvataš šta je vreme", reče on. "Kažeš da je prošlost iščezla, da budućnost nije stvarna, da nema izgleda, nema nade. Misliš da je Anares budućnost koja se ne može dostići, kao što se ni vaša prošlost ne može promeniti. Postoji, dakle, samo sadašnjost, ovaj Uras, bogata, stvarna, postojana sadašnjost, ovaj trenutak. I misliš da je to nešto što se može posedovati! Pomalo zavidiš na svemu tome. Misliš da je to nešto što bi volela da imaš. Ali sve to nije stvarno, znaš. Nije postojano, nije čvrsto, nije ništa. Stvari se menjaju, menjaju. Ne možeš imati ništa... A najmanje od svega možeš imati sadašnjost, ako sa njom ne prihvatši prošlost i budućnost. Ne samo prošlost nego i budućnost, ne samo budućnost nego i prošlost! Zato što su one stvarne: jedino njihova stvarnost čini sadašnjost stvarnom. Nećete postići, pa čak ni razumeti Uras ako ne prihvatite stvarnost, trajnu stvarnost Anaresa. U pravu si, mi smo ključ. Ali kada si to kazala, nisi stvarno u to verovala. Ti ne veruješ u Anares. Ne veruješ u mene, iako stojim pred tobom, u ovoj sobi, u ovom trenutku... Moj narod bio je u pravu, a ja sam pogrešio u sledećem: mi ne možemo doći kod vas. Vi nam to nećete dopustiti. Vi ne verujete u promenu, u izglede, u evoluciju. Vi biste nas pre uništili nego priznali da stvarno postojimo, nego priznali da ima nade! Mi ne možemo doći kod vas. Jedino možemo čekati da vi dođete kod nas."
     Keng je sedela sa zbunjenim, zamišljenim i možda pomalo ošamućenim izrazom.
     "Ne shvatam... ne shvatam", reče konačno. "Ti si poput nekoga iz naše prošlosti, poput starih idealista, vizionara slobode; pa ipak, ja te ne razumem, kao da pokušavaš da mi govoriš o budućim stvarima; no, kao što i sam kažeš, ti si ovde, sada!..." Nije izgubila svoju pronicljivost. Posle nekoliko trenutaka dodade: "Zašto si onda došao k meni, Ševeče?"
     "Oh, da ti dam onu zamisao. Moju teoriju, znaš. Da je poštedim toga da postane vlasništvo Iota, ulaganje ili oružje. Ako si spremna, najjednostavnije bi bilo emitovati preko radija jednačine, dati ih fizičarima širom ovog sveta, kao i Haincima i ostalim svetovima, što je pre moguće. Hočeš li to da uradiš?"
     "I te kako."
     "Sve će stati na svega nekoliko stranica. Dokazi i neke implikacije zahtevaće nešto više vremena, ali to može doći kasnije, a i drugi ljudi mogu da rade na tome ako ja ne budem mogao."
     "Ali šta ćeš da radiš posle toga? Misliš li da se vratiš u Nio? U gradu je sad mirno, kako izgleda; ustanak je, čini se, ugušen, bar za neko vreme; ali bojim se da te iotska vlada smatra ustanikom. Tu je i Tu, razume se..."
     "Ne, ne želim da ostanem ovde. Ja nisam altruista! Ako biste mi pružili pomoć i u tome, ja bih se vratio kući. Možda bi čak i Ioti bili voljni da me pošalju natrag. To bi imalo smisla, čini mi se: učiniti da nestanem, poreći moje postojanje. Razume se, može im se učiniti jednostavnije da to obave tako što će me ubiti ili me doživotno baciti u tamnicu. No, ne želim još da umrem, a još manje želim da umrem ovde, u Paklu. Kuda ti odlazi duša kada umreš u Paklu?" On se nasmeja; ponovo je ovladao punom blagošću ophođenja. "Ali ako biste me poslali kući, mislim da bi im to odgovaralo. Od mrtvih anarhista postaju mučenici, znaš, koji potom žive još stolećima. Ali odsutni bivaju zaboravljeni."
     "Mislila sam da znam šta je to 'smisao za stvarnost'," reče Keng. Osmehnula se, ali to nije bio lak smešak.
     "Kako možeš da znaš, ako ne znaš šta je nada?"
     "Nemoj suditi o nama odveć strogo, Ševeče."
     "Uopšte ne sudim o vama. Samo tražim vašu pomoć, za koju nemam ništa da dam zauzvrat."
     "Ništa? Zar je tvoja teorija ništa?"
     "Stavi je na terazije sa slobodom samo jednog ljudskog duha", reče on, okrenuvši se ka njoj, "i šta će pretegnuti. Možeš li reći? Ja ne mogu."

12. ANARES

     "Želim da vas obavestim o jednom projektu sindikata incijative", reče Bedap. "Poznato vam je da održavamo radio-vezu sa Urasom oko dvadeset dekada..."
     "Protivno preporuci ovog veća, federativa Odbrane i većini glasova sa spiska."
     "Da", uzvrati Bedap, osmotrivši govornika od glave do pete, ali ne protiveći se zbog upadice. Na sastanicima u UPR-u nisu važila pravila parlamentarnog postupak. Upadice su ponekad bile duže od istupanja. U poređenju sa nekom umešno vođenom operativnom konferencijom ovakva rasprava bila je ravna komadu sirovog mesa spram dijagrama elektronskih kola. Sirovo meso, međutim, funkcioniše bolje od dijagrama elektronskih kola na svom prirodnom mestu - u telu žive životinje.
     Bedap je poznavao sve svoje stare protivnike iz veća za uvoz-izvoz; dolazio je i nadmudrivao se sa njima već tri godine. no, čovek koji ga je prekinuo bio je novajlija, mladić, verovatno odskora žrebom postavljen na spisak UPR-a. Bedap ga osmotri blagonaklono, pa nastavi: "Ne počinjimo ponovo stare rasprave, ako se slažete. Evo jedne nove. Primili smo zanimljivu poruku od jedne grupe sa Urasa. Prispela je na talasnoj dužini na kojoj nam Ioti odašilju, ali ne u određeno vreme za prijem, a i signal je bio slab. Kako izgleda, upućena je iz jedne zemlje koja se zove Benbili, a ne iz A-Ioa. Grupa je sebe nazvala 'odonjansko društvo'. Čini se da su posredi odonjani iz razdoblja posle Naseljavanja, koji nekako uspevaju da opstanu zahvaljujući rupama u zakonu i slabostima vlasti na Urasu. Njihova poruka upućena je 'braći na Anaresu'. Možete je pročitati u biltenu sindikata, zanimljiva je. Pitaju da li bi im bilo dopušeno da pošalju ljude ovamo."
     "Da pošalju ljude ovamo? Da Urašani dođu ovde? Uhode?"
     "Ne, kao naseljivači."
     "Hoće da se ponovo otvori Naseljavanje, je li to posredi, Bedape?"
     "Kažu da ih progoni njihova vlada i nadaju se..."
     "Da se ponovo otvori Naseljavanje! Tamo nekim profiterima koji sebe nazivaju odonjani?"
     Iscrpno izvestiti o jednoj anareškoj poslovodnoj raspravi bilo je teško; tekla je veoma brzo, često je više ljudi govorilo istovremeno, niko nije istupao dugo, bilo je mnogo sarkazma, mnogo toga ostajalo je neizrečeno; ton je bio uzbuđen, često plahovito ličan; stizalo se do nekog kraja, ali ne i do zaključka. Ličilo je na razgovor među braćom ili među mislima u neodlučnom umu.
     "Ako bismo i pustili te tekozvane odonjane da dođu, kako oni misle da stignu ovamo?"
     Upitala je to protivnica od koje je Bedap najvećma zazirao, hladna, pametna žena po imenu Rulag. Ona mu je bila najmudriji neprijatelj tokom svih godina u veću. On pogleda prema Ševeku, koji je prvi put prisustvovao sastanku ovog veća, da bi mu skrenuo pažnju na nju. Neko je kazao Bedapu da je Rulag inženjer i on je odista našao u njoj iženjersku jasnoću i pragmatičnost uma, kao i mehanističku mržnju prema složenosti i nepravilnosti. Protivila se svakom koraku sindikata incijative, osporavajući mu čak i samo pravo da postoji. Argumenti su joj bili valjani i Bedap ju je uvažavao. Ponekad, kada je govorila o snazi Urasa i o opasnostima pogađanja sa jakima sa pozicije slabijeg, on joj je verovao.
     Jer bilo je trenutaka kada se Bedap, privatno, pitao da li su on i Ševek, kada su se sreli u zimu 168. i počeli da razgovaraju o načinima na koje bi jedan osujećeni fizičar mogao da objavi svoje delo i dostavi ga fizičarima na Urasu, pokrenuli jedan nekontrolisani lanac zbivanja. Kada su konačno uspostavili radio-vezu, Urašani su se pokazali znatno spremniji da razgovaraju, da razmenjuju zamisli nego što su oni očekivali; a kada su objavili izveštaje o tim razgovorima, opozicija na Anaresu takođe se pokazala znatno oštrija nego što su očekivali. Ljudi na oba sveta poklanjali su im više pažnje nego što je to bilo prijatno. Kada te neprijatelj oduševljeno prigli, a sunarodnici te ogorčeno odbace, teško je ne zapitati se da li si, zapravo, izdajnik.
     "Pretpostavljam da bi došli na jednom od teretnjaka", uzvrati on. "Kao dobri odonjani, stopirali bi. Ako ih njihova vlada ili Veće svetskih vlada puste. Da li bi ih pustili? Da li bi arhisti učinili uslugu anarhistima? To je ono što bih voleo da ustanovim. Ako pozovemo nekolicinu među njima, šestoro ili osmoro, šta bi se dogodilo na kraju?"
     "Hvale vredna radoznalost", reče Rulag. "Bolje bismo upoznali opasnost, u redu, kada bismo bolje poznavali kako stvari odista stoje na Urasu. Ali opasnost leži u samom činu tog ustanovljenja." Ona ustade, što je značilo da želi da govori duže od rečenice ili dve. Bedap se trže i ponovo pogleda Ševeka koji je sedeo pokraj njega. "Obrati pažnju na ovu", promrmlja on. Ševek ništa nije uzvratio, ali obično se držao uzdržano i stidljivo na sastancima i nikakve koristi od njega nije bilo, osim ako ga nešto ne bi duboko dirnulo, kada se pretvarao u iznenađujuće dobrog govornika. Sedeo je, zureći u svoje šake. Ali dok je Rulag govorila, Bedap je zapazio da ona, iako se obraća njemu, neprekidno promatra Ševeka.
     "Vaš sindikat inicijative", reče ona, naglasivši zamenicu, "nastavio je sa pravljenjem odašiljača, sa odašiljanjem na Uras i prijemom odande, kao i sa objavljivanjem tih razgovora. Učinili ste sve to protivno savetu većine u UPR-u i sve većim protivljenjima iz celog bratstva. Još nisu preduzete nikakve mere da vam se oduzme oprema i da se osujetite u daljem radu, poglavito, smatram, zbog toga što smo se mi, odonjani, odvikli i od same pomisli da bi neko mogao da krene putem štetnim po ostale i da bi mogao da istraje u tome uprkos savetima i protivljenjima. Posredi je redak slučaj. Vi ste prvi koji su se ponašali na način za koji su arhički kritičari oduvek predviđali da je neizbežan u jednom društvu bez zakona: potpuno neodgovorno prema dobrobiti društva. Ne predlažem da se ponovo upuštamo u raspravu o šteti koju ste već počinili: dostavljanju naučnih informacija jednom moćnom neprijatelju, priznanju naše slabosti, što predstavlja svaka vaša emisija za Uras. Ali sada, smatrajući da smo mi već navikli na sve to, predlažete nešto što je daleko rđavije. Kakva je razlika, reći ćete, između razgovora sa nekolicinom Urašana na kratkim talasima i razgovora sa nekolicinom od njih ovde, u Abenaju? U čemu je razlika? U čemu je razlika između zatvorenih vrata i otvorenih vrata? Otvorimo vrata: to je ono što vi kažete, znate, amari. Otvorimo vrata, pustimo Urašane da dođu. Šest ili osam pseudoodonjana narednim teretnjakom. Šest ili osam iotskih profitera na onom posle, da nas malo osmotre i da vide kako se možemo podeliti kao vlasništvo među nacijama Urasa. A sledeći put će doći šest ili osam stotina naoružanih ratnih brodova: puške, vojnici, okupaciona sila. Kraj Anaresa, kraj Obećanja. Naša nada leži, ležala je sto sedamdeset godina, u Uslovima Naseljavanja; nijedan Urašanin ne sme se iskrcati sa broda, osim Naseljivača; ni onda, niti ikada posle. Nema mešanja. Nema kontakta. Odustati od ovog načela sada isto je što i reći tiranima koje smo jednom porazili: 'Ogled je pretrpeo neuspeh, dođite i ponovo nas porobite!'"
     "Uopšte ne", uzvrati Bedap spremno. "Poruka je jasna: 'Ogled je uspeo, sada smo dovoljno jaki da se suočimo sa vama na ravnoj nozi.'"
     Rasprava se nastavila kao i ranije, brza izmena replika. Nije dugo potrajala. Nije se glasalo, kao obično. Gotovo svi prisutni bili su odlučno za to da se ne odstupa od Uslova Naseljavanja, i čim je to postalo jasno Bedap reče: "U redu, smatram da je stvar zaključena. Niko neće doći na Tvrđavi Kuieo ili na Obazrivome. U pogledu dovođenja Urašana na Anares namere sindikata očigledno se moraju saobraziti mišljenju društva kao celine; tražili smo vaš savet i držaćemo ga se. No, postoji i drugi vid istog pitanja. Ševeče?"
     "Da, postavlja se pitanje", reče Ševek, "upućivanja Anarešana na Uras."
     Uslediše uzvici i pitanja. Ševek nije podigao glas, koji je bio tek neznatno jači od mrmljanja sebi u bradu, ali nije ni odustao. "To ne bi naudilo nikome niti ugrozilo bilo koga na Anaresu. Posredi je, kako mi se čini, stvar prava pojedinca; u stvari, stavljanja na probu tih prava. Uslovi Naseljevanja ne protive se tome. Usprotiviti se tome sada značilo bi da UPR uzima vlast, da uskraćuje pravo odonjanskom pojedincu da preduzme nešto što ne može nauditi drugima."
     Rulag se naže napred na stolici. Na usnama joj je igrao osmeh. "Svako može otići sa Anaresa", reče ona. Pogled njenih svetlih očiju skliznu sa Ševeka na Bedapa, pa se vrati. "Može poći kuda mu drago, ako ga povezu posednički teretnjaci. Ne može se vratiti."
     "Ko kaže da ne može?" upita Bedap.
     "Uslovi zatvaranja Naseljavanja. Nikome ko dođe teretnim brodovima neće se dopustiti da kroči izvan granica anareškog kosmodroma."
     "Ali pod tim su se svakako podrazumevali Urašani, a ne Anarešani", reče jedan stari savetnik, Ferdaz, koji je voleo da zamoči u vodu svoje veslo čak i onda kada je time čamac skretao sa pravca koji je on želeo.
     "Čovek koji dolazi sa Urasa je Urašanin", reče Rulag.
     "Birokratizam, birokratizam! Kakvo je to sad nabacivanje rečima?" upita jedna mirna, krupna žena po imenu Trepil.
     "Nabacivanje rečima!" uzviknu novi član, mladić. Imao je naglasak ljudi sa Severoishoda i dubok, snažan glas. "Ako ti se ne dopada nabacivanje rečima, šta kažeš na ovo? Ako ovde ima ljudi koji ne vole Anares, neka idu. Ja ću im pomoći u tome. Otpratiću ih lično do kosmodroma, dobiće još tamo nogom u zadnjicu. Ali ako budu pokušali da se puzavo vrate natrag, nećemo propustiti da im priredimo doček. Mi, pravi odonjani. Ali to neće biti doček sa osmehom i dobrodošlicom. Sasućemo im zube u grlo i nabićemo im jaja u stomak. Razumeš li to? Je li ti dovoljno jasno?"
     "Jasno, ne; glasno da. Glasno kao prdež", uzvrati Bedap. "Jasnoća je funkcija mišljenja. Trebalo je da se malo uputiš u odonizam pre no što istupiš ovde."
     "Vi niste dostojni ni da izgovorite Odoino ime!" povika mladić "Vi ste izdajice, vi i ceo taj vaš sindikat! Ima ljudi širom Anaresa koji motre na vas. Mislite da ne znamo da je Ševek pozvan da ode na Uras, kako bi prodao anarešku nauku profiterima? Mislite da ne znamo da biste svi vi cmizdravci voleli da odete tamo, gde biste živeli bogati i pustili da vas posednici tapšu po leđima? Samo pođite! Tako ćemo vas se rešiti! Ali ako pokušate da se vratite, suočićete se sa pravdom!"
     Stajao je nagnut preko stola, izdirući se Bedapu u lice. Bedap podiže pogled prema njemu i reče: "Ne misliš ti na pravdu, već na kaznu. Smatraš li da je to isto?"
     "On misli na nasilje", reče Rulag. "A ako dođe do nasilja, vi ćete biti ti koji su ga izazvali. Vi i vaš sindikat. A i zaslužitete do."
     Jedan mršav, nizak, sredovečan muškarac pokraj Trepil poče da govori, napre tako prigušeno, glasom promuklim od prašinskog kašlja, da ga je svega nekolicina čula. On je bio posetilac-poslanik iz rudarskog sindikata sa Jugozapada i od njega se nije očekivalo da govori o ovoj stvari. "...šta ljudi zaslužuju", kazao je on. "Jer svako od nas zaslužuje sve, svaku raskoš nagomilanu u grobnicama mrtvih kraljeva, ali i ne zaslužuje ništa, ni zalogaj hleba u jeku gladovanja. Zar nismo jeli dok su drugi gladovali. Da li ćete nas kazniti zbog toga? Da li ćete nas nagraditi zbog iskazane vrline što smo gladovali dok su drugi jeli? Niko ne zaslužuje kaznu, niko ne zaslužuje nagradu. Oslobodite um od pomisli na zavređivanje, od pomisli na zasluživanje i postaćete kadri da mislite." Bile su to, razume se, Odoine reči iz Zatvorskih pisama, ali sada, izgovorene slabašnim, promuklim glasom, izazivale su neobičan utisak, kao da ih je sam čovek izricao, kao da su poticale pravo iz njegovog srca, lagano, teško, poput vode što izvire lagano, iz pustinjskog peska.
     Rulag je pomno slušala, uspravne glave, napregnutog lica kao u nekoga ko potiskuje bol. Sa druge strane stola, naspram nje, sedeo je Ševek pognute glave. Reči su ostavile tišinu za sobom i u toj tišini on podiže pogled i progovori.
     "Vidite", reče on, "ono što pokušavamo jeste da se podsetimo na to da smo došli na Anares ne radi bezbednosti već radi slobode. Ako svi moramo da se složimo, svi skupa da radimo, onda nismo ništa bolji od kakve mašine. Ako neki pojedinac ne može da radi solidarno sa svojim bližnjima, njegova je dužnost tada da radi sam. Njegova dužnost i njegovo pravo. Mi smo odricali ljudima to pravo. Govorili smo, sve češće i češće, moraš raditi sa drugima, moraš prihvatiti vladavinu većine. Ali svaka vladavina je tiranija. Dužnost pojedinca jeste da ne prihvati nikakvu tiraniju, da bude začetnik vlastitih činova, da bude odgovoran. Jedino ako tako bude postupao, društvo će živeti, menjati se, prilagođavati se i opstati. Mi nismo podanici države koja se temelji na zakonima, već članovi društva koje se temelji na revoluciji. Revolucija je naša obaveza: naša nada evolucije. 'Revolucija je u duhu pojedinca, ili nije nigde. Ona je za sve, ili nije ništa. Ako joj se ikada može sagledati kraj, onda neće nikada uistinu početi.' Ne možemo se zaustaviti ovde. Moramo nastaviti dalje. Moramo prihvatiti rizike."
     Rulag uzvrati, podjednako mirno kao i on, ali veoma hladno: "Nemaš prava da nas sve izlažeš riziku na čije te preduzimanje nagone privatne pobude."
     "Niko ko neće da ide toliko daleko koliko sam ja spreman da idem nema nikakva prava da me sprečava da pođem", uzvrati Ševek. Pogledi im se sretoše za sekundu, a onda ih oboje oboriše.
     "Sa rizicima putovanja na Uras suočava se jedino osoba koja kreće na put", reče Bedap. "Time se ne menja ništa u Uslovima Naseljevanja, kao ni u našem odnosu prema Urasu, osim, možda, u moralnom pogledu, ali u našu prednost. Ali mislim da nismo spremni, niko od nas, da donese odluku o tome. Povlačim stvar za sada, ako se slažete sa tim."
     Složili su se i Ševek je napustio sastanak.
     "Moram do Insitituta", reče Ševek kada su izišli iz zgrade UPR-a. "Sabul mi je poslao jedan odsečak nokta sa nožnog prsta, prvi put posle mnogo godina. Šta li ima na umu, pitam se?"
     "A šta li je na umu one žene, Rulag, pitam se! Ona ima nešto lično protiv tebe. Pretpostavljam da je u pitanju zavist. Nećemo vas više sučeliti preko stola, jer tako ništa nećemo postići. Većina vlada i ko je jači taj je u pravu! Da li ćemo uspeti da im saopštimo našu poruku, Ševe? Ili ćemo samo jačati protivljenje?"
     "Možda stvarno treba da pošaljemo nekoga na Uras i time, samim činom, dokažemo naše pravo na to, ako već rečima ne možemo."
     "Možda. Samo pod uslovom da to nisam ja! Sav ću se zapenušati od odbrane našeg prava da odemo sa Anaresa, ali ako bih ja to morao da učinim, prokletstvo, radije bih sebi presekao grkljan."
     Ševek se nasmeja. "Moram sada da pođem. Biću kod kuće za oko jedan sat. Dođi da zajedno večeramo."
     "Čekaću te u sobi."
     Ševek se udalji niz ulicu krupnim korakom; Bedap je stajao oklevajući ispred zgrade UPR-a. Bila je sredina popodneva jednog vetrovitog, sunčanog, prohladnog, proletnjeg dana. Ulice Abenaja izgledale su sjajne, kao isprane, žive od svetlosti i ljudi. Bedap se osećao istovremeno uzbuđeno i snuždeno. Sve, računajući tu i njegova osećanja, bilo je puno obećanja, ali i nezadovoljavajuće. Otišao je do obitavališta u bloku Pekeš, gde su Ševek i Takver sada živeli, i zatekao kod kuće, kao što se i nadao, Takver sa bebom.
     Takver je dva puta pobacila, a onda se rodila Pilun, kasno i pomalo neočekivano, ali veoma dobrodošlo. Bila je sitna kao novorođenče, a i sada, sa nepune dve godine, i dalje je izgledala sitno, sa tankim nožicama i ručicama. Kada bi je Bedap držao, dodir tih ručica, tako krhkih da ih je on mogao slomiti samo kratkim pokretom šake, uvek ga je neodređeno plašio i odbijao. Veoma je voleo Pilun, čije su ga oblačnosive oči očaravale, a osvajalo njeno potpuno poverenje, ali kad god bi je dodirnuo, svesno bi pojmio, kao nikada ranije, privlačnost okrutnosti, razlog što snažni muče slabe. I upravo stoga - iako on nije mogao reći zašto 'stoga' - takođe je shvatao nešto što za njega nikada ranije nije imalo mnogo smisla, niti ga je uopšte zanimalo: roditeljska osećanja. Ispunjavalo ga je sasvim izuzetno zadovoljstvo kada bi ga Pilun oslovila sa tade.
     Sedeo je na krevetskom uzvišenju ispod prozora. Bila je to prostrana soba sa dva uzvišenja. Pod je bio zastrt prostirkom; nije bilo drugog nameštaja, stolica i stolova, već samo jedan mali, pokretni zastor koji je ograđivao prostor za igru ili zaklanjao Pilunin krevet. Takver se nalazila kraj dugačke, široke ladice drugog uzvišenja i sređivala je gomilu hartije koja se tamo nalazila. "Pridrži Pilun, dragi Dape!" reče ona uz svoj široki osmeh, kada je beba stala da puzi prema njoj. "Bar se deset puta zavukla u ove papire, kad god bih ih sredila. Zadržaću se samo minut ovde... deset minuta."
     "Ne žuri. Ne želim da razgovaramo. Hoću samo da sedim ovde. Dođi, Pilun. Hodaj... tako... dobra devojčica! Hodi do tadea Dapa. E, sad te imam!"
     Pilun mu je zadovoljno sela na kolena i stala da proučava šaku. Bedap se stideo nokata, koje, doduše, više nije grizao, ali koji su ostali izobličeni od griženja, i u prvi mah je stegao šaku kako bi ih prikrio; a onda se postideo tog stida i ponovo otvorio šaku. Pilun ju je potapšala.
     "Lepa vam je ova soba", reče on. "Sa severnom svetlošću. Ovde je uvek tiho."
     "Jeste. Ššš, brojim."
     Posle izvesnog vremena ona odloži papire i zatvori ladicu. "Tako! Izvini, kazala sam Ševu da ću mu uraditi prelom članka. Jesi li za jedno piće?"
     Racionisanje je i dalje bilo na snazi kod mnogih vrsta hrane, premda znatno manje strogo nego tokom pet prethodnih godina. Voćnjaci na Severoishodu bili su manje izloženi suši i brže su se oporavili nego područja sa žitaricama, tako da su poslednje godine sušeno voće i voćni sokovi skinuti sa spiska ograničenja. Takver je držala jednu bocu u senovitom prozoru. Nalila je oboma po šolju; bile su to prilično grube zemljane posude koje je Sadik napravila u školi. Sela je naspram Bedapa i pogledala ga, osmehujući se. "Dakle, kako je u UPR-u?"
     "Kao i uvek. Kako je u laboratoriji za ribe?"
     Takver pogleda u šolju, pomerivši je tako da se sa površine tačnosti odražava svetlost. "Ne znam. Razmišljam o tome da ih napustim."
     "Zašto, Takver?"
     "Bolje da to sama učinim, nego da mi oni kažu. Nevolja je u tome što volim taj posao i što sam mu prilično vična. A to je jedini te vrste u Abenaju. Ali ne možeš biti član istraživačkog tima koji je odlučio da mu ne budeš član."
     "Prave ti neprilike, je li?"
     "Neprestano", uzvrati ona i pogleda brzo i nesvesno prema vratima, kao da želi da se uveri da tamo ne stoji Ševek i da ih ne sluša. "Neki su neverovatni. Uostalom, znaš. Nema svrhe pričati o tome."
     "Ne, zato mi je i drago što sam te zatekao samu. Ne znam, zapravo. Ja, Šev, Skovan, Gezah i ostali koji provodimo najveći deo vremena u štampariji ili u radio-tornju nemamo zvanična radna odredišta, pa tako i ne viđamo mnogo ljudi izvan sindikata inicijative. Često sam, doduše, u UPR-u, ali to je posebna situacija, tamo očekujem pritivljenje jer ga sam izaziva. Šta je to sa čime se ti suočavaš?"
     "Sa mržnjom", uzvrati Takver svojim tmastim, mekim glasom. "Pravom mržnjom. Upravnik mog projekta više uopšte ne želi da razgovara sa mnom. No, to i nije neka šteta. On je i tako ništarija. Ali zato mi neki od ostalih govore šta misle. Ima jedna žena, ne u laboratorijama za ribe, već ovde, u obitavalištu. Član sam sanitarnog odbora bloka i morala sam nedavno da odem do nje da se dogovorim oko nečega. Ali uopšte mi nije dala da dođem do reči. 'Ne pokušavaj da uđeš u ovu sobu! Znam ja dobro vas, proklete izdajnike, vas intelektualce, vas sebičnjake...', i tako dalje, i tako dalje, a onda mi je zalupila vrata. Bilo je goteskno." Takver se nasmeja, nimalo veselo. Videvši je kako s smeje, Pilun se osmehnu, sedeći šćućurena na pregibu Bedapove ruke, a onda zevnu. "Ali, znaš, bilo je i zastrašujuće. Ja sam kukavica, Dape. Ne volim nasilje. Ne volim čak ni protivstavljanje."
     "Svakako. Jedina bezbednost koju imamo jeste odobravanje koje dobijamo od naših suseda. Jedan arhista može da prekrši zakon i da se nada da će umaći nekažnjen, ali ti ne možeš 'prekršiti' običaj; to je okvir tvog života sa drugim ljudima. Mi tek sada počinjemo da osećamo šta znači biti revolucionar, kao što je to Ševek rekao danas na sastanku. A stvar nije nimalo prijatna."
     "Neki ljudi ipak shvataju", reče Takver odlučno i optimistički. "Jedna žena u omnibusu juče, ne znam gde sam je ranije srela, možda ponekad na radu desetog dana, kazala mi je: 'Mora da je predivno živeti sa jednim velikim naučnikom, zacelo je veoma zanimljivo!' A ja sam joj kazala: 'Da, bar uvek ima nečega o čemu se može pričati'... Pilun, nemoj da spavaš, malecka! Ševek će se uskoro vratiti i ići ćemo u trpezariju. Ljuljaj je malo, Dape. U svakom slučaju, vidiš, ona je znala ko je Šev, ali nije pokazala ni mržnju ni neodobravanje; bila je veoma fina."
     "Ljudi znaju ko je on", reče Bedap. "To je smešno, jer oni ne mogu razumeti njegovu knjigu ništa bolje od mene. On smatra da je za to kadra tek koja stotina. Oni studenti u podeočnim Institutima koji su pokušali da upriliče kurseve iz Istovremenosti. Ja, lično, držim da se može govoriti o nekoliko desetina ljudi. Pa ipak, zna se za njega, ljudi imaju utisak da se njime treba ponositi. Sindikat je bar to postigao, ako ništa drugo. Štampali smo Ševove knjige. Možda je to jedina pametna stvar koju smo učinili."
     "De, de! Mora da je danas u UPR-u sastanak tekao loše."
     "Jeste. Voleo bih da te malo razvedrim, Takver, ali ne mogu. Sindikat poseže sasvim blizu temeljne društvene spone, straha od stranaca. Jedan mlađi tip danas je otvoreno pretio nasilnim protivmerama. Tako nešto je, razume se, sasvim bedno, ali on će naći i druge koji će na to biti spremni. A i ona Rulag, prokletstvo, baš je strašan protivnik!"
     "Znaš li ko je ona, Dape?"
     "Ko je ona?"
     "Šev ti nikada nije kazao? Da, on ne govori o njoj. To mu je majka."
     "Ševova majka?"
     Takver klimnu. "Napustila ga je kada su mu bile dve godine. Otac je ostao sa njim. Ništa neobično, razume se. Osim što je delovalo na Ševova osećanja. Oseća da je izgubio nešto suštinsko, i on i njegov otac. Ne izvodi iz toga opšte načelo, da roditelji trba da ostanu uvek sa decom ili nešto slično. Ali značaj koji za njega ima odanost seže sve do toga, mislim."
     "Ono što jeste neobično", reče Bedap energično, smetnuvši s uma Pilun, koja mu je zaspala u krilu, "upadljivo neobično jesu njena osećanja prema njemu! Čovek bi rekao da ga je jedva dočekala da dođe danas na sastanak veća za uvoz-izvoz. Zna da je ona duša grupe i mrzi nas sve zbog njega. Zašto? Krivica? Je li odonjansko društvo postalo tako trulo da nas na delanje pobuđuje krivica?... Znaš, posle ovoga što si mi kazala, pa oni i liče jedno na drugo. Jedino što je kod nje sve nekako očvrslo, poput kamena... poput smrti."
     Vrata su se otvorila dok je on govorio. Unutra uđoše Ševek i Sadik. Sadik je imala deset godina; bila je visoka za svoj uzrast i mršava, sva u dugačkim nogama, tanana i krhka, sa oblakom tamne kose. Iza nje je ušao Ševek; osmotrivši ga u neobičnoj, novoj svetlosti njegovog srodstva sa Rulag, Bedap ga je video kao što čovek ponekad vidi nekog veoma starog prijatelja, uz živost koju tvori svekolika prošlost: blistavo, ćutljivo lice, puno života, ali i usukano, usukano do kostiju. Bilo je to sasvim osobeno lice, ali mu crte ipak nisu bile kao Rulagine, već kao kod mnogih drugih Anarešana, kod ljudi odabranih s obzirom na viziju slobode i prilagođenih jednom jalovom svetu, svetu udaljenosti, tišina, pustoši.
     U sobi je, međutim, zavladala prisnost, uskomešanost, bližnjost: pozdravi, smeh. Pilun je stala da kruži okolo, što je nije mnogo oduševilo, da bi je svi zagrlili, a zatim je u krug krenula i boca da bi se iz nje sipalo, pa su usledila pitanja, razgovori. U početku se Sadik našla u središtu, zato što je ona bila najređe prisutan član porodice; potom je red došao na Ševeka. "Šta je hteo stari štrokavko?"
     "Bio si u Institutu?" upita Takver, osmotrivši ga dok je sedao pokraj nje.
     "Samo sam svratio. Sabul mi je ostavio poruku jutros u sindikatu." Ševek ispi voćni sok i spusti šolju, otkrivši neobičan položaj usta: bezizražajan. "Kazao mi je da u federaciji za fiziku ima jedno upražnjeno odredište sa punim radnim vremenom. Samostalno, stalno."
     "Za tebe, misliš? Tamo? U Institutu?"
     On klimnu.
     "Sabul ti je to rekao?"
     "Pokušava da te pridobije", reče Bedap.
     "Da, mislim. Ako ne možeš da ga iskoreniš, pripitomi ga, kako smo mi to govorili na Severozalazu." Ševek se iznenada i spontano nasmeja. "Smešno, zar ne?" reče on.
     "Ne", uzvrati Takver. "Nije smešno. Odvratno je. Kako si uopšte mogao da odeš na razgovor sa njim? Posle svih onih kleveta koje je širio o tebi, kao i laži o tome da su mu Načela ukradena; pošto ti nije kazao za onu nagradu koju su ti Urašani dodelili i pošto je, koliko prošle godine, najpre rasturio, pa onda razaslao na sve strane one studente koji su priredili niz tvojih predavanja, a sve zbog tvog tobožnjeg 'kriptoautoritarijarnog uticaja'... pomisli samo, ti autoritarijaran... to je stvarno bilo gnusno, neoprostivo. Kako si mogao da budeš pristojan sa jednim takvim čovekom?"
     "Nije u pitanju samo Sabul, znaš. On je tek predstavnik ostalih."
     "Znam, ali on očigledno uživa u toj ulozi.Toliko se već dugo ponaša kao nitkov! No, šta si mu kazao?"
     "Taktizirao sam... kako bi ti to kazala", reče Ševek i ponovo se nasmeja. Takver ga opet osmotri, shvativši tog časa da se on nalazi, i pored sve kontrole, u stanju izuzetne napetosti ili uzbuđenja.
     "Nisi ga, dakle, glatko odbio?"
     "Kazao sam mu da sam pre nekoliko godina odlučio da ne prihvatim nikakvo redovno radno odredište sve dok budem u stanju da se bavim teorijskim radom. Na to mi je on rekao da ću, budući da je posredi samostalan položaj, moći da nastavim sa istraživanjima koja sam počeo, a razlog što mi se daje taj položaj bio je, kako je on to sročio, 'da mi se olakša pristup opremi za vršenje opita u Institutu, kao i redovnim kanalima štampanja i rasturanja'. Objavljivanje preko UPR-a, drugim rečima."
     "Pa, to znači da si pobedio", reče Takver, pogledavši ga uz neobičan izraz. "Pobedio si. Objavljivaće ono što pišeš. To je ono što si želeo kada si se vratio ovamo pre pet godina. Zidovi su srušeni."
     "Ima zidova i iza zidova", reče Bedap.
     "Pobedio sam jedino ako prihvatim ponuđeno odredište. Sabul, zapravo, nudi da me... legalizuje. Da me ozvaniči. Kako bi me odvojio od sindikata inicijative. Zar ti nije jasno da je to njegova prava pobuda, Dape?"

     "Svakako", reče Bedap. Lice mu je bilo smrknuto. "Zavadi, pa vladaj."
     "Ali primiti Ševa natrag u Institut i objavljivati preko UPR-a ono što on piše, zar to ne bi značilo posredno odobravanje celog sindikata?"
     "Mnogima bi tako moglo da izgleda", reče Ševek.
     "Ne, neće", reče Bedap. "Postaraće se oni za objašnjenje. Jedna skupina nezadovoljnika zavela je zakratko velikog fizičara. Intelektualci su oduvek bili podložni zastranjivanjima zato što razmišljaju o nebitnim stvarima kao što su vreme, prostor i relativnost, stvarima koje nemaju nikakve veze sa stvarnim životom, tako da lako postaju žrtve obmana opakih izopštenika. Ali dobri odonjani u Institutu blagonaklono su mu ukazali na greške i on se vratio na put društveno-organske istine. I tako bi sindikat inicijative ostao bez svoje jedine uzdanice da bilo kome na Anaresu ili Urasu privuče pažnju."
     "Ne napuštam sindikat, Bedape."
     Bedap podiže glavu i posle jedan minut reče: "Ne. Znam da ga ne napuštaš."
     "U redu. Hajdemo na večeru. Krče mi creva: oslušni, Pilun, čuješ li? Krrrr, krrrr!"
     "Hop!" reče Pilun zapovedničkim tonom. Ševek je uze i uspravi se, podigavši je u jednom zamahu na ramena. Iza njegove i detetove glave jedini mobil koji je visio u ovoj sobi blago zatitra. Bio je to veliki komad načinjen od žica koje su bile spljoštene, tako da su, viđene postrance, sasvim iščezavale, usled čega bi se ovali, u koje su bile uobličene, u razmacima zasvetlucali, nestajući pri tom, kao što su činila, pod izvesnim osvetljenjem, i dva istovetna, bistra, staklena mehura koja su se kretala sa ovalnim žicama po složeno prepletenim, elipsoidnim orbitama, oko zajedničkog središta, nikad se sasvim ne srećući, niti se ikad potpuno razdvajajući. Takver je to nazvala Nastanjivanje vremena.
     Otišli su do pekeške trpezarije i sačekali da se na registracionoj tabli pojavi neko otkazivanje, kako bi mogli povesti Bedapa kao gosta. Prijavljivanjem ovde on bi automatski otkazao večeru u trpezariji gde je obično obedovao, budući da je kompjuter usaglašavao sistem u celom gradu. Bio je to jedan od visokomehanizovanih 'homeostatskih procesa', tako drag ranim Naseljivačima, ali koji se zadržao još jedino u Abenaju. Baš kao i manje složena ustrojstva koja su primenjivana drugde, ni on nije dejstvovao besprekorno; javljale su se nestašice i preteci, zbog čega je bilo osujećenja, ali ne u velikim razmerama. Otkazivanja u pekeškoj trpezariji bila su retka, budući da je posredi bila najbolja kuhinja u Abenaju, sa tradicijom velikih kuvara. Konačno se ipak pojavilo jedno upražnjeno mesto i oni uđoše. Za stolom su im se prudružila dva mlada čoveka koja je Bedap površno poznavao kao Ševekove i Takverine susede u obitavalištu. Niko više nije došao... ili nije želeo da dođe. Šta od toga dvoga? Nije bilo mnogo važno. Bila je to prijatna večera, sa prijatnim razgovorom. Ali Bedapu bi se počesto javljao utisak da se oko njih prostire krug tišine.
     "Ne znam šta će biti naredni potez Urašana", reče on; iako je govorio prigušenim glasom, sa neprijatnošću je zaključio da ga još prituljuje. "Tražili su da dođu ovamo, zatim su tražili da Šev ode tamo; šta li će sad doći na red?"
     "Nisam znala da su otvoreno pozivali Ševa da ode tamo", reče Takver, napola podigavši veđe.
     "Jesi, znala si", uzvrati Ševek. "Kada su mi kazali da su mi dali nagradu, znaš, 'Seo Oenovu', pitali su da li bih mogao da dođem, sećaš se? Da uzmem novac koji ide uz nju?" Ševek se osmehnu, blistavo. Ako je i postojao krug tišine oko njih, to mu nije nimalo smetalo, jer oduvek je bio sam.
     "Tako je. Znala sam. Samo nisam to shvatila kao stvarnu mogućnost. Već dekadama govorite o tome da treba predložiti UPR-u da neko ode na Uras, samo da biste ih šokirali."
     "Upravo smo to konačno učinili, po podne. Dap me je na to nagnao."
     "I, jesu li bili šokirani?"
     "Kosa im se digla, oči iskolačile..."
     Takver se zakikota. Pilun je sedela na jednoj visokoj stolici pored Ševeka, vežbajući zubiće na komadu holumovog hleba, a glasić na jednoj pesmi. "O materi bateri", išao je napev, "aberi aberi baber dab!" Ševek je spremno uzvratio u istom tonu. Razgovor odraslih nastavio se bez većih uzbuđenja i sa prekidima. Bedap nije zamerao zbog toga: odavno je naučio da Ševeka treba primiti sa svim zapetljavinama koje ga prate ili nikako. Najćutljivija od svih bila je Sadik.
     Bedap je ostao sa njima jedan sat posle večere u prijatnim, prostranim zajedničkim prostorijama obitavališta, a kada je ustao da pođe ponudio je da otprati Sadik do školske spavaonice koja mu je bila uz put. Na to se nešto zbilo, jedan od onih događaja ili signala koji su neuhvatljivi ma kome izvan porodice; sve što je znao bilo je da je i Ševek, bez ikakve gužve ili rasprave, krenuo sa njima. Takver je morala da pođe da nahrani Pilun, koja je postajala sve bučnija. Poljubila je Bedapa, a onda su on i Ševek pošli sa Sadik, razgovarajući. Zaneli su se u razgovor i prošli središte za učenje. Shvativši to uskoro, vratili su se. Sadik se bila zaustavila pred ulazom u spavaonicu. Stajala je tu nepomično, uspravna i vitka, mirnog lica, pri slabom sjaju ulične svetiljke. Ševek je podjednako mirno stajao za trenutak, a onda joj priđe. "Šta je bilo, Sadik?"
     Dete reče: "Ševeče, mogu li ostanem u sobi noćas."
     "Razume se. Ali šta je bilo?"
     Sadikino tanano, izduženo lice zadrhta i kao da ode u komadiće. "Ne vole me, u spavaonici", reče ona glasom koji je postao rezak od napetosti, ali i mekši nego ranije.
     "Ne vole te? Šta to znači?"
     Još se nisu dodirnuli. Odgovorila mu je uz očajničku hrabrost. "Zato što ne vole... ne vole sindikat, Bedapa i... i tebe. Zovu... Sestra u sobi gde spavam kaže da si ti... da smo svi mi iz... Kazala je da smo izdajnici." Izgovorivši tu reč, dete se trže kao da je pogođeno, a Ševek je privi k sebi. Svom snagom se pripila uz njega, plačući u velikim jecajima koji su je ostavljali bez daha. Bila je odveć stara, odveć visoka da bi je on podigao. Stajao je i držao je uza se, gladeći je po kosi. Pogledao je preko njene tamne glave prema Bedapu. Oči su mu takođe bile pune suza. On reče: "Sve je u redu, Dape. Možeš da ideš."
     Bedapu nije preostalo ništa drugo do da ih ostavi tu, čoveka i dete, u toj prisnosti koja je njemu bila uskraćena, u najtežoj i najdubljoj, u prisnosti bola. Odlaženje mu nije donelo osećanje olakšanja ili bekstva; naprotiv, osetio se beskoristan, ponižen. Trideset devet mi je godina, pomisli on dok je koračao ka obitavalištu, gde je sa još četvoricom muškaraca živeo savršeno nezavisno. Četrdeset za koju dekadu. I šta sam postigao? Šta sad postižem? Ništa. Petljam se. Petljam se u živote drugih ljudi zato što nemam vlastiti. Nikada nisam imao vremena za to. A vreme mi sve više ističe i najednom će sasvim isteći i ja nikada neću imati... to. On se osvrnu niz dugačku, utihlu ulicu, u kojoj su svetiljke po uglovima tvorile mekana jezerca svetlosti u vetrovitoj tami, ali previše je odmakao da bi video oca i kćer, ili su oni već otišli. Šta je podrazumevao pod 'to', nije mogao reći, iako je bio vičan rečima; osećao je, međutim, da stvar potpuno razume, da mu je sva nada bila u tom razumevanju, kao i da mora promeniti život ako želi da bude spasen.
     Kada se Sadik dovoljno primirila da je više nije morao privijati uza se, Ševek ju je ostavio da sedi na ulaznom stepeništu spavaonice i ušao unutra da obavesti dežurnu da će devojčica ostati sa roditeljima preko noći. Dežurna mu je hladno uzvratila. Odrasli koji su radili u dečijim spavaonicama imali su prirodnu težnju da ne odobravaju odlazak u obitavališta roditelja preko noći, smatrajući da se time remeti odgoj; Ševek je rekao sebi da je verovatno pogrešio što je u razgovoru sa dežurnom osetio i nešto više od takvog neodobravanja. Sale u središtima za učenje bile su jarko osvetljene, odzvanjajući bukom, vežbanjem muzike i dečjim glasovima. Bili su tu svi oni stari zvuci, mirisi, senke, odjeci detinjstva kojih se Ševek spominjao, a uz njih se prisetio i strahova. Čovek zaboravlja strahove.
     Izišao je i krenuo kući sa Sadik, obgrlivši je oko tankih ramena. Ona je ćutala, ali je i dalje bila uznemirena. Kada su došli do ulaza u pekeško glavno obitavalište, ona najednom reče: "Znam da je tebi i Takver negzdono da ja ostajem preko noći."
     "Odakle ti sad to?"
     "Zato što želite da budete nasamo, odraslim parovima je potrebno da budu nasamo."
     "Sa nama je Pilun", primeti on.
     "Pilun se ne računa."
     "Ni ti se ne računaš."
     Ona šmrknu, pokušavši da se osmehne.
     Kada su ušli u osvetljenu sobu, međutim, njeno belo, zadihano lice, sa rumenim mrljama, odmah nagna Takver da upita: "Šta je bilo?" Prekinuta u sisanju, koje ju je ispunjavalo blaženstvom, Pilun poče da se dere, na šta Sadik ponovo briznu u plač i za trenutak je izgledalo da svi odreda plaču, da se međusobno teše i da odbijaju tešenje. No, sve se to brzo rastočilo u tišinu, kada je Pilun sela u krilo majci, a Sadik ocu.
     Pošto je beba nahranjena i stavljena na počinak, Takver reče prigušenim, ali staloženim glasom: "Dobro! Šta je bilo?"
     Sadik je već bila i sama napola zaspala, oslonivši glavu na Ševekova prsa. Osetio je kako se pribira da bi odgovorila. Pogladio ju je po kosi da bi joj sačuvao mir i odgovorio je umesto nje: "Ne odobravaju nas neki ljudi u središtu za učenje."
     "A kakvog prokletog prava oni imaju da nas ne odobravaju?"
     "Ššš, ššš. Mislim na sindikat."
     "Oh", reče Takver; bio je to neobičan, grleni zvuk. Zakopčavajući tuniku, otrgla je dugne sa tkanine, a onda se zagledala u njega na dlanu. Potom upravi pogled prema Ševeku i Sadik.
     "Koliko to već traje?"
     "Dugo", uzvrati Sadik, ne podižući glavu.
     "Danima, dekadama, celo četvrtgodište?"
     "Oh, duže. Ali oni su... sada su postali zli u spavaonici. Noću. Terzol ih ne sprečava." Sadik je govorila gotovo poput nekog ko priča u snu i prilično vedro, kao da se sve to nje više nije ticalo.
     "Šta ti rade?" upita Takver, iako ju je Ševek upozorio pogledom.
     "Oni... ovaj... naprosto su zli. Ne daju mi da učestvujem u igrama i ostalim stvarima. Tip, znaš, ona mi je bila prijateljica i dolazila je da pričamo bar pošto se svetla pogase. Ali prestala je. Terzol je sada sestra u spavaonici i ona je... ona kaže 'Ševek je... Ševek...'"
     On je prekide, osećajući kako napetost raste u telu devojčice, kako takmaštvo između ustezanja i prikupljanja hrabrosti postaje neizdrživo u njoj. "Kaže 'Ševek je izdajnik, Sadik je sebična...' Znaš već šta ona kaže, Takver!" Oči su mu blistale. Takver priđe i dodirnu kćer po obrazu, jednom, prilično bojažljivo, a onda reče mirnim glasom: "Da, znam." Zatim ode do drugog krevetskog uzvišenja i sede naspram njih.
     Stavljena da spava pokraj zida, beba je slabašno hrkala. Ljudi iz susedne sobe vratili su se sa večere, jedna vrata su se zalupila, neko je dole na trgu poželeo laku noć, a bilo mu je uzvraćano sa jednog otvorenog prozora. Veliko obitavalište sa dve stotine soba bilo je živo, puno kretnji, svuda oko njih; kako je njihovo postojanje ulazilo u njegovo, tako je i njegovo postojanje ulazilo u njihovo, kao deo celine. Sadik uskoro skliznu sa očevih kolena i sede na uzvišenje pokraj njega, sasvim blizu. Tamna kosa bila joj je razbarušena i zamršena, viseći joj oko lica.
     "Nisam htela da ti kažem zato..." Glas joj je zvučao tanušno i sitno. "Ali postajalo je sve gore. Jedni druge nagone da potupaju sve opakije."
     "Onda se više nećeš vratiti tamo", reče Ševek. On je obgrli, ali ona se nije privila uz njega, već je i dalje uspravno sedela.
     "Ako ja odem da porazgovaram sa njima..." reče Takver.
     "Nema koristi. Osećaju ono što osećaju."
     "Ali šta je to sa čim smo sučeljeni?" upita Takver zbunjeno.
     Ševek ništa nije uzvratio. I dalje je držao ruku oko Sadik i ona se konačno privila uz njega, oslonivši mu glavu na mišicu, teško i umorno. "Postoje i druga središta za učenje", reče on najzad, ne mnogo uverljivo.
     Takver ustade. Bilo je očigledno da ne može mirno da sedi i da želi da nešto preduzme, da dela. Ali nije se mnogo moglo učiniti. "Daj da ti spletem kosu, Sadik", reče ona snuždenim glasom.
     Očešljala je i splela devojčici kosu; postavili su zastor preko sobe i stavili Sadik pokraj usnule bebe. Sadik je ponovo bila na ivici suza kada je kazala laku noć, ali kroz pola sata razabrali su po njenom disanju da je zaspala.
     Ševek se smestio kod uzglavlja njihovog krevetskog uzvišenja sa beležnicom i tablicom koju je koristio za računanje.
     "Uradila sam ti prelom rukopisa danas", reče Takver.
     "Koliko je ispalo?"
     "Četrdeset jedna strana. Sa dodatkom."
     On klimnu. Takver ustade, pogleda preko zastora prema deci koja su spavala, vrati se i sede na ivicu uzvišenja.
     "Znala sam da nešto nije u redu. Ali ona nije ništa govorila. Nikada to nije činila, veoma je stoička. Nije mi palo na pamet da je to posredi. Mislila sam da je to samo naš problem, uopšte nisam slutila da će ga preneti i na decu." Govorila je blago i ogorčeno. "Pojavača se, stalno se pojačava... Da li će u nekoj drugoj školi biti imalo drugačije?"
     "Ne znam. Ako bude provodila mnogo vremena sa nama, verovatno neće."
     "Nećeš, valjda, da kažeš da..."
     "Ne, neću. Samo konstatujem činjenicu. Ako odaberemo da pružimo detetu punu pojedinačnu ljubav, nećemo moći da je poštedimo onoga što ide uz to, opasnosti od bola. Bola od nas i preko nas."
     "Nije pošteno da ona ispašta zbog onoga što mi činimo. Tako je dobra i tako dobrodušna, poput bistre vode..." Takver zastade, zagušena bujicom suza, a onda obrisa oči i stisnu usne.
     "Nije u pitanju ono što mi radimo, već ono što ja radim." On odloži beležnicu. "I ti si patila zbog toga."
     "Ne hajem za to šta drugi misle."
     "Na poslu?"
     "Mogu da odem na neko drugo mesto."
     "Ne ovde i ne u tvojoj struci."
     "Dobro, želiš li da pođem negde drugde? Primili bi me u sorubskim laboratorijama za ribe u Miru i Obilju. Ali šta je sa tobom u tom slučaju?" Ona mu uputi srditi pogled. "Ostaješ ovde, pretpostavljam?"
     "Mogao bih da pođem sa tobom. Skovan i ostali već se snalaze sa iotskim, oni će moći da rade na radiju, a to je sada moja glavna praktična funkcija u sindikatu. Fizikom mogu podjednako da se bavim u Miru i Obilju kao i ovde. Ali sve dok sasvim ne istupim iz sindikata incijative, to ne rešava problem, zar ne? Ja sam problem. Ja sam onaj ko zadaje nevolje."
     "Da li bi uopšte neko mario za to u takvom mestašcu kao što je Mir i Obilje?"
     "Bojim se da bi mogao."
     "Ševeče, koliko si se ti sretao sa tom mržnjom? Jesi li je takođe prikrivao, kao Sadik?"
     "I kao ti. Pa, povremeno. Kada sam bio u Slozi, letos, bilo je malo rđavije nego što sam ti rekao. Gađanje kamenicama i jedna dobra tuča. Studenti koji su me pozvali da dođem morali su da se izbore za mene. Uspeli su u tome, ali ja sam brzo otišao; dovodio sam ih u opasnost. Dobro, studenti traže malo opasnosti. A, uostalom, mi smo bili ti koji su tražili tuču, mi smo hotimice uznemirili ljude. Mnogi od njih su na našoj strani. Ali sada... sada počinjem da se pitam ne dovodim li u opasnost tebe i decu, Tak. Time što ostajem sa vama."
     "Ti, svakako, sam nisi u opasnosti", reče ona silovito.
     "Sam sam je tražio. Nije mi, međutim, palo na pamet da će oni proširiti svoju plemensku netrpeljivost i na vas. Nije mi isto kad ste vi u opasnosti i kad sam samo ja."
     "Altruista!"
     "Možda. Šta mogu? Osećam se odgovoran, Tak. Bez mene, ti bi mogla poći svuda ili ostati ovde. Radila si, doduše, za sindikat, ali ono što ti zameraju jeste tvoja odanost meni. Ja sam simbol. I tako... ja nemam kuda da pođem."
     "Idi na Uras", uzvrati Takver. Glas joj je postao tako opor da se Ševek trgao, kao da ga je udarila u lice.
     Nije ga pogledala u oči, ali je ponovila, ovog puta blaže: "Idi na Uras... Zašto da ne? Žele te tamo. Ovde ne! Možda će početi da shvataju šta su izgubili, pošto budeš otišao. A i ti sam želiš da pođeš. Videla sam to večeras. Nikada ranije nisam razmišljala o tome, ali kada smo razgovarali o nagradi, za večerom, videla sam to, po načinu na koji si se smejao."
     "Nisu mi potrebni nagrade i priznanja!"
     "Nisu, ali zato su ti potrebne ocene, rasprave i studenti, bez uplitanja raznih Sabula. I pazi. Ti i Dap govorite o tome da treba prepasti UPR zamišlju da neko ode na Uras, da time potvrdi svoje pravo na samoodređenje. Ali ako budete samo pričali o tome, a niko ne pođe, time ćete jedino jačati njihovu stranu... samo ćete dokazati da je običaj neprekršiv. Sada ste izložili stvar na sastanku UPR-a i neko će morati da ode. To moraš da budeš ti. Tebe su zvali; imaš i razloga da pođeš. Idi po nagradu, po novac koji ti čuvaju." Završivši, ona iznenada prasnu u sasvim iskren smeh.
     "Takver, ne želim da idem na Uras!"
     "Želiš, želiš; znaš dobro da želiš. Premda nisam sigurna da znam zašto."
     "Sad, doduše, voleo bih da se sretnem sa nekim fizičarima... Kao i da vidim laboratorije u Ieu Eunu gde vrše opite sa svetlošću." Dok je izgovarao to, na licu mu je stajao izraz postiđenosti.
     "Tvoje je pravo da to učiniš", reče Takver uz silnu odlučnost. "To je deo tvog rada, ti to moraš obaviti."
     "Revolucija bi time održala polet... na obe strane... zar ne?" reče on. "Baš šašava pomisao! Kao Tirinova drama, samo obrnuto. Poći ću da podrijem arhiste... Pa, ako ništa drugo, to će im bar dokazati da Anares postoji. Razgovaraju sa nama preko radija, ali mislim da ne veruju uistinu u nas. U to šta smo mi."
     "Kada bi verovali, možda bi se plašili. Mogli bi tada da dođu i zbrišu nas sa neba, ako bi ih stvarno uverio."
     "Ne mislim tako. Ja još mogu da ponovo dovedem do male revolucije u njihovoj fizici, ali ne i u njihovom načinu mišljenja. Jedino ovde, na Anaresu, mogu da utičem na društvo, iako tu niko ne mari za moju fiziku. Sasvim si u pravu; sada kada je o tome zvanično bilo reči, mora se ići do kraja." Usledila je pauza, a onda on dodade: "Pitam se kakvu fiziku imaju druge rase."
     "Koje druge rase?"
     "Tuđinci. Ljudi sa Haina i iz drugih sunčevih sistema. Postoje dve tuđinske ambasade na Urasu, hainska i teranska. Hainci su izumeli međuzvezdani pogon koji Uras sada koristi. Pretpostavljam da bi ga dali i nama, ukoliko bismo hteli da ga zatražimo. Bilo bi zanimljivo..." Nije dovršio.
     Posle nove duge pauze on se okrenu ka njoj i reče promenjenim, sarkastičnim tonom: "A šta ćeš ti raditi dok ja budem u poseti posednicima?"
     "Otići ću na obalu Sorube sa devojčicama i živeću veoma mirnim životom kao tehničar u laboratorijama za ribe. Sve dok se ti ne vratiš."
     "Da se vratim? Ko zna da li ću moći da se vratim?"
     Ona ga pogleda pravo u oči. "Šta će te sprečiti?"
     "Možda Urašani. Mogu da me zadrže. Niko tamo nije slobodan da po volji odlazi i dolazi, znaš. Možda naši vlastiti ljudi. Mogu me sprečiti da se spustim. Neki su mi danas pretili time u UPR-u. Rulag je bila jedna od njih."
     "Ona bi. Sve što zna to je poricanje. Kako da porekne mogućnost povratka kući."
     "Sasvim tačno. Time je sve rečeno o njoj", složi se on, ponovo se zavalivši i posmatrajući Takver, zamišljeno i uz divljenje. "Ali Rulag nije jedina, nažalost. Za većinu ljudi, svako ko ode na Uras i pokuša da se vrati bio bi jednostavno izdajnik, uhoda."
     "I šta bi neposredno preduzeli?"
     "Pa, ako bi uverili Odbranu u opasnost, mogli bi da obore brod."
     "Da li bi Odbrana bila toliko glupa?"
     "Sumnjam. Ali bilo ko izvan Odbrane bio bi kadar da napravi eksploziv od minskog baruta i da raznese brod na tlu. Ili, verovatnije, da me napadne kad budem izišao iz broda. Mislim da je to najizglednija mogućnost. Trebalo bi je svakako uključiti u plan turističke posete Urasu sa povratkom."
     "Da li je za tebe to vredno truda... taj rizik?"
     Neko vreme je zurio ni u šta pred sobom. "Jeste", reče konačno, "na izvestan način. Ako budem mogao da završim teoriju tamo i da im je dam... njima, nama i svim svetovima, znaš... to bih voleo. Ovde sam ograđen zidom. Sapet sam, teško je raditi, vršiti provere, stalno bez opreme, bez kolega i studenata. A onda, kada ipak obavim posao, oni ga ne žele. Ili, ako i žele, poput Sabula, hoće da odustanem od inicijative da bi mi uzvratili odobravanjem. Koristiće moj rad pošto ja budem umro; to se uvek događa. Ali zašto bih morao da dam na poklon Sabulu svoje životno delo, odnosno svim Sabulima, tim ništavnim, spletkarskim, pohlepnim egoima na samo jednoj planeti? Voleo bih da ga delim. To na čemu radim velika je stvar. Treba je dati svima, učiniti dostupnom svakome. Nema bojazni da će je zbog toga ponestati!"
     "U redu, onda", reče Takver, "vredno je."
     "Čega je vredno?"
     "Rizika. Mogućnosti da ne budeš kadar da se vratiš."
     "Da ne budem kadar da se vratim", ponovi on. Osmotrio je Takver neobičnim, prodornim, ali i odsutnim pogledom.
     "Mislim da ima više ljudi na našoj strani, na strani sindikata, nego što pretpostavljamo. Stvar je, naprosto, u tome što do sada nismo preduzeli mnogo... nismo preduzeli ništa da ih okupimo... nismo preduzeli nikakav rizik. Ako ga ti sad preduzmeš, mislim da će ti oni pružiti podršku. Ako otvoriš vrata, ponovo će osetiti svež vazduh, osetiće slobodu."
     "A mogu i svi da se upru da zalupe vrata."
     "Ako to učine, tim gore po njih. Sindikat te može zaštititi kada se spustiš. A onda, ako su ljudi i dalje neprijateljski nastrojeni i puni mržnje, poslaćemo ih sve u pakao. Koja korist od anarhičkog društva koje se boji anarhista? Poći ćemo da živimo u Samotnom, u Gornjem Sedepu, u Krajnjem, poći ćemo da živimo sami u planinama, ako budemo morali. Ima mesta. A ima i ljudi koji će poći sa nama. Osnovaćemo novu zajednicu. Ako naše društvo i dalje bude tonulo u politiku i borbu za vlast, onda ćemo sasvim otići, otići ćemo da načinimo Anares izvan Anaresa, novi početak. Kako ti to izgleda?"
     "Divno", reče on, "uistinu divno, drago srce. Ali ja ipak neću otići na Uras, znaš."
     "Oh, hoćeš. A i vratićeš se", reče Takver. Oči su joj bile veoma tamne, mekano tamne, poput tamne šume u noći. "Ako budeš krenuo. Uvek stižeš tamo kuda pođeš. I uvek se vraćaš."
     "Ne budi glupa, Takver. Ne idem na Uras!"
     "Umorna sam", reče Takver, proteglivši se i nagnuvši se da bi mu položi čelo na mišicu. "Hajdemo u postelju."

13. URAS - ANARES

     Pre no što se brod otisnuo sa orbite, osmatrački prozori bili su ispunjeni oblačnim tirkizom Urasa, ogromnim i predivnim. Ali letelica se tada okrenula i u vidno polje ušle su zvezde, sred kojih je počivao Anares poput kakve okrugle, sjajne stene: krećući se, ali i ne krećući se, hitnut nekom ogromnom rukom, bezvremeno kružeći, tvoreći vreme.
     Pokazali su Ševeku ceo brod, međuzvezdanu letelicu Davenant. Ona se potpuno razlikovala od teretnjaka Obazrivi. Spolja je izgledala bizarno i krhko, slična kakvoj skulpturi od stakla i žice; no, uopšte nije nalikovala na brod, na plovilo, nije čak imala ni prednji i stražnji kraj, budući da se nikada nije kretala kroz atmosferu koja bi bila gušća od one u međuplanetnom prostoru. Unutra je bila prostrana i stamena poput kuće. Prostorije su bile velike i zasebne, zidovi obloženi pločama ili prekriveni tapiserijama, tavanice visoke. Samo, bila je to kuća sa spuštenim zastrorima, jer su tek retke prostorije imale osmatračke prozore, a i bilo je veoma tiho. Čak su se i komandni most i strojarnica odlikovali tim mirom, a mašine i instrumenti posedovali su onu jednostavnu potpunost ustrojstva opreme jedrenjaka. Za odmor je postojao vrt u kome je rasveta odgovarala sunčevoj svetlosti, a vazduh bio ispunjen staklastim mirisima zemlje i lišća; tokom brodske noći vrt je zamračivan, a zastori na prozorima bili su uklanjani da bi se videle zvezde.
     Iako su međuzvezdana putovanja trajala svega nekoliko časova ili nekoliko dana, mereno brodskim vremenom, jedan podsvetlosni brod poput ovoga mogao je da provede mesece u istraživanju nekog sunčevog sistema ili godine na orbiti oko neke planete na kojoj je posada živela ili vršila istraživanja. Stoga je i napravljen prostran, u ljudskim razmerama, za dug boravak onih koji moraju živeti na njemu. Njegov stil nije održavao ni obilje Urasa ni skromnost Anaresa, već je bio negde na sredini između toga dvoga, odlikujući se lakoćom i skladnošću proisteklom iz dugotrajne prakse. Moglo se zamisliti da se taj ograničeni život vodio bez poteškoća zbog ograničenja, zadovoljno, ispunjen razmišljanjima. I odista, hainski članovi posade bili su često zadubljeni u misli, učtivi, uviđavni, prilično setni. Bilo je malo spontanosti u njima. Najmlađi među Haincima delovao je starije od bilo kog Teranina na brodu.
     Ali Ševek ih je retko primećivao, Terane i Haince, tokom tri dana koliko je Davenantu, koji se kretao na hemijski pogon konvencionalnim brzinama, bilo potrebno da prevali put od Urasa do Anaresa. Uzvraćao bi kada bi nešto bio upitan; odgovarao je na pitanja rado, ali ih je sam sasvim retko postavljao. Kada bi govorio, bivalo je to iz unutarnje tišine. Ljudi na Davenantu, naročito oni mlađi, osećali su da ih on privlači, kao da je imao nešto što im je nedostajalo, ili kao da je bio nešto što su oni želeli da budu. Često su raspravljali o njemu među sobom, ali su sa njim bili stidljivi. On to nije zapažao. Jedva da ih je uopšte bio svestan. Jedino je bio svestan Anaresa, pred sobom. Bio je svestan izneverene nade i održanog obećanja; neuspeha; i zdenaca u svom duhu, konačno otvorenih, neizmerne radosti. On je bio čovek pušten iz tamice koji se vraća kući, svojoj porodici. Sve što takav čovek vidi na svom putu, vidi jedino kao odsjaje svetlosti.
     Drugog dana putovanja bio je u komunikacionoj kabini i razgovarao preko radija sa Anaresom, najpre na talasnoj dužini UPR-a, a sada sa sindikatom inicijative. Sedeo je nagnut napred, slušajući ili odgovarajući bujicom čistog, izražajnog govora koji je bio njegov vlastiti jezik; povremeno je gestikulirao slobodnom rukom kao da ga je sagovornik mogao videti, a pokadšto bi se nasmejao. Prvi oficir na Davenantu, jedan Hainac po imenu Keto, koji je nadzirao radio-kontakt, zamišljeno ga je posmatrao. Keto je proveo jedan sat posle sinoćnje večere sa Ševekom, zajedno sa zapovednikom i drugim članovima posade; postavio je - na tih, nenametljiv, hainski način - mnoštvo pitanja o Anaresu.
     Ševek se konačno okrenu prema njemu. "U redu, gotovo. Ostalo može sačekati dok se ne vratim. Sutra će stupiti u vezu sa vama da utanače postupak sletanja."
     Keto klimnu. "Dobili ste dobre vesti", reče on.
     "Jesam. Bar neke, kako biste ih vi nazvali, žive vesti." Morali su da se služe iotskim; Ševek ga je tečnije govorio od Ketoa, koji je vladao ovim jezikom veoma tačno, ali i kruto. "Spuštanje će biti uzbudljivo", nastavi Ševek. "Dočekaće me mnoštvo neprijatelja i mnoštvo prijatelja. Dobre vesti su prijatelji... Kako izgleda, sada ih ima više nego onda kada sam otišao."
     "Postoji opasnost od napada kada se spustite", reče Keto. "Oficiri na anareškom kosmodromu zacelo smatraju da mogu obuzdati disidente? Ne bi vam hotimice kazali da dođete dole i budete ubijeni?"
     "Da, oni će mi pružiti zaštitu. Ali i ja sam disident, uostalom. Sam sam tražio da preduzmem ovaj rizik. To je moja povlastica, razumeš, kao odonjanina." On se osmehnu Ketou. Hainac mu nije uzvratio osmeh; lice mu je bilo ozbiljno. Bio je to lep muškarac od oko trideset godina, visok i svetloput poput Cetijanaca, ali gotovo bez kose kao Zemljani, sa veoma snažnim, finim crtama lica.
     "Veoma mi je milo što ću biti u prilici da to podelim sa vama", reče on. "Spustiću vas dole u lenderu."
     "Dobro", reče Ševek. "Nije svako rad da prihvati naše povlastice!"
     "Više nego što mislite, možda", uzvrati Keto. "Samo ako biste im dopustili."
     Ševek, koji nije bio potpuno usredsređen na razgovor, spremao se da iziđe; ovo ga je zaustavilo. On pogleda Ketoa, a onda, posle nekoliko trenutaka, reče: "Hoćeš da kažeš da bi voleo da se spustiš sa mnom?"
     Hainac odgovori podjednako neposredno. "Da, voleo bih."
     "Da li bi to zapovednik dozvolio?"
     "Da. Štaviše, deo je moje dužnosti, kao oficira na brodu upućenom u zvaničnu misiju, da istražim i ispitam novi svet kad god je to moguće. Zapovednik i ja smo već razgovarali o toj mogućnosti. Posavetovali smo se sa našim ambasadorima pre no što smo krenuli. Oni smatraju da ne treba uputiti nikakav formalni zahtev, budući da je stav vašeg naroda da se strancima ne dopusti spuštanje."
     "Hm", uzvrati Ševek, neodređeno. Otišao je do naspramnog zida i ostao neko vreme da stoji pred jednom slikom, jednim hainskim predelom, sasvim jednostavnim i tananin prizorom: tamna reka koja teče među trskom pod teškim nebom. "Uslovi zatvaranja Naseljavanja Anaresa", reče on, "ne dopuštaju Urašanima da se spuste, izuzev unutar granica kosmodroma. Ti uslovi još su na snazi. Ali ti nisi Urašanin."
     "Kada je Anares bio naseljen, nije se znalo za druge rase. Sledstveno tome, pomenutim uslovima obuhvaćeni su svi stranici."
     "Tako su naši poslovodnici odlučili pre šezdeset godina, kada su vaši ljudi prvi put došli u ovaj sunčev sistem i pokušali da razgovaraju sa nama. Ali mislim da su pogrešili. Samo su podizali nove zidove." On se okrenu i ostade da stoji, sa rukama iza leđa, posmatrajući sabesednika. "Zašto želiš da se spustiš, Keto?"
     "Želim da vidim Anares", reče Hainac. "Još pre no što ste vi došli na Uras to me je zanimalo. Počelo je kada sam pročitao Odoina dela. Veoma su me zainteresovala. Naučio sam..." On zastade, kao da mu je nelagodno, ali ipak nastavi na svoj uzdržan, savestan način: "Naučio sam malo pravik. Nije mnogo, za sada."
     "To je, znači, tvoja želja... tvoja inicijativa?"
     "Potpuno."
     "A i jasno ti je da može biti opasno?"
     "Jeste."
     "Stvari su... malo izvan kontrole na Anaresu. Upravo o tome su mi moji prijatelji govorili preko radija. To je i bila svrha sve vreme... našeg sindikata, ovog mog putovanja... da uzdrmamo stvari, da ih uskomešamo, da prekršimo neke navike, da nagnamo ljude da postavljaju pitanja. Da se ponašamo kao anarhisti! Sve se to dogodilo dok sam ja bio odsutan. I tako, vidiš, niko nije siguran u to što će se sledeće dogoditi. A ako se ti spustiš sa mnom, stvari će još više izmaći kontroli. Ne mogu da neograničeno vršim pritisak. Ne mogu te povesti kao zvaničnog predstavnika neke strane vlade. To ne bi valjalo na Anaresu."
     "Jasmo mi je to."
     "Kada se jednom obreš tamo, kada jednom budeš prošao kroz zid sa mnom, onda si ti, kako ja vidim stvari, jedan od nas. Mi smo odgovorni tebi i ti nama; postajem Anarešanin sa istim pravima kao i svi ostali. Ali to nisu bezbedna prava. Sloboda nikada nije veoma bezbedna." On se osvrnu po mirnoj, urednoj sobi, sa jednostavnim konzolama i tananim instrumentima, visokom tavanicom i zidovima bez prozora, a potom ponovo upravi pogled prema Ketou. "Ustanovićeš da si veoma sam", reče on.
     "Moja rasa je veoma stara", uzvrati Keto. "Civilizovani smo već hiljadu hiljadugodišta. Istorije nam se protežu u stotine tih hiljadugodišta. Pokušali smo sve. Anarhizam, uz ostalo. Ali ja to nisam pokušao. Kažu da nema ničeg novog pod suncem. Ali ako svaki život nije nov, svaki pojedinačni život, zašto se onda rađamo?"
     "Mi smo deca vremena", reče Ševek na praviku. Mlađi čovek ga pogleda za trenutak, a onda ponovi te reči na iotskom: "Mi smo deca vremena."
     "U redu", reče Ševek i nasmeja se. "U redu, amare! Bilo bi dobro da ponovo pozoveš radiom Anares... sindikat najpre... Kazao sam Keng, ambasadorski, da nemam ništa da dam zauzvrat za ono što su njen narod i tvoj učinili za mene; možda vam ipak mogu dati nešto zauzvrat. Jednu zamisao, jedno obećanje, jedan rizik..."
     "Moram da razgovaram sa zapovednikom", reče Keto, ozbiljno kao i uvek, ali glas mu je sada sasvim malo uzdrhtao od uzbuđenja, od nade.
     Veoma kasno naredne brodske noći Ševek je bio u vrtu Davenanta. Rasveta je bila isključena i prostorija je bila obasjana jedino svetlošću zvezda. Vazduh je bio sasvim hladan. Jedan cvet koji se rascvetava noću, sa nekog nezamislivog sveta, raširio je latice među tamnim lišćem i razašiljao je miris, pun strpljive, uzaludne slatkosti, da bi privukao nekog nezamislivog noćnog leptira udaljenog bilionima milja, u vrtu jednog sveta što kruži oko druge zvezde. Svetlosti sunaca se razlikuju, ali samo je jedna tama. Ševek je stajao kraj visokog osmatračkog prozora sa uklonjenim zastorima, posmatrajući noćnu stranu Anaresa, tamnu krivu što se pružala preko polovine zvezdanog polja. Pitao se da li će i Takver biti tamo, na kosmodromu. Nije još stigla u Abenaj iz Mira i Obilja kada je poslednji put razgovarao sa Bedapom, tako da je prepustio Bedapu da se dogovori sa njom da li bi bilo mudro da i ona dođe na kosmodrom. "Zar misliš da bih ja mogao da je sprečim čak i kad ne bi bilo pametno?" upitao je Bedap. Takođe je razmišljao o tome kako će se ona prevesti sa sorubske obale; nadao se da će poći dirižablom, ako je sa sobom povela devojčice. Putovanje vozom bilo je teško sa decom. Još se sećao naporne vožnje od Čakara do Abenaja šezdeset osme, kada je Sadik imala voznu bolest tri užasna dana.
     Vrata vrtne prostorije se otvoriše, što je pojačalo slabašnu osvetljenost. Zapovednik Davenanta pogleda unutra i izgovori njegovo ime; on se odazva; zapovednik uđe sa Ketoom.
     "Dobili smo uputstva za sletanje lednera od vašeg kontrolnog centra", reče zapovednik. Bio je to nizak Teranin, boje gvožđa, hladan i poslovan. "Ako ste spremni da pođete, počećemo sa postupkom lansiranja."
     "Jesam."
     Zapovednik klimnu i iziđe. Keto stupi napred da stane pored Ševeka kraj osmatračkog prozora.
     "Jesi li siguran da želiš da pođeš sa mnom kroz onaj zid, Keto? Znaš, meni je to lako. Ma šta se dogodilo, ja se vraćam kući. Ali ti odlaziš od kuće. 'Pravo putovanje je povratak...'"
     "Nadam se da ću se vratiti", uzvrati Keto svojim mirnim glasom. "U pravo vreme."
     "Kada ćemo ući u lender?"
     "Za dvadesetak minuta."
     "Spreman sam. Nemam ništa da spakujem." Ševek se nasmeja; bio je to smeh čiste, nepomućene sreće. Sabesednik ga pogleda ozbiljno, kao da nije siguran u to šta je sreća, ali je uvažavajući ili je se možda prisećajući izdaleka. Stajao je pokraj Ševeka kao da je bilo nešto što je želeo da ga pita. Ali nije pitao. "Biće rano jutro na anareškom kosmodromu", reče konačno i pođe da uzme svoje stvari, pre no što se ponovo bude sreo sa Ševekom kod lansirne rampe za lendere.
     Ostavši sam, Ševek se okrenu ka osmatračkom prozoru i pred očima mu se ukaza zaslepljujuća kriva sunčevog izlaska povrh Tamaea, koja je upravo ulazila u vidno polje.
     Noćas ću leći da spavam na Anaresu, pomisli on. Leći ću pokraj Takver. Voleo bih da sam poneo sliku, sliku jagnjeta, da dam Pilun.
     Ali ništa nije poneo. Šake su mu bile prazne, kao što su uvek bile.